Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Nadmenost i samopravednost najvidljiviji su elementi čovekove sotonske naravi i ako ljudi ne prihvate istinu, neće imati načina da tu narav pročiste. Svi ljudi imaju nadmenu i samopravednu narav i uvek su umišljeni. Šta god mislili, šta god govorili, kako god videli stvari, uvek misle da su njihove sopstvene tačke gledišta i njihovi sopstveni stavovi tačni i da ono što govore drugi nije tako dobro ni ispravno kao ono što oni sami kažu. Uvek se drže sopstvenih mišljenja i bez obzira na to ko govori, neće da ga slušaju. Čak i ako je ono što neko drugi kaže tačno ili u skladu sa istinom, neće to da prihvate; samo se pretvaraju da slušaju, ali ne prihvataju stvarno tu ideju, a kada dođe vreme da se dela, opet će raditi stvari po svom, uvek smatrajući da je ono što oni kažu ispravno i razumno. Moguće je da je to što kažeš zaista ispravno i razumno, ili da je ono što si uradio ispravno i besprekorno, ali kakvu si narav otkrio? Nije li to nadmena i samopravedna narav? Ako se ne oslobodiš te nadmene i samopravedne naravi, zar neće ona uticati na vršenje tvoje dužnosti? Neće li uticati na tvoje upražnjavanje istine? Ako ne rešiš svoju nadmenu i samopravednu narav, neće li ti ona u budućnosti prouzrokovati ozbiljne poraze? Definitivno ćeš doživeti poraze, to je neizbežno. Reci mi, može li Bog da vidi takvo čovekovo ponašanje? I te kako može. Bog ne samo da ispituje dubine ljudskih srca, već i uočava svaku ljudsku reč i svako ljudsko delo u svakom trenutku i na svakom mestu. Šta će Bog reći kada vidi ovakvo tvoje ponašanje? Reći će: „Ti si nepopustljiv! Razumljivo je da se držiš svojih ideja kada ne znaš da grešiš, ali kada jasno znaš da grešiš i držiš se i dalje svojih ideja, i umro bi pre nego da se pokaješ, onda si najobičnija tvrdoglava budala i u nevolji si. Ako, bez obzira na to od koga dobiješ neki predlog, uvek zauzmeš negativan stav prema njemu, pružaš otpor i ne prihvataš ni delić istine, a tvoje srce je zatvoreno i puno otpora i omalovažavanja, onda si baš smešan, bezumna jedna osoba! Preteško je s tobom izaći na kraj!“ Na koji je to način teško s tobom izaći na kraj? Teško je s tobom izaći na kraj jer to što ispoljavaš nije pogrešan pristup ili pogrešno ponašanje, već se to otkriva tvoja narav. Kakva se to narav otkriva? Narav zbog koje osećaš odbojnost prema istini i mrziš je. Kada si jednom identifikovan kao osoba koja mrzi istinu, u Božjim očima ti si u nevolji i On će te odbaciti i ignorisati. Sa ljudske tačke gledišta, većina će reći tek: „Ovaj čovek ima rđavu narav, neverovatno je svojeglav, nepopustljiv i nadmen! Teško je složiti se sa ovim čovekom i on ne voli istinu. Nikada nije prihvatio istinu i ne upražnjava je.“ U najgorem slučaju svi će te ovako oceniti, ali može li ta ocena da odluči o tvojoj sudbini? Ocena koju dobiješ od ljudi ne može da odluči o tvojoj sudbini, ali jednu stvar ne smeš da zaboraviš: Bog proučava ljudska srca i istovremeno posmatra svaku reč i svako delo. Ako te On ovako definiše i kaže da mrziš istinu, ako, dakle, ne kaže samo da imaš malo iskvarenu narav ili da si malo neposlušan, nije li to veoma ozbiljan problem? (Ozbiljan je.) To znači da si u nevolji, a ta nevolja nije u tome kako te ljudi vide ili kako te cene, već u tome kako Bog gleda na tvoju iskvarenu narav čoveka koji mrzi istinu. Kako, dakle, Bog gleda na nju? Je li Bog samo utvrdio da ti mrziš i ne voliš istinu, i to je sve? Je li to baš tako jednostavno? Odakle dolazi istina? Koga predstavlja istina? (Predstavlja Boga.) Razmisli dobro o ovome: ako neko mrzi istinu, kako će onda Bog, sa svoje tačke gledišta, gledati na njega? (Kao na svog neprijatelja.) Nije li to ozbiljan problem? Kada neko mrzi istinu, on mrzi Boga! Zašto kažem da mrzi Boga? Je li psovao Boga? Je li Mu se direktno suprotstavio? Je li Ga kritikovao ili osudio iza leđa? Ne mora da znači. Pa zašto onda kažem da pokazati narav koja mrzi istinu znači mrzeti Boga? Ne pravim od komarca magarca, to je realna situacija. Nalik licemernim farisejima koji su razapeli Gospoda Isusa na krst jer su mrzeli istinu – posledice tog dela bile su strašne. To znači da, ako neko ima narav koja oseća odbojnost prema istini i mrzi istinu, ta se narav može razotkriti bilo kada i bilo gde, a ako taj čovek po njoj živi, neće li se suprotstaviti Bogu? Kada se suoči sa nečim što se tiče istine ili pravljenja nekog izbora, ako ne može da prihvati istinu i živi po svojoj iskvarenoj naravi, prirodno je da će se suprotstaviti Bogu i izdati Ga, jer njegova iskvarena narav mrzi Boga i mrzi istinu. Ako imaš takvu narav, preispitivaćeš čak i reči koje je izgovorio Bog i želećeš da ih analiziraš i raščlanjuješ. Onda ćeš biti sumnjičav prema Božjim rečima i reći ćeš: „Jesu li ovo zaista Božje reči? Ne izgledaju mi kao istina, možda mi čak ne izgledaju ni tačno!“ Nije li na taj način tvoja narav mržnje prema istini razotkrila samu sebe? Kada na taj način razmišljaš, možeš li se pokoriti Bogu? Definitivno ne možeš. Ako ne možeš da se pokoriš Bogu, je li On i dalje tvoj Bog? Nije. Šta će onda Bog biti za tebe? Ponašaćeš se prema njemu kao prema predmetu izučavanja, nekome u koga treba sumnjati, koga treba osuditi; ponašaćeš se prema njemu kao prema prosečnom, običnom čoveku i kao takvog ćeš Ga osuđivati. Čineći tako, postaćeš neko ko se opire Bogu i huli na njega. Kakva narav ovo prouzrokuje? To prouzrokuje do izvesne mere prenaduvana nadmena narav; ne samo da će sotonska narav biti razotkrivena iz tebe, već će i tvoje sotonsko lice biti u potpunosti ogoljeno. Šta se dešava sa odnosom između Boga i čoveka koji je došao u fazu opiranja Bogu i čiji je bunt protiv Boga dostigao određen stepen? To postaje neprijateljski odnos u kojem taj čovek stavlja Boga nasuprot sebi. Ako, u svojoj veri u Boga, ne možeš da prihvatiš istinu i da joj se pokoriš, onda Bog nije tvoj Bog. Ako odbijaš istinu i odbacuješ je, biće da si već postao neko ko se Bogu opire. Može li te Bog, onda, još uvek spasti? Definitivno ne može.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo ako često živi pred Bogom, čovek može imati normalan odnos sa Njim“

Nadmenost je u samom korenu čovekove iskvarene naravi. Što su ljudi nadmeniji, tim su više nerazumni, a što su više nerazumni, više su skloni da se Bogu opiru. Koliko je to ozbiljan problem? Ljudi sa nadmenom naravi ne samo da sve druge smatraju nižima od sebe, već su, da stvari budu gore, čak i prema Bogu nadobudni i uopšte nemaju bogobojažljivo srce. I premda se može učiniti da ljudi u Boga veruju i da Ga slede, prema Njemu se uopšte ne odnose kao prema Bogu. Uvek smatraju da poseduju istinu i imaju previsoko mišljenje o sebi. Ovo su suština i koren nadmene naravi, a ona potiče od Sotone. Prema tome, problem nadmenosti se mora rešiti. Sebe smatrati boljim od drugih – to je sasvim beznačajna stvar. Ključni problem je u tome da nadmena narav neke osobe tu osobu sprečava da se pokori Bogu, Njegovoj suverenosti i Njegovim uređenjima; takva osoba je uvek sklona da se sa Bogom nadmeće za moć i za kontrolu nad drugim ljudima. Takva vrsta osobe nema ni naznaku bogobojažljivog srca, a da ne pominjemo ljubav prema Bogu i pokornost prema Njemu. Ljudi koji su nadmeni i umišljeni, a posebno oni koji su zbog tolike nadmenosti izgubili razum, u svojoj veri u Boga ne mogu da Mu se pokore, pa se čak uzdižu i daju svedočanstvo o sebi. Takvi se ljudi Bogu najviše opiru i uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Ako žele da postignu stanje u kome će imati bogobojažljivo srce, ljudi moraju, pre svega, da razreše svoju nadmenu narav. Što temeljnije razrešiš sopstvenu nadmenu narav, srce će ti u većoj meri biti bogobojažljivo, i tek tada ćeš moći da Mu se pokoriš, da dobiješ istinu i da Ga spoznaš. Pravi su ljudi samo oni koji zadobiju istinu.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Kada sarađuješ sa drugima u obavljanju svoje dužnosti, da li si spreman da čuješ drugačija mišljenja? Jesi li u stanju da dozvoliš drugima da govore? (Da, donekle. Mnogo puta u prošlosti nisam slušao predloge braće i sestara i insistirao sam da radim na svoj način. Tek kasnije, kada su činjenice pokazale da nisam u pravu, uvideo sam da je većina njihovih predloga bila ispravna, da je rešenje o kome su svi diskutovali zapravo zgodno, i da, oslanjajući se na svoje stavove, nisam bio u stanju jasno da sagledam stvari, niti da vidim sopstvene manjkavosti. Nakon što sam ovo doživeo, shvatio sam koliko je važna skladna saradnja.) I šta ti to govori? Nakon ovog iskustva, da li si imao neke koristi i da li si razumeo istinu? Mislite li da je iko savršen? Ma kako da su snažni, sposobni i nadareni, ljudi ipak nisu savršeni. Oni moraju to da priznaju, jer to je činjenica, a to je ujedno i stav koji ljudi treba da zauzmu kako bi pravilno pristupali vlastitim zaslugama, odnosno svojim prednostima i manama; to je racionalnost koju ljudi treba da poseduju. S takvom racionalnošću, moći ćeš pravilno da sagledavaš kako svoje, tako i tuđe prednosti i slabosti, a ona će ti omogućiti i da skladno sarađuješ s drugim ljudima. Ako si razumeo ovaj aspekt istine i ako možeš da uđeš u taj aspekt istina-stvarnosti, moći ćeš lepo da se slažeš sa svojom braćom i sestrama, i da korišćenjem njihovih jačih strana, poništiš sve svoje slabosti. Ma koju dužnost da obavljaš i ma šta da radiš, na taj način ćeš stalno bivati sve bolji u tome i imaćeš blagoslov od Boga. Ako uvek misliš da si mnogo dobar i da su drugi lošiji u poređenju s tobom, i ako uvek moraš da imaš poslednju reč, to će biti problematično. Problem je u naravi. Nisu li takvi ljudi nadmeni i samopravedni? Zamisli da ti neko ponudi dobar savet, ali se tebi čini da će te, ako ga primiš, možda gledati s visine i pomisliti da nisi sposoban kao on. Stoga jednostavno odlučuješ da ne slušaš takve ljude. Umesto toga, pokušavaš da ih zaseniš uzvišenim i zvučnim rečima kako bi ih naveo da te visoko cene. Ako uvek komuniciraš sa ljudima na ovaj način, možeš li sa njima imati skladnu saradnju? Ne samo da nećeš uspeti da postigneš sklad, već će biti i negativnih posledica. S vremenom će te svi doživljavati kao previše lažljivu i lukavu osobu, kao nekog ko im je nedokučiv. Ne primenjuješ istinu i nisi poštena osoba, i zbog toga si drugima odbojan. Ako si svima odbojan, zar to ne znači da si odbačen? Reci Mi, kako bi se Bog odnosio prema nekome koga svi odbacuju? I Bog bi se gnušao takvih osoba. Zašto se Bog gnuša ovakvih ljudi? Iako u vršenju svoje dužnosti imaju iskrene namere, njihove metode su ono čega se Bog gnuša. Narav koju otkrivaju i svaka njihova misao, ideja i namera rđavi su u Božjim očima, odnosno, to su stvari kojih se Bog gnuša i koje Mu se gade. Kada čovek u govoru i delima uvek koristi prezira dostojne, ne bi li druge naveo da ga visoko cene, Bog se gnuša nad takvim ponašanjem.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Ljudi koji su nadmeni i samopravedni skloni su tome da prate svoje sopstvene ideje, pa da li onda imaju bogobojažljivo srce? Ljudi koji imaju snažne lične ideje zaboravljaju na Boga kada dođe vreme da se dela, zaboravljaju na pokornost Bogu, i tek kada udare u zid i ništa ne ostvare, shvate da nisu bili pokorni Bogu i da se nisu molili Bogu. U čemu je problem? Problem je u tome što Bog nije bio u njihovom srcu. Njihovi postupci ukazuju na to da Bog nije u njihovom srcu i da se oni oslanjaju isključivo na sebe. Pa stoga, bez obzira na to da li obavljaš crkveni posao ili neku dužnost, da li rešavaš neka spoljna pitanja ili se baviš ličnim stvarima u životu, u tvom srcu moraju postojati načela, mora postojati stanje. Kakvo stanje? „Pre nego što mi se nešto desi, šta god to bilo, moram da se molim, treba da budem pokoran Bogu i treba da se pokorim Njegovoj suverenosti. Bog sve uređuje i kada se to desi, moram da tražim Božju volju, moram na taj način da razmišljam, ne smem da pravim sopstvene planove.“ Nakon dužeg takvog iskustva, ljudi će početi da vide Božju suverenost u mnogim stvarima. Ako uvek imaš sopstvene planove, razmišljanja, htenja, sebične motive i želje, onda će tvoje srce nesvesno odlutati od Boga, bićeš slep pred načinom na koji Bog postupa i Bog će uglavnom biti skriven od tebe. Zar ne voliš da nešto radiš u skladu sa svojim idejama? Zar ne praviš svoje planove? Misliš da imaš pamet, obrazovanje, znanje, imaš sredstva i načine da nešto obaviš, možeš to da obaviš sopstvenim snagama, dobro ti je tako, nije ti potreban Bog, pa Bog kaže: „Pa, idi onda i uradi to sam i preuzmi odgovornost za to da li će ispasti dobro ili ne, mene nije briga za to.“ Bog se ne obazire na tebe. Kada se ljudi tako drže sopstvene volje u svojoj veri u Boga i veruju kako god žele, kakve posledice to ima? Oni nikada ne mogu da iskuse Božju suverenost, nikada ne mogu da vide Božju ruku, nikada ne mogu da osete prosvećenje i prosvetljenje Svetoga Duha i ne mogu da osete da ih Bog vodi. I šta se dešava kako vreme prolazi? Njihova srca će se još više udaljiti od Boga i javiće se neke indirektne posledice. Kakve posledice? (Sumnja i poricanje Boga.) To nije samo stvar sumnje i poricanja Boga. Kada Bog nema mesta u ljudskom srcu i kada ljudi duže vreme rade onako kako žele, steći će ovu naviku: kada im se nešto desi, prva stvar koju će uraditi biće da osmisle svoje rešenje i da postupaju u skladu sa svojim namerama, ciljevima i planovima; najpre će razmisliti da li im je nešto od koristi ili ne; ako jeste, oni će to uraditi, a ako nije, neće. Preći će im u naviku da odmah krenu tim putem. A kako će se Bog odnositi prema takvim ljudima ako nastave da se tako ponašaju, bez pokajanja? Bog se neće obazirati na njih i gurnuće ih u stranu. Šta to znači biti gurnut u stranu? Bog ih neće disciplinovati niti će ih prekorevati; oni će sve više povlađivati sebi i to bez suda, grdnje, disciplinovanja ili prebacivanja, ali i bez prosvećenja, prosvetljenja ili vođstva. To znači biti gurnut u stranu. Kako se čovek oseća kada ga Bog gurne u stranu? Oseća se mračno u duši, Bog nije s njim, vizije mu nisu jasne, nema nikakav put delanja i bavi se isključivo glupostima. Kako vreme prolazi, on misli da život nema svrhu i njegova duša je prazna, pa postaje nalik bezbožnicima i sve je izopačeniji. To je osoba koju je Bog s gnušanjem odbacio.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Načela primene pokoravanja Bogu“

Sama činjenica da su lošeg kova je fatalna. Ako je čovek još i loše naravi, bez morala, ako ne sluša savete, ne može da prihvati pozitivne stvari i ne želi da uči i prihvata nove stvari, takva osoba je beskorisna! Oni koji obavljaju svoje dužnosti moraju imati savest i razum, prepoznati sopstvene granice i slabosti, i biti svesni šta im nedostaje i šta bi trebalo da poboljšaju. Oni uvek moraju da osećaju da im još toliko toga nedostaje da, ako ne uče i ne prihvate nove stvari, mogu biti isključeni. Ako u svom srcu imaju osećaj nadolazeće krize, to podstiče njihovu motivaciju i spremnost da stiču znanje. S jedne strane, važno je da se naoružaju istinama, dok bi, s druge, trebalo da steknu stručnost u oblasti relevantnoj za obavljanje dužnosti. Ukoliko postupe na ovaj način, oni mogu napredovati i tada će im obavljanje dužnosti doneti dobre rezultate. Čovekov život ima vrednost samo ako on dobro obavlja svoje dužnosti i služi kao primer ljudskosti, tako da je obavljanje svojih dužnosti najsmislenija stvar. Neki ljudi imaju lošu narav, i ne samo da su neuki, već su i nadmeni. Oni uvek misle da će, ako tragaju za svim i ako stalno slušaju druge, izgubiti obraz i doživeti da ih drugi gledaju s visine, te da ovakvim ponašanjem gube dostojanstvo. Zapravo je suprotno. Sramotno je u stvari kada je čovek nadmen i samopravedan, kad ništa ne uči, već zaostaje i ne drži korak s vremenom, kad mu nedostaje znanja, uvida i ideja; i tada, u stvari, gubi integritet i dostojanstvo. Neki ljudi ne mogu ništa da urade kako valja, imaju tek neko početno razumevanje onoga što nauče, zadovoljni su ako razumeju samo nekoliko doktrina, a misle da su kompetentni. Ali oni i dalje ne mogu ništa da postignu i nemaju opipljivih rezultata. Ako im kažete da ništa ne razumeju i da ništa nisu postigli, niste ih ubedili, već oni uporno argumentuju svoj stav. Ipak, kada nešto rade, to čine loše i polovično. Zar neko ko ne može valjano da obavi nijednu dužnost nije beskoristan? Zar nije nesposoban? Ljudi izrazito niskog kova ne mogu se nositi ni sa najjednostavnijim zadacima. Oni su nesposobnjakovići i njihovi životi nemaju nikakvu vrednost. Neki kažu: „Odrastao sam na selu, bez obrazovanja i kvalifikacija, i lošijeg sam kova u odnosu na vas koji živite u gradu, koji ste obrazovani i imate znanje, tako da možete da se istaknete u svemu.“ Da li je ova izjava tačna? (Nije.) Šta je tu netačno? (Da li čovek može nešto da postigne nema nikakve veze sa okolinom, već pre svega zavisi od toga da li se čovek trudi da uči i da se usavrši.) Kako se Bog odnosi prema ljudima ne zavisi od toga koliko su obrazovani ili u kakvom su okruženju rođeni, kao ni koliko su talentovani. Umesto toga, On se prema ljudima ophodi na osnovu njihovog stava prema istini. Na šta se odnosi ovaj stav? Odnosi se na čovekovu ljudskost, kao i na njegove naravi. Ako veruješ u Boga, moraš biti u stanju da ispravno postupaš sa istinom. Ako si ponizan i prihvataš istinu, onda će te Bog, čak i ako si malo lošijeg kova, ipak prosvetliti i dozvoliti da nešto postigneš. Ako si dobrog kova, ali si uvek nadmen i samopravedan, misleći da je sve što ti kažeš ispravno, a sve što drugi kažu pogrešno, ako odbijaš sve tuđe sugestije, pa čak ni istinu ne prihvataš, ma kako se o njoj razgovaralo u zajedništvu, već joj se uvek opireš, može li onda osoba poput tebe da stekne Božje odobravanje? Hoće li Sveti Duh delovati na osobu poput tebe? Neće. Bog će reći da si loše naravi i da nisi dostojan da primiš Njegovo prosvetljenje, a ako se ne pokaješ, On će ti oduzeti i ono što si nekada imao. To znači biti razotkriven. Takvi ljudi vode patetičan život. Oni su očigledno ništavni i nesposobni za bilo šta, a ipak misle da su prilično dobri, čak i bolji od svih ostalih u svakom pogledu. Nikada ne razgovaraju o svojim manama i nedostacima pred drugima, kao ni o svojim slabostima i negativnostima. Uvek glume kompetentnost i ostavljaju na druge lažan utisak, navodeći ih da misle da su vešti u svemu, da nemaju slabosti, da im nije potrebna pomoć, da nemaju potrebu da slušaju tuđa mišljenja, da ne moraju da uče iz onoga što su drugima jače strane kako bi ispravili sopstvene mane, i da će uvek biti bolji od svih ostalih. Kakva je ovo narav? (Nadmenost.) Neverovatna nadmenost. Ovakvi ljudi vode patetične živote! Da li su oni zaista sposobni? Mogu li stvarno nešto postići? Zabrljali su mnogo puta u prošlosti, a ipak i dalje misle da mogu sve. Nije li to krajnje nerazumno? Kada ljudima do te mere nedostaje razum, oni su smetenjaci. Takvi ljudi niti uče niti prihvataju nove stvari. Iznutra su isušeni, ograničeni i siromašni i, bez obzira na situaciju, ne uspevaju da shvate i dokuče načela niti da razumeju Božje namere, već samo znaju da se drže pravila, da izgovaraju reči i doktrine, i da se prave važni pred drugima. Ishod je takav da oni ne razumeju nikakvu istinu i nemaju ni mrvicu istina-stvarnosti, a ipak su i dalje vrlo nadmeni. Oni su jednostavno smeteni ljudi do kojih nikako ne dopire razum i koji jedino mogu biti isključeni.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Vrlo je opasno kad su ljudi suočeni sa nekim problemom, a isuviše su svojevoljni i insistiraju na sopstvenim zamislima bez traganja za istinom. Bog će se ovih ljudi gnušati i odbaciti ih, kao i ostaviti po strani. Koje će biti posledice ovoga? Svakako se može reći da postoji opasnost da budu isključeni. Međutim, oni koji traže istinu mogu dobiti prosvećenje i usmerenje Svetog Duha, a kao rezultat, i Božji blagoslov. Ova dva različita stava, traženje i ne-traženje istine, mogu u tebi izazvati dva različita stanja i dva različita rezultata. Kakav biste vi rezultat više voleli? (Ja bih želeo da steknem Božje prosvećenje.) Ako ljudi žele da ih Bog vodi i prosveti, da prime Njegove blagodati, kakav stav moraju imati? Često moraju imati stav traganja i pokornosti pred Bogom. Bez obzira da li izvršavaš svoju dužnost, razmenjuješ mišljenje s drugima, ili pokušavaš da rešiš neki problem s kojim si se suočio, moraš imati stav traganja i pokornosti. Tek kad stekneš takav stav, može se reći da je tvoje srce donekle bogobojažljivo. Kad si u stanju da tragaš za istinom i da joj se pokoriš, znači da si na putu na kojem se bojiš Boga i kloniš zla. Ako nemaš stav traženja i pokoravanja, već umesto toga nastavljaš da se držiš samog sebe, uporno si neprijateljski raspoložen, osećaš odbojnost prema istini i opireš joj se, onda ćeš, po prirodi stvari, počiniti mnoga zla dela. Nećeš moći da odoliš! Ako ljudi nikad ne tragaju za istinom da bi ovo razrešili, konačna posledica će biti da, bez obzira na iskustvo, na situacije u kojima se nađu, na mudrosti koje Bog pred njih postavi, i dalje neće moći da razumeju istinu i zauvek će ostati nesposobni da uđu u istina-stvarnost. Ako ljudi ne poseduju istina-stvarnost, neće biti sposobni da slede Božji put, i ako nikada ne budu u stanju da slede Božji put, onda oni nisu ljudi koji se boje Boga i klone zla. Ljudi pričaju nadugačko i naširoko o tome kako žele da obavljaju svoju dužnost i slede Boga. Da li su stvari tako jednostavne? Apsolutno ne. Ove su stvari neopisivo važne u životu ljudi! Čoveku nije lako da obavlja pravilno svoju dužnost kako bi udovoljio Bogu i kako bi se bojao Boga i klonio zla. Ali, ja ću vam reći načelo praktičnog postupanja: ako, u trenutku kada ti se nešto desi, zauzmeš stav traženja i pokornosti, to će te i zaštiti. Konačni cilj nije da ti budeš zaštićen već da razumeš istinu, da budeš u stanju da uđeš u istina-stvarnost, da stekneš Božje spasenje – to je konačni cilj. Ako zadržiš ovakav stav u svemu kroz šta prolaziš, nećeš više osećati da su obavljanje dužnosti i udovoljavanje Božjim namerama samo prazne reči i fraze; to više neće izgledati toliko zahtevno. Umesto toga, dok trepneš, bićeš u stanju da shvatiš priličan broj istina. Ako pokušaš to ovako da doživiš, sigurno ćeš biti nagrađen. Nije važno ko si, koliko imaš godina, kakvog si obrazovanja, koliko dugo veruješ u Boga, ili kakvu dužnost obavljaš. Dokle god imaš stav traženja i pokornosti, dokle god to ovako doživljavaš, u konačnici ćeš sigurno biti u stanju da razumeš istinu i uđeš u istina-stvarnost. Međutim, ako nemaš stav traženja i pokornosti u svemu što ti se dešava, nećeš biti u stanju da razumeš istinu niti ćeš moći da uđeš u istina-stvarnost.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Sotona je toliko duboko iskvario ljudski rod da svi odreda imaju sotonsku prirodu i nadmenu narav; čak su i budale i idioti nadmeni, misle da su bolji od drugih ljudi i odbijaju da im se potčine. Jasno se vidi da je ljudski rod toliko duboko iskvaren i da im je veoma teško da se pokore Bogu. Zbog svoje nadmenosti i samopravednosti, ljudi su potpuno izgubili razboritost; neće nikog da slušaju – čak i ako je to što drugi govore ispravno i u skladu s istinom, oni neće da ih slušaju. Ljudi se, upravo zbog nadmenosti, usuđuju da osude Boga, da Boga kore i da Mu se opiru. Kako se onda rešiti nadmene naravi? Može li se razrešiti uz oslonac na ljudsko suzdržavanje? Može li se rešiti samo time što će biti prepoznata i priznata? Nipošto. Nadmena narav se može razrešiti na samo jedan način, a to je prihvatanje Božjeg suda i grdnje. Samo oni koji su u stanju da prihvate istinu mogu postepeno odbaciti svoje nadmene naravi; oni koji ne prihvataju istinu nikada neće moći da se reše svojih nadmenih naravi. Viđam mnogo ljudi koji u svojoj dužnosti pokažu neki talenat i to im udari u glavu. Kad pokažu da imaju nekakve sposobnosti, misle da su ostavili jak utisak, pa žive od tih sposobnosti i ne guraju dalje. Ne slušaju druge ma šta oni govorili, već misle da su sitnice koje poseduju istina i da su oni sami nadmoćni. Kakva je to narav? To je nadmena narav. Previše im nedostaje razboritosti. Da li osoba može dobro da obavlja svoju dužnost ako ima nadmenu narav? Da li može da se pokori Bogu i da sledi Boga do samog kraja? To je još teže. Da bi popravili nadmenu narav, moraju naučiti kako da tokom obavljanja dužnosti iskuse Božje delo, Njegov sud i grdnju. Samo na taj način će istinski poznavati sebe. Svoju priroda-suštinu možeš istinski spoznati samo ako jasno vidiš svoju iskvarenu suštinu, ako jasno vidiš koren svoje nadmenosti, pa ga onda raspoznaš i raščlaniš. Moraš da iskopaš sve iskvarene stvari u sebi, da ih uporediš sa istinom i da ih upoznaš u odnosu na istinu. Onda ćeš znati šta si: ne samo da si ispunjen nadmenom naravi, i ne samo da ti nedostaje razboritosti i pokornosti, već ćeš videti da ti nedostaje previše stvari, da nemaš istina-stvarnost, kao i to koliko si jadan. Tada više nećeš biti kadar da budeš nadmen. Ako sebe ne raščlaniš i ne upoznaš na ovaj način, onda nećeš znati svoje mesto u vaseljeni dok obavljaš svoju dužnost. Mislićeš da si sjajan u svakom smislu, da su ostali po svemu loši i da si samo ti najbolji. Potom, stalno ćeš se praviti važan pred svima da bi se ostali ugledali na tebe i obožavali te. U tome nema nimalo samosvesti. Neki ljudi se uvek prave važni. Kad drugima to bude neukusno, upute im kritike da su nadmeni. Ali ovi to ne prihvataju, već i dalje misle da su talentovani i sposobni. Kakva je to narav? Previše su nadmeni i samopravedni. Da li su ljudi koji su toliko nadmeni i samopravedni kadri da žude za istinom? Da li mogu da tragaju za istinom? Ako nikada neće uspeti da upoznaju sebe i ako ne odbace svoju iskvarenu narav, mogu li onda dobro obavljati svoju dužnost? Svakako da ne.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Poznavanje sopstvene naravi osnova je njene promene“

Ako, u svojoj veri u Boga, ne možeš da prihvatiš istinu i da joj se pokoriš, onda Bog nije tvoj Bog. Ako odbijaš istinu i odbacuješ je, biće da si već postao neko ko se Bogu opire. Može li te Bog, onda, još uvek spasti? Definitivno ne može. Bog ti daje priliku da primiš njegovo spasenje i ne vidi te kao neprijatelja, ali ti ne možeš da prihvatiš istinu i stavljaš Boga nasuprot sebi; tvoja nesposobnost da prihvatiš Boga kao svoju istinu i svoj put čini te osobom koja se opire Bogu. Kako da se taj problem reši? Moraš brzo da se pokaješ i da promeniš kurs. Tako, na primer, kada naiđeš na problem ili na teškoću u obavljanju svoje dužnosti i ne znaš da ih rešiš, ne smeš naslepo da razmišljaš o njima, moraš prvo da se umiriš pred Bogom, da Mu se pomoliš i tražiš od Njega, te da vidiš šta kažu Božje reči o tom tvom problemu. Ako, nakon čitanja Božjih reči, i dalje ne razumeš i ne znaš na koje se istine odnosi taj problem, moraš čvrsto da se držiš jednog načela – a to je, prvo se pokori, nemoj imati lične ideje ni misli, čekaj mirnog srca i vidi kako Bog namerava i želi da deluje. Kada ne razumeš istinu, treba da tragaš za njom i da čekaš Boga, a ne da postupaš naslepo i nepromišljeno. Ako ti neko dȃ predlog kada ne razumeš istinu i kaže ti kako da se ponašaš u skladu sa njom, treba prvo taj predlog da prihvatiš i da dozvoliš svima da u zajedništvu porazgovaraju o njemu, pa da vidiš da li je taj put ispravan ili nije i da li je u skladu sa istina-načelima ili nije. Ako potvrdiš da je u skladu sa istinom, onda tako i postupaj; ako utvrdiš da nije usklađen sa istinom, onda nemoj tako da postupaš. Eto koliko je jednostavno. Kada tražiš istinu, treba da je tražiš od mnogo ljudi. Ako neko ima nešto da kaže, treba da ga slušaš i da ozbiljno shvatiš sve njegove reči. Nemoj da ga ignorišeš ni omalovažavaš, jer se to odnosi na nešto što je u delokrugu tvoje dužnosti i moraš se prema tome odnositi ozbiljno. To je ispravan stav i ispravno stanje. Kada budeš u ispravnom stanju i ne budeš pokazivao narav koja ima odbojnost prema istini i mrzi je, ovakvo će postupanje istisnuti tvoju iskvarenu narav. To je upražnjavanje istine. Ako na taj način upražnjavaš istinu, kakvim će plodovima to uroditi? (Bićemo vođeni Svetim Duhom.) Primanje vođstva Svetog Duha je jedan aspekt. Ponekad će pitanje biti veoma jednostavno i moći ćeš da ga rešiš koristeći sopstveni um; kada drugi završe sa davanjem predloga i kada budeš razumeo, bićeš u stanju da ispraviš stvari i da postupaš u skladu sa načelima. Ljudi možda misle da je to mala stvar, ali za Boga je velika. Zašto ovo kažem? Zato što, kada ovako postupaš, ti si za Boga neko ko je u stanju da upražnjava istinu, neko ko voli istinu, i neko kome istina nije odbojna – kada Bog pogleda u tvoje srce, On vidi i tvoju narav, a to je velika stvar. Drugim rečima, kada vršiš svoju dužnost i deluješ u prisustvu Boga, ono što proživljavaš i izlivaš su istina-stvarnosti koje ljudi treba da poseduju. Stavovi, misli i stanja koja poseduješ u svemu što radiš najvažnija su stvar za Boga, i ono što On ispituje.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo ako često živi pred Bogom, čovek može imati normalan odnos sa Njim“

Kada naiđeš na problem, umesto da se raspravljaš, prvo bi trebalo da ostaviš po strani svoje predstave, uobrazilju i osude – to je odlika razumnosti koju čovek treba da ima. Ako postoji nešto što ne razumem, a nije u mom domenu stručnosti, posavetovaću se sa nekim ko je upoznat sa tom temom. Nakon što se posavetujem, imaću osnovno poimanje o toj temi. Međutim, moram da tražim način kako da se samostalno time bavim, ne mogu samo da slušam druge ljude, niti treba tome da pristupim isključivo na osnovu svoje uobrazilje. Moram da tragam za načinom ponašanja koji je u skladu sa istina-načelima i koji donosi korist radu crkve. Zar to nije razuman način postupanja? Zar to nije razum koji normalna osoba treba da poseduje? Ispravno je tražiti i pitati za savet na ovaj način. Pretpostavimo da si ti osoba koja je stručna u određenoj oblasti i da ja želim da se konsultujem sa tobom u vezi sa tim, ali nakon toga, ti zahtevaš da se pridržavam onoga što si rekao i da izvršavam sve po tvom planu – kakva je to narav? To je nadmena narav. A kako izgleda razuman način ponašanja u toj situaciji? Trebalo bi da kažeš: „Imam nešto malo znanja u ovoj oblasti, ali ono nije u vezi sa istinom. Možeš ovo uzeti kao predlog za razmatranje, ali što se tiče toga kako konkretno da postupiš, moraš više da tražiš volju Božju.“ Ako zatražim od tebe savet i ti zaista misliš da se razumeš u određenu oblast, i smatraš da si izvanredan, to je odlika nadmene naravi. Nadmena priroda te može dovesti do ove vrste odgovora i ponašanja – kad neko zatraži od tebe savet, ti istog trenutka gubiš razumnost; gubiš razum normalne osobe i nisi u stanju da ispravno prosuđuješ. Kad neka osoba razotkrije svoju iskvarenu narav, njen razum nije normalan. Stoga, ma šta god te bude zadesilo, čak i ako drugi traže od tebe savet, ne možeš biti drzak i moraš posedovati normalan razum. Kako bi izgledala normalna reakcija? U tom trenutku, moraš da razmotriš: „Iako ovu oblast razumem, ne mogu biti drzak. Moram joj pristupiti s razumom normalne ljudskosti.“ Kada se budeš vratio pre Boga, imaćeš razum normalne ljudskosti. Iako ćeš ponekad pokazati određeni osećaj samozadovoljstva, biće i uzdržanosti u tvom srcu – mnogo ređe ćeš otkrivati svoju iskvarenu narav i tvoj negativan uticaj na druge ljude biće značajno manji. Međutim, ako se ponašaš shodno svojoj nadmenoj naravi, ako uvek veruješ da si u pravu i posledično prisiljavaš druge da te slušaju, takvo ponašanje ukazuje na ogroman nedostatak razuma. Ako ljude navodiš na ispravan put, možda će sve biti u redu, ali ako je taj put neispravan, biće povređeni. Ako neka osoba zatraži od tebe savet u vezi sa nekim ličnim problemom i ti je navedeš na pogrešan put, povredićeš samo tu jednu osobu. Međutim, ako ti postave pitanje u vezi sa nečim značajnim što se odnosi na rad crkve i ti ih usmeriš na pogrešan put, naškodićeš radu crkve i interesi Božje kuće će pretrpeti gubitke. Ako je problem ozbiljan i ako nanese uvredu Božjoj naravi, posledice će biti nezamislive.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Put razrešenja iskvarene naravi“

Bez obzira na to šta radiš, moraš da naučiš kako da tražiš istinu i kako da joj se pokoravaš; bez obzira na to ko te savetuje, pa čak i ako je malo dete u pitanju, ako se savet slaže sa istina-načelima, moraš da ga prihvatiš i da mu se pokoriš. Ma kakve probleme neka osoba da ima, ako njene reči i saveti potpuno odgovaraju istina-načelima, onda treba da ih prihvatiš i pokoriš im se. Ukoliko postupaš na taj način, to će dovesti do dobrih rezultata koji su u skladu sa Božjom voljom. Ključ je u tome da obratiš pažnju na svoje motive, kao i na načela i metode po kojima nešto rešavaš. Ako tvoja načela i metode po kojima rešavaš stvari proizilaze iz ljudske volje, iz ljudskih misli i predstava, ili iz sotonskih filozofija, onda su ta načela i metode nepraktični i sigurno neće biti delotvorni. To je zato što izvor tvojih načela i metoda nije ispravan i nije u skladu sa istina-načelima. Ako su tvoja gledišta zasnovana na istina-načelima i ti se baviš stvarima u skladu sa istina-načelima, onda ćeš se nesumnjivo baviti njima na ispravan način. Čak i ako neki ljudi ne prihvataju način po kom se baviš stvarima u datom trenutku, ili imaju svoje predstave o tome, ili se tome opiru, nakon nekog vremena, taj način će biti potvrđen. Ono što je u skladu sa istina-načelima donosi sve pozitivnije rezultate, dok ono što nije u skladu sa istina-načelima dovodi do sve negativnijih posledica, čak i ako se uklapa sa ljudskim predstavama u datom trenutku. Svi ljudi će dobiti potvrdu o tome. Ne smeš da budeš podložan ljudskim ograničenjima ma šta da radiš, i ne smeš da donosiš sopstvene odluke; prvo treba da se moliš Bogu i da tražiš istinu, a zatim da istražuješ i da razgovaraš o ovim stvarima sa svima. Koja je svrha razgovora? Razgovor ima za cilj da stvari radiš tačno onako kako je skladu sa voljom Božjom i da se ponašaš u skladu sa Božjom voljom. Ovo je donekle velelepan način da se to izrazi i ljudi to neće uspeti da shvate. Da se izrazim konkretnije, to se radi sa ciljem da bi ti mogao da se ponašaš tačno onako kako je u skladu sa istina-načelima. To već zvuči razumljivije. Kada osoba dostigne taj nivo, to znači da ona primenjuje istinu i sledi Božju volju; ona ima istina-stvarnost i niko joj neće prigovarati.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Put razrešenja iskvarene naravi“

Kad te nešto zadesi, ne smeš biti samopravedan. Moraš se utišati pred Bogom i naučiti lekciju. Moraš biti u stanju da otpustiš sebe da bi više naučio. Ako misliš: „Ja sam veći stručnjak za ovo nego vi, tako da treba ja da se pitam, a vi svi treba da me slušate!“ – kakva je to narav? To je nadmenost i samopravednost. To je sotonska, iskvarena narav i nije nešto što spada u područje normalne ljudskosti. Šta, dakle, znači ne biti samopravedan? (Znači slušati svačije predloge i razmatrati stvari sa svima.) Kakve god bile tvoje lične misli i shvatanja, ako slepo odlučiš da su tačni i da stvari treba raditi na taj način, to je nadmenost i samopravednost. Ako, pak, imaš ideje ili mišljenja koje smatraš ispravnima, ali nemaš potpunu veru u sebe i u stanju si da te ideje i ta mišljenja potvrdiš kroz traganje i razgovor, to je suprotno samopravednosti. Čekati da se, pre delovanja, dobije svačija podrška i odobravanje, razuman je način postupanja. Ako se neko ne slaže s tobom, treba na to neslaganje da odgovoriš savesno i da budeš pedantan kada je reč o stručnim aspektima tvog posla. Ne možeš se praviti da ništa ne primećuješ, pa reći: „Da li ti ovo bolje razumeš, ili ja? Ja ovaj posao radim već tako dugo – nije li logično da se bolje razumem u to nego ti? Šta ti znaš o tome? Ti to ne razumeš!“ To nije dobra narav, previše je nadmena i samopravedna. Moguće je da je čovek koji se sa tobom ne slaže amater i da ne razume dobro tu oblast posla; možda si u pravu i možda radiš stvari ispravno, ali problem je u tvojoj naravi. Šta je, onda, pravi način ponašanja i postupanja? Kako da se ponašaš i postupaš u skladu sa istina-načelima? Moraš da izložiš svoje ideje i da dozvoliš svima da vide da li u vezi sa njima postoji neki problem. Ako neko dȃ predlog, moraš prvo da ga prihvatiš, a onda da dozvoliš da svi potvrde ispravan put za sprovođenje u delo. Ako niko nema nikakve primedbe, onda možeš ti da odrediš najprimereniji način obavljanja stvari i tako i da postupiš. Ako se otkrije neki problem, moraš da zatražiš svačije mišljenje i svi treba zajedno da tražite istinu i da o tome u zajedništvu razgovarate. Na taj način ćeš steći prosvećenje Svetog Duha. Kada vaša srca budu prosvetljena, a put bolji, rezultati koje budete ostvarili biće bolji nego pre. Nije li to Božje usmeravanje? To je čudesna stvar! Ako možeš da izbegneš da budeš samopravedan, ako možeš da otpustiš svoju uobrazilju i ideje i da slušaš tuđa ispravna mišljenja, moći ćeš da stekneš prosvećenje Svetog Duha. Srce će ti biti prosvetljeno i bićeš u stanju da nađeš pravi put. Otvoriće se put pred tobom, a kada ga sprovedeš u delo, on će definitivno biti u skladu sa istinom. Kroz takvo praktikovanje i iskustvo naučićeš kako da upražnjavaš istinu, a istovremeno ćeš naučiti i nešto novo o toj oblasti posla. Nije li to dobra stvar? Ovim putem ćeš uvideti da, kada ti se stvari dese, ne smeš da budeš samopravedan i moraš da tražiš istinu, kao i to da se, ako budeš samopravedan i ne budeš prihvatao istinu, nikom nećeš dopadati i da će te se Bog zacelo gnušati. Nije li ovo naučena lekcija? Ako uvek tome težiš i upražnjavaš istinu, nastavićeš da se usavršavaš u stručnim veštinama koje koristiš u obavljanju svoje dužnosti, ostvarivaćeš sve bolje rezultate u obavljanju dužnosti i Bog će te prosvetiti i blagosloviti i omogućiće ti da stekneš još više. Pored toga, imaćeš i put za upražnjavanje istine, a kada budeš znao kako da upražnjavaš istinu, postepeno ćeš dokučiti i načela. Kada budeš znao koji će postupci dovesti do Božjeg prosvećenja i usmeravanja, koji do Njegovog gnušanja i odbacivanja, a koji do Njegovog odobravanja i blagoslova, imaćeš put do uspeha. Kada ljudi prime Božje blagoslove i prosvećenje, počinju brže da napreduju u životu. Primaće Božje prosvećenje i smernice svaki dan i njihovim srcima vladaće mir i sreća. Neće li im to doneti zadovoljstvo? Kada tvoji postupci budu predočeni Bogu i On ih bude prihvatio, osećaćeš zadovoljstvo u srcu, a iznutra ćeš imati mir i sreću. Taj mir i ta sreća su osećanja koja ti je Bog dao, osećaji koje ti je podario Sveti Duh.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo ako često živi pred Bogom, čovek može imati normalan odnos sa Njim“