Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Služiti Bogu nije jednostavan zadatak. Oni čija iskvarena narav ostaje nepromenjena nikada ne mogu služiti Bogu. Ako Božje reči tvojoj naravi ne sude, niti je grde, onda tvoja narav i dalje predstavlja Sotonu, što dokazuje da Bogu služiš da bi pokazao svoje dobre namere, da se tvoje služenje zasniva na tvojoj sotonskoj prirodi. Ti Bogu služiš svojim prirodnim karakterom i prema svojim ličnim sklonostima. Štaviše, uvek smatraš da stvari koje si spreman da činiš Bogu donose užitak, a da su Mu mrske one koje ne želiš da činiš; delaš isključivo u skladu sa sopstvenim sklonostima. Može li se ovo nazvati služenjem Bogu? Naposletku, neće doći ni do kakve promene u tvojoj život-naravi; umesto toga, zahvaljujući služenju postaćeš još tvrdoglaviji, a tvoja iskvarena narav će ti se duboko usaditi, i budući takav, u tebi će se formirati pravila o služenju Bogu koja se prvenstveno temelje na tvom sopstvenom karakteru i iskustva proistekla iz tvog služenja shodno svojoj naravi. Takva su iskustva i pouke čoveka. To je čovekova filozofija za ovozemaljsko ophođenje. Ovakvi ljudi se mogu okarakterisati kao fariseji i verski službenici. Ako se nikada ne probude i ne pokaju, zasigurno će se pretvoriti u lažnog hrista i antihriste koji navode ljude na stranputicu u poslednjim danima. Pomenuti lažni hristos i antihristi pojaviće će se među takvim ljudima. Ako se oni koji služe Bogu vode svojim karakterom i postupaju prema svojoj volji, time rizikuju da u svakom trenutku budu eliminisani. Oni koji svoje dugogodišnje iskustvo u služenju Bogu primenjuju kako bi pridobili srca drugih, da bi ih podučavali, ograničili i sebe nad njima izdigli – oni koji se nikada ne kaju, nikada ne ispovedaju svoje grehe i nikada se ne odriču prednosti svog položaja – takvi ljudi će pasti pred Bogom. Od iste su sorte kao Pavle, pozivaju se na svoje starešinstvo i razmeću se svojim sposobnostima. Bog takve ljude neće usavršiti. Takvo služenje prekida Božje delo. Ljudi se uvek drže starog. Drže se predstava iz prošlosti, kao i svega drugog iz minulih vremena. To predstavlja veliku prepreku njihovom služenju. Ako ih se ne možeš otresti, te stvari će ti zagušiti život. Bog te ni najmanje neće pohvaliti, ni ako noge polomiš, a leđa poviješ trčeći i radeći, pa čak ni ako kao mučenik stradaš služeći Bogu. Baš naprotiv: On će reći da si zlikovac.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Verska služba mora biti ukinuta“

Neki ljudi nisu usredsređeni na traženje istina-načela dok obavljaju svoju dužnost i umesto toga se u svojim postupcima oslanjaju na sopstvenu volju. Kako se to najčešće ispoljava kod nekog ko ima izrazito snažne lične ideje? Ma šta se tom nekom dešavalo, on prvo sve proračuna u svojoj glavi, dobro sve osmisli i napravi detaljan plan. Kada zaključi da u tom planu nema nikakvih rupa, on ga sprovodi u delo u potpunosti u skladu sa sopstvenom voljom, a posledica toga je da njegov plan ne može da drži korak s promenama, pa stvari ponekad pođu po zlu. Šta je ovde problem? Stvari često krenu po zlu kada postupaš u skladu sa svojom voljom. Dakle, bez obzira na to šta se desi, svi bi trebalo da sednu i zajedno traže istinu, da se mole Bogu i da traže da ih On vodi. Uz Božje prosvećenje, ono što proistekne iz tog zajedničkog razgovora ispunjeno je svetlošću i pokazuje put napred. Osim toga, time što poveravaš sve Bogu, što se ugledaš na Njega, što se oslanjaš na Njega, puštaš Ga da te vodi, da se brine o tebi i da te čuva – time što tako postupaš – steći ćeš više sigurnosti i nećeš nailaziti ni na kakve veće probleme. Da li ono što ljudi zamisle u svojoj glavi može da bude u potpunosti u skladu s ovim činjenicama? Da li može da bude u skladu s istina-načelima? To je nemoguće. Ako ne zavisiš od Boga i ne ugledaš se na Njega kad obavljaš svoju dužnost, već samo radiš onako kako ti želiš, onda će, bez obzira na svu tvoju pamet, uvek biti slučajeva kada ćeš doživeti neuspeh. Ljudi koji su nadmeni i samopravedni skloni su tome da prate svoje sopstvene ideje, pa da li onda imaju bogobojažljivo srce? Ljudi koji imaju snažne lične ideje zaboravljaju na Boga kada dođe vreme da se dela, zaboravljaju na pokornost Bogu, i tek kada udare u zid i ništa ne ostvare, shvate da nisu bili pokorni Bogu i da se nisu molili Bogu. U čemu je problem? Problem je u tome što Bog nije bio u njihovom srcu. Njihovi postupci ukazuju na to da Bog nije u njihovom srcu i da se oni oslanjaju isključivo na sebe. Pa stoga, bez obzira na to da li obavljaš crkveni posao ili neku dužnost, da li rešavaš neka spoljna pitanja ili se baviš ličnim stvarima u životu, u tvom srcu moraju postojati načela, mora postojati stanje. Kakvo stanje? „Pre nego što mi se nešto desi, šta god to bilo, moram da se molim, treba da budem pokoran Bogu i treba da se pokorim Njegovoj suverenosti. Bog sve uređuje i kada se to desi, moram da tražim Božju volju, moram na taj način da razmišljam, ne smem da pravim sopstvene planove.“ Nakon dužeg takvog iskustva, ljudi će početi da vide Božju suverenost u mnogim stvarima. Ako uvek imaš sopstvene planove, razmišljanja, htenja, sebične motive i želje, onda će tvoje srce nesvesno odlutati od Boga, bićeš slep pred načinom na koji Bog postupa i Bog će uglavnom biti skriven od tebe. Zar ne voliš da nešto radiš u skladu sa svojim idejama? Zar ne praviš svoje planove? Misliš da imaš pamet, obrazovanje, znanje, imaš sredstva i načine da nešto obaviš, možeš to da obaviš sopstvenim snagama, dobro ti je tako, nije ti potreban Bog, pa Bog kaže: „Pa, idi onda i uradi to sam i preuzmi odgovornost za to da li će ispasti dobro ili ne, mene nije briga za to.“ Bog se ne obazire na tebe. Kada se ljudi tako drže sopstvene volje u svojoj veri u Boga i veruju kako god žele, kakve posledice to ima? Oni nikada ne mogu da iskuse Božju suverenost, nikada ne mogu da vide Božju ruku, nikada ne mogu da osete prosvećenje i prosvetljenje Svetoga Duha i ne mogu da osete da ih Bog vodi. I šta se dešava kako vreme prolazi? Njihova srca će se još više udaljiti od Boga i javiće se neke indirektne posledice. Kakve posledice? (Sumnja i poricanje Boga.) To nije samo stvar sumnje i poricanja Boga. Kada Bog nema mesta u ljudskom srcu i kada ljudi duže vreme rade onako kako žele, steći će ovu naviku: kada im se nešto desi, prva stvar koju će uraditi biće da osmisle svoje rešenje i da postupaju u skladu sa svojim namerama, ciljevima i planovima; najpre će razmisliti da li im je nešto od koristi ili ne; ako jeste, oni će to uraditi, a ako nije, neće. Preći će im u naviku da odmah krenu tim putem. A kako će se Bog odnositi prema takvim ljudima ako nastave da se tako ponašaju, bez pokajanja? Bog se neće obazirati na njih i gurnuće ih u stranu. Šta to znači biti gurnut u stranu? Bog ih neće disciplinovati niti će ih prekorevati; oni će sve više povlađivati sebi i to bez suda, grdnje, disciplinovanja ili prebacivanja, ali i bez prosvećenja, prosvetljenja ili vođstva. To znači biti gurnut u stranu. Kako se čovek oseća kada ga Bog gurne u stranu? Oseća se mračno u duši, Bog nije s njim, vizije mu nisu jasne, nema nikakav put delanja i bavi se isključivo glupostima. Kako vreme prolazi, on misli da život nema svrhu i njegova duša je prazna, pa postaje nalik bezbožnicima i sve je izopačeniji. To je osoba koju je Bog s gnušanjem odbacio.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Načela primene pokoravanja Bogu“

Ma s kakvim problemom da se suoče pri obavljanju svoje dužnosti, pojedini ljudi ne tragaju za istinom, već uvek postupaju u skladu s vlastitim zamislima, predstavama, maštarijama i željama. Oni stalno udovoljavaju svojim sebičnim željama, a njihovim postupcima uvek upravlja njihova vlastita iskvarena narav. Pritom oni, na prvi pogled, sve vreme obavljaju svoje dužnosti, ali budući da nikada nisu prihvatili istinu i da su nesposobni da rade u skladu sa istina-načelima, oni naposletku ne uspevaju da zadobiju istinu i život, te postaju služitelji dostojni tog naziva. Na šta se ti ljudi oslanjaju dok obavljaju svoju dužnost? Oni se ne oslanjaju ni na istinu ni na Boga. Taj delić istine koji razumeju nije preuzeo suverenitet u njihovim srcima; stoga se oni, pri obavljanju svojih dužnosti, oslanjaju na vlastitu darovitost i talente, na svekoliko znanje koje su odnekud prikupili, kao i na snagu svoje volje i svoje dobre namere. Budući da je tako, da li će oni svoje dužnosti moći da obavljaju prema nekom iole prihvatljivom standardu? Kad se ljudi, dok se uče vršenju svoje dužnosti, oslanjaju na vlastitu prirodnost, na svoje predstave i maštarije, te na svoju stručnost, oni tada, iako na prvi pogled obavljaju svoju dužnost i ne čine nikakvo zlo, zapravo ne sprovode istinu u delo i ne čine ništa što bi Bogu bilo ugodno. Tu, takođe, postoji još jedan problem koji se ne sme zanemariti: ako se, dok izvršavaš svoju dužnost, tvoje predstave, maštarije i lične želje uopšte ne menjaju i nikad ne prepuštaju svoje mesto istini, te ako tvoja dela i postupci nikada nisu u skladu sa istina-načelima, kakav će biti konačan ishod svega toga? Nećeš imati život-ulazak i postaćeš služitelj, te tako ispuniti reči Gospoda Isusa: „Mnogi će mi govoriti u onaj dan: ’Gospode, Gospode! Nismo li prorokovali u tvoje ime, u tvoje ime izgonili zle duhove, i u tvoje ime činili mnoga čuda?’ Onda ću im ja reći: ’Nikada vas nisam poznavao. Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje!’“ (Matej 7:22-23). Zašto Bog ove ljude, koji se svojski trude i koji služe, naziva zlotvorima? U jednu stvar možemo biti sigurni, a to je da se kod ovih ljudi, bez obzira na dužnost koju vrše i posao koji obavljaju, svi njihovi motivi, podsticaji, namere i zamisli rađaju isključivo iz njihovih sebičnih želja, i da je sve što rade u celosti usmereno ka zaštiti njihovih vlastitih interesa i izgleda, te zaštiti njihovog ponosa, taštine i statusa. Apsolutno sve je usredsređeno na takva razmatranja i proračune, a u njihovim srcima nema istine, oni se Boga na boje i ne pokoravaju Mu se iskreno – u tome leži srž ovog problema. Šta je za vas, danas, ono najvažnije za čim treba da tragate? Morate u svemu tragati za istinom i svoju dužnost obavljati pravilno, u skladu s Božjom voljom i onim što Bog od vas zahteva. Ako tako postupate, Bog će vas pohvaliti. Od čega se, dakle, konkretno sastoji vršenje dužnosti u skladu s Božjim zahtevima? U svemu što radite, morate naučiti da se molite Bogu, morate preispitivati vlastite namere i vlastite misli, kako biste ustanovili da li su vaše namere i misli usaglašene sa istinom; ako nisu, treba da ih odbacite, te da nakon toga postupate u skladu sa istina-načelima i prihvatite Božji nadzor. Na taj način ćete biti sigurni da istinu sprovodite u delo. Ukoliko imate vlastite namere i ciljeve, i pritom ste svesni da oni krše istinu i u suprotnosti su s Božjom voljom, ali se, uprkos tome, ne molite Bogu i rešenje ne nalazite u traganju za istinom, onda ste u opasnosti da počinite neko zlo i da uradite nešto što je protivno Bogu. Ako ste jedanput ili dvaput počinili neko zlodelo i zbog toga se pokajali, još uvek se možete nadati spasenju. Ako pak nastavite da činite zlo, vi ste onda počinitelj svakojakih zlodela. Ako ni nakon toga niste u stanju da se pokajete, onda ste u velikoj ste nevolji: Bog će vas odbaciti u stranu ili vas napustiti, što znači da ste u opasnosti da budete izgnani; ljudi koji čine svakojaka zlodela zasigurno će biti kažnjeni i izgnani.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Da li vi znate šta je najveći tabu u čovekovom služenju Bogu? Neke starešine i delatnici uvek žele da budu drugačiji, da budu bolji od ostalih, da se pokažu i da smisle neke nove trikove, kako bi Bog uvideo koliko su oni zaista sposobni. Međutim, oni se ne fokusiraju na razumevanje istine i ulazak u stvarnost Božjih reči. Ovo je najbudalastiji način postupanja. Nije li to upravo otkrivanje arogantne naravi? Neki čak kažu: „Ako ovo uradim, siguran sam da će to usrećiti Boga. Svideće Mu se to. Ovaj put ću to pokazati Bogu. Prirediću Mu lepo iznenađenje.“ „Lepo iznenađenje“ nije važno. Šta je rezultat? Drugi ljudi vide da je to što ovi ljudi rade previše apsurdno. Ne samo da to nije korisno za rad Božje kuće, već je i traćenje novca – uzrokuje gubitke u žrtvama za Boga. Žrtve za Boga se ne smeju koristiti kako ti želiš; greh je trošiti žrtve za Boga. Ovi ljudi na kraju vređaju Božju narav, Sveti Duh prestaje da deluje u njima i oni bivaju izgnani. Zato, nikad ne radi impulsivno šta god ti želiš. Kako možeš da ne uzmeš u obzir ishod? Kada vređaš Božju narav i prekršiš Njegove upravne odluke, a zatim budeš izgnan, nećeš imati više ništa da kažeš. Bez obzira na tvoju nameru i da li to radiš namerno ili ne, ako ne razumeš Božju narav ili Njegovu volju, lako ćeš Ga uvrediti i bićeš sklon da prekršiš Njegove upravne odluke, a u tom pogledu svi treba da budu na oprezu. Jednom kada prekršiš Božje upravne odluke ili uvrediš Njegovu narav, ako je to izuzetno ozbiljno, onda On neće uzeti u obzir da li si to učinio namerno ili nenamerno. To je stvar koju moraš jasno da vidiš. Ako ne možeš da razumeš ovo pitanje, onda ćeš sigurno imati probleme. U služenju Bogu, ljudi žele da naprave velike korake, čine velike stvari, govore velike reči, obave veliki posao, drže velike sastanke i budu velike starešine. Ako uvek imaš tako velike ambicije, onda ćeš prekršiti Božje upravne odluke; a ljudi koji to urade brzo će umreti. Ako se ne ponašaš lepo i nisi pobožan i razborit u svom služenju Bogu, pre ili kasnije ćeš uvrediti Njegovu narav.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Bez obzira šta radite, prvo treba da razumete zašto to radite, sa kojom namerom, kakav je značaj u tome što radite, šta je suština, i da li je ono što radite pozitivna ili negativna stvar. Morate posedovati jasno razumevanje svih tih pitanja; to je neophodno kako biste mogli da postupate na temelju načela. Ako radite nešto što se može svrstati pod obavljanje dužnosti, onda bi trebalo da se upitate: kako da ispunim svoju dužnost dobro da je ne bih obavljao površno? U tom slušaju, treba da se moliš i približiš Bogu. Moli se Bogu da bi tražio istinu, da bi tražio način na koji ćeš postupati, nameru Božju i način na koji ćeš Bogu udovoljiti. Molitva služi da sve ovo postignemo. Molitva Bogu, približavanje Bogu i čitanje Božjih reči nisu religiozne ceremonije niti spoljašnje radnje. Svrha molitve je da, nakon traženja Božje volje, praktično postupaš u skladu sa istinom nakon traženja Božje volje. Ako uvek kažeš „Bogu hvala“, a da nisi ništa učinio, možda izgledaš vrlo duhovno i razborito. Međutim, kada dođe vreme za delovanje, a ti i dalje radiš po svojoj volji i uopšte ne tražiš istinu, onda je to „Bogu hvala“ puka mantra i lažna duhovnost. Kada obavljaš svoju dužnost, uvek pomisli: „Kako da obavim tu dužnost? Šta je Božja volja?“ Oni koji se mole i približavaju Bogu u potrazi za načelima i istinom za svoja dela tragaju za Božjom voljom u svom srcu i ne odstupaju od Božjih reči ili istina-načela ni u čemu što rade – ti ljudi su jedini koji istinski veruju u Boga, dok je ljudima koji ne vole istinu sve to nedostižno. Mnogo je ljudi koji slede svoje ideje u svemu što rade, koji posmatraju stvari veoma pojednostavljeno i ne traže istinu. Načela su potpuno odsutna, a oni u svojim srcima ne razmišljaju o tome kako da postupe u skladu s onim što Bog traži niti na koji način da udovolje Bogu, već znaju samo da tvrdoglavo slede sopstvenu volju. Za Boga nema mesta u srcima takvih ljudi. Neki ljudi kažu: „Molim se Bogu samo kad naiđem na poteškoće, ali ipak ne osećam da to ima nekog efekta – zato sada, kada mi se nešto desi, obično se ne molim Bogu, jer od molitve Bogu nema koristi.“ Bog je potpuno odsutan iz srca takvih ljudi. Oni ne traže istinu bez obzira šta radili u običnim vremenima; oni samo slede svoje ideje. Pa, postoje li onda načela u njihovim delima? Definitivno ne postoje. Oni sve vide pojednostavljeno. Čak i kada ljudi s njima podele istina-načela, oni nisu u stanju da ih prihvate, zato što nikada nije bilo načela u njihovim delima, zato što za Boga nema mesta u njihovim srcima, već su im srca ispunjena samo njima samima. Oni smatraju da su njihove namere dobre, da ne čine zlo, da se za njih ne može reći da krše istinu, misle da bi postupanje prema sopstvenim namerama trebalo da bude sprovođenje istine, da se tako postupajući pokoravaju Bogu. U stvari, oni istinski ne traže i ne mole se Bogu po ovom pitanju, već deluju impulsivno, prema sopstvenim revnosnim namerama; oni ne vrše svoju dužnost kako Bog traži, nemaju bogoposlušno srce, kod njih ne postoji takva želja. Ovo je najveća greška u praktičnom delovanju ljudi. Ako veruješ u Boga, ali On nije u tvom srcu, zar to nije pokušaj da obmaneš Boga? I kakav efekat može imati takva vera u Boga? Šta time dobijaš? I šta je smisao takve vere u Boga?

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

U obavljanju svoje dužnosti nipošto se ne smete rukovoditi ličnim afinitetima, čineći ono što biste želeli da učinite, ono što biste rado učinili, niti ono čime biste se predstavili u najboljem svetlu. To bi bilo postupanje u skladu sa sopstvenom voljom. Ako se u obavljanju svoje dužnosti uzdaš u svoje lične afinitete, ako misliš da je to ono što Bog zahteva i da je to ono što će Boga učiniti srećnim, i ako svoje lične afinitete silom namećeš Bogu ili ih sprovodiš u delo kao da su istina, ako ih poštuješ kao da su istina-načela, zar to nije pogrešno? Ovo nije ispunjavanje dužnosti i ovakvo obavljanje dužnosti neće biti upamćeno od Boga. Neki ljudi ne razumeju istinu i ne znaju šta znači pravilno izvršavati svoju dužnost. Budući da su se potrudili i uložili svoje srce u to, da su se odrekli svog tela i patili, pitaju se kako to da svoju dužnost ne mogu nikada da ispune na zadovoljavajući način? Zašto je Bog uvek nezadovoljan? U čemu su ovi ljudi pogrešili? Njihova greška je bila u tome što nisu težili ispunjenju Božjih zahteva, već su postupali prema sopstvenim zamislima – to je razlog. Prema sopstvenim željama, afinitetima i sebičnim motivima odnosili su se kao da su istina, misleći da je to ono što se Bogu dopada, da su to Njegova merila i zahtevi. Istinom su smatrali ono u šta su verovali da je ispravno, dobro i lepo; ovo je pogrešno. Zapravo, iako ljudi katkad misle da je nešto ispravno i da je u skladu sa istinom, to ne znači nužno da je to u skladu sa Božjom voljom. Što ljudi više misle da je nešto ispravno, trebalo bi da budu oprezniji i da više tragaju za istinom kako bi ustanovili da li svojim načinom razmišljanja ispunjavaju Božje zahteve. Ako je to u direktnoj suprotnosti sa Njegovim zahtevima i Njegovim rečima, onda je to neprihvatljivo čak i ako misliš da je ispravno, to onda predstavlja samo ljudsku misao i neće biti u skladu sa istinom ma koliko ga smatrao ispravnim. Da li je nešto ispravno ili pogrešno mora se utvrđivati na osnovu Božjih reči. Koliko god smatraš da je nešto ispravno, ako za to ne postoji utemeljenje u Božjim rečima, to je pogrešno i to moraš odbaciti. Prihvatljivo je jedino ako je u skladu sa istinom i samo ovakvim poštovanjem istina-načela ti ćeš svoju dužnost moći da obavljaš u skladu sa merilom. Šta je tačno dužnost? To je poziv koji Bog upućuje ljudima, to je segment dela Božje kuće i to su odgovornost i obaveza koje treba da preuzme svaki pripadnik Božjeg izabranog naroda. Da li je dužnost tvoja karijera? Je li ona lična porodična stvar? Da li je u redu reći da tvoja dužnost, nakon što ti je poverena, postaje tvoj lični posao? To nipošto nije tačno. Dakle, kako treba da ispunjavaš svoju dužnost? Postupajući u skladu sa Božjim zahtevima, rečima i merilima i zasnivajući svoje ponašanje na istina-načelima, a ne na ljudskim subjektivnim željama. Neki ljudi kažu: „Zar dužnost koja mi je poverena nije moj lični posao? Moja dužnost je moja obaveza, pa zar ono za šta sam zadužen nije i moj lični posao? Ako svoju dužnost obavljam kao svoj lični posao, zar to ne znači da ću je obaviti kako treba? Ako se prema njoj ne budem odnosio kao prema svom ličnom poslu, hoću li je obavljati pravilno?“ Da li su ove reči ispravne ili pogrešne? Pogrešne su. U suprotnosti su sa istinom. Dužnost nije tvoj lični posao, ona je Božji posao, segment Božjeg dela i moraš da postupaš onako kako to Bog zahteva; jedino ako svoju dužnost obavljaš sa bogoposlušnim srcem, možeš biti u skladu sa merilom. Ako svoju dužnost uvek obavljaš u skladu sa sopstvenim predstavama i uobraziljama, i prema sopstvenim sklonostima, nikada nećeš zadovoljiti merilo. Obavljanje dužnosti isključivo prema sopstvenoj želji ne znači obavljanje dužnosti, jer ono što činiš nije u domenu Božjeg upravljanja, nije delo kuće Božje; ti, umesto toga, sprovodiš sopstvenu operaciju, izvršavaš sopstvene zadatke i stoga to neće biti upamćeno od Boga.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo traganjem za istina-načelima čovek može dobro da obavlja svoju dužnost“

Neki ljudi nikad ne tragaju za istinom dok obavljaju svoje dužnosti. Oni jednostavno rade kako im volja, postupajući u skladu sa sopstvenim zamislima, i uvek postupaju proizvoljno i ishitreno. Prosto ne koračaju putem upražnjavanja istine. Šta znači biti „samovoljan i ishitren“? To znači da ćeš, kad naiđeš na određeni problem, delati onako kako ti se učini zgodno, bez mnogo razmišljanja i traženja. Šta god bi ti neko rekao ne bi dotaklo tvoje srce niti te navelo da promeniš mišljenje. Ti čak nisi u stanju da prihvatiš istinu ni kad ti je neko saopšti, držiš se svojih stavova, ne slušaš kad drugi ljudi kažu nešto što je tačno, verujući da si ti u pravu i čvrsto se držeći svojih ideja. Čak i kad ispravno razmišljaš, treba da razmotriš i mišljenja drugih ljudi. Ako to uopšte nisi u stanju da uradiš, zar ne misliš da si previše samopravedan? Ljudi koji su preterano samopravedni i svojevoljni ne prihvataju olako istinu. Ako učiniš nešto što nije dobro i drugi te kritikuju, govoreći: „To što radiš nije u skladu sa istinom!“, ti ćeš odgovoriti: „Čak i ako je tako, ja ću i dalje tako raditi.“ i onda nađeš neki razlog da ih ubediš da je to ispravno. Ako te ukore, rekavši: „Ovakvo tvoje ponašanje je štetno i naudiće radu crkve“, ne samo da nećeš slušati, već ćeš nastaviti da smišljaš izgovore: „Ja mislim da je ovo pravi način, pa ću tako i postupati“. Kakva je to onda narav?(Nadmena.) To je nadmenost. Nadmena priroda te čini samovoljnim. Ako imaš nadmenu prirodu, ponašaćeš se samovoljno i ishitreno, i nećeš se obazirati na ono što drugi govore. Kako, dakle, da se rešiš svoje samovolje i ishitrenosti? Recimo da ti se nešto dogodi i da o tome imaš sopstvene zamisli i planove. Pre nego što odlučiš šta ćeš da uradiš, moraš da tražiš istinu i trebalo bi makar u zajedništvu sa svima da porazgovaraš o onome što misliš i što veruješ o toj stvari, tražeći od svakoga da ti ukaže na to da li su tvoja razmišljanja ispravna i u skladu sa istinom, te da oni umesto tebe tako obave proveru. To je najbolji metod za rešavanje samovolje i ishitrenosti. Pre svega, možeš da rasvetliš svoja gledišta i da tražiš istinu – to je prvi praktični korak u rešavanju samovolje i ishitrenosti. Drugi korak nastupa kada drugi ljudi iznose oprečna mišljenja – kako možeš da vežbaš uzdržavanje od samovolje i ishitrenosti? Pre svega, moraš da zauzmeš stav poniznosti, da ostaviš po strani ono za šta veruješ da je ispravno i da svima dozvoliš da sa tobom u zajedništvu razgovaraju. Čak i ako smatraš da je tvoj način ispravan, u njemu ne treba da istrajavaš. To je svojevrsni korak napred; pokazuje stav traženja istine, poricanja sebe i udovoljavanja Božjim namerama. Jednom kada postigneš takvo držanje, i pritom se ne držiš čvrsto sopstvenog mišljenja, treba da se moliš, da od Boga tražiš istinu i da zatim potražiš uporište u Božjim rečima – na osnovu Božjih reči odredi kako treba da postupiš. To je najprikladniji i najispravniji način primene. Kad tragaš za istinom i izneseš problem tako da svi o tome mogu zajedno razgovarati i tragati, tada i Sveti Duh pruža prosvećenje. Bog prosvećuje ljude u skladu sa načelima, On procenjuje njihov stav. Ako se uporno držiš svojih stavova, bez obzira da li je tvoje gledište ispravno ili pogrešno, Bog će sakriti Svoje lice od tebe i neće na tebe obraćati pažnju; On će te naterati da udariš u zid, On će te razotkriti i pokazati tvoje ružno stanje. Ako je, s druge strane, tvoj stav ispravan, ako nisi uporan u tome da se držiš svog puta, niti si samopravedan, samovoljan ili ishitren, već je tvoj stav takav da tragaš za istinom i prihvatiš je, ako razgovaraš sa svima, onda će i Sveti Duh početi da dela u tebi, a možda će te, pomoću nečijih reči, izvesti na put razumevanja. Ponekad, kada te Sveti Duh prosveti, On te ,kroz samo nekoliko reči ili fraza ili, pak, dajući ti neku ideju, vodi da razumeš suštinu stvari. Ti, tog trenutka, shvataš da je sve čega si se do tada pridržavao bilo pogrešno, i istovremeno ti postaje jasno na koji način je najprikladnije da delaš. Kad jednom dostigneš taj nivo, zar nisi time uspešno izbegao da činiš zla, i istovremeno se spasio od tereta posledica pogrešnog delanja? Zar ovo nije Božja zaštita? (Jeste.) Kako se to postiže? To se samo može postići ako ti je srce bogobojažljivo i ako za istinom tragaš pokornog srca. Jednom kada primiš prosvećenje Svetog Duha i kada se opredeliš za načela praktičnog delanja, tvoje praktično delanje će biti u skladu sa istinom, a ti ćeš biti u mogućnosti da udovoljiš Božjim namerama. (…) Ako je tvoj stav da uporno insistiraš, poričeš istinu ili odbacuješ sugestije drugih ljudi, da ne tragaš za istinom, da imaš vere samo u sebe i da samo činiš onako kako ti želiš – ako je to tvoj stav bez obzira na to šta Bog radi ili zahteva, kakva je onda Božja reakcija? Bog ne obraća pažnju na tebe. Zanemaruje te. Zar nisi svojevoljan? Zar nisi nadmen? Zar ne misliš da si uvek u pravu? Ako si lišen pokornosti, ako nikad ne tražiš, ako ti je srce potpuno zatvoreno i protivi se Bogu, onda Bog neće obraćati pažnju na tebe. Zašto te Bog ignoriše? Ako je tvoje srce zatvoreno za Boga, jesi li u stanju da primiš Božje prosvećenje? Možeš li osetiti Božji prekor? Kada su ljudi nepopustljivi, kada iz njih provali njihova sotonska priroda i njihovo zverstvo, ne osećaju ništa što Bog čini, sva Njegova dela su uzaludna – tako da Bog nikad ne radi ništa što je uzaludno. Ako uporno zauzimaš takav neprijateljski stav, sve što Bog čini jeste da za tebe ostane nevidljiv, Bog ne radi ništa što je suvišno. Kad si ti tako uporno neprijateljski raspoložen i toliko zatvoren, Bog nikada ne bi ništa na silu učinio u tebi, niti ti nešto silom nametnuo, neće nikad pokušavati da te pokrene ili prosveti, opet i iznova – Bog ne dela na taj način. Zašto Bog ne dela tako? Uglavnom zbog toga što je Bog u tebi video određenu vrstu naravi, neko zverstvo koje ima odbojnost prema istini i koje razum ne može da dotakne. A da li ti misliš da čovek može da kontroliše divlju zver kada iz nje provali zverstvo? Da li nam pomaže to što vičemo i vrištimo na nju? Vredi li ubeđivati je ili joj pružati utehu? Usuđuju li se ljudi da joj priđu? Evo kako se to najbolje može opisati: imuna na razum. Kad se u tebi razbukti zverstvo i imun si na razum, šta Bog čini? Bog te ignoriše. Šta bi Bog još mogao da ti kaže kad si imun na razum? Sve više od ovoga bilo bi beskorisno. A kada te Bog ignoriše, jesi li blagosloven ili patiš? Da li stičeš neku korist ili trpiš gubitke? Bez sumnje ćeš trpeti gubitke. A ko je do toga doveo? (Mi smo do toga doveli.) Ti si do toga doveo. Niko te nije prisiljavao da se tako ponašaš, a ti se ipak osećaš uznemireno. Zar nisi sam za ovo zaslužan? Bog te ignoriše, ti Boga ne osećaš, u srcu ti je tama, život ti je ugrožen – za sve si ovo sam kriv i sve to zaslužuješ.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Najveća prepreka primenjivanju istine jeste kada je nečija volja prevelika i stavlja se pre svega ostalog – odnosno, kada se sopstveni interes stavlja ispred svega, kada se reputacija i status stavljaju ispred svega ostalog. Zbog toga su takvi ljudi uvek svojeglavi kada se pojave problemi i čine sve ono što će im doneti ličnu korist, bez ikakvog razmatranja istina-načela. Oni se uvek drže svojih ideja. Šta znači držati se svojih ideja? To znači utvrditi: „Ako ti želiš ovo, ja želim ono. Ako ti želiš svoje, ja ću insistirati na svom.“ Da li je ovo pokazivanje pokornosti? (Ne.) Ovo uopšte ne predstavlja traganje za istinom, već insistiranje da se radi po svome. To je nadmena narav i pokazatelj nerazumnosti. Ako jednog dana postaneš svestan da su tvoji prioriteti i odluke u suprotnosti sa istinom; ako budeš sposoban da se odrekneš i prozreš samog sebe, da više ne veruješ u sebe, te nakon toga postepeno prestaneš da radiš stvari na svoj način ili slepo definišeš stvari, već budeš sposoban da tragaš za istinom, moliš se Bogu i oslanjaš se na Njega, onda je to ispravno praktikovanje. Pre nego što potvrdiš kakvo je praktikovanje u skladu sa istinom, moraš da tragaš. To je potpuno ispravan postupak, to je ono što bi trebalo uraditi. Ako čekaš da budeš orezan da bi tragao, to je pomalo pasivno i verovatno će odložiti stvari. Veoma je važno naučiti da tragaš za istinom. Šta su prednosti traganja za istinom? Najpre, možete da izbegnete da sledite sopstvenu volju i da postupate ishitreno; drugo, možete da izbegnete otkrivanje iskvarenosti i zlih posledica; treće, možete da naučite da čekate i budete strpljivi, i da sprečite da se dogode greške tako što ćete stvari sagledati jasno i precizno. Sve ove stvari se mogu postići traganjem za istinom. Kada naučiš da tragaš za istinom u svim stvarima, otkrićeš da ništa nije jednostavno, da ćeš loše odraditi stvari ako si nepažljiv i ne uložiš trud. Nakon što duže vreme ovo uvežbavaš, postaćeš zreliji i iskusniji kada te nešto zadesi. Tvoj stav će biti blaži i umereniji, pa umesto da budeš ishitren, sklon riziku i takmičarski nastrojen, bićeš sposoban da tragaš za istinom, primenjuješ istinu i pokoriš se Bogu. Onda će se rešiti problemi otkrivanja tvoje iskvarene naravi. Dakle, biće ti lako da se pokoriš, to zaista nije toliko teško. Možda bude malo teško u početku, ali možeš biti strpljiv, da čekaš i nastaviš da tragaš za istinom sve dok ne rešiš taj problem. Ako uvek želiš da donosiš sopstvene odluke kada te nešto zadesi i uvek pružaš opravdanja, te insistiraš na sopstvenim idejama, to će postati prilično problematično. Razlog za to je što stvari na kojima insistiraš nisu pozitivne, već sve spadaju u iskvarenu narav. Sve te stvari su otkrovenja iskvarene naravi, i, u takvim okolnostima, iako možda želiš da tragaš za istinom, nećeš moći da je primenjuješ, i iako možda želiš da se moliš Bogu, samo ćeš se površno baviti stvarima. Kada bi neko razgovarao sa tobom o istini i razotkrio tvoje nečasne namere, kako bi ti doneo odluku? Da li bi mogao olako da se pokoriš istini? Bilo bi veoma naporno da se pokoriš istini u tom trenutku, stoga, ne bi mogao ni da se pokoriš. Pobunio bi se i pokušao da ponudiš opravdanja. Rekao bi: „Moje odluke su za dobrobit Božje kuće. One nisu pogrešne. Zašto i dalje tražiš da se pokorim?“ Da li vidiš kako ne bi bio u stanju da se pokoriš? A osim toga, takođe bi pružao otpor; to je namerni prestup! Zar ovo nije veoma problematično? Kada neko razgovara sa tobom o istini, a ti nisi u stanju da prihvatiš tu istinu pa bi čak namerno napravio prestup, pobunio se i pružao otpor Bogu, onda ti imaš ozbiljan problem. Rizikuješ da te Bog razotkrije i eleminiše.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Pokoravanje Bogu je osnovna lekcija u zadobijanju istine“

U svom radu, crkvene starešine i delatnici moraju da obrate pažnju na dva načela: jedno je da rade tačno u skladu sa načelima predviđenim radnim aranžmanima, nikada ne kršeći ta načela, i da ne zasnivaju svoje delovanje na bilo čemu što zamisle niti na nekoj od sopstvenih ideja. U svemu što rade, treba da pokazuju brigu za rad crkve i da uvek u prvi plan stavljaju interese Božje kuće. Drugo načelo – koje je najbitnije – jeste da u svim stvarima moraju usredsređeno da prate usmeravanje Svetog Duha i da se svakim svojim delom strogo drže Božijih reči. Ako su i dalje u stanju da se protive usmeravanju Svetog Duha, ili ako tvrdoglavo slede vlastite ideje i čine stvari shodno svojoj mašti, onda njihova dela predstavljaju najozbiljniji otpor Bogu. Često okretanje leđa prosvećenju i usmeravanju Svetog Duha vodi ih pravo u ćorsokak. Ako izgube delo Duha Svetoga, onda neće moći da deluju; a i čak da nekako uspeju da deluju, neće ništa postići. Ovo su dva glavna načela kojih se starešine i delatnici moraju pridržavati dok delaju: jedno je da svoj posao obavljaju u potpunom skladu sa uređenim delovanjem Višnjeg, kao i da se ponašaju prema načelima koje je postavio Višnji; a drugo je da u sebi prate usmeravanje Svetog Duha. Jednom kada shvate ova dva načela, u svom delovanju neće biti tako podložni greškama. Vaše iskustvo u obavljanju crkvenog posla još uvek je ograničeno, i kada delate, ono je u velikoj meri uprljano vašim ličnim idejama. Povremeno možda ne razumete prosvećenje ili usmeravanje Svetog duha u sebi; u drugim slučajevima, deluje da ga razumete, ali ćete ga verovatno ignorisati. Vi uvek zamišljate ili izvodite zaključke u ljudskom maniru, delate kako mislite da je prikladno, bez ikakve brige o namerama Svetog Duha. Vi obavljate svoj rad isključivo prema svojim idejama, ostavljajući po strani svako prosvećenje koje dolazi od Svetog Duha. Takve situacije su često prisutne. Unutrašnje usmeravanje od strane Svetog Duha nije transcendentalno; ono je, naime, vrlo normalno. Odnosno, u dubini svog srca osećate ovo kao prikladan način delanja, a to je najbolji put. Ova misao je zapravo sasvim jasna; nije došla pukim razmišljanjem, a ponekad ne razumete sasvim zašto bi trebalo da se ponašate na ovaj način. Ovo često nije ništa drugo do prosvećenje Svetog Duha. To se najčešće dešava ljudima koji imaju iskustva. Sveti Duh vas usmerava da uradite ono što je najprikladnije. To nije nešto o čemu mislite, već je to osećaj vašeg srca koji vas vuče da prihvatite da je to najbolji način delanja, a pri tome volite da tako delate ni sami ne znajući zašto. Ovo može doći od Svetog Duha. Do sopstvenih ideja se često dolazi razmišljanjem i razmatranjem, i one su zaprljane samovoljom; ljudi uvek misle o tome šta njima donosi korist i prednost; svako delo koje čovek odluči da sprovede sadrži ove stvari u sebi. Usmeravanje Svetog Duha, međutim, ni na koji način ne sadrži tu onečišćenost. Neophodno je da se posebna pažnja obrati na usmeravanje ili prosvećenje od strane Svetog Duha; naročito kada je reč o ključnim temama, morate biti pažljivi da biste ih shvatili. Ljudi koji vole da misle svojom glavom, i koji vole da postupaju prema svojim idejama, najpodložniji su tome da propuste usmeravanje ili prosvećenje. Prikladne starešine i delatnici, ljudi su koji poseduju delo Svetog Duha, koji su u svakom trenutku posvećeni delovanju Svetog Duha, koji su pokorni Svetom Duhu, imaju bogojažljivo srce, koji vode računa o Božjim namerama i neumorno teže istini. Da biste ugodili Bogu i ispravno svedočili za Njega, pri obavljanju svoje dužnosti često morate da razmišljate o svojim motivima i o svojoj uprljanosti, a onda da posmatrate u kojoj meri je delo motivisano ljudskim idejama, u kojoj meri je rođeno prosvećenjem Svetog Duha, i koliko je u saglasnosti sa Božjim rečima. Morate stalno, i u svakoj situaciji, da razmišljate jesu li vaše reči i dela u skladu sa istinom. Ovakvim redovnim vežbanjem izaći ćeš na pravi put služenja Bogu.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Tokom životnog iskustva, bez obzira na to šta se dešava, moraš da naučiš da tražiš istinu i temeljno razmišljaš o tome shodno Božjim rečima i istini. Kada znaš kako da činiš stvari koje su potpuno u skladu s Božjim namerama, moći ćeš da se odrekneš stvari koje potiču od tvoje volje. Jednom kada znaš kako da postupaš u skladu sa Božjim namerama, naprosto tako treba da postupaš, kao da pratiš prirodni tok; činiti stvari na taj način deluje veoma opušteno i lako. Tako postupaju ljudi koji razumeju istinu. Ako možeš da pokažeš ljudima da si zaista delotvoran u obavljanju svoje dužnosti i da postoje načela po kojima postupaš, da se tvoja život-narav zaista promenila, da si učinio mnogo dobra za Božje izabranike, onda si ti neko ko razume istinu i sigurno imaš ljudsko obličje; i zasigurno deluje to što jedeš i piješ Božje reči. Jednom kada neko zaista shvati istinu, moći će da razazna svoja različita stanja, moći će jasno da sagleda složene stvari, pa će tako znati kako da je primenjuje na odgovarajući način. Ako neko ne razume istinu i ne može da razazna sopstveno stanje, onda neće znati ni protiv čega ni kako da se pobuni kada bude poželeo da se pobuni protiv sebe. Ako poželi da napusti sopstvenu volju, neće znati šta nije u redu s njegovom voljom, misliće da mu je volja u skladu sa istinom i možda će čak smatrati svoju volju prosvećenjem Svetog Duha. Kako bi takva osoba mogla da se odrekne svoje volje? Neće moći, a još manje će biti u stanju da se pobuni protiv tela. Stoga, kada ne razumeš istinu, ono što je plod tvoje sopstvene volje, stvari koje se podudaraju sa ljudskim predstavama, čovekovu dobrotu, ljubav, patnju i plaćanje cene, lako možeš pogrešno da shvatiš kao da su ispravni i u skladu sa istinom. Kako, dakle, možeš da se pobuni protiv tih ljudskih stvari? Ti ne razumeš istinu i ne znaš šta znači primenjivati istinu. U potpunom si mraku i nikako ne možeš da znaš šta da radiš, tako da možeš da radiš samo ono što misliš da je dobro i kao ishod toga postoje izobličenja u nekim tvojim postupcima. U nekima odstupaš zbog poštovanja pravila, u nekima zbog entuzijazma, a u nekima zbog Sotoninog ometanja. Takvi su ljudi koji ne razumeju istinu. Veoma su nestalni kada nešto rade, uz nepogrešivo odstupanje i bez imalo tačnosti. Ljudi koji ne razumeju istinu vide stvari na besmislen način, baš kao i nevernici. Kako bi oni uopšte mogli da primenjuju istinu? Kako bi uopšte mogli da reše probleme? Razumevanje istine nije jednostavna stvar. Bez obzira na kvalitet nečijeg kova, čak i nakon celoživotnog iskustva, količina istine koju neko može da razume je ograničena, a ograničena je i količina Božje reči koju može da razume. Donekle iskusni ljudi razumeju neke istine i, u najboljem slučaju, mogu da prestanu da rade stvari koje se opiru Bogu i da više ne rade očigledno zle stvari. Nemoguće im je da deluju bez ikakvog uplitanja sopstvenih namera. Pošto ljudska bića imaju normalan način razmišljanja i njihove misli možda nisu uvek u skladu sa Božjom rečju, neizbežna su izopačenja koja proističu iz njihove sopstvene volje. Važno je imati moć raspoznavanja svega onoga što dolazi iz sopstvene volje i protivi se Božjoj reči, istini i prosvećenju Svetog Duha. To zahteva od tebe da vredno radiš kako bi razumeo Božju reč; tek kada shvatiš istinu, steći ćeš moć razlučivanja i tek tada možeš biti siguran da nećeš činiti zlo.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi“

Jednostavno rečeno, poštovati Boga kao velikog znači imati Boga u svom srcu, znači da tvoje srce misli na Boga, da ne zaboraviš na sebe u stvarima koje radiš, i da ne pokušavaš da ideš sam svojim putem, već da pustiš Boga da te vodi. O svemu ovako razmišljate: „Verujem u Boga i sledim Boga. Ja sam samo sitno stvoreno biće koje je Bog izabrao. Trebalo bi da se odreknem gledišta, preporuka i odluka koje proističu iz moje volje, i da pustim Boga da bude moj Gospodar. Bog je moj Gospod, moja stena, i svetlo koje me vodi u svemu što radim. Moram da postupam prema Njegovim rečima i volji, a ne da stavljam sebe na prvo mesto.“ To znači imati Boga u svom srcu. Kada želiš nešto da uradiš, ne postupaj impulsivno ni brzopleto. Prvo razmisli šta kažu Božje reči, da li bi Bog prezreo tvoje postupke, i da li su tvoji postupci u skladu sa Njegovom voljom. U svom srcu, prvo se zapitaj, razmisli i promisli; ne budi brzoplet. Biti brzoplet znači biti impulsivan, znači da te pokreće usijana glava i ljudska volja. Ako si uvek brzoplet i impulsivan, to pokazuje da Bog nije u tvom srcu. Tada, kada kažeš da poštuješ Boga kao velikog, zar to nisu prazne reči? Gde je tvoja stvarnost? Nemaš stvarnost i ne možeš poštovati Boga kao velikog. Ponašaš se kao gospodar po svim pitanjima, postupajući po sopstvenoj volji na svakom koraku. U tom slučaju, ako kažeš da imaš bogobojažljivo srce, zar to nije besmisleno? Varaš ljude ovim rečima. Ako osoba ima bogobojažljivo srce, kako se to zaista ispoljava? Poštovanjem Božje veličine. Konkretna manifestacija poštovanja Boga kao velikog jeste to što Bog ima mesto u srcu te osobe – a to je najvažnije mesto. Ta osoba u svom srcu dopušta Bogu da bude njen Gospodar i da ima vlast. Kada se nešto dogodi, ima srce koje se pokorava Bogu. Nije brzopleta niti impulsivna, i ne postupa ishitreno; već je u stanju da se smireno suoči s tim, i umiri se pred Bogom da bi tražila istina-načela. Da li postupaš prema Božjoj reči ili prema svojoj volji, i da li dopuštaš svojoj volji ili Božjoj reči da preuzme kontrolu, zavisi od toga da li je Bog u tvom srcu. Kažeš da je Bog u tvom srcu, ali kada se nešto dogodi, postupaš slepo, dajući sebi poslednju reč i gurajući Boga u stranu. Da li je ovo ispoljavanje srca koje u sebi ima Boga? Postoje ljudi koji mogu da se mole Bogu kada se nešto dogodi, ali, nakon molitve, neprestano ovako razmišljaju: „Mislim da bi trebalo ovo da uradim. Mislim da bi trebalo ono da uradim.“ Uvek slediš svoju volju i ne slušaš nikoga bez obzira kako ljudi s tobom razgovarali u zajedništvu. Zar ovo nije pokazatelj odsustva bogobojažljivog srca? Pošto ne tražiš istina-načela niti istinu sprovodiš u delo, kada kažeš da poštuješ Boga kao velikog i da imaš bogobojažljivo srce, to su samo prazne reči. Ljudi koji nemaju Boga u svom srcu i koji nisu u stanju da poštuju Boga kao velikog – to su ljudi koji nemaju bogobojažljivo srce. Ljudi koji nisu u stanju da traže istinu kada se nešto dogodi i koji nemaju srce koje se Bogu pokorava, svi odreda su ljudi koji nemaju savest i razum. Ako neko zaista ima savest i razum, on će, kada se nešto dogodi, prirodno biti u stanju da traži istinu. Prvo mora da pomisli: „Verujem u Boga. Došao sam da tražim Božje spasenje. Zbog sopstvene iskvarene naravi, uvek sebe smatram jedinim autoritetom u svemu što radim; uvek se suprotstavljam Božjoj volji. Moram se pokajati. Ne mogu da nastavim da se protivim Bogu na ovaj način. Moram da naučim kako da budem pokoran Bogu. Moram tražiti šta Božje reči kažu, i šta su istina-načela.“ Ovo su misli i težnje koje proizlaze iz razuma normalne ljudskosti. Ovo su načela i stav s kojima treba da obavljate stvari. Kada poseduješ razum normalne ljudskosti, tada imaš ovaj stav; kada ne poseduješ razum normalne ljudskosti, tada nemaš ovaj stav. Zato je posedovanje razuma normalne ljudskosti ključno i veoma važno. Neposredno je povezano s razumevanjem istine i postizanjem spasenja.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo