Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Sudeći po doslovnom značenju izraza „samovoljno i diktatorko ponašanje”, „samovoljno” se odnosi na samostalno donošenje odluka, na situacije kada osoba ima poslednju reč; a „diktatorsko” znači da, nakon što neko samostalno donese neki sud ili odluku, svi ostali moraju to da sprovedu i nemaju pravo da ispolje različita mišljenja ili da kažu nešto drugo, pa čak ni da postave pitanja. Ponašati se samovoljno i diktatorski znači da, kada se suoči sa nekom situacijom, antihrist razmišlja i razmatra tu situaciju sam pre nego što donese odluku o tome šta da uradi. On samostalno iza kulisa donosi odluke o tome kako nešto da se uradi, bez tuđeg uplitanja; čak ni njegovi saradnici, kolege ili starešine višeg ranga ne mogu da se umešaju – to znači ponašati se samovoljno i diktatorski. Bez obzira na situaciju s kojom se suočavaju, oni koji se tako ponašaju uporno nastavljaju da o svemu razmišljaju u sebi, lupaju glavu promišljanjima i nikada se ne konsultuju s drugima. U sebi razmišljaju o svemu i svačemu, ali šta zapravo misle, to niko ne zna. Zašto niko to ne zna? Zato što ne progovaraju. Neki bi mogli da pomisle da je to zato što nisu pričljivi, ali da li je to stvarno tako? To nije pitanje tipa ličnosti; to je svojevoljna odluka da se drugi drže u neznanju. Oni žele da stvari rade sami i imaju vlastite proračune. Šta proračunavaju? Njihovi proračuni se vrte oko njihovih ličnih interesa, statusa, slave, dobiti i ugleda. Razmišljaju o tome kako da postupaju u svoju korist, kako da zaštite svoj status i reputaciju od štete, kako da postupaju a da drugi ne uspeju da ih prozru, i najvažnije, kako da sakriju svoje postupke od Višnjeg, nadajući se da će na kraju imati neke pogodnosti, a da pritom nikom ne otkriju svoje slabosti. Oni razmišljaju: „Ako slučajno pogrešim i kažem nešto pogrešno, svi će me prozreti. Ako neko progovori bez dozvole i prijavi me Višnjem, Višnji bi mogao da me smeni, te ću izgubiti svoj status. Osim toga, ako uvek budem razgovarao s drugima, zar moje ograničene sposobnosti neće postati svima očigledne? Zar me drugi neće potcenjivati?” Sada Mi recite da li bi bilo dobro ili loše kada bi ih ljudi zaista prozreli? U stvari, za one koji streme ka istini, za poštene ljude, i nije previše važno ako ih neko prozre ili ako izgube malo ugleda ili reputacije. Ne čini se da su takvi ljudi previše zabrinuti zbog toga; deluje kao da su manje toga svesni i ne pridaju tome previše značaja. Ali antihristi su sušta suprotnost; oni ne streme ka istini i smatraju da su njihov status, kao i gledišta i stavovi drugih prema njima važniji od samog života.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Šesta stavka”

Neki vole da obave posao sami, a da ni sa kim o tome ne porazgovaraju i da nikome ništa o tome ne kažu. Prosto ga obave onako kako oni hoće, bez obzira na mišljenje drugih. Misle: „Ja sam starešina, a vi ste Božji izabranici, pa zato morate da pratite šta ja radim. Uradite tačno onako kako vam kažem – tako treba da bude.” Ne obaveštavaju druge pre nego što nešto urade i u njihovim delima nema transparentnosti. Uvek se nasamo trude i deluju tajno. Baš kao velika crvena aždaja, koja čuva svoj jednostrani monopol nad vlašću, uvek žele da nasamare i kontrolišu druge ljude, koje vide kao beznačajne i bezvredne. Uvek žele da njihova bude poslednja, ne razgovaraju i ne komuniciraju sa drugima i nikada ne traže tuđe mišljenje. Šta misliš o takvom pristupu? Ima li u njemu normalne ljudskosti? (Nema.) Nije li to priroda velike crvene aždaje? Velika crvena aždaja ima diktatorske sklonosti i voli da se ponaša samovoljno. Nisu li oni koji imaju ovakvu iskvarenu narav potomci velike crvene aždaje? Tako ljudi treba sebe da spoznaju. Jeste li i vi u stanju da se tako ponašate? (Jesmo.) Kada se tako ponašate, jeste li toga svesni? Ako jeste, za vas još uvek ima nade, ali ako niste, zacelo ste u nevolji, a u tom slučaju, niste li osuđeni na propast? Šta učiniti kada niste svesni da se tako ponašate? (Potrebno je da nam naša braća i sestre ukažu na to i da nas orežu.) Ako prethodno kažeš drugima: „Ja sam čovek u čijoj je prirodi da voli da rukovodi drugima i to vam govorim unapred, tako da se, ako i kada se to desi, nemojte upuštati u raspravu sa mnom. Samo strpljivo sa mnom. Znam da to nije baš najbolje i radim na tome da se postepeno menjam, pa se nadam da ćete biti tolerantni prema meni. Kada se tako nešto desi, budite strpljivi sa mnom, sarađujte sa mnom i hajde da zajedno nastojimo da sarađujemo u skladu.” Je li prihvatljivo postupati na ovaj način? (Nije. U tome nema razboritosti.) Zašto kažem da u tome nema razboritosti? Čovek koji to kaže ne namerava da traga za istinom. On vrlo dobro zna da je pogrešno ovako postupati, ali uporno to nastavlja da radi, istovremeno sputavajući druge i zahtevajući od njih saradnju i podršku. U njegovoj nameri nema nikakve želje za upražnjavanjem istine. On se namerno suprotstavlja istini. Svesno kršenje – ono je čega se Bog najviše gnuša. Samo su zli ljudi i antihristi sposobni za tako nešto, a takvo postupanje je upravo postupanje antihrista. Čovek je u opasnosti kada se namerno suprotstavlja istini i opire Bogu. On tada korača putem antihrista.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „O skladnoj saradnji”

Antihristi su nesposobni da s bilo kime sarađuju; želja im je da uvek samostalno vladaju. Karakteristika ove manifestacije je „soliranje”. Zašto koristim reč „soliranje” da bih to opisao? Zato što oni, pre nego što išta preduzmu, ne dolaze pred Boga da se mole, niti tragaju za istina-načelima, a još manje traže nekoga s kim bi o tome razgovarali i koga bi pitali: „Da li je ovo odgovarajući kurs? Šta nalažu radni aranžmani? Kako treba rešavati ovakve stvari?” Oni nikada ne raspravljaju o problemima, niti nastoje da postignu konsenzus sa svojim saradnicima i partnerima – oni samostalno razmatraju stvari i smišljaju šeme, prave sopstvene planove i aranžmane. Mada su samo ovlaš prelistali radne aranžmane Božje kuće, oni misle da su ih razumeli i odmah zatim kreću da, onako, naslepo organizuju posao – a dok ostali za to saznaju, posao je već organizovan. Svima ostalima je nemoguće da od njih lično unapred saznaju za njihova gledišta i mišljenja, jer oni svoje misli i gledišta koja u sebi gaje nikada nikome ne saopštavaju. Neko će možda pitati: „Zar nemaju sve starešine i delatnici svoje partnere?” Možda na papiru i imaju nekoga kao svog partnera, ali, kad dođe vreme da se nešto uradi, oni zaboravljaju na njih – i nastavljaju da voze solo. Mada starešine i delatnici, kao i svi koji obavljaju bilo koju dužnost, imaju partnera, antihristi za sebe misle da su dobrog kova i da su bolji od običnih ljudi i da zato obični ljudi ne zavređuju da budu njihovi partneri, jer su, u odnosu na njih, svi inferiorni. Upravo zato, antihristi vole da budu glavni i ne žele ni sa kim ni o čemu da raspravljaju. Misle da će, ako budu tako postupali, ličiti na nesposobne nikogoviće. O kakvom se stanovištu ovde radi? O kakvoj naravi je reč? Da li je to nadmena narav? Saradnja i rasprava o problemima s drugim ljudima, postavljanje pitanja i traženje mišljenja od drugih ljudi – za njih je to nešto nedostojanstveno i ponižavajuće, uvreda njihovog samopoštovanja. I tako, da bi zaštitili svoje samopoštovanje, oni ne dopuštaju nikakvu transparentnost u onome što rade, niti išta govore drugima, a kamoli da o tome raspravljaju s njima. Misle da bi se pokazali kao nesposobni ako bi s drugima raspravljali o nečemu; da to što stalno traže da čuju mišljenja drugih znači da su glupi i nesposobni da samostalno razmišljaju; da zbog saradnje s drugim ljudima na obavljanju nekog posla ili rešavanju nekog problema izgledaju beskorisno. Zar to nije njihov nadmeni i apsurdni mentalitet? Zar to nije njihova iskvarena narav? Njihova nadmenost i samopravednost toliko je očigledna; izgubili su svaki normalan ljudski razum i nisu baš čisti u glavi. Stalno misle da poseduju sposobnosti, da mogu sami da završavaju poslove i da nema potrebe da sarađuju s drugima. Budući da imaju tako iskvarene naravi, nisu sposobni da postignu skladnu saradnju. Veruju da bi sarađujući s drugima razvodnili i rasparčali svoju vlast, da bi, sa raspodelom posla, njihova vlast opala i da ni o čemu ne bi mogli samostalno da odlučuju, što znači da bi bili lišeni stvarne vlasti, a to bi za njih bio ogroman gubitak. I tako, ma šta da ih snađe, ako misle da to razumeju i da znaju kako da to na odgovarajući način reše, oni o tome neće ni sa kim drugim raspravljati i o svemu će sami odlučivati. Radije će praviti greške nego da ostale ljude upoznaju s tim, radije će grešiti nego da s nekim podele svoju vlast i radije će dobiti otkaz nego da drugima dopuste da im se mešaju u posao. To su antihristi. Radije bi naštetili interesima Božje kuće, radije bi interese Božje kuće stavili na kocku, nego da svoju vlast podele s bilo kim drugim. Dok izvršavaju neki posao ili rešavaju neki problem, oni to ne smatraju obavljanjem dužnosti, već prilikom da se pokažu i da se istaknu u odnosu na ostale, kao i da upotrebe svoju vlast. Prema tome, iako tvrde da će s drugima skladno sarađivati i da će o svakom problemu zajedno raspravljati čim iskrsne, činjenica je da oni, u dubini svog srca, nisu spremni da se odreknu vlasti i statusa. Oni misle da, sve dok razumeju neke doktrine i dok su sposobni da nešto urade samostalno, nema nikakve potrebe da s bilo kime sarađuju; misle da to treba sami da obave i da završe, jer će jedino tako odavati utisak da su kompetentni. Da li je to gledište ispravno? Oni ne znaju da, ukoliko krše načela, to znači da ne obavljaju svoje dužnosti, da nisu u stanju da izvrše Božji nalog i da zapravo samo službuju. Umesto da prilikom obavljanja svoje dužnosti tragaju za istina-načelima, oni svoju vlast koriste u skladu sa vlastitim zamislima i namerama, šepure se i kočopere. Bez obzira ko su i šta rade njihovi partneri, oni nikada ne žele da diskutuju s njima, stalno bi da rade po sopstvenom nahođenju i uvek žele da njihova reč bude poslednja. Očigledno je da se oni poigravaju svojom vlašću i koriste je za sopstvene potrebe. Svi antihristi vole vlast, a kad steknu status, željni su sve veće vlasti. Kad imaju vlast, antihristi mogu sa tog položaja da se šepure i kočopere, kako bi se drugi ugledali na njih i kako bi postigli svoj cilj da se istaknu u odnosu na gomilu. Upravo zbog toga, antihristi su opsednuti vlašću i statusom i nikada se, ni po koju cenu, neće odreći svoje vlasti.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”

Spolja posmatrano, može delovati kao da neki antihristi imaju pomoćnike ili partnere, ali činjenica je da, kad se nešto dogodi, ma koliko da su drugi ljudi u pravu, antihristi neće nikada poslušati šta oni imaju da kažu. Oni to ni ne uzmu u obzir, a kamoli da o tome raspravljaju ili da sa drugima u zajedništvu razgovaraju. Na druge uopšte ne obraćaju pažnju, kao da ih nema. Ako i slušaju šta drugi imaju da kažu, antihristi to čine samo reda radi ili izvode predstavu da drugi vide. Ali, kad dođe vreme za konačnu odluku, glavnu reč ipak imaju antihristi; sve tuđe reči su uludo izgovorene i nimalo se ne računaju. Na primer, ako je dvoje ljudi za nešto odgovorno i jedno od njih ima suštinu antihrista, šta se ispoljava u toj osobi? Šta god da se dešava, samo i jedino ta osoba jeste ona koja pokreće stvari, koja postavlja pitanja, koja stvari sređuje i koja pronalazi rešenje. Pritom, najveći deo vremena svog partnera ni o čemu ne obaveštava. Šta je taj partner u njenim očima? Nije joj nikakav zamenik, već običan dekor. U očima antihrista, njegov partner jednostavno ne postoji. Kad god se pojavi neki problem, antihrist o njemu razmisli i, kada odluči kako će se dalje postupiti, samo obavesti ostale da će tako biti učinjeno i nikome nije dozvoljeno da to dovede u pitanje. Koja je suština njegove saradnje sa drugima? U osnovi se sastoji u tome da on ima poslednju reč, da probleme nikada ne razmatra sa drugima, da za posao preuzima isključivu odgovornost i da svog partnera pretvara u običan dekor. Uvek deluje sȃm i nikada ni sa kim ne sarađuje. O svom poslu nikada ni sa kim ne raspravlja niti komunicira, često sȃm donosi odluke i sȃm rešava probleme, pa u mnogim slučajevima drugi ljudi saznaju da su stvari obavljene ili rešene tek onda kad je to delo i učinjeno. Drugi ljudi antihristu govore: „O svim problemima moraš da razgovaraš sa nama. Kada si se bavio tom osobom? Kako si prema njoj postupio? Kako za to nismo znali?” On ne daje nikakvo objašnjenje niti na to uopšte obraća pažnju; za njega partner nije ni od kakve koristi, već mu je prosto samo ukras ili dekor. Kada se nešto dogodi, on o tome razmisli, donese odluku i postupa kako mu se ćefne. Koliko god ljudi da se nalazi oko njega, oni za njega kao da ne postoje. Što se antihrista tiče, oni su samo vazduh. Imajući to u vidu, postoji li ijedan realni aspekt njegovog partnerstva s drugima? Ni slučajno, jer on samo reda radi obavlja stvari i glumata. Drugi mu kažu: „Kad naiđeš na neki problem, zašto ne porazgovaraš o tome sa svima drugima, u zajedništvu?” A on će na to: „Šta oni znaju? Ja sam vođa tima, na meni je da o tome odlučim.” Drugi će na to: „Pa zašto sa svojim partnerom nisi porazgovarao o tome?” A njegov odgovor glasi: „Rekao sam mu i on o tome nema nikakvo mišljenje.” Druge ljude koji nemaju mišljenje ili koji nisu u stanju da misle svojom glavom antihrist koristi kao izgovor da zamagli činjenicu da se ponaša kao da je sȃm svoj gospodar. A nakon toga ne dolazi nikakvo samoispitivanje. Takvoj vrsti osobe bilo bi nemoguće da prihvati istinu. U tome i jeste problem sa prirodom antihrista.

Kako izraz „saradnja” treba objašnjavati i praktikovati? (Raspravljanje o stvarima koje iskrsnu.) Da, to je jedan od načina njenog praktikovanja. Šta još? (Nadomeštanje slabosti jednih prednostima drugih, međusobno nadziranje.) To se potpuno uklapa; takva praksa predstavlja skladnu saradnju. Ima li još nešto? Traženje tuđih mišljenja u vezi sa iskrslim stvarima – zar to nije saradnja? (Da.) Ako jedna osoba besedi o svom mišljenju, druga o svom, a na kraju se svi slože sa mišljenjem osobe koja je prva besedila, čemu onda rutinski prolaziti kroz sve to? To nije saradnja – to nije u skladu s načelima i ne daje rezultate koji bi trebalo da se dobiju tom saradnjom. Ako bez prestanka pričaš i lupaš kao Maksim po diviziji, ako ne daješ priliku drugima koji bi hteli nešto da kažu i ako ne slušaš druge čak ni nakon što izneseš sve svoje ideje, da li se tu onda radi o diskusiji? Da li je to razgovor? To je samo rutinsko otaljavanje posla – to nije saradnja. Šta je onda saradnja? Saradnja je kad ti, nakon što izneseš svoje ideje i odluke, možeš da zatražiš mišljenja i gledišta drugih ljudi, da zatim svoje i njihove izjave i gledišta međusobno uporediš, i da onda omogućiš nekolicini ljudi da o njima zajedno rasuđuju i da tragaju za načelima, te da na taj način dođete do zajedničkog shvatanja i da zajedno odredite ispravan put praktičnog delovanja. To je ono što znači diskutovati i razgovarati u zajedništvu – to je značenje reči „saradnja”. Neki ljudi ne mogu da, kao starešine, prozru neku stvar, ali neće o tome da diskutuju s drugima sve dok im ne ponestane opcija. Tada oni kažu grupi: „Ovu stvar ne mogu da rešim autokratski; moram sa svima skladno da sarađujem. Dopustiću vam da svi izrazite svoje mišljenje i da prodiskutujete o tome, kako bismo odlučili šta nam je činiti”. Kad svi iskažu svoje mišljenje, oni onda pitaju starešinu šta misli o tome. On kaže: „To što svi žele je isto ono što i ja želim – i ja sam, takođe, tako razmišljao. To je ono što sam od početka planirao, a ovom diskusijom jednoglasnost je zagarantovana”. Zar ovo nije iskrena opaska? Tu, međutim, postoji jedna mrlja. On tu stvar uopšte ne može da prozre i ima nameru da svojim rečima navede ljude na stranputicu i da ih prevari – ovo ima za svrhu da ljude navede da ga poštuju. Samo je formalno tražio od ostalih da kažu svoje mišljenje, a zapravo je hteo da svi potvrde kako se on ne ponaša kao diktator i autokrata. Da bi izbegao da mu nalepe tu etiketu, primenio je ovaj metod da bi prikrio stvar. Činjenica je da, dok svi ostali pričaju, on ih uopšte ne sluša, niti njihove reči imalo uzima k srcu. A uz to, nije bio iskren ni kad je svima rekao da kažu šta misle. Spolja gledano, on svima dopušta da razgovaraju i diskutuju, ali, u stvarnosti, on to radi samo zato da bi pronašao metod koji se poklapa s njegovim vlastitim namerama. A čim bude ustanovio kako da se tim pitanjem pozabavi na odgovarajući način, on će ljude naterati da prihvate to što namerava da uradi, bilo to ispravno ili pogrešno, i da svi misle kako je njegov način ispravan, da je to ono što su svi nameravali da učine. Na kraju, on to na silu sprovodi. Da li je to nešto što biste nazvali saradnjom? Ne – kako biste to onda nazvali? To je diktatorsko ponašanje. Bilo da je u pravu ili da greši, on želi da ima jedinu, poslednju reč. Štaviše, kad se desi nešto što ne može da prozre, on najpre pušta da svi ostali kažu šta misle. Tek nakon toga, pravi rekapitulaciju njihovih gledišta i traži u njima metod koji mu se dopada i koji smatra prikladnim, a zatim sve ostale primorava da to prihvate. Pretvara se da sarađuje, ali je rezultat te saradnje takav da ipak postupa onako kako on misli da treba – i dalje je on taj koji ima jedinu i završnu reč. Pronalazi greške i nedostatke u svemu što drugi govore, komentariše i usmerava ton čitave rasprave, a zatim sva tuđa mišljenja objedinjuje u jednu potpunu i tačnu izjavu, pomoću koje onda donosi konačnu odluku, pokazujući svima da je uzvišeniji od ostalih. Spolja gledano, čini se da je saslušao svačiju poruku i da je svima dopustio da govore. Činjenica je, međutim, da on sȃm na kraju donosi odluku. Ta odluka je zapravo skup tuđih uvida i gledišta, koje je on samo sažeo i izrazio ih na neznatno potpuniji i precizniji način. Neki ljudi ne mogu to da prozru, pa misle da je on taj koji je uzvišen. Kakvog je karaktera taj njegov postupak? Zar to nije krajnje lukavo? Sve tuđe poruke sažima u jednu i iznosi je kao svoju vlastitu, kako bi ga ljudi slušali i obožavali; i, naposletku, svi rade onako kako on želi. Je li to skladna saradnja? To je nadmenost i samopravednost, to je diktatura – on sve zasluge pripisuje sebi. Takvi ljudi su toliko neiskreni, toliko nadmeni i samopravedni u saradnji sa drugima, tako da će ljudi to neminovno shvatiti, ako budu imali dovoljno vremena.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”

„Ponašati se samovoljno i diktatorski, nikada ne razgovarati sa drugima i prisiljavati druge da im budu poslušni” – na šta prvenstveno ukazuje suština ovakvog ponašanja antihrista? Njihova je narav rđava i zlobna, a posedovanje izrazito snažne želje da kontrolišu druge prevazilazi granice normalne ljudske razumnosti. Pored toga, kakvo je njihovo shvatanje ili gledište i stav prema dužnosti koju obavljaju? Po čemu se to razlikuje od onih koji iskreno obavljaju svoju dužnost? Oni koji iskreno obavljaju svoju dužnost tragaju za načelima u onome što rade, što je osnovni zahtev. Ali kako antihristi shvataju dužnost koju obavljaju? Kakva se narav i suština otkrivaju kroz obavljanje njihove dužnosti? Oni zauzimaju visok položaj i sa visine gledaju na one ispod sebe. Čim su izabrani da vode, počinju da gledaju na sebe kao na osobe od statusa i identiteta. Oni ne prihvataju svoju dužnost od Boga. Po sticanju određenog položaja, osećaju da je njihov status važan, da je njihova moć velika, a njihov identitet jedinstven, što im omogućava da gledaju na druge s visine. Istovremeno, misle da mogu da izdaju zapovesti i da postupaju u skladu sa sopstvenim zamislima, i da ne moraju da imaju bilo kakve sumnje u vezi sa tim. Misle da mogu da iskoriste priliku obavljanja dužnosti kako bi zadovoljili svoju žudnju za autoritetom, kako bi zadovoljili svoju želju i ambiciju da vladaju i da snažno vode druge. Moglo bi se reći da osećaju da konačno imaju priliku da budu neosporni u svom autoritetu. Neki kažu: „Ispoljavanja antihrista ogledaju se u samovoljnom i diktatorskom ponašanju, i u činjenici da nikada ne razgovaraju s drugima. Iako naš starešina takođe ispoljava narav i otkrivenja antihrista, on često razgovara sa nama!” Da li to znači da on nije antihrist? Antihristi ponekad mogu da se pretvaraju; nakon što obave krug razgovora sa svima i razumeju i dokuče svačije misli – utvrđujući ko se slaže sa njima, a ko ne – oni ljude kategorizuju. Što se tiče stvari kojima će se baviti u budućnosti, komuniciraju samo s onima s kojima su u dobrim odnosima i sa kojima su kompatibilni. Oni koji se sa njima ne slažu, često o većini svari ostaju u neznanju, a antihristi im mogu čak uskratiti i knjige Božjih reči. Da li ste se vi ikada tako ponašali, samovoljno i diktatorski, nikada ne razgovarajući s drugima? Samovoljno i diktatorsko ponašanje se svakako ispoljava, ali to nužno ne znači da nikada ne nećeš razgovarati s drugima; povremeno ćeš možda razgovarati. Međutim, nakon razgovora, stvari se i dalje dešavaju onako kako si ti rekao. Neki ljudi misle: „Iako smo razgovarali, ja sam zapravo odavno već utvrdio plan. Razgovaram s tobom samo formalnosti radi, samo da ti dam do znanja da imam svoja načela u onome što radim. Zar misliš da ne znam tvoju meru? Na kraju krajeva, ipak ćeš morati da me slušaš i da pratiš moj put.” U stvari, oni su već odavno u svom srcu odlučili. Oni veruju: „Slatkorečiv sam i mogu da preokrenem bilo koju raspravu u svoju korist; niko ne može da me nadglasa, pa će se sve prirodno odvijati prema mom vođstvu.” Oni su daleko unapred napravili svoje proračune. Da li takva situacija postoji? Samovoljno i diktatorsko ponašanje nije nešto što se povremeno slučajno otkrije; to ponašanje kontroliše određena narav. Možda ne izgleda da se ponašaju samovoljno i diktatorski na osnovu njihovih postupaka ili načina na koji pričaju, ali iz njihove naravi i prirode njihovih dela, oni se zaista ponašaju samovoljno i diktatorski. Oni obavljaju formalnosti i „slušaju” tuđa mišljenja, dozvoljavaju drugima da govore, obaveštavaju ih o detaljima situacije, diskutuju o onome što Božje reči zahtevaju – ali koriste određenu retoriku ili fraze kako bi usmerili druge da se slože sa njima. A koji je konačan rezultat? Sve se odvija po njihovom planu. To je njihova podmukla strana; to se takođe naziva prisiljavanje drugih da im budu poslušni, to je vrsta „blage” prisile.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Šesta stavka”

Koji je drugi način na koji antihristi ispoljavaju samovoljno i diktatorsko ponašanje? Nikada ne razgovaraju o istini sa braćom i sestrama niti rešavaju stvarne probleme ljudi. Umesto toga, samo propovedaju reči i doktrine da bi držali ljudima predavanja, pa čak i da bi ih prisiljavali da im budu poslušni. Kakav je njihov stav i pristup prema Višnjem i prema Bogu? To je ništa drugo do obmana i dvoličnost. Bez obzira na probleme u crkvi, oni nikada ni o čemu ne obaveštavaju Višnjeg. Šta god da rade, nikada ne pitaju Višnjeg za savet. Kao da nemaju nikakvih problema za koje im je potreban razgovor sa Višnjim ili Njegovo uputstvo – sve što rade prikriveno je i tajno i dešava se iza kulisa. To nosi naziv podmukla manipulacija, što znači da žele da imaju poslednju reč i da sami donose odluke. Ipak, ponekad se pretvaraju, postavljajući trivijalna pitanja da bi ispitivali Višnjeg, glumeći nekoga ko stremi ka istini, navodeći Višnjeg da pogrešno poveruje da u svemu tragaju za istinom sa najvećom pažnjom. U stvarnosti, oni nikada ne traže uputstva u vezi sa bilo kakvim značajnim pitanjima, donose jednostrane odluke i drže Višnjeg u neznanju. Ako se pojavi bilo kakav problem, još su manje skloni da ga prijave, jer se plaše da bi to moglo uticati na njihovu moć, status ili reputaciju. Antihristi se ponašaju samovoljno i diktatorski; nikada ne razgovaraju sa drugima i prisiljavaju druge da im budu poslušni. Jednostavno rečeno, glavne manifestacije tog ponašanja su bavljenje ličnim upravljanjem; gajenje svog uticaja, ličnih grupa i veza; stremljenje ka sopstvenim poduhvatima; a potom rade šta im je volja i ono što njima ide u korist, i postupaju netransparentno. Želja antihrista da im se drugi pokore naročito je jaka; očekuju da ih ljudi slušaju poput lovca koji tera svog psa da mu se povinuje, ne dopuštajući nikakvo rasuđivanje o tome šta je ispravno ili pogrešno, insistirajući na apsolutnoj poslušnosti i pokornosti.

Još jedan način na koji antihristi ispoljavaju samovoljno i diktatorsko ponašanje može se uočiti u sledećem scenariju. Na primer, ako je starešina određene crkve antihrist, i ako starešine i delatnici višeg ranga žele da saznaju nešto o radu te crkve i da intervenišu, da li bi se taj antihrist složio? Sigurno da ne bi. U kojoj meri on kontroliše crkvu? Crkva je poput neprobojne tvrđave gde ni igla ne može da prodre niti voda da procuri; on ne dozvoljava nikom drugom da se meša niti da se raspituje. Kada sazna da starešine i delatnici dolaze da saznaju nešto o radu, on braći i sestrama kaže: „Ne znam koji je cilj njihovog dolaska. Oni ne razumeju stvarnu situaciju u našoj crkvi. Ako se umešaju, mogli bi da poremete rad naše crkve”. Tako on navodi braću i sestre na pogrešan put. Kada starešine i delatnici stignu, on pronađe razne razloge i izgovore kako bi sprečio braću i sestre da se sa njima sretnu, dok licemerno zabavlja starešine i delatnike, držeći ih izolovanim pod izgovorom da brine za njihovu bezbednost; ali zapravo, cilj je da im onemogući da se sretnu sa braćom i sestrama i da od njih saznaju kakva je situacija. Kada se starešine i delatnici raspituju o situaciji na poslu, antihrist se služi obmanom, prikazujući lažnu sliku; vara one iznad sebe i skriva istinu od onih ispod sebe, preuveličava svoje izjave i poslovnu efikasnost kako bi ih obmanuo. Kada starešine i delatnici predlože da se sretnu s braćom i sestrama iz crkve, on odgovara: „Nisam ništa organizovao! Nisi me obavestio pre nego što si došao. Da jesi, organizovao bih sastanak sa nekim od braće i sestara. Ali, s obzirom na trenutnu neprijateljsku sredinu, iz bezbednosnih razloga, bolje je da se ne susrećete s braćom i sestrama.” Iako njegove reči zvuče razumno, pronicljiv čovek može da uoči problem: „On ne želi da se starešine i delatnici sretnu s braćom i sestrama jer se boji da će biti razotkriven, boji se da će nedostaci i odstupanja u njegovom radu biti otkriveni.” Antihrist čvrsto kontroliše braću i sestre u crkvi. Ako starešine i delatnici nisu odgovorni, antihrist lako može da ih prevari i obmane. Tako starešine i delatnici ne bi znali za stvarno stanje braće i sestara u crkvi, za njihove probleme koji ostaju nerazrešeni, da li su besede Višnjeg, propovedi i knjige Božjih reči na vreme dostavljene braći i sestrama, kako napreduju različiti radni projekti crkve, da li postoje odstupanja ili problemi. Braća i sestre takođe nisu svesni bilo kakvih novih radnih aranžmana u Božjoj kući; na taj način, antihrist potpuno kontroliše crkvu, monopolizuje vlast i ima poslednju reč o svemu. Braća i sestre iz crkve nemaju priliku da stupe u kontakt sa starešinama i delatnicima višeg ranga, a pošto ne znaju stvarnu istinu, njih antihristi kontrolišu i navode na pogrešan put. Te starešine i delatnici koji rade inspekciju, bez obzira na to kako antihrist govori, nemaju sposobnost razlučivanja i još uvek misle da antihrist radi valjan posao, te imaju potpuno poverenje u njega. To je isto kao da se Božji izabrani narod poveri antihristu na čuvanje. Ako, kad antihristi zaluđuju ljude, starešine i delatnici nemaju sposobnost razlučivanja, ako nisu odgovorni i ne znaju kako to da reše, zar to ne otežava rad crkve i ne šteti Božjem izabranom narodu? Zar takve starešine i delatnici nisu lažni? Što se tiče crkve koju kontroliše antihrist, starešine i delatnici moraju da intervenišu i da izvrše istragu, te moraju pod hitno da se reše antihrista i da ga se otarase – to je neupitno. Ako postoje lažne starešine koje ne obavljaju pravi rad i ignorišu to što antihrist navodi Božji izabrani narod na stranputicu, izabrani narod treba da razotkrije te lažne starešine i delatnike, treba da ih prijavi, da ih ukloni s njihovih položaja i da ih zameni dobrim starešinama. To je jedini način na koji temeljno može da se razreši problem antihrista koji navodi ljude na pogrešan put. Neki bi mogli reći: „Možda su te starešine i delatnici lošeg kova i nemaju sposobnost razlučivanja, te zbog toga nisu uspeli da se pozabave problemom antihrista i razreše ga. Oni to ne rade namerno; zar ne bi trebalo da im se pruži još jedna prilika?” Tako smetenim starešinama ne bi trebalo davati više prilika. Ako im se pruži još jedna prilika, samo će nastaviti da nanose štetu Božjem izabranom narodu. To je zato što oni nisu ljudi koji streme ka istini; nemaju savest i razum i postupaju bez načela – oni su ogavni ljudi koji treba da budu isključeni!

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Šesta stavka”

S jedne strane, danas smo detaljno analizirali način na koji antihristi ispoljavaju samovoljno i diktatorsko ponašanje. S druge strane, tokom detaljne analize tih načina ispoljavanja, svi su postali svesni da čak i ako nisi antihrist, ispoljavanje takvih ponašanja te dovodi u vezu sa svojstvom antihrista. Da li je samovoljno i diktatorsko ponašanje manifestacija normalne ljudskosti? Sasvim sigurno da nije; očigledno je to prikaz iskvarene naravi. Bez obzira na to koliko je tvoj status visok ili koliko dužnosti možeš da obavljaš, ako možeš da naučiš kako da razgovaraš sa drugima, tada se držiš načela istine, što je minimum po pitanju onoga što se zahteva. Zašto se kaže da je učenje kako razgovarati sa drugima u zajedništvu isto što i pridržavati se načela? Ako možeš da naučiš kako da razgovaraš, to dokazuje da ne tretiraš svoj status kao sredstvo za preživljavanje niti ga shvataš preozbiljno. Bez obzira na to koliko je tvoj status visok, ti obavljaš tvoju dužnost. Postupaš u svrhu obavljanja svoje dužnosti, a ne radi statusa. Istovremeno, kada se suočiš sa problemima, ako možeš da naučiš kako da razgovaraš i, bez obzira na to da li su u pitanju obična braća i sestre ili oni sa kojima sarađuješ, ako možeš da tražiš i da razgovaraš sa njima, šta to dokazuje? To pokazuje da imaš stav da tragaš za istinom i pokoravaš joj se, što pre svega odražava tvoj stav prema Bogu i istini. Pored toga, obavljanje tvoje dužnosti je tvoja odgovornost, a traganje za istinom u tvom radu je put koji treba da slediš. Što se tiče toga kako drugi reaguju na tvoje odluke, da li mogu da se pokore ili kako se pokoravaju, to je njihova stvar; a da li ti možeš pravilno da obavljaš svoju dužnost i da dostigneš standarde je tvoja stvar. Moraš da razumeš načela obavljanja dužnosti; nije stvar u pokoravanju nekoj osobi, već u pokoravanju istina-načelima. Ako osećaš da razumeš istina-načela i ako kroz razgovor sa svima postižeš dogovore koje svi smatraju primerenim, ali postoji nekoliko njih koji su tvrdoglavi i žele da prave probleme, šta treba uraditi u takvoj situaciji? U tom slučaju, manjina treba da prati većinu. Ako je većina postigla dogovor, zašto se oni izdvajaju da prave probleme? Da li namerno pokušavaju da izazovu ometanje? Oni mogu da iznesu svoje mišljenje kako bi svi mogli da ga procene, i ako svi kažu da njihova mišljenja nisu u skladu sa načelima i da ne piju vodu, tada bi trebalo da napuste svoje stavove i da prestanu da ih se pridržavaju. Po kom načelu bi to trebalo da se reši? Čovek treba da se drži onoga što je ispravno i da ne primorava druge da slede ono što je pogrešno. Da li je to jasno?

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Šesta stavka”

Po kom standardu se može utvrditi da li je čovek obavio svoju dužnost u skladu sa merilom? Ako je put obavljanja njegove dužnosti ispravan, ako je pravac ispravan i ako je namera ispravna, ako je poreklo ispravno i ako su načela ispravna – ako su ovi aspekti ispravni, tada je dužnost koju je obavljao u skladu sa merilom. Mnogi ljudi ovo razumeju u teoriji, ali se zbune kada im se nešto zaista dogodi. Da bih to sažeo, reći ću vam jedno načelo: nemojte da se ponašate samovoljno i jednostrano kada se suočite sa određenim situacijama. Zašto ne smete da se ponašate samovoljno i jednostrano? Kao prvo, takvo ponašanje nije u skladu sa načelima obavljanja dužnosti. Kao drugo, dužnost nije tvoja privatna stvar; ne radiš to za sebe, ne sprovodiš sopstveni poduhvat, i to nije tvoj lični posao. U Božjoj kući, ma šta da radiš, ti nisi uključen u svoj sopstveni projekat; to je delo Božje kuće, to je Božje delo. Znanje i svest o tome moraš stalno da imaš na umu uz reči: „Ovo nisu moji lični poslovi; izvršavam svoju dužnost i ispunjavam svoju odgovornost. Obavljam crkveni posao. To je zadatak koji mi je Bog poverio i ja ga obavljam za Njega. To je moja dužnost, a ne moj privatni posao.” Ljudi najpre treba ovo da razumeju. Ako se prema dužnosti odnosiš kao prema svojim ličnim poslovima i u svom postupanju ne tražiš istina-načela, te dužnost obavljaš shodno svojim ličnim motivima, gledištima i planu, tada ćeš najverovatnije grešiti. Prema tome, kako treba da postupiš ako si napravio vrlo jasnu razliku između svoje dužnosti i svojih ličnih poslova, i ako si svestan da je u pitanju jedna dužnost? (Treba da tražiš ono što Bog zahteva i da tražiš načela.) Tako je. Ako ti se nešto dogodi i ne shvataš istinu, ako imaš određenu predstavu, ali ti stvari i dalje nisu jasne, tad moraš da pronađeš braću i sestre koji shvataju istinu da sa njima u zajedništvu porazgovaraš; to je traženje istine i, povrh svega, to je stav koji treba da imaš prema svojoj dužnosti. O stvarima ne treba da odlučuješ na osnovu onoga što misliš da je primereno, pa da zatim samo presečeš i proglasiš stvar rešenom – time lako nastaju problemi. Dužnost nije tvoj lični posao; pitanja koja se tiču Božje kuće, bilo da su velika ili mala, nisu ničiji lični posao. Sve dok se odnosi na dužnost, to nije tvoja privatna stvar, to nije tvoj lični posao – to je nešto što se tiče istine i načela. Šta je onda prvo što bi trebalo da uradite? Trebalo bi da tragate za istinom i da tražite načela. A ako ne razumete istinu, prvo morate da tražite načela; ako, pak, istinu već sada razumete, biće vam lako da prepoznate načela. Šta treba da uradiš ako ne razumeš načela? Postoji način: možeš da porazgovaraš sa onima koji ih razumeju. Nemoj uvek da pretpostavljaš da sve razumeš i da si uvek u pravu; tako se lako prave greške. Kakva je to narav kada uvek želiš da imaš poslednju reč? To je nadmenost i samopravednost, to znači da postupaš samovoljno i diktatorski. Neki ljudi misle: „Ja imam fakultetsko obrazovanje, kulturniji sam od vas, imam sposobnost razumevanja. Svi ste vi malog rasta i ne razumete istinu, pa bi trebalo da slušate sve što ja kažem. Samo ja mogu da donosim odluke!” Kakvo je ovo gledište? Ako ovako gledaš na stvari, naići ćeš na probleme; nikada nećeš valjano obavljati svoje dužnosti. Kako možeš valjano da obavljaš svoje dužnosti kada uvek želiš da imaš poslednju reč, bez skladne saradnje? Obavljanje tvojih dužnosti na ovaj način sigurno neće zadovoljiti standarde. Zašto to kažem? Ti uvek želiš da sputavaš druge i da ih nateraš da te slušaju; ne uzimaš u obzir ništa što neko drugi kaže. To je pristrasno i tvrdoglavo ponašanje, a takođe je i nadmenost i samopravednost. Na taj način, ne samo da nećeš uspeti da valjano obaviš svoje dužnosti, već ćeš ometati druge u vršenju njihovih dužnosti. To je posledica nadmene naravi. (…) Neki ljudi imaju nadmenu i samopravednu narav; oni nisu voljni da razgovaraju o istini i uvek žele da imaju poslednju reč. Da li neko ko je toliko nadmen i samopravedan može skladno da sarađuje sa drugima? Bog zahteva od ljudi da skladno sarađuju u obavljanju svojih dužnosti kako bi razrešili svoje iskvarene naravi, kako bi im pomogao da nauče da se pokore Božjem delu tokom obavljanja svojih dužnosti i kako bi odbacili svoje iskvarene naravi, čime bi postigli vršenje dužnosti u skladu sa merilom. Odbijanje saradnje sa drugima i želja da se postupa samovoljni i jednostrano, prisiljavajući druge ljude da te slušaju – da li je to stav koji bi trebalo da imaš prema svojoj dužnosti? Tvoj stav prema obavljanju dužnosti u vezi je sa tvojim život-ulaskom. Boga se ne tiče šta ti se svakodnevno dešava niti koliko si posla obavio, koliko si truda uložio – On zapravo posmatra kakav je tvoj stav prema tim stvarima. A na šta se odnose stav sa kojim obavljaš te stvari i način na koji ih obavljaš? Odnose se na to da li stremiš ka istini ili ne, kao i na tvoj život-ulazak. Bog posmatra tvoj život-ulazak, put kojim ideš. Ako ideš putem stremljenja ka istini i imaš život-ulazak, tokom obavljanja svojih dužnosti moći ćeš skladno da sarađuješ sa drugima i s lakoćom ćeš svoje dužnosti obavljati u skladu sa merilom. Ali, ako pri obavljanju dužnosti stalno naglašavaš da imaš kapital, da razumeš svoju oblast posla, da imaš iskustvo, da imaš obzira prema Božjim namerama i da težiš istini više od bilo koga drugog, i ako zatim pomisliš da, zbog svega toga, zaslužuješ da imaš poslednju reč, te ne razgovaraš ni sa kim ni o čemu, već uvek postupaš samostalno, sprovodiš svoje poduhvate i uvek želiš da budeš „jedini procvali cvet,” da li onda ideš putem život-ulaska? Ne – to je težnja za statusom, to je hodanje putem kojim je išao Pavle, to nije put život-ulaska.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”

Kako bi trebalo da rešavate poteškoće na koje nailazite prilikom obavljanja svoje dužnosti? Najbolji način je da svi zajedno traže istinu da bi rešili problem i postigli saglasnost. Sve dok razumeš načela, znaćeš šta treba da uradiš. To je najbolji način rešavanja problema. Ako ne tražiš istinu da bi rešio problem, već umesto toga postupaš isključivo u skladu sa svojim ličnim predstavama i uobraziljama, onda ne obavljaš svoju dužnost. Kako se ovo razlikuje od rada u društvu nevernika ili u Sotoninom svetu? Božjom kućom vladaju istina i Bog. Ma kakav problem da iskrsne, mora da se traži istina da bi se on rešio. Bez obzira na brojnost i razlike među mišljenjima, sva bi mišljenja trebalo izneti i zajednički razgovarati o njima. Onda, nakon što se postigne saglasnost, potrebno je postupiti u skladu s načelima. Na taj način, ne samo što ćete moći da rešite problem, nego ćete moći i da sprovodite istinu u delo i da pravilino ispunjavate svoju dužnost. Možete i da ostvarite skladnu saradnju tokom procesa rešavanja problema. Ako oni koji obavljaju svoju dužnost svi redom vole istinu, onda je njima lako da prihvate istinu i da joj se pokore; ali ako su nadmeni i samopravedni, onda im nije lako da prihvate istinu čak ni kada se zajednički razgovara o njoj. Postoje ljudi koji ne razumeju istinu, ali stalno hoće da ih drugi slušaju. Takvi ljudi samo ometaju druge u obavljanju dužnosti. U tome je koren problema i on mora da se reši da bi dužnost mogla pravilno da se obavlja. Ako je neko uvek nadmen i svojeglav prilikom obavljanja svoje dužnosti, ako uvek samovoljno donosi odluke, ako sve radi nemarno i kako mu se prohte, bez saradnje i razgovora s drugima i bez traženja istina-načela – kakav je to odnos prema vlastitoj dužnosti? Da li se dužnost može pravilno ispuniti na taj način? Ako takva vrsta ljudi nikada ne prihvata da bude orezana, uopšte ne prihvata istinu i nastavi da radi sve po svome, brzopleto i kako im je volja, bez pokajanja i promene – onda problem nije samo u njhovom stavu, nego i u njihovoj ljudskosti i karakteru. To je neko bez ljudskosti. Da li neko bez ljudskosti može ispravno da obavlja svoju dužnost? Naravno da ne može. Ako neko, prilikom obavljanja svoje dužnosti, čak počini i svakojaka nečuvena dela i ometa rad crkve, onda je to neka zla osoba. Takvi ljudi nisu sposobni da obavljaju svoju dužnost. Njihovo obavljanje dužnosti isključivo prouzrokuje ometanje i štetu, oni više škode nego što koriste, te bi ih trebalo isključiti iz obavljanja dužnosti i počistiti iz crkve. To je razlog zašto sposobnost dobrog obavljanja dužnosti ne zavisi isključivo od toga kakvog je neko kova, već pre svega od odnosa te osobe prema vlastitoj dužnosti, od njenog karaktera, od toga da li je njena ljudskost dobra ili loša i da li je u stanju da prihvati istinu. To je koren problema.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”

Neophodno je naučiti kako se postupa kad ljudi imaju problema u saradnji s drugima prilikom obavljanja svoje dužnosti. Kakvo je načelo postupanja s njima? Kakav efekat treba postići? Nauči da skladno radiš sa svima i komuniciraj s drugima putem istine, putem Božje reči i načela, a ne osećanjima ili naprasito. Zar neće na taj način u crkvi vladati istina? Zar se stvari neće rešavati na pravedan i razuman način sve dok vlada istina? Zar ne mislite da je skladna saradnja korisna za sve? (Da, jeste.) Za vas je vrlo korisno da tako radite. Pre svega, to je sasvim sigurno nauk i nešto dragoceno za vas dok obavljate svoju dužnost. Povrh svega, ne dozvoljava vam da pravite greške, da izazivate prekidanja i ometanja i da krenete putem antihrista. Da li se plašite da idete putem antihrista? (Da.) Da li je strah koristan sam po sebi? Nije – strah sam po sebi ne može da reši problem. Normalno je plašiti se toga da se ide putem antihrista. To pokazuje da neko voli istinu, da je spreman da teži istini i da je spreman da joj stremi. Ako se plašiš u srcu, onda bi trebalo da tražiš istinu i da pronađeš put praktičnog delovanja. Moraš da počneš tako što ćeš naučiti da skladno sarađuješ s drugima. Ako postoji problem, reši ga kroz razgovor i diskusiju, tako da svi budu upoznati s načelima, kao i sa posebnim rezonovanjem i programom u vezi sa rešavanjem problema. Zar te to ne sprečava da sam donosiš odluke? Osim toga, ako imaš bogobojažljivo srce, prirodno ćeš biti u stanju da primiš Božje preispitivanje, ali moraš takođe da naučiš da prihvatiš da te nadgleda Božji izabrani narod, a to zahteva da imaš toleranciju i prihvatanje. Ako vidiš da te neko nadgleda, da kontroliše tvoj rad ili te proverava bez tvog znanja, i ako se lako razbesniš, ako se ophodiš prema toj osobi kao da je neprijatelj i prezreš je, pa je čak napadneš i prema njoj postupaš kao da je izdajica, žarko želeći da ona nestane, onda je to problematično. Nije li to krajnje podlo? U čemu je razlika između toga i đavoljeg cara? Je li to pošteno postupanje prema ljudima? Ako ideš ispravnim putem i postupaš na ispravan način, zbog čega bi se plašio da te ljudi proveravaju? Ako si uplašen, to pokazuje da nešto vreba u tvom srcu. Ako u svom srcu znaš da imaš problem, tada treba da prihvatiš Božji sud i grdnju. To je razumno. Ako znaš da imaš problem, ali ne dozvoljavaš da te iko nadgleda, kontroliše tvoj rad ili istraži tvoj problem, tada si vrlo nerazuman, buntovan si prema Bogu i opireš Mu se, pa je u tom slučaju tvoj problem još ozbiljniji. Ako pripadnici Božjeg izabranog naroda razaznaju da si zla osoba ili nevernik, tada će posledice biti još problematičnije. Prema tome, oni koji mogu da prihvate nadgledanje, ispitivanje i kontrolu od strane drugih najrazumniji su od svih, imaju toleranciju i normalnu ljudskost. Nakon što ustanoviš da nešto pogrešno radiš ili da otkrivaš iskvarenu narav, ako si u stanju da se pred ljudima otvoriš i da sa njima komuniciraš, to će onima oko tebe pomoći da na tebe motre. Svakako je neophodno prihvatiti nadgledanje, ali je najvažnije Bogu se moliti i u Njega se uzdati, uz stalno podvrgavanje ispitivanju. Posebno ako si krenuo pogrešnim putem ili si učinio nešto loše, ili ako si na korak da samovoljno postupiš ili da doneseš neku odluku, a neko u tvojoj blizini to pomene i upozori te, treba to da prihvatiš i da što pre razmisliš o sebi, da priznaš svoju grešku i da je ispraviš. To te može sprečiti da kročiš na put antihristȃ. Ako postoji neko ko ti na taj način pomaže i upozorava te, zar time, i bez svog znanja, nisi zaštićen? Jesi – na taj način si zaštićen. Stoga ne bi trebalo da se stalno štitiš od braće i sestara ili od ljudi koji te okružuju. Nemoj stalno da se prerušavaš i kriješ, i da ne dozvoljavaš drugima da te razumeju ili da vide ko si. Ako se tvoje srce uvek štiti od drugih, to će uticati na tvoju potragu za istinom, lako ćeš biti lišen dela Svetoga Duha i propustićeš mnoge prilike da se usavršiš.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”

Šta neko mora da uradi da bi dobro obavljao svoju dužnost? Mora da se usredsredi na to da je obavlja svim srcem i iz sve snage. Obavljanje dužnosti svim srcem i svom snagom znači usmeriti sve svoje misli na obavljanje dužnosti i ne dozvoliti da ih okupira nešto drugo, a zatim koristiti svu svoju snagu, učiniti sve što je u tvojoj moći i uneti u to svoj kov, talente, sposobnosti i sve što si razumeo kako bi se nosio sa određenim zadatkom. Ako imaš sposobnost shvatanja i razumevanja i imaš dobru ideju, moraš o tome da razgovaraš s drugima. To znači skladna saradnja. Na taj način ćeš dobro obaviti svoju dužnost, tako ćeš postići zadovoljavajući učinak svoje dužnosti. Ako uvek želiš da sve preuzmeš na sebe, ako uvek hoćeš da sam radiš velike stvari, ako uvek hoćeš da ti budeš u centru pažnje a ne drugi, da li obavljaš svoju dužnost? To što radiš naziva se autokratija; samo se izvodi predstava. To je sotonsko ponašanje, a ne obavljanje dužnosti. Niko, bez obzira na svoje sposobnosti, darovitost ili posebne talente, ne može sav posao da preuzme na sebe, već mora da nauči da skladno sarađuje ako želi dobro da uradi crkveni posao. Zato je skladna saradnja načelo prema kojem se obvljanje dužnosti sprovodi u delo. Sve dok radiš svim srcem, svom snagom i uz potpunu odanost, i sve dok nudiš sve što možeš da uradiš, ti dobro obavljaš svoju dužnost. Ako imaš neku misao ili ideju, reci to drugima; nemoj to čuvati za sebe i kriti – ako imaš predloge, iznesi ih; čija god bila ideja koja je u skladu s istinom, treba je prihvatiti i poslušati. Čini tako i ostvarićeš skladnu saradnju. To znači odano obavljati svoju dužnost. Prilikom obavljanja dužnosti, od tebe se ne traži da preuzmeš sve na sebe niti se od tebe traži da se na smrt iscrpljuješ i da budeš „jedini cvet koji cveta” ili da se izdvajaš; od tebe se očekuje da naučiš kako da skladno sarađuješ s drugima, kako da činiš sve što možeš, da ispunjavaš svoje obaveze i da koristiš svu svoju energiju. To znači obavljati svoju dužnost. Obavljati svoju dužnost znači pokazati svu snagu i svetlost koju imaš da bi ostvario neki rezultat. To je dovoljno. Ne pokušavaj stalno da se razmećeš, stalno da govoriš bombastične stvari, da sve radiš sam. Treba da naučiš da radiš zajedno s drugima i treba da se više usredsrediš na to da slušaš predloge drugih ljudi i da otkrivaš njihove sposobnosti. Time se olakšava skladna saradnja. Ako stalno pokušavaš da se napraviš važan i da namećeš svoje, ti ne sarađuješ skladno. Šta radiš? Ometaš i podrivaš druge. Ometanje i podrivanje drugih je igranje uloge Sotone; to nije obavljanje dužnosti. Ako stalno činiš nešto što ometa i podriva druge, onda, bez obzira na to koliko napora ulažeš ili koliko vodiš računa, Bog to neće pamtiti. Možda je tvoja snaga neznatna, ali ako si sposoban da radiš zajedno s drugima, ako si u stanju da prihvatiš pogodne predloge i ako imaš pravu motivaciju i možeš da štitiš posao Božje kuće, onda si ti prava osoba. Ponekad možeš da rešiš problem u jednoj jedinoj rečenici i to na korist svih; ponekad, nakon tvoje besede o samo jednoj izjavi o istini, svako nađe put do praktičnog postupanja, svi mogu skladno da rade zajedno, svi teže istom zajedničkom cilju i dele iste nazore i mišljena, pa je zato posao izuzetno efikasan. Iako se možda niko ne seća da si ti imao tu ulogu, a ti možda ne osećaš da si se mnogo potrudio, Bog će videti da si ti neko ko sprovodi istinu u delo, neko ko postupa u skladu s načelima. Bog će pamtiti da si ti tako uradio. To se zove odano obavljanje dužnosti. Zapravo, sve poteškoće na koje naiđeš u obavljanju svoje dužnosti lako se mogu rešiti. Pa stoga, sve dok si iskrena osoba sa srcem naklonjenim Bogu i dok si u stanju da tražiš istinu, nema tog problema koji se ne može rešiti. Ako ne razumeš istinu, onda moraš da naučiš da slušaš. Ukoliko postoji neko ko razume istinu ili govori u skladu s istinom, onda moraš to da prihvatiš i poslušaš. Nikako ne treba da radiš nešto što ometa ili podriva druge, ne postupaj i ne donosi odluke samovoljno. Na taj način nećeš učiniti nikakvo zlo. Moraš ovo da upamtiš: obavljati dužnost nije isto što i baviti se sopstvenim poslom, niti samostalno upravljati. To nije tvoj lični posao; to je crkveni posao, a ti samo doprinosiš svojim sposobnostima. Ono što radiš u okviru Božjeg dela upravljanja samo je mali deo čovekove saradnje. Ti imaš tek malu skrajnutu ulogu. Tvoja odgovornost je tolika. Trebalo bi da u svom srcu nosiš tu razboritost. I stoga, bez obzira na broj ljudi koji zajedno obavljaju svoju dužnost i na poteškoće s kojima se suočavaju, prva stvar koju bi svi trebalo da urade jeste da se mole Bogu i da zajedno razgovaraju, da traže istinu, i potom da utvrde načela praktičnog postupanja. Kada tako obavljaju svoju dužnost, imaće put ka praktičnom postupanju.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”