Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Da se uzdižu i svedoče o sebi, da se razmeću i pokušavaju da steknu visoko mišljenje i obožavanje od strane drugih ljudi – iskvaren ljudski rod je sposoban za to. Ljudi tako instinktivno reaguju kad njima upravlja sotonska priroda i to je zajedničko celom iskvarenom ljudskom rodu. Kako se ljudi obično uzdižu i svedoče o sebi? Kako postižu da drugi o njima imaju visoko mišljenje i da ih obožavaju? Oni svedoče o tome koliko su posla obavili, koliko su propatili, koliko su se davali i koju cenu su platili. Sebe uzdižu govoreći o svom kapitalu, što im pruža više, čvršće i sigurnije mesto u glavama ljudi, tako da ih više ljudi ceni, ima visoko mišljenje o njima, divi im se, pa čak i obožava, na njih se ugleda i sledi ih. Da bi ostvarili ovaj cilj, ljudi čine mnoge stvari koje naizgled svedoče o Bogu, a u suštini ljudi time sebe uzdižu i o sebi svedoče. Da li je takvo postupanje razumno? Oni su van opsega razumnosti i nemaju stida, odnosno, besramno svedoče o onome što su uradili za Boga i o tome koliko su zbog Njega propatili. Čak se razmeću svojom nadarenošću, talentima, iskustvom, posebnim veštinama, svojim dovitljivim pristupom svetovnim poslovima, sredstvima koja koriste da se poigravaju ljudima i tome slično. Njihov metod samouzdizanja i svedočenja o sebi sastoji se u tome da sebe istaknu, a druge omalovaže. Oni ujedno sebe kamufliraju i upakuju tako da od ljudi sakriju svoje slabosti, mane i nedostatke, pa ovi mogu da vide samo njihovu izuzetnost. Čak se ne usuđuju da kažu drugima kad se osećaju negativno; nedostaje im hrabrost da se otvore i da s njima razgovaraju u zajedništvu, a kad nešto pogrešno urade, daju sve od sebe da to prikriju i zabašure. Nikada ne pominju štetu koju su tokom obavljanja svoje dužnosti naneli radu crkve. Međutim, pruže li i najmanji doprinos ili postignu neki mali uspeh, brže-bolje će to razglasiti na sva zvona. Ne mogu da dočekaju da celom svetu obznane koliko su sposobni, koliko su dobrog kova, koliko su izuzetni i koliko su bolji od normalnih ljudi. Nije li ovo način da se neko uzdiže i svedoči o sebi? Da li se neko sa savešću i razumom samouzdiže i svedoči o sebi? Ne. Kakva se onda narav obično otkriva kad ljudi to čine? Nadmenost. Ovo je jedna od glavnih razotkrivenih naravi, a sledi je lažljivost, koja podrazumeva da se učini sve što je moguće kako bi se steklo visoko mišljenje drugih ljudi. Njihove su reči potpuno hermetične i jasno je da sadrže skrivene motive i intrige; razmeću se, a ipak tu činjenicu žele da prikriju. Iz onoga što govore proishodi osećaj kod drugih ljudi da su oni bolji od ostalih, da im niko nije ravan, te da su svi drugi inferiorni. A zar se ovaj ishod ne postiže nepoštenim sredstvima? Kakva se narav krije iza takvih sredstava? Ima li ikakvih elemenata rđavosti? (Ima.) Ovo je vrsta rđave naravi. Može se primetiti da su sredstva kojima se takvi ljudi koriste vođena lažljivom naravi – zašto, onda, kažem da je to rđavo? Kakve to veze ima sa rđavošću? Šta mislite: mogu li oni da budu otvoreni u pogledu svojih ciljeva u uzdizanju i svedočenju o sebi? Ne mogu. Ali, u dubini njihovog srca uvek postoji želja, ono što govore i čine podupire tu želju, a ciljevi i motivi onoga što govore i čine drže se u velikoj tajnosti. Oni će, recimo, upotrebiti pogrešno usmeravanje ili neke sumnjive taktike kako bi ostvarili ove ciljeve. Nije li takva tajnovitost po prirodi lukava i neuobičajena? Zar se takva lukavost i neuobičajenost ne mogu nazvati rđavim? (Mogu.) Naravno da se mogu nazvati rđavim i zalaze dublje od lažljivosti. Ti ljudi koriste određeni način ili metod da ostvare svoje ciljeve. Ova narav je lažljivost. Međutim, u dubini srca, ambicija i neprestana želja da ih ljudi slede, da se na njih ugledaju i da ih obožavaju često ih usmerava da se uzdižu i svedoče o sebi, te da beskrupulozno i besramno rade ove stvari. Kakva je to narav? To se izdiže na nivo rđavosti.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi”

O kakvim stvarima ljudi obično govore kada uzdižu sebe i svedoče o sebi? Jedna stvar o kojoj govore su njihove kvalifikacije. Primera radi, neki ljudi govore o tome kako su ugostili određene crkvene starešine višeg ranga. Neki čak kažu: „Ugostio sam Samog Boga, i On je bio baš ljubazan prema meni – zasigurno će me usavršiti.” Šta time žele da kažu? (Pokušavaju da navedu ljude da o njima imaju visoko mišljenje.) Oni ove stvari govore s ciljem. Drugi, pak, kažu: „Stupio sam u kontakt sa Višnjim i on o meni ima zaista visoko mišljenje, pa me je podstakao da naporno radim na svojoj težnji.” Zapravo, niko nema pojma šta Višnji misli o njima. Neki ljudi zaista preuveličavaju stvari, a ponekad čak i izmišljaju. Ne bi znali šta da rade kada bi se grupa ljudi sastala da potvrdi i proveri njihove priče. Višnji će možda nekome reći: „Ti si dobrog kova i imaš sposobnost razumevanja. Treba da vežbaš zapisivanje svog iskustvenog svedočenja. Kada stekneš životno iskustvo, možda ćeš postati starešina.” Šta se time podrazumeva? Iako je ova osoba talentovana, ona ipak određeno vreme mora da se obučava i stiče iskustva. Kada se ta osoba razmeće i hvali pre nego što prođe obuku i stekne iskustvo, kakva je to priroda? Ta osoba je nadmena i uobražena; izgubila je razum, zar ne? Čak i ako Višnji brat kaže da je ta osoba dobrog kova i da je talentovana, time je samo ohrabruje ili je procenjuje. Koji je cilj osobe koja se tako hvali unaokolo? Cilj je da ljudi imaju visoko mišljenje o njoj i da druge natera da je obožavaju. Ono što kažu je sledeće: „Vidi, Višnji brat ima visoko mišljenje o meni, pa što ga ti nemaš? Sada kada sam ti ovo rekao, i ti treba da imaš visoko mišljenje o meni.” To je cilj koji oni žele da ostvare. Ima i onih koji kažu: „Nekada sam bio starešina. Bio sam starešina regiona, okruga i crkve; stalno sam padao sa društvene lestvice, a zatim se ponovo peo – nekoliko puta su me unapređivali i degradirali. Na kraju, Nebo je dirnula moja iskrenost, pa sam danas ponovo starešina višeg ranga. I nikada nisam bio negativan.” Kada ih pitate zbog čega nikada nisu bili negativni, oni odgovaraju: „Verujem da je pravom zlatu suđeno da naposletku zasija.” To je zaključak do kojeg su došli. Da li je to istina-stvarnost? (Nije.) Šta je onda, ako nije istina-stvarnost? To je bizarna teorija; mogli bismo reći i da je to zabluda. Kakve posledice može imati to što oni ovako pričaju? Neki ljudi bi možda rekli: „Ovaj čovek zaista stremi ka istini. Nije postao negativan nakon što je toliko puta bio unapređen i degradiran. A sada je opet postao starešina – pravo zlato zaista sija. Samo je pitanje vremena kada će biti usavršen.” Zar to nije bio cilj ovog čoveka? U stvarnosti, upravo je to bio njegov cilj. Bez obzira na to kako antihristi govore, uvek im je cilj da ljudi imaju visoko mišljenje o njima i da ih obožavaju, da zauzmu određeno mesto u srcima ljudi, pa čak i da zauzmu Božje mesto u srcima ljudi – sve to su ciljevi koje antihristi žele da ostvare kada svedoče o sebi. Kad god je motivacija za ono što ljudi govore, propovedaju i razgovaraju u zajedništvu to da drugi imaju visoko mišljenje o njima i da ih obožavaju, takvim ponašanjem oni uzdižu sebe i svedoče o sebi, a to rade s ciljem da zauzmu mesto u srcima drugih ljudi. Iako načini na koje ovi ljudi govore nisu potpuno isti, oni u manjoj ili većoj meri imaju efekat svedočenja o sebi i navođenja drugih ljudi da ih obožavaju. Takvo ponašanje se javlja kod gotovo svih starešina i delatnika, u manjim ili većim razmerama. Ako dostignu određenu tačku kada više ne mogu da se zaustave i teško im je da se obuzdaju, a uz to neguju i naročito jaku nameru i jasan cilj, a to je želja da navedu ljude da se prema njima ophode kao prema Bogu ili idolu, te time ostvare svoj cilj ograničavanja i kontrolisanja drugih ljudi i navođenja drugih ljudi da ih slušaju i obožavaju, onda je priroda svega toga da uzdižu sebe i svedoče o sebi, a takve osobine poseduju antihristi.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Prva stavka: Oni pokušavaju da pridobiju srca ljudi”

Drugo ispoljavanje ljudi, događaja i stvari koji izazivaju prekide i ometanja u crkvi jeste slučaj kad ljudi izgovaraju reči i doktrine da bi ljude naveli na stranputicu i zadobili njihovo poštovanje. Većina ljudi obično može da izgovori neke reči i doktrine. Većina ljudi je to učinila. Uobičajenu pojavu da neko izgovara reči i doktrine treba da posmatramo kao rezultat činjenice da je ta osoba mala rastom i da joj nedostaje shvatanje istine. Sve dok ta osoba ne oduzima previše vremena, ne radi to namerno, ne uzurpira razgovor, ne zahteva da joj svi povlađuju da bi ona govorila kako joj se prohte, ne zahteva od svih da je slušaju, ne navodi druge na stranputicu i ne nastoji da zadobije njihovo poštovanje, to ne predstavlja prekid niti ometanje. Budući da većini ljudi nedostaje istina-stvarnost, izgovaranje reči i doktrina je veoma uobičajena pojava. Dopušteno je govoriti donekle neprikladno; to se može oprostiti i ne mora se smatrati previše ozbiljnim. Ipak, postoji jedan izuzetak, a to je kad je osoba koja izgovara reči i doktrine toga svesna. Šta je to što ona radi svesno? Ona svesno ne izgovara reči i doktrine, budući da i njoj nedostaje istina-stvarnost. Njeni postupci, kao što su izgovaranje reči i doktrina, uzvikivanje parola i razgovor o teorijama, isti su kao i kod svakog drugog. Međutim, postoji jedna razlika: kad izgovara reči i doktrine, ona uvek želi da je drugi poštuju, da sebe upoređuje sa starešinama i delatnicima i sa onima koji streme ka istini. Da stvari budu još nerazumnije, ma šta da govori ili kako to govori, cilj joj je da ljude privuče na svoju stranu, da ljudska srca navede na stranputicu, a sve to kako bi je poštovali. Koja je svrha traženja poštovanja? Ona želi da ima status i prestiž u ljudskom srcu, da postane istaknuti pojedinac ili vođa u masi, da postane neko izuzetan ili neuobičajen, da postane posebna ličnost, neko čije reči imaju autoritet. Ovaj slučaj se razlikuje od uobičajenih slučajeva kad ljudi izgovaraju reči i doktrine i on predstavlja prekid i ometanje. Šta ove ljude izdvaja u odnosu na one koji izgovaraju reči i doktrine na uobičajen način? To je njihova neprekidna želja da govore; oni će u svakoj prilici govoriti. Sve dok postoji skup ili okupljena grupa ljudi – dokle god imaju publiku – oni će govoriti, jer poseduju naročito izraženu želju da to rade. Njihov cilj kad govore nije da sa braćom i sestrama razmenjuju svoje unutrašnje misli, ono što su zadobili, svoja iskustva, shvatanja ili uvide kako bi podsticali shvatanje istine ili put za njenu primenu. Umesto toga, cilj im je da iskoriste priliku dok izgovaraju doktrine kako bi sebe pokazali, kako bi drugima stavili do znanja koliko su učeni, da pokažu da su pametni, da imaju znanje i učenje, da su iznad prosečne osobe. Žele da se zna da su oni sposobni pojedinci, a ne neka obična osoba. Žele da se po svakom pitanju svi njima obraćaju i sa njima konsultuju. Za bilo koji problem u crkvi ili za bilo koju poteškoću sa kojom se braća i sestre susreću, oni žele da budu prva osoba na koju će drugi pomisliti; želja im je da bez njih drugi ne mogu da funkcionišu, da se bez njih ne usuđuju da išta rešavaju, da svi čekaju na njihov mig. Ovo je dejstvo koje oni žele. Cilj koji imaju dok izgovaraju reči i doktrine jeste da ljude hvataju u klopku i kontrolišu. Za njih je izgovaranje reči i doktrina samo metod, pristup; oni ne izgovaraju reči i doktrine zato što ne shvataju istinu, već zato što, postupajući tako, imaju za cilj da ljude navedu da im se iz srca dive, da se na njih ugledaju, pa čak i plaše, da dospeju u njihove okove i pod njihovu kontrolu. Stoga ovaj tip izgovaranja reči i doktrina predstavlja prekid i ometanje. U crkvenom životu, takve pojedince treba ograničiti, a ovo ponašanje izgovaranja reči i doktrina takođe treba zaustaviti, ne sme se dozvoliti da se ono nekontrolisano razvija.

– „Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (13)”

Neki ljudi svedoče o sebi koristeći se jezikom i izgovaraju određene reči kojima se razmeću, dok se drugi ljudi koriste ponašanjem. Koja su ispoljavanja čoveka koji se koristi ponašanjem da bi svedočio o sebi? Spolja posmatrano, on se upušta u određena ponašanja koja su prilično u skladu s ljudskim predstavama, koja privlače ljudsku pažnju i koja ljudi vide kao prilično plemenita i sasvim u skladu s moralnim normama. Ta ponašanja ljude navode da pomisle kako je taj čovek častan, kako ima integritet, kako zaista voli Boga, veoma je pobožan i zaista poseduje bogobojažljivo srce, te kako je osoba koja stremi ka istini. On često ispoljava neka lepa spoljna ponašanja kako bi ljude naveo na pogrešan put – zar i to ne zaudara na uzdizanje i svedočenje o sebi? Ljudi se obično uzdižu i svedoče o sebi pomoću reči, upotrebljavajući jasan govor kako bi izrazili koliko se razlikuju od širokih masa i kako u odnosu na druge imaju pametnija mišljenja, ne bi li ljudi o njima imali visoko mišljenje i na njih se ugledali. Međutim, postoje i neke metode koje ne podrazumevaju izričit govor, već u njima ljudi koriste spoljne postupke da bi posvedočili kako su bolji od ostalih. Takvi su postupci dobro promišljeni, nose sa sobom skriveni motiv i određenu nameru i prilično su svrsishodni. Zapakovani su i obrađeni na takav način da ljudi u njima vide određena ponašanja i postupke koji su u skladu sa čovekovim predstavama, koji su plemeniti, pobožni i u skladu s pristojnošću sveca, i koji su čak bogoljubivi, bogobojažljivi i u skladu sa istinom. Time postižu isti cilj, sopstveno uzdizanje i svedočenje o sebi, i podstiču druge da imaju visoko mišljenje o njima i da ih obožavaju. Da li ste se ikada susreli sa nečim takvim ili ste to videli? Da li posedujete takva ispoljavanja? Jesu li ove stvari i ova tema o kojima govorim odvojeni od stvarnog života? Zapravo nisu. Daću vam sasvim jednostavan primer. Kad neki ljudi izvršavaju svoje dužnosti, spolja posmatrano, oni deluju veoma zauzeto; namerno nastavljaju da rade u vreme kad drugi jedu ili spavaju, a kad drugi započnu sa izvršavanjem svojih dužnosti, oni odlaze da jedu ili spavaju. S kojim ciljem to rade? Žele da privuku pažnju i svima pokažu da su u toj meri zauzeti izvršavanjem svojih dužnosti da nemaju kad da jedu ili spavaju. U sebi razmišljaju: „Zaista ne nosite nikakvo breme. Kako ste u jelu i spavanju tako preduzimljivi? Niste ni za šta! Pogledajte mene, dok svi vi jedete ja radim, a noću sam još uvek na poslu dok vi spavate. Da li biste bili u stanju da ovako patite? Ja mogu da izdržim ovu patnju; svojim ponašanjem dajem primer.” Šta mislite o ovakvom ponašanju i ispoljavanju? Zar ovi ljudi to ne rade namerno? Neki ljudi ovo rade namerno, pa kakvo je onda to ponašanje? Ti ljudi ne žele da budu konformisti; žele da se razlikuju od širokih masa i da ljudima pokažu kako po čitavu noć užurbano izvršavaju svoje dužnosti, da su naročito u stanju da izdrže patnju. Na ovaj način će ih svi posebno sažaljevati i prema njima pokazivati naročito saosećanje, razmišljajući kako na svojim ramenima nose teško breme, u toj meri da su do guše zatrpani poslom i previše zauzeti da bi jeli ili spavali. I da, ako oni ne mogu da budu spaseni, u tom će slučaju za njih svi preklinjati Boga, umoljavati Boga u sopstveno ime i za njih se moliti. Čineći to, ovi ljudi koriste lepa ponašanja i postupke koji su u skladu sa čovekovim predstavama, kao što su podnošenje patnje i plaćanje cene, kako bi druge ljude nasamarili i na prevaru pridobili njihove simpatije i veličanje. I koji je krajnji rezultat toga? Svi koji su s njima došli u kontakt i videli ih da plaćaju cenu, jednoglasno će reći: „Naš starešina je najsposobniji, najviše je u stanju da istrpi patnju i plati cenu!” Zar time nisu postigli svoj cilj da ljude navedu na stranputicu? A onda, jednog dana, Božja kuća saopšti: „Vaš starešina ne izvršava nikakav stvarni posao. Zaokuplja se poslom bez ikakve svrhe; ponaša se nepromišljeno, proizvoljno i diktatorski. Od crkvenog posla je napravio haos, nije izvršio nijedan posao koji je trebalo da izvrši, nije obavio posao jevanđelja ni posao filmske produkcije, a i crkveni život je u potpunom rasulu. Braća i sestre ne razumeju istinu, nemaju život-ulazak i ne mogu da napišu članke o svedočenju. Najžalosnije je to što ne mogu čak ni da razaznaju lažne starešine i antihriste. Ovakav starešina je krajnje nesposoban; on je lažni starešina koga treba otpustiti!” U ovakvim okolnostima, hoće li ga biti lako otpustiti? Moglo bi da bude teško. Budući da ga sva braća i sestre odobravaju i podržavaju, bude li iko pokušao da otpusti tog starešinu, braća i sestre će iskazati protest i uputiti Višnjem zahtev da ga zadrži. Zašto će biti takav ishod? Zato što ovaj lažni starešina i antihrist koristi lepa spoljna ponašanja, kao što su podnošenje patnje i plaćanje cene, kao i milozvučne reči, da ljude gane, da ih pridobije i navede na pogrešan put. Jednom kad iskoristi ove lažne pojavne oblike da ljude navede na stranputicu, svi će se za njega zauzimati i neće moći da ga napuste. Ovi ljudi jasno znaju da ovaj starešina nije obavio previše pravog posla i da Božje izabranike nije usmeravao da shvate istinu i zadobiju život-ulazak, ali ga oni ipak podržavaju, odobravaju i slede, ne mareći nimalo da li to znači da i sami neće zadobiti istinu i život. Povrh toga, zato što ih je ovaj starešina naveo na stranputicu, svi ti ljudi ga obožavaju, osim njega ne prihvataju nijednog drugog starešinu, pa čak više ne žele ni Boga. Zar se prema ovom starešini ne odnose kao da je Bog? Ako Božja kuća kaže da taj čovek ne radi pravi posao i da je lažni starešina i antihrist, ljudi u njegovoj crkvi će protestvovati i pobuniti se. Kažite Mi, u kojoj meri je ovaj antihrist naveo ljude na pogrešan put? Ako je to delo Svetoga Duha, onda će se stanje ljudi u najmanju ruku poboljšati, više će razumeti istinu, postaće pokorniji prema Bogu, u svom srcu će imati veće mesto za Boga i bolje će razaznavati lažne starešine i antihriste. S ove tačke gledišta, situacija o kojoj smo upravo razgovarali nipošto nije delo Svetoga Duha – jedino antihristi i zli duhovi mogu ljude u toj meri da navedu na stranputicu delujući u kraćem vremenskom periodu. Mnoge ljude ovi antihristi navode na pogrešan put i kontrolišu ih, pa ti ljudi u svom srcu imaju mesto samo za antihriste, ali ne i za Boga. Ovo je krajnji rezultat koji se postiže kad se antihristi uzdižu i o sebi svedoče kroz lepa spoljna ponašanja.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi”

Da li ljudi koji se uzdižu i svedoče o sebi jednostavno govore o svim svojim zaslugama? Oni ponekad govore i o svojim lošim stranama, ali, da li sebe time detaljno analiziraju i pokušavaju da spoznaju? (Ne.) Kako onda čovek otkriva da njegova samospoznaja nije stvarna, već da je ukaljana i da se iza nje krije neka namera? Kako da u potpunosti razumemo to pitanje? Ovde je ključno to što, uz pokušaje da spoznaju i razotkriju svoje slabosti, mane, nedostatke i iskvarene naravi, oni ujedno traže izgovore i razloge da sami sebe oslobode krivice. Pritajeno ljudima govore: „Svi prave greške, a ne samo ja. I vi možete da pogrešite. Moja greška je oprostiva; to je mala greška. Da vi napravite tu istu grešku, to bi bilo mnogo ozbiljnije nego u mom slučaju, pošto vi ne biste razmišljali o sebi niti biste sebe detaljno analizirali. Iako grešim, bolji sam od vas i imam više razumnosti i integriteta.” Kad to čuje, svako pomisli: „Potpuno si u pravu. Ti toliko dobro razumeš istinu i zaista poseduješ rast. Kada pogrešiš, u stanju si da razmišljaš o sebi i da sebe detaljno analiziraš; mnogo si bolji od nas. Kada mi pogrešimo, ne razmišljamo o sebi i ne pokušavamo da se spoznamo i, bojeći se da se ne osramotimo, ne usuđujemo se da sebe detaljno analiziramo. Zaista si veći rastom i hrabriji od nas.” Taj čovek je grešio, a ipak je zadobio uvažavanje drugih i sam sebi pevao hvalospeve – kakva je to narav? Neki su antihristi naročito vešti u pretvaranju, u varanju ljudi i u lažnom predstavljanju. Kada sretnu ljude koji razumeju istinu, oni počnu da govore o svojoj samospoznaji i za sebe kažu da su đavo i Sotona, da je njihova ljudskost loša i da zaslužuju da budu prokleti. Zamisli da takvog čoveka pitaš: „Pošto kažeš da si đavo i Sotona, koja si zlodela počinio?” Reći će: „Nisam ništa uradio, ali đavo sam. Ne samo da sam đavo; ja sam i Sotona!” A da ga onda pitaš: „Pošto kažeš da si đavo i Sotona, koja zlodela đavola i Sotone si počinio i kako si se opirao Bogu? Možeš li da kažeš istinu o zlodelima koja si počinio?” Reći će: „Nisam učinio nikakvo zlo!” Ti onda nastaviš da pritiskaš, pa pitaš: „Ako nisi učinio ništa zlo, zašto onda kažeš da si đavo i Sotona? Šta pokušavaš da postigneš govoreći to?” Kada tako ozbiljno razgovaraš sa njim, on neće imati ništa da kaže. A, u stvari, učinio je mnogo loših stvari, ali će apsolutno odbiti da sa tobom podeli činjenice o tome. Samo će se hvalisati i deklamovati doktrine da bi držao šuplje govore o svojoj samospoznaji. A kada je reč o tome kako je konkretno vrbovao ljude, kako ih je varao, kako ih je koristio na osnovu svojih osećanja, kako nije ozbiljno shvatao interese Božje kuće, kako se protivio radnim aranžmanima, varao Višnjeg, prikrivao stvari od braće i sestara i koliko je naškodio interesima Božje kuće, neće reći ni reči o tim činjenicama. Je li to istinska samospoznaja? (Nije.) Zar takav čovek, govoreći kako je đavo i Sotona, ne glumi samospoznaju da bi se uzdizao i svedočio o sebi? Zar to nije metod kojim se koristi? (Jeste.) Prosečan čovek nije u stanju da prozre taj metod. Neke starešine odmah po smenjivanju ponovo budu izabrane, a kada pitaš za razloge, neki ljudi će reći: „Taj starešina je čovek dobrog kova. On zna da je đavo i Sotona. Ko još ima toliko znanja? Samo ljudi koji zaista streme ka istini poseduju takvo znanje. Niko od nas ostalih nije u stanju da stekne to znanje o samom sebi; prosečan čovek nema takav rast. Zato ga svi ponovo biraju.” Šta se ovde dešava? Ti ljudi su navedeni na stranputicu. Taj starešina je znao da je đavo i Sotona, ali su ga svi ipak izabrali, pa kako je onda to što je rekao da je đavo i Sotona uticalo na ljude i kakvu je posledicu ostavilo? (Navelo je ljude da imaju visoko mišljenje o njemu.) Tako je, navelo je ljude da imaju visoko mišljenje o njemu. Nevernici to zovu „povlačenje u cilju napredovanja”. To znači da takav čovek, da bi ljudi imali bolje mišljenje o njemu, prvo govori loše stvari o sebi, da bi drugi poverovali da je u stanju da se otvori i da sebe spozna, da ima dubinu, uvid i duboko razumevanje, pa ga zbog toga svi još više obožavaju. A šta je posledica toga što ga svi još više obožavaju? Kada ponovo dođe vreme da se biraju starešine, on se još smatra savršenim za tu ulogu. Zar nije taj metod baš promućuran? Da on nije tako govorio o svojoj samospoznaji i da nije rekao da je đavo i Sotona, već da je samo bio negativan, kada bi drugi to videli, rekli bi: „Čim si smenjen i čim si izgubio status, postao si negativan. Ti si nas učio da ne budemo negativni, a sada je tvoja negativnost još veća od naše. Tebe nećemo izabrati.” Niko ne bi imao visoko mišljenje o tom starešini. Iako ga niko još uvek ne bi raspoznao, barem ga ne bi ponovo izabrali za starešinu i taj čovek ne bi ostvario svoj cilj da navede druge da imaju visoko mišljenje o njemu. Ali, taj starešina preuzima inicijativu, pa kaže: „Ja sam đavo i Sotona; bog može da me prokune, da me pošalje u osamnaesti krug pakla i da mi ne dozvoli da se reinkarniram kroz čitavu večnost!” Neki se, kada to čuju, na njega sažale, pa kažu: „Naš starešina je toliko propatio. O, kolika mu je nepravda naneta! Ako mu Bog ne dȃ da bude starešina, mi ćemo ga izabrati.” Ako svi do te mere podržavaju tog starešinu, zar ne znači to da su navedeni na stranputicu? Prvobitna namera iza njegovih reči je potvrđena, što dokazuje da je on zaista navodio ljude na stranputicu na taj način. Sotona ponekad ljude navodi na stranputicu uzdižući se i svedočeći o sebi, a ponekad je u stanju i da, kada nema izbora, izokola prizna svoje greške, ali je sve to samo varljiva spoljašnjost, čiji je cilj da se zadobije saosećanje i razumevanje ljudi. Čak će reći i ovo: „Niko nije savršen. Svi imaju iskvarenu narav i svako može da napravi grešku. Dok god je čovek u stanju da ispravi svoje greške, dobar je čovek.” Kada ljudi to čuju, misle da tako treba i nastavljaju da obožavaju i slede Sotonu. Sotonin metod jeste da samoinicijativno priznaje svoje greške i da se prikriveno uzdiže i jača svoj položaj u ljudskim srcima, da bi ljudi prihvatili sve u vezi sa njim – pa čak i njegove greške – i da bi mu onda te greške oprostili, pa postepeno zaboravili na njih i da bi, na kraju, potpuno prihvatili Sotonu, postali mu odani do smrti, da ga nikada ne bi ostavili niti napustili, i da bi ga sledili do kraja. Zar nije upravo to metod koji Sotona primenjuje u obavljanju stvari? Tako postupa Sotona, a i antihristi koriste takve metode kada rade na ispunjavanju svojih ambicija i svog cilja da ih ljudi obožavaju i slede. Posledice do kojih to dovodi iste su kao i posledice Sotoninog kvarenja ljudi i navođenja na stranputicu, i nimalo se ne razlikuju od njih.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi”

Neki ljudi izlažu nekakve apsurdne teorije i apstraktne argumente da bi drugi mislili da su obrazovani intelektualci i da su njihovi postupci vrlo duboki, pa time ostvaruju svoj cilj da ih ljudi obožavaju. Odnosno, oni uvek žele da učestvuju u svemu i da o svemu daju svoje mišljenje. Čak i kada su svi već doneli konačnu odluku, ako oni tom odlukom nisu zadovoljni, deklamuju nekakve bombastične ideje da bi se napravili važni. Zar nije i to jedan od načina uzdizanja sebe i svedočenja o sebi? U nekim slučajevima, svi su već raspravili o svemu, posavetovali se, pronašli načela i odlučili o merama koje treba preduzeti, ali oni tu odluku ne prihvataju i nerazumno ometaju, govoreći: „Neće moći. Niste to detaljno razmotrili. Pored tih nekoliko aspekata o kojima smo govorili, ja sam se setio još jednog.” U stvari, aspekt kojeg se takav čovek setio samo je nekakva apsurdna teorija; samo cepidlači. Ti ljudi su u potpunosti svesni da cepidlače i da drugima otežavaju stvari, ali ipak to rade. Koji je njihov cilj? Da pokažu ljudima da su drugačiji, da su pametniji od drugih. A misle ovako: „Dakle, vi ste svi na ovom nivou? Moram da vam pokažem da je moj nivo viši.” Obično ignorišu sve što drugi kažu, ali, čim se pojavi neka važna tema, počnu da remete stvari. Kako se zove takva vrsta čoveka? U govornom jeziku, zove se cepidlaka i mućak. Kako cepidlaka obično nastupa? Uživa u tome da deklamuje bombastične ideje i da postupa podlo i nepošteno. Ako od njega zatražiš da predstavi tačan plan akcije, neće biti u stanju da ga sačini, a ako zatražiš da reši nešto ozbiljno, neće umeti. On radi samo podle stvari i uvek hoće ljude da „iznenadi” i da se razmeće svojim sposobnostima. Kako se ono beše kaže? „Starica stavlja ruž za usne – da biste imali u šta da gledate.” To znači da uvek želi da se razmeće svojim sposobnostima, pa bez obzira na to da li ume dobro da prikaže te sposobnosti, hoće ljudima da dȃ do znanja: „Ja se ističem više od vas. Vi niste ni za šta, obični ste smrtnici, obični ljudi. Ja sam poseban i uzvišen. Podeliću svoje ideje da vas iznenadim, pa ćete videti da li sam iznad vas ili nisam.” Zar se time ne remete stvari? On namerno remeti stvari. Kakvo je to ponašanje? On izaziva prekidanje i ometanje. Pri tom misli ovako: u ovoj stvari još nisam pokazao koliko sam pametan, zato ću, bez obzira na to čijim ću interesima naškoditi i čiji će trud biti protraćen, ovo sabotirati sve dok svi ne poveruju da sam superioran, sposoban i vešt. Tek tada ću dozvoliti da se ta stvar nesmetano odvije. Postoje li ovakvi loši ljudi? Jeste li i vi već radili takve stvari? (Jesmo. Dešavalo se da su drugi već završili sa raspravom o nekom pitanju i skovali odgovarajući plan, ali, pošto me nisu obavestili dok su donosili odluku, namerno sam tom planu našao zamerku.) Kada si to radio, jesi li si u srcu znao da li je to ispravno ili pogrešno? Jesi li znao da je to ozbiljan problem i da izaziva zastoje i smetnje? (U to vreme nisam toga bio svestan, ali pošto su me braća i sestre oštro orezali i pošto sam jeo i pio Božje reči suda i grdnje, video sam da je problem ozbiljan, da izaziva zastoje i smetnje u radu crkve i da je jedna vrsta sotonskog ponašanja.) Pošto si prepoznao koliko je to ozbiljno, kada su ti se kasnije dešavale slične stvari, jesi li bio u stanju da se malo promeniš i da ostvariš nekakav ulazak u svom pristupu? (Jesam. Kada sam otkrio takve misli i ideje, postao sam svestan da je u pitanju sotonska narav, da ne mogu tako da radim stvari, i uspeo sam da se svesno molim Bogu i da se pobunim protiv tih nekorektnih misli i ideja.) Uspeo si donekle da se promeniš. Kada imaš takve probleme iskvarenosti, moraš da tragaš za istinom da bi ih rešio, da se obuzdavaš i da se moliš Bogu. Kada misliš da te drugi gledaju s prezirom, da nemaju dobro mišljenje o tebi i da te ne shvataju ozbiljno, pa stoga želiš da izazoveš ometanje, kada imaš tu misao, moraš da budeš svestan da ona ne dolazi od normalne ljudskosti, već iz sotonske naravi, te da će, ako tako nastaviš, biti problema i da ćeš najverovatnije uvrediti Božju narav. Prvo moraš da znaš da treba da se obuzdaš, a zatim da dođeš pred Boga da Mu se pomoliš i da promeniš smer. Kada ljudi žive u sopstvenim mislima, u sopstvenim iskvarenim naravima, ništa što rade nije u skladu sa istinom niti može da udovolji Bogu; sve što rade puno je neprijateljstva prema Njemu. Sada ste u stanju da priznate tu činjenicu, zar ne? Antihrist se najočiglednije ispoljava time što večito želi da se bori za slavu i dobit i ne libi se da prekida i ometa rad crkve da bi zadobio ugled i status.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi”

Kada se antihrist uzdiže i svedoči o sebi, u čemu se razlikuje od prosečnog čoveka koji isto to radi? Prosečan čovek se često hvališe i pravi važan da bi ljudi stekli visoko mišljenje o njemu i takođe ispoljava te naravi i stanja, pa u čemu je onda razlika između antihrista koji se uzdiže i svedoči o sebi i običnog čoveka koji isto to radi? U čemu je razlika? (…) Kada se prosečan čovek iskvarene naravi uzdiže i razmeće, to je samo zato da bi se pravio važan. Čim se napravio važan, to je kraj priče i nije ga briga da li drugi ljudi imaju visoko ili nisko mišljenje o njemu. Namera mu nije sasvim jasna, to samo njegova narav njime vlada i otkriva se. Nije u pitanju ništa drugo. Je li lako promeniti takvu narav? Ako taj čovek stremi ka istini, biće u stanju da se postepeno promeni kada doživi orezivanje, sud i grdnju. Postepeno će steći veći osećaj stida, urazumiće se i sve manje će ispoljavati takvo ponašanje. Osudiće takvo ponašanje, savladavaće se i obuzdavati. Takvo je nesvesno uzdizanje sebe i svedočenje o sebi. Iako je ista narav sadržana i u svesnom i u nesvesnom uzdizanju sebe i svedočenju o sebi, priroda te dve stvari je različita. Kako se one razlikuju po svojoj prirodi? Svesno uzdizanje sebe i svedočenje o sebi radi se s namerom. Ljudi koji to rade ne govore tek tako – svaki put kada sebe uzdižu i svedoče o sebi, oni gaje određene namere i skrivene ciljeve, i to rade sa sotonskim ambicijama i željama. Spolja deluje da se oba ispoljavaju na isti način. U oba slučaja, ljudi se uzdižu i svedoče o sebi, ali kako Bog definiše nesvesno uzdizanje sebe i svedočenje o sebi? Kao otkrivenje iskvarene naravi. A kako On definiše svesno uzdizanje sebe i svedočenje o sebi? Kao postupanje čoveka koji ljude hoće da navede na stranputicu, s namerom da imaju visoko mišljenje o njemu, da ga obožavaju, da se ugledaju na njega i da ga slede. Njegov postupak je po samoj svojoj prirodi takav da navodi na stranputicu. Stoga, čim se nameri da ljude navede na stranputicu i da ih uzme pod svoje kako bi ga sledili i obožavali, on će, rečju i delom, upotrebiti određena sredstva i metode pomoću kojih će ljude koji ne razumeju istinu i nemaju čvrstu osnovu lako navesti na pogrešan put i dovesti u zabludu. Takvim ljudima ne samo da fali pronicljivosti, već oni, štaviše, misle da je to što taj čovek govori tačno, možda se i ugledaju na njega i imaju o njemu visoko mišljenje, pa će s vremenom početi i da ga obožavaju i slede. Veoma je uobičajena pojava u svakodnevnom životu da neko, kada čuje propoved, izgleda kao da je vrlo dobro razumeo, ali kada ga nešto kasnije zadesi, ne zna kako to da reši. Takav čovek, u svojoj potrazi, odlazi pred Boga, ali to ne urodi plodom, pa na kraju mora starešinu da upita o tom problemu i da potraži rešenje. Svaki put kada ga nešto zadesi, on od starešine traži da to reši. To je isto kao što neki ljudi razviju zavisnost od opijuma i naviku da puše opijum, pa posle nekog vremena više ne mogu bez toga. Tako i antihristovo uzdizanje sebe i svedočenje o sebi neprimetno postaju neka vrsta droge za nepronicljive, budalaste i neuke ljude malog rasta. Kad god ih nešto zadesi, oni idu i pitaju antihrista o tome, a ako im on ne izda neko naređenje, ne usuđuju se ništa da urade sami, čak i ako su svi zajedno već o tome razgovarali i saglasili se o tom pitanju. Boje se da se suprotstave antihristovoj volji i da budu savladani, pa se, u svakoj situaciji, usude da nešto preduzmu tek pošto je antihrist rekao svoje. Čak i kada jasno razumeju istina-načela, ne usuđuju se da donesu odluku ni da se pozabave problemom, već čekaju da „gospodar” na koga se ugledaju donese konačnu presudu i odluku. Ako gospodar ne kaže ništa, onaj ko se bavi problemom nije siguran šta treba da radi. Zar ti ljudi nisu otrovani? (Jesu.) To znači biti otrovan. Koliko antihrist treba da radi i koliko otrova treba da ulije u njih da bi bili tako duboko otrovani? Kada bi antihrist počesto sebe detaljno analizirao i kada bi sebe spoznao, kada bi svoje slabosti, greške i prestupe često iznosio u javnost da ih ljudi vide, da li bi ga i onda svi tako obožavali? Ni slučajno. Izgleda da antihrist ulaže znatan trud u uzdizanje sebe i svedočenje o sebi i da upravo zato postiže „uspeh”. To je rezultat koji on želi. Niko bez njega ne bi znao kako da propisno vrši svoje dužnosti i svi bi bili potpuno izgubljeni. Očigledno je da antihrist tim ljudima, dok ih kontroliše, krišom daje mnoge otrove i da u to ulaže veliki trud! Kada bi rekao samo par reči, da li bi i dalje tako upravljao tim ljudima? Ni slučajno. Kada antihrist uspe u svom cilju da ga ljudi obožavaju, da se ugledaju na njega i da traže njegovo mišljenje o svakom pitanju, nije li time učinio mnoge stvari i izgovorio mnoge reči da se uzdigne i svedoči o sebi? Koji cilj time postiže? Postiže to da su ljudi bez njega lišeni puta i ne mogu da žive – kao da bi se bez njega nebo srušilo, a Zemlja prestala da se okreće oko svoje ose, kao da bi vera u Boga postala bezvredna i besmislena, a slušanje propovedi uzaludno. Radi se i o tome da ljudi misle da u njihovom životu ima nade kada je antihrist tu i da bi, kada bi on umro, izgubili svu nadu. Zar nisu ti ljudi postali Sotonini zarobljenici? (Jesu.) Zar nisu to i zaslužili? (Jesu.) Zašto kažemo da su zaslužili? Bog je taj u koga veruješ, pa zašto onda obožavaš i slediš antihriste i dozvoljavaš im da te sputavaju i kontrolišu na svakom koraku? Osim toga, bez obzira na to koju dužnost obavljaš, Božja kuća je ljudima dala jasna načela i pravila. Ako postoji neka teškoća koju ne možeš sam da rešiš, treba da se obratiš nekom ko razume istinu ili, u ozbiljnijim slučajevima, Višnjem. Ali, ti ne samo da ne tragaš za istinom, već naprotiv obožavaš ljude i ugledaš se na njih, verujući u ono što ti antihristi govore. Time si i postao Sotonin lakej, za šta si sȃm kriv, zar ne? Zar nisi to i zaslužio? Uzdizanje sebe i svedočenje o sebi jeste ponašanje i ispoljavanje zajedničko svim antihristima, i to jedno od najčešćih ispoljavanja. Koja je glavna karakteristika antihristovog uzdizanja sebe i svedočenja o sebi? Po čemu se ono razlikuje od načina na koji se prosečan čovek uzdiže i svedoči o sebi? Po tome što iza antihristovih postupaka stoji namera i što on to nikako ne radi nesvesno. Naprotiv, on gaji namere, želje i ambicije, a posledice tog njegovog svedočenja o sebi nezamislivo su grozne – on može druge ljude navesti na stranputicu i kontrolisati ih.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi”

Neki kažu: „Pošto je uzdizanje sebe i svedočenje o sebi pristup koji nije u skladu sa istinom i koji potiče od Sotone i antihristȃ, ako ne govorim ništa i ne radim ništa, zar to ne znači da se ne uzdižem i da ne svedočim o sebi?” To nije tačno. Kakvo je to, onda, ponašanje kada se čovek ne uzdiže i ne svedoči o sebi? Ako se hvališeš i svedočiš o sebi u vezi sa određenom stvari, rezultat koji ćeš postići jeste obožavanje i visoko mišljenje nekih ljudi o tebi. Ali, ako se ogoliš i podeliš svoju samospoznaju u vezi sa istim tim pitanjem, onda je to drugačije prirode. Zar to nije istina? Obična ljudskost bi trebalo da uključuje sposobnost čoveka da se ogoli da bi govorio o svojoj samospoznaji. To je pozitivna stvar. Ako zaista poznaješ sebe i ako o svom stanju govoriš tačno, iskreno i precizno; ako govoriš o znanju koje je potpuno zasnovano na Božjim rečima; ako su oni koji te slušaju poučeni i imaju od toga koristi i ako svedočiš o Božjem delu i slaviš Boga, to je onda svedočenje o Bogu. Ako, ogoljujući se, mnogo pričaš o svojim vrlinama, o tome kako si patio, plaćao cenu i bio postojan u svom svedočenju, pa ljudi steknu visoko mišljenje o tebi i obožavaju te, to je onda svedočenje o sebi. Moraš biti u stanju da razlikuješ ta dva ponašanja. Na primer, kada objašnjavaš kako si, u susretu sa kušnjama, bio slab i negativan i kako si, pošto si se molio i tragao za istinom, konačno razumeo Božju nameru, stekao veru i bio postojan u svom svedočenju, to je uzdizanje Boga i svedočenje o Njemu. To nikako nije hvalisanje niti svedočenje o sebi. Stoga, da li se hvališeš i svedočiš o sebi ili ne zavisi prvenstveno od toga da li govoriš o svojim stvarnim iskustvima i da li postižeš efekat svedočenja o Bogu; takođe treba videti kakve su ti namere i ciljevi kada govoriš o svom iskustvenom svedočenju. Kada to učiniš, lako ćeš razaznati kakvo je tvoje ponašanje. Ako, dok svedočiš, imaš ispravnu nameru, onda, čak i ako ljudi steknu visoko mišljenje o tebi i obožavaju te, to nije nikakav problem. Ako imaš pogrešnu nameru, onda je to problem čak i ako niko nema visoko mišljenje o tebi i niko te ne obožava – a ako ljudi imaju visoko mišljenje o tebi i obožavaju te, onda je to još veći problem. Stoga nije dovoljno da posmatraš samo rezultate da bi utvrdio da li se čovek uzdiže i svedoči o sebi. Moraš prvenstveno posmatrati njegovu nameru; ta dva ponašanja treba razlikovati na osnovu namera. Ako budeš pokušao da ih razaznaš isključivo na osnovu rezultata, verovatno ćeš nepravedno optužiti i neke dobre ljude. Neki ljudi dele naročito iskreno svedočenje, pa drugi stoga imaju o njima visoko mišljenje i obožavaju ih – da li može da se kaže da ti ljudi svedoče o sebi? Ne može. Kod tih ljudi nema nikakvog problema, svedočenje koje oni dele i dužnost koju obavljaju drugima su od koristi, a samo budalasti i neuki ljudi iskrivljenog razumevanja obožavaju druge ljude. Prilikom razlučivanja da li neko sebe uzdiže i svedoči o sebi, ključno je da posmatraš govornikove namere. Ako ti je namera da svima pokažeš kako je tvoja iskvarenost razotkrivena i kako si se promenio, kao i da ljudima omogućiš da iz toga izvuku neku korist, onda su tvoje reči iskrene, istinite i u skladu sa činjenicama. Takve su namere ispravne i ti se ne hvališeš i ne svedočiš o sebi. Ako ti je namera da svima pokažeš da imaš stvarna iskustva, da si se promenio i da poseduješ istina-stvarnost zato da bi oni stekli visoko mišljenje o tebi i obožavali te, onda su te namere pogrešne. To jeste hvalisanje i svedočenje o sebi. Ako je iskustveno svedočenje koje iznosiš lažno, ukaljano i izgovoreno u nameri da ljude nasamari, da ih spreči da vide tvoje istinsko stanje i da spreči razotkrivanje tvojih namera, iskvarenosti, slabosti i negativnosti pred drugima, onda takve reči obmanjuju i navode na stranputicu. To je lažno svedočenje, varanje i sramoćenje Boga, a On to najviše mrzi. Postoje jasne razlike između tih stanja i one se mogu razaznati na osnovu namere. Ako si u stanju da razaznaš druge, moći ćeš da prozreš njihova stanja, a tada ćeš moći da razaznaš i sebe i da prozreš sopstvena stanja.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi”

U Božjoj porodici, među braćom i sestrama, ma koliko je visok tvoj status ili položaj, ili koliko je važna tvoja dužnost, i ma koliko je veliki tvoj talenat i doprinos ili koliko dugo veruješ u Boga, u Božjim očima ti si stvoreno biće, obično stvoreno biće, a plemenita zvanja i titule koje si podario sebi ne postoje. Ako ih uvek smatraš titulama ili kapitalom koji ti omogućava da pripadaš posebnoj grupi ili da budeš posebna ličnost, onda se time opireš i suprotstavljaš Božjim pogledima i u neskladu si sa Bogom. (…) Ako ne misliš da si stvoreno biće, ali smatraš da imaš titule i oreol nad glavom, i da si osoba koja ima status, da si veliki vođa, dirigent, urednik ili direktor u Božjoj porodici, i da si neko ko je značajno doprineo radu Božje porodice – ako to misliš, onda si najnerazumnija i daleko najbesramnija osoba. Da li ste vi ljudi koji imaju status, položaj i vrednost? (Nismo.) Pa šta si onda? (Ja sam stvoreno biće.) Tako je, ti si samo obično stvoreno biće. Među ljudima možeš da se razmećeš svojim sposobnostima, da igraš na kartu visokog položaja, da se hvališ svojim doprinosima ili da pričaš o svojim herojskim podvizima. Ali pred Bogom ništa od toga ne postoji, i nikada ne smeš o tome da pričaš, niti da se time hvališ ili da se ponašaš kao iskusan stručnjak. Stvari će krenuti naopako ako se razmećeš svojim sposobnostima. Bog će te smatrati potpuno nerazumnim i krajnje nadmenim. Bićeš Mu odvratan, zgadićeš Mu se i skrajnuće te, i tada ćeš biti u nevolji. Prvo moraš da priznaš svoj identitet i status stvorenog bića. Bez obzira na tvoj status među ljudima, ili na to koliko se razlikuješ od drugih, ili koje prednosti imaš, ili da li ti je Bog dao neku vrstu posebnog talenta, tako da možeš da uživaš u snažnom osećaju superiornosti među ljudima – kada staneš pred Boga, te stvari uopšte nemaju nikakvu vrednost i njihovo postojanje nema ama baš nikakvog smisla. Stoga ne smeš da se razmećeš, već da pred Bogom budeš krotko stvoreno biće.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (11)”

Kada svedočite o Bogu, trebalo bi uglavnom da govorite o tome kako Bog sudi i grdi ljude i koje kušnje On koristi da oplemeni ljude i promeni njihovu narav. Osim toga, treba da govorite o tome koliko je iskvarenosti otkriveno u vašem iskustvu, koliko ste propatili, koliko ste toga učinili da se oduprete Bogu i kako vas je na kraju Bog osvojio. Razgovarajte o tome koliko stvarnog znanja o Božjem delu imate i kako treba da svedočite o Bogu i da Mu se odužite za Njegovu ljubav. U takav govor bi trebalo da unesete suštinu, dok ga istovremeno izražavate na jednostavan način. Ne pričajte o praznim teorijama. Govorite prizemnije; govorite iz srca. Tako treba da doživljavate stvari. Nemojte se opremati dubokoumnim, ispraznim teorijama u nastojanju da se razmećete; to vas čini prilično nadmenim i nerazumnim. Trebalo bi da više govorite o pravim stvarima iz ličnog iskustva i da više govorite iz srca; za druge je to najkorisnije i najprikladnije da vide. Nekada ste bili ljudi koji su se najviše protivili Bogu, sa najmanjom sklonošću da Mu se pokore, ali sada ste osvojeni – nikada to ne zaboravite. Trebalo bi te stvari duboko da sagledate i o njima razmislite. Kada ih ljudi jasno razumeju, znaće kako da svedoče, u suprotnom će biti podložni da počine sramna i nerazumna dela, čime ne svedoče o Bogu, već Ga sramote. Bez istinskih iskustava i razumevanja istine, nije moguće svedočiti o Bogu. Ljudi koji su u svojoj veri zbrkani i zbunjeni nikada neće moći da svedoče o Bogu.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”

Bog je obavio značajnu količinu posla na ljudima, a da li je On ikada govorio o tome? Da li je On to ikada objašnjavao? Da li je On to ikada obznanio? Nije. Ma koliko da ljudi pogrešno razumeju Boga, On im ništa ne objašnjava. Sa Božjeg stanovišta, bez obzira da li imaš šezdeset ili osamdeset godina, tvoje je razumevanje Boga veoma ograničeno, tako da si ti, sudeći po tvom skromnom znanju, još uvek dete. Bog ti ne zamera zbog toga; ti si još uvek jedno nezrelo dete. Nebitno je da li su neki ljudi proživeli mnogo godina, pa im se na telu ukazuju znaci starenja; njihovo je razumevanje Boga i dalje veoma detinjasto i površno. Bog ti zbog toga ne zamera – ako ne razumeš, tvoja stvar. To je tvoj kov i tvoj kapacitet i to se ne može promeniti. Bog te ni na šta neće primoravati. Bog zahteva da ljudi svedoče o Njemu, a da li je On svedočio o Sebi? (Nije.) S druge strane, čak i kad uradi neku najsitniju stvar, Sotona strahuje da ljudi neće saznati za to. Antihristi se nimalo ne razlikuju od njega: pred svima se hvale zbog svake sitnice koju urade. Kad ih čujete, može vam se učiniti da svedoče o Bogu – ali, ako ih pažljivije poslušate, otkrićete da oni ne svedoče o Bogu, već da se hvale i da uzdižu sebe. Njihova namera i suština onoga što govore jeste da se nadmeću s Bogom oko Njegovog izabranog naroda i oko statusa. Bog je ponizan i skriven, a Sotona se šepuri. Ima li razlike? Između šepurenja sa jedne i skrušenosti i skrivenosti s druge strane, koje su stvari pozitivne? (Skrušenost i skrivenost.) Može li se za Sotonu reći da je ponizan? (Ne može.) Zašto? Sudeći po njegovoj rđavoj priroda-suštini, on je bezvredni komad smeća; za Sotonu bi bilo nenormalno da se ne šepuri. Kako bi se za Sotonu moglo reći da je „ponizan”? „Skrušenost” je reč kojom se opisuje Bog. Božji identitet, suština i narav uzvišeni su i časni, ali On se nikada ne hvali. Bog je ponizan i skriven, pa ljudi ne vide šta je sve uradio, ali, dok tako pritajeno radi, On ljude sve više snabdeva, hrani i usmerava – sve to Bog uređuje. Zar nije skrivenost i skrušenost to što Bog nikada ne obznanjuje te stvari i što ih nikada ne pominje? Bog je ponizan upravo zbog toga što može da obavi te stvari, ali ih nikada ne pominje i ne objavljuje, niti sa ljudima raspravlja o njima. Odakle tebi pravo da govoriš o skrušenosti kad za takve stvari nisi sposoban? Iako ništa od tih stvari nisi uradio, ti i dalje insistiraš na tome da preuzmeš zasluge za njih – to je ono što se naziva bestidnošću. Dok usmerava čovečanstvo, Bog obavlja tako veliko delo i predsedava nad čitavom vaseljenom. Njegov autoritet i sila su ogromni, ali On ipak nikada nije rekao: „Moja je sila izvanredna”. On i dalje ostaje skriven među svim stvarima, predsedava nad svime, hrani i snabdeva čovečanstvo i omogućava ljudima da, generaciju za generacijom, opstaju. Uzmite, na primer, vazduh i sunčevu svetlost, kao i sve one materijalne stvari koje su neophodne za opstanak ljudi na zemlji – sve one naviru bez prestanka. Neupitno je da Bog snabdeva čoveka. Kad bi Sotona učinio nešto dobro, da li bi on ćutao o tome i ostao neopevani junak? Nikada. Isti je slučaj i sa nekim antihristima unutar crkve koji su se ranije bavili nekim opasnim poslovima, koji su napustili neke stvari i podneli patnju, i koji su možda bili čak i u zatvoru; ima takođe i onih koji su nekada doprineli jednom aspektu rada Božje kuće. Oni te stvari nikada ne zaboravljaju, misle da im zbog toga sleduju doživotne zasluge i da su time stekli doživotni kapital – što samo pokazuje koliko su ti ljudi mali! Ljudi su zaista mali, a Sotona je bestidan.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (2. deo)”

Bog s krajnjim strpljenjem podnosi svakojake patnje da bi obavio Svoje delo i spasao ljude, ali oni Ga i dalje pogrešno razumeju, konstantno okušavaju svoju snagu protiv Njega, štite svoje interese ne brinući se o interesima Božje kuće i uvek žele da žive veličanstveno, a ne žele da doprinesu slavi Božjoj – ima li u svemu tome ikakve ljudskosti? Iako ljudi naglas objavljuju da svedoče o Bogu, u srcu govore: „Ovo je posao koji sam obavio i koji je doneo rezultate. I ja sam se trudio, i ja sam platio cenu. Zašto da ne svedočim o sebi?” Uvek žele i oni da dobiju svoj deo Božje slave i svedočanstva. Jesu li ljudi vredni tih stvari? Reč „slava” ne pripada ljudskim bićima. Ona može pripadati samo Bogu, Stvoritelju i nema nikakve veze sa stvorenim ljudskim bićima. Čak i ako se ljudi trude i sarađuju, oni su i dalje pod vođstvom dela Svetog Duha. Ako nema dela Svetog Duha, šta mogu ljudi? Ni reč „svedočanstvo” ne pripada ljudskim bićima. Bilo da je u pitanju imenica „svedočanstvo” ili glagol „svedočiti”, obe te reči same po sebi nemaju nikakve veze sa stvorenim ljudskim bićima. Samo je Stvoritelj vredan svedočenja i ljudskog svedočanstva. To je određeno Božjim identitetom, statusom i Njegovom suštinom, kao i time da sve što Bog čini potiče iz Njegovog truda, pa je On vredan i da to ima. Ljudske mogućnosti su definitivno ograničene, a sve što ljudi čine posledica je prosvećenja, vođstva i usmeravanja Svetog Duha. Što se, pak, tiče ljudske prirode, ljudi postaju nadmeni čim razumeju neke istine i postanu kadri da obave nešto malo posla. Ako uza se nemaju Božji sud i grdnju, niko od njih nije u stanju da postigne pokornost Bogu ni da svedoči o Njemu. Oni mogu, zahvaljujući Božjem predodređenju, imati neke darove i posebne talente, možda su savladali neku profesiju ili veštinu, ili imaju nešto promućurnosti, pa postaju nepodnošljivo nadmeni i stalno žele da Bog sa njima deli Svoju slavu i Svoje svedočanstvo. Zar to nije nerazumno? To je izrazito nerazumno. To pokazuje da su zauzeli pogrešan stav. Ne posmatraju sebe kao ljudska bića, već kao vrstu za sebe, kao nadljude. Ljudi koji ne poznaju sopstveni identitet, svoju suštinu i poziciju na kojoj bi trebalo da budu – nemaju svest o sebi. Ljudska skrušenost nije nešto što dolazi iz poniženja – ljudi su sami po sebi ponizni i niski. Božja skrušenost je nešto što dolazi iz poniženja. Reći da su ljudi ponizni znači uzdizati ih – oni su u stvari niski. Uvek žele da se takmiče za slavu, dobit i status i nadmeću se s Bogom za Njegove izabranike. Na taj način igraju ulogu Sotone, a to je priroda Sotone. Zaista su Sotonini potomci, među njima i Sotonom nema ni najmanje razlike. Da zamislimo da Bog ljudima dȃ malo više autoriteta i moći i da im omogući da prikazuju znamenja i čuda i čine neka izuzetna dela, i da zamislimo da oni sve rade u skladu sa Božjim zahtevima, do najsitnijeg detalja. Ali mogu li oni nadmašiti Boga? Ne mogu, nikada. Zar nisu moći arhanđela Sotone veće od ljudskih? On večito želi da nadmaši Boga, ali koji je krajnji rezultat? Na kraju biva bačen u bezdan. Bog će uvek biti otelotvorenje pravde, dok će Sotona, đavo, arhanđeo, uvek biti otelotvorenje rđavosti i predstavnik rđavih sila. Bog će uvek biti pravičan i ta je činjenica nepromenljiva. To je izuzetna i nesvakidašnja strana Boga. Iako ljudi od Boga dobijaju sve Njegove istine, oni sami su tek sićušna stvorena bića koja ne mogu da Ga nadmaše. To je razlika između ljudskog roda i Boga. Ljudi mogu da postoje na miran način isključivo u okviru svih pravila i zakona koje je formulisao Bog, i mogu da upravljaju svime što je Bog stvorio isključivo u okvirima tih pravila i zakona. Ljudi ne mogu da stvaraju živa bića niti da menjaju sudbinu čovečanstva – to je činjenica. Šta ta činjenica pokazuje? To da, ma koliko autoriteta i sposobnosti Bog dao ljudskom rodu, na kraju niko ne nadilazi Božji autoritet. Ma koliko godina, generacija ili ljudskih bića bilo, ljudska bića mogu postojati isključivo pod Božjim autoritetom i suverenošću. To je činjenica koja je večna i neprolazna, koja se nikada, baš nikada neće promeniti!

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (1. deo)”

Slična iskustvena svedočenja:

Šteta učinjena razmetanjem