Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

U svojoj težnji imate previše ličnih predstava, nada i budućnosti. Trenutno delo je orezivanje vaše želje za statusom i sa vašim ekstravagantnim željama. Nade, status i predstave klasični su prikazi sotonske naravi. Razlog što ove stvari postoje u srcima ljudi u potpunosti je u tome što Sotonin otrov uvek kvari ljudske misli, a ljudi nikada nisu u stanju da se otarase ovih Sotoninih iskušenja. Oni žive u grehu, ali ne veruju da je to greh, i još uvek misle: „Mi verujemo u Boga, tako da nam On mora podariti blagoslove i urediti sve za nas kako doliči. Mi verujemo u Boga, tako da smo svakako superiorniji od drugih, i svakako imamo viši status i bolju budućnost od bilo koga drugog. Pošto verujemo u Boga, On nam mora dati bezgranične blagoslove. U suprotnom, to se ne bi zvalo verovanje u Boga.” Tokom mnogih godina, misli na koje su se ljudi oslanjali kako bi opstali kvare njihova srca do te mere da su postali varljivi, kukavice i prezira vredni. Ne samo da im nedostaje snaga volje i odlučnost, već su postali i pohlepni, nadmeni i samovoljni. Njima nedostaje bilo kakva odlučnost koja prevazilazi sebe, i povrh toga, oni nemaju nimalo hrabrosti da se otarase ograničenja ovih mračnih uticaja. Misli i životi ljudi su toliko truli da je njihovo stanovište u pogledu verovanja u Boga još uvek nepodnošljivo odvratno, pa čak i kada ljudi govore o svojim pogledima na verovanje u Boga, naprosto je nepodnošljivo slušati ih. Svi ljudi su kukavice, nesposobni su, prezira su vredni i osetljivi. Oni ne osećaju gađenje prema silama tame, i ne osećaju ljubav prema svetlosti i istini; umesto toga, oni čine sve da ih prognaju. Nisu li vaše trenutne misli i pogledi baš takvi? „Pošto verujem u Boga, trebalo bi da budem obasut blagoslovima i da dobijem garancije da se moj status nikada neće uzdrmati, već da će ostati iznad statusa nevernika.” Takvo ste mišljenje gajili u sebi ne samo tokom jedne ili dve godine, već dugi niz godina. Vaš trgovački način razmišljanja je isuviše razvijen. Iako ste danas došli do ovog koraka, još uvek se niste odrekli statusa, već se uporno raspitujete o njemu i svakodnevno ga pratite, sa velikim strahom da ćete ga jednog dana izgubiti i da će vaše ime biti urušeno. Ljudi nikada nisu ostavili po strani svoju želju za lagodom. (…) Što više tražite na ovaj način, manje ćete plodova ubrati. Što je veća želja osobe za statusom, to će njeno orezivanje biti ozbiljnije i više će morati da se podvrgne velikom oplemenjivanju. Takvi ljudi su bezvredni! Oni se moraju orezati na primeren način i na isti način suditi, kako bi se uistinu odrekli tih stvari. Ako nastavite da tragate ovim putem do kraja, nećete ništa požnjeti. Oni koji ne tragaju za životom ne mogu se preobraziti, a oni koji nisu žedni istine ne mogu zadobiti istinu. Ti se ne usredsređuješ na traganje za ličnim preobražajem i ulaskom, već se umesto toga usredsređuješ na ekstravagantne želje, na stvari koje ograničavaju tvoju ljubav prema Bogu i sprečavaju te da Mu se približiš. Mogu li te stvari da te preobraze? Mogu li te one uvesti u carstvo?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Zašto nisi voljan da budeš kontrast?”

Svako od vas se uzdigao na sam vrh nad mnoštvom; uzdigli ste se da budete preci masama. Krajnje ste neobuzdani i divljate među svim tim crvima, tražeći spokojno mesto i pokušavajući da prožderete crve koji su sitniji od vas. Zlonamerni ste i zlokobni u svojim srcima, prevazilazeći i duhove koji su potonuli na dno mora. Živite na dnu balege, uznemiravajući crve od vrha ka dnu dok ne izgube svoj mir, upuste se u međusobnu borbu na neko vreme, a potom se smire. Ne znate gde vam je mesto, a ipak se borite jedni sa drugima unutar balege. Šta možete zadobiti od takve borbe? Da zaista imate srce koje strahuje od Mene, kako biste mogli međusobno da se borite iza Mojih leđa? Bez obzira na visinu tvog položaja, zar ti nisi i dalje smrdljivi mali crv u balegi? Da li ćeš moći da razviješ krila i postaneš golub na nebu?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kada se opalo lišće vrati svojim korenima, požalićeš zbog sveg zla koje si počinio”

Čovek Me nikada nije iskreno voleo. Kada ga uzdižem, oseća se nedostojnim, ali to ga ne podstiče da pokuša da Mi udovolji. Naprosto drži „status” koji sam poverio u njegove ruke i pomno ga preispituje; neosetljiv na Moju ljupkost, on pak nastavlja da uživa u pogodnostima svog statusa. Nije li ovo čovekov nedostatak? Kada se planine pomere, da li bi mogle da idu zaobilazno samo radi tvog statusa? Kada vode teku, da li bi mogle da se zaustave pred čovekovim statusom? Da li bi nebo i zemlja mogli da se preokrenu ljudskim statusom? Nekada sam, iznova i iznova, prema čoveku bio milostiv – ipak, to niko ne uvažava niti ceni. Naprosto su to slušali kao da je neka priča ili su to čitali kao roman. Zar Moje reči zaista ne dotiču čovekovo srce? Zar Moje izjave zaista ostaju bez dejstva? Da li je moguće da niko ne veruje u Moje postojanje? Čovek sebe ne voli; umesto toga, udružuje se sa Sotonom da bi Me napao i Sotonu koristi kao „sredstvo” kojim će Mi služiti. Prozreću sve Sotonine prepredene smicalice i sprečiću ljude sa ih Sotona obmane, da Mi se ne bi opirali zbog njegovog postojanja.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 22. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”

Ma koliko da su čovekovi ideali uzvišeni, ma koliko da su njegove želje realne ili ispravne, sve što čovek želi da postigne, sve što čovek traži, neraskidivo je povezano sa dve reči. Te su dve reči vitalno važne za život svake osobe i to su stvari koje Sotona nastoji da usadi u čoveka. Koje su to dve reči? To su „slava” i „dobitak”. Sotona koristi veoma blag metod, metod koji je u velikoj meri usaglašen s ljudskim predstavama i koji nije nimalo radikalan, a kojim on ljude navodi da nesvesno prihvate njegov način života i njegova životna pravila, da uspostave životne ciljeve i smer u životu, a nesvesno stiču i životne ambicije. Ma koliko se te životne ambicije činile veličanstvenim, one su neraskidivo povezane sa „slavom” i „dobitkom”. Sve što svaka velika ili slavna osoba – svi ljudi, zapravo – slede u životu odnosi se samo na te dve reči: „slava” i „dobitak”. Ljudi misle da će, kad steknu slavu i dobitak, te stvari moći da koriste kao kapital da bi uživali u visokom statusu i velikom bogatstvu, te da bi uživali u životu. Misle da su slava i dobitak neka vrsta kapitala koji mogu da iskoriste da bi živeli u stalnoj potrazi za nasladama i u razuzdanom telesnom uživanju. Zarad ove slave i dobitka za kojima toliko žude, ljudi svoje telo, svoj razum, sve što imaju, svoju budućnost i svoju sudbinu, svojevoljno predaju u ruke Sotoni, premda to čine nesvesno. Oni to rade iskreno i ne oklevaju ni tren, zauvek nesvesni potrebe da sve što su predali ponovo vrate. Mogu li ljudi, nakon što su na ovaj način našli utočište u Sotoni i postali mu odani, očuvati bilo kakvu kontrolu nad sobom? Sigurno ne. Oni su pod kompletnom i apsolutnom kontrolom Sotone. Potpuno su i apsolutno potonuli u živo blato i nisu u stanju da se sami oslobode. Kad čovek jednom zaglibi u slavu i dobitak, on više ne traži ono što je blistavo, ono što je pravedno, niti teži lepim i dobrim stvarima. To je zato što je zavodljiva moć slave i dobitka nad ljudima prevelika; one postaju nešto za čim su ljudi spremni da tragaju čitavog života, pa i u večnosti bez kraja i konca. Zar ovo nije istina? (…)

(…) Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, a oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Oni nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i bivaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom. Ako sada pogledamo Sotonine postupke, nisu li izrazito odvratni njegovi zlokobni motivi? Možda vi danas još uvek ne možete da prozrete Sotonine zlokobne motive zato što smatrate da se ne može živeti bez slave i dobitka. Mislite da ljudi, ako slavu i dobitak ostave iza sebe, neće više moći da vide put pred sobom, da više neće moći da vide svoje ciljeve, da će im budućnost postati mračna, mutna i sumorna. Ali, samo polako – jednog ćete dana svi priznati da su slava i dobitak preteški okovi kojim Sotona vezuje čoveka. Kad osvane taj dan, potpuno ćeš se oteti Sotoninoj kontroli i sasvim zbaciti sa sebe okove kojima te Sotona vezuje. Kada dođe vreme i ti poželiš da odbaciš sve ono što je Sotona u tebe usadio, definitivno ćeš raskinuti sa Sotonom istinski se gnušajući svega što ti je doneo. Tek tada će ljudi osetiti istinsku ljubav i čežnju za Bogom.

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”

Kada dođe do bilo čega što ima veze sa ugledom, statusom ili nekom prilikom da zasijate – kada čujete da dom Božji planira da odgoji različite vrste nadarenih pojedinaca, na primer – srce svakog od vas poskoči od nestrpljenja, svako od vas uvek želi da stvori ime za sebe i da bude u središtu pažnje. Svi vi želite da se borite za status i ugled. Sramota vas je zbog toga, ali loše biste se osećali ako ne biste tako postupili. Osećate zavist, mržnju i žalite se kad god vidite da se neko ističe i smatrate da to nije pravično: „Zašto ja ne mogu da se istaknem? Zašto su uvek drugi ljudi u središtu pažnje? Zašto nikada ne dođe red na mene?” A kada osetite ozlojeđenost, neuspešno pokušavate da je suzbijete. Molite se Bogu i neko vreme se bolje osećate, ali kada se iznova nađete u sličnoj prilici i dalje ne možete da je prevaziđete. Zar to nije ispoljenje nezrelog rasta? Kada se ljudi zateknu u takvim stanjima, zar to ne znači da su upali u Sotoninu klopku? To su okovi Sotonine iskvarene prirode koji vezuju ljude. Ako ljudi izgnaju iskvarenu narav, zar se onda neće osećati slobodno i oslobođeno? Razmislite: ako želite da izbegnete da budete uhvaćeni u tim stanjima borbe za slavu i dobit – da se oslobodite tih iskvarenih stanja i da se oslobodite nevolja i ropstva slave, dobiti i statusa – koje istine morate da razumete? Koju istina-stvarnost morate da posedujete da biste zadobili slobodu i oslobođenje? Prvo, morate da uvidite da Sotona koristi slavu, dobit i status da iskvari ljude, da ih namami, da ih zloupotrebi, da ih ponizi i gurne u greh. Štaviše, samo prihvatanjem istine ljudi mogu da se odreknu i ostave po strani slavu, dobit i status. Odricanje od toga je veoma teško za svakoga, bez obzira da li su mladi ili stari, novi ili dugogodišnji vernici. Iako su neki ljudi introvertni i čini se da ne govore mnogo, oni zapravo gaje više poteškoća u svojim srcima nego drugi. Odricanje od slave, dobiti i statusa je teško za sve; niko ne može da prevaziđe ta iskušenja – unutrašnja stanja ljudi su sva ista. Sotona je iskvario čoveka koristeći samo slavu i dobit; nekoliko hiljada godina kulturne tradicije upravo je usadilo te stvari u ljude. Prema tome, čovekova iskvarena priroda voli i traži slavu, dobit i status, jedino se razlikuju načini na koje ih ljudi traže i izražavaju. Ima nekih koji o njima nikada ne govore i kriju ih u sebi, dok ima onih koji o njima glasno govore. Ima ljudi koji će se boriti za te stvari, bez ikakvih skrupula, dok ima drugih koji se ne bore za njih, već se u potaji žale, gunđaju i besne. Iako se različito ispoljava kod različitih ljudi, njihova priroda je potpuno ista. Svi su oni iskvareni ljudi koji se opiru Bogu. Ako si uvek usredsređen na slavu, dobit i status, ako ih previše ceniš, ako ti oni zauzimaju srce i ako ne želiš da ih se odrekneš, onda će te oni kontrolisati i držati vezanog. Postaćeš njihov rob i na kraju će te potpuno upropastiti. Moraš da naučiš da se odrekneš tih stvari i da ih ostaviš po strani, da preporučuješ druge i da im dozvoliš da se istaknu. Nemoj da se boriš ili da žuriš da iskoristiš prilike da se istakneš i zasijaš. Moraš biti u stanju da takve stvari ostaviš po strani, ali takođe ne smeš da zaostaješ u obavljanju svoje dužnosti. Budi osoba koja tiho dela iz senke i ne hvali se pred drugima dok odano obavljaš svoju dužnost. Što se više odričeš svog ponosa i statusa i što se više odričeš svojih interesa, osećaćeš veći mir, više će svetlosti biti u tvom srcu i više će se tvoje stanje popravljati. Što se više boriš i takmičiš, mračnije će postajati tvoje stanje. Ako Mi ne veruješ, pokušaj pa se sam uveri! Ako želiš da preokreneš tu vrstu iskvarenog stanja i da te ove stvari ne kontrolišu, moraš da tražiš istinu i jasno da razumeš njihovu suštinu, a zatim i da ih ostaviš po strani i odrekneš ih se. U suprotnom, što se više budeš borio, tvoje srce će postajati mračnije i osećaćeš više zavisti i mržnje, a tvoja želja da stekneš te stvari će samo jačati. Što je jača tvoja želja da ih stekneš, to ćeš manje moći da ih stekneš, a kako se to bude dešavalo, tvoja mržnja će biti sve veća. Kako tvoja mržnja bude rasla, iznutra ćeš postajati sve mračniji. Što si mračniji iznutra, to će lošije postati tvoje obavljanje dužnosti, a što lošije postane tvoje obavljanje dužnosti, to ćeš biti od manje koristi za dom Božji. To je međuzavisni začarani krug. Ako nikada ne obavljaš svoju dužnost dobro, postepeno ćeš biti uklonjen.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”

Umesto da tragaju za istinom, većina ljudi ima svoje sitne agende. Njihovi sopstveni interesi, ugled i mesto, odnosno položaj koji imaju u glavama drugih ljudi, za njih su od velike važnosti. To je jedino što cene. Oni se gvozdenim stiskom drže za ove stvari i gledaju na njih kao na vlastiti život. A to kako ih Bog vidi i tretira od sekundarnog je značaja; za sada to ignorišu; za sada samo razmatraju da li su oni glavni u grupi, da li se drugi ljudi ugledaju na njih i da li njihove reči imaju težinu. Njihova prva briga je da zauzmu to mesto. Kada su u grupi, skoro svi ljudi traže ovu vrstu položaja, ovakve mogućnosti. Kada su veoma talentovani, oni naravno žele da budu glavni; ako imaju osrednje sposobnosti, i dalje će želeti da zauzmu viši položaj u grupi; a i kada imaju nizak položaj u grupi, pošto su prosečnog kova i sposobnosti, i dalje će hteti da se drugi ugledaju na njih i neće želeti da ih drugi gledaju s visine. Obraz i dostojanstvo ovih ljudi su poslednja granica koju moraju da čuvaju: to je nešto čega moraju da se drže. Oni ne moraju imati integritet, niti posedovati Božje odobravanje ili prihvatanje, ali nikako ne mogu izgubiti poštovanje, status i uvažavanje drugih ljudi kojem su težili – a to je Sotonina narav. Ali ljudi nemaju svest o tome. Oni veruju da se moraju držati to malo obraza do samog kraja. Nisu svesni da će tek kada se potpuno odreknu i ostave po strani te sujetne i površne stvari postati stvarne osobe. Ako čovek stvari koje treba odbaciti čuva kao život, njegov život je izgubljen. Ne zna šta rizikuje. I tako, kada dela, uvek nešto zadrži za sebe, štiteći svoj obraz i status iznad svega, i govori samo u svoje ime, braneći se iz sebičnih razloga. Sve što radi, radi za sebe. Juri ka svemu što blista, dajući svima do znanja da je on bio deo toga. To zapravo nije imalo nikakve veze s njim, ali on nikada ne želi da bude ostavljen u pozadini, stalno se plaši da će ga drugi gledati s visine, stalno se plaši da će drugi reći da je ništavan i nesposoban za bilo šta, da nema nikakve veštine. Zar svim tim ne upravlja čovekova sotonska narav? Kada budeš mogao da se oslobodiš stvari poput obraza i statusa, bićeš mnogo opušteniji i slobodniji; zakoračićeš na put koji vodi ka poštenju. Ipak, mnogima to nije lako postići. Kada se, na primer, pojavi kamera, ljudi jure ka prvim redovima; vole da se pojavljuju pred kamerama, što je veća medijska pažnja to bolje; brine ih da ne dobijaju dovoljno vremena pred kamerama i platiće bilo koju cenu za šansu da ga dobiju. I zar svim ovim ne upravlja čovekova sotonska narav? Ovo je njihova sotonska narav. Dakle, dobiješ to vreme pred kamerama – šta onda? Ljudi imaju visoko mišljenje o tebi – pa šta? Oni te obožavaju – pa šta? Da li išta od ovoga dokazuje da imaš istina-stvarnost? Sve ovo nema nikakvu vrednost. Kada uspeš da prevaziđeš ove stvari – kada postaneš ravnodušan prema njima i više ne budeš mislio da su važne, kada obraz, sujeta, status i divljenje drugih više ne budu kontrolisali tvoje misli i ponašanje, a još manje kako obavljaš svoju dužnost – tada će izvršavanje dužnosti biti sve delotvornije i sve čistije.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Iskvareno čovečanstvo obožava ugled i status. Svi ljudi streme moći. Ne osećate li i vi, koji ste sada starešine i delatnici, da dozvoljavate svojim titulama i položaju da utiču na vaše postupke? Isto rade i antihristi i lažne starešine, koje smatraju sebe službenicima u Božjoj kući, koje misle da se ističu u odnosu na druge i da su superiorni u odnosu na njih. Da nemaju zvanične titule i položaje, oni pri obavljaju svojih dužnosti ne bi imali nikakav teret i ne bi se ozbiljno latili svog posla. Svi se ponašaju kao da je biti starešina ili delatnik isto što i biti službenik i svi su spremni da se prihvate službe. Kada se takav stav predstavi u povoljnom svetlu, zovemo ga posvećivanjem karijeri – ali, ako ga sagledamo u ružnijem svetlu, to se onda zove bavljenje sopstvenim poslom Takvi ljudi uspostavljaju nezavisno carstvo da bi udovoljili sopstvenim ambicijama i željama. Je li, na kraju, dobro ili loše imati status? U ljudskim očima, dobro je. Kada čovek ima zvaničnu titulu, drugačije govori i drugačije se ponaša. Njegove reči imaju snagu i ljudi ga slušaju. Laskaju mu, marširaju pred njim kličući mu i drže mu leđa. Ali, da nije njegovog statusa i titula, oglušili bi se o njegove reči. Iako su njegove reči istinite, pune razboritosti i korisne za ljude, niko ga neće slušati. Šta nam to pokazuje? Svi ljudi poštuju status. Svi imaju ambicije i želje. Svi traže tuđe obožavanje i vole da upravljaju stvarima sa pozicije visokog statusa. Može li čovek da postigne nešto dobro sa pozicije statusa? Može li uraditi stvari koje su za ljude korisne? To baš nije izvesno. Zavisi od toga kojim putem kreneš i kako se odnosiš prema statusu. Ako ne stremiš istini, već uvek želiš da budeš prihvaćen od drugih, da udovoljiš svojim ambicijama i željama i da zadovoljiš svoju žudnju za statusom, ti hodaš putem antihristȃ. Može li čovek koji hoda putem antihristȃ da se povinuje istini u svom traganju i u obavljanju svoje dužnosti? Ni slučajno. To je zbog toga što je sve određeno putem koji čovek izabere. Ako izabere pogrešan put, njegov trud, njegovo vršenje dužnosti i njegovo traganje nikako neće biti usklađeni sa istinom. Šta je to u njima što se ne slaže sa istinom? Šta oni, svojim postupcima, žele da dobiju? (Status.) Šta pokazuju svi ljudi koji rade stvari radi statusa? Neki kažu: „Uvek izgovaraju reči i doktrine, nikada ne razgovaraju o istina-stvarnosti, uvek se razmeću, uvek govore sebe radi, nikada ne veličaju Boga i ne svedoče za Njega. Ljudi kod kojih se takve stvari ispoljavaju rade stvari u cilju sticanja statusa.” Je li to tačno? (Jeste.) Zašto izgovaraju reči i doktrine i razmeću se? Zašto ne veličaju Boga i ne svedoče za Njega? Zato što u njihovim srcima postoji samo status i njihova sopstvena slava i dobit – Boga tu nema nigde. Takvi ljudi posebno uzdižu status i vlast. Njihova sopstvena slava i dobit od ogromne su im važnosti; njihova slava, dobit i status postali su njihov život. Boga u njihovim srcima nema, ne boje Ga se, a još manje Mu se pokoravaju; samo sebe uzdižu, svedoče za sebe same i razmeću se da steknu tuđe divljenje. Tako se često hvališu o sebi, o tome šta su sve uradili, koliko su propatili, kako su udovoljili Bogu, koliko su strpljivi i uzdržani bili kada bi ih orezivali, a sve to da bi zadobili naklonost i divljenje drugih. Ti su ljudi od iste vrste kao i antihristi i idu Pavlovim putem.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako razrešiti iskušenja i okove statusa”

Ako ste starešina ili delatnik, strahujete li od toga da se Božja kuća raspituje o vašem radu ili da vas nadzire? Plašite li se da će Božja kuća otkriti propuste i greške u vašem radu i orezati vas? Plašite li se da će vas Višnji, kad bude saznao kakvog ste kova zapravo i koliki vam je rast, gledati drugačijim očima i da neće razmatrati vaše unapređenje? Ako imaš takve strahove, to dokazuje da nisi motivisan doprinosom radu crkve, već da radiš isključivo zarad vlastitog ugleda i statusa, što pokazuje da imaš narav antihrista. Ako imaš narav antihrista, znači da si sklon da kreneš putem antihrista i da počiniš sva zlodela koja su antihristi skovali. Ako u srcu ne strahuješ od nadzora Božje kuće nad onim što radiš i ako možeš da pružiš prave odgovore na pitanja i upite Višnjeg, ne skrivajući ništa od njega i saopštavajući mu sve što znaš, u tom slučaju, bez obzira da li je to što govoriš ispravno ili pogrešno i bez obzira na iskvarenost koju pokazuješ – pa čak i ako razotkrivaš narav antihrista – ti nipošto nećeš biti definisan kao antihrist. Ono što je ključno jeste da li si u stanju da spoznaš svoju narav antihrista i da li možeš da tragaš za istinom kako bi taj problem rešio. Ako si ti neko ko prihvata istinu, tvoju narav antihrista je moguće popraviti. Ako vrlo dobro znaš da imaš narav antihrista, ali ipak ne tragaš za istinom da bi je razrešio, ako čak pokušavaš da lažeš o nastalim problemima ili da ih prikrivaš, te da na taj način izbegneš odgovornost i ako prilikom orezivanja ne prihvataš istinu, onda je to ozbiljan problem i ti se nimalo ne razlikuješ od antihrista. Ako već znaš da imaš narav antihrista, zašto ne smeš da se suočiš s tim? Zašto tome ne pristupiš iskreno i ne kažeš: „Ako se Višnji raspituje u vezi s mojim radom, kazaću sve što znam, a čak i ako sve ono loše što sam počinio izađe na videlo, ako Višnji ne bude više hteo da me upotrebi kad za to sazna i ako izgubim svoj status, ipak ću jasno i glasno reći sve što imam da kažem”? Tvoj strah od nadzora i ispitivanja Božje kuće u vezi s tvojim radom pokazuje da ti svoj status ceniš više od istine. Zar to nije narav antihrista? Ceniti vlastiti status više od svega ostalog jeste narav antihrista. Zbog čega toliko ceniš status? Kakve koristi imaš od statusa? Ako bi ti status doneo nesreću, poteškoće, sramotu i bol, da li bi ga ti i dalje cenio? (Ne bih.) Posedovanje statusa nosi sa sobom tolike prednosti, poput zavisti, respekta, poštovanja i laskanja od strane drugih ljudi, kao i njihovog divljenja i dubokog uvažavanja. Tu su još i osećaj superiornosti i privilegije koje ti donosi status, što ti daje osećaj ponosa i vlastite vrednosti. Pored toga, možeš da uživaš u stvarima u kojima drugi ne mogu, kao što su prednosti statusa i poseban tretman. To su stvari na koje ne smeš ni da pomisliš i to je ono za čime si u snovima čeznuo. Da li ti ceniš te stvari? Ako ti je status šupalj i bez stvarnog značaja i ako nema nikakve svrhe braniti ga, zar onda ne bi bilo glupo da ga ceniš? Ako možeš da otpustiš stvari poput telesnih interesa i užitaka, više te neće sputavati slava, dobitak i status. Šta, dakle, čovek treba najpre da razreši kako bi rešio probleme vezane za poštovanje statusa i stremljenje ka njemu? Kao prvo, treba sagledati prirodu problema koji se ogleda u tome da čovek čini zlo i poseže za trikovima, prikrivanjem i zataškavanjem, kao i u tome da odbija nadzor, ispitivanje i istragu od strane Božje kuće, a sve zato da bi mogao da uživa u prednostima statusa. Zar to nije očigledan otpor i protivljenje Bogu? Ako možete da sagledate prirodu i posledice žudnje za prednostima statusa, time će problem stremljenja ka statusu biti rešen. Ako niste u stanju da sagledate prirodu i posledice žudnje za prednostima statusa, ovaj problem nikada neće biti rešen.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (2. deo)”

Ovaj tip ljudi, koji radi stvari zarad slave, dobiti i statusa, najveštiji je u obmanjivanju drugih. Kada ih prvi put sretneš, ne možeš da ih prozreš. Vidiš da doktrina koju oni govore zvuči dobro, da ono što kažu deluje praktično, da je posao koji oni organizuju veoma prikladan i izgleda da imaju neki kov i poprilično im se diviš. Ovaj tip ljudi je takođe spreman da plati cenu kada obavlja svoju dužnost. Oni naporno rade svaki dan, ali se nikada ne žale na umor. Oni nemaju ni gram krhkosti. Kada su drugi ljudi slabi, oni nisu. Takođe, oni ne žude za telesnim zadovoljstvima i nisu izbirljivi u jelu. Kada im njihov domaćin spremi nešto posebno, oni to odbijaju i ne jedu. Jedu samo svakodnevnu hranu. Ko vidi ovakve ljude, divi im se. Dakle, kako se može razaznati da li rade stvari zarad statusa? Prvo, treba pogledati da li su oni osoba koja teži ka istini. Gde će to biti očigledno? (U njihovoj nameri i polaznoj tački kada rade stvari.) To je deo toga. To će se uglavnom videti u cilju kojem oni teže. Ako je to radi zadobijanja istine, oni će pridavati važnost čestom čitanju Božjih reči, razumevanju istine i spoznavanju sebe kroz Božje reči. Ako često razgovaraju o spoznavanju sebe, moći će da vide da im nedostaje previše stvari, da nemaju istinu i prirodno nastoje da teže ka istini. Što više ljudi spoznaju sebe, to su sposobniji da teže ka istini. Oni koji uvek govore i rade stvari zarad statusa očigledno nisu ljudi koji teže ka istini. Kada ih orezuju, oni to ne prihvataju – veoma se plaše da će im se ne naruši ugled. Dakle, da li su u stanju da prihvate Božje reči suda i grdnje i da razmišljaju o sebi? Mogu li zaista razumeti odstupanja u sopstvenom iskustvu? Ako nemaju nijedno od ovih ispoljavanja, onda možemo biti sigurni da oni nisu ljudi koji teže ka istini. Reci mi, koja još ispoljavanja imaju ljudi koji ne vole istinu i koji teže statusu? (Kada ih drugi kritikuju, oni to ne prihvataju, već se brane, pravdaju se i navode razloge. Govore u nameri da zadrže svoj ponos i sačuvaju status. Ako ih neko ne podržava, napadaju ga i osuđuju.) Kada ljudi napadaju i osuđuju druge, a govore i brane se zbog vlastitog ponosa i statusa, namera i cilj koji stoje iza njihovih postupaka su očigledno pogrešni i oni žive isključivo za status. Mogu li ljudi koji govore i rade sve zarad statusa imati razumevanje prema Božjim namerama? Mogu li prihvatiti istinu? Apsolutno ne. Oni misle da, ako imaju razumevanje prema Božjim namerama, moraju da upražnjavaju istinu, a ako upražnjavaju istinu, moraju patiti i platiti cenu. Tada će izgubiti užitak koji dolazi sa statusom i neće moći da uživaju u prednostima statusa. Stoga biraju samo težnju ka slavi, dobiti i statusu i teže ka dobijanju nagrada. Na koje se druge načine ispoljavaju ljudi koji teže statusu? Šta još rade? (Ako oko sebe vide neke talentovane pojedince koji su više predani težnji ka istini, koji su vredni negovanja i koje su braća i sestre skloniji da podrže, onda oni, iz straha da će ti ljudi ustati i zameniti ih i ugroziti njihov status, smišljaju načine kako da potisnu te talentovane pojedince i pronalaze svakakve razloge i izgovore da ih ponize. Najčešći način je označiti ih kao preterano nadmene, samopravedne i kao one koji uvek sputavaju druge, i naterati ljude da veruju da su te stvari istinite, a ne dopustiti da Božja kuća podstiče ili neguje te pojedince.) To je najčešći vid ispoljavanja. Želiš li nešto da dodaš? (Uvek vole da svedoče za sebe i da se razmeću. Uvek pričaju neke divne stvari o sebi; nikada ne govore o svojoj ružnoj strani, a ako učine nešto loše, ne razmišljaju o sebi i ne analiziraju detaljno svoje postupke.) Uvek govore o tome kako pate i kako plaćaju cenu, kako ih Bog vodi i pokazuju posao koji su uradili. To je takođe deo načina na koji se ispoljava održavanje i učvršćivanje statusa. Ljudi koji teže statusu i rade stvari zbog statusa imaju još jednu, najistaknutiju osobinu, a to je da šta god se dogodilo, oni moraju imati poslednju reč. Oni traže status jer žele da imaju poslednju reč. Žele da budu oni koji odlučuju i jedina osoba s autoritetom. Bez obzira na situaciju, svi ih moraju saslušati i ko god da ima problem, mora doći do njih da traga i zatraži uputstva. Ono u čemu oni žele da uživaju su prednosti statusa. Bez obzira na situaciju, oni moraju imati poslednju reč. Bez obzira na to da li je ono što govore ispravno ili pogrešno, čak i ako je pogrešno, oni i dalje imaju poslednju reč i moraju da nateraju druge da ih slušaju i poslušaju. To je ozbiljan problem. Bez obzira na situaciju, oni moraju imati poslednju reč; bez obzira na to da li je to situacija koju razumeju ili ne, oni moraju zabosti nos u nju i imati poslednju reč. Bez obzira na to o kom pitanju starešine i delatinici razgovaraju, oni moraju da donesu odluku, a drugi nemaju prostora za razgovor. Kakvo god rešenje da predlože, moraju naterati sve da ga prihvate, a ako drugi ne prihvate, ljute se i orezuju ih. Ako neko ima kritiku ili mišljenje, čak i ako je to ispravno i u skladu s istinom, moraju da smisle svakakve načine da im se prigovori. Oni su posebno dobri u mudrovanju, ubediće drugu osobu laskavim rečima i na kraju je naterati da radi stvari na njihov način. Oni moraju da daju poslednju reč u svemu. Nikada ne pregovaraju sa svojim saradnicima ili partnerima; nisu demokratični. To je dovoljno da dokaže da su preterano nadmeni i samopravedni, da uopšte ne mogu da prihvate istinu i da se uopšte ne pokoravaju istini. Ako se dogodi nešto veliko ili nešto što je od presudnog značaja i oni su u stanju da puste svakoga da napravi procenu i iznese svoje mišljenje, a na kraju se odluče za metod primene prema mišljenju većine i pobrinu se da to ne štetiti radu Božje kuće i da koristi radu u celini – ako je to njihov stav, onda su oni neko ko štiti rad Božje kuće i neko ko može da prihvati istinu, jer u pozadini obavljanja stvari na taj način stoje načela. Međutim, da li bi ljudi koji teže statusu radili stvari na ovaj način? (Ne.) Kako bi oni radili stvari? Da se nešto dogodilo, ne bi ih zanimalo kakav su savet imali drugi ljudi. Oni bi na umu već imali rešenje ili odluku, mnogo pre nego što bi ljudi podelili svoje savete. U svojim bi srcima već odlučili da će to učiniti. U tom trenutku, bez obzira na to šta ljudi govorili, oni ne bi odvojili vreme za to. Čak i da ih neko ukori, ne bi ih uopšte bilo briga. Oni ne uzimaju u obzir istina-načela, bilo da to koristi radu crkve ili da braća i sestre to prihvataju. Te stvari nisu u domenu njihovog razmatranja. Šta to oni razmatraju? Oni moraju da imaju zadnju reč; žele da budu donosioci odluka po tom pitanju; to se mora rešiti na njihov način; moraju sagledati da li je to korisno za njihov status ili ne. To je gledište sa kojeg oni gledaju na stvari. Da li je to neko ko teži ka istini? (Ne.) Kada ljudi koji ne teže ka istini obavljaju stvari, oni uvek uzimaju u obzir svoj status, slavu i dobit; uvek vode računa o tome kako im to koristi. To je njihova polazna tačka za obavljanje stvari.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino kroz primenu istine čovek može da postigne život-ulazak”

Način na koji antihristi neguju svoju reputaciju i status prevazilazi način na koji to rade normalni ljudi i potpada pod njihovu narav-suštinu. Nije u pitanju privremeno interesovanje niti prolazni efekat okruženja, već je to nešto što je sastavni deo njihovog života, što im je u kostima, pa je to stoga njihova suština. Drugim rečima, u svemu što rade, antihristima su prvo na pameti njihova reputacija i status, i ništa drugo. Za antihriste, reputacija i status čine život i doživotni cilj. U svemu što rade, ovo im je prva briga: „Šta će biti sa mojim statusom? A sa mojom reputacijom? Da li će mi rad na ovome doneti dobru reputaciju? Hoće li u glavama ljudi to podići moj status?” To što najpre na ovo pomisle izraziti je dokaz da imaju narav i suštinu antihristȃ; baš zato stvari i razmatraju na ovaj način. Može se reći da za antihriste reputacija i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje da su to za njih neke spoljašnje stvari bez kojih oni bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju reputaciju i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Reputacija i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni streme na dnevnoj osnovi. Pa tako za antihriste, status i reputacija predstavljaju sȃm život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da li imaju dobru reputaciju i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da zanemare. To su pravo lice antihrista i njihova suština. Mogli biste da ih smestite u duboku planinsku prašumu, oni svoju težnju za reputacijom i statusom ipak ne bi ostavili po strani. Možete da ih smestite u bilo koju grupu ljudi, i dalje bi mislili samo na reputaciju i status. Iako i antihristi veruju u Boga, oni težnju reputaciji i statusu izjednačuju sa verom u Boga i pridaju im podjednak značaj. Što će reći, dok hodaju putem vere u Boga, oni takođe teže vlastitoj reputaciji i statusu. Može se reći da u svom srcu antihristi veruju da je težnja istini u njihovoj veri u Boga isto što i težnja reputaciji i statusu; težnja reputaciji i statusu upravo je težnja istini, a steći reputaciju i status znači zadobiti istinu i život. Ako osete da nemaju reputaciju, dobitak ni status, da im se niko ne divi, da ih ne ceni niti ih sledi, veoma su razočarani, smatraju da nema svrhe verovati u Boga, da to nema nikakvu vrednost i kažu sebi: „Da li je takva vera u boga promašaj? Je li beznadežna?” Često u svom srcu razmišljaju o takvim stvarima, razmišljaju kako da u kući Božjoj obezbede sebi mesto, kako da u crkvi imaju visoku reputaciju, pa da ih ljudi slušaju dok govore, da ih podržavaju u postupcima i da ih svuda slede, da oni imaju poslednju reč u crkvi, da ostvare slavu, dobit i status – u svom srcu se zaista usredsređuju na takve stvari. Upravo tome takvi ljudi teže. Zašto uvek razmišljaju o takvim stvarima? Nakon čitanja reči Božjih, nakon slušanja propovedi, zar zaista sve to ne razumeju, zar zaista nisu u stanju da sve to razaznaju? Zar reči Božje i istina zaista ne mogu da izmene njihove predstave, ideje i mišljenja? To zapravo nije slučaj. Problem leži u njima samima, u celini potiče od toga što ne vole istinu, što u svom srcu imaju odbojnost prema istini i, shodno tome, što su za istinu potpuno neprijemčivi – a to je određeno njihovom priroda-suštinom.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”

Koja je parola antihristȃ bez obzira na grupu u kojoj se nalaze? „Moram da se nadmećem! Nadmećem! Nadmećem! Moram da se nadmećem da budem najveći i najbolji!” To je narav antihristȃ; kud god da odu, oni se nadmeću i nastoje da ostvare svoje ciljeve. Oni su Sotonine pokorne sluge i ometaju posao crkve. Narav antihristȃ je sledeća: počinju da osmatraju stanje u crkvi da bi ustanovili ko već godinama veruje u Boga i poseduje kapital, ko je nadaren ili ima talente i ko je braći i sestrama od koristi u njihovom život-ulasku, ko ima veći prestiž, ko ima više godina službe, o kome se među braćom i sestrama lepo govori, ko ima više pozitivnih stvari. Ti ljudi će im biti konkurencija. Ukratko, svaki put kad se antihristi nađu u nekoj grupi ljudi, ovo je ono što uvek rade: nadmeću se za status, nadmeću se za dobar ugled, nadmeću se da u svemu imaju poslednju reč i pravo da donose odluke u grupi i srećni su kada to postignu. Jesu li u stanju da izvršavaju pravi posao nakon što zadobiju te stvari? Nipošto nisu. Oni se ne nadmeću niti se bore da bi izvršavali pravi posao; cilj im je da sve druge nadjačaju. „Nije me briga da li si spreman da mi se potčiniš ili ne; kad je reč o kapitalu, ja sam najveći, kad je reč o veštinama, ja sam najbolji, a kad je reč o darovima i talentima, imam ih najviše.” Koja god oblast da je u pitanju, oni uvek žele da se nadmeću da u njoj budu prvi. Ako ih braća i sestre odaberu da budu nadzornici, oni će se sa svojim partnerima nadmetati da imaju poslednju reč u svemu, kao i za pravo da odlučuju. Ako ih crkva zaduži za određeni posao, insistiraće da oni odlučuju kako će taj posao biti obavljen. Želeće da streme tome da sve što kažu i sve što odluče postigne uspeh i ostvari se. Ako braća i sestre prihvate nečiju tuđu ideju, hoće li oni preko toga preći? (Neće.) To znači nevolju. Ako ih ne slušaš, održaće ti lekciju, navešće te da se osećaš kao da bez njih ne bi mogao i pokazaće ti kakve će posledice uslediti ako im ne budeš poslušan. U toj meri je uobražena, odvratna i nerazumna narav antihristȃ. Oni nemaju ni savest ni razum, pa čak ni trunku istine. U postupcima i delima antihrista može se zapaziti da u onome što on radi nema nikakvog razuma normalne osobe; i premda s njim u zajedništvu može da se razgovara o istini, on je ne prihvata. Ma koliko bilo ispravno to što govoriš, to kod njega ne prolazi. Jedino čemu voli da stremi jesu ugled i status, koje duboko poštuje. Dokle god može da uživa u povlasticama statusa, on je zadovoljan. U tome je, veruje, vrednost njegovog postojanja. Bez obzira na to u kojoj se grupi ljudi nađe, ljudima mora da pokaže „svetlost” i „toplinu” koje donosi, svoje talente, svoju jedinstvenost. I upravo zato što veruje da je poseban, on prirodno smatra da se prema njemu treba ophoditi bolje nego prema običnim ljudima, da treba da dobija podršku i divljenje ljudi, da ljudi na njega treba da se ugledaju, da ga obožavaju – smatra da mu sve to sleduje. Zar takvi ljudi nisu drski i bestidni? Zar nije problem imati takve ljude u crkvi? Kad se nešto dogodi, zdrav razum nalaže da ljudi treba da slušaju onog ko govori ispravno, da se povinuju osobi koja daje predlog koji je koristan za posao Božje kuće i da usvoje onaj predlog koji je u skladu sa istina-načelima. Ako antihristi kažu nešto što nije u skladu sa tim načelima, svi drugi ih možda neće slušati niti će usvojiti njihov predlog. Šta će u tom slučaju antihristi uraditi? I dalje će nastojati da sebe odbrane i opravdaju i smišljaće načine da druge ubede i da braću i sestre privole da ih slušaju i usvoje njihov predlog. Oni neće razmišljati o tome kakav bi uticaj usvajanje njihovog predloga moglo da ima na crkveni posao. To nije u okviru njihovog razmatranja. Koja je jedina stvar koju će razmatrati? „Ako se moj predlog ne usvoji, gde ću moći da pokažem svoje lice? Dakle, moram da se nadmećem i stremim tome da moj predlog bude usvojen.” Kad god se nešto dogodi, oni na ovaj način razmišljaju i postupaju. Nikada ne razmišljaju da li je to u skladu sa načelima ili nije i nikada ne prihvataju istinu. To je narav antihristȃ.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”

Ako neko kaže da voli istinu i da stremi ka njoj, ali u suštini cilj kojem stremi jeste da se istakne, da se pohvali, da ljudi steknu visoko mišljenje o njemu i da ostvari sopstvene interese, pa svoju dužnost ne obavlja zato da bi se pokorio Bogu i da bi Mu udovoljio, već zato da bi stekao slavu, dobit i status, onda je to stremljenje neopravdano. S obzirom na to, kada je reč o radu crkve, jesu li postupci takvog čoveka prepreka ili doprinose napretku rada crkve? Očigledno je da su prepreka; ne doprinose napretku. Neki će ljudi mahati zastavom crkvenog rada, a istovremeno će stremiti ka vlastitoj slavi, dobiti i statusu, vodiće vlastite poslove, formiraće vlastitu grupicu, svoje malo carstvo – vrše li takvi ljudi svoju dužnost? Sav posao koji oni obavljaju suštinski prekida, ometa i slabi crkveni rad. Koja je posledica njihovog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu? Prvo, ono utiče na to kako Božji izabrani narod normalno jede i pije Božje reči i razume istinu, ometa njegov život-ulazak, sprečava ga da zakorači na pravi put vere u Boga i vodi ga na pogrešan put – što izabranicima škodi i vodi ih u propast. A kako to na kraju utiče na crkveni rad? Tako što ga ometa, nanosi mu štetu i ruši ga. To je posledica ljudskog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu. Kada čovek na taj način obavlja svoju dužnost, zar se to ne može definisati kao koračanje putem antihrista? Kada Bog od ljudi traži da ostave po strani slavu, dobit i status, ne radi se o tome da ih On lišava prava na izbor; naprotiv, on to čini zato što ljudi, stremeći ka slavi, dobiti i statusu, prekidaju i ometaju rad crkve i život-ulazak Božjeg izabranog naroda, pa mogu čak i da utiču na to kako veći broj ljudi jede i pije Božje reči, razume istinu i na taj način zadobija Božje spasenje. To je neosporna činjenica. Kada ljudi streme ka sopstvenoj slavi, dobiti i statusu, sigurno je da neće stremiti ka istini i da neće odano ispuniti svoju dužnost. Govoriće i postupati isključivo u cilju sticanja slave, dobiti i statusa i sav njihov rad, bez najmanjeg izuzetka, biće posvećen tom cilju. Ponašati se i delovati na taj način bez ikakve sumnje znači koračati putem antihristȃ; to je prekidanje i ometanje Božjeg dela, a sve raznorazne posledice takvog delovanja ometaju širenje jevanđelja carstva i sprovođenje Božje volje u crkvi. Stoga se može sa izvesnošću reći da je put kojim koračaju oni koji streme ka slavi, dobiti i statusu – put otpora Bogu. To je namerni otpor Bogu, protivrečenje Bogu – to je saradnja sa Sotonom u opiranju i protivljenju Bogu. Takva je priroda ljudskog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu. Greška koju prave ljudi koji streme ka svojim ličnim interesima jeste što su ciljevi kojima oni streme ciljevi Satane, to su rđavi i nepravedni ciljevi. Kada ljudi streme ka ličnim interesima kao što su slava, dobit i status, oni i ne znajući postaju Sotonino oruđe, Sotonin odušak i, štaviše, njegovo otelotvorenje. Oni u crkvi igraju negativnu ulogu; uticaj koji imaju na rad crkve, na normalan crkveni život i normalno stremljenje Božjeg izabranog naroda je taj da ih ometaju i nanose im štetu; imaju štetan i negativan uticaj. Kada neko stremi ka istini, on je kadar da bude obziran prema Božjim namerama i Njegovom bremenu. Kada takav čovek obavlja svoju dužnost, on na sve načine podržava rad crkve. U stanju je da uzdiže Boga i da svedoči o Njemu, donosi korist braći i sestrama, podržava ih i snabdeva, a Bog stiče slavu i svedočanstvo, što posramljuje Sotonu. Usled njegovog stremljenja, Bog stiče jedno stvoreno biće koje je istinski kadro da se boji Boga i da se kloni zla, kao i da obožava Boga. Zahvaljujući, između ostalog, i njegovom stremljenju, sprovodi se Božja volja, a Božje delo napreduje. U Božjim očima, takvo je stremljenje pozitivno i pravedno. Takvo je stremljenje od ogromne koristi Božjim izabranicima i u celosti blagotvorno za rad crkve, doprinosi napretku stvari, pa ga Bog odobrava.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (1. deo)”

Stremljenje ugledu i statusu nije pravi put – on vodi u sasvim suprotnom smeru od stremljenja ka istini. Sve u svemu, koji god da su smer ili cilj tvog stremljenja, ako se ne zamisliš nad težnjom za statusom i ugledom i ako ti veoma teško pada da to ostaviš po strani, onda će to uticati na tvoj život-ulazak. Dokle god status ima mesto u tvom srcu, on će u potpunosti kontrolisati smer tvog života i ciljeve kojima težiš, i na njih će uticati, pa će ti u tom slučaju biti veoma teško da uđeš u istina-stvarnost, a da ne pominjemo postizanje promena u tvojoj naravi; naravno, podrazumeva se pitanje da li ćeš na kraju moći da zadobiješ Božje odobravanje. I ne samo to. Ako svoje stremljenje statusu ne možeš nikad da ostaviš po strani, to će uticati na tvoju sposobnost da svoju dužnost obavljaš u skladu sa merilom, zbog čega će ti biti vrlo teško da postaneš stvoreno biće koje je u skladu s merilom. Zašto to kažem? Bog se ničega ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, zato što je stremljenje statusu sotonska narav, to je pogrešan put, nastao iz iskvarenosti Sotone, nešto što Bog osuđuje, i to je upravo ona stvar kojoj Bog sudi i pročišćuje je. Ničega se Bog ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, a ti se ipak uporno nadmećeš za status, postojano ga ceniš i štitiš, nastojeći da ga uvek prigrabiš za sebe. Po svojoj prirodi, nije li sve ovo protivljenje Bogu? Bog ljudima nije naložio status; Bog ljudima pruža istinu, put i život, kako bi oni na kraju postali stvorena bića koja su u skladu s merilom, mala i beznačajna stvorena bića – a ne neko ko poseduje status i prestiž i koga duboko poštuje na hiljade ljudi. Stoga, iz koje god perspektive da se posmatra, stremljenje statusu vodi u ćorsokak. Koliko god razuman bio izgovor s kojim stremiš statusu, taj put je ipak pogrešan i Bog ga ne odobrava. Koliko god da se naporno trudiš ili koliku god cenu da plaćaš, ako želiš status, Bog ti ga neće dati; ako nije dat od Boga, borbom nećeš uspeti da ga dobiješ, a budeš li nastavio da se za njega boriš, ishod će biti samo jedan: bićeš otkriven i uklonjen i dospećeš u ćorsokak. Razumeš to, zar ne?

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”

Čovekova težnja za statusom samo je jedan od načina ispoljavanja te prirode. To ispoljenje, baš kao i čovekova nadmena narav, kao i njegova pobuna protiv Boga i otpor prema Njemu, nastaje iz njegove sotonske prirode. Na koji način to može da se reši? I ovde treba primeniti najjednostavniji način. Svi ti problemi mogu da se reše ukoliko slediš Božji put i koračaš putem stremljenja ka istini. Kada nemaš status, ono što možeš je da često detaljno analiziraš samoga sebe da bi došao do samospoznaje. Od toga i drugi mogu imati koristi. Kada, pak, imaš status, a ipak si u stanju da sebe često detaljno analiziraš i razumeš, čime omogućavaš ljudima da vide tvoje vrline, da vide da razumeš istinu, da imaš praktičnog iskustva i da se istinski menjaš, zar ne mogu i drugi imati koristi od toga? Bez obzira na to imaš li status ili nemaš, ukoliko si u stanju da upražnjavaš istinu i imaš iskreno iskustveno svedočenje, pa omogućavaš ljudima da iz tvog iskustva razumeju Božje namere i istinu, zar nemaju ljudi koristi od toga? Šta, dakle, tebi znači status? Status je, u stvari, prosto neki višak, neka dodatna stvar, kao komad odeće ili šešir. On je samo ukras. Ničemu stvarno ne služi i njegovo postojanje ni na šta ne utiče. Imao ga ili nemao, i dalje si isti čovek. To da li je čovek u stanju da razume i stekne istinu i život nema nikakve veze sa statusom. Dok god ne shvataš status previše ozbiljno, on te neće sputavati. Ako, pak, voliš status i stavljaš poseban naglasak na njega, uvek se ponašaš kao da je on nešto važno, onda će on tobom upravljati; nećeš biti spreman da se otvoriš, da se ogoliš, da postigneš samospoznaju ni da ostaviš svoju ulogu starešine po strani da bi delovao, govorio i komunicirao sa drugima i vršio svoju dužnost. Kakav je to problem? Nije li upravo to sputanost statusom? To se dešava jer govoriš i deluješ iz pozicije statusa i nisi u stanju da se spustiš na zemlju. Ali, zar to nije mučenje samog sebe? Ako zaista razumeš istinu i ako možeš da imaš status a da se ne kontrolišeš na način na koji se kontrolišeš, već da se fokusiraš na to da dobro obavljaš svoje obaveze, da radiš sve što treba i ispunjavaš svoju dužnost, ako možeš da vidiš sebe kao običnog brata ili sestru, zar onda nećeš biti sputan statusom? Da nisi sputan statusom i da imaš normalan život-ulazak, bi li se i dalje poredio sa drugima? Bi li i dalje osećao nelagodu pred ljudima višeg statusa? Moraš da tragaš za istinom i da se oslobodiš okova statusa, kao i okova svih ostalih ljudi, događaja i stvari. Nema ničeg boljeg nego kad čovek dobro obavi svoju dužnost. Tek tada ćeš postati čovek koji poseduje istina-stvarnost.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako razrešiti iskušenja i okove statusa”

Kako se može rešiti to što idu putem antihristȃ? (S jedne strane, oni moraju da shvate taj problem i da, kad razotkriju misli ispunjene težnjom ka statusu, dođu da se pred Bogom pomole. Osim toga, moraju da se ogole pred braćom i sestrama, a zatim da se svesno pobune protiv tih pogrešnih misli. Takođe, od Boga moraju da traže da im sudi, da ih grdi, orezuje i da ih dovodi u red. Tada će moći da krenu ispravnim putem.) To je prilično dobar odgovor. Međutim, to nije lako postići, a još je teže onima koji ugled i status vole preko svake mere. Otpuštanje ugleda i statusa nije lako – ono zahteva da ljudi streme ka istini. Jedino shvatanjem istine čovek sebe može spoznati, može jasno uvideti prazninu u traženju slave, dobitka i statusa i jasno uvideti istinu o iskvarenosti ljudskog roda. Tek kad čovek sebe istinski spozna, on može da napusti status i ugled. Sopstvenu iskvarenu narav nije lako odbaciti. Ako si prepoznao da ti nedostaje istina, da si prepun mana i da otkrivaš previše iskvarenosti, a opet se nimalo ne trudiš da stremiš ka istini i prerušavaš se i ponašaš se licemerno, te navodiš ljude da poveruju da možeš da učiniš bilo šta, onda ćeš time dospeti u opasnost – i, pre ili kasnije, doći će trenutak da udariš u zid i padneš. Moraš da priznaš da nemaš istinu i da budeš dovoljno hrabar da se suočiš sa stvarnošću. Imaš slabosti, otkrivaš iskvarenosti i prepun si svakojakih nepodesnosti. To je normalno, zato što si običan čovek; nisi natčovek niti si svemoćan, i to moraš da prepoznaš. Kad te drugi ljudi nipodaštavaju ili ti se podsmevaju, ne reaguj odmah antipatijom na to što su njihove reči neprijatne, i nemoj se tome opirati iz osećaja da si sposoban i savršen – to ne treba da bude tvoj stav prema takvim rečima. Kakav treba da bude tvoj stav? Sebi treba da kažeš: „Imam svojih mana, sve u vezi sa mnom je iskvareno i manjkavo i ja sam naprosto običan čovek. Bez obzira na to što me nipodaštavaju i što mi se podsmevaju, da li u tome ima ikakve istine? Ako je barem deo onoga što govore istinit, onda to moram da prihvatim od Boga.” Ako imaš ovaj stav, to dokazuje da si u stanju da se ispravno pozabaviš statusom, ugledom i onim što drugi ljudi govore o tebi. Status i ugled nije lako ostaviti po strani. Za one koji su donekle nadareni, koji imaju kakav-takav kov ili koji poseduju neko radno iskustvo, ostavljanje tih stvari po strani još je teže. Iako ponekad mogu da tvrde kako ih jesu ostavili po strani, to ne mogu da učine u svom srcu. Čim im situacija to dozvoli i ukaže im se prilika, nastaviće da streme slavi, dobitku i statusu kao što su i ranije činili, zato što svi iskvareni ljudi vole te stvari, s tim da oni koji ne poseduju darove ni talente imaju donekle slabiju želju da streme statusu. Oni koji poseduju znanje, talenat, lep izgled i poseban kapital, imaju naročito snažnu želju za ugledom i statusom, u meri u kojoj su ispunjeni tom ambicijom i željom. Najteže im pada da njih ostave po strani. Kad nemaju status, želja im je u samom začetku. Čim steknu status, kad im kuća Božja poveri neki važan posao, i posebno ako već godinama rade, iskusni su i imaju kapital, ta želja više nije u začetku, nego je već pustila koren, procvetala je i samo što ne donese plodove. Ako neka osoba ima stalnu želju i ambiciju da radi velike stvari, da se proslavi, da postane neka velika ličnost, čim počini neko veliko zlo i nastupe njegove posledice, s njom će biti potpuno svršeno i biće uklonjena. Stoga, pre nego što izazove neku veliku nesreću, ta osoba mora brzo da preokrene stvari dok za to još uvek ima vremena. Kad god i u kakvom god kontekstu da nešto radiš, moraš da tragaš za istinom, da primenjuješ poštenje i poslušnost prema Bogu i da ostaviš po strani težnju za statusom i ugledom. Ako imaš stalnu misao i želju da se nadmećeš za status, moraš da shvatiš kakve će štetne posledice to stanje izazvati ako ostane nerešeno. Zato, ne traći vreme u potrazi za istinom, svoju želju da se nadmećeš za status prevaziđi dok je još u samom začetku i zameni je primenom istine. Kad primenjuješ istinu, smanjiće se tvoja želja i ambicija da se nadmećeš za status i nećeš ometati rad crkve. Time će tvoji postupci biti upamćeni i odobreni od Boga. Dakle, šta je ono što pokušavam da naglasim? To je sledeće: moraš da se rešiš svojih želja i ambicija pre nego što se one razviju i ostvare i pre nego što dovedu do velike nesreće. Ne pozabaviš li se njima dok su još u začetku, propustićeš veliku priliku; čim budu dovele do velike nesreće, biće suviše kasno da ih rešiš. Ako ti nedostaje čak i volja da se pobuniš protiv tela, biće ti veoma teško da kročiš na put stremljenja ka istini; ako u svojoj težnji za slavom, dobitkom i statusom naiđeš na zastoje i neuspeh, i pritom se ne urazumiš, onda je to opasno: postoji mogućnost da budeš uklonjen. Kad oni koji vole istinu dožive jedan ili dva neuspeha i zastoja u pogledu svog ugleda i statusa, oni mogu jasno da vide da su ugled i status bez ikakve vrednosti. U stanju su da status i ugled sasvim napuste i da, po cenu da status nikad ne steknu, odluče da nastave da streme ka istini, da pravilno obavljaju svoju dužnost, da sa drugima razmenjuju svoje iskustveno svedočenje i da time postignu rezultat svedočenja o Bogu. Čak i kad su obični sledbenici, ipak su u stanju da slede do samoga kraja i jedino žele da dobiju Božje odobravanje. Samo takvi ljudi iskreno vole istinu i imaju rešenost. Kuća Božja je uklonila mnoge antihriste i zle ljude, a neki koji streme ka istini, uviđajući neuspeh antihrista, razmišljaju o putu kojim su ti ljudi išli i ujedno o sebi razmišljaju i sebe spoznaju. Na osnovu toga, oni stiču shvatanje Božje namere, odlučuju da budu obični sledbenici i da se usredsrede na stremljenje ka istini i na dobro izvršavanje svoje dužnosti. Čak i kad ih Bog naziva služiteljima ili nikogovićima, njima to ne smeta. Samo će nastojati da budu nikogovići, u Božjim očima mali i beznačajni sledbenici, koje će Bog na kraju nazvati prihvatljivim stvorenim bićima. Takvi ljudi jesu dobri i njih Bog odobrava.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”

Kada Bog traži da ljudi dobro ispunjavaju svoju dužnost, On od njih ne traži da izvrše određeni broj zadataka niti da ostvare velike podvige ili preduzmu velike poduhvate. Bog želi da ljudi budu u stanju da na praktičan način učine sve što mogu i da žive u skladu s Njegovim rečima. Bogu nije potrebno da budeš velik ili plemenit ili da činiš bilo kakva čuda i On ne želi da u tebi vidi bilo kakva prijatna iznenađenja. Njemu to nije potrebno. Sve što je Bogu potrebno jeste da nepokolebljivo praktično postupaš u skladu s Njegovim rečima. Kada slušaš Božje reči, čini ono što si razumeo, izvršavaj ono što si shvatio, dobro upamti ono što si čuo i onda, kad dođe vreme da se to sprovede u delo, učini to u skladu s Božjim rečima. Neka one postanu tvoj život, tvoja stvarnost i ono što proživljavaš. Tako će Bog biti zadovoljan. Stalno tražiš veličinu, plemenitost i status; stalno tražiš uzdizanje. Kako se Bog oseća kada to vidi? On to mrzi i On će se udaljiti od tebe. Što više težiš stvarima kao što su veličina, plemenitost, superiornost nad drugima, uvažavanje, isticanje i važnost, to si Bogu gadniji. Ako ne porazmišliš o sebi i ne pokaješ se, Bog će te zamrzeti i napustiti. Nemoj da postaneš neko ko se Bogu gadi, već budi neko koga On voli. Dakle, kako možeš da zadobiješ Božju ljubav? Tako što ćeš poslušno prihvatiti istinu, stajati na mestu stvorenog bića, postupati u skladu s Božjim rečima i sa obe noge na zemlji pravilno obavljati svoje dužnosti, tako što ćeš biti iskrena osoba i tako što ćeš proživljavati ljudsko obličje. To je dovoljno i Bog će biti zadovoljan. Ljudi moraju da budu sigurni da nemaju ambicije ili uzaludne snove, da ne traže slavu, dobitak ili status i da se ističu iz gomile. Štaviše, ne smeju da nastoje da budu veličine ili nadljudi, da budu superiorni u odnosu na druge i da teraju druge da ih obožavaju. To je želja iskvarene ljudskosti i to je put Sotone; Bog ne spasava takve ljude. Ako ljudi neprestano teže slavi, dobitku i statusu, i to bez pokajanja, onda za njih nema leka i čeka ih samo jedan ishod: biće isključeni. Ako se danas pokajete, još uvek ima vremena; ali, kada dođe dan da Bog završi Svoje delo i katastrofe postanu sve veće, onda više nećete imati priliku. Kada dođe to vreme, oni koji teže slavi, dobitku i statusu, ali tvrdoglavo odbijaju da se pokaju, biće isključeni. Svima vama mora da bude jasno koju vrstu ljudi spasava Božje delo i šta znači Njegovo spasenje. Bog od ljudi traži da stupe pred Njega, da slušaju Njegove reči, da prihvate istinu, da odbace svoju iskvarenu narav i da postupaju kako Bog kaže i zapoveda. To znači živeti u skladu s Njegovim rečima nasuprot sopstvenim predstavama, uobrazilji i sotonoskoj filozofiji ili stremljenju ljudskoj „sreći”. Sve one koji ne slušaju Božje reči ili ne prihvate istinu, već i dalje bez pokajanja žive prema Sotoninoj filozofiji i sa sotonskom naravi, takva vrsta ljudi ne može da dostigne Božje spasenje. Slediš Boga, ali to je naravno i zato što te je Bog izabrao – ali šta to znači da te je Bog izabrao? To znači da te menja u nekoga ko veruje u Boga, ko iskreno sledi Boga, ko može da napusti sve za Boga i ko je u stanju da sledi Božji put; u nekoga ko je odbacio svoju sotonsku narav, ko više ne sledi Sotonu ili živi pod njegovom vlašću. Ako slediš Boga i obavljaš svoju dužnost u Njegovoj kući, ali u svakom pogledu kršiš istinu i ne postupaš i ne živiš u skladu s Njegovim rečima, a možda Mu se čak i suprotstavljaš, da li Bog može da te prihvati? Nikako. Šta time hoću da kažem? Obavljanje svoje dužnosti zapravo nije teško, niti je teško to činiti odano i po prihvatljivim merilima. Ne moraš da žrtvuješ svoj život niti da činiš bilo šta posebno ili teško, samo treba da slediš Božje reči i uputstva iskreno i nepokolebljivo, da ne unosiš svoje zamisli i da ne obavljaš svoje poslove, već da koračaš putem stremljenja istini. Ako neko to može da uradi, on u osnovi ima ljudski izgled. Kada bude iskreno pokoran Bogu i kada postane iskrena osoba, imaće obličje pravog ljudskog bića.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”

Dok vam danas na ovaj način sudim, koliki stepen razumevanja ćete imati na kraju? Vi ćete reći da ste, iako vaš status nije visok, ipak uživali u uzdizanju Boga. Pošto ste skromnog porekla, nemate status, ali dobijate status zato što vas Bog uzdiže – to je nešto što vam je On podario. Danas ste u stanju da lično primite Božju obuku, Njegovu grdnju i Njegov sud. To je, pre svega, Njegovo uzdignuće. U stanju ste da lično primite Njegovo pročišćenje i spaljivanje. To je velika Božja ljubav. Kroz vekove nije bilo nijedne osobe koja je primila Njegovo pročišćenje i spaljivanje, i nijedna osoba nije bila u stanju da bude usavršena Njegovim rečima. Bog vam se sada obraća licem u lice, pročišćava vas, otkriva vašu unutrašnju buntovnost – to je zaista Njegovo uzdizanje. Kakve sposobnosti ljudi imaju? Bilo da su sinovi Davidovi ili potomci Moavovi, sve u svemu, ljudi su stvorena bića koja nemaju ništa što je vredno hvale. Pošto ste stvorena bića, morate da izvršavate dužnost stvorenih bića. Ne postavljaju vam se drugi zahtevi. Ovako treba da se molite: „O, Bože! Bez obzira da li imam status ili ne, sada razumem sebe. Ako je moj status visok, to je zbog Tvog uzdizanja, a ako je nizak, to je zbog Tvog uređenja. Sve je u Tvojim rukama. Nemam nikakvog izbora, niti ikakvih žalbi. Ti si odredio da ću se roditi u ovoj zemlji i u ovom narodu, i sve što treba da uradim jeste da budem potpuno pokoran pod Tvojom vlašću, jer sve je unutar onoga što si Ti uredio. Ja ne razmišljam o statusu; na kraju krajeva, ja sam samo stvoreno biće. Ako me smestiš u bezdan, u ognjeno i sumporno jezero, ja nisam ništa drugo do stvoreno biće. Ako me koristiš, ja sam stvoreno biće. Ako me usavršiš, još uvek sam stvoreno biće. Ako me ne usavršiš, i dalje ću Te voleti, jer ja nisam ništa drugo do stvoreno biće. Ja nisam ništa više nego majušno stvoreno biće koje je Gospod stvaranja stvorio, samo jedno među svim stvorenim ljudskim bićima. Ti si me stvorio i Ti si me još jednom uzeo u Svoje ruke da sa mnom postupaš prema Svojoj volji. Voljan sam da budem Tvoje sredstvo i Tvoj kontrast, jer sve je onako kako si Ti odredio. Niko to ne može da promeni. Sve stvari i svi događaji u Tvojim su rukama.” Kada bude došlo vreme u kojem više nećeš razmišljati o statusu, onda ćeš raskrstiti sa njim. Tek tada ćeš biti u stanju da samouvereno i hrabro tragaš, i tek tada će tvoje srce biti oslobođeno bilo kakvih ograničenja. Jednom kada se ljudi otrgnu od takvih stvari, onda više neće imati briga.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Zašto nisi voljan da budeš kontrast?”

Kao jedan član stvorenog čovečanstva, osoba mora da zadrži svoj položaj i da se pristojno ponaša. Pokorno čuvaj ono što ti je Stvoritelj poverio. Ne prelazi postavljene granice i ne čini stvari koje su izvan tvojih mogućnosti, niti one kojih se Bog gnuša. Ne pokušavaj da budeš veliki čovek, da postaneš natčovek, niti da budeš veličanstven pojedinac, i nemoj tražiti da postaneš Bog. Ljudi za tim ne bi trebalo da žude. Besmisleno je nastojanje da postaneš veliki čovek ili natčovek. Nastojanje da postaneš Bog je još sramotnije; odvratno je i dostojno prezira. Ono što je dragoceno i čega bi stvorena bića trebalo da se drže više od svega, jeste da postanu istinska stvorena bića; to je jedini cilj kome bi svi ljudi trebalo da teže.

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”

Slična iskustvena svedočenja:

Pronašla sam svoje mesto

Sud i grdnja su Božja ljubav

Za čim treba da tragamo u životu?