Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Mnogi ljudi iza Mojih leđa priželjkuju prednosti statusa, prežderavaju se hranom, vole da spavaju i vode računa o svom telu, uvek u strahu da sa telom nema izlaza. Ne obavljaju svoju funkciju u crkvi kako bi trebalo, već od crkve uzimaju, a ništa ne daju zauzvrat ili opominju svoju braću i sestre pozivajući se na Moje reči, ograničavajući druge sa pozicije autoriteta. Ovi ljudi uporno ponavljaju da slede Božju volju i stalno govore da su prisni sa Bogom – zar to nije besmisleno? Ako imaš ispravne motive, ali nisi u stanju da služiš u skladu sa Božjim namerama, onda se ponašaš budalasto; ali ako tvoji motivi nisu ispravni, a i dalje govoriš da služiš Bogu, onda si ti neko ko se Bogu suprotstavlja i Bog će te kazniti! Za takve ljude Ja nemam saosećanja! U domu Božjem, oni uzimaju, a ništa ne daju zauzvrat, uvek teže za telesnim udobnostima, i ne vode računa o Božjim interesima. Uvek traže ono što je dobro za njih i ne obraćaju pažnju na Božje namere. Ne prihvataju da ih Božji Duh ispituje u bilo čemu što rade. Uvek su nepošteni i lažljivi i varaju svoju braću i sestre, na dvoličan način, poput lisice u vinogradu, koja stalno krade grožđe i gazi po vinovoj lozi. Da li takvi ljudi mogu biti prisni sa Bogom? Da li si dostojan da primiš Božje blagoslove? Ne uzimaš na sebe nijedno breme za svoj život ili crkvu; da li si dostojan da primiš Božji nalog? Ko bi se usudio da veruje nekom kao što si ti? Kada služiš na ovakav način, da li bi Bog mogao da ti poveri veći zadatak? Zar delo ne bi zbog toga kasnilo?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako služiti u skladu sa Božjim namerama”

Reč „status” sama po sebi ne označava ni kušnju ni iskušenje. To zavisi od toga kako se ljudi odnose prema statusu. Ako delo starešine shvatiš kao svoju dužnost, kao odgovornost koju si dužan da ispuniš, nećeš biti sputan statusom. Ako ga, pak, prihvatiš kao zvaničnu titulu ili položaj, čekaju te nevolje i sigurno ćeš nisko pasti. Na koji način, onda, čovek treba da razmišlja kada postane starešina i delatnik crkve? Na šta treba da se usredsredi njegova potraga? Moraš imati put! Ako ne tragaš za istinom i nemaš put primene, tvoj će status postati zamka i ti ćeš se srušiti. Neki ljudi, kada steknu status, postanu drugačiji i način razmišljanja im se promeni. Ne znaju kako da se obuku, kako da razgovaraju sa drugima, kojim tonom da im se obraćaju, kako da komuniciraju sa ljudima i kakav izraz lica da naprave. Stoga počinju da grade određenu sliku o sebi. Nije li to izopačeno? Neki se ugledaju na frizure nevernika, na odeću koju oni nose, na njihov način govora i držanje. Oponašaju nevernike i, idući tim putem, slušaju njihova uputstva. Je li to dobro? (Nije.) Šta se tu dešava? Iako to izgleda kao površno postupanje, u stvari je neka vrsta potrage. Takvi postupci su oponašanje. To nije pravi put. Sada ste sposobni da, među ovim očiglednim slikama i maskama, razlučite ispravne od pogrešnih, ali jeste li u stanju da odbacite ono što je pogrešno i da se pobunite protiv toga? (Jesmo, kada smo svesni da je pogrešno.) Onda je to vaš sadašnji rast. Dok su vam te ideje sveže u srcu, u stanju ste da ih razaznate i prepoznate. Ako vas motiviše da stremite ka statusu, možete sami da ublažite tu želju, da ne biste bili poput opsednutog obožavaoca koji svog idola juri kao bezumna zver. Ti subjektivno možeš da prepoznaš te ideje. Kada nisi okružen ljudima, možeš da se pobuniš protiv tela bez ikakvog iskušenja. Ali, šta ako te ljudi slede, ako se vrte oko tebe, brinu se o tvojim svakodnevnim potrepštinama, hrane te i oblače i udovoljavaju svakoj tvojoj potrebi? Kakva bi to osećanja pobudilo u tvom srcu? Ne bi li uživao u povlasticama statusa? Da li bi i tada bio u stanju da se pobuniš protiv tela? Kada se ljudi sjate oko tebe, kada se vrte oko tebe kao da si zvezda, kako se onda nosiš sa svojim statusom? Možeš li da proučiš svoje srce i da u njemu nađeš ove stvari među svojim mislima i idejama – zahvalnost za status, uživanje u njemu, pohlepu za statusom ili čak zaluđenost njime? Možeš li da ih prepoznaš? Ako si u stanju da proučiš svoje srce i da prepoznaš te stvari u njemu, da li bi u toj situaciji mogao da se pobuniš protiv tela? Ako nemaš volju da upražnjavaš istinu, nećeš se buniti protiv tih stvari. Uživaćeš u njima i naslađivaćeš se njima. Pun samozadovoljstva, reći ćeš: „Zaista je divno imati status vernika u Boga. Starešina sam i svi rade kako ja kažem. Kakvo fantastično osećanje. Ja vodim i zalivam ove ljude. Oni sada mene slušaju. Kada kažem idite na istok, niko ne ide na zapad. Kada kažem molite se, niko se ne usuđuje da peva. E, to je uspeh.” To će značiti da si počeo da uživaš u povlasticama statusa. Šta će status tada biti za tebe? (Otrov.) Ali, iako je otrov, ne treba da ga se bojiš. Upravo u toj situaciji treba ispravno da tragaš i praktično da deluješ. Ljudi često, kada imaju status a njihovo delo još nije ostvarilo rezultate, kažu: „Ne uživam u statusu, a ne uživam ni u svemu ovom što mi status donosi.” Ali, kada njihovo delo postigne određeni uspeh i oni počnu da osećaju da im je status siguran, gube razum i počinju da uživaju u povlasticama statusa. Veruješ li da si, samo zato što umeš da prepoznaš iskušenje, sposoban i da se pobuniš protiv tela? Imaš li zaista takav rast? Činjenica je da nemaš. Prepoznavanje i pobunu si postigao samo zahvaljujući ljudskoj savesti i osnovnoj razumnosti koju čovek poseduje. One ti govore da ne treba tako da postupaš. Ono što ti pomaže i sprečava te da kreneš pogrešnim putem je aršin savesti i to malo razuma što si zadobio kada si pronašao veru u Boga. Kakav je kontekst svega ovoga? Kontekst je taj da, ako voliš status, ali ga još nisi zadobio, možda još uvek poseduješ to malo savesti i razuma. Ove reči još uvek mogu da te obuzdaju i da te nateraju da shvatiš da tvoje uživanje u statusu nije dobro i da nije u skladu sa istinom, da to nije pravi put, da predstavlja opiranje Bogu, i da nije bogougodno. Onda možeš svesno da se pobuniš protiv tela i da se odrekneš radosti statusa. Možeš da se pobuniš protiv tela kada još uvek nemaš nikakve uspehe ni zasluge, ali kada obaviš delo od neke vrednosti, hoće li te tvoj osećaj stida, tvoja savest, tvoj razum i tvoji moralni koncepti obuzdati? Ono malo aršina savesti koje poseduješ nije po svojoj vrednosti ni blizu bogobojaznog srca i tvoja slaba vera ti neće biti ni od kakve koristi.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako razrešiti iskušenja i okove statusa”

Šta je za vas tako posebno u položaju starešina i delatnika? (To što on preuzima veću odgovornost.) Odgovornost je jedan deo toga. To je nešto čega ste svi svesni, ali kako da čovek dobro ispuni svoje obaveze? Odakle da počne? Dobro ispuniti svoje obaveze u stvari znači dobro izvršiti svoju dužnost. Reč „odgovornost” možda zvuči kao nešto posebno, ali ona je, kad se sve uzme u obzir, isto što i dužnost. Vama nije lako da dobro vršite svoju dužnost jer pred vama ima mnogo stvari koje vas ometaju, među kojima je i prepreka statusa, koju je najteže prevazići. Ako nemaš nikakav status, već si samo običan vernik, možda ćeš imati manje iskušenja i biće ti lakše da dobro izvršiš dužnost. Možeš svakodnevno da živiš duhovnim životom, baš kao obični ljudi, možeš da jedeš i piješ Božje reči, da u zajedništvu razgovaraš o istini i da dobro obavljaš svoje dužnosti. To je dovoljno. Ako, pak, imaš status, moraš prvo da prevaziđeš prepreke koje ti on postavlja. Najpre moraš da prođeš kroz to iskušenje. Kako da prevaziđeš tu prepreku? To za obične ljude nije lako, jer je iskvarena narav u čoveku duboko ukorenjena. Svi ljudi žive u svojim iskvarenim naravima i suštinski su očarani težnjom ka slavi, bogatstvu i statusu. Ko ne bi, kada uz mnogo muka konačno osvoji status, do kraja uživao u njegovim povlasticama? Ako u srcu imaš ljubav prema istini i tvoje je srce bar malo bogobojažljivo, pažljivo ćeš se i sa oprezom odnositi prema svom statusu, a istovremeno ćeš biti u stanju i da tragaš za istinom tokom vršenja svoje dužnosti. Na taj način u tvom srcu neće biti mesta za slavu, dobit i status, pa te oni neće ometati u vršenju dužnosti. Ako si premalog rasta, moraš često da se moliš, da se obuzdavaš Božjim rečima. Moraćeš da nađeš način da radiš određene stvari i da svesno izbegavaš određena okruženja i iskušenja. Recimo, na primer, da si starešina. Kada si u društvu nekolicine običnih vernika, svojih braće i sestara, zar oni neće misliti da si im donekle nadređen? Iskvareno čovečanstvo tako gleda na stvari, a već to je za tebe iskušenje. To nije kušnja, već iskušenje! Ako i ti veruješ da si im nadređen, to je onda veoma opasno, ali ako misliš da su ti jednaki, tvoj je način razmišljanja normalan i neće te ometati iskvarena narav. Ako misliš da je tvoj status, kao starešine, viši od njihovog, kako će se oni prema tebi ophoditi? (Oni će se ugledati na starešinu.) Hoće li se samo ugledati na tebe i diviti ti se, i ništa više? Neće. Moraće o tome i da govore i da se ponašaju u skladu sa tim. Tako, na primer, ako se istovremeno prehladite i ti i neki običan vernik, brat ili sestra, za koga će se prvo pobrinuti? (Za starešinu.) Nije li to povlašćen tretman? Nije li to jedna od povlastica statusa? Ako se upustiš u raspravu sa nekim bratom ili nekom sestrom, hoće li se prema tebi, s obzirom na tvoj status, odnositi pravično? Hoće li stati na stranu istine? (Neće.) To su iskušenja sa kojima se suočavaš. Možeš li ih izbeći? Kako da se prema tome odnosiš? Ako se neko ružno ponaša prema tebi, možda ćeš steći odbojnost prema njemu i razmatrati kako da ga napadneš, isključiš i osvetiš mu se, iako tom čoveku u stvari ništa ne fali. S druge strane, neki će ti možda laskati, a ti ne samo da se tome nećeš protiviti, već ćeš možda i uživati u tom osećanju. Zar to nije zabrinjavajuće? Zar ne bi vrlo brzo počeo da unapređuješ i obučavaš laskavca da postane tvoja osoba od poverenja i da izvršava tvoja naređenja? A da to uradiš, na kojem bi putu bio? (Na putu antihrista.) Ako padneš u ta iskušenja, u opasnosti si. Je li dobro da ljudi po ceo dan obleću oko tebe? Čuo sam da neki ljudi, kada postanu starešine, ne rade sami svoj posao i da ne rešavaju sami praktične probleme. Umesto toga, razmišljaju samo o telesnim zadovoljstvima. Ponekad čak i jedu hranu koja je pripremljena samo za njih, dok im drugi peru prljavu odeću. Posle nekog vremena, bivaju razotkriveni i isključeni. Šta treba da radite kada se susretnete sa nečim takvim? Ako imaš status, ljudi će ti laskati i ophoditi se prema tebi sa posebnim uvažavanjem. Ako možeš da prevaziđeš ta iskušenja, da im se odupreš, i da nastaviš da se prema ljudima ponašaš pravično, ne gledajući na to kako se oni ponašaju prema tebi, to je dokaz da si prava osoba. Ako imaš status, neki će ti se ljudi diviti. Uvek će biti blizu tebe, ulizivaće ti se i laskaće ti. Možeš li tome da staneš na put? Kako da se ponašate u takvim situacijama? Kada vam nije potrebno da se neko pobrine za vas, a neko vam ipak pruži „pomoć prijatelja” i još vam povlađuje, možda ćete se potajno radovati i misliti da ste, zahvaljujući svom statusu, drugačiji i da u tom posebnom tretmanu treba uživati do krajnjih granica. Zar se ne dešavaju takve stvari? Nije li to stvaran problem? Kada ti se tako nešto desi, da li ti vlastito srce zamera? Osećaš li gađenje i gnušanje? Ako neko ne oseća gađenje i gnušanje, ne odbija takvo ponašanje i u srcu nema ni optužbi ni krivice, već uživa u tim stvarima i smatra da je dobro imati status, ima li takav čovek savest? Ima li razum? Je li to čovek koji stremi ka istini? (Nije.) Šta takvo ponašanje pokazuje? To je žudnja za povlasticama statusa. Iako te to ne svrstava u red antihrista, ti si već krenuo njihovim putem. Kada se navikneš na to da uživaš poseban tretman, ako ga jednoga dana više ne budeš dobijao, zar se nećeš naljutiti? Ako su neka braća i neke sestre siromašni i nemaju novca da te ugoste, hoćeš li biti pravičan prema njima? Ako ti kažu neku istinu koja ti se ne dopada, hoćeš li upotrebiti svoju moć protiv njih i razmišljati o tome kako da ih kazniš? Hoćeš li biti nezadovoljan svaki put kad ih budeš video i želeti da im daš lekciju? A kada ti jednom dođu takve misli, nisi daleko od toga da učiniš zlo, zar ne? Je li čoveku lako da ide putem antihristȃ? Je li lako postati antihrist? (Jeste.) To je vrlo uznemirujuće! Ako na položaju starešine i delatnika ne tragate za istinom u svim stvarima, hodate putem antihristȃ.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako razrešiti iskušenja i okove statusa”

Mnogi ljudi, pošto poveruju u Boga, uvek streme ka statusu i ka tome da drugi imaju visoko mišljenje o njima. U Božjoj kući, uvek žele da se izdvoje iz gomile i da budu na čelu pastve. Zarad tih stvari napuštaju porodice i odriču se karijere, trpe nedaće i plaćaju cenu, da bi im se na kraju ispunila želja da postanu starešine. Kada postanu starešine, njihov život se istinski menja. Ispoljavaju sve aspekte imidža i stila iz svojih nekadašnjih predstava o ljudima na položaju, počev od načina oblačenja i šminkanja, pa do govora i ponašanja. Uče kako da govore kao zvaničnici, kako da naređuju ljudima i kako da nateraju ljude da umesto njih obavljaju njihove lične poslove. Jednostavno rečeno, uče da budu zvaničnici. Kada negde odu da budu starešine, to znači da tamo odlaze da bi bili zvaničnici. Šta znači biti zvaničnik? To znači „ulaganje ogromnog truda u osvajanje položaja zarad hrane i odeće”. To je pitanje koje se odnosi na fizička zadovoljstva. Pošto takav čovek postane starešina, šta je u njegovom životu drugačije nego što je bilo pre? Različito je ono što jede i oblači, i različite su stvari koje koristi. Kada jede, važno mu je da hrana bude hranljiva i ukusna. Posebno vodi računa o brendu i stilu odeće koju nosi. Nakon godinu dana starešinstva na nekom mestu, on postane mlitav i debeo, od glave do pete je obučen u dizajnersku odeću i koristi najskuplje brendove mobilnih telefona, kompjutera i uređaja za domaćinstvo. Je li živeo u takvim uslovima i pre nego što je postao starešina? (Nije.) Otkako je postao starešina, nije se trudio da zaradi novac, pa odakle mu onda novac za sve te stvari? Jesu li mu braća i sestre poklonili sve te stvari, ili mu ih je Božja kuća dodelila? Jeste li ikada čuli da Božja kuća dodeljuje te stvari svakom starešini i delatniku? (Nismo.) Pa kako je onda došao do njih? To, u svakom slučaju, nisu stvari koje je zaradio sopstvenim radom; naprotiv, to su stvari koje je dobio pošto je stekao status i postao „zvaničnik” – gde je uživao u prednostima statusa – tako što ih je iznudio od drugih, nabavio prevarom i prigrabio. Da li ste svuda u crkvama dolazili u dodir sa takvim ljudima među starešinama i delatnicima različitog ranga? Na početku, kada takav čovek tek postane starešina, on nema ništa, ali za manje od tri meseca ima kompjuter i mobilni telefon nekog vrhunskog brenda. Neki ljudi misle da, kada postanu starešine, treba da uživaju poseban tretman – kada izlaze iz kuće, treba da se voze kolima; kompjuteri i mobilni telefoni koje koriste treba da budu bolji od onih koje koriste prosečni ljudi, moraju da budu neke vrhunske marke, a kada im model zastari, treba da ga zamene novim. Jesu li to pravila Božje kuće? Božja kuća nikada nije postavila ta pravila i nema brata ni sestre koji tako misle. Pa, odakle onda dolaze stvari u kojima uživaju te starešine? Prvo, oni su ih iznudili od braće i sestara i nagovorili bogate ljude da im ih kupe, gradeći se da obavljaju rad Božje kuće. Pored toga, i sami kupuju te stvari od novca stečenog prisvajanjem i krađom priloga. Zar oni nisu ološ koji prevarom nabavlja hranu i piće? Da li se oni imalo razlikuju od ljudi iz prethodnih par slučajevima koje sam sa vama podelio? (Ne razlikuje se.) Šta im je zajedničko? Svi su iskoristili svoj položaj da se proneverom i iznuđivanjem domognu priloga. Neki ljudi kažu: „Ako rade u Božjoj kući i starešine su ili delatnici, zar nemaju pravo da uživaju u tim stvarima? Zar nemaju pravo da zajedno sa Bogom uživaju u prilozima datim za Njega?” Recite Mi, imaju li? (Nemaju.) Ako im je potrebno da kupe neke stvari da bi obavljali rad Božje kuće, u tom slučaju, Božja kuća ima pravila koja kažu da mogu da kupe te stvari, ali, da li oni te stvari kupuju u skladu sa odredbama tih pravila? (Ne kupuju.) Šta vam ukazuje na to da ne kupuju? (Da im je nešto stvarno potrebno za rad, mislili bi da je svaka stvar u redu dok god je upotrebljiva, ali antihristi streme ka vrhunskim dizajnerskim stvarima i koriste najbolje od svega. Sudeći po tome, vidimo da koriste status da bi uživali u tim materijalnim stvarima.) Tako je. Da su im te stvari potrebne za rad, bilo bi im u redu bilo šta što je upotrebljivo. Zašto moraju da koriste tako luksuzne i skupe stvari? Pored toga, kad su te stvari kupovali, da li su drugi ljudi učestvovali u njihovoj odluci i saglasili se s njom? Zar to nije problem? Da su i drugi ljudi učestvovali u donošenju odluke, da li bi se svi oni složili da se kupe te vrhunske stvari? Ni slučajno. Vrlo je očigledno da su do tih stvari došli krađom priloga. To je jasno kao dan. Osim toga, Božja kuća ima pravilo – u svakoj crkvi, bilo da je u pitanju čuvanje priloga ili saradnja u radu, to nikada nije posao samo jedne osobe. Zašto bi onda ti ljudi, kao pojedinci, mogli da koriste priloge i da ih troše kako im se svidi? To nije u skladu s načelima. Zar u prirodi toga što oni rade nije krađa priloga? Oni su te stvari kupili i stekli bez saglasnosti i odobrenja ostalih starešina i delatnika, a kamoli da su obavestili druge ljude, i niko drugi nije znao šta oni rade. Zar priroda toga nije pomalo nalik krađi? To se zove krađa priloga. Krađa je podvala. Zašto je zovemo podvalom? Jer su oni te luksuzne stvari kupili i do njih došli gradeći se da rade za Božju kuću. Ta vrsta ponašanja naziva se prevarom i podvalom. Jesam li predaleko otišao kada sam je ovako definisao? Da li pravim od komarca magarca? (Ne.) Ne samo to, već se te takozvane starešine, kada na nekom mestu ostanu neko vreme, vrlo jasno izokola raspitaju kojim se poslovima braća i sestre bave u svetu, kakve društvene veze imaju, te kakve bi koristi mogli od tih ljudi prevarom da dobiju i koje njihove veze da iskoriste. Tako se, na primer, oni vrlo precizno raspitaju koja braća i sestre rade u bolnicama, u državnim organima ili bankama, ko ima firmu, čija porodica drži radnju, ima kola ili veliku kuću, i tako dalje. Spadaju li te stvari u delokrug rada tih starešina? Zašto se oni izokola raspituju o tim stvarima? Žele da iskoriste te veze i da koriste tu braću i te sestre na posebnim položajima u svetu da im čine usluge, da ih služe i da im pribave pogodnosti. Misliš da oni to rade da bi obavljali crkveni rad i da u zajedništvu razgovaraju o istini, da bi se pozabavili teškoćama Božjeg izabranog naroda? Je li to ono što oni rade? Iza svih tih stvari koje oni rade postoje namera i cilj. Kada prave starešine i delatnici rade, oni se fokusiraju na rešavanje problema i na to da dobro obave crkveni posao. Ne obraćaju pažnju na stvari koje nemaju nikakve veze sa crkvenim radom. Fokusiraju se samo na to da se raspitaju ko u crkvi iskreno obavlja svoju dužnost, ko je obavlja efikasno, ko je u stanju da prihvati istinu i da je sprovede u delo i ko je odan u obavljanju svoje dužnosti. Onda te ljude unapređuju, a sprovode istragu nad onima koji izazivaju prekide i smetnje, i obračunavaju se sa njima u skladu sa načelima. Samo su ljudi koji tako praktično deluju istinske starešine i delatnici. Rade li antihristi te stvari? (Ne rade.) Šta oni rade? Rade stvari i pripremaju se da bi za sebe prikupili poželjne stvari i ostvarili svoje interese, ali nisu usredsređeni na crkveni rad i ne odnose se prema njemu kao da je važan. Stoga, kada na nekom mestu steknu uporište, uglavnom su se do tad već izokola raspitali o tome koja braća i sestre mogu da ih snabdeju kojim uslugama. Na primer, ako neko radi u fabrici lekova, može da im da besplatne lekove kada se razbole, i to kvalitetne uvozne lekove; ako neko radi u banci, može da im olakša polaganje i podizanje novca, i tako dalje. Oni se vrlo jasno izokola raspitaju o tim stvarima. Oni takve ljude okupe oko sebe bez obzira na to da li je njihova ljudskost dobra ili nije. Ukoliko ih ti ljudi slede i ukoliko su spremni da budu njihovi pomoćnici i pratioci, antihristi će im davati poželjne stvari, držati ih u svojoj blizini, podržavati ih i štititi, dok će ovi zauzvrat raditi na tome da učvrste antihristov položaj u crkvi i da održe njegove snage. Stoga, kada želiš da vidiš da li neki crkveni starešina obavlja stvarni posao, pitaj ga o stvarnoj situaciji braće i sestara u toj crkvi i o tome kako se odvija crkveni rad, pa ćeš jasno videti da li je on zaista čovek koji obavlja stvarni posao. Neki ljudi se precizno izokola raspitaju za porodično stanje i životne okolnosti braće i sestara u crkvi. Ako ih pitaš ko radi u fabrici lekova, čija porodica drži radnju, čija porodica ima kola, čija porodica ima veliku firmu i ko radi u lokalnoj samoupravi i može da obavlja stvari za braću i sestre, oni će to tačno znati. Ako ih pitaš ko stremi ka istini, ko površno obavlja svoju dužnost, ko je antihrist, ko pokušava ljude da pridobije za sebe, ko je efikasan u širenju jevanđelja i koliko mogućih primalaca jevanđelja ima u toj zajednici, oni te stvari ne znaju. Kakvi su to ljudi? To su ljudi koji žele da iskoriste sve društvene veze na mestu na kojem se nalaze i da ih udruže da bi stvorili malu društvenu grupu. Stoga se mesto na kojem se nalaze te starešine ne može nazvati crkvom. Kada oni sa tom crkvom završe, ona postane društvena grupa. Kada se ti ljudi sastanu, oni u zajedničkom razgovoru ne otvore dušu o svojom iskustvenom razumevanju; naprotiv, gledaju ko ima jače veze, ko ima visok položaj u društvu i vrlo je uspešan, ko je poznat u društvu, ko ima uticaja, a ko može starešini da pribavi neke naročito korisne usluge i poželjne stvari. Ko god ti ljudi bili, oni se visoko kotiraju u srcu tog starešine. Zar antihristi ne rade upravo to? (Rade.) Šta to antihristi rade? Da li grade crkvu? Oni ruše crkvu, uništavaju je i prekidaju i ometaju rad Božje kuće. Stvaraju sopstveno nezavisno carstvo, sopstvenu privatnu grupu i kliku. To rade antihristi.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (5. deo)”

Neki ljudi nemaju nikakav status i izvršavaju obične dužnosti, ali čim steknu određene kvalifikacije, i oni žele da im drugi služe. Neki ljudi izvršavaju nekoliko rizičnih dužnosti i takođe žele da drugima naređuju da im služe. Ima i nekih koji izvršavaju posebne dužnosti i koji svoje dužnosti smatraju osnovnim uslovom, adutom za pregovore i svojevrsnim kapitalom uz koje braću i sestre mogu naterati da im služe. Na primer, neki ljudi vladaju posebnim profesionalnim veštinama koje drugi nisu naučili ili shvatili. Kad u Božjoj kući počnu da izvršavaju dužnost povezanu sa tim profesionalnim veštinama, oni smatraju da su drugačiji od drugih ljudi, da su postavljeni na važnu poziciju u Božjoj kući, da su sada u gornjim ešalonima, i naročito smatraju da im se vrednost udvostručila i da su ugledni. Shodno tome, oni smatraju da postoje određeni zadaci koje ne moraju oni sami da urade, da je sasvim prirodno da drugima narede da im služe bez ikakve naknade kad je reč o takvim svakodnevnim zadacima kao što je donošenje hrane i pranje veša. Ima čak i nekih koji pod izgovorom da su zauzeti svojom dužnošću teraju braću ili sestre da za njih urade ovo ili ono. Osim stvari koje zaista moraju oni sami da urade, za sve ostalo za šta mogu druge da nateraju da im služe ili da drugima naređuju da obave, oni druge ljude na to primoravaju. Zašto je to tako? Oni razmišljaju: „Imam kapital, ugledan sam, ja sam redak talenat u božjoj kući, izvršavam posebnu dužnost i glavni sam primalac negovanja od strane božje kuće. Niko od vas nije tako dobar kao ja, svi ste na nižem nivou od mene. Božjoj kući mogu posebno da doprinesem, a vi ne možete. Stoga, vi treba da mi služite.” Nisu li ovo prekomerni i bestidni zahtevi? Svako u svom srcu ima ove zahteve, s tim da antihristi, naravno, nemilosrdno i besramno te stvari zahtevaju još i više, i ma koliko s njima u zajedništvu razgovarali o istini, oni od njih neće odustati. I obični ljudi poseduju ova ispoljavanja antihristȃ, pa ako imaju neki sitan talenat ili su učinili neki manji doprinos, veruju da imaju pravo da uživaju određeni poseban tretman. Oni ne peru sopstvenu odeću i čarape, već druge teraju da to za njih rade, i imaju neke nerazumne zahteve koji se kose sa ljudskošću – u toj meri im nedostaje razum! Ove ideje i zahtevi koje ljudi imaju nisu u domenu racionalnosti; ako to pogledamo prema najosnovnijem merilu, oni nisu u skladu sa merilima ljudskosti i savesti, a prema najvišem merilu, nisu u skladu sa istinom. Sva ova ispoljavanja se mogu svrstati u kategoriju antihrista koji teže sopstvenim koristima. Svako ko poseduje iskvarene naravi kadar je da čini ove stvari, a i usuđuje se da ih čini. Ako neko ima manji talenat i kapital i učini neki doprinos, onda on želi da druge iskorišćava, želi da iskoristi mogućnost izvršavanja sopstvene dužnosti da bi težio sopstvenim koristima, želi da na njega stvari čekaju spremne i da uživa u sreći i načinu ophođenja koji dolazi iz naređivanja drugima da mu služe. Ima čak i nekih koji napuštaju svoju porodicu i posao da bi izvršavali svoju dužnost, pa tokom tog vremena dobiju neku manje ozbiljnu bolest i posledično postanu emotivni i žale se da nikome do njih nije stalo i da niko o njima ne vodi brigu. Ti izvršavaš svoju dužnost radi sebe, izvršavaš svoju sopstvenu dužnost i ispunjavaš svoju sopstvenu odgovornost – kakve to veze ima sa drugim ljudima? Kakvu god dužnost da čovek izvršava, ona se nikad ne izvršava za nekog drugog niti u službi nekog drugog, i niko nije u obavezi da drugima služi bez novčane nadoknade niti mora da trpi da mu drugi izdaju naređenja. Zar ovo nije istina? (Jeste.) Iako Bog nalaže da ljudi budu puni ljubavi, da prema drugima budu strpljivi i tolerantni, čovek ne može subjektivno od drugih zahtevati da budu takvi, i to zahtevati je nerazumno. Ako neko prema tebi može da bude tolerantan i strpljiv i pokaže ti ljubav a da ti to ne zahtevaš, onda je to njegova stvar. Međutim, ako te braća i sestre služe jer ti to od njih zahtevaš, ako im nasilno naređuješ i iskorišćavaš ih ili te oni služe zato što si ih na prevaru u to uvukao, onda u tebi postoji problem. Priliku za izvršavanje svoje dužnosti neki čak često koriste kao izgovor za iznuđivanje stvari od određene imućnije braće i sestara, terajući ih da im kupe ovo ili ono i da im pružaju usluge. Na primer, ako im je potrebno još odeće, oni bratu ili sestri kažu: „Umeš da šiješ odeću, zar ne? Idi i sašij mi nešto da obučem.” Taj brat ili sestra kažu: „U tom slučaju, vadi novčanik. Kupi materijal, a ja ću ti nešto sašiti.” Oni ne vade svoj novac, već primoravaju brata ili sestru da za njih kupi materijal – zar priroda ovog postupka nije obmanjujuća? Iskorišćavanje odnosa između braće i sestara, iskorišćavanje njihovog sopstvenog kapitala, iskorišćavanje prilike za izvršavanje svoje dužnosti da bi od braće i sestara zahtevali svakakve usluge i tretman, da bi braći i sestrama naređivali da rade za njih – sve ovo su ispoljavanja inferiornog karaktera antihristȃ.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (4. deo)”

Običnim ljudima možda nedostaju takva moć i status, a ipak, i oni žele da zadobiju blagonaklone poglede drugih, da ih drugi izuzetno cene i da ih u svom srcu uzdižu do najviših visina. To je iskvarena narav i, ako ljudi ne shvataju istinu, oni nisu u stanju da je prepoznaju. Od svega je najteže prepoznati iskvarene naravi: lako je prepoznati sopstvene mane i nedostatke, ali nije lako prepoznati sopstvenu iskvarenu narav. Ljudi koji sebe ne poznaju nikada ne pričaju o svojim iskvarenim stanjima – za sebe uvek smatraju da su baš kako treba. Ni ne shvatajući to, počinju da se razmeću: „Kroz sve ove godine svoje vere, bio sam izložen brojnim progonima i pretrpeo sam tolike muke. Znate li kako sam sve to savladao?” Nije li ovo nadmena narav? U čemu je motiv da se neko ovako javno pokazuje? (Da bi ljudi o njemu imali visoko mišljenje.) A koji mu je motiv da ljudi o njemu imaju visoko mišljenje? (Da bi u glavama tih ljudi stekao status.) Kad u nečijem umu stekneš određeni status, pa kad se ti ljudi nađu u tvom društvu, prema tebi su puni poštovanja i naročito učtivi dok sa tobom razgovaraju. Uvek se na tebe ugledaju, u svemu ti uvek ustupaju mesto, propuštaju te, laskaju ti i tebi su poslušni. Oni u svemu traže tebe i tebi prepuštaju da donosiš odluke. A ti u tome pronalaziš uživanje – osećaš da si jači i bolji od svih drugih. Nema čoveka kome se ne dopada ovo osećanje. Ovo je osećanje da imaš status u nečijem srcu; ljudi bi želeli da se tome prepuste. Baš zbog toga se ljudi otimaju za status i svi bi želeli da im se u srcu drugih dodeli status, da ih drugi cene i da ih obožavaju. Da u tome ne pronalaze takvo zadovoljstvo, nikada ne bi stremili ka statusu. Na primer, ako u nečijem umu nemaš status, ta osoba će te posmatrati kao sebi ravnog, kao da ste jednaki. Po potrebi će ti se i suprotstaviti, prema tebi se neće ophoditi učtivo i s poštovanjem, a možda čak i ode pre nego što završiš rečenicu. Da li bi se osećao odbačeno? Ne dopada ti se kada se ljudi prema tebi tako odnose; dopada ti se da ti laskaju, da se na tebe ugledaju i da te u svakom trenutku obožavaju. Dopada ti se kad si u središtu svega, kada se sve oko tebe vrti, i svi te slušaju, na tebe se ugledaju i pokorno slede tvoja uputstva. Zar to nije želja da vladaš poput cara, da imaš vlast? Tvoje reči i postupci vode se izgradnjom i sticanjem statusa, i ti se oko toga sa drugima otimaš, boriš i nadmećeš. Cilj ti je da zauzmeš položaj i da te Božji izabrani narod sluša, podržava i obožava. Sticanjem tog položaja ujedno stičeš i vlast, te možeš da uživaš u prednostima statusa, u divljenju drugih i u svim drugim pogodnostima koje dolaze sa tim položajem. Ljudi se uvek prerušavaju, pred drugima se razmeću, predstavljaju se u najboljem svetlu, podešavaju svoje držanje i ulepšavaju se kako bi kod drugih ostavili utisak da su savršeni. Cilj im je da steknu status kako bi mogli da uživaju u njegovim pogodnostima. Ako u to ne veruješ, dobro razmisli: zašto uvek želiš da ljude navedeš da o tebi imaju visoko mišljenje? Želiš da ih navedeš da te obožavaju i da se na tebe ugledaju, kako bi na kraju mogao da preuzmeš vlast i da uživaš u pogodnostima statusa. Status koji tako očajnički tražiš doneće ti mnoge koristi, a te su koristi upravo ono na čemu drugi zavide i što bi i sami želeli da imaju. Nakon što ljudi iskuse brojne koristi koje im status donosi, to počne da ih opija i prepuštaju se tom raskošnom životu. Jedino za ovakav život ljudi smatraju da nije protraćen. Iskvareni ljudski rod uživa da se prepušta ovim stvarima. Prema tome, kad jednom zadobije određeni položaj i počne da uživa u raznim koristima koje taj položaj donosi, čovek će besomučno žudeti za tim grešnim zadovoljstvima, do te mere da ih nikada neće otpustiti. U suštini, stremljenje ka slavi i statusu vođeno je željom da se uživa u prednostima koje sa određenim položajem dolaze, da se vlada poput cara, da se nad Božjim izabranim narodom sprovodi kontrola, da se nad svime poseduje vrhovna vlast i da se uspostavi nezavisno carstvo u kome takva osoba može da uživa u privilegijama svog statusa i da se prepušta grešnim zadovoljstvima. Da bi ljude obmanuo, nasamario i izigrao, Sotona se služi najrazličitijim metodama i kod ljudi stvara lažne utiske. Kako bi ljude naveo da mu se dive i da ga se plaše, koristi se čak zastrašivanjem i pretnjama, sa krajnjim ciljem da ih natera da mu se pokore i da ga obožavaju. To je ono što je po volji Sotoni; a to je i njegov cilj u nadmetanju sa Bogom kako bi zadobio ljude. Prema tome, kad se među drugim ljudima borite za status i ugled, za šta se vi zapravo borite? Da li je to zaista zarad lične slave? Ne. Zapravo se boriš za koristi koje ti ta slava donosi. Ako u tim koristima želiš da zauvek uživaš, za njih ćeš morati i da se izboriš. Međutim, ako tim koristima ne pridaješ značaj, već kažeš: „Nije mi važno kako se ljudi prema meni odnose. Ja sam samo obična osoba. Nisam dostojan tako dobrog tretmana, niti želim da obožavam neku osobu. Bog je Jedini koga treba istinski da obožavam i da Ga se bojim. Jedino je On moj Bog i moj Gospod. Ma koliko da je neko dobar, ma koliko da su mu velike sposobnosti, koje god da su razmere njegovog talenta i koliko god da je veličanstven i savršen njegov lik, ja ga se ne bojim jer on nije istina. On nije Stvoritelj, nije Spasitelj, i ne može da orkestrira čovekovom sudbinom, niti da nad njom ima suverenost. Nije predmet mog obožavanja. Nijedno ljudsko biće ne zaslužuje da ga obožavam” – zar to nije u skladu sa istinom? Nasuprot tome, ako druge ne obožavaš, kako prema njima treba da se odnosiš ako oni počnu tebe da obožavaju? Moraš pronaći način da ih u tome zaustaviš i da im pomogneš da se takvog mentaliteta oslobode. Moraš pronaći način da im pokažeš svoje pravo lice i da im dozvoliš da vide tvoje ruglo i tvoju pravu prirodu. Bez obzira na to koliko je tvoj kov dobar, koliko si visoko obrazovan, koliko si dobro obavešten ili inteligentan, ključno je da ljudima predočiš da si i dalje samo jedna obična osoba. Ni za koga nisi predmet divljenja ni obožavanja. I najvažnije, moraš biti postojan u svom položaju i ne smeš da se povlačiš nakon što pogrešiš ili se osramotiš. Ako, nakon što pogrešiš ili se osramotiš, ne samo da to ne priznaješ, već na prevaru želiš da to prikriješ ili ulepšaš, usložnjavaš svoju grešku i deluješ još ružnije. Tvoja ambicija postaje još očitija.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”

U trenutku kada antihristi steknu status, više ih ništa ne zaustavlja – oni vide druge ljude kao stvari koje treba pregaziti i u svemu što rade žele da ukradu pažnju, da izvuku maksimalnu korist. Oni se trude da steknu prednost u svemu što rade, kao i kada govore. Koje god mesto da zauzmu, žele da ono bude posebno. Kakav god tretman da uživaju u Božjoj kući, žele da to bude bolje od onoga što bilo ko drugi dobija. Žele da ih svi cene više i da imaju bolje mišljenje o njima nego o bilo kome drugom. Kada nemaju status, žele da ga prigrabe, a čim steknu status postaju neverovatno nadmeni. Svako ko im se obraća mora netremice da gleda u njih, niko ne može da hoda rame uz rame sa njima, već mora da ostane korak ili dva iza; niko ne sme da im se obraća preglasno ili preoštro, da koristi pogrešne reči niti da ih gleda na pogrešan način. Oni će cepidlačiti oko svega i imaće nešto da kažu o svemu. Niko ne sme da ih uvredi niti kritikuje; umesto toga, svi moraju da budu puni poštovanja prema njima, da im se dodvoravaju i da im laskaju. Kada antihristi steknu status, oni će se ponašati proizvoljno i samovoljno gde god da idu, i praviće se važni kako bi ih drugi cenili. Oni ne samo da uživaju u statusu i da veoma cene poštovanje drugih, već su im i materijalna zadovoljstva posebno važna. Žele da odsedaju kod domaćina koji im pružaju najbolji tretman. Bez obzira na to ko im je domaćin, oni imaju posebne zahteve u vezi s tim šta jedu, a ako hrana nije dovoljno dobra, naći će priliku da orezuju svog domaćina. Oni odbijaju da prihvate bilo kakva ispodprosečna zadovoljstva – njihova hrana, odeća, smeštaj i prevoz moraju biti iznad proseka, prosečno im jednostavno nije dovoljno. Ne mogu da prihvate stvari koje su iste kao one koje dobijaju obična braća i sestre. Ako drugi ustaju u 5 ili 6 ujutru, oni će ustajati u 7 ili 8 ujutru. Najbolja hrana i stvari moraju da budu rezervisani za njih. Čak i priloge koje ljudi daju, oni moraju prvo da pregledaju, i zadržaće sve što je lepo ili vredno, ili sve što im privuče pažnju, a ostatke će ostaviti crkvi. A postoji još jedna, najodvratnija stvar koju antihristi rade. Šta je to? Kada steknu status, njihov apetit raste, vidici im se šire i nauče da uživaju, nakon čega požele da troše novac, da kupuju, te stoga žele da prisvoje sav novac koji crkva koristi za svoj rad, da ga raspodeljuju kako se njima sviđa, da ga kontrolišu prema svojim željama. Antihristi posebno uživaju u ovakvoj vrsti vlasti i u ovakvom tretmanu, a kada imaju vlast, žele da stave svoj potpis na sve, na sve čekove i razne ugovore. Oni žele da uživaju u tom osećaju neprestanog škrabanja svog potpisa olovkom, trošenja novca kao da je voda. Kada antihristi nemaju status, niko ne može da vidi te manifestacije u njima, niti da su oni ovakva vrsta osobe, niti da imaju ovakvu narav, niti da bi činili takve stvari. Ali čim steknu status, sve ovo biva otkriveno. Ako su izabrani ujutru, oni do popodneva postaju neverovatno nadmeni, nosom paraju oblake, glava im otiče i nemaju obzira prema običnim ljudima. Promena se dešava veoma brzo. Ali zapravo, oni se nisu promenili – oni su samo razotkriveni. Ponašaju se umišljeno, a šta nameravaju da rade? Žele da žive na račun crkve, da se prepuste privilegijama statusa. Kad god neko iznese trpezu ukusne hrane, oni počnu da je halapljivo gutaju, dok zahtevaju lekovite dodatke ishrani da bi održali to svoje smrdljivo telo. Antihristi često uživaju u posebnim privilegijama; razlike su samo u stepenu ozbiljnosti. Kada bilo koja osoba koja se drži telesnih zadovoljstava postane starešina želi da uživa u posebnim privilegijama. To je narav antihrista. U trenutku kada steknu status, antihristi postaju potpuno drugačiji. Sva zadovoljstva i poseban tretman koji dolaze uz status drže čvrsto i sigurno na oku, u svojim rukama, i neće ih pustiti, neće olabaviti stisak ni nad jednim delićem toga niti dozvoliti da im išta izmakne. Koja od tih manifestacija i praktikovanja antihrista je u skladu sa istina-načelima? Nijedna. Svaku od njih je mučno i odvratno gledati; ne samo da njihova praktikovanja i manifestacije nisu u skladu sa istina-načelima, već antihristi sigurno ne poseduju ni najmanju trunku savesti, razuma niti osećaja stida. Kada antihristi imaju status, osim toga što bezobzirno čine zlodela i žele da steknu vlast i status, oni ne samo da ne čine ništa što bi koristilo radu crkve ili život-ulasku braće i sestara, već uživaju u privilegijama statusa, u telesnim zadovoljstvima i u tome što se ljudi ugledaju na njih i što ih obožavaju. Neki antihristi čak nalaze ljude da im služe, tako što im drugi služe čaj koji piju, drugi im peru odeću koju nose, pa čak i imaju određenu osobu koja im trlja leđa kada se kupaju i drugu koja ih poslužuje kada jedu. Još gore, neki čak imaju unapred određen jelovnik za svaki od tri dnevna obroka, a osim toga, žele da uzimaju dodatke ishrani i da im se kuvaju razne vrste supa. Da li antihristi imaju stida? Ne, nemaju ga! Da li biste rekli da je donekle blago samo orezati takvu osobu? Da li će ih orezivanje naterati da osete stid? (Neće.) Dakle, kako se taj problem može rešiti? To je veoma jednostavno. Nakon orezivanja, razotkrijte ih i dajte im do znanja šta su oni. Bez obzira da li se oni tome pokore ili ne, trebalo bi ih otpustiti i svi bi trebalo da ih se gnušaju i da ih odbace.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Jedanaesta stavka”

Iskvaren čovek voli da stremi ka statusu i da uživa u njegovim povlasticama. To važi za svakoga, bilo da u ovom trenutku ima status ili ga nema: izuzetno je teško odreći se statusa i osloboditi se iskušenja koja on sobom nosi. Za to je potrebno da čovek revnosno sarađuje. Šta takva saradnja podrazumeva? Prvenstveno, da čovek traga za istinom, da prihvati istinu, da razume Božje namere i da s jasnoćom prodre u samu suštinu problema. Ako to bude činio, imaće dovoljno vere da nadvlada iskušenje statusa. Pored toga, morate da razmišljate o delotvornim načinima da se oslobodite iskušenja i da udovoljite Božjim namerama. Morate da imate puteve primene. To će te zadržati na pravom putu. Bez puteva primene, često ćeš padati u iskušenje. Iako ćeš želeti da kreneš pravim putem, tvoji napori na kraju neće uroditi plodom ma koliko se trudio. Koja su, dakle iskušenja sa kojima se često susrećete? (Kada postignem uspeh u vršenju svoje dužnosti i osetim da me braća i sestre veoma cene, zadovoljan sam sobom i mnogo uživam u tom osećanju. Ponekad toga nisam svestan; ponekad sam svestan da je to stanje pogrešno, ali ne mogu da mu se oduprem.) To jeste iskušenje. Ko još želi da govori? (Pošto sam starešina, naša braća i naše sestre mi ponekad daju posebne povlastice.) I to je iskušenje. Ako nisi svestan iskušenja sa kojima se susrećeš, a loše se sa njima nosiš i nisi u stanju da donosiš ispravne odluke, ta iskušenja će ti doneti žalost i patnju. Recimo da se među tim posebnim povlasticama koje dobijaš od braće i sestara nalaze i materijalne privilegije, pa te oni hrane, oblače, obezbeđuju ti smeštaj i nabavljaju svakodnevne potrepštine. Ako je ono u čemu ti uživaš lepše od onoga što ti oni daju, ti ćeš na njihove darove gledati s nipodaštavanjem i možda ćeš ih s gnušanjem odbaciti. Ali ako sretneš bogatog čoveka i on ti da elegantno odelo koje tvrdi da ne nosi, hoćeš li i pred tim iskušenjem moći da ostaneš postojan? Možda ćeš razmisliti o situaciji i reći sebi: „On je bogat i ta odeća mu ništa ne znači. Ionako je ne nosi. Ako je ne da meni, samo će je negde skloniti. Zadržaću je.” Šta mislite o toj odluci? (Taj čovek već uživa u povlasticama statusa.) Zašto kažete da uživa u povlasticama statusa? (Jer je prihvatio lepe stvari.) Da li sama činjenica da si prihvatio lepe stvari koje ti neko nudi znači da uživaš u povlasticama statusa? Ako ti ponude nešto obično, a tebi baš to treba pa prihvatiš, da li i to znači da uživaš u povlasticama statusa? (Znači. Kad god od nekog prihvatiš stvari da bi udovoljio svojim sebičnim željama, upravo to znači.) Izgleda mi da vam ovo nije sasvim jasno. Jesi li ikada razmislio o ovome: da nisi starešina i da nemaš status, da li bi ti i onda nudili taj poklon? (Ne bi.) Svakako da ne bi. Daju ti poklon zato što si starešina. Sama priroda te stvari je promenjena. To nije normalno milosrđe i upravo je u tome problem. Da tog čoveka pitaš: „Da nisam starešina nego običan brat ili obična sestra, da li bi mi dao takav poklon? Da je ovaj predmet potreban nekom našem bratu ili nekoj našoj sestri, da li bi ga dao i njima?” On bi rekao: „Ne bih. Ne mogu tek tako nasumično da dajem stvari bilo kome. Dajem ga tebi jer si ti moj starešina. Da nemaš taj poseban status, zašto bih ti davao takav poklon?” Vidi sada kako nisi razumeo situaciju. Poverovao si mu kada ti je rekao da mu nije potrebno to elegantno odelo, ali on te je obmanuo. Namera mu je bila da prihvatiš poklon da bi u budućnosti bio dobar prema njemu i davao mu posebne povlastice. To je namera iza njegovog poklona. Činjenica je da ti u srcu znaš da ti on nikada ne bi dao takav poklon da nemaš status, ali ga ipak prihvataš. Svojim jezikom kažeš: „Hvala Bogu. Prihvatio sam ovaj poklon od Boga, on je znak Božje blagonaklonosti prema meni.” Ne samo da uživaš u povlasticama statusa, već uživaš i u stvarima Božjih izabranika kao da ti one po prirodi stvari pripadaju. Nije li to bestidno? Ako čovek nema savesti ni stida, to je onda problem. Je li ovde reč samo o određenom ponašanju? Je li jednostavno loše prihvatati stvari od drugih, a dobro odbiti ih? Šta treba da radite kada se susretnete sa takvom situacijom? Moraš da pitaš tog darodavca da li je to što radi u skladu sa načelima. Reci mu: „Hajde da potražimo savet u Božjim rečima ili u upravnim odlukama crkve i da vidimo da li je to što radiš u skladu sa načelima. Ako nije, ne mogu da prihvatim taj poklon.” Ako darodavac iz tih izvora sazna da njegov postupak krši načela, ali i dalje želi da ti dȃ taj poklon, šta onda da radiš? Moraš da postupiš u skladu sa načelima. Obični ljudi to ne mogu da prevaziđu. Oni žarko žele da im drugi daju više i da uživaju u što većem broju posebnih povlastica. Ako si pravi čovek i suočiš se sa takvom situacijom, treba odmah da se pomoliš Bogu i da kažeš: „O Bože, to što mi se danas dešava zacelo je znak Tvoje blagonaklonosti. To je lekcija koju si za mene pripremio. Voljan sam da tragam za istinom i da postupim u skladu sa načelima.” Iskušenja onih koji imaju status isuviše su velika i, kada iskušenje naiđe, zaista ga je teško nadvladati. Potrebna ti je Božja zaštita i pomoć; moraš da se moliš Bogu, ali i da tragaš za istinom i da često razmišljaš o sebi. Na taj način ćeš se osećati uzemljeno i mirno. Ali, ako se pomoliš tek nakon što primiš te poklone, da li ćeš se i onda osećati tako uzemljeno i mirno? (Ne više.) Šta će Bog onda misliti o tebi? Da li će Mu tvoji postupci biti ugodni ili će ih prezreti? Prezreće tvoje postupke. Da li je problem samo u tome da li ćeš prihvatiti neki predmet? (Nije.) U čemu je onda problem? Problem je u mišljenjima i stavovima koje zauzimaš kada se suočiš sa takvom situacijom. Donosiš li odluku po svojoj pameti ili tragaš za istinom? Imaš li ikakav aršin savesti? Imaš li srce koje je iole bogobojažljivo? Moliš li se Bogu kad god se susretneš sa takvom situacijom? Nastojiš li prvo da udovoljiš sopstvenima željama ili se prvo moliš i tragaš za Božjim namerama? U toj stvari se otkrivaš. Kako treba da se ponašate u takvim situacijama? Morate da imate načela prema kojima postupate. Prvo, spolja, moraš da odbiješ te posebne materijalne nagrade, ta iskušenja. Čak i kada ti ponude nešto što naročito želiš, ili baš ono što ti je potrebno, i onda moraš da odbiješ. Šta znači izraz materijalne stvari? Hrana, odeća, smeštaj i predmeti za svakodnevnu upotrebu – sve to spada u materijalne stvari. Čovek mora da odbije te posebne materijalne nagrade. Zašto morate da ih odbijete? I kada ih odbijete, da li je to samo pitanje postupka? Nije; to je pitanje vaše spremnosti za saradnju. Ako želite da upražnjavate istinu, da udovoljite Bogu i da se klonite iskušenja, prvo morate da budete spremni za saradnju. Sa takvim stavom, bićeš u stanju da se kloniš iskušenja i savest će ti biti mirna. Ako ti ponude nešto što želiš i ti to prihvatiš, u srcu ćeš, do neke mere, osetiti prekor savesti. Ipak, upotrebićeš razne izgovore i opravdanja i reći ćeš da baš treba da ti daju tu stvar, da ti ona pripada. Tada tvoja griža savesti neće biti tako jasna i očigledna. Ponekad, određeni razlozi ili misli i gledišta mogu uticati na tvoju savest, pa osećaj krivice nije očigledan. Da li je, dakle, tvoja savest pouzdano merilo? Nije. Ona je samo alarm koji te upozorava. Na šta te upozorava? Ne možeš se osećati sigurno kada se oslanjaš isključivo na svoju savest; čovek mora i da traga za istina-načelima. Ona su pouzdana. Bez istine koja bi ih obuzdala, ljudi mogu da padnu u iskušenje da iznađu razne razloge i opravdanja koji će im omogućiti da udovolje svojoj pohlepi za povlasticama statusa. Stoga, kao starešina, moraš u srcu da se pridržavaš ovog jednog načela: uvek ću odbijati i apsolutno odbacivati sve posebne povlastice, i uvek ću ih se kloniti. Apsolutno odbacivanje povlastica je preduslov za to da se klonimo zla. Ako ispunjavaš preduslov za to da se kloniš zla, već si do neke mere pod Božjom zaštitom. A ako imaš takva načela za postupanje i čvrsto ih se držiš, već upražnjavaš istinu i udovoljavaš Bogu. Već koračaš pravim putem. Kada koračaš pravim putem i već udovoljavaš Bogu, da li ti je još uvek potreban test tvoje savesti? Postupanje u skladu sa načelima i upražnjavanje istine ima veću vrednost od aršina savesti. Ako je neko rešen da sarađuje i kadar da postupa u skladu sa načelima, on je već udovoljio Bogu. To je aršin koji Bog od ljudi zahteva.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako razrešiti iskušenja i okove statusa”