Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Koja vrsta stanja je prisutna u ljudima kada imaju nepopustljivu narav? Uglavnom su tvrdoglavi i samopravedni. Uvek se drže sopstvenih ideja, uvek misle da je ono što kažu ispravno, krajnje su nefleksibilni i svojevoljni. To je stav nepopustljivosti. Oni su kao pokvarena ploča, ne slušaju nikoga, ostaju nepromenljivo usmereni na jedan pravac delovanja, insistiraju da to proguraju, bez obzira na to da li je to ispravno ili nije; u tome ima neke tvrdokornosti. Što kaže narod: „Mrtvo prase ne boji se ražnja.” Ljudi vrlo dobro znaju šta je ispravno, a ipak to ne čine, oni uporno odbijaju da prihvate istinu. To je jedna vrsta naravi: nepopustljivost. U kakvim situacijama prikazujete nepopustljivu narav? Da li ste često nepopustljivi? (Da.) Veoma često! A pošto je nepopustljivost tvoja narav, to te prati u svakom trenu svakog dana tvog postojanja. Nepopustljivost sprečava ljude da izađu pred Boga, sprečava ih da prihvate istinu i sprečava ih da uđu u istina-stvarnost. A ako nisi u mogućnosti da uđeš u istina-stvarnost, može li doći do promene u tom aspektu tvoje naravi? Samo uz velike poteškoće. Da li je sada došlo do bilo kakve promene u ovom aspektu vaše nepopustljive naravi? A koliko se toga promenilo? Recimo, na primer, da si bio izuzetno tvrdoglav, ali sada je došlo do male promene u tebi: kada naiđeš na neki problem, imaš neki osećaj savesti u srcu, i kažeš sebi: „Moram da primenim neku istinu po ovom pitanju. Pošto je Bog razotkrio tu nepopustljivu narav – pošto sam je čuo, a sada sam je spoznao – ja, dakle, moram da se promenim. Kada sam se u prošlosti nekoliko puta susreo s takvim stvarima, sledio sam svoje telo i doživeo neuspeh, i nisam zadovoljan time. Ovog puta moram da primenjujem istinu.” Sa takvom ambicijom moguće je primenjivati istinu, i to je promena. Kada neko vreme na ovaj način doživljavate to iskustvo, i u stanju ste da sprovedete više istina u delo, a to onda donosi veće promene, tako da se tvoje buntovne i nepopustljive naravi sve manje otkrivaju, da li je došlo do promene u tvojoj život-naravi? Ako se tvoja buntovna narav vidno sve više smanjuje, a tvoja pokornost Bogu postaje sve veća, onda je došlo do stvarne promene. Dakle, u kojoj meri moraš da se promeniš da bi postigao istinsku pokornost? Uspećeš kada ne bude ni najmanje nepopustljivosti, već samo pokornosti. To je spor proces. Promene u naravi se ne dešavaju preko noći, one zahtevaju duži period iskustva, možda čak i čitav život. Ponekad je potrebno pretrpeti velike muke, muke slične umiranju i vraćanju u život, muke bolnije i teže od živih rana.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje šest vrsta iskvarenih naravi je jedina prava samospoznaja”

Kad ljudi otkriju nadmenost, lažljivost i licemerje pred Bogom, da li su duboko u srcu iole svesni toga? (Jesu.) Kad postanu toga svesni, šta s tim urade? Da li se obuzdaju? Da li se suzdržavaju? Da li razmišljaju o sebi? (Ne.) Kakva je to narav kad osoba zna da je otkrila nadmenu narav, ali i dalje ne ramišlja o sebi i ne pokušava sebe da upozna, a ako joj neko na to ukaže, ona i dalje to ne prihvata, već pokušava da se brani? (Nepopustljivost.) Tako je, to je nepopustljivost. Bez obzira na to kako se ova vrsta nepopustljive naravi ispoljava pred drugima i bez obzira na kontekste u kojima se takav stav otkriva, to je osoba s nepopustljivom naravi. Bez obzira na to koliko su ljudi lukavi i pretvorni, ta nepopustljiva narav se lako razotkrije. To je zbog toga što ljudi ne žive u vakuumu. Bez obzira na to da li ne nalaze pred drugim ljudima ili ne, svi ljudi žive pred Bogom i svaku osobu Bog proučava. Ako je neko po običaju tvrdoglav, razuzdan, neobuzdan i tome naginje, a doživeo je otkrivenje o iskvarenosti, i ako se, čak i kad to oseti i prepozna, ne okrene i ne pokaje, ako se ne otvori za razgovore u društvu i ne traga za istinom da bi rešio taj problem, onda je to nepopustljivost. Što se tiče ispoljavanja nepopustljivosti, postoje dve vrste: „svojeglavost” i „otvrdnulost”.^[a] „Svojeglavost” je kada je neko veoma tvrdoglav, kada ne menja svoj pravac i nije mekan. „Otvrdnulost” je kada se drugi ljudi ne usuđuju ni da se o vas očešu i osećaju bol ako se to desi. Ljudi obično ne žele da dođu u dodir s onima koji imaju nepopustljivu narav, baš kao što ljudi ne žele da imaju dodira s tvrdim stvarima i osećaju se neprijatno kad se to desi. Ljudi vole meke stvari, tekstura mekih stvari prija ljudima i u njoj uživaju, a nepopustljivost je upravo suprotna tome. Nepopustljivost navodi ljude da ispolje stav, a taj stav je zadrtost i tvrdoglavost. Kakva je narav ovde u igri? Nepopustljiva narav. To znači sledeće: kada se osoba s nečim susretne, iako je svesna ili ima blagi osećaj da njen stav nije dobar ni ispravan, njena nepopustljiva narav je tera da pomisli: „Pa šta ako neko sazna? Takav sam!” Kakav je ovo stav? Osoba poriče problem, ne smatra da je taj stav loš ili buntovan prema Bogu, da potiče od Sotone i da je otkrivenje Sotonine naravi. Takvi ljudi ne osećaju i ne uviđaju kako Bog to vidi i koliko je to Bogu mrsko – u tome je ozbiljnost ovog problema. Da li je nepopustljiva narav dobra ili loša? (Loša je.) To je sotonska narav. Zbog nje ljudi teško prihvataju istinu i još im je teže da se pokaju. Sve sotonske naravi su negativne, Bog ih sve mrzi i nijedna od njih nije pozitivna stvar.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje sopstvene naravi osnova je njene promene”

a. Izvorni tekst ne sadrži izraz „postoje dve vrste: ’svojeglavost’ i ’otvrdnulost’”.

Sledeća glavna odlika je nešto što postoji u narav-suštini svakog čoveka: nepopustljivost. Ona se takođe ispoljava sasvim konkretno i očigledno, zar ne? (Tako je.) Ovo su dva glavna načina ispoljavanja i izlivanja čovekove iskvarene naravi. Te specifične vrste ponašanja, ti specifični pogledi na svet, stavovi i tome slično, istinito i tačno ilustruju činjenicu da u iskvarenoj ljudskoj naravi zaista ima elemenata odbojnosti prema istini. Naravno, ono što je u čovekovoj naravi izrazitije jesu manifestacije nepopustljivosti: šta god da Bog govori i kakve god se iskvarene ljudske naravi razotkrivaju tokom obavljanja Božjeg dela, ljudi tvrdoglavo odbijaju da to priznaju i opiru se tome. Naravno, osim očiglednog otpora i prezrivog odbacivanja, postoji još jedna vrsta ponašanja, koja se ogleda u tome da se ljudi uopšte ne bave Božjim delom, kao da ono nema nikakve veze s njima. Šta zapravo znači ne baviti se Bogom? To je ono kad neko kaže: „Možeš Ti da pričaš šta hoćeš – to se mene uopšte ne tiče. Ništa od Tvog suda i razotkrivanja nema nikakve veze sa mnom. Ja to ne prihvatam, niti priznajem.” Možemo li ovakav stav nazvati „nepopustljivim”? (Možemo.) To je ispoljavanje nepopustljivosti. Takvi će ljudi reći: „Živim kako mi se prohte, na način koji je za mene udoban i koji me čini srećnim. Čak i ako ispoljavam ponašanja o kojima Ti govoriš, kao što su nadmenost, lažljivost, odbojnost prema istini, rđavost, pakost i tome slično – pa šta onda? Neću ih analizirati, upoznavati niti prihvatati. Ja, naprosto, tako verujem u Boga, i šta mi možeš?” U ovakvom se stavu ogleda nepopustljivost. Ako se ljudi ne bave Božjim rečima i ako na njih ne obraćaju pažnju, što znači da jednodušno ignorišu Boga ma šta da On govori, bilo da im se obraća u formi podsećanja, upozorenja ili saveta – bez obzira na način govora koji koristi i bez obzira na izvore i ciljeve Njegovog govora – onda je stav takvih ljudi nepopustljiv. To znači da oni ne obraćaju pažnju na goruću nameru Božju, a još manje na Njegovu iskrenu i dobronamernu želju da ljude spase. Šta god Bog činio, ljudi nisu rešeni da u tome sarađuju i nisu voljni da teže ka istini. Čak i ako priznaju da su Božji sud i otkrivenje u potpunosti istiniti, u njihovim srcima nema kajanja i oni nastavljaju da veruju kao i pre. Na kraju, nakon što su odslušali brojne propovedi, oni i dalje ponavljaju jedno te isto: „Ja sam, u svakom slučaju, istinski vernik, nisam loš čovek, nikome ne bih namerno učinio ništa nažao, u stanju sam da se odreknem nekih stvari, mogu da istrpim nedaće i spreman sam da platim cenu za svoju veru. Bog me neće napustiti.” Zar nije i Pavle upravo tako govorio: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Osim toga, već mi je pripravljen venac pravednosti”? Ljudi imaju takav stav. A kakva se narav krije iza takvog stava? Nepopustljiva narav.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (1)”

Ukoliko su ljudi savesni i razumni i žude za istinom, a ipak nikada ne umeju sebe da preispitaju i da nakon svojih grešaka naprave preokret, već umesto toga veruju u načelo „bilo pa prošlo” i ubeđeni su da nisu pogrešili, na kakvu to onda narav ukazuje? Na kakvu vrstu ponašanja? Šta je suština takvog ponašanja? (Nepopustljivost.) Takvi ljudi su nepopustljivi i, šta god da se desi, to predstavlja put kojim će ići. Bog ne voli takve ljude. Šta je Jona rekao kada je izgovorio Božje reči Ninivljanima? („Još četrdeset dana i Niniva će biti uništena” (Knjiga proroka Jone 3:4).) Kako su Ninivljani reagovali na te reči? Kada su videli da će ih Bog uništiti, brže-bolje su uzeli kostret i pepeo, priznali Mu svoje grehe i napustili put zla. To znači pokajati se. Ako je čovek u stanju da se pokaje, time dobija ogromnu priliku. Kakva je to prilika? Prilika da nastavi da živi. Bez pravog pokajanja bilo bi ti teško da nastaviš dalje, bilo u obavljanju svoje dužnosti, bilo u traganju za spasenjem. U svakoj etapi – bilo kada te Bog disciplinuje ili prekoreva, ili kada te podseća i podstiče – dokle god postoji sukob između tebe i Boga, kod tebe ne dolazi do preobražaja i ostaješ privržen svojim idejama, pogledima i stavovima; iako ideš napred, sukob između tebe i Boga, tvoje pogrešno razumevanje o Njemu, tvoje pritužbe i buntovništvo protiv Njega nisu otklonjeni, a u tvom srcu ne dolazi do preobražaja. Tada će te Bog, koliko je do Njega, eliminisati. Iako nisi napustio svoju dužnost, još uvek je obavljaš i imaš kakvu-takvu odanost prema nalogu koji ti je Bog poverio i ljudi to smatraju prihvatljivim, postoji još nešto: spor između tebe i Boga stvorio je trajno neslaganje. Nisi iskoristio istinu da ga razrešiš i zadobiješ istinsko razumevanje Božjih namera. Iz toga proističe da se tvoje pogrešno razumevanje Boga produbljuje i uvek misliš da Bog greši i da se prema tebi nepravedno postupa, a to znači da se nisi preobratio. Tvoje buntovništvo, tvoje predstave i tvoje pogrešno razumevanje Boga i dalje su prisutni i navode te da imaš mentalitet nepokornosti, da večito budeš buntovan i da se protiviš Bogu. Zar takva osoba nije neko ko se buni protiv Boga, opire Mu se i tvrdoglavo odbija da se pokaje? Zašto je Bogu toliko bitno da se ljudi preobrate? Kakav treba da bude stav stvorenog bića prema Stvoritelju? Takav da priznaje da je Stvoritelj u pravu, šta god da učini. Ukoliko to ne prihvatiš, to da je Stvoritelj istina, put i život biće za tebe samo prazne reči. Ako bude tako, hoćeš li moći još uvek da postigneš spasenje? Nećeš. Ne bi bio podoban; Bog ne spasava ljude kao što si ti.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razrešenjem vlastitih predstava čovek može da stupi na pravi put vere u Boga (3)”

Neki ljudi su uvek sputani prestupima iz prošlosti, pa razmišljaju: „Bog nikako ne može da oprosti nešto čime se vređa Njegova narav. Njegovo srce me je još odavno s gnušanjem odbacilo i za mene nema svrhe da stremim ka istini.” Kakav je ovo stav? To zovemo sumnjičavošću prema Bogu i pogrešnim razumevanjem Boga. U stvari, i pre nego što si učinio išta što vređa Božju narav, prema Njemu si imao neučtiv i površan stav, bez imalo poštovanja, i prema Bogu se nisi odnosio kao da je Bog. Usled trenutne neukosti ili impulsivnosti ljudi otkrivaju svoje sotonske naravi i ako nema nikoga da ih dovede u red ili ih zaustavi, oni čine prestupe. Nakon što njihovi prestupi dovedu do posledica, oni ne znaju da se pokaju, a ipak se osećaju nelagodno. Oni brinu o svom budućem ishodu i odredištu i u svom srcu nose sve ove stvari, stalno razmišljajući: „Sa mnom je gotovo i upropašten sam, pa ću sebe naprosto otpisati kao beznadežan slučaj. Ako me Bog jednog dana ne bude želeo i sasvim me se bude gnušao, najgore što može da se desi jeste da umrem. Prepustiću se na milost Božjoj orkestraciji.” Spolja posmatrano, oni govore o tome da se prepuštaju na milost Božjoj orkestraciji i da se pokoravaju Njegovim uređenjima i suverenosti, međutim, kakvo je njihovo pravo stanje? To je stanje otpora, nepopustljivosti, nepokajanja. Šta znači kad neko nema pokajanja? To znači da se drži sopstvenih ideja, ne verujući i ne prihvatajući ništa što Bog kaže i uvek razmišljajući na ovaj način: „Božje reči ohrabrenja i utehe nisu upućene meni, već drugim ljudima. Kad je reč o meni, sa mnom je svršeno, već sam otpisan, bezvredan – od mene je Bog još odavno digao ruke i, koliko god da ispovedam svoje grehe, molim se ili pokajnički jecam, On mi nikada neće pružiti drugu priliku.” Kakav je ovo stav, kad oni u svom srcu Boga odmeravaju ili Ga dovode u pitanje? Je li to stav ispovedanja i pokajanja? Očigledno nije. Ovakav stav predstavlja jednu vrstu naravi – nepopustljivosti, neverovatne nepopustljivosti. Spolja izgledaju naročito samopravedno, nikoga ne slušaju, svaku doktrinu razumeju, ali ništa od toga ne primenjuju. U stvari, oni imaju nepopustljivu narav. Iz Božje perspektive, da li je nepopustljivost pokornost ili buntovništvo? Jasno je da je buntovništvo. Međutim, ti ljudi smatraju da im je učinjena velika nepravda: „Nekada sam mnogo voleo Boga, ali On ne može da pređe preko te jedne male greške koju sam napravio i sada moj ishod više ne postoji. Za ljude poput mene, Bog je izrekao presudu. Ja sam Pavle.” Je li Bog rekao da si ti Pavle? Bog to nije rekao. Ti kažeš da si Pavle – odakle to dolazi? Ti kažeš da će te Bog oboriti, kazniti i poslati u pakao. Ko je odlučio o ovom ishodu? Očito je da si sȃm o tome odlučio, pošto Bog nikada nije rekao da ćeš biti poslat u pakao kad Njegovo delo bude dovršeno i da ne možeš da uđeš u carstvo nebesko. Dokle god Bog ne kaže da te se gnuša i odbacuje, u tom slučaju imaš priliku i pravo da stremiš ka istini, i samo treba da prihvatiš sud i grdnju Božjih reči. Moraš da imaš ovakav stav, pošto je to stav prihvatanja istine i Božjeg spasenja, kao i istinskog pokajanja. Uvek se čvrsto držiš svojih predstava, zamisli i pogrešnog razumevanja; tim stvarima si već ispunjen i nastanjen, pa si čak odlučio da te Bog neće spasti, a onda si tokom obavljanja svoje dužnosti razvio površan način razmišljanja, način razmišljanja u kojem sebe otpisuješ kao beznadežan slučaj, negativan i pasivan način razmišljanja, način razmišljanja u kojem živiš dan za danom, način razmišljanja u kojem sve otaljavaš. Možeš li da zadobiješ istinu? S ovim mentalitetom nećeš moći da zadobiješ istinu i nećeš biti spasen. Zar takva osoba nije jadna? (Da, jeste.) Šta ju je navelo da bude tako jadna? To je izazvano neznanjem. Kad se stvari događaju, ona ne traži istinu, već uvek proučava i nagađa, želeći čak da pronikne u Božje reči da ustanovi koje od njih su izgovorene o njenoj situaciji, kakav je Božji stav, kako On izriče presude i kakav će biti njen ishod – i kroz ovo određuje kakav će biti rezultat te stvari. Da li je ovaj pristup traženje istine? Svakako da nije. Božje reči osude i prokletstva ta osoba drži sebi nad glavom, živeći u negativnosti – što deluje kao krhkost, slabost i negativnost, dok je zapravo vrsta otpora. Koja narav je u osnovi otpora? To je nepopustljivost. U Božjim očima, ova vrsta nepopustljivosti jeste vrsta buntovništva, a On to najviše prezire.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino kroz stremljenje ka istini čovek može da razreši svoje pogrešno razumevanje Boga i svoje predstave o Njemu”

Znate li od kakve vrste ljudi Bog na kraju odustaje? (Od onih koji su stalno nepopustljivi i ne kaju se pred Bogom.) Kakvo je konkretno stanje te vrste ljudi? (Kada obavljaju svoje dužnosti uvek su površni, a kada ih zadese nedaće, ne tragaju za istinom da bi pronašli rešenje. Nisu iskreni u pogledu toga kako bi trebalo da primenjuju istinu i sve rade aljkavo. Zadovoljavaju se samo time da ne čine rđave ili loše stvari i ne streme ka istini.) Površno ponašanje zavisi od situacije. Neki se tako ponašaju zato što ne razumeju istinu, i čak misle da je normalno biti površan. Neki su namerno površni i svesno se odlučuju za takvo ponašanje. Oni postupaju na taj način kada ne shvataju istinu i čak i ako je shvataju, ne popravljaju svoje ponašanje. Ne upražnjavaju istinu i stalno se tako ponašaju bez ikakve promene. Ne slušaju kada ih neko kritikuje, niti prihvataju orezivanje. Umesto toga, tvrdoglavo se drže svog mišljenja do samog kraja. Kako se to zove? To se zove nepopustljivost. Svi znaju da je „nepopustljivost” negativan, pogrdan izraz. To nije dobra reč. Šta biste vi rekli – kakva će biti nečija sudbina ukoliko ako mu prikače izraz „nepopustljiv” i ako ta osoba odgovara opisu? (Bog će je s gnušanjem odbaciti i gurnuti ustranu.) Slušajte Me, ono što Bog najviše mrzi su upravo takvi nepopustljivi ljudi i On želi da od njih odustane. Takvi ljudi su potpuno svesni svojih prestupa, ali se ne kaju, nikada ne priznaju svoje greške i uvek nalaze izgovore i argumente da bi se opravdali i izbegli odgovornost. Pokušavaju da pronađu uglađene i zaobilazne načine za rešavanje problema. Nastoje da svoje postupke sakriju od tuđih pogleda i stalno greše bez i trunke kajanja ili ispovesti u srcu. Takve osobe su izuzetno problematične i neće im biti lako da se spasu. Upravo je to vrsta ljudi koje Bog želi da napusti. Zašto bi Bog napustio takve ljude? (Zato što uopšte ne prihvataju istinu i savest im je otupela.) Takvi ljudi se ne mogu spasiti. Bog ne spasava te ljude, jer se ne bavi takvim beskorisnim poslom. Spolja izgleda kao da ih Bog ne spasava i da ih ne želi, a zapravo postoji praktičan razlog: ti ljudi ne prihvataju Božje spasenje, već ga odbacuju i opiru mu se. Misle: „Šta imam od toga što ću Ti se pokoriti, prihvatiti istinu i primenjivati je? Kakva je korist od toga? Učiniću to samo ako je korisno za mene, a ako ne, onda ništa.” Kakvi su to ljudi? To su ljudi vođeni ličnim interesom, koji ne vole istinu i gledaju samo sopstveni ćar. Ljudi vođeni ličnim interesom nisu u stanju da prihvate istinu. Ako pokušate da sa takvom osobom u zajedništvu razgovarate o istini i zatražite da spozna sebe i prizna svoje prestupe, šta će vam odgovoriti? „Kakva je korist od toga da priznam svoje prestupe? Ako me nateraš da priznam da sam učinio nešto loše i da priznam svoje grehe i pokajem se, kakve ću blagoslove dobiti? To će naškoditi mom ugledu i interesima, biću na gubitku. Ko će me obeštetiti?” To je mentalitet takvih ljudi. Tragaju isključivo za ličnom dobiti i smatraju da je postupanje na određeni način da bi se dobili Božji blagoslovi veoma neodređeno. Oni jednostavno ne veruju da je to moguće i veruju samo u ono što vide sopstvenim očima. Takve ljude pokreće lični interes i žive rukovodeći se sotonskom filozofijom „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”. To je njihova priroda-suština. U njihovom srcu, priznati Boga i priznati istinu znači da veruju u Boga. Ne činiti zlo im je prihvatljivo, pod uslovom da im je od koristi i sigurno nisu na gubitku. O primeni istine i pokornosti prema Bogu govore samo kada njihovi interesi nisu pogođeni. Ako je naneta šteta njihovim interesima, onda nisu u stanju da primenjuju istinu ni da se pokore Bogu. Još je neizvodljivije zamoliti ih da se daju Bogu, pate ili plate za cenu za Njega. Takvi ljudi nisu istinski vernici. Žive zarad sopstvenih interesa i samo tragaju za blagoslovima i koristima. Nisu spremni da pate ili plate cenu, a opet žele mesto u Božjoj kući da bi izbegli smrt. Takvi ljudi ne prihvataju ni trunku istine i Bog ih ne može spasiti. Da li Bog, i pored svega toga, može da ih spasi? Bog će ih sigurno s gnušanjem odbaciti i ukloniti. Da li to znači da ih Bog neće spasiti? Oni su sami sebe odbacili. Ne streme ka istini, ne mole se Bogu niti se na Njega oslanjaju – kako onda da ih Bog spasi? Preostaje jedino da se odustane od tih ljudi, da se ostave po strani i da se ostave da razmisle o sebi. Ako ljudi žele da budu spaseni, jedini način je da prihvate istinu, spoznaju sebe, pokaju se i prožive istina-stvarnost. Na taj način mogu da dobiju Božje odobravanje. Moraju da primenjuju istinu da bi mogli da se pokore Bogu i da budu bogobojažljivi, što je konačni cilj spasenja. Pokornost i bogobojažljivost moraju da budu otelotvoreni u ljudima i proživljeni od strane ljudi. Ako ne hodaš putem stremljenja ka istini, drugi put ne možeš da izabereš. Ako čovek ne hoda tim putem, može se samo reći da ne veruje da ga istina može spasiti. On ne veruje da sve reči koje je Bog izgovorio mogu da ga preobraze i pretvore ga u pravu osobu. Povrh toga, takav čovek suštinski ne veruje da je Bog istina, niti veruje u činjenicu da istina može da promeni i spasi ljude. Prema tome, ma koliko to detaljno analizirali, srce takvog čoveka je nepopustljivo. On odbija da prihvati istinu bez obzira na sve, on je beznadežan slučaj i nemoguće ga je spasti.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kada veruješ u Boga, najvažnije je da primenjuješ i doživljavaš Njegove reči”

Je li teško promeniti nepopustljivu narav? Ima li načina da se to postigne? Najjednostavniji i najneposredniji metod jeste da promeniš svoj stav prema Božjim rečima i prema Sȃmom Bogu. Kako da preinačiš taj svoj stav? Tako što ćeš detaljno analizirati i spoznati stanja i načine razmišljanja koji proizlaze iz tvog nepopustljivog stava, i tako što ćeš razmotriti koji se tvoji postupci i reči, koja stanovišta i namere, pa čak i koje od konkretnih misli i ideja koje izlivaš, nalaze pod uticajem tvoje nepopustljive naravi. Dobro prouči i pojedinačno razreši svako od tih ponašanja, izliva i stanja, a zatim ih okreni naopačke – čim neko od njih otkriješ i proučiš, požuri da ga što pre izokreneš. Primera radi, baš smo maločas razgovarali o delanju na osnovu vlastitih sklonosti i raspoloženja, što je definicija hirovitosti. Hirovita narav nosi sa sobom odbojnost prema istini. Ako ustanoviš da i sam pripadaš takvoj vrsti ljudi, s tako iskvarenom naravi, ako ne preispituješ sebe niti tragaš za istinom kako bi se takve naravi oslobodio, tvrdoglavo umišljajući da je s tobom sve u redu, to je nepopustljivost. Možda ćeš, nakon ove propovedi, iznenada shvatiti: „I ja sam takve stvari govorio i imam takve stavove. Moja je narav takva da mi je istina odbojna. Pošto tako stoje stvari, pristupiću razrešenju svoje naravi.” Kako ćeš, dakle, pristupiti tom razrešenju? Za početak, odrekni se tog svog osećaja nadmoći, svoje hirovitosti i svoje samovolje; bez obzira da li si dobro ili loše raspoložen, pogledaj šta to Bog od tebe zahteva. Ako si u stanju da se pobuniš protiv tela i da deluješ u skladu s Božjim zahtevima, kako će On gledati na tebe? Ako zaista možeš da započneš sa rešavanjem svoje iskvarene naravi, to je znak da pozitivno i proaktivno sarađuješ sa Božjim delom. Počećeš svesno da se buniš protiv naravi kojoj je istina odbojna i da je se oslobađaš, a ujedno ćeš se rešiti i svoje nepopustljive naravi. Kad se budeš rešio obeju svojih iskvarenih naravi, moći ćeš da se pokoriš Bogu i da Mu udovoljiš, a to će se Njemu jako dopasti.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (1)”

Nepopustljivost je problem koji proizlazi iz iskvarene naravi; to je nešto što postoji u čovekovoj prirodi i što nije lako razrešiti. Kad neko ima nepopustljivu narav, to se uglavnom ispoljava kroz sklonost ka iznalaženju opravdanja i klimavih argumenata, ka upornom pridržavanju vlastitih ideja i teškom prihvatanju novina. Ima trenutaka kad ljudi shvate da su im ideje pogrešne, ali ih se i dalje uporno drže zbog vlastite sujete i ponosa, ostajući do kraja tvrdoglavi. Takvu nepopustljivu narav je teško transformisati, čak i kada je čovek svestan nje. Da bi razrešio problem nepopustljivosti, čovek mora da poznaje nadmenost, lažljivost, zlobu, odbojnost prema istini i druge slične naravi. Kad čovek spozna vlastitu nadmenost, lažljivost, zlobu, kad shvati da mu je istina odbojna, da ne želi da se pobuni protiv svog tela uprkos tome što želi da primenjuje istinu, kad shvati da se stalno pravda i da drugima objašnjava svoje teškoće iako želi da se pokori Bogu, biće mu lako da prizna kako ima problem sa nepopustljivošću. Da bi taj problem razrešio, čovek najpre mora imati normalan ljudski razum i mora početi tako što će naučiti da sluša Božje reči. Ako želiš da budeš Božja ovca, moraš naučiti da slušaš Njegove reči. A kako treba da ih slušaš? Tako što ćeš slušati sve one, za tebe bitne, probleme koje On u Svojim rečima razotkriva. Kad god naiđeš na neki takav problem, treba da ga prihvatiš; ne smeš verovati da je to problem nekih drugih ljudi, problem koji svi ljudi imaju, ili problem čitavog čovečanstva, koji s tobom nema nikakve veze. Bilo bi pogrešno da u tako nešto poveruješ. Treba da se preispitaš kako bi, kroz otkrivenje Božjih reči, uvideo da li i sȃm poseduješ neka od iskvarenih stanja ili iskrivljenih stavova koje Bog razotkriva. Primera radi, kad čuješ Božje reči kojima se otkrivaju manifestacije nadmene naravi koja se iz čoveka izliva, treba da se zapitaš: „Pokazujem li i ja znakove nadmenosti? Pošto sam i sȃm iskvareno ljudsko biće, mora da i ja pokazujem neke od tih manifestacija; treba da se preispitam u vezi s tim. Ljudi kažu da sam nadmen, da se uvek ponašam kao da sam bolji i jači od drugih, da sputavam ljude dok govorim. Je li moja narav zaista takva?” Putem takvog preispitivanja, na kraju ćeš shvatiti da je otkrivenje Božjih reči u potpunosti tačno – da si ti jedna nadmena osoba. A budući da je otkrivenje Božjih reči sasvim tačno, da se savršeno i bez trunke neslaganja poklapa s tvojom situacijom, te da se nakon dubljeg razmišljanja čini još tačnijim, treba da prihvatiš sud i grdnju iz Njegovih reči i da, u skladu s njima, razaznaš i spoznaš suštinu svoje iskvarene naravi. Tek tada ćeš moći da osetiš iskreno kajanje. Verujući u Boga, samog sebe možeš spoznati jedino tako što ćeš jesti i piti Njegove reči. Da bi rešio svoje iskvarene naravi, moraš prihvatiti sud i razotkrivanje posredstvom Božjih reči. Ako nisi u stanju da to uradiš, ni na koji način nećeš moći da odbaciš svoje iskvarene naravi. Ako si pametan i ako uviđaš da je otkrivenje Božjih reči, u osnovi, tačno, ili priznaješ da je barem polovina Njegovih reči tačna, onda treba odmah da ih prihvatiš i da se pokoriš Bogu. Osim toga, moraš se moliti Bogu i preispitivati sȃmog sebe. Tek tada ćeš shvatiti da su sve Božje reči otkrivenja tačne, da sve te reči predstavljaju ništa manje do sušte činjenice. Jedino kroz pokoravanje Bogu bogobojažljivim srcem, ljudi mogu istinski preispitivati sebe. Tek tada će moći da u sebi otkriju raznorazne iskvarene naravi i da shvate da su uistinu nadmeni i samopravedni, bez trunke razuma. Ako čovek ljubi istinu, moći će da padne ničice pred Boga, moći će da Mu prizna svoju duboku iskvarenost i biće spreman da prihvati Njegov sud i grdnju. Na taj način, ljudima će se u srcu javiti kajanje, počeće da negiraju i mrze sami sebe i zažaliće što nisu ranije počeli da streme ka istini, misleći: „Zašto nisam mogao da prihvatim sud i grdnju Božjih reči čim sam počeo da ih čitam? Moj stav prema Njegovim rečima bio je nadmen, zar ne? Kako sam mogao da budem toliko nadmen?” Nakon što u nekom periodu budu često preispitivali sebe na ovaj način, shvatiće da su zaista nadmeni, da ne mogu u potpunosti da priznaju da su Božje reči istinite i činjenične, te da zaista nemaju ni trunke razuma. Spoznati samog sebe, međutim, nije nimalo lako. Svaki put kad preispituje sebe, čovek može da stekne tek malo veće i malo dublje znanje o sebi. Sticanje jasnog znanja o vlastitoj iskvarenoj naravi nije nešto što se može postići za kratko vreme; čovek mora više da čita Božje reči, više da se moli i češće da preispituje sebe. Jedino tako će postepeno spoznati samoga sebe. Svi koji istinski poznaju sebe, u prošlosti su više puta doživljavali neuspeh i posrtali, nakon čega su čitali Božje reči, molili se Bogu i preispitivali sebe, te na taj način uvideli istinu o vlastitoj iskvarenosti i osetili da su zaista bili duboko iskvareni i potpuno lišeni istina-stvarnosti. Ako budeš ovako doživljavao Božje delo, ako se budeš molio Bogu i tražio istinu kad te nešto zadesi, postepeno ćeš i ti spoznati sebe. A onda će ti, jednog dana, u srcu konačno biti jasno: „Možda i jesam nešto boljeg kova u odnosu na druge ljude, ali to mi je od Boga dato. Stalno se hvalim, nastojim da nadmašim druge ljude kad govorim i pokušavam da ih navedem da rade na moj način. Zaista mi nedostaje razum – ovo je čista nadmenost i samopravednost! Preispitujući sebe, spoznao sam vlastitu nadmenu narav. To su Božje prosvećenje i blagodat, i ja sam Mu na njima zahvalan!” Da li je dobro ili loše kad neko spozna vlastitu iskvarenu narav? (Dobro je.) Kad to postignete, treba da težite ka tome da govorite i postupate razumno i poslušno, da budete ravnopravni sa drugima, da se prema drugim ljudima ponašate pravedno i da ih ne sputavate, da ispravno gledate na svoje kvalitete, talente, prednosti i tome slično. Na taj će način vaša nadmena narav biti razrešena, baš kao što se stena pretvara u prah pod upornim udarcima čekića. Kad nakon toga budete stupali u odnose s drugim ljudima ili sarađivali s njima u obavljanju neke dužnosti, moći ćete korektno da se odnosite prema njihovim stavovima i da ih pomno i pažljivo saslušate. A kad čuješ kako zastupaju neki ispravan stav, pomislićeš: „Izgleda da ipak nisam osoba najboljega kova. Činjenica je da svaki čovek ima svoje prednosti i da drugi ljudi uopšte nisu inferiorni u odnosu na mene. Ranije sam uvek mislio da sam boljeg kova u odnosu na druge. A zapravo se radilo o samoobožavanju i uskogrudoj neukosti. Moji pogledi na svet bili su veoma ograničeni, kao u žabe na dnu bunara. Takvo razmišljanje zaista nije imalo nikakvog smisla – i bilo je bestidno! Bio sam zaslepljen i zaglušen vlastitom nadmenom naravi. Tuđe reči nisu dopirale do mene, smatrao sam da sam bolji od njih i da sam u pravu, a zapravo ni od koga nisam nimalo bolji!” Tog ćeš trenutka steći pravi uvid i znanje o vlastitim nedostacima i o svom sitnom rastu. A nakon toga, dok sa drugima budeš razgovarao, pažljivo ćeš osluškivati njihove stavove i shvatićeš da: „Ima toliko ljudi koji su bolji od mene. Moj kov i sposobnost razumevanja su, u najboljem slučaju, osrednji.” Zar sa ovom spoznajom nećete steći barem malo samosvesti? Kada to doživite i kada budete često preispitivali sebe u skladu s Božjim rečima, doći ćete do istinske samospoznaje, koja će se svakim danom sve više produbljivati. Moći ćete da prozrete istinu o svojoj iskvarenosti, o svom siromaštvu i jadu, o svojoj žalosnoj ružnoći, i tada ćete biti odbojni sami sebi i prezreti svoju iskvarenu narav. Tada će vam biti lako da se pobunite protiv sebe. Tako se doživljava Božje delo. Morate, u skladu s Božjim rečima, preispitivati svoje izlive iskvarenosti. Konkretnije govoreći, nakon što u bilo kojoj situaciji otkrijete iskvarenu narav, morate često preispitivati i spoznavati sebe. Tada će vam biti lako da jasno uočite svoju iskvarenu suštinu i u srcu ćete moći da osetite mržnju prema svojoj iskvarenosti, prema svom telu i prema Sotoni. Ujedno ćete biti u stanju da od srca zavolite istinu i da stremite ka njoj. Na taj način, tvoja nadmena narav počeće lagano da gasne i ti ćeš je, malo po malo, sasvim odbaciti. Bićeš sve razumniji i biće ti lakše da se pokoriš Bogu. U očima drugih, izgledaćeš stabilnije i utemeljenije, a tvoje će reči zvučati objektivnije. Bićeš sposoban da saslušaš druge i daćeš im vremena da govore. Kad uvidiš da su drugi u pravu, biće ti lako da prihvatiš njihove reči, i tvoji odnosi s ljudima neće više biti toliko zahtevni. Sa svima ćeš moći skladno da sarađuješ. Ako svoju dužnost budeš tako obavljao, zar onda nećeš imati razuma i ljudskosti? Upravo tako se čovek rešava te vrste iskvarene naravi.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (1)”

Uzmimo za primer nepopustljivu narav: na početku, kada nije bilo nikakve promene u tvojoj naravi, ti nisi shvatao istinu, niti si bio svestan da imaš nepopustljivu narav, i kada si čuo istinu, pomislio si u sebi: „Kako istina uvek može da otvori ožiljke ljudima?” Kada si to čuo, osetio si da su Božje reči tačne, ali ako posle jedne ili dve godine nisi uzeo nijednu od njih k srcu, ako nisi prihvatio nijednu od njih, onda je to nepopustljivost, zar ne? Ako posle dve ili tri godine nije bilo prihvatanja, ako nije bilo promene u tvom stanju i mada nisi zaostao u obavljanju svoje dužnosti, i mnogo si pretrpeo, tvoje nepopustljivo stanje uopšte nije razrešeno, niti je i najmanje smanjeno, da li je onda došlo do bilo kakve promene u tom aspektu tvoje naravi? (Ne.) Zašto onda trčiš okolo i radiš? Bez obzira na to zbog čega to činiš, ti trčiš i radiš naslepo, jer si trčao ovoliko i radio onoliko, a ipak nije došlo ni do najmanje promene u tvojoj naravi. Dok ne dođe dan kada ćeš iznenada pomisliti: „Kako to da nisam u stanju da posvedočim ni jednu jedinu reč? Moja život-narav se uopšte nije promenila.” U ovom trenutku osećaš koliko je taj problem ozbiljan i misliš u sebi: „Zaista sam buntovan i nepopustljiv! Ja nisam osoba koja stremi ka istini! U mom srcu nema mesta za Boga! Kako se to može nazvati verom u Boga? Verujem u Boga niz godina, ali još uvek ne proživljavam lik čoveka, niti je moje srce blisko Bogu! Nisam ni Božje reči uzeo k srcu; niti imam bilo kakav osećaj prekora ili sklonost da se pokajem kada učinim nešto loše – zar to nije nepopustljivost? Zar ja nisam buntovni sin?” Osetićeš nespokoj. A šta znači to što osećaš nespokoj? To znači da želiš da se pokaješ. Ti si svestan svoje nepopustljivosti i buntovnosti. I u tom trenutku, tvoja narav počinje da se menja. I ne shvataš da u tvojoj svesti postoje izvesne misli i želje koje želiš da promeniš i više se ne nalaziš u ćorsokaku sa Bogom. Uočavaš da želiš da popraviš svoj odnos sa Bogom, da više ne budeš tako nepopustljiv, da budeš u stanju da primeniš Božje reči u svakodnevnom životu, da ih primenjuješ kao istina-načela – ti imaš tu svest. Dobro je da si svestan toga, ali da li to znači da ćeš moći odmah da se promeniš? (Ne.) Moraš da stekneš nekoliko godina iskustva, tokom kojih ćeš imati sve jasniju svest u svom srcu, i imaćeš snažnu potrebu, a u srcu ćeš misliti: „Ovo nije u redu – moram da prestanem da gubim vreme. Moram da stremim ka istini, moram da uradim nešto ispravno. U prošlosti sam zanemarivao svoje dužnosti, samo sam razmišljao o materijalnim stvarima kao što su hrana i odeća i samo sam tragao za slavom i dobitkom. Posledica je da nisam zadobio nikakvu istinu. Žao mi je zbog toga i moram da se pokajem!” U tom trenutku krećeš pravim putem vere u Boga. Dokle god ljudi počnu da se usmeravaju na primenu istine, zar ih to ne vodi korak bliže promenama u njihovoj naravi? Ma koliko dugo verovao u Boga, ako možeš da osetiš sopstvenu pometenost – da si uvek samo besciljno lutao i da posle nekoliko godina čistog besciljnog lutanja nisi ništa zadobio, i da se još uvek osećaš prazno – i ako se zbog toga osećaš neprijatno, i počneš da se preispituješ, i osećaš da gubiš vreme kada ne stremiš ka istini, onda ćeš u tom trenutku shvatiti da su Božje reči podsticaja Njegova ljubav prema čoveku, i mrzećeš sebe zato što ne slušaš Božje reči i zato što ti toliko nedostaju savest i razum. Pokajaćeš se i poželećeš da iz korena promeniš svoje ponašanje i da istinski živiš pred Bogom, i reći ćeš sebi: „Ne mogu više da povređujem Boga. Bog je mnogo toga rekao i svaka reč je bila za dobrobit čoveka i upućivanje čoveka na pravi put. Bog je tako divan, i tako vredan čovekove ljubavi!” To je početak preobražaja ljudi. Veoma je dobro biti tako zahvalan! Ako si toliko otupeo da ni ne znaš te stvari, onda si u nevolji, zar ne? Danas ljudi shvataju da je ključ za veru u Boga u čitanju više Božjih reči, da je shvatanje istine najvažnije od svega, da su shvatanje istine i spoznaja sebe ključni i da su samo sposobnost primenjivanja istine i pretvaranja istine u svoju stvarnost ulazak na pravi put vere u Boga. Pa, koliko godina iskustva mislite da morate da imate da biste imali tu spoznaju i osećanje u srcu? Ljudi koji su promućurni, koji su pronicljivi, koji imaju snažnu želju za Bogom – takvi ljudi će možda moći da se preokrenu za jednu ili dve godine i da započnu svoj ulazak. Ali ljudi koji su zbunjeni, koji su tupi i glupi, kojima nedostaje uvid – proći će im tri ili pet godina u stanju ošamućenosti, neće biti svesni da ništa nisu zadobili. Ako svoje dužnosti obavljaju sa elanom, mogu da provedu više od deset godina ošamućeni i da i dalje ne ostvaruju očigledne dobitke niti da budu u stanju da govore o svojim iskustvenim svedočenjima. Tek kada su oterani ili eliminisani, konačno se probude i pomisle u sebi: „Zaista nemam nikakvu istina-stvarnost. Zaista nisam osoba koja stremi ka istini!” Nije li njihovo buđenje u ovom trenutku stiglo pomalo kasno? Neki ljudi besciljno lutaju ošamućeni, stalno se nadaju da će doći Božji dan, ali uopšte ne tragaju za istinom. Posledica toga je da je prošlo više od deset godina a da nisu ništa zadobili, niti su bili u mogućnosti da podele bilo kakvo svedočenje. Tek kada su oštro orezani i upozoreni, oni konačno osećaju kako Božje reči prodiru u njihovo srce. Kako su im srca nepopustljiva! Kako može da bude u redu da ne budu orezani i kažnjeni? Kako može da bude u redu da ne budu strogo disciplinovani? Šta mora da se učini da bi se oni osvestili, da bi odreagovali? Oni koji ne streme ka istini neće pustiti ni suzu dok ne ugledaju mrtvački sanduk. Tek kada počine mnoštvo demonskih i zlih stvari, dolazi im spoznaja i kažu sebi: „Da li je moja vera u Boga gotova? Zar me Bog više ne želi? Da li sam osuđen?” Počinju da se preispituju. Kada su negativni, oni osećaju da su sve ove godine verovanja u Boga bile uzaludne i puni su gorčine i skloni su da odustanu od sebe kao da su beznadežan slučaj. Ali kada se prizovu pameti, shvataju: „Zar ovim ne nanosim samo sebi štetu? Moram da stanem na noge. Rečeno mi je da ne volim istinu. Zašto mi je to rečeno? Kako to da ne volim istinu? Jao, ne! Ne samo da ne volim istinu, već ne mogu ni istine koje shvatam da sprovedem u delo! To je ispoljenje odbojnosti prema istini!” Razmišljajući o tome, pomalo se kaje, a pomalo strepi: „Ako nastavim ovako, sigurno ću biti kažnjen. Ne, moram brzo da se pokajem – Božja narav ne sme da se uvredi.” Da li je u tom trenutku njegov nivo nepopustljivosti smanjen? Kao da mu je igla probola srce; oseća nešto. A kada imaš taj osećaj, tvoje srce se uznemiri i počneš da se interesuješ za istinu. Zašto se u tebi javilo to interesovanje? Zato što ti je istina potrebna. Bez istine, kada si orezan, ne možeš da joj se pokoriš ili da prihvatiš istinu, i ne možeš da budeš postojan kada si na probi. Ako bi postao starešina, da li bi mogao da se uzdržiš od toga da budeš lažni vođa i da ideš putem antihrista? Ne bi. Možeš li da prevaziđeš svoj položaj i hvale drugih ljudi? Možeš li da prevaziđeš situacije ili iskušenja sa kojima se suočavaš? Predobro poznaješ i razumeš sebe, te ćeš reći: „Ako ne shvatam istinu, ne mogu da prevaziđem sve ovo – ja sam bezvredan, nisam sposoban ni za šta.” Kakav je to mentalitet? To je potreba za istinom. Kada imaš potrebu, kada si najbespomoćniji, samo ćeš želeti da se osloniš na istinu. Osetićeš da čovek ni na koga drugog ne može da se osloni i da samo oslanjanje na istinu može da reši tvoje probleme i omogući ti da prebrodiš orezivanje, kušnje i iskušenja i pomogne ti da prebrodiš svaku situaciju. I što više se budeš oslanjao na istinu, to ćeš više osećati da je istina dobra, korisna i od najveće pomoći za tebe i da može da reši sve tvoje poteškoće. U takvim trenucima počećeš da žudiš za istinom. Kada ljudi stignu do te tačke, da li njihova iskvarena narav počinje da se smanjuje ili menja malo po malo? Kada počnu da shvataju i prihvataju istinu, način na koji ljudi vide stvari počinje da se menja, posle čega i njihove naravi počinju da se menjaju. To je spor proces. U ranim fazama ljudi nisu u stanju da uoče te sitne promene; ali kada zaista shvate i kada su u stanju da primenjuju istinu, počinju da se dešavaju suštinske promene i oni mogu da osete takve promene. Od trenutka kada ljudi počnu da čeznu za istinom, i da osećaju glad za sticanjem istine, i žele da traže istinu, do trenutka kada im se nešto dogodi i, na osnovu njihovog shvatanja istine, oni budu u stanju da sprovedu istinu u delo i da zadovolje Božje namere, i da ne deluju u skladu sa svojom voljom, i u stanju su da prevaziđu svoje motive, i da prevaziđu svoje sopstveno nadmeno, buntovno, nepopustljivo i izdajničko srce, zar onda, malo po malo, istina ne postaje njihov život? A kada istina postane tvoj život, nadmene, buntovne, nepopustljive i izdajničke naravi u tebi prestaju da budu tvoj život i više ne mogu da te kontrolišu. A šta upravlja tvojim ponašanjem u ovom trenutku? Reči Božje. Kada reči Božje postanu tvoj život, da li je došlo do promene? (Jeste.) A posle toga, što se više menjaš, stvari postaju bolje. To je proces u kojem se naravi ljudi menjaju, a postizanje tog dejstva traje dugo.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje šest vrsta iskvarenih naravi je jedina prava samospoznaja”