Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Odbojnost prema istini uglavnom se odnosi na nedostatak interesovanja i mrskost prema istini i prema pozitivnim stvarima. Odbojnost prema istini je kada su ljudi u stanju da shvate istinu i znaju šta su pozitivne stvari, a ipak prema istini i pozitivnim stvarima imaju protivan, površan, mrzak, izbegavajući i ravnodušan stav. Takva je narav koja je odbojna prema istini. Da li takva narav postoji u svakome? Neki ljudi kažu: „Iako znam da je Božja reč istina, ipak mi se ne sviđa, niti je prihvatam, ili bar ne mogu sada da je prihvatim.” Šta je tu u pitanju? To znači imati odbojnost prema istini. Narav koja je u njima im ne dozvoljava da prihvate istinu. Koja konkretna ispoljenja neprihvatanja istine postoje? Neki kažu: „Shvatam sve istine, ali naprosto ne mogu da ih sprovedem u delo.” To otkriva da se radi o osobi koja oseća odbojnost prema istini, i da ne voli istinu, pa ne može da sprovede nijednu istinu u delo. Neki ljudi kažu: „Bog ima neprikosnovenost nad time što sam uspeo da zaradim mnogo novca. Bog me je zaista blagoslovio, Bog je bio mnogo dobar prema meni, Bog mi je dao veliko bogatstvo. Moja cela porodica je dobro obučena i sita, ne oskudevaju ni u odeći ni u hrani.” Kada vide da ih je Bog blagoslovio, ti ljudi zahvaljuju Bogu u svom srcu, znaju da je svim tim upravljao Bog, i da ih Bog nije blagoslovio – da su se oslanjali na sopstvene sposobnosti – oni nikada ne bi zaradili sav taj novac. To je ono što oni zaista misle u svom srcu, ono što zaista znaju i ono za šta zaista zahvaljuju Bogu. Ali dođe dan kada im posao propadne, kada nastupe teška vremena i kada pate u oskudici. Zašto je tako? Zato što pohlepno jure udobnost, zato što ne razmišljaju o tome kako da pravilno obavljaju svoju dužnost i sve vreme jure za bogatstvom, postaju robovi novca, što utiče na obavljanje njihove dužnosti, stoga im Bog sve to oduzima. U srcu znaju da ih je Bog blagoslovio sa toliko toga i da im je toliko toga dao, ali nemaju želju da uzvrate Božju ljubav, ne žele da izađu i obavljaju svoju dužnost, nesigurni su i stalno se plaše da će biti uhapšeni, plaše se da ne izgube celokupno bogatstvo i sva zadovoljstva, i kao ishod toga, Bog im sve to oduzima. Njima je u srcu sve jasno kao dan, znaju da im je Bog to oduzeo i da ih Bog dovodi u red, pa se mole Bogu i kažu: „O, Bože! Jednom si me blagoslovio, tako da možeš i drugi put da me blagosloviš. Tvoje postojanje je večno, a takvi su i Tvoji blagoslovi za čovečanstvo. Zahvaljujem Ti! Šta god da se desi, Tvoj blagoslov i Tvoje obećanje se neće promeniti. Ako mi oduzmeš, ipak ću se pokoriti.” Ali reč „pokoriti” iz njegovih usta ne zvuči iskreno. Njegova usta kažu da može da se pokori, ali pošto razmisli o tome, nešto mu tu ne štima: „Nekada je bilo tako dobro. Zašto je Bog sve to oduzeo? Zar to što ostajem kod kuće i obavljam svoju dužnost nije isto što i kada izlazim napolje da obavljam svoju dužnost? Šta sam to odlagao?” Uvek se priseća prošlosti. Ima neku vrstu pritužbe i nezadovoljstva prema Bogu i stalno se oseća potišteno. Da li mu je Bog još uvek srcu? U njegovom srcu je novac, materijalna udobnost i ona dobra vremena. U njegovom srcu uopšte nema mesta za Boga, On više nije njegov Bog. Iako zna da je istina da „Bog daje i Bog uzima”, on voli reči „Bog daje” i oseća odbojnost prema rečima „Bog uzima”. Jasno je da je njegovo prihvatanje istine selektivno. Kada ga Bog blagosilja, on to prihvata kao istinu – ali čim mu Bog oduzima, on ne može to da prihvati. On ne može da prihvati takvu neprikosnovenost od Boga, i namesto toga se opire i postaje ogorčen. Kada se od njega zatraži da obavi svoju dužnost, on kaže: „Hoću, ako mi Bog da blagoslov i blagodat. Bez Božjih blagoslova i sa svojom porodicom u ovakvom stanju siromaštva, kako da obavljam svoju dužnost? Ne želim!” Kakva je to narav? Iako on u svom srcu lično doživljava Božje blagoslove, kao i to da mu je On dao toliko toga, on nije voljan da prihvati kada mu Bog oduzima. Zašto je tako? Zato što ne može da se odrekne novca i lagodnog života. Iako možda nije podigao veliku galamu oko toga, možda nije pružio ruku Bogu i možda nije pokušao da povrati svoju nekadašnju imovinu oslanjajući se na sopstveni trud, on je već izgubio elan za Božje postupke, potpuno je nesposoban da prihvati pa kaže: „Zaista je bezobzirno da se Bog tako ponaša. To je neshvatljivo. Kako mogu da nastavim da verujem u Boga? Više ne želim da priznam da je On Bog. Ako ja ne priznam da je On Bog, On nije Bog.” Da li je to neka vrsta naravi? (Jeste.) Sotona ima takvu narav, Sotona tako poriče Boga. To je narav koja je odbojna prema istini i koja mrzi istinu. Kada ljudi toliko osećaju odbojnost prema istini, gde ih to vodi? Vodi ih u suprotstavljanje Bogu, u tvrdoglavo suprotstavljaju Bogu do samog kraja – što znači da je s njima gotovo.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje šest vrsta iskvarenih naravi je jedina prava samospoznaja”

Najočiglednije stanje ljudi koji imaju odbojnost prema istini se ogleda u tome da nisu zainteresovani ni za istinu ni za pozitivne stvari, čak ih se gnušaju i odbijaju ih, a posebno vole da prate trendove. Oni u srcu ne prihvataju stvari koje Bog voli i ono što Bog zahteva od ljudi da čine. Umesto toga, oni ih omalovažavaju i ravnodušni su prema njima, a neki čak često preziru merila i načela koja Bog zahteva od čoveka. Odbijaju ih pozitivne stvari i uvek u srcu osećaju otpor, suprotstavljanje i potpuni prezir prema njima. To je primarno ispoljenje odbojnosti prema istini. U crkvenom životu, čitanje Božje reči, molitva, zajedništvo o istini, vršenje dužnosti i rešavanje problema uz pomoć istine su sve pozitivne stvari. One su ugodne Bogu, ali neke ljude te pozitivne stvari odbijaju, ne zanimaju ih i ravnodušni su prema njima. Najgore je što oni zauzimaju prezriv stav prema pozitivnim ljudima kao što su pošteni ljudi, ljudi koji teže istini, oni koji verno obavljaju svoje dužnosti i oni koji čuvaju delo Božje kuće. Stalno pokušavaju da napadnu i isključe te ljude. Ako otkriju da imaju nedostatke ili da pokazuju iskvarenost, uhvate se za to, dignu veliku galamu oko toga i stalno ih zbog toga omalovažavaju. Kakva je to narav? Zašto su toliko neprijateljski nastrojeni prema pozitivnim ljudima? Zašto im je toliko stalo do zlih ljudi, do bezvernika i antihrista, zašto su tako predusretljivi prema njima i zašto često provode vreme s takvim ljudima? Kada se radi o negativnim i zlim stvarima, oni se uzbude i ushite, ali kada je reč o pozitivnim stvarima, u njihovom stavu počinje da se javlja otpor; posebno kada čuju da ljudi u zajedništvu razgovaraju o istini ili rešavaju probleme koristeći istinu, osećaju odbojnost i nezadovoljstvo u srcu i daju oduška svojim zamerkama. Zar takva narav nema odbojnost prema istini? Zar to nije otkrovenje iskvarene naravi? Ima mnogo ljudi koji veruju u Boga, koji vole da delaju za Njega i da za njega trče naokolo puni elana, a kada dođe do toga da treba da koriste svoju nadarenost i ono u čemu su dobri, da udovoljavaju svojim željama i da se razmeću, oni imaju neograničenu energiju. Ali ako ih zamoliš da primenjuju istinu i postupaju u skladu sa istina-načelima, tad više nema vetra u njihovim jedrima i gube elan. Ako im se ne dozvoli da se razmeću, postaju bezvoljni i snuždeni. Zašto imaju energiju da se razmeću? I zašto nemaju energiju da primenjuju istinu? U čemu je tu problem? Svi vole da se ističu; svi žude za ispraznom slavom. Svi imaju neiscrpnu energiju kada je u pitanju verovanje u Boga radi zadobijanja blagoslova i nagrada, pa zašto onda postaju bezvoljni, zašto se snužde kada treba da se primenjuje istina i da se buni protiv tela? Zašto se to dešava? To dokazuje da su ljudska srca nečista. Oni veruju u Boga samo da bi zadobili blagoslove – da se jasno izrazim, oni to čine da bi ušli u carstvo nebesko. Ako nema blagoslova ili koristi kojima treba težiti, ljudi postaju bezvoljni i snuždeni i gube elan. Svemu tome je uzrok iskvarena narav koja oseća odbojnost prema istini. Kada ih takva narav kontroliše, ljudi nisu voljni da izaberu put kojim će težiti istini, oni idu svojim putem i biraju pogrešan put – oni dobro znaju da je pogrešno juriti za slavom, dobitkom i statusom, a ipak ne mogu da izdrže bez tih stvari, niti da ih ostave po strani, te i dalje jure za njima, idući Sotoninim putem. U tom slučaju, oni ne slede Boga, već slede Sotonu. Sve što rade je u službi Sotone, i oni su Sotonine sluge.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Kako se uglavnom ispoljava ona vrsta naravi koja je odbojna prema istini? U odbijanju da prihvati da bude orezana. Neprihvatanje orezivanja je jedna vrsta stanja koje takva narav ispoljava. Takvi ljudi su u svojim srcima naročito protivni tokom orezivanja. Misle: „Ne želim to da slušam! Ne želim to da slušam!” ili, „Zašto ne orezati nekog drugog? Zašto su baš mene uzeli na zub?” Šta znači osećati odbojnost prema istini? Osećati odbojnost prema istini znači da je osoba potpuno nezainteresovana za bilo šta što je povezano sa pozitivnim stvarima, sa istinom, sa onim što Bog traži ili sa Božjim namerama. Ponekad osećaju gađenje prema tim stvarima; ponekad ih potpuno ignorišu, ponekad zauzimaju neposlušan stav i ravnodušni su prema njima, ne uzimaju ih zaozbiljno, pristupajući im površno ili s prezirom; ili se prema njima odnose s potpunim nedostatkom odgovornosti. Glavno ispoljenje odbojnosti prema istini ne čine samo ljudi koji osećaju gađenje kada čuju istinu. To uključuje i njihovu nespremnost da primenjuju istinu, da se povlače kada dođe vreme da se primeni istina, kao da istina nema nikakve veze s njima. Neki ljudi tokom razgovora u zajedništvu na okupljanjima izgledaju veoma živahno, vole da ponavljaju reči i doktrine i imaju uzvišene izjave da bi pridobili druge i naveli ih na stranputicu. Čini se da su puni energije i dobro raspoloženi dok to neumorno rade. U međuvremenu, drugi su po ceo dan, od jutra do mraka, zaokupljeni pitanjima vere, čitaju Božje reči, mole se, slušaju himne, hvataju beleške, kao da ne mogu ni za trenutak da se odvoje od Boga. Od jutra do mraka, oni su zauzeti obavljanjem svoje dužnosti. Da li ti ljudi zaista vole istinu? Zar oni nemaju narav koja je odbojna prema istini? Kada se može videti njihovo pravo stanje? (Kada dođe vreme da primenjuju istinu, oni beže i nisu spremni da prihvate da budu orezani.) Da li je to zato što ne shvataju ono što čuju ili je to zato što ne shvataju istinu koju nisu voljni da prihvate? Odgovor nije ni jedno ni drugo. Njima upravlja njihova priroda. To je problem naravi. Ti ljudi u svojim srcima dobro znaju da su Božje reči istina, da su pozitivne i da primenjivanje istine može da dovede do promena u ljudskim naravima i da ih osposobi da udovolje Božjim namerama – ali ih ne prihvataju, niti ih sprovode u delo. To znači imati odbojnost prema istini. Kod koga ste videli narav koja je odbojna prema istini? (Kod bezvernika.) Bezvernici imaju odbojnost prema istini, to je vrlo jasno. Bog nema načina da spasi takve ljude. Dakle, po kojim pitanjima ste među Božjim vernicima videli da ljudi imaju odbojnost prema istini? Možda oni nisu ustali i otišli kada ste sa njima u zajedništvu razgovarali o istini, a kada se razgovor dotakao njihovih sopstvenih teškoća i pitanja, oni su se ispravno suočili sa njima – a ipak još uvek imaju narav koja je odbojna prema istini. Gde to može da se uoči? (Često slušaju propovedi, ali ne sprovode istinu u delo.) Ljudi koji ne sprovode istinu u delo nesumnjivo imaju narav koja je odbojna prema istini. Neki ljudi su ponekad u stanju da sprovedu malo istine u delo; da li oni onda imaju narav koja je odbojna prema istini? Takva narav se takođe može naći kod onih koji primenjuju istinu, samo u različitim stepenima. To što možeš da primenjuješ istinu ne znači da nemaš narav koja je odbojna prema istini. Primena istine ne znači da se tvoja život-narav odmah promenila – nije tako. Moraš da rešiš problem svoje iskvarene naravi, to je jedini način da postigneš promenu u svojoj život-naravi. Primena istine u jednoj određenoj situaciji ne znači da više nemaš iskvarenu narav. Sposoban si da primenjuješ istinu u jednoj oblasti, ali nisi nužno sposoban da primenjuješ istinu u drugim oblastima. Konteksti i razlozi su različiti, ali najvažnije je to da postoji iskvarena narav, koja je koren problema. Stoga, jednom kada se čovekova narav promeni, sve njegove teškoće, izgovori i opravdanja uključeni u primenu istine – svi ti problemi su rešeni, i sva njegova buntovnost, manjkavosti i greške su rešeni. Ako se naravi ljudi ne promene, uvek će im biti teško da primenjuju istinu i uvek će biti izgovora i opravdanja. Ako želiš da budeš u stanju da primenjuješ istinu i da se u svemu pokoriš Bogu, prvo mora doći do promene u tvojoj naravi. Tek tada ćeš moći da rešiš probleme u korenu.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje šest vrsta iskvarenih naravi je jedina prava samospoznaja”

Tokom okupljanja, neki ljudi mogu u zajedništvu da podele ponešto o sopstvenom stanju, ali kada je reč o suštini problema, o njihovim ličnim motivima i idejama, oni počinju da okolišaju. Kada ih ljudi razotkriju da imaju motive i ciljeve, čini se kao da klimaju glavom i da priznaju. Ali kada ljudi pokušaju dublje da ih razotkriju ili detaljnije analiziraju, oni to ne mogu da podnesu, ustaju i odlaze. Zašto se oni, u presudnom trenutku, izvlače? (Ne prihvataju istinu i nisu voljni da se suoče sa sopstvenim problemima.) To je problem naravi. Kada nisu voljni da prihvate istinu da bi rešili probleme u sebi, zar to ne znači da imaju odbojnost prema istini? Koje vrste propovedi su neke starešine i delatnici najmanje spremni da čuju? (Propovedi o tome kako raspoznati antihriste i lažne starešine.) Tako je. Oni misle: „Sva ta priča o prepoznavanju antihrista i lažnih starešina, kao i o farisejima – zašto toliko pričate o tome? Uznemiravate me.” Kada čuju da će se govoriti o prepoznavanju lažnih starešina i delatnika, oni pronalaze bilo kakav izgovor da odu. Šta se ovde podrazumeva pod „odlaskom”? Odnosi se na izvlačenje, na skrivanje. Zašto pokušavaju da se sakriju? Kada drugi ljudi iznose činjenice, treba da slušaš: slušanje je dobro za tebe. Zapiši ono što smatraš da je grubo ili ono što ti je teško da prihvatiš; zatim treba često da razmišljaš o tim stvarima, da ih polako prihvataš i da se polako menjaš. Čemu onda skrivanje? Takvi ljudi osećaju da su te reči suda preoštre i da nije lako čuti ih, pa se u njima rađaju otpor i mrskost. Kažu sebi: „Ja nisam ni antihrist ni lažni vođa – zašto stalno pričate o meni? Zašto ne pričate o nekom drugom? Recite nešto o prepoznavanju zlih ljudi, ne govorite o meni!” Počinju da okolišaju i da se protive. Kakva je to narav? Ako nisu voljni da prihvate istinu, i uvek rasuđuju i raspravljaju u svoju odbranu, zar se ovde ne srećemo s problemom iskvarene naravi? To je narav koja je odbojna prema istini. Ako su starešine i delatnici u takvom stanju, šta li je onda sa običnom braćom i sestrama? (Sa njima je isto.) Kada se prvi put okupe, svi su tako puni ljubavi i sa zadovoljstvom ponavljaju reči i doktrine. Deluje kao da svi vole istinu. Ali kada se radi o ličnim problemima i stvarnim poteškoćama, mnogi ljudi oneme. Na primer, neki ljudi su stalno ograničeni brakom. Oni izgube volju da obavljaju dužnost ili da streme ka istini, a brak postaje njihova najveća prepreka i najveće opterećenje. Kada na okupljanjima svi u zajedništvu razgovaraju o tom stanju, oni reči drugih ljudi porede sa sobom i osećaju da se govori o njima. Oni kažu: „Nije mi problem da razgovarate u zajedništvu o istini, ali zašto mene spominjete? Zar vi nemate nikakvih problema? Zašto pričate samo o meni?” Kakva je to narav? Kada se okupite da razgovarate o istini, morate da raščlanite stvarne probleme i da dozvolite svima da govore o svom shvatanju tih problema; tek tada ćete biti u stanju da spoznate sebe i da rešite svoje probleme. Zašto ljudi ne mogu to da prihvate? Kakva je to narav kada ljudi nisu sposobni da prihvate orezivanje i ne mogu da prihvate istinu? Zar to ne bi trebalo jasno da uočite? To su sve ispoljenja odbojnosti prema istini – to je suština problema. Kada ljudi imaju odbojnost prema istini, veoma im je teško da prihvate istinu – a ako ne mogu da prihvate istinu, može li se razrešiti problem njihove iskvarene naravi? (Ne.) Dakle, da li je neko takav, neko ko nije sposoban da prihvati istinu – u stanju da zadobije istinu? Može li Bog da ga spasi? Svakako da ne može.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje šest vrsta iskvarenih naravi je jedina prava samospoznaja”

Da bi zaštitili sopstvenu sujetu i ponos i održali svoj ugled i status, neki ljudi rado pomažu drugima i žrtvuju se za svoje prijatelje ma koliko ih to koštalo. Ali kada treba da zaštite interese Božje kuće, istinu i pravdu, njihovih dobrih namera više nema, potpuno su nestale. Kada treba da primenjuju istinu, oni je uopšte ne primenjuju. Šta se tu dešava? Da bi zaštitili sopstveno dostojanstvo i ponos, platiće bilo koju cenu i podneti bilo kakvu patnju. Ali zašto više nemaju snage da plate bilo koju cenu i da podnesu bilo kakvu patnju kada treba da rade pravi posao i da se bave praktičnim pitanjima, da čuvaju rad crkve i pozitivne stvari i da zaštite i obezbede Božji izabrani narod? To je nezamislivo. Oni zapravo imaju neku vrstu naravi koja ima odbojnost prema istini. Zašto kažem da njihova narav ima odbojnost prema istini? Zato što kad god nešto uključuje svedočenje za Boga, primenu istine, zaštitu Božjeg izabranog naroda, borbu protiv Sotoninih spletki ili zaštitu rada crkve, oni beže i kriju se i ne bave se nikakvim prikladnim pitanjima. Gde je njihovo junaštvo i duh da podnesu patnju? Gde oni te stvari primenjuju? To je lako uočljivo. Čak i ako ih neko kritikuje, govoreći da ne treba da budu tako sebični i bedni i da ne štite sebe, i da treba da štite rad crkve, njih zaista nije briga. Kažu sebi: „Ne radim te stvari i one nemaju nikakve veze sa mnom. Kakvo dobro bi takvo ponašanje donelo mojoj potrazi za slavom, dobitkom i statusom?” Oni nisu osobe koje tragaju za istinom. Oni samo vole da traže slavu, dobitak i status i uopšte ne obavljaju posao koji im je Bog poverio. Dakle, kada su potrebni za obavljanje crkvenog rada, oni naprosto odluče da nestanu. To znači da oni u svojim srcima ne vole pozitivne stvari i da nisu zainteresovani za istinu. To je jasno ispoljenje da imaju odbojnost prema istini. Samo oni koji vole istinu i poseduju istina-stvarnost mogu da istupe kada delo Božje kuće i Božji izabranici to zahtevaju, samo oni mogu da ustanu, hrabro i predano, da svedoče o Bogu i da u zajedništvu razgovaraju o istini, izvodeći Božje izabranike na pravi put, omogućavajući im da se pokore Božjem delu. Samo to je odgovoran stav i pokazivanje obzira prema Božjim namerama. Ako nemate takav stav i nikada niste pažljivi u bavljenju stvarima, i mislite: „Odradiću ono što je u okviru moje dužnosti, ali me nije briga ni za šta drugo. Ako me nešto pitaš, odgovoriću ti – ali samo ako budem dobro raspoložen. U suprotnom – neću. To je moj stav”, onda je to neka vrsta iskvarene naravi, zar ne? Ako se samo štiti sopstveni status, ugled i ponos, i samo se štite stvari koje se odnose na sopstvene interese – da li se time štiti pravedni cilj? Da li se time štite interesi Božje kuće? Iza tih sitnih, sebičnih motiva krije se narav koja ima odbojnost prema istini. Kod većine vas se to ispoljava, a u trenutku kada naiđete na nešto što se odnosi na interese Božje kuće, vi izvrdavate govoreći: „Nisam video”, ili „Ne znam”, ili „Nisam čuo”. Bez obzira na to da li zaista nisi svestan ili se samo praviš, ako pokažeš takvu vrstu iskvarene naravi u ključnim trenucima, onda je teško reći da li si neko ko zaista veruje u Boga; za Mene si ili neko ko je zbunjen u svom verovanju, ili bezvernik. Svakako nisi neko ko voli istinu.

Možda razumete šta znači imati odbojnost prema istini, ali zašto kažem da je imati odbojnost prema istini narav? Narav nema nikakve veze sa povremenim, privremenim ispoljenjima, a povremena, privremena ispoljenja ne spadaju u problem naravi. Bez obzira na to kakvu iskvarenu narav osoba ima, narav će se često ili čak stalno otkrivati u njoj; otkrivaće se kad god je ta osoba u odgovarajućem kontekstu. Dakle, problem naravi se ne može proizvoljno okarakterisati na osnovu povremenog, privremenog ispoljenja. Šta je, dakle, narav? Narav je povezana s namerama i motivacijom, povezana je s nečijim razmišljanjem i tačkom gledišta. Čini ti se da si u stanju da osetiš da vlada i da upravlja tobom, ali narav takođe može da bude skrivena, prikrivena i zamagljena površnim pojavama. Ukratko, sve dok u tebi postoji narav, ona će te ometati, ograničavati i kontrolisati i u tebi stvarati razne vrste ponašanja i ispoljenja – to je narav. Kakvo ponašanje, misli, gledišta i stavovi često proizilaze iz naravi koja ima odbojnost prema istini? Jedna od glavnih osobina odbojnosti prema istini koju ljudi pokazuju je nezainteresovanost za pozitivne stvari i istinu, kao i ravnodušnost prema istini, bezvoljnost srca, nedostatak želje da se posegne za istinom i pomisao da je sve to sasvim u redu kad god se radi o nečemu što podrazumeva primenjivanje istine. Daću jednostavan primer. Često kada se govori o zdravlju, zdrav razum nalaže da se jede više voća i povrća, da se jede više lake hrane i manje mesa, a posebno manje pržene hrane; to su pozitivne smernice za zdravlje i dobrobit ljudi. Svako može da razume i prihvati šta da jede više, a šta manje; da li je to prihvatanje zasnovano na teoriji ili na praksi? (Na teoriji.) U čemu se ispoljava teoretsko prihvatanje? U nekoj vrsti osnovnog priznavanja. Odnosno, kada misliš da je ta izjava tačna i da je ta izjava veoma dobra iz perspektive rasuđivanja koje se zasniva na tvom sudu. Ali imaš li neki dokaz da potkrepiš tu tvrdnju? Imaš li ikakvu osnovu da veruješ u to? Bez sopstvenog iskustva, bez ikakve osnove ili temelja da potkrepiš da li je ta izjava ispravna ili pogrešna, i svakako bez izvlačenja pouka iz prethodnih grešaka i bez ikakvih primera iz stvarnog života, ti si samo prihvatio to gledište – to je teoretsko prihvatanje. Bez obzira na to da li ga prihvataš teoretski ili praktično, prvo moraš da potvrdiš da je izjava „jedi više povrća, a manje mesa” ispravna i pozitivna. Dakle, kako može da se primeti tvoja narav koja ima odbojnost prema istini? Na osnovu toga kako pristupaš toj izjavi i kako je sprovodiš u svom životu; to pokazuje tvoj stav prema toj izjavi, da li si je prihvatio teoretski i u smislu doktrine, ili si je primenio u stvarnom životu i učinio je svojom stvarnošću. Ako si tu izjavu prihvatio samo u smislu doktrine, dok je ono što radiš u stvarnom životu potpuno u suprotnosti sa njom, ili uopšte ne primenjuješ tu izjavu u praksi, da li voliš tu izjavu, ili imaš odbojnost prema njoj? Na primer, kada jedeš i vidiš neko povrće i pomisliš: „Povrće je dobro za zdravlje, ali nije ukusno, a meso je ukusnije, pa ću prvo pojesti malo mesa”, a onda jedeš samo meso, a ne povrće – kakvu narav to pokazuje? Onu koja ne prihvata tačne izjave, koja ima odbojnost prema pozitivnim stvarima i spremna je da jede samo u skladu sa telesnim željama. Takva proždrljiva osoba, lakoma na zadovoljstvo, već je razvila osećaj odbojnosti, otpora i odvratnosti prema pozitivnim stvarima, i to je vrsta naravi. Neko bi mogao da prizna da je ta izjava poprilično tačna, ali ne može sam to da uradi, a uprkos tome što ne može, i dalje govori drugima da tako čine; posle mnogo ponavljanja, ta izjava za njega postaje neka vrsta teorije koja ne utiče na njega. Ta osoba u svom srcu vrlo dobro zna da je ispravno jesti više povrća i da nije dobro jesti više mesa, ali razmišlja: „Bez obzira na sve, nisam na gubitku, konzumiranje mesa ima svoje prednosti i ne smatram da je to nezdravo.” Njegova lakomost i porivi naveli su ga da se opredeli za pogrešan način života i da stalno ide protiv zdravog razuma i ispravnog načina života. Ako on ima iskvarenu narav koja žudi za koristima i telesnim uživanjem, da li će mu biti lako da prihvati ispravne izjave i pozitivne stvari? Nimalo mu neće biti lako. Zar iskvarena narav onda ne upravlja njegovim životnim stilom? To je otkrovenje i ispoljenje njegove iskvarene naravi. Ono što se na površini ispoljava jesu ponašanje i stav, ali njima, u stvari, upravlja narav. Kakva je to narav? To je narav koja ima odbojnost prema istini. Teško je otkriti narav koja ima odbojnost prema istini; niko ne oseća da ima odbojnost prema istini, ali činjenica da je verovao u Boga nekoliko godina i da još uvek ne zna kako da primenjuje istinu dovoljna je da pokaže da neko ima odbojnost prema istini. Ljudi slušaju mnogo propovedi i čitaju mnogo Božjih reči i Božja namera je da prihvate Njegove reči u svoja srca i da uvedu te reči u svoj stvarni život, da ih primenjuju i koriste, tako da shvate istinu i da istina postane njihov život. Većini ljudi je teško da ostvari taj zahtev i zato se kaže da većina ljudi ima narav koja ima odbojnost prema istini.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Svi ljudi imaju nadmenu i samopravednu narav i uvek su umišljeni. Šta god mislili, šta god govorili, kako god videli stvari, uvek misle da su njihove sopstvene tačke gledišta i njihovi sopstveni stavovi tačni i da ono što govore drugi nije tako dobro ni ispravno kao ono što oni sami kažu. Uvek se drže sopstvenih mišljenja i bez obzira na to ko govori, neće da ga slušaju. Čak i ako je ono što neko drugi kaže tačno ili u skladu sa istinom, neće to da prihvate; samo se pretvaraju da slušaju, ali ne prihvataju stvarno tu ideju, a kada dođe vreme da se dela, opet će raditi stvari po svom, uvek smatrajući da je ono što oni kažu ispravno i razumno. (…) Šta će Bog reći kada vidi ovakvo tvoje ponašanje? Reći će: „Ti si nepopustljiv! Razumljivo je da se držiš svojih ideja kada ne znaš da grešiš, ali kada jasno znaš da grešiš i držiš se i dalje svojih ideja, i umro bi pre nego da se pokaješ, onda si najobičnija tvrdoglava budala i u nevolji si. Ako, bez obzira na to od koga dobiješ neki predlog, uvek zauzmeš negativan stav prema njemu, pružaš otpor i ne prihvataš ni delić istine, a tvoje srce je potpuno zatvoreno i puno otpora i odbijanja, onda si baš smešan, bezumna jedna osoba! Preteško je s tobom izaći na kraj!” Na koji je to način teško s tobom izaći na kraj? Teško je s tobom izaći na kraj jer to što ispoljavaš nije pogrešan pristup ili pogrešno ponašanje, već se to otkriva tvoja narav. Kakva se to narav otkriva? Narav kojom osećaš odbojnost prema istini i mrziš je. Kada si jednom identifikovan kao osoba koja mrzi istinu, u Božjim očima ti si u nevolji i On će te odbaciti i ignorisati. Sa ljudske tačke gledišta, najviše što će reći je: „Ovaj čovek ima rđavu narav, neverovatno je svojeglav, nepopustljiv i nadmen! Teško je slagati se sa ovim čovekom i on ne voli istinu. Nikada nije prihvatio istinu i ne upražnjava je.” U najgorem slučaju svi će te ovako oceniti, ali može li ta ocena da odluči o tvojoj sudbini? Ocena koju dobiješ od ljudi ne može da odluči o tvojoj sudbini, ali jednu stvar ne smeš da zaboraviš: Bog proučava ljudska srca i istovremeno posmatra svaku reč i svako delo. Ako te On ovako definiše i kaže da mrziš istinu, ako, dakle, ne kaže samo da imaš malo iskvarenu narav ili da si malo neposlušan, nije li to veoma ozbiljan problem? (Ozbiljan je.) To znači da si u nevolji, a ta nevolja nije u tome kako te ljudi vide ili kako te cene, već u tome kako Bog gleda na tvoju iskvarenu narav mržnje prema istini. Kako, dakle, Bog gleda na nju? Je li Bog samo utvrdio da ti mrziš i ne voliš istinu, i to je sve? Je li to baš tako jednostavno? Odakle dolazi istina? Koga predstavlja istina? (Predstavlja Boga.) Razmisli dobro o ovome: ako neko mrzi istinu, kako će onda Bog, sa Svoje tačke gledišta, gledati na njega? (Kao na svog neprijatelja.) Nije li to ozbiljan problem? Kada neko mrzi istinu, on mrzi Boga! Zašto kažem da mrzi Boga? Je li psovao Boga? Je li Mu se direktno suprotstavio? Je li Ga kritikovao ili osudio iza leđa? Ne mora da znači. Pa zašto onda kažem da pokazati narav koja mrzi istinu znači mrzeti Boga? Ne pravim od komarca magarca, to je realna situacija. Nalik licemernim farisejima koji su razapeli Gospoda Isusa na krst jer su mrzeli istinu – posledice tog dela bile su strašne. To znači da, ako neko ima narav koja oseća odbojnost prema istini i mrzi istinu, ta se narav može razotkriti bilo kada i bilo gde, a ako taj čovek po njoj živi, neće li se suprotstaviti Bogu? Kada se suoči sa nečim što se tiče istine ili pravljenja nekog izbora, ako ne može da prihvati istinu i živi po svojoj iskvarenoj naravi, prirodno je da će se suprotstaviti Bogu i izdati Ga, jer njegova iskvarena narav mrzi Boga i mrzi istinu. Ako imaš takvu narav, preispitivaćeš čak i reči koje je izgovorio Bog i želećeš da ih analiziraš i raščlanjuješ. Onda ćeš biti sumnjičav prema Božjim rečima i reći ćeš: „Jesu li ovo zaista božje reči? Ne izgledaju mi kao istina, možda mi čak ne izgledaju ni tačno!” Nije li na taj način tvoja narav mržnje prema istini razotkrila samu sebe? Kada na taj način razmišljaš, možeš li se pokoriti Bogu? Definitivno ne možeš. Ako ne možeš da se pokoriš Bogu, je li On i dalje tvoj Bog? Nije. Šta će onda Bog biti za tebe? Ponašaćeš se prema njemu kao prema predmetu izučavanja, nekome u koga treba sumnjati, koga treba osuditi; ponašaćeš se prema njemu kao prema prosečnom, običnom čoveku i kao takvog ćeš Ga osuđivati. Čineći tako, postaćeš neko ko se opire Bogu i huli na njega. Kakva narav ovo prouzrokuje? To prouzrokuje do izvesne mere prenaduvana nadmena narav; ne samo da će sotonska narav biti razotkrivena iz tebe, već će i tvoje sotonsko lice biti u potpunosti ogoljeno. Šta se dešava sa odnosom između Boga i čoveka koji je došao u fazu opiranja Bogu i čiji je bunt protiv Boga dostigao određen stepen? To postaje neprijateljski odnos u kojem taj čovek stavlja Boga nasuprot sebi. Ako, u svojoj veri u Boga, ne možeš da prihvatiš istinu i da joj se pokoriš, onda Bog nije tvoj Bog. Ako odbijaš istinu i odbacuješ je, biće da si već postao neko ko se Bogu opire. Može li te Bog, onda, još uvek spasti? Definitivno ne može. Bog ti daje priliku da primiš njegovo spasenje i ne vidi te kao neprijatelja, ali ti ne možeš da prihvatiš istinu i stavljaš Boga nasuprot sebi; tvoja nesposobnost da prihvatiš Boga kao svoju istinu i svoj put čini te osobom koja se opire Bogu. Kako da se taj problem reši? Moraš brzo da se pokaješ i da promeniš kurs. Tako, na primer, kada naiđeš na problem ili na teškoću u obavljanju svoje dužnosti i ne znaš da ih rešiš, ne smeš naslepo da razmišljaš o njima, moraš prvo da se umiriš pred Bogom, da Mu se pomoliš i tražiš od Njega, te da vidiš šta kažu Božje reči o tom tvom problemu. Ako, nakon čitanja Božjih reči, i dalje ne razumeš i ne znaš na koje se istine odnosi taj problem, moraš čvrsto da se držiš jednog načela – a to je, prvo se pokori, nemoj imati lične ideje ni misli, čekaj mirnog srca i vidi kako Bog namerava i želi da deluje. Kada ne razumeš istinu, treba da tragaš za njom i da čekaš Boga, a ne da postupaš naslepo i nepromišljeno. Ako ti neko dȃ predlog kada ne razumeš istinu i kaže ti kako da se ponašaš u skladu sa njom, treba prvo taj predlog da prihvatiš i da dozvoliš svima da u zajedništvu porazgovaraju o njemu, pa da vidiš da li je taj put ispravan ili nije i da li je u skladu sa istina-načelima ili nije. Ako potvrdiš da je u skladu sa istinom, onda tako i postupaj; ako utvrdiš da nije usklađen sa istinom, onda nemoj tako da postupaš. Eto koliko je jednostavno. Kada tražiš istinu, treba da je tražiš od mnogo ljudi. Ako neko ima nešto da kaže, treba da ga slušaš i da ozbiljno shvatiš sve njegove reči. Nemoj da ga ignorišeš ni omalovažavaš, jer se to odnosi na nešto što je u delokrugu tvoje dužnosti i moraš se prema tome odnositi ozbiljno. To je ispravan stav i ispravno stanje. Kada budeš u ispravnom stanju i ne budeš pokazivao narav koja ima odbojnost prema istini i mrzi je, ovakvo će postupanje istisnuti tvoju iskvarenu narav. To je upražnjavanje istine. Ako na taj način upražnjavaš istinu, kakvim će plodovima to uroditi? (Bićemo vođeni Svetim Duhom.) Primanje vođstva Svetog Duha je jedan aspekt. Ponekad će pitanje biti veoma jednostavno i moći ćeš da ga rešiš koristeći sopstveni um; kada drugi završe sa davanjem predloga i kada budeš razumeo, bićeš u stanju da ispraviš stvari i da postupaš u skladu sa načelima. Ljudi možda misle da je to mala stvar, ali za Boga je velika. Zašto ovo kažem? Zato što, kada ovako postupaš, ti si za Boga neko ko je u stanju da upražnjava istinu, neko ko voli istinu, i neko kome istina nije odbojna – kada Bog pogleda u tvoje srce, On vidi i tvoju narav, a to je velika stvar. Drugim rečima, kada vršiš svoju dužnost i deluješ u prisustvu Boga, ono što proživljavaš i izlivaš su istina-stvarnosti koje ljudi treba da poseduju. Stavovi, misli i stanja koja poseduješ u svemu što radiš najvažnija su stvar za Boga, i ono što On ispituje.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo ako često živi pred Bogom, čovek može imati normalan odnos sa Njim”

Kako se ova narav koju odlikuje odbojnost prema istini uglavnom ispoljava kod ljudi? Kad vide neku pozitivnu stvar, ne mere je istinom. Čime je mere? Koriste Sotoninu logiku kako bi tu stvar izmerili i videli da li se ona obavlja sa stilom, da bi videli kakav joj je oblik i koliko jak utisak ostavlja. Sve mere metodama koje Sotona koristi da proceni ljude, odnosno, načelima i metodama koje nevernici koriste da procene ljude. Ne traže istinu kada obavljaju stvari. Svi njihovi postupci počinju merenjem uz pomoć sopstvene uobrazilje i gledišta, uz pomoć filozofija za ovozemaljsko ophođenje, kao i znanja koje su dokučili kad su istinu odbacili – tako sve rade. Kao meru koriste ljudske tačke gledišta i Sotoninu logiku, te nakon silnog merenja uvide da im niko nije ravan – u svojim očima su najbolji. Da li u svom srcu imaju Božje zahteve za ljudski rod? Da li u njemu postoji bar poneko načelo istine? Ne, nema nijednog. Oni ne vide Božje zahteve za ljudski rod, ne vide ni to da je istina stvarnost svih pozitivnih stvari, kao ni da je istina iznad svega. Stoga, naravno, s prezirom gledaju na ovaploćenog Boga i uvek imaju predstave o načinu oblačenja, o govoru i ponašanju Božjeg ovaploćenja. Zato, nakon dužeg kontakta, oni pomisle: „Nisi otmen, veličanstven niti mudar koliko sam mislio da jesi. Nisi čak ni uglađen poput mene. Dok stojim ovde, zar ne odajem uglađenost velike ličnosti? Iako govoriš istinu, ništa u vezi s Tobom ne liči mi na Boga. Stalno pričaš o istini, stalno pričaš o ulasku u stvarnost. Zašto ne otkriješ neke tajne? Zašto ne pričaš malo jezikom trećeg neba?” Kakva je ovo logika i gledanje na stvari? (To je Sotonino gledanje na stvari.) Ovo dolazi od Sotone. Šta mislite, kako pristupam ovakvim stvarima? (Gade Ti se takve osobe i ne želiš s njima da komuniciraš.) Niste u pravu. Naprotiv, kad se susretnem s takvom osobom, približim joj se i normalno razgovaram s njom, dam joj šta god mogu i pomognem joj kako mogu. Ako je ona jogunasta i tvrdoglava, ne samo da mogu normalno s njom da se slažem, već ću diskutovati s njom koliko god mogu. Reći ću: „Misliš li da funkcioniše kad se tako obavljaju stvari? Koju god od ovih metoda koju smatraš pogodnom, koristi je, a ako smatraš da nijedna od njih ne pogoduje, smisli sopstveni način da rešiš ovaj problem.” Što takva osoba sebe smatra većom, bolje ću se na ovaj način s njom slagati; neću se praviti važan ni pred kim. Ako postoje dve stolice, od kojih je jedna viša od druge, dopustiću joj da sedne na višu, a Ja ću sesti na nižu. Pričaću s njom zabačene glave i napokon je nagnati da oseti sramotu i da postepeno shvati da ne poseduje nijednu istinu, da je siromašna i jadna, otupela i priglupa. Šta mislite o toj metodi? (Dobra je.) Dakle, ako bih se takve osobe prosto otarasio, da li bi to za nju bilo dobro? Zapravo, u tome nema ničega lošeg, ali to joj ne bi pomoglo. Ako donekle iskreno veruje u Boga, ako poseduje nešto ljudskosti i još uvek može biti spašena, onda je u redu da s njom komuniciram. Konačno, jednog dana, ako bude razumela istinu, sama će odabrati da sedne na nižu stolicu i više neće biti gorda. Ako bih je se prosto otarasio, ostala bi tako neuka i budalasta zauvek, govorila bi i radila glupe stvari i zauvek bila budalasta osoba, siromašna i jadna – u takvom se ružnom stanju nalaze ljudi koji ne tragaju za istinom. Ljudi s visine gledaju na pozitivne stvari i preziru ih, a kada vide nekog ko je iskren, pun ljubavi, nekog ko uvek primenjuje istinu, ali mu ponekad nedostaje mudrosti, preziru ga iz dubine duše. Takvu osobu smatraju beskorisnom i zaludnom, dok za sebe misle da su lukavi, proračunati, vešti u kovanju spletki i zavera, sposobni i rečiti. Misle da će ih zbog toga Bog spasiti, a zapravo je suprotno – to su osobe kojih se Bog gnuša. To je narav ljudi koji ne vole istinu i ona im je odbojna.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje sopstvene naravi osnova je njene promene”

Bog ne prezire slab kov ljudi, On ne prezire njihovu glupost i On ne prezire to što imaju iskvarene naravi. Šta je to što Bog najviše prezire kod ljudi? Najviše prezire kada oni imaju odbojnost prema istini. Ako imaš odbojnost prema istini, onda samo zbog toga, Bog nikada neće naći zadovoljstvo u tebi. To je zapisano u kamenu. Ako imaš odbojnost prema istini, ako ne voliš istinu, ako je tvoj odnos prema istini ravnodušan, prezriv i nadmen, ili čak grozan, otporan i odbijajući – ako se tako ponašaš – onda je Bog savim zgrožen tobom i ti si totalno propao, bez mogućnosti spasenja. Ako zaista voliš istinu u svom srcu, a samo si donekle slabog kova i nedostaje ti uvid, pomalo si glup; i ako često grešiš, ali ti nemaš nameru da činiš zlo i jednostavno si učinio nekoliko glupih stvari; ako si u srcu voljan da čuješ Božju besedu o istini i u srcu čezneš za istinom; ako je stav koji zauzmeš u svom odnosu prema istini i Božjim rečima iskren i čeznutljiv, i možeš visoko da ceniš i obožavaš Božje reči – to je dovoljno. Bog voli takve ljude. Iako si ponekad možda pomalo glup, Bog te ipak voli. Bog voli tvoje srce koje čezne za istinom i On voli tvoj iskren stav prema istini. Dakle, Bog ima milosti prema tebi i uvek ti pruža blagodati. On ne uzima u obzir tvoj slab kov ili tvoju glupost, niti uzima u obzir tvoje prestupe. Zbog toga što je tvoj stav prema istini iskren i čežnjiv, i tvoje srce je istinito, onda – uzevši u obzir istinitost tvog srca i taj tvoj stav – On će uvek biti milostiv prema tebi i Sveti Duh će delovati na tebi i ti ćeš imati nadu za spasenje. S druge strane, ako si nepopustljiv u srcu i popustljiv prema sebi, ako imaš odbojnost prema istini, nikada ne obraćaš pažnju na Božje reči i sve ono što uključuje istinu, neprijateljski si nastrojen i prezriv iz dubine svog srca, kakav je onda Božji stav prema tebi? Prezir, odvratnost i neprestani gnev. Koje dve osobine su očigledne u Božjoj pravednoj naravi? Obilna milost i žetok gnev. „Obilna” u „obilnoj milosti” znači da je Božja milost tolerantna, strpljiva, uzdržana i da je to najveća ljubav – to je ono što „obilna” znači. Zbog toga što su ljudi glupi i slabog kova, Bog mora tako da postupa. Ako voliš istinu, ali si glup i slabog kova, Božji stav prema tebi je stav obilne milosti. Šta milost podrazumeva? Strpljenje i toleranciju: Bog je tolerantan i strpljiv prema tvom neznanju, On ti daje dovoljno vere i tolerancije da te podrži, obezbedi i pomogne ti, kako bi ti mogao malo po malo da razumeš istinu i postepeno sazriš. Na kom temelju je ovo zasnovano? Zasnovano je na temelju čovekove ljubavi i čežnje za istinom, kao i njegovog iskrenog stava prema Bogu, Njegovim rečima i istini. Ovo su osnovna ponašanja koja ljudi treba da ispoljavaju. Ali ako neko u svom srcu ima odbojnost prema istini, zgrožen je njome ili je čak i mrzi, ako nikada ne shvata istinu ozbiljno i uvek govori o svojim dostignućima, kako je radio, koliko iskustva ima, kroz šta je prošao, kako ga Bog poštuje i kako mu je poverio ozbiljne zadatke – ako govori samo o ovim stvarima, svojim veštinama, postignućima i svojim talentima, uvek se pravi važan i nikada ne razgovara o istini, ne svedoči za Boga, niti razgovara o razumevanju stečenom kroz iskustvo Božjeg delovanja ili o svom znanju o Bogu, nema li on odbojnost prema istini? Ovako se ispoljavaju osećanje odbojnosti prema istini i nevoljenje istine. Neki ljudi kažu: „Kako oni mogu da slušaju propovedi ako ne vole istinu?” Da li svi koji slušaju propovedi vole istinu? Neki ljudi to samo rutinski rade. Prisiljeni su da se pretvaraju pred drugima, bojeći se da ako ne učestvuju u životu crkve, Božja kuća neće priznati njihovu veru. Kako Bog definiše ovaj stav prema istini? Bog kaže da oni ne vole istinu, da oni imaju odbojnost prema istini. U njihovoj naravi postoji nešto što je najpogubnije, čak pogubnije od nadmenosti i varljivosti, a to je imati odbojnost prema istini. Bog to vidi. Uzevši u obzir Božju pravednu narav, kako se On ophodi prema takvim ljudima? On je gnevan na njih. Kada je Bog gnevan na nekoga, On ga ponekad ukorava ili ga disciplinuje i kažnjava. Ako se on ne suprotstavlja Bogu namerno, Bog će biti trpeljiv, čekaće i posmatraće. Zbog situacije ili zbog drugih objektivnih razloga, Bog može iskoristiti ovog bezvernika da Mu služi. Ali čim okruženje dozvoli i kada dođe pravo vreme, takvi ljudi će biti izbačeni iz Božje kuće jer nisu pogodni čak ni da služe. Takav je Božji gnev. Zašto je Bog toliko žestoko gnevan? To je izraz ogromne mržnju koju Bog ima prema onima koji imaju odbojnost prema istini. Žestok Božji gnev ukazuje na to da je On odredio ishod i odredište takvih ljudi koji imaju odbojnost prema istini. Gde Bog svrstava ove ljude? On ih svrstava u tabor Sotone. Zbog toga što je gnevan na njih i gnuša ih se, Bog im zatvara vrata, On im ne dozvoljava da kroče u Božju kuću i ne daje im šansu da budu spašeni. To je jedno ispoljavanje Božjeg gneva. Bog ih takođe stavlja na isti nivo kao Sotonu, kao pogane đavole i zle duhove, kao bezvernike, i kada dođe pravo vreme, On će ih ukloniti. Nije li ovo jedan od načina da se pobrine za njih? (Jeste.) Takav je Božji gnev. A šta ih očekuje nakon što budu uklonjeni? Mogu li ikada ponovo imati Božju blagodat i blagoslove i Božje spasenje? (Ne mogu.)

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi svoju dužnost dobro ispunio, najvažnije je da čovek razume istinu”

Ako osećaš odbojnost prema istini i uvek klevećeš istinu i prezireš je, ako imaš ovakvu prirodu, nećeš se lako promeniti. Čak i ako se ti promeniš, ostaje da se vidi da li se Božji stav promenio. Ako ono što radiš može da promeni Božji stav, onda još uvek ima nade da budeš spašen. Ako ne možeš da promeniš Božji stav i u dubini Svog srca Bog odavno oseća odbojnost prema tvojoj suštini, onda nemaš nade za spasenje. Stoga, morate da ispitujete sebe. Ako si u stanju u kome osećaš odbojnost prema istini i opireš se istini, to je veoma opasno. Ako često proizvodiš takvo stanje, često upadaš u takvo stanje ili ako si suštinski takva osoba, to je još veći problem. Ako si povremeno u stanju u kome osećaš odbojnost prema istini, prvo, to može biti zbog tvog malog rasta; drugo, čovekova iskvarena narav sama po sebi sadrži ovakvu suštinu, što neizbežno dovodi do ovog stanja. Međutim, ovo stanje ne predstavlja tvoju suštinu. Ponekad prolazno osećanje može da proizvede stanje koje dovodi do toga da osećaš odbojnost prema istini. To je samo privremeno. To nije prouzrokovano tvojom narav-suštinom koja ima odbojnost prema istini. Ako je to prolazno stanje, može da se promeni, ali kako da ga promeniš? Moraš odmah da dođeš pred Boga, da tragaš za istinom u ovom aspektu i da postaneš sposoban da priznaš istinu i da se pokoriš istini i Bogu. Tada će se ovo stanje rešiti. Ako ga ne rešiš i pustiš da traje i dalje, u opasnosti si. Primera radi, neki ljudi kažu: „U svakom slučaju, ja sam slabog kova i ne mogu da razumem istinu, pa ću prestati da tragam za njom, a ne moram ni da se pokorim Bogu. Kako je Bog mogao da mi da ovakav kov? Bog nije pravedan!” Ti poričeš Božju pravednost. Ne znači li to da osećaš odbojnost prema istini? To je stav osećanja odbojnosti prema istini i to je ispoljavanje osećanja odbojnosti prema istini. Postoji kontekst u kojem se ovo ispoljavanje javlja, pa je neophodno rešiti taj kontekst i osnovni uzrok ovog stanja. Kada se reši osnovni uzrok, tvoje stanje će nestati zajedno sa njim. Neka stanja su kao simptom, na primer kašalj, koji može biti prouzrokovan prehladom ili upalom pluća. Ako lečiš prehladu ili upalu pluća, kašalj će se takođe poboljšati. Kada se osnovni uzrok reši, simptomi nestaju. Ali neka stanja odbojnosti prema istini nisu simptom, već tumor. Osnovni uzrok bolesti je unutra. Možda nećete moći da pronađete nikakve simptome gledajući spolja, ali kada se bolest pojavi, ona je pogubna. To je veoma ozbiljan problem. Takvi ljudi nikada ne prihvataju niti priznaju istinu ili čak neprestano kleveću istinu kao nevernici. Čak i ako im reči nikada ne pređu preko usana, oni u svojim srcima nastavljaju da kleveću, odbacuju i opovrgavaju istinu. Nije bitno koju istinu – da li se radi o poznavanju sebe, priznavanju svoje iskvarene naravi, prihvatanju istine, pokoravanju Bogu, ne postupanju na površan način ili o tome da li ste iskrena osoba – oni ne prihvataju, ne priznaju niti obraćaju pažnju ni na jedan aspekt istine ili čak opovrgavaju i kleveću sve aspekte istine. Ovo je narav odbojnosti prema istini, to je neka vrsta suštine. Kakvom ishodu vodi ovakva suština? Vodi do toga da te Bog odbaci i ukloni, a onda da propadneš. Posledice su veoma ozbiljne.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi svoju dužnost dobro ispunio, najvažnije je da čovek razume istinu”

Ovaploćeni Bog došao je u poslednjim danima. Šta je to što bi čovek trebalo najviše da zadobije, s obzirom da on veruje u praktičnog Boga? Treba da zadobije istinu i život; ništa osim toga nije važno. Kada je Hristos došao, ono što je On doneo bila je istina, bio je život; On je došao da ljudima dȃ život. Kako, onda, čovek da veruje u praktičnog Boga? Šta je to što mora da uradi da stekne istinu i život? Bog je izrazio toliko istina. Svi oni koji su gladni i žedni pravednosti trebalo bi da jedu i piju neophodnu količinu Božjih reči. Sve Božje reči su istina, a Njegove reči su bogate i obilne; svuda okolo nalaze se dragocene stvari i blaga. Dok uživaju u obilju prelepog Hanana, onima koji vole istinu radost cveta u srcu. Istina i svetlo se nalaze u svakoj rečenici Božjih reči iz kojih jedu i piju, sve su one dragocene. Ljudi koji ne vole istinu mršte se od jada; oni sede na gozbi, a gladuju, time pokazujući svoju bedu. Dobici onih koji mogu da traže istinu nastaviće da rastu, dok će se oni koji to ne mogu naći u ćorsokaku. Sada je od najvećeg značaja da naučite da tražite istinu u svemu, da razumete istinu, da primenjujete istinu i da budete u stanju da se pokorite Bogu. To znači verovati u Boga. Verovati u praktičnog Boga znači steći istinu i život. Čemu služi istina? Da li ona služi da obogati duhovni svet ljudi? Da li treba da ljudima pruži dobro obrazovanje? (Ne.) Koji čovekov problem, onda, istina razrešava? Istina je tu da razreši čovekovu iskvarenu narav, da razreši čovekovu grešnu prirodu, da natera ljude da žive pred Bogom i da prožive normalnu ljudskost. Neki ljudi ne razumeju šta je istina. Oni stalno misle da je istina duboka i apstraktna i da je istina misterija. Ne razumeju da je istina nešto što ljudi primenjuju, što treba da primene. Neki ljudi veruju u Boga deset ili dvadeset godina i još uvek ne razumeju tačno šta je istina. Da li je takva osoba stekla istinu? (Ne.) Zar nisu jadni ti što nisu stekli istinu? Jesu, i to veoma – kao što se peva u onoj duhovnoj pesmi: oni „sede na gozbi, a gladuju”. Nije teško steći istinu, kao ni ući u istina-stvarnost, ali ako ljudi uvek osećaju odbojnost prema istini, da li je mogu zadobiti? Ne mogu. Zato ti uvek moraš da dođeš pred Boga, da ispitaš svoja unutrašnja stanja odbojnosti prema istini, da vidiš koje oblike odbojnosti prema istini poseduješ, koji načini obavljanja stvari imaju odbojnost prema istini i po kojim pitanjima ti imaš stav odbojnosti prema istini – ove stvari moraš često da ispituješ. Na primer, neko te opomene rečima: „Ne možeš da obaviš svoju dužnost tako što se samo oslanjaš na svoju volju – trebalo bi da razmisliš o sebi i da upoznaš sebe.” A ti se naljutiš i uzvratiš: „Način na koji ja ispunjavam svoju dužnost nije dobar, no da li je dobar način na koji ti ispunjavaš svoju? Šta nije u redu sa tim kako ja obavljam svoju dužnost? Bog poznaje moje srce!” Kakav je to stav? Da li je to stav prihvatanja istine? (Ne.) Kada mu se nešto dogodi, čovek prvo mora da ima stav prihvatanja istine. Ako nemaš taj stav, to je kao da nemaš posudu u koju ćeš primiti blago, pa nisi u stanju da stekneš istinu. Ukoliko neka osoba ne može da stekne istinu, njena vera u Boga je uzaludna! Svrha verovanja u Boga jeste da se stekne istina. Ako neko ne može da stekne istinu, onda je njihova vera u Boga propala. Šta znači steći istinu? To je kada istina postane tvoja stvarnost, kada postane tvoj život. To znači steći istinu – to znači verovati u Boga! Zašto Bog govori Svoje reči? Zašto Bog izražava te istine? Da bi ljudi mogli da prihvate istinu kojom se iskvarenost pročišćuje, da bi ljudi stekli istinu koja je takva da postaje njihov život. Zašto bi inače Bog izrazio toliko istina? Da bi se takmičio sa Biblijom? Da bi osnovao „Univerzitet istine” i obučavao neku grupu ljudi? Odgovor je „ne” na oba pitanja. Zapravo, svrha toga je potpuno spasenje ljudskog roda, kao i da ljudi razumeju istinu i da je, konačno, steknu. Sada razumete, zar ne? Šta je najvažnije u verovanju u Boga? (Steći istinu i ući u istina-stvarnost.) Nakon tog trenutka, sve zavisi od toga kako vi ulazite u istina-stvarnost i da li ste u stanju to da uradite ili ne.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Slična iskustvena svedočenja:

Uvideo sam da imam odbojnost prema istini

Šta sam zadobila pisanjem svedočenja