Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Sudeći po reči „zlobna”, koje to stvari osoba može uraditi kad pokaže tu narav? Kao prvo, želeće da manipuliše ljudima. Šta znači manipulisati? Znači da šta god da se dešava u crkvi, takvi ljudi će hteti da se mešaju, da ometaju i kuju planove. Postaviće ti pravilo, kojeg se potom moraš pridržavati. Ako to ne učiniš, naljutiće se. Žele da manipulišu tobom: ako ti kažu da ideš na istok, moraš ići na istok; ako ti kažu da ideš na zapad, moraš ići na zapad. Imaju tu želju i prema njoj postupaju – to se zove manipulacija. Takvi ljudi žele da upravljaju sudbinom nekog čoveka, da upravljaju i kotrolišu njegov život, um, ponašanje i izbore da bi um, ideje, izbori i želje tog čoveka pratili ono što oni kažu i žele, a ne ono što Bog govori – to se zove manipulacija. Uvek navode ljude da učine ovo ili ono shodno njihovoj volji i ne postupaju u skladu s načelima, već u skladu s vlastitim namerama i izborima. Ne zanima ih kako se ti osećaš, već ti nasilno naređuju i ti moraš da radiš sve što ti kažu; ako ne postupiš u skladu s njihovom voljom, upravljaće tobom i osećaćeš se kao da zaista nemaš izbora i da se tu ništa ne može. U srcu znaš da te varaju i kontrolišu, ali i dalje ne znaš kako to da raspoznaš, a posebno se ne usuđuješ da se tome opireš. Zar takvi njihovi postupci nisu sotonsko ponašanje? (Jesu.) To je sotonsko ponašanje. Sotona na taj način vara i kontroliše ljude, pa se sotonska narav u ljudima ispoljava kroz njihove pokušaje da stalno manipulišu ljudima i da ih kontrolišu. Bez obzira na to da li mogu da ostvare taj cilj manipulacije i kontrole nad drugima, svi ljudi imaju tu vrstu naravi. Koja je to narav? (Zloba.) To je zloba. Zašto se naziva zlobom? Koji su jasni pokazatelji ove naravi? Da li u njoj ima i osećaja prinude? (Ima.) U njoj ima osećaja prinude, što znači da, nezavisno od toga da li slušaš, kako se osećaš, da li u tome uživaš i da li uopšte razumeš, promoran si da slušaš i da radiš šta ti se kaže, bez rasprave, bez prilike da govoriš ili da imaš ikakvu slobodu. Zar ne postoji i taj sloj značenja? (Da.) To se zove „surovost” i predstavlja jedan aspekt zlobe.^[a] Drugi aspekt zlobe je „zlo”.^[b] Na šta se „zlo” odnosi? Odnosi se na ljude koji koriste metode zabrane i prinudne indoktrinacije da bi uspeli da te kontrolišu i da te nateraju da obratiš pažnju na njihovu manipulaciju i time se zadovoljavaju. To se zove „zlo”. Sotona svojim postupcima želi da te spreči da imaš sopstvenu volju, da naučiš da preispituješ, raspoznaješ i razumeš istinu kroz koju tvoj život sazreva. Sotona ti ne dozvoljava da to radiš, već želi da te kontroliše. Sotona ti ne dozvoljava da tražiš istinu i da razumeš Božje namere, i ne dovodi te pred Boga, već pred sebe. Tera te da ga slušaš, kao da je on istina i kao da je sve što on kaže tačno, kao da je on središte svih stvari. Zato moraš da ga slušaš i ne smeš da pokušavaš da analiziraš da li su mu reči ispravne ili nisu. Narav koja se odlikuje prinudom i nasilnom manipulacijom ljudima i koja kontroliše njihovo ponašanje i umove zove se zloba.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje sopstvene naravi osnova je njene promene”

a. Izvorni tekst ne sadrži izraz „jedan je aspekt zlobe”.

b. Izvorni tekst ne sadrži izraz „Drugi aspekt zlobe je ’zlo’”.

Na koje se još načine ispoljava zlobna narav? Kakve ona ima veze sa odbojnošću prema istini? Zapravo, kada se odbojnost prema istini ispoljava na ozbiljan način, i ima odlike protivljenja i suđenja, otkriva se zlobna narav. Imati odbojnost prema istini uključuje niz stanja, od nezainteresovanosti za istinu do odbojnosti prema istini, koja vodi do suđenja Bogu i osuđivanja Boga. Kada odbojnost prema istini dostigne određenu tačku, ljudi su skloni da poreknu Boga, da Ga mrze i da se suprotstavljaju Bogu. Tih nekoliko stanja su zlobna narav, zar ne? (Da.) Prema tome, oni koji imaju odbojnost prema istini imaju još ozbiljnije stanje, i unutar toga se nalazi jedna vrsta naravi: zlobna narav. Na primer, neki ljudi priznaju da svime upravlja Bog, ali kada im Bog oduzme ono što imaju i kada su im interesi ugroženi, oni se spolja ne žale, niti se protive, ali u sebi ne prihvataju, niti se pokoravaju. Njihov stav je stav pasivnog sedenja i iščekivanja propasti – što je očigledno stanje odbojnosti prema istini. Postoji i drugo, još ozbiljnije stanje: oni ne sede pasivno u iščekivanju uništenja, već se opiru Božjim uređenjima i orkestracijama i opiru se tome što im Bog nešto oduzima. Kako se opiru? (Prekidanjem i ometanjem rada crkve, ili sabotiranjem, pokušavajući da uspostave sopstveno carstvo.) To je jedan oblik. Kada su neke crkvene starešine smenjene, one uvek prekidaju stvari i ometaju crkvu dok žive crkvenim životom, opiru se i oglušuju o sve što novoizabrani starešina kaže i pokušavaju da ga sabotiraju iza leđa. Koja je to narav? To je zlobna narav. Ono što zaista misle je: „Ako ja ne mogu da budem starešina, onda niko drugi ne može da zadrži tu poziciju, sve ću ih rasterati! Ako te oteram, biću glavni kao pre!” To nije samo odbojnost prema istini, to je zlobno! Bori se za status, bori se za teritoriju, bori se za lične interese i ugled, ne preza ni od čega zarad osvete, radi sve što može, koristi sve svoje veštine, radi sve što je moguće da bi postigao svoje ciljeve, da bi spasio svoj ugled, ponos i status, ili da bi zadovoljio svoju želju za osvetom – sve su to ispoljenja zlobe. Neka od ponašanja u sklopu zlobne naravi podrazumevaju da mora da se kaže mnogo toga što je ometajuće i uznemirujuće; neka uključuju činjenje mnoštva loših stvari kako bi se postigli sopstveni ciljevi. Bilo rečima ili delima, sve što takvi ljudi čine u suprotnosti je sa istinom i krši je, i sve je to otkrivanje zlobne naravi. Neki ljudi nisu sposobni da razaznaju te stvari. Ako pogrešan govor ili ponašanje nisu očigledni, oni ne uspevaju da ih vide onakve kakvi jesu. Ali za ljude koji shvataju istinu, sve što zli ljudi govore i rade je zlo i nikada ne bi moglo da sadrži bilo šta što je ispravno ili u skladu sa istinom; za te stvari koje ti ljudi govore i rade može se reći da su 100 odsto zle i da su svakako otkrivenje zlobne naravi. Koje su motivacije zlih ljudi pre nego što pokažu ovu zlobnu narav? Koje vrste ciljeva pokušavaju da postignu? Kako mogu da rade takve stvari? Možete li to da razaznate? Daću vam jedan primer. Nešto se dešava u nečijoj kući. Pod prismotrom je velike crvene aždaje i čovek ne može da se vrati svojoj kući, što je veoma bolno za njega. Neka braća i sestre ga prime u svoju kuću i kada vidi kako je sve lepo u domu njegovih domaćina, on pomisli: „Kako to da je s tvojom kućom sve u redu? Kako baš da se to dogodilo s mojom kućom? To nije fer. Ne može to tako, moram da smislim način da se nešto dogodi i sa tvojom kućom, tako da ni ti ne možeš da se vratiš kući. Namestiću ti da pretrpiš istu nevolju kao ja.” Bez obzira na to da li zaista nešto uradi ili ne, ili da li to ostvari, ili da li postigne svoj cilj, to je svakako njegova namera. To jeste jedna vrsta naravi, zar ne? (Da.) Ako ne može lepo da živi, neće to dozvoliti ni drugima. Koja je to narav? (Zlonamernost.) Zlobna narav – takva osoba je opaka! Ona je, kako kaže narod, trula do srži. Time se opisuje koliko je zlobna. Kakva je priroda takve naravi? Pokušaj da raščlaniš šta su, kada se u njemu otkrije ova narav, njegove motivacije, namere i ciljevi. Od koje tačke ta narav počinje da se otkriva? Šta želi da postigne? Nešto se dogodilo u njegovoj kući i lepo je zbrinut u kući svojih domaćina – zašto bi onda hteo to da pokvari? Da li je srećan samo kada napravi zbrku svojim domaćinima, tako da se nešto desi i u njihovoj kući, pa da ni oni ne mogu da se vrate kući? Zarad svog dobra, on treba da zaštiti to mesto, da spreči da mu se nešto desi i da ne nanosi štetu svojim domaćinima, jer je nanošenje štete njima isto što i nanošenje štete sebi. Dakle, koja je tačno svrha njegove želje da to uradi? (Kada njemu stvari ne idu dobro, on takođe ne želi da ikome drugome stvari idu dobro.) To se zove zloba. On razmišlja: „Moju kuću je uništila velika crvena aždaja i više nemam dom. Ali ti i dalje imaš lep i topao dom u koji možeš da se vratiš. To nije fer. Ne mogu da podnesem da te vidim kako se vraćaš kući. Naučiću te pameti. Učiniću da ne možeš da se vratiš kući i da ti bude isto kao meni. Tako će sve biti fer.” Zar to nije zlonamerno i zločesto? Kakve je to prirode? (Zlobne.) Sve što zli ljudi kažu i urade, rade da bi postigli neki cilj. Šta oni obično rade? Koje su najčešće stvari koje ljudi sa zlobnom naravi rade? (Oni prekidaju, ometaju i uništavaju rad crkve.) (Kada su u prisustvu ljudi, oni pokušavaju da im se dodvore, ali onda pokušavaju da ih potkopaju iza leđa.) (Napadaju ljude, osvetoljubivi su i zlonamerno kidišu na ljude.) (Šire glasine i klevete.) (Omalovažavaju, sude drugima i osuđuju ih.) Priroda tih postupaka je da ometaju i uništavaju delo crkve, a sve su to ispoljenja opiranja Bogu i napadanja Boga, sve su to otkrivenja zlobne naravi. Ljudi koji su sposobni za tako nešto nesumnjivo su zli, a svi oni koji poseduju određena ispoljenja zlobne naravi mogu se okarakterisati kao zli ljudi. Kakva je suština zle osobe? Suština joj je đavolska, sotonska. Ne preterujem.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje šest vrsta iskvarenih naravi je jedina prava samospoznaja”

Da li zli ljudi vole pozitivne stvari? Zli ljudi vole rđave, zlobne i otrovne stvari. Oni vole sve što je povezano sa negativnim stvarima. Kada im govorite o pozitivnim stvarima ili o tome kako nešto donosi korist ljudima i dolazi od Boga, oni nisu zadovoljni i nisu zainteresovani da slušaju o tome – nemaju nadu da će biti spaseni. Koliko god im neko dobro govorio o istini ili koliko god im se neko obraćao na praktičan način, oni jednostavno nisu zainteresovani, a mogu čak da izraze neprijateljstvo i antagonizam. Ali, kad čuju da neko priča o telesnom zadovoljstvu, oči im se zacakle i postanu puni energije. To je zlobna i rđava narav, i oni nisu dobroćudni. Prema tome, ne mogu da vole pozitivne stvari. Kako oni u svom srcu gledaju na pozitivne stvari? Oni preziru i potcenjuju takve stvari, izruguju im se. Kada je u pitanju poštenje, oni misle: „Poštenje te samo stavlja u nepovoljan položaj. Ja u tome neću da učestvujem! Samo budala može da bude poštena. Pogledaj se samo, podnosiš muke i radiš do iznemoglosti kako bi obavio svoju dužnost, ne mareći ni za svoju budućnost ni za zdravlje. Koga će biti briga ako se srušiš od iscrpljenosti? Ja sebe ne želim da iscrpljujem.” Drugi bi mogli reći: „Hajde da obezbedimo sebi izlaz iz te situacije. Ne možemo da se ubijamo od posla kao budale. Moramo da pripremimo rezervni plan, pa da onda samo uložimo malo više truda.” Zli ljudi će se obradovati kad ovo čuju; to im odgovara. Međutim, kada se pomene apsolutna pokornost Bogu i odano davati sebe radi obavljanja dužnosti, oni osećaju odvratnost i gnušanje, i to ne mogu da prihvate. Zar to ne pokazuje da je takva osoba zlobna? Svi ljudi poput ovih imaju zlobnu narav. Čim počneš da razgovaraš sa njima o istini i istina-načelima, njima to bude odvratno i ne žele više da slušaju. Smatraće da to vređa njihov ponos, da im ugrožava dostojanstvo, i da od toga ne mogu imati koristi. U sebi će reći: „Neprestano se priča o istini, o istina-načelima. Stalno se ponavlja kako treba biti pošten – ali može li te poštenje prehraniti? Da li ćeš da zaradiš novac time što govoriš iskreno? Prevarom ću ja doći do zarade!” Kakva je to logika? To je logika razbojnika. Zar to nije zlobna narav? Da li je takva osoba dobrodušna? (Nije.) Takvi ljudi ne mogu da dokuče istinu. Ono malo čemu se posvete, ono malo što daju i ono malo što napuste, sve je usmereno ka cilju koji su unapred dobro proračunali. Oni misle da je dobro da nešto ponude samo ako dobiju više zauzvrat. Kakva je to narav? To je rđava, zlobna narav.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino samospoznaja može da pomogne u težnji istini”

U crkvi, neke ljude orezuju jer ne obavljaju svoju dužnost kako treba. Stvari izrečene prilikom nečijeg orezivanja često podrazumevaju da se ta osoba ukori, a možda čak i izgrdi. To će ih sigurno uznemiriti i oni će želeti da nađu izgovore i odgovore. Govore stvari kao što su: „Iako su reči kojima ste me orezali bile tačne, nešto od onoga što ste rekli bilo je zaista uvredljivo i time ste me ponizili i povredili moja osećanja. Sve ove godine verujem u Boga, vredno radim uprkos tome što nikada nisam dao nikakav doprinos – kako samo možete tako da se ophodite prema meni? Kako to da ne orezujete nikoga drugog? Ne mogu to da prihvatim i neću to da trpim!” To je jedna vrsta iskvarene naravi, zar ne? (Da.) Ta iskvarena narav se ispoljava samo kroz žalbe, neposlušnost i prkošenje, ali tek treba da dostigne svoj vrhunac, još nije dostigla svoj vrhunac, iako već pokazuje neke znake i već je počela da dostiže tačku u kojoj će izbiti na videlo. Kakav je njihov stav ubrzo posle ovoga? Oni nisu pokorni, uznemireni su i prkosni i počinju da se inate. Počinju da racionalizuju: „Starešine i delatnici nisu uvek u pravu kada orezuju ljude. Vi ostali to možda možete da prihvatite, ali ja ne mogu. Vi to prihvatate zato što ste glupi i zato što ste mlakonje. Ja to ne prihvatam! Hajde da to raspravimo i vidimo ko je u pravu, a ko nije.” Ljudi onda razgovaraju s njima u zajedništvu, govoreći: „Bez obzira na to da li si u pravu ili nisi, prva stvar koju moraš da uradiš jeste da poslušaš. Da li je moguće da je obavljanje tvoje dužnosti bez ijedne mrlje? Da li baš sve radiš kako treba? Čak i ako sve uradiš kako treba, od orezivanja uvek ima koristi! Toliko puta smo s tobom u zajedništvu razgovarali o načelima, ali ti nikada nisi slušao i odlučio si da samo slepo radiš šta ti je volja, što je izazvalo ometanje u radu crkve i velike gubitke, pa kako onda da ne budeš orezan? Reči mogu biti grube i možda ih je teško čuti, ali to je normalno, zar ne? Oko čega se onda raspravljaš? Da li treba da ti bude dozvoljeno da činiš loše stvari, a da drugima ne bude dozvoljeno da te orežu?” Ali da li će oni moći da prihvate da budu orezani kada to čuju? Neće. Samo će nastaviti da izmišljaju izgovore i da se opiru. Koju su narav otkrili? Đavolstvo; to je zlobna narav. Šta su zapravo hteli da kažu? „Ne trpim da me ljudi nerviraju. Niko ne sme da pokuša da mi skine niti jednu dlaku sa glave. Ako ti pokažem da sa mnom nema šale, nećeš se ubuduće usuditi da me orezuješ. Zar onda pobeda neće biti moja?” Šta mislite? Narav je razotkrivena, zar ne? To je zlobna narav. Ljudi sa zlobnim naravima nemaju samo odbojnost prema istini – oni mrze istinu! Kada su podvrgnuti orezivanju, oni ili pokušavaju da pobegnu, ili ga ignorišu – u svom srcu su neverovatno neprijateljski raspoloženi. Ne radi se samo o tome da oni smišljaju izgovore. To uopšte nije njihov stav. Neposlušni su i buntovni, čak uzvraćaju oštrim rečima kao neka harpija. Oni u svom srcu misle: „Razumem da pokušavaš da me poniziš i namerno osramotiš, i mada se ne usuđujem da ti protivrečim u lice, naći ću priliku da ti se osvetim! Misliš da možeš tek tako da me orezuješ i maltretiraš? Pridobiću sve na svoju stranu, ostaćeš sam, a onda ćeš dobiti istom merom!” To je ono o čemu razmišljaju u svom srcu; njihova zlobna narav se konačno otkrila. Da bi ostvarili svoje ciljeve i dali oduška svom inatu, oni daju sve od sebe da pronađu izgovore koji će im omogućiti da se opravdaju i da pridobiju sve na svoju stranu. Tek tada su srećni i mirni. To je zlonamerno, zar ne? To je zlobna narav. Kada tek treba da budu orezani, takvi ljudi su kao mali jaganjci. Kada su podvrgnuti orezivanju, ili kada je njihovo pravo sopstvo razotkriveno, odmah se iz jagnjeta pretvaraju u vuka, i iz njih izbija njihova vučja priroda. To je zlobna narav, zar ne? (Jeste.) Zašto ona uglavnom nije vidljiva? (Niko ih nije izazvao.) Tako je, nisu izazvani i njihovi interesi nisu ugroženi. To je kao kad vuk neće da te pojede zato što nije gladan – možeš li tada da kažeš da on nije vuk? Ako bi čekao da pokuša da te pojede da bi ga nazvao vukom, bilo bi već kasno, zar ne? Čak i kada ne pokušava da te pojede, treba da budeš na oprezu sve vreme. To što te vuk ne napada ne znači da ne želi da te pojede, već da samo još nije došlo vreme – a kada dođe, njegova vučja priroda stupa na scenu. Orezivanje otkriva svaku vrstu osobe. Neki ljudi razmišljaju u sebi: „Zašto samo mene orezuju? Zašto sam uvek ja na meti? Da li me vide kao laku metu? Ja nisam tip s kojim možete da se poigravate!” Koja je to narav? Kako je moguće da samo njih orezuju? Ne stoje stvari zaista tako. Ko od vas nije bio orezan? Svi ste već orezani. Ponekad su starešine i delatnici nepredvidivi i bezobzirni u svom poslu, ili ga ne obavljaju kako je dogovoreno radnim aranžmanima – i većina njih bude orezana. To se čini da bi se zaštitio rad crkve i da bi se sprečila ljudska samovolja. Ne radi se da bi se naudilo nekoj određenoj osobi. Njihova izjava je očigledno izobličavanje činjenica i to je takođe ispoljenje zlobne naravi.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje šest vrsta iskvarenih naravi je jedina prava samospoznaja”

Na osnovu fraze „željni osvete”, očigledno je da ti ljudi nipošto nisu dobri; kolokvijalno rečeno, oni su trule jabuke. Sudeći po doslednim manifestacijama i otkrivanjima njihove ljudskosti, kao i po načelima njihovog delovanja, njihova srca nisu dobra. Kao što kaže ona uobičajena izreka, oni su „gadni stvorovi”. Mi kažemo da oni nisu od dobre sorte; tačnije, ti pojedinci nisu dobrodušni, već u sebi nose zlobu, zlonamernost i okrutnost. Kad neko kaže ili uradi nešto što se dotiče interesa, obraza ili statusa tih pojedinaca ili ih nečim uvredi, oni, s jedne strane, gaje neprijateljstvo u svojim srcima. S druge strane, oni na osnovu tog neprijateljstva postupaju; cilj i pravac njihovog postupanja jeste da iskažu svoju mržnju i da ublaže svoj bes, što je ponašanje koje nazivamo traženjem osvete. Među ljudima uvek postoji jedan deo takvih pojedinaca. Bilo da se radi o onome što ljudi opisuju kao sitničavost, dominaciju ili preteranu osetljivost i bez obzira na izraze koji se koriste za opisivanje ili sumiranje njihove ljudskosti, njihove interakcije s drugima se uobičajeno manifestuju tako što svako ko ih slučajno ili namerno povredi ili uvredi mora da pati i da se suoči s odgovarajućim posledicama. To je kao što neki ljudi kažu: „Vređaj ih, pa ćeš dobiti i više no što si tražio. Ako ih izazivaš ili im činiš nažao, nemoj misliti da ćeš se lako izvući.” Ima li takvih pojedinaca među ljudima? (Ima.) Sigurno je da ih ima. Ma šta da se dešava, bilo da se oko toga vredi ljutiti i biti sitničav ili ne vredi, oni koji su željni osvete stavljaju tu stvar na dnevni red i tretiraju je kao stvar od vrhunske važnosti. Ko god da ih uvredi, za njih je to neprihvatljivo i zahtevaju da ta osoba plati odgovarajuću cenu za to, što je njihovo načelo za ophođenje prema ljudima, prema svakome koga smatraju neprijateljem. Primera radi, u crkvenom životu, neki ljudi razgovaraju o svom stanju ili normalno razgovaraju i dele svoja iskustva, raspravljajući o svojim stanjima i svojoj iskvarenosti. Pritom se nehotice dotaknu i tuđih stanja i iskvarenosti. Govornik to možda čini nenamerno, ali slušalac to prima k srcu. Nakon što to sasluša, taj pojedinac ne može to ispravno da shvati, niti da tome ispravno pristupi, i sklon je da razvije osvetnički mentalitet. Ako ne otpusti tu stvar, već uporno napada i traži osvetu, to će izazvati probleme u radu crkve, tako da se ova stvar mora hitno rešiti. Sve dok u crkvi ima zlih ljudi, neminovno će se javljati ometanja, pa se ne sme olako prelaziti preko incidenata koji se tiču ometanja crkve od strane zlih ljudi. Ako ih nečim izazoveš ili povrediš, bilo da to činiš namerno ili ne, oni ti to neće lako zaboraviti. U sebi ovako razmišljaju: „Kad govoriš o vlastitoj iskvarenosti, zašto pominješ mene? Kad govoriš o vlastitoj samospoznaji, zašto mene razotkrivaš? Zbog tvog razotkrivanja moje iskvarenosti ja gubim obraz i dostojanstvo, izložen sam teškim pitanjima braće i sestara, gubim svoj prestiž i ugled mi biva narušen. Dobro, ja ću onda čekati priliku da ti se osvetim; dobićeš i više no što si tražio! Nemoj da misliš da mene možeš lako da maltretiraš i da budeš grub prema meni samo zato što su moji porodični uslovi loši i što mi društveni status nije visok. Nemoj da me smatraš nekakvim slabićem; ja nisam neko s kim možeš da se zavitlavaš!” Nebitno je kako oni sprovode svoju osvetu; hajde da razmotrimo same te ljude: kad se susretnu s tim sitnim stvarima – stvarima koje su u crkvenom životu uobičajene – oni ne samo što ne mogu da ih pravilno tretiraju ili razumeju, već takođe razvijaju mržnju i čekaju prilike da se osvete, pa čak posežu za beskrupuloznim sredstvima da bi se osvetili. Šta nam to govori o njihovoj ljudskosti? (Da je zlonamerna.) Jesu to dobri ljudi? (Nisu.) (…) Drugi bi na istu stvar gledali kao na nešto uobičajeno, pa bi se u skladu s tim odnosili i postupali prema njoj. Naravno, dobri ljudi koji prihvataju istinu razrešili bi tu stvar proaktivno i pozitivno. Obični ljudi, iako je ne rešavaju pozitivno, ne gaje mržnju, a pogotovo nemaju želju za osvetom. Ali, u onim neljubaznim ljudima, jedna tako opšta i potpuno obična stvar može da izazove unutrašnje previranje koje im ne da mira. Stvari koje oni proizvode nisu ni pozitivne ni obične, već opake i rđave; oni traže osvetu. Šta je razlog njihove osvete? Oni smatraju da ih ljudi namerno omalovažavaju zlonamernim primedbama i da razotkrivaju stvarne situacije u vezi s njima, kao i njihovu ružnu stranu i njihovu iskvarenost. To što ljudi govore oni shvataju kao namerno, pa ih stoga smatraju svojim neprijateljima. Nakon toga, misle da je opravdano da tu stvar reše tako što će im se osvetiti, pa koriste razne načine da ostvare svoje osvetničke ciljeve. Zar to nije opaka narav? (Jeste.) U crkvenom životu, kad braća i sestre govore o svojim stanjima, većina slušalaca može da se poistoveti s tim i da to prihvati od Boga. Samo oni koji imaju odbojnost prema istini i rđavu narav stvaraju u sebi neprijateljstvo, pa čak i osvetnički način razmišljanja kad to čuju, čime potpuno razotkrivaju svoju priroda-suštinu. Tako generisan osvetnički način razmišljanja praćen je nizom osvetničkih ponašanja i postupaka. Dok se zbiva to aktivno traženje osvete, šta se dešava sa odnosima među ljudima? Oni više nisu kako treba. A ko je prava žrtva u svemu tome? (Osoba kojoj oni žele da se osvete.) Tačno. Prave žrtve su oni koji besede o svom iskustvenom svedočanstvu. Tada će oni koji su željni osvete, u raznim situacijama, svojim rečima i delima početi da sude, da napadaju, pa čak i da kleveću ili da podmeću ljudima za koje smatraju da ih razotkrivaju ili da gaje neprijateljstvo prema njima. Oni koji su željni osvete ne gaje samo trenutnu mržnju u svojim srcima i to je sve; oni tragaju za raznim prilikama, pa ih čak i sami stvaraju, da se osvete onima koji su meta njihove osvete, prema kojima su neprijateljski nastrojeni i za koje smatraju da im nisu naklonjeni. Primera radi, tokom izbora starešina, ako osoba prema kojoj su neprijateljski nastrojeni ispunjava načela upotrebe ljudi u Božjoj kući i kvalifikovana je da bude izabrana za starešinu, oni će je, zbog svog neprijateljstva prema njoj, suditi, osuđivati i napadati. Mogu se čak upustiti u neke zakulisne radnje ili učiniti stvari koje su štetne za tu osobu, kako bi joj se osvetili. Ukratko, različita su sredstva kojima oni svoju osvetu sprovode u delo. Mogu, na primer, da pronađu neke stvari koje će iskoristiti protiv neke osobe da bi je olajavali, da bi izmišljali glasine o njoj putem preterivanja i neosnovanih priča tipa rekla-kazala ili da bi širili razdor između te osobe i drugih. Štaviše, tu osobu mogu lažno da optuže pred starešinama, tvrdeći da nije odana, da je negativna i da se opire obavljanju svojih dužnosti. Sve su to zapravo namerne izmišljotine, pravljenje nečega ni iz čega. Pogledajte samo koliko se neopravdanih ponašanja i postupaka rađa iz njihovih sumnji i pogrešnog razumevanja te osobe; svi ti pristupi proističu iz njihove osvetničke prirode. U stvari, kad je ta osoba podelila svoja iskustvena svedočanstva, ona uopšte nije ciljala na njih; nikakva zloba nije bila upućena njima. Samo zato što imaju odbojnost prema istini i opaku narav željnu osvete, oni ne dozvoljavaju drugima da ih razotkriju i ne dopuštaju rasprave o spoznaji samog sebe, rasprave o iskvarenim naravima, niti razgovore o čovekovoj sotonskoj prirodi. Kada se raspravlja o takvim temama, oni pobesne, jer pretpostavljaju da te rasprave ciljaju na njih i da ih razotkrivaju, te stoga formiraju i razvijaju osvetnički način razmišljanja. Manifestacije izvršenja osvete od strane takvih osoba uopšte nisu ograničene na samo jednu okolnost. Zašto to kažem? Zato što takvi pojedinci imaju opaku narav; niko ne sme da ih izaziva, ni da ih provocira. Oni su, sami po sebi, agresivni prema svemu i svakome; nalik su nekoj škorpiji ili stonogi. Prema tome, kada ih neko svojim rečima namerno ili nenamerno izazove ili povredi, ako im se učini da im je povređen ponos ili da su izgubili prestiž, oni će smišljati kako da taj svoj ponos i prestiž spasu, što će dovesti do niza osvetničkih postupaka.

– „Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (25)”

Oni koji su rđavi i ne vole istinu, stalno kuju neke planove. Čim osete i najmanju šansu da bi mogli dobiti blagoslov, oni će dati sve od sebe i činiti dobra dela da svi vide, u nadi da će ih pridobiti. Međutim, kada nakon nekog vremena ne vide Božje blagoslove, oni postaju razočarani i žale se, pa dolaze do sledećeg zaključka: „Bog je suveren nad svime; On ne pokazuje pristrasnost – nisam baš siguran da su ove reči istinite.” Oni ne mogu da vide dalje od svojih neposrednih interesa; ako nemaju ličnu korist, neće ni prstom mrdnuti. Zar to nije zlobno? Bez obzira na to s kim razgovaraju, pokušavaju da se dogovaraju s njima, pa čak su se drznuli da pokušaju da se dogovore i sa Bogom. U glavi im je samo: „Hoću zaradu, i to smesta. Moram odmah da zaradim!” To je tolika pohlepa. Da li je preterano reći da oni imaju zlu narav? (Nije.) Kako onda dokazati njihovu zlobnu narav? Kada ih zadesi i najmanja kušnja ili nesreća, oni neće moći da je podnesu i neće obavljati svoju dužnost. Oni će osećati da su doživeli gubitak: „Toliko sam uložio, a Bog me još uvek nije blagoslovio. Da li Bog uopšte postoji? Da li je ovo pravi put ili ne?” U srcu im se budi sumnja. Oni žele zaradu, što dokazuje da nisu spremni da se voljno i iskreno žrtvuju; na taj način se razotkrivaju. Šta je Jovova žena rekla kada je Jov doživljavao svoja iskušenja? („Ti li se još držiš svoje čestitosti? Prokuni Boga, pa umri!” (Knjiga o Jovu 2:9).) Ona je bila bezvernica, poricala je Boga i napuštala Ga čim bi je zadesila nesreća. Kada je Bog davao blagoslove, govorila bi: „Jahve, bože, ti si veliki spasitelj! Podario si mi toliko imovine i blagoslovio me. Slediću te. Ti si moj bog!” A kada joj je Bog oduzeo imovinu, govorila bi: „Ti nisi moj bog.” Čak je rekla Jovu: „Ne veruj. Nema boga! Da ga ima, zar bi dozvolio da nam razbojnici oduzmu imovinu? Zašto nas on nije zaštitio?” Kakva je to narav? To je zlobna narav. Čim su im interesi ugroženi, a ciljevi i želje neostvareni, oni dobijaju napade besa, bune se i postaju Jude, izdajući i napuštajući Boga. Da li ima mnogo takvih ljudi? Takvi očito zli ljudi i bezvernici možda još uvek postoje u crkvi u izvesnoj meri. Ali, neki ljudi samo ponekad zapadnu u takvo stanje; to jest, oni imaju tu narav, ali nisu nužno potpuno takvi. Međutim, ako imaš takvu narav, da li je neophodno da se ona promeni? (Da.) Ako imaš takvu narav, to znači da je i tvoja priroda takođe zlobna. Sa takvom zlobnom naravi, u stanju si da se suprotstaviš Bogu, da izdaš Boga i da se neprijateljski ponašaš prema Njemu u svakom trenutku. Svaki dan tokom kojeg ne menjaš te iskvarene naravi je dan kada nisi u skladu s Bogom. Kada nisi u skladu s Bogom, ne možeš da dođeš pred Njega niti da iskusiš Njegovo delo, i nemaš načina da dobiješ spasenje.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino samospoznaja može da pomogne u težnji istini”

Zloba predstavlja jednu od glavnih odlika prirode antihristȃ. Šta označava „zloba”? Označava da oni imaju posebno podao stav prema istini. Ne samo da se istini ne pokoravaju i ne samo da odbijaju da je prihvate, već osuđuju i one koji ih orezuju. U pitanju je zlobna narav antihristȃ. Antihristi smatraju da je svako ko pristane na to da ga orezuju podložan maltretiranju, te da su ljudi koji druge stalno orezuju, upravo oni koji uvek žele da zadirkuju i zlostavljaju ljude. Dakle, antihrist će se opirati svakome ko ga orezuje i zadaće toj osobi velike glavobolje. Ko god da pomene antihristove nedostatke ili iskvarenost, ili s njim u zajedništvu razgovara o istini i Božjim namerama, ili ga navede da spozna sebe, antihrist će pomisliti da mu takva osoba zadaje muke i da ga smatra neprijatnim. Mrzeće tu osobu iz dna duše, osvetiće joj se i zagorčati joj život. Ovo je još jedno ispoljavanje načina na koji se antihristi odnose prema orezivanju o kome ćemo razgovarati u zajedništvu. Oni mrze sve koji ih orezuju i razotkrivaju. To je veoma očigledno ispoljavanje antihristȃ. Kakvi su to ljudi sa tako zlobnom naravi? Zli ljudi. Činjenica je da su antihristi zli ljudi. Prema tome, samo zli ljudi i antihristi imaju tako zlobnu narav. Kada se zloban čovek suoči sa dobronamernom opomenom, optužbom, podučavanjem ili ukazanom pomoći, umesto da bude zahvalan i ponizno to prihvati, on će pobesneti od stida i osećaće izrazito neprijateljstvo, mržnju, pa čak i potrebu da uzvrati. Ima nekih koji antihrista orezuju i razotkrivaju uz reči: „U poslednje vreme si sasvim pomahnitao, nisi se ponašao shodno načelu i neprekidno si se razmetao dok si izvršavao svoju dužnost. Radiš zarad statusa i od svoje dužnosti praviš potpuni haos. Da li si se ispravno poneo prema Bogu? Zašto nisi stremio ka istini kad si izvršavao svoju dužnost? Zašto se ne ponašaš shodno načelu? Zašto nisi prihvatio kad su braća i sestre u zajedništvu sa tobom razgovarali o istini? Zašto si ih ignorisao? Zašto si nastavio da radiš kako ti se prohte?” Ovih nekoliko „zašto”, ove reči koje razotkrivaju njihovo otkrivanje iskvarenosti – podvlače im se pod kožu: „Zašto? Nema tu nikakvo ’zašto’ – ja radim ono što želim! Šta ti daje pravo da me orezuješ? Ko si ti da to radiš? Ja sam samovoljan; šta povodom toga možeš da učiniš? Sad kad sam dospeo u ove godine, niko se ne usuđuje da sa mnom tako razgovara. Jedino ja mogu tako sa drugima da razgovaram; niko drugi ne može tako sa mnom da razgovara. Ko se usuđuje da mi drži pridike? Još se nije rodila osoba koja može da mi drži pridike! Misliš li da zaista možeš da mi držiš pridike?” Mržnja nastaje duboko u njihovom srcu i oni traže priliku da se osvete. U svojim mislima se preračunavaju: „Da li ovaj čovek koji me orezuje ima moć u crkvi? Ako mu se osvetim, hoće li ga neko uzeti u odbranu? Ako mu nanesem patnju, hoće li se crkva mnome pozabaviti? Imam rešenje. Neću mu se lično osvetiti; učiniću nešto u najvećoj tajnosti. Učiniću nešto njegovoj porodici da mu time nanesem patnju i sramotu, pa ću se tako osloboditi ove ozlojeđenosti. Moram nekako da se osvetim. Ne mogu sad od toga da dignem ruke. Nisam počeo da verujem u boga da bi me maltretirali i nisam došao ovde da ljudima dozvolim da me kinje kako im se prohte; došao sam da dobijem blagoslove i da uđem u carstvo nebesko! Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore. Ne smeš biti beskičmenjak ako želiš da sačuvaš svoje dostojanstvo. Kako se usuđuješ da me razotkriješ. Ovo je maltretiranje! Sada kad se prema meni ne ophodiš kao prema važnoj ličnosti, život ću ti zagorčati i nateraću te da snosiš posledice. Hajde da se borimo, pa da vidimo ko je jači!” Svega nekoliko jednostavnih reči razotkrivanja kod antihristȃ izazivaju bes i u njima bude tako veliku mržnju, navodeći ih da idu tako daleko da bi se osvetili. Njihova podmukla narav je potpuno ogoljena. Naravno, kad se drugome zbog mržnje svete, to nije stoga što prema toj osobi osećaju mržnju ili imaju neki neraščišćen račun iz prošlosti, već zato što je ta osoba razotkrila njihove greške. To pokazuje da sȃm čin razotkrivanja antihrista, bez obzira na to ko to čini i bez obzira na njegov odnos sa tim antihristom, može podstaći njegovu mržnju i potpiriti njegovu osvetu. Bez obzira na to ko je u pitanju, da li shvata istinu odnosno da li je starešina, delatnik ili običan pripadnik Božjeg izabranog naroda, dokle god taj razotkriva i orezuje antihrista, on će se prema toj osobi odnositi kao prema neprijatelju. Čak će otvoreno reći: „Nagaziću žestoko svakog ko me orezuje. Ko god me razotkriva, ko god da otkriva tajne iz moje prošlosti, izdejstvuje da me kuća božja izbaci ili me liši mog dela blagoslova, nikada ga neću ostaviti na miru. Takav sam u sekularnom svetu: niko se ne usuđuje da mi pravi probleme. Nije se još uvek rodila osoba koja se usuđuje da me gnjavi!” Ovo je vrsta nemilosrdnih reči koje izbijaju iz antihristȃ kad se suoče sa orezivanjem. Kad izuste te nemilosrdne reči, to ne čine da bi zastrašili druge niti time sebi daju oduška kako bi se zaštitili. Oni su zaista u stanju da učine zlo i posegnuće za svakim raspoloživim sredstvom. Ovo je podmukla narav antihristȃ.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (8. deo)”

Antihristi otimaju sve iz Božje kuće i od crkvene imovine, a onda to tretiraju kao svoju ličnu imovinu, kojom u celosti treba da upravljaju oni, pa ne dozvoljavaju nikom drugom da im se u to meša. Pri obavljanju crkvenog posla, oni misle isključivo na sopstvene interese, na svoj status i na svoj lični ponos. Nikome ne dopuštaju da našteti njihovim interesima, a još manje dopuštaju da iko ko je dobrog kova ili može da pruži svoje iskustveno svedočenje ugrozi njihov ugled i status. Stoga, pokušavaju da potisnu i isključe kao konkurente one koji su sposobni da govore o iskustvenom svedočenju, koji mogu da razgovaraju o istini i opskrbljuju Božji izabrani narod, i očajnički nastoje da takve ljude potpuno izoluju od drugih, da njihova imena opsežno razvlače po blatu i da ih satiru. Tek tada se antihristi osećaju spokojno. Ako ti ljudi nikada nisu negativni i ako su i dalje u stanju da obavljaju svoju dužnost, da svedoče i da drugima pružaju podršku, antihristi će tada posegnuti za poslednjim raspoloživim sredstvom, a to je da im pronađu neku grešku i da ih osude ili da im naprave neku nameštaljku i izmisle razloge da bi ih mučili i kažnjavali, sve dok ih potpuno ne uklone iz crkve. Tek tada će antihristi moći u potpunosti da se opuste. To je ono što je najpodmuklije i najzlonamernije u vezi sa antihristima. Ono što u njima izaziva najveći strah i nemir jesu ljudi koji streme ka istini i koji poseduju pravo iskustveno svedočanstvo, jer Božji izabrani narod najviše odobrava i podržava upravo ljudi koji tako svedoče, a ne one koji samo uprazno brbljaju o nekakvim rečima i doktrinama. Antihristi ne poseduju pravo iskustveno svedočenje, niti su sposobni da praktikuju istinu; u najboljem slučaju, sposobni su da učine par dobrih dela kako bi od drugih iskamčili naklonost. Ali, ma koliko dobrih dela da učine i ma koliko milozvučnih reči da izgovore, to se ipak ne može porediti sa koristima i prednostima koje ljudima pruža jedno dobro iskustveno svedočenje. Ništa ne može da zameni efekte snabdevanja i zalivanja koje pripadnicima izabranog Božjeg naroda pružaju ljudi koji mogu da govore o svom iskustvenom svedočenju. I tako, kad antihristi vide da neko govori o svom iskustvenom svedočenju, iz očiju im sevaju munje. U srcima im se rasplamsava bes, njihova mržnja sve više raste i oni jedva čekaju prvu priliku da govornika ućutkaju i onemoguće mu da išta više kaže. Ako nastavi da govori, ugled antihristȃ biće potpuno uništen, a njihova ružna lica biće potpuno razotkrivena da ih svi vide, te stoga antihristi brzo nalaze povod da ometu osobu koja svedoči i da je potisnu. Antihristi jedino sebi dopuštaju da ljude navode na stranputicu rečima i doktrinama; pripadnicima izabranog Božjeg naroda ne dozvoljavaju da svojim iskustvenim svedočenjima slave Boga, što samo ukazuje na to kakve ljude antihristi najviše mrze i kakvih se ljudi najviše plaše. Kad god se neko istakne u nekom poslu ili je u stanju da govori o pravom iskustvenom svedočenju iz čega pripadnici Božjeg izabranog naroda izvlače koristi, pouke i podršku, a ta osoba od svih dobija velike pohvale, u srcima antihrista sve više rastu zavist i mržnja i oni pokušavaju da tu osobu isključe i potisnu. Takvoj osobi ni po koju cenu ne dozvoljavaju da se lati bilo kakvog posla, ne bi li je sprečili da ugrozi njihov status. Ljudi koji poseduju istina-stvarnost imaju ulogu da naglase i istaknu siromaštvo, bedu, ružnoću i rđavost antihrista kad se nađu u njihovom prisustvu, te stoga antihristi, kad treba da odaberu sebi partnera ili saradnika, nikada ne biraju ljude sa istina-stvarnošću, nikada ne biraju ljude koji mogu da govore o svom iskustvenom svedočenju i nikada ne biraju poštene ljude, niti ljude koji mogu da praktikuju istinu. To su ljudi kojima antihristi najviše zavide i koje najviše mrze, oni su za antihriste trn u oku. Ma koliko da ti ljudi koji praktikuju istinu čine nešto što je dobro ili korisno za rad Božje kuće, antihristi će se iz petnih žila truditi da ta njihova dobra dela zataškaju. Oni će čak izvrtati činjenice kako bi prisvojili zasluge za sva dobra dela, a krivicu za sve loše stvari prebacili na druge, što je sredstvo kojim oni uzdižu sebe, a omalovažavaju druge ljude. Antihristi osećaju strašnu ljubomoru i mržnju prema onima koji streme ka istini i koji mogu da govore o svom iskustvenom svedočenju. Plaše se da će ti ljudi ugroziti njihov status, pa zato čine sve što mogu ne bi li ih napali i isključili. Braći i sestrama zabranjuju svaki kontakt ili zbližavanje sa njima i brane im da podržavaju i veličaju ljude koji mogu da govore o svom iskustvenom svedočenju. To je ono što u najvećoj meri razotkriva sotonsku prirodu antihrista, koja oseća odbojnost prema istini i koja mrzi Boga. To ujedno dokazuje da antihristi čine onu zlu protivstruju unutar crkve i da upravo oni snose svu krivicu za ometanje rada crkve i za otpor prema Božjoj volji.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”

Nakon što antihristi budu smenjeni ili uklonjeni, oni skidaju rukavice i žale se bez zadrške, a njihova se demonska strana razotkriva. Koja demonska strana se razotkriva? Svoje dužnosti u prošlosti oni nipošto nisu obavljali kako bi stremili ka istini i postigli spasenje, već da bi dobili blagoslove, i sada govore istinu o tome i otkrivaju pravo stanje stvari. Oni kažu: „Da nisam nastojao da dospem u carstvo nebesko ili da kasnije steknem blagoslove i veliku slavu, da li bih se mešao sa vama ljudima koji ste niži od balege? Jeste li dostojni mog prisustva? Ne obučavate me niti me unapređujete i hoćete da me uklonite. Jednog dana ću ti pokazati da ćeš morati da platiš određenu cenu za to što me uklanjaš, kao i da ćeš zbog toga trpeti određene posledice!” Antihristi šire ove ideje, a ove đavolske reči kuljaju iz njih. Jednom kad skinu rukavice, njihova zlonamerna priroda i pakosna narav se razotkrivaju i oni kreću da šire predstave. Osim toga, oni počinju da vrbuju one koji su novi vernici, koji su relativno malog rasta i nedostaje im razboritost, koji ne streme ka istini i koji su često negativni i slabi, a ujedno vrbuju i one koji su dosledno površni u svojim dužnostima i koji istinski ne veruju u Boga. Kao što su i sami rekli: „Ako me ukloniš, moraću sa sobom da povučem još nekoliko njih!” Zar njihova sotonska priroda nije ogoljena? Da li bi normalni ljudi to učinili? Načelno govoreći, ljudi sa iskvarenim naravima se samo osećaju tužno i povređeno kad budu otpušteni. Oni veruju da su beznadežni, ali ih savest navodi da razmišljaju na sledeći način: „Ovo je naša greška, nismo ispunjavali svoje dužnosti. Ubuduće ću nastojati da radim bolje, a kako će se Bog ophoditi prema meni i kakve odluke On donosi o meni, to je Božja stvar. Ljudi nemaju pravo da Bogu postavljaju zahteve. Zar Božji postupci nisu zasnovani na ljudskim ispoljavanjima? Ako neko ide pogrešnim putem, onda treba da bude doveden u red i da dobije grdnju, to se podrazumeva. Ovoga časa tužno je to što sam lošeg kova i što ne mogu da udovoljim namerama Božjim, što ne razumem istina-načela i postupam proizvoljno i samovoljno na osnovu sopstvenih iskvarenih naravi. Zaslužujem da budem uklonjen, ali se nadam da ću ubuduće imati priliku da to nadoknadim!” Ljudi sa malo savesti ići će ovakvim putem. Oni odlučuju da problem razmotre na ovaj način i naposletku takođe odlučuju da na ovaj način taj problem reše. Naravno, u ovome nema mnogo elemenata primene istine, ali budući da ovi ljudi imaju savest, oni neće otići toliko daleko da se opiru Bogu, da hule na Njega ili da Mu se protive. Međutim, antihristi nisu takvi. Pošto imaju pakosnu narav, urođena im je neprijateljska nastrojenost prema Bogu. Kad su im izgledi ili sudbina ugroženi ili oduzeti, kad ne vide nikakve šanse za život, odlučuju da šire predstave, da osuđuju delo Božje i da bezvernike koji su s njima u savezu navedu da zajednički ometaju delo Božje kuće. Čak odbijaju da preuzmu odgovornost za ijedno od svojih prošlih nedela i prestupa, kao i za ijedan gubitak koji su izazvali delu ili imovini Božje kuće. Kad se Božja kuća njima pozabavi i ukloni ih, izgovaraju tu jednu rečenicu koju antihristi najčešće govore. Kako ona glasi? (Ako ovde ne žele da me zadrže, tamo negde postoji mesto za mene.) Zar to nije još jedna đavolska rečenica? To je nešto što osoba sa normalnom ljudskošću, sa osećajem stida i savesti ne bi mogla da kaže. To zovemo đavolskim rečima. To su različita ispoljavanja pakosnih naravi koje antihristi otkrivaju dok bivaju orezivani i kad osećaju da su njihov status i ugled u opasnosti, da su im status i prestiž ugroženi, a posebno kad osećaju da će biti lišeni svojih izgleda i sudbine; paralelno sa ovim, razotkriva se njihova bezvernička suština.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (8. deo)”

Vernost onih koji Boga nose u srcu ostaje nepromenjena ma kakvim kušnjama da su izloženi; oni, međutim, koji u srcu nemaju Boga, svoj stav o Bogu menjaju i čak se od Njega sasvim rastaju, čim Božje delo prestane da koristi njihovom telu. Takvi su oni koji na kraju neće čvrsto stajati, koji samo traže Božje blagoslove i nisu voljni da se potroše za Boga, niti da Mu se posvete. Sav će taj ljudski ološ, koji nije dostojan ni trunke saosećanja, biti proteran kad Božje delo bude privedeno kraju. Oni koji u sebi nemaju ljudskosti nisu u stanju ni Boga istinski da vole. Dok su u sigurnom i bezbednom okruženju ili ako osete da mogu da ostvare neki profit, oni su prema Bogu apsolutno poslušni, ali čim shvate da su im želje osujećene ili konačno opovrgnute, oni se odmah bune. Oni se doslovno preko noći mogu iz nasmejane, „dobrodušne” osobe, pretvoriti u grdobne i svirepe ubice, koji svog dojučerašnjeg dobrotvora, iz neobjašnjivih razloga, iznenada počinju da tretiraju kao smrtnog neprijatelja. Zar se ovi demoni, koji su u stanju da ubiju ne trepnuvši okom, neće pretvoriti u potajnu opasnost ukoliko ne budu izgnani? Delo spasavanja čoveka ne ostvaruje se odmah po završetku dela osvajanja. Mada je delo osvajanja privedeno kraju, to nije slučaj sa delom čovekovog pročišćenja; ovo će delo biti dovršeno tek kad čovek bude potpuno pročišćen, kad oni koji se istinski potčine Bogu budu upotpunjeni i kad budu uklonjeni svi oni maskirani prevaranti koji Boga ne nose u svom srcu. Oni koji ne udovolje Bogu u završnoj etapi Njegovog dela biće potpuno eliminisani, a oni koji su eliminisani su đavoli. Pošto nisu u stanju da Bogu udovolje, oni se bune protiv Njega, pa iako ti ljudi danas slede Boga, to nije dokaz da oni spadaju među one koji će naposletku preostati.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i čovekova praksa”

U kojim to stvarima iz svakodnevnog života imate bogobojažljivo srce? A u kojima nemate? Da li si u stanju da mrziš nekoga kada vređa tvoje interese ili kada na njih nasrće? A kada nekoga mrziš, jesi li u stanju da ga kazniš i osvetiš mu se? (Da.) Onda se od tebe zaista treba plašiti! Ako nemaš bogobojažljivo srce i u stanju si da činiš zle stvari, u tom je slučaju ta tvoja pakosna narav previše ozbiljna! Normalna ljudskost treba da poseduje ljubav i mržnju, s tim da ono što volite morate jasno da razgraničite od onoga što mrzite. U svom srcu treba da volite Boga, da volite istinu, da volite pozitivne stvari i da volite svoju braću i sestre, a treba da mrzite Sotonu i đavole, da mrzite negativne stvari, da mrzite antihriste i da mrzite zle ljude. Ako biste bili u stanju da iz mržnje tlačite svoju braću i sestre i svetite im se, onda bi to bilo vrlo zastrašujuće i to predstavlja narav zle osobe. Neki ljudi naprosto imaju misli i ideje ispunjene mržnjom – imaju zle zamisli, s tim da nikada ne bi učinili ništa zlo. To ipak nisu zli ljudi, jer kada se nešto dogodi, oni mogu da traže istinu i da vode računa o načelima prema kojima se ponašaju i rešavaju stvari. Kada su u kontaktu sa drugim ljudima, od njih ne traže više nego što bi trebalo; ako se sa nekom osobom dobro slažu, nastaviće da sa njom budu u kontaktu; ako se, pak, ne slažu, neće to učiniti. To jedva da utiče na obavljanje njihove dužnosti ili na njihov život-ulazak. Bog im je u srcu i imaju bogobojažljivo srce. Nisu spremni da Boga uvrede i plaše se da to učine. Iako ti ljudi mogu da gaje određene pogrešne misli i ideje, ipak su u stanju da se protiv njih pobune i napuste ih. U svojim postupcima su suzdržani i neće izgovoriti nijednu nedoličnu reč, niti reč kojom vređaju Boga. Osoba koja govori i postupa na ovaj način jeste neko ko ima načela i ko primenjuje istinu. Tvoja ličnost možda nije u skladu sa ličnošću neke druge osobe, i moguće je da ti se ta osoba ne dopada, ali ćeš, dok zajedno sa njom radiš, ostati nepristrasan i tokom obavljanja svoje dužnosti nećeš davati oduška svojim frustracijama, niti ćeš svoje frustracije iskaljivati na interesima Božje porodice; stvari možeš da rešavaš u skladu sa načelima. Šta se time ispoljava? Time se ispoljava to što u osnovi imaš bogobojažljivo srce. A ako poseduješ i nešto više od toga, kada primetiš da neko drugi ima određene nedostatke ili slabosti, čak i ako te je taj uvredio ili ti nije naklonjen, u tebi će i dalje postojati potreba da se prema njemu ponašaš ispravno i s ljubavlju mu pomogneš. To označava da u tebi ima ljubavi, da si osoba koja poseduje ljudskost, da si neko ko je ljubazan i ko može da primenjuje istinu, da si poštena osoba koja poseduje istina-stvarnosti, i da si neko sa bogobojažljivim srcem. Ako si i dalje sitan rastom, ali imaš volju i spreman si da težiš istini, da težiš da stvari obavljaš u skladu sa načelom, i u stanju si da prema načelu rešavaš stvari i postupaš sa drugima, tada se i to računa kao da imaš donekle bogobojažljivo srce; to je najosnovnije. A ako ne možeš da dostigneš čak ni ovo i ne možeš da se obuzdaš, tada si u velikoj opasnosti i zaista te se treba plašiti. Da dobiješ neki položaj, mogao bi da kažnjavaš ljude i da im zagorčavaš život; tada bi u svakom času mogao da se pretvoriš u antihrista.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga”

Šta je najočiglednije ispoljenje osobe koja ima zlobnu narav? Kada naiđu na bezazlenu osobu koju je lako zavitlavati i počnu da je maltretiraju i da se šegače s njom. To je česta pojava. Kada osoba koja je relativno dobrodušna vidi osobu koja je bezazlena i zaplašena, saosećaće s njom, a čak i ako ne može da joj pomogne, neće je zlostavljati. Kada vidiš da je neko od tvoje braće ili sestara bezazlen, kako se ophodiš prema njemu? Da li ga zlostavljaš ili zadirkuješ? (Verovatno bih ga gledao s visine.) Gledanje na ljude s visine je način na koji ih posmatraš, na koji ih gledaš, neka vrsta mentaliteta, ali način na koji se ponašaš i na koji im se obraćaš uključuje tvoju narav. Recite Mi, kako se ponašate prema ljudima koji su stidljivi i zaplašeni? (Šefujem im i zavitlavam ih.) (Kada vidim da pogrešno obavljaju svoju dužnost, diskriminišem ih i isključujem.) Te stvari koje pominjete su ispoljenja zlobne naravi i odnose se na naravi ljudi. Ima još mnogo takvih stvari, tako da nema potrebe ulaziti u pojedinosti o njima. Da li ste ikada naišli na takvu osobu, nekoga ko je poželeo smrt onome ko ga je uvredio, pa se čak i molio Bogu, tražeći od Njega da ga prokune, da ga zbriše sa lica zemlje? Iako nijedan čovek nema takvu moć, u svom srcu on razmišlja o tome kako bi bilo dobro da je ima, ili se moli Bogu i traži od Boga da to učini. Da li imate takve misli u svom srcu? (Kada širimo jevanđelje i srećemo zle ljude koji nas napadaju i prijavljuju policiji, osećam mržnju prema njima i pomislim „doći će dan kada će vas Bog kazniti”.) To je prilično objektivan slučaj. Bio si napadnut, patio si, osetio si bol, tvoj lični integritet i samopoštovanje bili su potpuno zgaženi – u takvim okolnostima bi većina ljudi teško prešla preko toga. (Neki ljudi šire glasine o našoj crkvi na internetu, iznose mnoge tvrdnje i zaista se ljutim kada ih pročitam, te se u mom srcu javlja mnogo mržnje.) Da li je to zloba, ili plahovitost, ili je to normalna ljudskost? (To je normalna ljudskost. Ne mrzeti demone i Božje neprijatelje nije normalna ljudskost.) Tako je. To je otkrivenje, ispoljenje i odgovor normalne ljudskosti. Ako ljudi ne mrze negativne stvari ili ne vole pozitivne stvari, ako nemaju merila savesti, onda oni nisu ljudi. Pod takvim okolnostima, koje radnje osoba može da preduzme da bi u njoj nastala zlobna narav? Ako se ta mržnja i prezir pretvore u određenu vrstu ponašanja, ako izgubiš sav razum i tvoji postupci pređu određenu granicu ljudskosti, ako si čak sklon da ih ubiješ i prekršiš zakon, onda je to zloba, onda je to plahovito ponašanje. Kada ljudi shvataju istinu i u stanju su da razaznaju zle ljude, a mrze rđavost, to je normalna ljudskost. Ali ako ljudi postupaju plahovito, onda se ponašaju neprincipijelno. Da li se to ikako razlikuje od činjenja zla? (Da.) Postoji razlika. Ako je osoba krajnje loša, krajnje zlobna, krajnje zla, krajnje nemoralna i ti osećaš veliku netrpeljivost prema njoj, i ta netrpeljivost dostiže tačku da tražiš od Boga da je prokune, onda je to u redu. Ako Bog ne reaguje posle dve ili tri tvoje molitve, da li je u redu da preuzmeš stvari u svoje ruke? (Ne.) Možeš da se moliš Bogu i da izražavaš svoje stavove i mišljenja, a zatim da tražiš istina-načela, u kom slučaju ćeš biti u stanju da pravilno upravljaš stvarima. Ali ne treba da zahtevaš od Boga niti da pokušavaš da Ga nateraš da se sveti u tvoje ime, a još manje treba da dozvoliš svojoj plahovitosti da te tera da činiš gluposti. Tom pitanju treba pristupiti razumno. Treba da budeš strpljiv, da čekaš Božje vreme i da provodiš više vremena moleći se Bogu. Pogledaj kako se Bog mudro ophodi prema Sotoni i đavolima, tako i ti možeš da budeš strpljiv. Biti razuman znači poveriti sve to Bogu i dozvoliti Bogu da deluje. Tako stvoreno biće treba da postupa. Ne budi plahovit. Plahovito delovanje nije prihvatljivo za Boga, Bog ga osuđuje. U takvim trenucima, narav koja se otkriva kod ljudi nije ljudska slabost ili prolazna ljutnja, već zlobna narav. Kada se utvrdi da je reč o zlobnoj naravi, u nevolji ste, i nije verovatno da ćete biti spaseni. To je zato što kada ljudi imaju zlobne naravi, oni su podložni da deluju u suprotnosti sa savešću i razumom, i postaju veoma skloni da krše zakon i da krše Božje upravne odluke. Kako se to onda može izbeći? U najmanju ruku, postoje tri granice koje se ne smeju preći: prva je da se ne rade stvari koje su u suprotnosti sa savešću i razumom, druga je da se ne krši zakon, a treća je da se ne krše Božje upravne odluke. Pored toga, ne činite ništa ekstremno niti bilo šta što će ometati rad crkve. Ako se pridržavate tih načela, u najmanju ruku će vaša bezbednost biti osigurana i nećete biti eliminisani. Ako se zlobno opireš kada te orezuju jer si počinio svakakva zla, onda je to još opasnije. Verovatno ćeš direktno uvrediti Božju narav i biti uklonjen ili izopšten iz crkve. Kazna za uvredu Božje naravi je mnogo teža nego za kršenje zakona – to je sudbina gora od smrti. Kršenje zakona podrazumeva najviše zatvorsku kaznu; nekoliko teških godina i napolju si, to je sve. Ali ako uvrediš Božju narav, trpećeš večnu kaznu. Stoga, ako ljudi zlobne naravi nemaju razumnosti, u izuzetnoj su opasnosti, podložni su da počine zlo, i sigurno će biti kažnjeni i pretrpeće odmazdu. Ako ljudi imaju malo razumnosti, ako su u stanju da traže istinu i da joj se pokore, i ako mogu da se suzdrže od činjenja previše zla, onda svakako postoji nada da će biti spaseni. Za čoveka je ključno da ima razumnost i razboritost. Razumna osoba će verovatno prihvatiti istinu i podneti orezivanje na ispravan način. Nerazumna osoba je u opasnosti kada se orezuje. Recimo, na primer, da je neko veoma ljut nakon što ga je starešina orezao. Ima želju da širi glasine i da napada starešinu, ali se ne usuđuje iz straha da ne izazove nevolje. Takva narav, međutim, već postoji u njegovom srcu i teško je reći da li će u skladu s njom postupiti. Dokle god je takva narav u nečijem srcu, dokle god te misli postoje, onda je on, iako možda ne postupa u skladu s tom naravi, već u opasnosti. Kada okolnosti to dozvole – kada dobije priliku – možda će postupiti. Sve dok postoji njegova zlobna narav, ako se ona ne razreši, onda će pre ili kasnije taj čovek počiniti zlo. Dakle, koje su druge situacije u kojima čovek otkriva zlobnu narav? Recite Mi. (Bio sam površan u svojoj dužnosti i nisam ostvario nikakve rezultate, i onda me je starešina smenio u skladu s načelima, prema čemu sam osećao određeni otpor. Onda, kada sam video da je pokazao iskvarenu narav, pomislio sam da napišem pismo da ga prijavim.) Da li ova ideja dolazi ni iz čega? Ni u kom slučaju. Ona je proizvod tvoje prirode. Pre ili kasnije, stvari u ljudskoj prirodi se otkrivaju, ne zna se u kojem slučaju ili kontekstu će se otkriti i ostvariti. Ponekad ljudi ništa ne urade, ali to je zato što im situacija ne dozvoljava. Međutim, ako su oni neko ko stremi ka istini, moći će da traže istinu da bi to razrešili. Ako nisu osoba koja stremi ka istini, radiće šta im je volja, a čim situacija to dozvoli, činiće zlo. Prema tome, ako se ne razreši iskvarena narav, vrlo je verovatno da će se ljudi uvaliti u nevolje, a u tom slučaju će morati da žanju ono što su posejali. Neki ljudi ne streme ka istini i stalno su površni u obavljanju svojih dužnosti. Ne prihvataju orezivanje, nikada se ne kaju i na kraju bivaju proterani da bi se preispitali. Neki ljudi su uklonjeni iz crkve jer stalno ometaju crkveni život i postali su trule jabuke; a neki ljudi su izopšteni jer čine svakakva zla. Stoga, bez obzira na to kakva je neko osoba, ako često otkriva iskvarenu narav i ne traži istinu da to razreši, podložan je da počini zlodelo. Iskvarena narav čovečanstva ne sastoji se samo od nadmenosti, već i od rđavosti i zlobe. Nadmenost i zloba su samo uobičajeni faktori.

Dakle, kako treba rešiti ovaj problem otkrivanja zlobne naravi? Ljudi moraju da prepoznaju koja je njihova iskvarena narav. Narav nekih ljudi je posebno zlobna, zlonamerna i nadmena i oni su potpuno beskrupulozni. Takva je priroda zlih ljudi i ti ljudi su najopasniji od svih. Kada takvi ljudi drže moć, đavoli drže moć, Sotone drže moć. U Božjoj kući, svi zli ljudi se otkrivaju i eliminišu zato što čine svakojaka zla dela. Kada pokušate da u zajedništvu istinu podelite sa zlim ljudima ili da ih orežete, postoji velika šansa da će vas napasti, ili vam suditi, ili vam se čak osvetiti, što su sve posledice toga što su njihove naravi tako zlonamerne. To je zapravo vrlo uobičajeno. Na primer, imamo dvoje ljudi koji se veoma dobro slažu, koji su veoma pažljivi i uviđavni jedno prema drugom – ali se na kraju raziđu oko nečega što se tiče njihovih interesa i oni prekinu svoj odnos. Neki ljudi čak postaju neprijatelji i pokušavaju da se osvete jedni drugima. Svi su oni veoma zlobni. Kada je u pitanju obavljanje dužnosti, da li ste primetili šta od onoga što se ispoljava i otkriva u ljudima potpada pod zlobnu narav? Te stvari svakako postoje i morate da ih iskorenite. To će vam pomoći da razaznate i prepoznate takve stvari. Ako ne znate kako da ih iskorenite i razaberete, nikada nećete moći da razaberete zle ljude. Nakon što neke ljude antihristi navedu na pogrešan put i pošto potpadnu pod njihovu kontrolu, životi tih ljudi trpe gubitke, i tek tada oni shvataju šta je antihrist, i šta je zlobna narav. Vaše shvatanje istine je previše površno. Vaše shvatanje većine istina zaustavlja se na usmenom ili pismenom nivou, ili shvatate samo reči i doktrine, a one se uopšte ne podudaraju sa stvarnošću. Nakon što čujete mnoge propovedi, čini se da u vašem srcu postoji razumevanje i prosvećenje; ali kada se suočite sa stvarnošću, još uvek ne možete da razaznate stvari onakve kakve one zaista jesu. U teoriji, svi znate kakva su ispoljenja antihrista, ali kada ugledate pravog antihrista, niste u stanju da ga prepoznate kao takvog. To je zato što imate premalo iskustva. Kada ga budete imali više, kada vas antihristi dovoljno povrede, bićete u stanju da ih u potpunosti razaberete onakve kakvi zaista jesu. Danas, iako većina ljudi savesno sluša propovedi tokom okupljanja, i žele da teže istini, jednom kada čuju propoved, oni razumeju samo njeno doslovno značenje, ne idu dalje od teorijskog nivoa, i nisu u stanju da dožive praktičnu stranu istine. Stoga je njihov ulazak u istina-stvarnost veoma površan, što znači da im nedostaje razaznavanje zlih ljudi i antihrista. Antihristi imaju suštinu zlih ljudi, ali osim antihrista i zlih ljudi, zar drugi ljudi nemaju zlobne naravi? U stvarnosti nema dobrih ljudi. Kada je sve u redu, svi su nasmejani, ali kada se suoče sa nečim što šteti njihovim interesima, postaju gadni. To je zlobna narav. Ta zlobna narav može da se otkrije u bilo kojem trenutku; ona je nehotična. Šta se ovde dakle tačno dešava? Da li je to posednutost zlim duhovima? Da li je to pitanje demonske reinkarnacije? Ako je u pitanju bilo koja od ove dve stvari, onda osoba ima suštinu zle osobe i njoj nema pomoći. Ako njena suština nije suština zle osobe, i ona samo ima tu iskvarenu narav, onda njeno stanje nije terminalno, i ako može da prihvati istinu, još uvek postoji nada da se spase. Pa kako onda može da se razreši zlobna, iskvarena narav? Prvo, morate često da se molite kada se susretnete sa pitanjima i da razmislite o tome koje motive i želje imate. Morate da prihvatite Božje ispitivanje i da držite svoje ponašanje pod kontrolom. Štaviše, ne smete da otkrivate nikakve zle reči ili ponašanje. Ako osoba zatekne sebe s pogrešnim namerama i zlobom u srcu, da želi da čini loše stvari, mora da traži istinu da bi to razrešila, mora da pronađe relevantne Božje reči da bi shvatila i razrešila tu stvar, mora da se moli Bogu, da traži Njegovu zaštitu, da se zakune Bogu i mora da proklinje sebe kada ne prihvata istinu i čini zlo. Takvo zajedništvo sa Bogom pruža zaštitu i sprečava osobu da čini zlo. Ako se nešto dogodi osobi i pojave se zle namere, ali ona ne obraća pažnju na to i samo pušta da se stvari odigraju ili uzima zdravo za gotovo da je to način na koji treba da se ponaša, onda je to zla osoba i nije neko ko iskreno veruje u Boga i voli istinu. Takva osoba i dalje želi da veruje u Boga i da sledi Boga, i da bude blagosiljana i da uđe u nebesko carstvo – da li je to moguće? Može samo da sanja o tome.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje šest vrsta iskvarenih naravi je jedina prava samospoznaja”

Slična iskustvena svedočenja:

Lekcije koje sam naučio napadajući druge iz osvete

Kako sam odbacila svoja osećanja mržnje