Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Najteže je otkriti rđavost, jer je ona postala čovekova priroda i ljudi počinju da je veličaju, pa im još više rđavosti neće izgledati rđavo. Dakle, rđavu narav je još teže otkriti nego nepopustljivu narav. Neki ljudi kažu: „Kako to da se ona ne može lako otkriti? Ljudi imaju rđave požude. Zar to nije rđavost?” To je površno. Šta je prava rđavost? Koja su stanja rđava kada se manifestuju? Da li je rđava narav kada ljudi koriste uzvišene izjave da sakriju rđave i sramotne namere koje leže duboko u njihovom srcima, a zatim teraju druge da veruju da su te izjave veoma dobre, otvorene i legitimne, i na kraju postižu svoje skrivene motive? Zašto se to zove rđavost, a ne lažljivost? U smislu naravi i suštine, lažljivost nije toliko loša. Biti rđav je ozbiljnije nego biti lažljiv. Rđavost je ponašanje koje je podmuklije i podlije od lažljivosti, te je prosečnom čoveku teško da to prozre. Na primer, kakve je reči zmija koristila da namami Evu? Lažljive reči, koje zvuče ispravno i koje se čine kao da su rečene za tvoje dobro. Nisi svestan da sa tim rečima nešto nije u redu ili da iza njih stoji zla namera, i u isto vreme, nisi u stanju da otpustiš Sotonine predloge. To je iskušenje. Kada si u iskušenju i slušaš takve reči, ne možeš se odupreti da ne budeš namamljen i verovatno ćeš upasti u zamku, čime se postiže Sotonin cilj. To se zove rđavost. Zmija je koristila tu metodu da namami Evu. Da li je to vrsta naravi? (Jeste.) Odakle potiče takva vrsta naravi? Potiče od zmije, od Sotone. Ovakva vrsta naravi postoji u čovekovoj prirodi. Zar se ova rđavost ne razlikuje od zlih požuda ljudi? Kako nastaju rđave požude? One imaju veze sa telom. Prava rđavost je vrsta naravi, duboko skrivena, potpuno neprimetna za ljude bez iskustva ili bez razumevanja istine. Zbog toga je rđavost najteže otkriti među čovekovim naravima. Kod koje vrste čoveka je rđava narav najteža? Kod onih koji vole da iskorišćavaju druge. Oni su toliko vešti u manipulaciji da ljudi kojima manipulišu često ni ne znaju šta se dogodilo nakon toga. Ova vrsta čoveka ima rđavu narav. Rđavi ljudi, vođeni lažljivošću, služe se drugim načinima kako bi prikrili svoju lažljivost, svoje grehe i kako bi sakrili svoje tajne namere, ciljeve i sebične želje. To je rđavost. Štaviše, oni će se služiti različitim načinima da te namame, iskušavaju i zavedu, navodeći te da slediš njihove želje i da udovoljiš njihovim sebičnim požudama kako bi ostvarili svoje ciljeve. To je sve rđavost. To je autentična sotonska narav. Da li ste pokazali neko od tih ponašanja? Koji od aspekata rđave naravi ste više pokazali: iskušavanje, namamljivanje ili korišćenje laži da biste prikrili druge laži? (Imam osećaj da sam pomalo pokazao sve ove aspekte naravi.) Osećate da ste pomalo pokazali sve ove aspekte naravi. Drugim rečima, emotivno osećate da jeste i niste pokazali ova ponašanja. Ne možete da pružite nikakve dokaze. Da li u svakodnevnom životu primećujete da ste otkrili rđavu narav prilikom suočavanja sa nečim? Zapravo, ove stvari postoje unutar svačije naravi. Na primer, postoji nešto što ne razumeš, ali ne želiš da drugi znaju da ne razumeš, pa se služiš raznim načinima da ih navedeš na pogrešan put da misle da razumeš. To je prevara. Takva prevara je manifestacija rđavosti. Takođe, iskušavanje i namamljivanje su manifestacije rđavosti. Da li često iskušavate druge? Ako iskreno pokušavaš da razumeš nekoga i ako želiš da razgovaraš s njim, što ti je potrebno za posao i predstavlja odgovarajuću interakciju, to se ne smatra iskušavanjem. Ali ako imaš lične namere i svrhu i ne želiš stvarno da razumeš nečiju narav, težnje i znanje, već želiš da otkriješ njegove najdublje misli i istinita osećanja, onda se to naziva rđavost, iskušavanje i namamljivanje. Ako to radiš, onda imaš rđavu narav; zar to nije nešto što je skriveno? Da li je ovakvu narav lako promeniti? Ako možeš da razaznaš kako se manifestuje svaki aspekt tvoje naravi, kakva stanja svaki od tih aspekata često izaziva, i da ih povežeš sa sobom, tako što ćeš uvideti koliko je takva narav užasna i opasna, onda ćeš osetiti potrebu da se promeniš po tom pitanju i moći ćeš da osećaš žeđ za rečima Božjim i da prihvatiš istinu. Tada možeš da se promeniš i dobiješ spasenje. Ali ako posle tog povezivanja i dalje ne žudiš za istinom, ako nemaš osećaj dugovanja ili krivice, a kamoli osećaj kajanja, i ako ne voliš istinu, onda će ti biti teško da se promeniš. I razumevanje neće pomoći, jer sve što bi razumeo je samo doktrina. Koji god aspekt istine da je u pitanju, ako tvoje razumevanje ostaje na nivou doktrine i ne povezuje se sa tvojim praktikovanjem i ulaskom, neće biti koristi od doktrine koju razumeš. Ako ne razumeš istinu, nećeš prepoznati svoju iskvarenu narav niti ćeš se pokajati pred Bogom i ispovediti, i nećeš osećati dug prema Bogu niti ćeš mrzeti sebe, pa nećeš imati nikakve šanse da budeš spasen. Ako prepoznaš koliko su tvoji problemi ozbiljni, ali nije te briga i ne mrziš sebe, već se i dalje osećaš prilično otupelo i pasivno iznutra i ne prihvataš Božji sud i grdnju, i ako se ne moliš Njemu niti se oslanjaš na Njega da rešiš svoju iskvarenu narav, onda si u velikoj opasnosti i nećeš dobiti spasenje.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino samospoznaja može da pomogne u težnji istini”

Rđavost seže dublje od lažljivosti; podmuklija je, tajnovitija, više navodi na pogrešan put i teže ju je dokučiti, pri čemu sa sobom donosi namamljivanje, nagovaranje, vrbovanje, pridobijanje, podmićivanje i iskušavanje. Ovi postupci i ponašanja umnogome nadilaze lažljivost; nesumnjivo su rđavi. Ovaj čovek nije rekao: „Ako mi ne kažeš, zviznuću te, šutnuću te ili ću te ubiti!” Nije usvojio takve metode i, spolja posmatrano, nije delovao zlonamerno. Međutim, to je još strašnije od podlosti – to je rđavost. Zašto kažem da je to rđavost? Većina ljudi najčešće može da otkrije lažljivost, međutim, metod ovog čoveka je još nepošteniji. Spolja posmatrano, on se koristi učtivim jezikom koji odgovara ljudskoj osećajnosti; ali u stvarnosti, u samoj dubini, nalaze se znatno skrivenije stvari. Njegovi postupci i metode su prikriveniji, znatno su podmukliji u odnosu na lažljivost koju ljudi uobičajeno viđaju i susreću. Taktike su mu prefinjenije, dvosmislenije i u većoj meri navode na pogrešan put. To je rđavost.

Da li u svakodnevnom životu možete da uočite i razaznate otkrovenje rđave naravi drugih ljudi i njihovog rđavog ponašanja? Iako lažljivi pojedinci mogu biti prilično taktični, nakon nekog vremena provedenog u kontaktu s njima, većina ljudi ipak može da ih prozre. Međutim, nije tako lako prozreti one koji imaju rđavu narav. Ako ne možete da vidite suštinu ili posledice, nema načina da ih prozrete. Rđavi pojedinci su još podmukliji od onih lažljivih. Na osnovu samo jedne ili dve izgovorene rečenice, nema načina da ih prozreš. Kad je reč o ljudima sa rđavom naravi, ni posle nekog vremena, ni posle nekog kraćeg perioda, možda nećeš prozreti ni proniknuti zašto rade tu određenu stvar, zašto govore ili postupaju na takav način. Kad jednog dana budu potpuno razotkriveni i ogoljeni, tada će svi konačno otkriti kakvi su ljudi. Tu ima i više od same lažljivosti – to je rđavost. Prema tome, da bi se rđava narav razaznala, potrebno je da protekne neko vreme, a posledice ponekad mogu nastupiti i pre nego što neko uspe da je razazna – reč je o nečemu što ne može tako brzo da se uoči. Na primer, velika crvena aždaja je decenijama navodila ljude na pogrešan put, a tek je sada mali broj ljudi stekao određenu razboritost. Velika crvena aždaja često govori stvari koje zvuče najbolje moguće i koje su najvećim delom u skladu s ljudskim predstavama, vijoreći zastavu služenja narodu kako bi ljude navela na pogrešan put i zastavu pravde kako bi proterala neistomišljenike, masakrirajući nebrojeno dobrih ljudi. Međutim, malo ko je to u stanju da razazna, budući da ono što ona govori i čini ljudima deluje ispravno. Svi ljudi smatraju da je sve što ona radi pravedno i prikladno, zakonito i razumno, te da ne odstupa od humanizma. Posledično, ona je ljude decenijama navodila na pogrešan put. Kad napokon bude razotkrivena i svrgnuta, ljudi će uvideti da je njeno pravo lice đavolsko, a njena priroda-suština rđava. Velika crvena aždaja je ljude godinama navodila na stranputicu i otrov velike crvene aždaje je prisutan u svima – svi su postali njeni potomci. Da li je iko od vas u stanju da čini takve stvari koje je činila velika crvena aždaja? Neki ljudi govore kao velika crvena aždaja, koristeći se veoma umilnim rečima, dok zapravo ne obavljaju nikakav stvarni posao. Sve njihove reči su prijatne, ali oni ne obavljaju nikakav stvaran posao. Osim toga, izuzetno su podmukli i rđavi. Kad je reč o takvim ljudima, bude li ih iko uvredio, oni preko toga neće preći. Pre ili kasnije, iznaći će odgovarajuću priliku da ostvare svoj osvetoljubivi naum i neće im dati baš nikakav povod da ih imaju u šaci. Tim pitanjem mogu da se pozabave, a da se pritom uopšte ne ispolje niti pokažu svoje pravo lice. Nije li to rđavo? Rđavi pojedinci koriste se načelima, metodama, namerama, motivima i ciljevima koji su naročito tajnoviti i skriveni. Da bi naudili drugima, rđavi pojedinci posežu za spletkama, koristeći ponekad druge ljude da u njihovo ime ubijaju, maltretirajući ponekad druge tako što ih navode na greh, a ponekad se koriste zakonima ili pribegavaju svakakvim prezira dostojnim sredstvima kako bi mučili druge. Sve su to ispoljavanja rđavosti, i ništa od toga ne spada u pravedne i poštene metode. Da li iko od vas ispoljava ova ponašanja ili otkrivenja? Možete li da ih razaznate? Da li ste svesni da ona predstavljaju rđavu narav? Lažljivost se spolja obično može uočiti: neko okoliša ili koristi kitnjast jezik i niko ne može da protumači šta on misli. To je lažljivost. Koja je glavna karakteristika rđavosti? Reči takve osobe zvuče naročito prijatno i, spolja posmatrano, sve deluje kako treba. Reklo bi se da nema baš nikakvih problema i, posmatrano iz svakog ugla, stvari izgledaju prilično dobro. Kad ta osoba nešto radi, ne primećujete da koristi ikakva naročita sredstva i, spolja posmatrano, nema nikakvih slabih tačaka ni mana, ali ona ipak postiže svoj cilj. Obavlja stvari na izrazito tajnovit način. Tako antihristi navode ljude na pogrešan put. Takve ljude i stvari je najteže razaznati. Neki ljudi počesto kažu ispravne stvari, koriste uverljive izgovore i posežu za određenim doktrinama, izrekama ili postupcima koji su u skladu sa ljudskom naklonošću ne bi li ljudima zamazali oči. Pretvaraju se da rade jedno, dok zapravo rade nešto sasvim drugo kako bi postigli svoj skriveni cilj. U pitanju je rđavost, premda većina ljudi smatra da su ova ponašanja lažljiva. Ljudi mogu relativno ograničeno da shvate i raščlane rđavost. U stvari, u odnosu na lažljivost, rđavost je znatno teže razaznati zato što je tajnovitija, pri čemu su njene metode i postupci prefinjeniji. Ako neko u sebi ima lažljivu narav, u roku od dva ili tri dana komunikacije s tom osobom, drugi obično mogu da otkriju njenu lažljivost ili mogu da u postupcima i rečima te osobe zapaze otkrovenje njene lažljive naravi. Međutim, pretpostavimo da je ta osoba rđava: tu nije reč o nečemu što se može razaznati za nekoliko dana, budući da je, ako se ništa značajno ne desi niti nastupe neke posebne okolnosti, u tako kratkom vremenskom periodu teško išta razaznati samo na osnovu slušanja šta ta osoba govori. Ona uvek kaže i uradi prave stvari, predstavljajući jednu ispravnu doktrinu za drugom. Nakon nekoliko dana komunikacije s tom osobom, mogao bi da pomisliš da je ona prilično dobra, da je u stanju da napusti stvari i da sebe daje, da ima duhovno razumevanje, da ima bogoljubivo srce, te da u svojim postupcima poseduje i savest i razum. Međutim, nakon što obavi nekoliko stvari, zapažaš da su njen govor i postupci upetljani u previše stvari, u previše đavolskih namera. Shvataš da ta osoba nije poštena već lažljiva – da je rđava. Ona često koristi prave reči i prijatne izraze koji su u skladu sa istinom i poseduje ljudsku osećajnost u ophođenju s ljudima. S jedne strane, ta osoba utvrđuje svoju poziciju, a s druge strane navodi druge na pogrešan put stičući prestiž i status među ljudima. Takvi pojedinci ljude naročito navode na pogrešan put i, čim zadobiju moć i status, mnoge ljude mogu da da navedu na stranputicu i da im naude. Ljudi sa rđavim naravima su izrazito opasni. Imali li takvih ljudi među vama? Da li ste i sami takvi? (Da.) U kojoj meri je to onda ozbiljno? Govoriti i postupati bez ikakvih istina-načela, u postupanju se sasvim oslanjati na svoju rđavu prirodu, u stalnoj želji da druge navedeš na pogrešan put i živeći iza maske da te drugi ne bi prepoznali i prozreli, pa s poštovanjem i divljenjem posmatrali tvoju ljudskost i status – to je rđavost. Da li ovakva rđava ponašanja ispoljavate samo povremeno ili ste takvi većinu vremena? Da li ste baš takvi i da li vam predstavlja izazov da se toga oslobodite? Ako samo povremeno koristite takve metode, to se i dalje može promeniti. Međutim, ako ste baš takvi, ako dosledno postupate planski i lažljivo i neprekidno se oslanjate na spletke, onda ste najprepredeniji đavoli. Reći ću vam istinu: takvi ljudi se nikada neće promeniti.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Peta stavka: Oni ljude navode na pogrešan put, vrbuju ih, prete im i kontrolišu ih”

Kažite Mi, da li praktikovanje istine i bavljenje stvarima u skladu sa istina-načelima zahteva razne izgovore i opravdanja? (Ne zahteva.) Sve dok neka osoba ima iskreno srce, ona može da sprovodi istinu u delo. Da li ljudi koji ne praktikuju istinu iznalaze razne izgovore? Kada, na primer, urade nešto pogrešno, nešto što je suprotno načelima i neko ih zbog toga ispravi, mogu li oni da slušaju? Oni to ne slušaju. Ima li tu još nečega ili se sve svodi na činjenicu da ne slušaju? Na koji su način oni rđavi? (Tako što smišljaju izgovor da bi te ubedili da pomisliš da su oni u pravu.) Oni će pronaći takvo tumačenje koje se poklapa s tvojim predstavama i uobraziljom, da bi zatim skup duhovnih teorija, koje ti možeš da priznaš i da prihvatiš i koje su u skladu sa istinom, iskoristili da bi te ubedili da se složiš s njima i da iskreno poveruješ kako su oni u pravu, a sve sa ciljem da ljude kontrolišu i da ih navedu na stranputicu. Zar to nije rđavost? (Jeste.) To zaista jeste rđavost. Očigledno je da su učinili nešto pogrešno, da su svojim postupcima prekršili načela i istinu i da nisu praktikovali istinu, ali oni ipak iznalaze čitav skup teoretskih opravdanja. To je uistinu rđavo. Baš kao kad vuk pojede ovcu; vuku je, naime, od samog početka u prirodi da jede ovce; Bog je tu životinjsku vrstu stvorio tako da jede ovce – ovce su njegova hrana. Ali, nakon što je pojede, vuk i dalje smišlja razna opravdanja. Jesi li ikada razmišljao o tome? Ti misliš: „Pojeo si moju ovcu, a sad bi hteo da me ubediš kako je zapravo i trebalo da je pojedeš, da je to bilo sasvim razumno i prikladno s tvoje strane i da čak treba da ti budem zahvalan”. Zar ne osećaš bes zbog toga? (Osećam.) Koje ti se misli vrzmaju po glavi dok besniš? Misliš: „Ovaj momak je isuviše rđav! Ako baš želiš da je pojedeš, samo napred, jer ti si naprosto takav; ali, ti ne samo što si mi pojeo ovcu, nego sad još izmišljaš gomilu razloga i izgovora i tražiš od mene da ti zbog toga budem zahvalan. Da nisi malo pobrkao šta je ispravno a šta pogrešno?” To je rđavost. Kad vuk poželi da pojede ovcu, koje izgovore nalazi za to? Vuk kaže: „Jagnje moje, moram danas da te prožderem kako bih ti naplatio za onu uvredu od prošle godine”. Jagnje mu, ni krivo ni dužno, odgovara: „Ja se prošle godine nisam još bio ni rodio”. Shvativši da je pogrešio jer je loše procenio starost jagnjeta, vuk kaže: „Dobro, onda ćemo zanemariti tvoje godine, ali ja ipak moram da te pojedem jer, kad sam prošle godine hteo da se napijem vode iz ove reke, ti si je bio zamutio, pa zbog toga moram da ti se osvetim”. Jagnje će na to: „Ja živim nizvodno odavde, a ti si uzvodno. Kako sam mogao da zamutim vodu uzvodno? Ali, pojedi me, ako baš želiš. Nemoj samo da smišljaš razne izgovore.” Takva je ćud vučja. Zar to nije rđavost? (Jeste, to je rđavost.) Da li je vučja rđavost ista kao rđavost velike crvene aždaje? (Jeste.) To je najprikladniji opis velike crvene aždaje. Velika crvena aždaja bi da hapsi ljude koji veruju u Boga; ona želi da te ljude optuži za zločine. Stoga ona najpre pravi odgovarajuću fasadu i izmišlja određene glasine, koje zatim objavljuje svetu kako bi čitav svet ustao protiv tebe i osudio te. Ljudima koji veruju u Boga stavlja na teret višestruka nedela, poput „remećenja javnog reda i mira”, „odavanja državnih tajni” i „podrivanja državnih vlasti”. Ona takođe širi glasine da si počinio razna krivična dela i sve te optužbe pripisuje tebi. Da li je u redu ako odbiješ da ih priznaš? Da li je uopšte bitno hoćeš li ih priznati ili nećeš? Nije bitno. Kad ona jednom odluči da te uhapsi, to je kao kad se vuk namerači na neku ovcu – pronaći će gomilu izgovora. Velika crvena aždaja krije se iza određenih fasada i tvrdi da smo počinili neke loše stvari koje su, zapravo, drugi ljudi počinili. Ona krivicu prebacuje na nas i lažno optužuje crkvu. Možeš li s njom da se sporiš oko toga? (Ne.) Zašto ne možeš da se sporiš? Možeš li da to pošteno raspraviš s njom? Misliš li da te neće uhapsiti ako joj predočiš argumente i objasniš situaciju? Onda imaš predobro mišljenje o njoj. Pre no što budeš uspeo išta da joj kažeš, zgrabiće te za kosu, olupaće ti glavu o zid, a onda će te pitati: „Znaš li ti ko sam ja? Ja sam đavo!” Nakon toga, sleduje ti surovo prebijanje, praćeno danonoćnim naizmeničnim ispitivanjem i mučenjem, a onda ćeš početi da se ponašaš. Tada ćeš shvatiti: „Ovde nema mesta za razboritost; ovo je klopka!” Velika crvena aždaja se ne raspravlja s tobom – misliš li da ona takvu fasadu pravi slučajno i nenamerno? U njenoj pozadini je zavera i ona je već isplanirala svoj sledeći korak. Ovo je samo uvod za ono što sledi. Možda će neki i dalje misliti: „Oni ne razumeju stvari vezane za verovanje u Boga; ako im budem objasnio, sve će biti u redu”. Možeš li to da joj objasniš? Lažno te je optužila za nešto što nisi počinio – da li i dalje možeš da joj objasniš? Kad ti je natovarila lažnu optužbu, zar nije znala da ti to nisi učinio? Misliš li da ne zna ko je to učinio? Ona to vrlo dobro zna! Zašto je onda krivicu svalila na tebe? Ti si taj kojeg ona želi da ulovi. Misliš li da ona, dok na tebe svaljuje krivicu za to, ne zna da prema tebi nepravedno postupa? Pa ona to i hoće, da bude nepravedna prema tebi, da te hapsi i progoni. To je rđavost.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (3. deo)”

Rđave naravi ispoljavaju se i na drugi način. Neki ljudi vide da okupljanja u Božjoj kući uvek uključuju čitanje Božje reči, zajedništvo o istini i razgovore o samospoznaji, pravilnom vršenju dužnosti, o tome kako se ponašati u skladu sa načelima, kako se plašiti Boga i kloniti se zla, kako shvatiti i primenjivati istinu i o raznim drugim aspektima istine. Posle svih ovih godina slušanja, počinje da im bude dosadno što više slušaju, i počinju da se žale, govoreći: „Zar svrha vere u boga nije da se zadobiju blagoslovi? Zašto stalno govorimo o istini i u zajedništvu razgovaramo o božjoj reči? Ima li tome kraja? Smučilo mi se više!” Ali ne žele da se vrate u sekularni svet. Oni misle: „Vera u boga je tako suvoparna, dosadna je – kako da je učinim malo zanimljivijom? Moram da nađem nešto zanimljivo”, pa ide okolo i pita: „Koliko vernika u crkvi veruje u boga? Koliko ima starešina i delatnika? Koliko njih je smenjeno? Koliko njih su mladi studenti i diplomirani studenti? Zna li im neko broj?” Oni se prema tim stvarima i tim podacima ophode kao prema istini. Koja je to narav? To je rđavost, koja se obično naziva „podlost”. Čuli su toliko istina, ali nijedna nije bila dovoljno inspirativna da na nju usmere pažnju, da se na nju usredsrede. Čim neko ima neke tračeve ili interne vesti, uši im se pretvore u antene, plaše se da nešto ne propuste. To je podlost, zar ne? (Da.) Šta karakteriše podle ljude? Istina ih ni najmanje ne zanima. Zanimaju ih samo spoljna pitanja i neumorno i nezasito jure tračeve i stvari koje nemaju uticaja na njihov život-ulazak, niti na istinu. Oni misle da proniknuti u sve to, u sve te informacije i držati ih u glavi, znači posedovati istina-stvarnost, da su u potpunosti članovi Božje kuće, da će ih Bog sigurno odobravati i da će moći da uđu u Božje carstvo. Da li mislite da je to zaista tako? (Ne.) Ti to možeš da prozreš, ali mnogi novi vernici ne mogu. Oni su opsednuti tim informacijama, misle da su članovi Božje kuće ako to znaju – ali u stvari, Bog najviše prezire takve ljude, oni su najsujetniji, najpovršniji i najbeslovesniji od svih ljudi. Bog se ovaplotio u poslednjim danima da bi obavio delo suđenja i pročišćavanja ljudi, a ishod toga jeste da ljudima pruži istinu kao život. Ali ako se ljudi ne usredsrede na jedenje i pijenje Božje reči i uvek pokušavaju da saznaju tračeve i nešto više o unutrašnjim poslovima crkve, da li oni streme ka istini? Da li su to ljudi koji obavljaju odgovarajući posao? Meni su to rđavi ljudi. Oni su bezvernici. Takvi ljudi bi se takođe mogli nazvati podlim. Oni samo znaju za rekla-kazala. To zadovoljava njihovu radoznalost, ali ih Bog prezire. To nisu ljudi koji zaista veruju u Boga, a još manje ljudi koji streme ka istini. Oni su, prosto rečeno, Sotonine sluge, koje dolaze da ometaju rad crkve. Štaviše, ljudi koji uvek ispituju i istražuju Boga su sluge i podanici velike crvene aždaje. Bog najviše mrzi i najviše se gadi takvih ljudi. Ako veruješ u Boga, zašto se ne uzdaš u Boga? Kada ispituješ i istražuješ Boga, da li tragaš za istinom? Da li traženje istine ima ikakve veze sa porodicom u kojoj se Hristos rodio ili sa okruženjem u kojem je odrastao? Zar ljudi koji uvek posmatraju Boga pod mikroskopom nisu odvratni? Ako stalno imaš predstave o stvarima koje se tiču Hristove ljudskosti, trebalo bi da provodiš više vremena stremeći ka spoznaji Božjih reči; tek kada shvatiš istinu moći ćeš da razrešiš problem svojih predstava. Da li će ti ispitivanje Hristovog porodičnog porekla ili okolnosti Njegovog rođenja omogućiti da spoznaš Boga? Da li će ti omogućiti da otkriješ Hristovu božansku suštinu? Ni u kom slučaju. Ljudi koji istinski veruju u Boga posvećuju se Božjim rečima i istini, samo to doprinosi spoznaji Hristove božanske suštine. Ali zašto se oni koji stalno ispituju Boga neprestano upuštaju u podlost? Taj polusvet koji nema duhovno razumevanje treba što pre da napusti Božju kuću! Izraženo je toliko istina, toliko toga je podeljeno u zajedništvu, tokom okupljanja i propovedi – zašto još uvek moraš da ispituješ Boga? Šta znači to što stalno ispituješ Boga? Da si izuzetno rđav! Štaviše, ima čak i onih koji misle da učenjem svih tih bezvrednih informacija stiču kapital, i hvale se unaokolo time. I šta bude na kraju? Oni budu gadni i odvratni Bogu. Da li su uopšte ljudi? Zar nisu živi demoni? Kako se oni mogu nazvati ljudima koji veruju u Boga? Sve svoje misli posvećuju putu rđavosti i nepoštenja. Kao da misle da što više ogovaranja čuju, to više postaju članovi Božje kuće i više shvataju istinu. Takvi ljudi su potpuno besmisleni. U Božjoj kući niko nije odvratniji od njih.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje šest vrsta iskvarenih naravi je jedina prava samospoznaja”

Koja je najrđavija narav koju ljudi otkrivaju pred Bogom? To je proveravanje Boga. Neki ljudi se brinu da možda neće imati dobro odredište i da im ishod možda neće biti zagarantovan jer su, nakon što su poverovali u Boga, skrenuli sa puta, počinili neko zlo i mnoge prestupe. Brinu se da će otići u pakao i neprekidno strahuju za svoj ishod i odredište. Stalno su uznemireni i uvek razmišljaju: „Hoće li moj budući ishod i odredište biti dobri ili loši? Hoću li otići dole u pakao ili gore na nebo? Da li sam ja jedan od božjih ljudi ili sam služitelj? Hoću li propasti ili ću biti spašen? Moram da nađem koje Božje reči govore o tome.” Oni vide da su sve Božje reči istina i da sve Njegove reči razotkrivaju ljudske iskvarene naravi, ali ne nalaze odgovore koje traže, pa nastavljaju da razmišljaju gde bi još mogli da se raspitaju. Kasnije, kada nađu priliku da budu unapređeni i kada dobiju važnu ulogu, žele da ispitaju stav Višnjeg, misleći: „Kakvo je mišljenje višnjeg o meni? Ako je njegovo mišljenje povoljno, to dokazuje da se bog nije setio zla i prestupa koje sam počinio u prošlosti. To dokazuje da će me bog ipak spasiti, da još uvek imam nade.” Zatim, sledeći svoje zamisli, otvoreno kažu: „Tu gde smo mi, većina braće i sestara nije baš vešta u svojim profesijama i tek neko vreme veruju u boga. Ja verujem u boga najduže. Pao sam i doživeo neuspeh, imao sam neka iskustva i naučio neke lekcije. Ako dobijem priliku, spreman sam da preuzmem veliki teret i da pokažem obazrivost prema božjim namerama.” Oni te reči koriste kao test da vide da li Višnji ima nameru da ih unapredi ili ih je napustio. U stvarnosti, oni ne žele iskreno da preuzmu tu odgovornost ili teret; oni te reči izgovaraju isključivo da bi ispitali teren i da bi videli ima li još nade da budu spašeni. To je proveravanje. Kakva se narav krije iza tog pristupa proveravanjem? To je rđava narav. Bez obzira na to koliko dugo je taj pristup razotkriven, kako ga sprovode ili do koje mere ga primenjuju, u svakom slučaju, narav koju otkrivaju sasvim sigurno je rđava jer takvi ljudi imaju mnogo misli, sumnji i briga tokom čitavog postupka.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Peti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (2. deo)”

Ako čovek pobesni i spopadne ga gnev kad god se pomene Bog, da li je taj čovek video Boga? Zna li on ko je Bog uopšte? On ne zna ko je Bog, niti u Njega veruje, a Bog mu se nikada nije obratio. Ako mu Bog nikada nije pravio probleme, zašto se onda ljuti? Da li bismo za takvu osobu mogli reći da je rđava? Svetski trendovi, hrana, piće, traganje za zadovoljstvima i jurnjava za slavnim ličnostima – ništa od toga ne bi takvom čoveku smetalo. Međutim, na sam pomen reči „Bog” ili istinitosti Božjih reči, dovoljno mu je da pobesni. Zar to nije pokazatelj rđave prirode? To je dovoljan dokaz da se radi o čovekovoj rđavoj prirodi. Da li, što se vas lično tiče, ima trenutaka kad, pri pominjanju istine, Božjih kušnji prema ljudima ili Božjih reči suda protiv čoveka, osećate averziju; trenutaka kad osećate odbojnost i kad takve stvari ne želite da slušate? Vaše srce možda misli: „Zar ne kažu svi da je Bog istina? Ali, neke od ovih stvari nisu istina! Očigledno je da su to samo Božje reči opomene upućene čoveku!” Neki možda u svom srcu čak osećaju snažnu odbojnost i ovako razmišljaju: „Svakog dana se o tome govori – o Njegovim kušnjama i o Njegovom sudu – kad će tome doći kraj? Kada ćemo primiti dobro odredište?” Nije poznato odakle potiče taj bezrazložni gnev. Kakva je to priroda? (To je rđava priroda.) Nju usmerava i vodi rđava priroda Sotone.

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”

Svi zli ljudi imaju rđave naravi. Neka rđavost se izražava kroz zlobne naravi, kao što je često maltretiranje bezazlenih ljudi, postupanje prema njima na satiričan ili sarkastičan način, kao i konstantno ismevanje i iskorišćavanje takvih ljudi. Zli ljudi se drugom zlom čoveku iz poštovanja klanjaju i ulaguju, ali kada vide slabog čoveka, oni ga gaze i ponašaju se prema njemu nasilnički. To su izuzetno zli i rđavi ljudi. Svako ko maltretira ili ugnjetava hrišćane je đavo prerušen u čoveka; takvi ljudi su bezdušne zveri i reinkarnacija su đavola. Ako u masi zlih ljudi postoje oni koji ne maltretiraju bezazlene ljude, ne ponašaju se surovo prema hrišćanima, već samo iskaljuju svoj bes na one koji ugrožavaju njihov lični interes, smatra se da su to dobri ljudi među nevernicima. Ali, po čemu se razlikuje rđavost antihrista? Rđavost antihrista se pretežno manifestuje u njihovoj posebnoj sklonosti ka nadmetanju. Oni se usuđuju da se takmiče sa Nebom, da se takmiče sa zemljom i da se takmiče sa drugim ljudima. Ne samo da ne dozvoljavaju drugima da ih maltretiraju, već su oni ti koji maltretiraju i kažnjavaju druge. Svakog dana razmišljaju o tome kako da kazne ljude. Ako su na nekog ljubomorni ili ako nekog mrze, nikada to neće prevazići. Po tome su antihristi rđavi. Gde se još ta rđavost ispoljava? Može se videti u lukavom i neuobičajenom načinu na koji nešto obavljaju, što ljudi sa nešto mozga, nešto znanja i malo društvenog iskustva teško mogu da otkriju. Antihristi postupaju izuzetno lukavo i neuobičajeno, što prerasta u rđavost; to nije obična lažljivost. Oni mogu da spletkare i da koriste lukave trikove, i to rade na višem nivou nego većina ljudi. Većina ljudi ne može da se takmiči sa njima i ne može da se nosi sa njima. To su antihristi. Zašto kažem da obični ljudi ne mogu da se nose s njima? Zato što je njihova rđavost toliko ekstremna da oni poseduju ogromnu moć da navedu ljude na pogrešan put. Mogu da osmisle raznovrsne načine kako bi naterali ljude da ih obožavaju i da ih slede. Takođe mogu da iskoriste različite ljude kako bi ometali i narušavali rad crkve. U takvim okolnostima, Božja kuća stalno razgovara o svakoj vrsti manifestacije i naravi, kao i suštini antihrista, kako bi ljudi mogli da ih raspoznaju. To je neophodno. Neki ljudi ne razumeju i kažu: „Zašto se uvek razgovara o tome kako raspoznati antihriste?” Zato što su antihristi izuzetno sposobni da navedu ljude na pogrešan put. Mnoge ljude mogu da navedu na stranputicu, nalik su smrtonosnoj kugi, čija zaraza samo tokom jedne epidemije može da naškodi gomili ljudi i mnoge da ubije; vrlo je zarazna i široko rasprostranjena, a njena stopa zaraznosti i smrtnosti prilično je visoka. Zar to nisu teške posledice? Ako ne razgovaram na taj način sa vama, da li ćete biti u stanju da se oslobodite antihrista koji vas navode na pogrešan put i koji vas ograničavaju? Možete li se zaista okrenuti Bogu i pokoriti Mu se? To je veoma teško. Kada obični ljudi otkriju nadmenu narav, drugi, u najboljem slučaju, mogu da vide ružno stanje njihove nadmenosti. Ponekad se hvale, ponekad se ističu i pokazuju, a ponekad vole da ističu svoj status i da drže drugima lekcije. Ali, da li je to slučaj sa antihristima? Spolja gledano, možda ne deluje kao da ističu svoj status ili da ga vole, možda izgleda da ih status uopšte ne zanima, ali duboko u sebi, oni imaju snažnu želju za njim. To je kao kod nekih careva ili gospodara razbojnika među nevernicima: kada se bore za svoju zemlju i kada zajedno sa svojim saputnicima podnose nedaće, čine se poniznim i neambicioznim. Ali, da li si video želje skrivene duboko u njihovim srcima? Zašto mogu da podnesu takve teškoće? Njihove ih želje podstiču. U sebi gaje veliku ambiciju, spremni su da podnesu bilo kakvu patnju ili da izdrže bilo kakvu klevetu, uvrede i poniženja, kako bi jednog dana zauzeli presto. Zar to nije lukavo i neuobičajeno ponašanje? Mogu li oni bilo kome da otkriju ovu ambiciju? (Ne mogu.) Oni je skrivaju i drže je u tajnosti. Ono što je spolja vidljivo jeste čovek koji može da izdrži ono što drugi ne mogu, koji može da podnese nepodnošljive teškoće, za koga se čini da je uporan, neambiciozan, prizeman i dobar prema onima oko sebe. Ali, onog dana kada taj čovek zauzme presto i dobije pravu moć, kako bi konsolidovao svoj autoritet i sprečio uzurpaciju, on pobije sve one koji su propatili i koji su se borili pored njega. Tek kada se otkrije istina, ljudi shvate koliko je to duboko lukav čovek. Kada se osvrneš i shvatiš da je sve što je uradio bilo vođeno ambicijom, otkriješ da on ima rđavu narav. Koja je to bila taktika? To je bilo lukavo i neuobičajeno ponašanje. To je narav po kojoj postupaju antihristi. Antihristi i đavolski kraljevi koji imaju zvaničnu moć su isti; ni u kom slučaju neće bezrazložno patiti i trpeti u crkvi ako ne dobiju moć i status. Drugim rečima, ti ljudi nikako nisu zadovoljni time da budu obični sledbenici, da prave kompromise u Božjoj kući kao obični obožavaoci Boga, ili da tiho i anonimno obavljaju neku dužnost; sasvim sigurno ne bi bili voljni to da rade. Ako je neko ko ima status smenjen jer je išao putem antihrista, i ako pomisli: „Sad kad nemam status, prosto ću otvoreno da postupam kao obična osoba i obavljaću koju god dužnost da mogu; mogu i dalje da verujem u Boga isto tako dobro i bez statusa,” da li je taj čovek antihrist? Ne, taj čovek je nekada hodao putem antihrista, nekada je izabrao pogrešan put zbog trenutne gluposti, ali on nije antihrist. Šta bi pravi antihrist uradio? Ako izgubi status, pravi antihrist više neće verovati. I ne samo to, već će smisliti razne načine da navede druge ljude na pogrešan put, kako bi ga obožavali i sledili i kako bi ispunio svoju ambiciju i želju za moći. To je razlika između onih koji koračaju putem antihrista i stvarnih antihrista. Mi razmatramo i detaljno analiziramo te narav-suštine i manifestacije antihrista zato što je priroda tog pitanja vrlo ozbiljna. Većina ljudi ne može da raspozna antihriste. Da ne pominjemo običnu braću i sestre, čak ni neke starešine i delatnici koji misle da razumeju istinu nisu potpuno ovladali raspoznavanjem antihrista. Teško je reći koliko su time ovladali, što ukazuje na to da je njihov rast previše mali. Samo oni koji mogu tačno da raspoznaju antihriste jesu ljudi sa istinskim rastom.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Šesta stavka”

Najčešća manifestacija rđave suštine antihrista je to što su oni posebno vešti u pretvaranju i licemerju. Premda imaju naročito zlobnu, podmuklu, nemilosrdnu i nadmenu narav, spolja se ponašaju kao da su naročito ponizni i dobroćudni. Zar to nije pretvaranje? Ti ljudi svakodnevno u sebi razmišljaju: „Kakvu odeću treba da nosim kako bih više nalikovao hrišćaninu, kako bih izgledao uglednije, duhovnije, bremenitije i da sam više nalik starešini? Kako treba da jedem da bi ljudi stekli utisak da sam dovoljno prefinjen, graciozan, dostojanstven i plemenit? Koji stav treba da zauzmem dok hodam kako bih ostavio utisak starešinstva i harizme, kako bih izgledao kao izvanredna, a ne kao obična osoba? U razgovorima sa drugima, koji ton, rečnik, izgled i izraz lica mogu da navedu ljude da pomisle da sam otmen, da sam nalik društvenoj eliti ili visoko obrazovanim intelektualcima? Kako moja odeća, stil, govor i ponašanje mogu da navedu ljude da me visoko cene, kako da ostavim neizbrisiv utisak na njih i da osiguram da me zauvek pamte? Šta treba da kažem kako bih osvojio i ugrejao ljudska srca i kako bih ostavio dugotrajan utisak? Moram više da pomažem drugima i da lepo govorim o njima, da često pričam o božjim rečima i da pred ljudima koristim neke duhovne izraze, da im više čitam božje reči, da se više molim za njih, da govorim tihim glasom kako bi ljudi naćulili uši i slušali me, i kako bih ih naveo da pomisle da sam blag, brižan, pun ljubavi, velikodušan i sklon praštanju.” Zar to nije pretvaranje? To su misli koje zaokupljaju srca antihrista. To što im ispunjava misli nisu ništa drugo do trendovi nevernika, što u potpunosti pokazuje da njihove misli i stavovi pripadaju svetu i Sotoni. Neki ljudi se u tajnosti oblače kao prostitutke ili čak kao razuzdane žene; njihova odeća posebno odgovara zlim trendovima i veoma je moderna. Međutim, kada dođu u crkvu, među braću i sestre, oni nose potpuno drugačiju odeću i drugačije se ponašaju. Zar nisu izuzetno vešti u pretvaranju? (Jesu.) Ono o čemu antihristi duboko u sebi razmišljaju, ono što čine, njihove različite manifestacije i naravi koje otkrivaju, sve ukazuje na to da je njihova narav-suština rđava. Antihristi ne razmišljaju o istini, pozitivnim stvarima, ispravnom putu ili Božjim zahtevima. Njihove misli, pristupi, metode i ciljevi koje biraju su rđavi – svi odstupaju od ispravnog puta i nisu u skladu sa istinom. Oni čak idu protiv istine, a uopšteno se može reći da su zli; samo što je priroda tog zla rđava – stoga sve to zajednički nosi naziv rđavost. Oni ne razmišljaju o tome da budu pošteni ljudi, da budu čisti i otvoreni, iskreni i odani; umesto toga, razmišljaju o rđavim metodama. Uzmimo, na primer, čoveka koji je u stanju iskreno da se otvori, što je pozitivna stvar i predstavlja primenu istine. Da li antihristi to rade? (Ne.) Šta oni rade? Oni se neprestano pretvaraju, a kad učine nešto loše i počnu da se odaju, žustro to prikrivaju, pravdaju se, brane se i sakrivaju činjenice – zatim konačno iznesu svoje razloge. Da li ijedan od ovih postupaka zadovoljava standard primene istine? (Ne.) Da li je bilo šta od toga u skladu sa istina-načelima? Još manje.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Peti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (2. deo)”

Koja je primarna manifestacija rđavosti nekog antihrista? Ona se ogleda u tome da on dobro zna šta je ispravno i u skladu sa istinom, ali, kad dođe do toga da treba nešto da uradi, on će uvek odabrati ono čime se krše načela i što se suprotstavlja istini, ono što zadovoljava njegove lične interese i položaj – to je primarna manifestacija antihristove rđave naravi. Ma koliko reči i doktrina da razume, ma kako da su milozvučne reči koje koristi u svojim propovedima i ma koliko da se drugim ljudima čini kako poseduje duhovno razumevanje, kad god antihrist nešto radi, on bira isključivo jedno načelo i jedan metod, a to je da se suprotstavlja istini, da štiti svoje interese i da se stoprocentno i do kraja opire istini – to je načelo i metod po kojima on bira da postupa. Pored toga, kakvog on tačno boga i kakvu istinu zamišlja u svom srcu? Njegov stav prema istini svodi se na to da o njoj može da govori i propoveda, ali ne i da je primenjuje u praksi. On samo želi da priča o istini i da ga pripadnici izabranog Božjeg naroda uvažavaju, da bi zatim iskoristio svoj položaj crkvenog starešine i postigao cilj da zagospodari izabranim Božjim narodom. Antihristi propovedaju doktrinu samo da bi ostvarili svoje ciljeve – zar oni time ne pokazuju prezir prema istini, zar se ne poigravaju s njom i ne gaze po njoj? Zar ne vređaju Božju narav time što se prema istini odnose na taj način? Oni samo iskorišćavaju istinu. U njihovim srcima, istina je samo slogan, to su samo uzvišene reči kojima ljude mogu da navedu na stranputicu i da ih pridobiju, reči koje mogu da utole ljudsku žeđ za divnim stvarima. Antihristi misle da na ovom svetu nema nikoga ko može da upražnjava istinu ili da je proživi, da to jednostavno ne funkcioniše, da je to nemoguće i da je istina samo ono što svi priznaju i što je izvodljivo. Mada i sami govore o istini, oni u svojim srcima ne priznaju da je to istina. Kako mi to proveravamo? (Oni ne upražnjavaju istinu.) Oni nikada ne upražnjavaju istinu; to je jedan aspekt. A koji je drugi važan aspekt? Kad se u stvarnom životu s nečim susretnu, doktrina koju razumeju nikada nije izvodljiva. Čini se kao da zaista imaju duhovno razumevanje, oni propovedaju doktrinu za doktrinom, ali, kad se suoče s problemima, metodi su im izobličeni. Mada nisu u stanju da upražnjavaju istinu, ono što rade mora u najmanju ruku da bude u skladu s predstavama i uobraziljom ljudi, u skladu s ljudskim merilima i ukusima, i da barem kod drugih prolazi. Na taj način, položaj će im biti stabilan. U stvarnom životu, međutim, ono što rade neverovatno je izobličeno, pa je dovoljno ovlaš ih pogledati i shvatiti da oni istinu ne razumeju. Zašto oni ne razumeju istinu? U svojim srcima, oni osećaju odbojnost prema istini, ne priznaju istinu, uživaju da rade u skladu sa sotonskim filozofijama, a probleme bi stalno da rešavaju koristeći se ljudskim načinima, pa ako na taj način mogu da ubede druge i da steknu prestiž, to im je sasvim dovoljno. Ako antihrist, kad ode na neki skup, čuje kako neko propoveda praznu teoriju, biće veoma uzbuđen, ali, ako tamo neko propoveda o istina-stvarnosti i zalazi u takve detalje kao što su razna ljudska stanja, uvek će pomisliti kako propovednik baš njega kritikuje i probada mu srce, pa će osetiti odbojnost i neće hteti da ga sluša. Ako se od antihrista zatraži da besedi o stanju u kojem se u poslednje vreme nalazi, o tome da li je postigao ikakav napredak i da li je pri obavljanju dužnosti nailazio na neke poteškoće, on o tome neće imati šta da kaže. Ako ti nastaviš razgovor o tom aspektu istine, on će zaspati; on ne uživa da sluša o tim stvarima. Ima takođe nekih ljudi koji su zainteresovani dok ćaskaš s njima, ali zato gledaju da se sakriju u neki ćošak i malo odremaju čim čuju da neko besedi o istini – u njima nema nimalo ljubavi prema istini. Do koje mere im nedostaje ljubav prema istini? U blažim slučajevima, njih istina ne zanima i dovoljno im je da budu službenici; u ozbiljnim slučajevima, oni osećaju odbojnost prema istini, ona im se naročito gadi i ne mogu da je prihvate. Ako jedna takva osoba postane starešina, ona je ujedno i antihrist; ako je, pak, običan sledbenik, ona i dalje korača putem antihristȃ i njihov je naslednik. Spolja gledano, čini se da su takvi ljudi inteligentni i nadareni, da imaju dobar potencijal, ali njihova priroda-suština je ista kao u antihrista – jednostavno je tako.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (1. deo)”

Ljudi koji su nalik antihristima osećaju neprijateljstvo i gnušanje prema svim pozitivnim stvarima i istini. Njihovom neprijateljstvu i gnušanju prema istini i prema pozitivnim stvarima nije potreban nikakav razlog, ono se ne dešava kao rezultat podstrekavanja s bilo čije strane, a pogotovo nije rezultat njihove zaposednutosti zlim duhom. Naprosto im je urođeno da ne vole te stvari. Oni prema tim stvarima osećaju neprijateljstvo i gnušanje; u svom životu i u svojim kostima osećaju odvratnost kad god se susretnu s pozitivnim stvarima. Ako pred njima svedočiš o Bogu ili razgovaraš o istini sa njima, kod njih će se razviti mržnja prema tebi, pa će možda čak i pomišljati da te napadnu. Pošto smo ovaj aspekt neprijateljstva i gnušanja antihrista prema pozitivnim stvarima obradili na prošlom zajedništvu, ovoga puta nećemo ponovo diskutovati o tome. Na ovom zajedništvu, istražićemo jedan drugi aspekt. Koji je to aspekt? Ako antihristi osećaju neprijateljstvo i gnušanje prema pozitivnim stvarima, šta je onda to što oni vole? Danas ćemo s te strane i iz te perspektive analizirati i raščlaniti rđavu prirodu antihrista. Da li je to neophodno? (Jeste.) Neophodno je. Možete li sami to da shvatite? (Ne možemo.) To što antihristi ne vole pozitivne stvari i istinu odraz je njihove rđave prirode. Na toj osnovi, dakle, pažljivo razmotrite šta se antihristima sviđa i kakve stvari vole da rade, koje metode i sredstva koriste u svom radu i kakvi im se ljudi dopadaju – zar njihovu rđavu prirodu nije bolje posmatrati s te strane i iz te perspektive? Tako ćemo doći do konkretnijeg i objektivnijeg gledišta. Kao prvo, antihristi ne vole pozitivne stvari, što ukazuje na to da su oni neprijateljski nastrojeni prema njima i da vole negativne stvari. Šta spada u primere negativnih stvari? Laži i lukavstvo – nisu li to negativne stvari? Da, laži i lukavstvo spadaju u negativne stvari. Šta je, dakle, pozitivna suprotnost lažima i lukavstvu? (Poštenje.) Tačno, to je poštenje. Voli li Sotona poštenje? (Ne.) On voli lukavstvo. Šta je prvo što Bog zahteva od ljudi? Bog kaže: „Ako želiš da veruješ u Mene i da Me slediš, kakva osoba treba pre svega da budeš?” (Poštena osoba.) Šta je, dakle, prva stvar koju Sotona uči ljude da rade? Uči ih da lažu. Šta je prvi dokaz rđave prirode antihrista? (Lukavstvo.) Da, antihristi vole lukavstvo, vole laži, a poštenje mrze i preziru. Iako je poštenje pozitivna stvar, oni ga ne vole, već osećaju odvratnost i mržnju prema njemu. Nasuprot tome, oni vole lukavstvo i laži. Kako se antihristi osećaju kad neko pred njima često govori istinito i kad im kaže nešto poput: „Ti poslove voliš da obavljaš sa pozicije statusa i ponekad si lenj”? (Oni to ne prihvataju.) Neprihvatanje je jedan od stavova koje oni poseduju, ali, da li je to sve? Kakav je njihov stav prema toj osobi koja govori istinito? Ne vole je i osećaju odvratnost prema njoj. Neki antihristi će braći i sestrama reći: „Ima već neko vreme kako vas predvodim. Molim vas da mi svi kažete šta mislite o meni.” Svi će pomisliti: „Pošto si već tako iskren, daćemo ti neke povratne informacije.” Neki će reći: „Prilično si ozbiljan i marljiv u svemu što radiš, a podnosiš i veliku patnju. Jedva da možemo to da gledamo i žao nam je zbog toga. Za Božju kuću bi bilo korisno da ima još starešina poput tebe! Ako bismo morali da ukažemo na neku tvoju mani, to bi bila tvoja preterana ozbiljnost i marljivost. Ako budeš previše radio i sagorevao, nećeš još dugo moći da izdržiš, a zar onda neće biti svršeno s nama? Ko će nas onda predvoditi?” Kad to čuju, antihristi su zadovoljni. Iako znaju da je to laž i da im se ti ljudi ulaguju, oni to ipak rado slušaju. U stvari, ljudi koji tako govore zapravo prave budale od antihrista, ali ti antihristi će radije izigravati budale nego da otkriju pravu prirodu tih njihovih reči. Antihristi vole ljude koji im ljube stopala. Takvi pojedinci ne iznose na videlo greške, iskvarene naravi i nedostatke antihrista. Umesto toga, oni ih prikriveno hvale i veličaju. Mada je očigledno da njihove reči predstavljaju laži i lukavstvo, antihristi ih rado prihvataju i nalaze u njima utehu i zadovoljstvo. Te reči su za antihriste bolje od kušanja najukusnijih poslastica. Kad ih čuju, antihristi su zadovoljni sobom. Šta nam to ilustruje? To pokazuje da u antihristima postoji određena narav koja voli laži. Zamislite da im neko kaže: „Previše si nadmen i prema ljudima se ophodiš nepravično. Dobar si prema onima koji te podržavaju, ali zato omalovažavaš i ignorišeš ljude koji te drže na distanci i ne ulizuju ti se.” Zar ove reči nisu istinite? (Jesu.) Kako se antihristi osećaju kad to čuju? Postaju nesrećni. Oni te reči ne žele da čuju, niti mogu da ih prihvate. Pokušavaju da nađu izgovore i razloge da to objasne i da izglade stvar. Što se tiče onih koji antihristima neprestano laskaju u lice, koji im stalno govore milozvučne reči kojima ih prikriveno hvale i čak ih očigledno varaju svojim rečima, antihristi nikad ne proučavaju takve ljude. Umesto toga, antihristi ih koriste kao važne figure. Te večite lažove oni čak postavljaju na važne položaje i poveravaju im neke značajne i dostojanstvene dužnosti, dok ljudima koji su iskreni i koji često prijavljuju probleme dodeljuju dužnosti na manje upadljivim pozicijama, čime im sprečavaju pristup višim starešinama ili poznanstvo i bliskost sa većinom ljudi. Nebitno je koliko su ti ljudi daroviti i koje bi sve dužnosti mogli da obavljaju u Božjoj kući – antihristi sve to zanemaruju. Njih samo zanimaju ljudi koji umeju da se služe lukavstvom i koji im mogu biti od koristi; to su pojedinci koje oni postavljaju na važne položaje, ne vodeći nimalo računa o interesima Božje kuće.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (2. deo)”

Antihristi zbog svoje urođene rđave naravi nikada ne govore niti postupaju otvoreno. Oni ne rešavaju stvari s poštenim stavom i iskrenošću, ne koriste poštene reči dok govore niti postupaju iskreno i od srca. Ništa od onoga što kažu ili učine nije iskreno, već je zaobilazno i prikriveno, i nikada direktno ne izražavaju svoje misli ili motivaciju. Veruju da bi, kada bi ih izrazili, ljudi to potpuno razumeli i prozreli, da bi njihove ambicije i želje bile razotkrivene na svetlu i da ih drugi ljudi ne bi videli kao otmene i plemenite niti bi ih poštovali i obožavali. Stoga, oni uvek pokušavaju da sakriju i prikriju svoje neprikladne motive i želje. Pa, na koji to način oni govore i postupaju? Oni koriste razne metode. Kao što među nevernicima postoji izreka „opipati teren”, antihristi primenjuju sličan pristup. Kada nešto žele da urade i kada zauzmu određeno gledište ili stav, nikada to ne izražavaju direktno; umesto toga, koriste određene metode kao što su suptilna ili ispitivačka sredstva ili pokušavaju da izmame od ljudi informacije koje traže. Zbog svoje rđave naravi, antihristi nikada ne tragaju za istinom niti žele da je razumeju. Njihova jedina briga je njihova slava, korist i status. Bave se aktivnostima koje im mogu doneti slavu, korist i status, izbegavajući one koje to ne nude. Revnosno se posvećuju aktivnostima koje su u vezi sa ugledom, statusom, isticanjem i slavom, dok izbegavaju ono što čuva rad crkve ili što bi moglo da uvredi druge. Dakle, antihristi ničemu ne pristupaju sa stavom traganja; umesto toga, koriste metodu ispitivanja kako bi opipali situaciju i tek onda odlučili da li će nastaviti – antihristi su upravo toliko lukavi i rđavi. Na primer, kada žele da znaju kakva su oni osoba u očima Boga, ne ispituju se kroz Božje reči kako bi spoznali sebe. Umesto toga, raspituju se unaokolo i slušaju dvosmislene izjave, posmatrajući ton i stav starešina i Višnjeg, tražeći u Božjim rečima da vide kako Bog određuje ishode ljudi poput njih. Oni te puteve i metode koriste da bi videli gde pripadaju u Božjoj kući i da bi saznali kakav će biti njihov budući ishod. Zar to ne uključuje određenu prirodu ispitivanja? Na primer, neki ljudi nakon orezivanja, umesto da ispitaju zašto su orezani, umesto da istraže iskvarene naravi i greške koje su otkrili kroz svoja dela i da razmisle o aspektima istine kojima bi trebalo da teže kako bi spoznali sebe i ispravili svoje ranije greške, oni drugima odaju lažan utisak koristeći indirektna sredstva kako bi saznali stvaran stav Višnjeg prema njima. Na primer, nakon što su orezani, brzo postavljaju neko beznačajno pitanje kako bi potražili savet Višnjeg, da bi videli kakav ton on ima, da li je strpljiv, da li će ozbiljno razmotriti njihova pitanja, da li će imati blaži stav prema njima, da li će im poveriti zadatke, da li će ih i dalje visoko vrednovati i šta Višnji zaista misli o greškama koje su ranije počinili. Svi ti pristupi su vrsta ispitivanja. Ukratko, kada se suoče sa takvim situacijama i pokazuju te manifestacije, da li su ljudi u svom srcu toga svesni? (Da, jesu.) Dakle, kada znate i kada želite to da uradite, kako to rešavate? Najpre, na najprostijem nivou, da li si u stanju da se pobuniš protiv sebe? Neki ljudi smatraju da im je teško da se pobune protiv sebe kada za to dođe vreme; oni ovako razmišljaju: „Pusti to, ovog puta to se tiče mojih blagoslova i ishoda. Ne mogu se pobuniti protiv sebe. Uradiću to sledeći put.” Sledeći put, kada se ponovo suoče sa problemom koji uključuje njihove blagoslove i ishod, oni opet ne mogu da se pobune protiv sebe. Takvi pojedinci imaju osećaj savesti, i mada nemaju narav-suštinu antihrista, za njih je to stanje ipak prilično problematično i opasno. S druge strane, antihristi često gaje takve misli i žive u takvom stanju, ali se nikada ne bune protiv sebe jer im nedostaje osećaj savesti. Čak i ako ih neko razotkrije i oreže, ukazujući im na njihovo stanje, oni istrajavaju i uopšte se neće pobuniti protiv sebe, neće sebe zbog toga zamrzeti, neće odustati od tog stanja niti će ga razrešiti. Nakon što su neki antihristi otpušteni, oni pomisle: „Biti otpušten izgleda kao normalna stvar, ali deluje pomalo sramotno. Iako to nije značajan problem, postoji jedna ključna stvar koje ne mogu da se odreknem. Ako sam otpušten, da li to znači da me božja kuća više neće negovati? Kakva ću onda biti osoba u božjim očima? Da li ću još uvek imati nade? Da li ću i dalje biti od koristi u božjoj kući?” Oni o tome razmišljaju i prave plan: „Imam pri ruci deset hiljada juana i sada je vreme da ih upotrebim. Ponudiću ovih deset hiljada juana kao prilog i videću da li će stav višnjeg prema meni malo da se promeni i da li može da mi ukaže malo naklonosti. Ako božja kuća prihvati novac, to znači da još uvek ima nade za mene. Ako ga odbije, to dokazuje da za mene nema nade, te ću napraviti druge planove.” Kakav je to pristup? To je testiranje. Ukratko, testiranje je relativno očigledna manifestacija rđave narav-suštine. Ljudi koriste različita sredstva da dobiju informacije koje žele, da steknu sigurnost i tako postignu unutrašnji mir. (…) Bez obzira na to koji metod ljudi koriste u svom odnosu prema Bogu, ako osećaju grižu savesti u vezi sa tim i ako zatim steknu uvid u te radnje i naravi i u stanju su da ih brzo promene, onda problem nije toliko značajan – to je normalna iskvarena narav. Međutim, ako je čovek u stanju da dosledno i tvrdoglavo to radi, čak i kada zna da je to pogrešno i da Bog prezire takvo ponašanje, ali on i dalje istrajava u tome, nikada se ne buni protiv toga niti od toga odustaje, to je suština antihrista. Narav-suština antihrista drugačija je nego kod običnih ljudi u tome što se oni nikada ne preispituju niti tragaju za istinom, već dosledno i tvrdoglavo koriste različite metode da testiraju Boga, Njegov stav prema ljudima, Njegov zaključak u vezi sa pojedincima, kao i koje su Njegove misli i ideje o čovekovoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Oni nikada ne tragaju za Božjim namerama niti za istinom, a posebno ne za tim kako da se pokore istini da bi postigli promenu svoje naravi. Svrha svih njihovih dela je da istraže Božje misli i ideje – to su antihristi. Ta narav antihrista očigledno je rđava. Kada se bave takvim radnjama i to ispoljavaju, u njima nema ni trunke krivice ili kajanja. Čak i kada povežu sebe sa tim stvarima, oni ne pokazuju kajanje niti nameru da prestanu time da se bave, već i dalje u tome istrajavaju. U svom odnosu prema Bogu, u svom stavu i pristupu, očigledno je da smatraju da je Bog njihov protivnik. U njihovim mislima i stavovima ne postoje ideje ili stav o poznavanju Boga, o ljubavi prema Bogu, o pokoravanju Bogu ili o strahu od Boga; oni prosto hoće da dobiju informacije koje žele od Boga i da koriste svoje metode i sredstva da bi utvrdili koji je tačno Božji stav prema njima i kako ih Bog definiše. Što je ozbiljnije, čak i kada svoje pristupe usaglase sa Božjim rečima razotkrivanja, čak i kada u njima postoji i najmanja svest o tome da Bog takvo ponašanje prezire i da to nije ono što bi čovek trebalo da radi, oni nikada neće od toga odustati.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Šesti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (3. deo)”

Antihristi u Boga veruju isključivo radi sticanja profita i blagoslova. Čak i ako istrpe neku patnju ili plate neku cenu, oni sve to čine u cilju sklapanja nagodbe s Bogom. Ogromna je njihova želja za sticanjem blagoslova i nagrada, namera im je jaka, i oni se toga čvrsto drže. Ne prihvataju nijednu od brojnih istina koje je Bog izrazio, a u duši oduvek misle da se verovanje u Boga svodi na sticanje blagoslova i obezbeđenje dobrog odredišta, da je to najviše načelo koje ništa ne može da nadmaši. Misle da ljudi ne treba da veruju u Boga ako to ne čine zarad sticanja blagoslova, te da, bez takvog cilja, vera u Boga ne bi imala nikakvog smisla ni vrednosti, da bi, dakle, vera izgubila svoj smisao i vrednost. Da li je takve ideje antihristima u glavu usadio neko drugi? Jesu li one izvedene iz obrazovanja ili iz uticaja neke druge osobe? Ne, one su determinisane urođenom priroda-suštinom antihrista, koju niko ne može da promeni. Iako ovaploćeni Bog danas izgovara mnoštvo reči, antihristi nijednu od njih ne prihvataju, nego im se opiru i osuđuju ih. Priroda njihove odbojnosti i mržnje prema istini nikada se neće promeniti. Na šta ukazuje ta njena nepromenljivost? Ukazuje na to da im je priroda rđava. Ovde se ne radi o tome da li neko stremi ili ne stremi ka istini; radi se o rđavoj naravi, o drskom dizanju galame protiv Boga i o suprotstavljanju Bogu. To je priroda-suština antihristȃ; to je njihovo pravo lice. Pošto su antihristi u stanju da drsko galame na Boga i da Mu se protive, kakva je onda njihova narav? Narav im je rđava. Zašto kažem da je rđava? Antihristi imaju smelosti da se opiru Bogu i da protiv Njega galame zarad sticanja blagoslova, kao i zarad slave, bogatstva i statusa. Odakle im smelost da to rade? Duboko u njihovom srcu postoji jedna sila, jedna rđava narav koja upravlja njima, pa su zato u stanju da postupaju beskrupulozno, da se raspravljaju s Bogom i da galame protiv Njega. Čak i pre no što Bog kaže da im neće dati krunu, pre no što ih liši odredišta, u srcu im izbija erupcija vlastite rđave naravi, pa kažu: „Ako mi ne budeš dao krunu i odredište, doći ću na treće nebo da se raspravljam s tobom!” Da im nije rđave naravi, odakle bi crpli svu tu silnu energiju? Je li većina ljudi u stanju da prikupi toliku energiju? Zašto antihristi ne veruju da su Božje reči istina? Zašto se tako uporno drže svoje želje za sticanjem blagoslova? Zar za to nije opet kriva njihova rđavost? (Jeste.) Upravo su blagoslovi koje je Bog obećao ljudima postali predmet želja i ambicija antihristȃ. Iako su čvrsto rešeni da ih zadobiju, oni ne vole istinu i ne žele da slede Božji put. Umesto toga, idu za blagoslovima, nagradama i krunama. Čak i pre no što Bog kaže da im ništa od toga neće dati, oni bi da se nadmeću s Bogom. Koja je njihova logika? „Ako ne budem dobio blagoslove i nagrade, raspravljaću se s tobom, usprotiviću ti se i reći ću da ti nisi bog!” Zar oni tim rečima ne prete Bogu? Zar ne pokušavaju da Ga svrgnu? Čak se usuđuju da opovrgnu Božju suverenost nad svime. Sve dok im Božji postupci nisu po volji, imaju smelosti da poriču da je Bog Stvoritelj, jedan istiniti Bog. Zar to nije Sotonina narav? Zar to nije Sotonina rđavost? Ima li ikakve razlike između ponašanja antihristȃ i Sotoninog stava prema Bogu? Ta dva pristupa moguće je u potpunosti izjednačiti. Antihristi odbijaju da priznaju Božju suverenost nad svime i hteli bi da iz Božjih ruku istrgnu blagoslove, nagrade i krune. O kakvoj se naravi tu radi? Na osnovu čega hoće tako da postupaju i da grabe stvari? Kako uspevaju da prikupe toliku energiju? Sada se razlog za to ukratko svodi na sledeće: takva je rđavost antihristȃ. Iako ne vole istinu, antihristi ipak žele da steknu krune i blagoslove, i da te nagrade istrgnu iz Božjih ruku. Zar se time ne udvaraju smrti? Jesu li oni svesni da se udvaraju smrti? (Oni to ne shvataju.) Osim toga, moguće je da imaju neki blagi osećaj da neće dobiti nagrade, pa zato najpre izjave ovako nešto: „Ako ne budem dobio blagoslove, otići ću na treće nebo da se raspravljam s bogom!” Oni, dakle, unapred predviđaju da neće moći da dobiju blagoslove. Na kraju krajeva, šta je Bog dao Sotoni koji već tolike godine, sa svog čardaka ni na nebu ni na zemlji, galami protiv Boga? Bog mu na to samo odgovara: „Kad budem dovršio Svoje delo, baciću te u bezdan. Ti pripadaš bezdanu!” To je jedino Božje „obećanje” Sotoni. Zar nije uvrnuto to što Sotona i dalje želi nagrade? To je rđavost. Urođena suština antihristȃ suprotstavljena je Bogu, a antihristi čak ni sami ne znaju zašto je to tako. Srce im je fokusirano isključivo na sticanje kruna i blagoslova. Kad god se nešto tiče istine ili Boga, u njima se budi otpor i bes. To je rđavost. Normalni ljudi verovatno ne mogu da shvate unutrašnja osećanja antihristȃ; antihristima je prilično teško. Antihristi poseduju ogromne ambicije, gaje u sebi ogromnu rđavu energiju i užasno jaku želju za sticanjem blagoslova. Moglo bi se reći da sagorevaju od želje. Božja kuća, međutim, neprestano vodi razgovore o istini – mora da je antihristima veoma mučno i bolno da to slušaju. Da bi to izdržali, moraju mnogo da se pretvaraju i da budu nepravedni prema sebi. Zar to nije neka vrsta rđave energije? Kad obični ljudi ne bi voleli istinu, crkveni život bi im bio nezanimljiv i oni bi prema njemu čak osećali izvesnu odbojnost. Čitanje Božjih reči i razgovori o istini donosili bi im više patnje nego zadovoljstva. Kako, dakle, antihristi uspevaju da to podnesu? Ogromna želja za blagoslovima primorava ih da budu nepravedni prema sebi i da to nevoljno trpe. Štaviše, oni krišom ulaze u Božju kuću da bi tamo igrali ulogu Sotoninih lakeja i posvetili se ometanju i prekidanju rada crkve. Veruju da je to njihova misija i ne mogu da se skrase sve dok ne obave svoj zadatak opiranja Bogu, jer bi u suprotnom izneverili Sotonu. Sve je to određeno prirodom antihristȃ.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (2. deo)”

Nema nikakve sumnje u to da antihristi ne prihvataju istinu; da mogu da je prihvate, ne bi bili antihristi. Zašto oni onda ipak obavljaju svoje dužnosti? Šta je tačno antihristova namera dok obavlja svoje dužnosti? Namera mu je da „primi stostruke darove u ovom životu, a večni život u budućem”. Dok vrši svoje dužnosti, on se u potpunosti drži te izreke. Zar to nije transakcija? To apsolutno jeste transakcija. Sudeći po prirodi te transakcije, zar to nije rđava narav? (Jeste.) Dakle, na koji je način antihrist rđav? Može li neko da mi kaže? (Iako antihristi čuju tolike istine koje je Bog izrazio, nikada ne streme ka njima. Čvrsto se drže svog statusa i ne puštaju, obavljaju svoju dužnost isključivo u svoju ličnu korist i da bi imali vlast nad drugima.) Taj odgovor je uglavnom tačan, približno ste pogodili, ali nije dovoljno precizan. Ako oni odlično znaju da je pogrešno praviti transakcije sa Bogom, ali ipak u tome istraju do samog kraja i odbijaju da se pokaju, onda je to ozbiljan problem. Mnogi ljudi u današnje vreme obavljaju svoje dužnosti s namerom da steknu blagoslove. Svi žele svoje obavljanje dužnosti da iskoriste za to da budu nagrađeni i ovenčani vencem, a ne razumeju značaj vršenja dužnosti. O tom problemu treba jasno da razgovaramo u zajedništvu. Hajde, dakle, da najpre porazgovaramo o tome kako je nastala ljudska dužnost. Bog dela kako bi upravljao ljudskim rodom i spasao ga. Naravno, Bog ima zahteve prema ljudima, a ti zahtevi predstavljaju njihovu dužnost. Očigledno je da ljudska dužnost proizlazi iz Božjeg dela i Njegovih zahteva prema ljudskom rodu. Koju god dužnost da čovek obavlja, to je nešto najprikladnije što bi mogao da uradi, to je najlepša i najpravednija stvar među ljudskim rodom. Kao stvorena bića, ljudi treba da obavljaju svoju dužnost, i jedino tada mogu da dobiju odobravanje od Stvoritelja. Stvorena bića žive pod vrhovnom vlašću Stvoritelja i prihvataju sve što obezbeđuje Bog i sve što dolazi od Boga, pa treba da ispune svoje odgovornosti i obaveze. To je savršeno prirodno i opravdano i naloženo je od Boga. Iz ovoga se može videti da je za ljude obavljanje dužnosti stvorenog bića pravednije, lepše i plemenitije od svega drugog što rade dok žive na zemlji; među ljudskim rodom nema ničeg smislenijeg niti vrednijeg, i u život stvorene osobe ništa ne donosi veći smisao i vrednost od obavljanja dužnosti stvorenog bića. Na zemlji, samo se za onu grupu ljudi koja istinski i iskreno obavlja dužnost stvorenog bića može reći da se zaista pokorava Stvoritelju. Ta grupa ne prati svetovne trendove; pokoravaju se vođstvu i usmeravanju Božjem, slušaju jedino reči Stvoritelja, prihvataju istine koje izražava Stvoritelj i žive prema rečima Stvoritelja. To je najistinitije, najzvučnije svedočenje i najbolje svedočanstvo o verovanju u Boga. Da bi stvoreno biće bilo u stanju da obavlja dužnost stvorenog bića, da je u stanju da udovolji Stvoritelju, najlepša je stvar među ljudskim rodom i nešto što treba širiti kroz priču koju će svi ljudi veličati. Stvorena bića treba bezuslovno da prihvate sve što im Stvoritelj poveri; za ljudski rod to je ujedno stvar sreće i privilegije, a za sve one koji obavljaju dužnost stvorenog bića, nema ničeg što je lepše i vrednije spomena – to je nešto pozitivno. A kada je reč o tome kako se Stvoritelj odnosi prema onima koji mogu da obavljaju dužnost stvorenog bića i šta im obećava, to je stvar Stvoritelja; to se ne tiče stvorenog ljudskog roda. Da to izrazim malo jasnije i jednostavnije, to je na Bogu, a ljudi nemaju pravo da se mešaju. Dobićeš ono što ti Bog dȃ, a ako ti On ne dȃ ništa, tome ne možeš ništa da prigovoriš. Kada stvoreno biće prihvati Božji nalog i sarađuje sa Stvoriteljem da bi obavljalo svoju dužnost i činilo ono što može, to nije transakcija niti trgovina; ljudi ne bi trebalo da izražavanje vlastitih stavova, kao ni svoje postupke i ponašanje pokušavaju da razmene za bilo kakva obećanja ili blagoslove od Boga. Kada vam Stvoritelj poveri taj posao, pravilno je i ispravno da kao stvorena bića prihvatite ovu dužnost i nalog. Ima li u ovome ičega što liči na neku transakciju? (Nema.) Posmatrano iz ugla Stvoritelja, On je spreman da svakome od vas poveri dužnosti koje ljudi treba da obavljaju; a posmatrano iz ugla stvorenog ljudskog roda, ljudi bi trebalo da rado prihvate ovu dužnost, odnoseći se prema njoj kao prema svojoj životnoj obavezi, kao prema vrednosti koju u ovom životu treba da prožive. Ovde nema nikakve transakcije, ovo nije razmena ekvivalentnih vrednosti, a još manje podrazumeva ikakvu nagradu ili druge izjave, kako to ljudi zamišljaju. Ovo nikako nije trgovina; nije reč o tome da se cena koju ljudi plaćaju ili veliki trud koji ulažu prilikom obavljanja svoje dužnosti razmenjuju za nešto drugo. Bog to nikada nije rekao i ljudi to ne treba da shvate na ovaj način. Stvoritelj ljudskom rodu daje nalog, a stvoreno biće, nakon što od Stvoritelja primi Božji nalog, preuzima da obavi svoju dužnost. U ovoj stvari, u ovom procesu, nema ničega što je transakcione prirode; to je sasvim jednostavna i ispravna stvar. Isto kao i kod roditelja koji svoje dete, nakon što ga dobiju, odgajaju bez ikakvih uslovljavanja ili pritužbi. Što se tiče pitanja da li će im ono, kad odraste, biti odano, oni od svog deteta nikada ne bi takvo nešto zahtevali. Nema na svetu nijednog roditelja koji će, kad mu se rodi dete, reći: „Odgajam ga samo da bi me služilo i poštovalo u budućnosti. Ako me ne bude poštovalo, istog časa ću ga zadaviti.” Nema nijednog ovakvog roditelja. Prema tome, sudeći po načinu na koji roditelji podižu svoju decu, u pitanju je obaveza, odgovornost, zar ne? (Da.) Roditelji će podizati svoje dete bez obzira na to hoće li im ono biti odano ili ne i, bez obzira na sve poteškoće, odgajaće ga sve dok ne odraste, nadajući se najboljem. U ovoj odgovornosti i obavezi roditelja prema detetu nema ničeg uslovljenog niti transakcionog. Ovo razumeju oni sa odgovarajućim iskustvom. Većina roditelja nema nikakva merila u pogledu toga hoće li im njihovo dete biti odano. Ako im bude odano, biće radosniji nego kad im ne bi bilo odano, i biće nešto srećniji u svom poznom dobu. Ako im pak ne bude odano, naprosto će se pomiriti sa sudbinom. Ovako će razmišljati većina roditelja koji su relativno otvorenog uma. Sve u svemu, bilo da je reč o roditeljima koji odgajaju svoju decu ili o deci koja izdržavaju svoje roditelje, stvari se svode na odgovornost, na obavezu i na ono što se od neke osobe očekuje. Naravno, sve je ovo nebitno u poređenju sa obavljanjem dužnosti stvorenog bića, ali zato spada u one lepše i pravednije stvari iz sveta ljudi. Suvišno je i napominjati da se ovo još i više odnosi na obavljanje dužnosti stvorenog bića. Kad neko kao stvoreno biće dođe pred Stvoritelja, on treba da obavlja svoju dužnost. To je veoma prikladna stvar i on treba da ispuni tu odgovornost. Pod uslovom da stvorena bića obavljaju svoje dužnosti, Stvoritelj je obavio čak i veće delo među ljudskim rodom, a na ljudima je sproveo narednu fazu dela. A koje je to delo? On ljudima pruža istinu time što im omogućava da obavljanjem svoje dužnosti od Boga zadobiju istinu i da time odbace svoje iskvarene naravi, pročiste se, udovoljavaju Božjim namerama, kreću ispravnim putem u životu i konačno budu u stanju da se boje Boga i klone zla, da mogu da dobiju potpuno spasenje i da više ne budu izloženi Sotoninim nesrećama. Ovo je efekat koji je Bog nameravao da postigne na kraju omogućivši ljudima da obavljaju dužnosti. Prema tome, dok obavljaš svoju dužnost, Bog ne čini samo to da jasno vidiš jednu stvar i da shvatiš ponešto od istine, niti ti On samo dozvoljava da uživaš u blagodati i blagoslovima koje dobijaš time što kao stvoreno biće obavljaš svoju dužnost. Umesto toga, omogućava ti da budeš pročišćen i spasen i da, konačno, počneš da živiš u svetlosti lica Stvoriteljevog. Ta „svetlost lica” Stvoriteljevog obuhvata veliku količinu proširenog značenja i sadržaja – u koje danas nećemo ulaziti. Naravno da će Bog sigurno dati obećanja i podariti blagoslove takvim ljudima i da će o njima dati drugačije izjave – to je drugo pitanje. U smislu sadašnjeg mesta i vremena, šta dobija od Boga svako ko dođe pred Njega i obavi svoju dužnost stvorenog bića? Istinu i život, najvrednije i najlepše stvari među ljudskim rodom. Nijedno stvoreno biće među ljudskim rodom ne može lako da dobije takve blagoslove iz Stvoriteljeve ruke. Ljudi antihristove sorte te divne i velike stvari izokreću u transakciju, u kojoj traže venac i nagrade iz Božje ruke. Takva transakcija nešto što je najlepše pretvara u nešto što je jako ružno i rđavo. Zar ne rade antihristi upravo to? Sudeći po tome, zar nisu antihristi rđavi? Oni su zaista vrlo rđavi!

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (7. deo)”

Rešavanje problema iskvarene naravi mora početi samospoznajom. To zahteva pažnju, fokusiranje na postepeno ispitivanje svojih namera i stanja, konstantno ispitivanje namera i uobičajenih načina govora. I onda jednog dana, odjednom ćete shvatiti: „Uvek govorim lepe stvari da bih se prerušio, nadajući se da ću steći status u srcima drugih. To je rđava narav. To nije otkrivanje normalne ljudskosti i nije u skladu sa istinom. Ovaj rđavi način govora i ova namera su pogrešni, i moramo da ih promenimo i da ih se rešimo.” Posle ove spoznaje, sve jasnije ćete osećati ozbiljnu težinu svoje rđave naravi. Mislili ste da rđavost znači samo postojanje male rđave požude između muškarca i žene, i smatrali ste da, iako pokazujete rđavost po pitanju toga, niste osoba rđave naravi. To ukazuje na to da niste imali razumevanje rđave naravi; činilo se da poznajete površno značenje reči „rđav”, ali niste mogli istinski da prepoznate niti razaznate rđavu narav. Zapravo, vi još uvek ne razumete šta znači reč „rđav”. Kada shvatiš da si otkrio ovakvu vrstu naravi, počinješ da se preispituješ i da je prepoznaješ, kao i da duboko istražuješ njene korene, a uvidećeš i da zaista imaš takvu narav. Šta bi onda trebalo sledeće da uradiš? Moraš neprestano da preispituješ svoje namere u okviru svojih sličnih načina izražavanja. Ovim konstantnim istraživanjem ćeš sve jasnije i preciznije prepoznavati da zaista imaš takvu narav i suštinu. Tek kada istinski priznaš da zaista imaš rđavu narav, počećeš da osećaš mržnju i prezir prema njoj. Čovek prelazi put od uverenja da je dobra osoba, ispravnog ponašanja, opremljena osećajem za pravdu, osoba moralnog integriteta i bezazlena osoba, do spoznaje da poseduje takve priroda-suštine, kao što su nadmenost, nepopustljivost, lažljivost, rđavost i odbojnost prema istini. U tom trenutku, on će tačno da proceni sebe i spozna svoju pravu prirodu. Pukim usmenim priznavanjem ili letimičnim prepoznavanjem da imate ove osobine i stanja nećete stvoriti iskrenu mržnje. Samo prepoznavanjem da suštinu ovih iskvarenih naravi čini odvratan manir karakterističan za Sotonu, čovek može istinski da mrzi sebe. Kakva vrsta ljudskosti je potrebna da bi čovek istinski spoznao sebe do tačke samomržnje? Čovek mora da voli pozitivne stvari, da voli istinu, da voli pravičnost i ispravnost, da ima savest i svest, da bude dobrodušan, i da bude u stanju da prihvati i primenjuje istinu – svi ljudi sa ovakvim osobinama mogu istinski da spoznaju i mrze sebe.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino samospoznaja može da pomogne u težnji istini”

Slična iskustvena svedočenja:

Konačno sam uvidela svoju lažljivost

Morate biti pošteni da biste bili spaseni