Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Nakon nekoliko hiljada godina iskvarenosti, čovek je bezosećajan i tupav; postao je zao duh koji se Bogu suprotstavlja do te mere da je ljudsko buntovništvo prema Bogu zabeleženo u istorijskim knjigama, a čak ni sam čovek nije u stanju da sasvim objasni svoje buntovničko ponašanje – jer je Sotona čoveka duboko iskvario i poveo ga stranputicom, tako da ovaj ne zna gde da se okrene. Čak i danas čovek izneverava Boga: kada vidi Boga, on Ga izneveri, a i kada ne može da vidi Boga, opet Ga izneveri. Ima i onih koji Ga, nakon što su posvedočili Božjim kletvama i Božjem gnevu, svejedno iznevere. I zato Ja kažem da je čovekov razum izgubio svoju prvobitnu funkciju, i da je čovekova savest takođe izgubila svoju prvobitnu funkciju. Čovek koga gledam jeste zver u ljudskoj odori; on je zmija otrovnica i, ma koliko pokušavao da se pokaže jadnim pred Mojim očima, nikada neću biti milostiv prema njemu, jer čovek ne razlikuje crno i belo, niti razlikuje istinu od neistine. Čovekov razum je toliko otupeo, a on ipak želi da dobije blagoslove; njegova ljudskost je toliko nedolična, a on ipak želi da poseduje suverenost jednog cara. Kome bi on sa takvim razumom mogao biti car? Kako bi s takvom ljudskošću mogao sedeti na prestolu? Čovek zaista nema stida! On je uobraženi bednik! Svima vama koji želite da dobijete blagoslove, predlažem da prvo pronađete ogledalo i pogledate svoj ružni odraz – imaš li ono što je potrebno da bi bio car? Imaš li lice nekoga ko bi mogao dobiti blagoslove? Niste ni najmanje promenili svoju narav, niti ste ijednu istinu sproveli u delo, a ipak želite predivnu sutrašnjicu. Zavaravate sami sebe! Budući da je rođen na tako prljavoj zemlji, društvo je čoveka ozbiljno upropastilo; bio je pod uticajem feudalnog morala i učio je u „ustanovama visokog obrazovanja“. Zaostalo razmišljanje, iskvareni moral, zloban pogled na život, filozofija za ovozemaljsko ophođenje dostojna prezira, potpuno bezvredno postojanje i razvratni životni stil i običaji – sve se to čoveku zarilo u srce i teško potkopalo i napalo njegovu savest. Posledično, čovek je sve dalje od Boga i sve Mu se više protivi. Čovekova narav iz dana u dan postaje sve zlobnija, te nema osobe koja će se dobrovoljno odreći bilo čega zarad Boga, ni osobe koja će se svojevoljno pokoriti Bogu, a ponajmanje nekoga ko će rado tražiti Božju pojavu. Umesto toga, pod Sotoninom vlašću, čovek ne radi ništa sem što traga za zadovoljstvima, prepuštajući se iskvarenosti tela u mulju zemlje. Čak i kada čuju istinu, oni koji žive u tami ni ne pomišljaju da je sprovedu u delo, niti su skloni da traže Boga čak ni kada su videli Njegovu pojavu. Kako bi tako iskvaren ljudski rod uopšte mogao imati priliku za spasenje? Kako bi tako dekadentan ljudski rod mogao živeti u svetlosti?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom“

Čovekovo protivljenje Bogu i buntovništvo prema Njemu potiču od toga što je Sotona čoveka iskvario. Zbog Sotonine iskvarenosti, čovekova savest je otupela; on je nemoralan, njegove misli su izopačene i ima nazadan mentalni pogled. Pre nego što ga je Sotona iskvario, čovek se prirodno pokoravao Bogu i čim bi čuo Njegove reči, pokorio bi im se. Po prirodi je bio zdravog razuma i savesti, a posedovao je i normalnu ljudskost. Nakon što ga je Sotona iskvario, čovekov prvobitni razum, savest i ljudskost otupeli su i Sotona ih je oštetio. Tako je on izgubio svoju pokornost i ljubav prema Bogu. Čovekov razum je postao izopačen, njegova narav istovetna životinjskoj, a njegovo buntovništvo prema Bogu još učestalije i ozbiljnije. Međutim, čovek to još uvek ne zna, niti prepoznaje, već se samo uporno suprotstavlja i buni. Čovekova narav se otkriva kroz ispoljavanje njegovog razuma, shvatanja i savesti; budući da su njegovi razum i shvatanja nezdravi, a savest mu je izrazito otupela, otud se i njegova narav buni protiv Boga. Ako se čovekov razum i shvatanja ne mogu promeniti, tada nema govora ni o promenama u njegovoj naravi, kao ni o usaglašavanju sa Božjim namerama. Ako čovekov razum nije zdrav, onda on ne može da služi Bogu i nije prikladan da ga Bog koristi. „Normalan razum“ podrazumeva pokornost i vernost Bogu, čežnju za Bogom, bivanje apsolutnim u odnosu prema Bogu i posedovanje savesti prema Bogu. Odnosi se na jedinstvo srca i uma prema Bogu, a ne na svesno protivljenje Bogu. Kod izopačenog razuma to nije slučaj. Pošto je Sotona iskvario čoveka, on je stekao predstave o Bogu, nije Bogu bio odan i nije žudeo za Njim, a da ne govorimo o savesti prema Bogu. Čovek se namerno suprotstavlja Bogu i osuđuje Ga i, povrh toga, dobacuje Mu pogrdne reči iza Njegovih leđa. Čovek osuđuje Boga iza Njegovih leđa, sa jasnom spoznajom da je On Bog; čovek nema nameru da se pokori Bogu, već pred Njega samo postavlja neuviđavne zahteve i molbe. Takvi ljudi – ljudi izopačenog razuma – nisu u stanju da spoznaju sopstveno prezira dostojno ponašanje, niti da se pokaju zbog svog buntovništva. Ako su ljudi u stanju da spoznaju sebe, tada su povratili nešto od svog razuma; što su ljudi koji još uvek ne mogu spoznati sebe buntovniji prema Bogu, to su manje zdravorazumni.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom“

Protivnici Boga o kojima govorim jesu oni koji Boga ne poznaju, oni koji priznaju Boga samo rečima a ipak Ga ne poznaju, oni koji slede Boga a ipak Mu se ne pokoravaju, i oni koji uživaju u blagodati Božjoj a ipak nisu u stanju da svedoče o Njemu. Bez razumevanja svrhe Božjeg dela ili razumevanja dela koje Bog postiže u čoveku, on ne može biti u skladu sa namerama Božjim, niti može svedočiti o Bogu. Razlog zašto se čovek protivi Bogu proizilazi, s jedne strane, iz njegove iskvarene naravi, a sa druge strane, iz nepoznavanja Boga i nedovoljnog razumevanja principa po kojima Bog deluje i Njegovih namera za čoveka. Ova dva aspekta zajedno čine istoriju čovekovog protivljenja Bogu. Početnici u veri se protive Bogu jer je takvo protivljenje u njihovoj prirodi, dok protivljenje Bogu onih koji su dugo u veri, pored njihove iskvarene naravi, takođe proizlazi iz njihovog nepoznavanja Njega. U doba pre nego što se Bog ovaplotio, merilo protivljenja Bogu zasnivalo se na čovekovom pridržavanju naredbi koje je Bog postavio na nebu. Na primer, u Dobu zakona, ko god se nije pridržavao Jahveovih zakona smatran je protivnikom Boga; ko god je krao darove Jahveu ili ko god bi se suprotstavio onima prema kojima je Jahve pokazivao naklonost, smatran je protivnikom Boga i kamenovan do smrti; ko god nije poštovao svog oca i majku i ko god je na drugog udario ili ga prokleo, smatrao se kršiteljem zakona. A svi koji se nisu držali Jahveovih zakona smatrani su Njegovim protivnicima. To više nije bilo tako u Dobu Blagodati, kada se svako ko se usprotivio Isusu smatrao Božjim protivnikom, a i svako ko se nije pokorio rečima koje je Isus izgovorio smatrao se Božjim protivnikom. U to vreme, način na koji je definisano protivljenje Bogu postao je i tačniji i praktičniji. U vreme kada Bog još nije bio ovaploćen, merilo da li se čovek protivio Bogu zasnivalo se na tome da li je čovek slavio Boga i divio se nevidljivom Bogu na nebu. Način na koji je u to vreme definisano protivljenje Bogu nije bio toliko praktičan, jer čovek nije mogao da vidi Boga, niti je znao kakav je lik Božji ni kako On deluje i govori. Čovek nije imao nikakve predstave o Bogu i verovao je nejasno u Boga, jer se Bog još nije bio pojavio čoveku. Prema tome, ma koliko čovek verovao u Boga u svojoj mašti, Bog nije osudio čoveka niti mu je postavio previše zahteva, jer čovek uopšte nije bio u stanju da vidi Boga. Kada se Bog ovaploti i dođe da deluje među ljudima, svi Ga onda gledaju i slušaju Njegove reči i svi vide dela koja Bog izvodi u Svom ovaploćenom telu. U tom trenutku, sve ljudske predstave pretvaraju se u sapunicu. Što se tiče onih koji su videli da se Bog javlja u telu, oni neće biti osuđeni ako Mu se dobrovoljno pokore, dok će oni koji Mu se namerno usprotive biti smatrani protivnicima Boga. Takvi ljudi su antihristi, neprijatelji koji svojevoljno stoje protiv Boga. Oni koji imaju predstave o Bogu ali su i dalje spremni i voljni da Mu se pokore, neće biti osuđeni. Bog sudi čoveku na osnovu čovekovih namera i postupaka, nikada zbog njegovih misli i ideja. Kad bi On osudio čoveka na osnovu njegovih misli i ideja, onda ni jedan jedini čovek ne bi mogao da izbegne gnevne Božje ruke. Oni koji se svojevoljno usprotive ovaploćenom Bogu biće kažnjeni zbog svog nedostatka pokornosti. Što se tiče ovih ljudi koji se svojevoljno usprotive Bogu, njihovo protivljenje proizilazi iz činjenice da gaje predstave o Bogu, što ih zauzvrat vodi u postupke kojima oni ometaju Božje delo. Ovi ljudi namerno pružaju otpor Bogu i uništavaju Njegovo delo. Oni ne samo da imaju predstave o Bogu, već se takođe i upuštaju u aktivnosti kojima ometaju Njegovo delo, i zbog toga će ljudi ovog soja biti osuđeni. Oni koji svojevoljno ne ometaju Božje delo neće biti osuđeni kao grešnici, jer su u stanju da se voljno pokore i ne učestvuju u aktivnostima koje izazivaju prekid i nemir. Ovakvi ljudi neće biti osuđeni. Međutim, ako ljudi koji imaju dugogodišnje iskustvo o Božjem delu nastave da gaje predstave o Bogu i još uvek nisu u stanju da spoznaju delo ovaploćenog Boga, i ako su, nezavisno od toga koliko godina iskustva imaju o Njegovom delu, i dalje ispunjeni predstavama o Bogu i ne mogu da Ga spoznaju, onda će njihova srca, čak i ako se oni ne bave remetilačkim aktivnostima, biti puna mnogih predstava o Bogu, a čak i ako te predstave ne postanu očigledne, takvi ljudi nisu ni od kakve pomoći Božjem delu. Oni nisu u stanju da šire jevanđelje u ime Boga niti da budu Njegovi svedoci. Ovakvi ljudi su bezvredni i imbecili. Pošto nisu spoznali Boga i povrh svega su potpuno nesposobni da odbace svoje predstave o Njemu, njima se stoga sudi. Može se ovako reći: normalno je da početnici u veri imaju predstave o Bogu ili da ne znaju ništa o Njemu, ali za onoga ko veruje u Boga dugi niz godina i ko je iskusio veliki deo Njegovog dela, ne bi bilo normalno da takav čovek nastavi da gaji predstave, a još bi manje bilo normalno da neko ovakav nije spoznao Boga. Osuđeni su zato što ovo nije normalno stanje. Ovi nenormalni ljudi su svi otpad; oni su ti koji se najviše protive Bogu i koji su zabadava uživali u blagodati Božjoj. Svi takvi ljudi će na kraju biti eliminisani!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Svi oni koji ne poznaju Boga jesu ljudi koji se Bogu protive“

Znajte da se vi Božjem delu protivite, odnosno da današnje delo odmeravate na osnovu sopstvenih predstava, zato što ne poznajete načela Božjeg dela i zato što se prema delu Svetoga Duha odnosite brzopleto. Vaše protivljenje Bogu i ometanje dela Svetog Duha uzrokovano je vašim predstavama i urođenom nadmenošću. Njihov uzrok nije u tome što je Božje delo pogrešno, već u tome što ste po svojoj prirodi previše buntovni. Nakon što pronađu svoju veru u Boga, neki ljudi čak ne mogu sa sigurnošću da kažu odakle potiče čovek, ali se zato ipak usuđuju da drže javne govore u kojima ocenjuju šta je u delu Svetog Duha ispravno, a šta pogrešno. Oni čak drže predavanja apostolima koji poseduju novo delo Svetoga Duha, uzgred komentarišući i govoreći ono što ne treba; njihova je ljudskost isuviše niska i u njima nema ni trunke razuma. Zar neće doći dan kada će se takvih ljudi gnušati i odbaciti ih delo Svetoga Duha i biće spaljeni paklenim ognjem? Oni ne poznaju Božje delo, ali zato Njegovo delo kritikuju i uz to pokušavaju da Boga poduče kako da radi. Kako bi tako nerazumni ljudi uopšte mogli da spoznaju Boga? Čovek Boga spoznaje kroz proces traženja i doživljavanja; ne spoznaje čovek Boga kroz prosvećenje Svetoga Duha tako što Ga kritikuje kad god mu se prohte. Što je znanje ljudi o Bogu preciznije, to Mu se oni manje protive. I obrnuto, što ljudi manje znaju o Bogu, veća je verovatnoća da će Mu se suprotstavljati. Tvoje predstave, tvoja stara priroda i tvoja ljudskost, karakter i moralni pogledi predstavljaju kapital kojim se opireš Bogu, a što su tvoje moralne norme iskvarenije, tvoje odlike odvratnije i tvoja ljudskost niža, to si veći neprijatelj Božji. Oni koji imaju snažne predstave i samopravednu narav još su veći neprijatelji ovaploćenog Boga; takvi ljudi su antihristi. Ako tvoje predstave ne budu ispravljene, one će uvek biti protivne Bogu; nikada nećeš biti u skladu sa Bogom i uvek ćeš biti odvojen od Njega.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Poznavanje tri etape Božjeg dela je put ka spoznaji Boga“

Svako ko ne razume svrhu Božjeg dela je onaj ko Mu se suprotstavlja, a onaj ko je uspeo da razume svrhu Božjeg dela ali još uvek ne traži da zadovolji Boga još se više smatra protivnikom Boga. Ima onih koji čitaju Bibliju u grandioznim crkvama i recituju je po ceo dan, a ipak niko među njima ne razume svrhu Božjeg dela. Nijedan od njih nije u stanju da spozna Boga; još manje se iko među njima može usaglasiti sa Božjim namerama. Svi su oni bezvredni, ogavni ljudi, i svako od njih stoji uzvišeno i drži predavanja Bogu. Oni se svojevoljno protive Bogu čak i kada nose Njegov barjak. Pozivajući se na veru u Boga, oni i dalje jedu ljudsko telo i piju ljudsku krv. Svi takvi ljudi su đavoli koji proždiru dušu čoveka, glavni demoni koji namerno ometaju one koji pokušavaju da stupe na pravi put i kamen su spoticanja koji sputava one koji traže Boga. Oni naizgled možda imaju „zdravu konstituciju“, ali kako da njihovi sledbenici znaju da su oni ništa drugo do antihristi koji navode ljude da se usprotive Bogu? Kako da njihovi sledbenici znaju da su oni živi đavoli posvećeni proždiranju ljudskih duša? Oni koji imaju visoko mišljenje o sebi u Božjem prisustvu zapravo su najbedniji od svih ljudi, dok su oni koji sebe smatraju niskim zapravo najuvaženiji. A oni koji misle da poznaju delo Božje i koji su, štaviše, sposobni da sa velikom pompom objavljuju delo Božje drugima, čak i kada gledaju direktno u Njega – to su najneukiji ljudi. Takvi ljudi nemaju Božje svedočanstvo, oholi su i umišljeni. Oni koji veruju da imaju premalo znanja o Bogu, uprkos tome što imaju stvarno iskustvo i praktično znanje o Njemu, oni su od Njega najvoljeniji. Samo takvi ljudi zaista imaju svedočenje i zaista su u mogućnosti da budu usavršeni od strane Boga. Oni koji ne razumeju namere Božje jesu protivnici Boga; oni koji razumeju namere Božje, a ipak ne primenjuju istinu, protivnici su Boga; oni koji jedu i piju reči Božje, a ipak idu protiv suštine Božjih reči, protivnici su Boga; oni koji imaju predstave o ovaploćenom Bogu, a pored toga razmišljaju o pobuni, protivnici su Boga; oni koji sude Bogu protivnici su Boga; a ko nije u stanju da spozna Boga ili da svedoči za Njega, protivnik je Boga. Zato vas pozivam: ako zaista verujete da možete ići ovim putem, nastavite da idete njim. Ali ako niste u stanju da se uzdržite od protivljenja Bogu, onda je bolje da odete pre nego što bude prekasno. U suprotnom, šanse da sve ispadne loše po vas postaju izuzetno velike, jer je vaša priroda jednostavno suviše iskvarena. Od lojalnosti ili pokornosti, ili srca koje žudi za pravednošću i istinom, ili ljubavi prema Bogu, nemate ni trunke. Može se reći da je vaš položaj pred Bogom u potpunom haosu. Ne možete da se pridržavate onoga čega bi trebalo da se pridržavate i niste u stanju da kažete ono što bi trebalo da se kaže. Ono što bi trebalo da primenite u praksi niste uspeli da primenite; a funkciju koju treba da ispunite niste bili u stanju da ispunite. Nemate lojalnosti, savesti, pokornosti niti odlučnosti koju bi trebalo da imate. Niste izdržali patnju koju je trebalo da izdržite i nemate veru koju treba da imate. Jednostavno, vi ste potpuno lišeni ikakvih zasluga: zar vas nije sramota da nastavite da živite? Dozvolite mi da vas ubedim da bi vam bilo bolje da zatvorite oči i odete u večni počinak, čime ćete poštedeti Boga brige za vas i patnje zarad vas. Vi verujete u Boga, a ipak ne znate Njegove namere; jedete i pijete reči Božje, a ipak niste u stanju da se držite onoga što Bog zahteva od čoveka. Verujete u Boga, a niste Ga spoznali i ostajete živi bez cilja kom biste težili, bez ikakvih vrednosti, bez ikakvog smisla. Živite kao ljudsko biće, a ipak nemate ni najmanje savesti, integriteta ili kredibiliteta – možete li sebe još uvek zvati ljudskim bićima? Verujete u Boga, a ipak Ga obmanjujete; štaviše, uzimate Božji novac i jedete darove koji su Njemu prineti. Pa ipak, na kraju još uvek ne uspevate da pokažete nimalo obzira prema Božjim osećanjima niti iole savesti prema Njemu. Ne možete ispuniti ni najobičniji od Božjih zahteva. Možete li sebe i dalje nazivati ljudskim bićima? Jedete hranu koju vam Bog obezbeđuje i udišete kiseonik koji vam On daje, uživajući u Njegovoj blagodati, ali na kraju ipak nemate ni najmanje znanje o Bogu. Naprotiv, postali ste bednici koji se protive Bogu. Zar vas to ne čini zverima nižim čak i od psa? Među životinjama, ima li ijedne koja je zlonamernija od vas?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Svi oni koji ne poznaju Boga jesu ljudi koji se Bogu protive“

Ako si godinama verovao u Boga, ali Mu se nikada nisi pokorio i u potpunosti ne prihvataš Njegove reči, već umesto toga tražiš da se Bog tebi pokori i postupa u skladu sa tvojim predstavama, tada si najbuntovniji od svih, bezvernik si. Kako bi se takvi ljudi mogli pokoriti delu i rečima Božjim koje se ne uklapaju u čovekove predstave? Najbuntovniji od svih jesu oni koji se namerno opiru Bogu i koji Mu prkose. Oni su Božji neprijatelji, antihristi. Uvek imaju neprijateljski stav prema novom delu Božjem; nikada nemaju ni najmanju sklonost da se pokore niti su se ikada rado pokorili, niti su bili ponizni. Oni se uzdižu pred drugima i nikada se nikom ne pokoravaju. Pred Bogom, oni smatraju da su najbolji propovednici i da su najveštiji u radu na drugima. Nikada ne odbacuju „blago“ koje poseduju, već ga smatraju porodičnim nasleđem koje se obožava, o kome se drugima propoveda i koriste ga da drže propovedi onim budalama koje ih obožavaju. U crkvi zaista postoji izvestan broj takvih ljudi. Može se reći da su oni „neukrotivi junaci“ koji iz generacije u generaciju borave u kući Božjoj. Smatraju da je propovedanje reči (doktrine) njihova najveća dužnost. Iz godine u godinu, kroz generacije, oni energično izvršavaju svoju „svetu i neprikosnovenu“ dužnost. Niko se ne usuđuje da ih dodirne, nijedan čovek se ne usuđuje da ih otvoreno prekori. Oni postaju „carevi“ u kući Božjoj, divljajući dok tiranišu druge u svakom dobu. Ovaj čopor demona želi da se udruži i uništi Moje delo. Kako da dopustim da ovi živi đavoli postoje pred Mojim očima? Čak i oni koji su samo napola pokorni ne mogu da izdrže do kraja, a kamoli ovi tirani bez i najmanje pokornosti u svojim srcima! Čoveku nije lako da zadobije delo Božje. Čak i kad upotrebe svu svoju snagu, ljudi mogu zadobiti tek samo njegov mali deo, što im na kraju omogućava da budu usavršeni. A šta je sa decom arhanđela, koja nastoje da unište delo Božje? Zar za njih nema još i manje nade da će ih Bog zadobiti? Svrha Mog obavljanja dela osvajanja nije puko osvajanje zarad osvajanja, već osvajanje radi otkrivanja pravednosti i nepravednosti, radi pribavljanja dokaza za kažnjavanje čoveka, radi osude zla i, povrh toga, osvajanje zarad usavršavanja onih koji su spremni da se pokore. Na kraju, svi će biti razdvojeni prema svojoj vrsti, a oni koji su usavršeni biće oni čije su misli i ideje ispunjene pokornošću. Ovo je delo koje će na kraju biti obavljeno. Oni čiji je svaki postupak buntovan će, međutim, biti kažnjeni i poslati da gore u ognju, biće predmet večnog prokletstva. Kada bude došlo to vreme, oni „veliki i neukrotivi junaci“ minulih vremena postaće najbednije i najodbačenije „slabe i nemoćne kukavice“. Samo se time može ilustrovati svaki aspekt Božje pravednosti i Njegove naravi koju čovek ne može da uvredi, i samo se time može umiriti mržnja u Mom srcu. Zar se ne slažete da je ovo sasvim razumno?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog će zasigurno zadobiti one koji Mu iskrenim srcem iskazuju pokornost“

Svi oni koji u svojoj veri ne traže da budu pokorni Bogu, protive Mu se. Bog zahteva da ljudi traže istinu, da budu žedni Njegovih reči, da jedu i piju Njegove reči i da ih sprovode u delo ne bi li dosegnuli pokornost Bogu. Ako su to tvoje istinske namere, Bog će te zasigurno vazdići i sigurno će prema tebi biti milostiv. U to nema nikakve sumnje i to se nikada neće promeniti. Ako pak ne nameravaš da se pokoriš Bogu, već imaš neke druge ciljeve, onda će sve što govoriš i činiš – tvoje molitve pred Bogom, pa čak i svi tvoji postupci – biti u suprotnosti sa Njim. Možeš ti biti slatkorečiv i blage naravi, svaki tvoj postupak i izraz lica mogu izgledati ispravno i možeš odavati utisak nekoga ko je pokoran, ali kad su u pitanju tvoje namere i stavovi prema veri u Boga, sve što radiš protivno je Bogu, sve što činiš je zlo. Ljudi koji su naizgled poslušni kao ovce, ali u srcu gaje zle namere, nisu ništa drugo do vukovi u jagnjećoj koži. Oni direktno vređaju Boga i Bog nijednog od njih neće poštedeti. Duh Sveti će ih sve do jednog razotkriti i svima pokazati da će se svakog od tih licemera zasigurno Duh Sveti gnušati i odbaciti ih. Ništa ne brini: Bog će se sa svakim od njih redom razračunati i odbaciti ih sve do jednog.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Verujući u Boga, treba da se pokoravaš Bogu“

Ljudi imaju iskvarene naravi i čak i ako imaju odlučnost da se pokore Bogu, njihova pokornost je ograničena; ona je relativna, a isto tako i povremena, prolazna i uslovna. Nije apsolutna. Uz iskvarenu narav, njihovo buntovništvo je posebno veliko. Oni priznaju Boga, ali ne mogu da Mu se pokore; voljni su da slušaju Njegove reči, ali ne mogu da im se pokore. Oni znaju da je Bog dobar i žele da Ga vole, ali ne mogu. Ne mogu u potpunosti da saslušaju Boga, ne mogu da Mu dopuste da sve orkestrira i još uvek imaju izbora, gaje sopstvene namere i motive i imaju lične spletke, zamisli i način delovanja. Ako imaju svoj način delovanja, sopstvene metode, znači da se nikako neće pokoriti Bogu. Mogu samo da postupaju u skladu sa sopstvenim zamislima i da ustaju protiv Boga. Takvi su buntovni ljudi! Dakle, ljudska priroda nije samo iskvarena narav, kao što je površna samopravednost, umišljenost, ponos ili povremene laži i prevrtljivost prema Bogu; ovde je ljudska suština već postala suština Sotone. Kako je arhanđel davno izdao Boga? A šta je sa današnjim ljudima? Iskreno, prihvatili vi to ili ne, današnji ljudi ne samo da u potpunosti izdaju Boga kao što je to nekad Sotona, već su direktno neprijateljski nastrojeni prema Bogu u svojim srcima, mislima i ideologijama. Tako je Sotona iskvario ljudski rod da budu đavoli; ljudi su zaista postali mlađ Sotone. Možda ćete reći: „Nismo mi neprijateljski nastrojeni prema Bogu. Slušamo sve što Bog kaže.“ To je samo prividno – čini se kao da slušaš sve ono što Bog kaže. Zapravo, kad držim zvanične besede i govore, mnogi ljudi nemaju predstave i pristojni su i poslušni, ali kad govorim ili radim stvari u normalnoj ljudskosti ili živim i delam u normalnoj ljudskosti, pojavljuju se njihove predstave. Iako žele da naprave mesta za Mene u svom srcu, ne mogu u njih da me smeste i ma kako istina bila razmenjena, oni nisu u stanju da se oslobode svojih predstava. To pokazuje da se čovek pokorava Bogu samo relativno, ne apsolutno. Ti znaš da je On Bog i znaš da ovaploćeni Bog mora da ima normalnu ljudskost. Zašto onda ne možeš da se Bogu pokoriš apsolutno? Bog se ovaplotio u Hristu, Sinu čovečjem; On ima i božanstvo i normalnu ljudskost. Spolja posmatrano, On ima normalnu ljudskost, ali Njegovo božanstvo živi i dela unutar te normalne ljudskosti. Bog se sada ovaplotio kao Hristos i poseduje i božanstvo i ljudskost. Pa ipak, neki ljudi mogu da se pokore samo nekim Njegovim božanskim rečima i delu, mogu da prihvate samo Njegove božanske i duboke reči i izražene u Božjim rečima, dok zanemaruju neke Njegove reči i delo u normalnoj ljudskosti. Neki čak imaju neke zamisli i predstave u svojim srcima i veruju da je samo Njegov božanski jezik reč Božja, a da Njegov ljudski jezik nije. Mogu li takvi ljudi da prihvate sve istine koje Bog izražava? Mogu li biti pročišćeni i usavršeni od strane Boga? Ne mogu, jer takvi ljudi shvataju na apsurdan način i ne mogu da dokuče istinu. Ukratko, unutrašnji svet čoveka je izuzetno kompleksan i takve buntovničke stvari su posebno komplikovane – nema svrhe raspredati o ovome.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Jednom kada ljudi postanu nadmeni po prirodi i suštini, često su buntovni prema Bogu i opiru Mu se, ne obaziru se na Njegove reči, stvaraju predstave o Njemu i čine stvari kojim Ga izdaju, kao i stvari koje njih same uzdižu i svedoče im. Kažeš da nisi nadmen, ali zamisli da ti je data crkva i da ti je omogućeno da je vodiš; zamisli da te nisam orezivao i da te niko u Božjoj porodici nije kritikovao niti ti pomagao: pošto bi je neko vreme vodio, naveo bi ljude da ti padnu pred noge i da ti budu poslušni, pa čak i da ti se dive i obožavaju te. A zašto bi ti to uradio? To bi bilo određeno tvojom prirodom; to bi jednostavno bilo prirodno otkrovenje. Nemaš nikakve potrebe da učiš to od drugih, niti oni imaju potrebe da te podučavaju. Nisu ti potrebni drugi da te poduče niti da te primoraju da to uradiš; takva situacija prirodno nastaje. Cilj svega što radiš jeste da te ljudi uzdižu, da te hvale, obožavaju, budu ti poslušni i u svemu te slušaju. To što ti je omogućeno da budeš vođa prirodno rađa ovakvu situaciju i ona se ne može promeniti. A kako nastaje ta situacija? Određuje je čovekova nadmena priroda. Ispoljavanje nadmenosti je pobuna i otpor Bogu. Kada su ljudi nadmeni, uobraženi i samopravedni, teže tome da osnivaju sopstvena nezavisna carstva i da rade stvari kako im se prohte. I druge uzmu u svoje ruke i uvuku u svoje naručje. Sposobnost ljudi da čine tako nadmene stvari dokaz je da je suština njihove nadmene prirode zapravo Sotonina suština; suština arhanđela. Kada njihova nadmenost i uobraženost dostignu određeni nivo, u njihovom srcu za Boga mesta više nema i Bog biva skrajnut. Oni onda žele da budu Bog, teraju ljude da im se pokore i postaju arhanđeli. Ako imaš takvu sotonsku nadmenu prirodu, u tvom srcu za Boga nema mesta. Čak i ako veruješ u Boga, Bog te više neće prepoznati, smatraće te zlom osobom i eliminisaće te.

Propovedali smo jevanđelje iznova i iznova mnogim vođama unutar verskih krugova, ali ma kako razgovarali o istini sa njima, oni je ne prihvataju. Zašto je to tako? Zato što im je nadmenost postala druga priroda i Bog više nema mesto u njihovom srcu. Neki će možda reći: „Ljudi pod vođstvom nekih sveštenika u religioznom svetu odista imaju jaku inicijativu; kao da je sam Bog među njima.“ Da li entuzijazam tumačiš kao inicijativu? Ma koliko uzvišeno zvučale teorije tih sveštenika, da li oni poznaju Boga? Da se duboko u sebi stvarno plaše Boga, da li bi navodili ljude da ih slede i dive im se? Da li bi mogli da kontrolišu druge? Da li bi se usudili da sprečavaju druge da traže istinu i istražuju istiniti put? Ako veruju da su Božje ovčice zapravo njihove i da bi sve trebalo njih da slušaju, zar time sami sebe ne smatraju Bogom? Ti ljudi su gori i od fariseja. Zar nisu pravi antihristi? Prema tome, njihova nadmenost je kobna i može da ih navede da čine buntovne stvari. Zar se te stvari ne dešavaju među vama? Da li tako možete da namamite ljude u zamku? Mogao bi, ali jednostavno nisi imao priliku, i neprekidno te orezuju i bave se tobom, pa se ne bi usudio. Neki uzdižu sami sebe izokola, ali govore veoma pametno, pa to obični ljudi ne mogu da razaberu. Neki ljudi su toliko nadmeni da kažu: „Neprihvatljivo je da neko drugi vodi ovu crkvu! Da bi stigao ovde, Bog mora da ide preko mene i može da vam propoveda tek pošto Mu objasnim stanje u ovoj crkvi. Osim mene, niko drugi ne može da se pojavi ovde i zaliva vas.“ Kakva se namera krije iza ovih reči? Kakvu vrstu naravi ovo otkriva? Radi se o nadmenosti. Kada se ljudi tako ponašanju, opiru se i bune protiv Boga. Dakle, nadmena priroda ljudi određuje to što će oni sebe uzdizati, pobuniti se protiv Boga i izdati Ga, druge hvatati u zamku i uproprastiti druge i sebe. Ako umru a ne pokaju se, na kraju će biti izgnani. Zar nije opasno da neko ima nadmenu narav? Ako ima nadmenu narav, ali je u stanju da prihvati istinu, onda još uvek ima nade da se spase. Ta osoba mora da prođe sud i grdnju i da odbaci svoju iskvarenu narav kako bi postigla istinsko spasenje.

Neki stalno govore: „Zašto se Bog služi sudom i grdnjom da spasi ljude u poslednjim danima? Zašto su reči suda toliko stroge?“ Možda ste čuli za sledeću izreku: „Božje delo se razlikuje od čoveka do čoveka; fleksibilno je i On se ne pridržava pravila.“ Delovanje suda i grdnje u poslednjim danima prvenstveno je upereno protiv nadmene čovekove prirode. Nadmenost obuhvata brojne stvari i mnoge iskvarene naravi; sud i grdnja upereni su direktno u tu reč „nadmenost“ kako bi se čovekova nadmena narav u potpunosti otklonila. Na kraju, ljudi se neće pobuniti protiv Boga, niti će Mu se opirati, pa neće pokušavati da osnuju sopstvena nezavisna carstva, neće uzdizati sami sebe niti svedočiti sami sebi. Neće se ponašati podlo, niti će imati preterane zahteve prema Bogu – na taj način će odbaciti svoju nadmenu narav.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Nadmena priroda je glavni uzrok čovekovog otpora prema Bogu“

Iako se, na prvi pogled, čini da veruješ u Boga i obavljaš svoju dužnost, ovozemaljske i sotonske misli, pogledi, način interakcije sa ljudima i iskvarena narav iz tebe nikada nisu uklonjeni i još uvek si ispunjen sotonskim stvarima. Još uvek živiš u skladu sa tim stvarima i zbog toga si još uvek malog rasta. Još uvek si u opasnoj fazi i još nisi ni bezbedan, ni zaštićen. Sve dok budeš imao sotonsku narav, nastavićeš da se opireš Bogu i da Ga izdaješ. Da bi rešio taj problem, prvo moraš da shvatiš koje stvari su zle i potiču od Sotone, na koji način su štetne i zbog čega Sotona čini te stvari, kakve vrste otrova ljudi trpe kada ih prigrle i kakvi će ti ljudi postati. Moraš i da shvatiš kakvi bi ljudi trebalo da budu prema Božjim zahtevima, koje su to stvari normalne ljudskosti, koje su stvari pozitivne, a koje negativne. Put će ti se ukazati jedino ako budeš razborit i ako si u stanju da jasno vidiš stvari. Povrh toga, sa pozitivne strane, moraš isto da obavljaš svoju dužnost na proaktivan način i da budeš iskren i odan. Nemoj da budeš nesiguran ili da posustaješ, nemoj da pristupaš svojoj dužnosti ili onome što ti je Bog poverio sa stanovišta bezbožnika ili rukovodeći se Sotoninom filozofijom. Moraš da jedeš i piješ više Božjih reči, da tražiš da shvatiš sve aspekte istine i potpuno shvatiš značaj obavljanja dužnosti. Zatim moraš da primenjuješ i uđeš u sve aspekte istine vršeći svoju dužnost i da postepeno spoznaš Boga, Njegovo delo i Njegovu narav. Na taj način, tvoje unutrašnje stanje će se promeniti a da toga nisi ni svestan; biće više pozitivnih i aktivnih stvari u tebi, a manje negativnih i pasivnih i tvoja sposobnost razlučivanja biće jača nego pre. Kada u toj meri porasteš, moći ćeš da razaznaješ razne vrste ljudi, događaja i stvari na ovom svetu i bićeš u stanju da razlučiš suštinu problema. Kada pogledaš neki film koji su napravili bezbožnici, uvidećeš otrove koji bi mogli da napadnu ljude pošto bi ga pogledali, kao i šta Sotona namerava da tim sredstvima i trendovima utuvi i usadi ljudima i šta to želi da oslabi u čoveku. Postepeno ćeš uspeti da pronikneš kroz te stvari i nećeš se otrovati gledajući film. Moći ćeš da ga prozreš i tada ćeš stvarno imati rast.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Vera u Boga mora otpočeti sagledavanjem zlih trendova u svetu“

Mnogi ljudi su uvek sledili i verovali na taj način; primerno su se ponašali dok su sledili Boga, ali to ne određuje šta će se desiti u budućnosti. To je zato što nikada nisi svestan čovekove Ahilove pete, ili onoga u čovekovoj prirodi što može da se suprotstavi Bogu, a dokle god te ne odvedu u nesreću, ti ne znaš da te stvari postoje. To što pitanje tvoje prirode koja se suprotstavlja Bogu i dalje nije rešeno priprema te za nesreću i moguće je da ćeš, kada se tvoje putovanje završi i Božje delo završi, ti učiniti ono što se najviše suprotstavlja Bogu i da ćeš bogohuliti, pa ćeš stoga biti osuđen i eliminisan. U poslednjem trenutku, u najkritičnije vreme, Petar je pokušao da pobegne. Tada on nije razumeo Božju nameru i planirao je da preživi i da se bavi crkvama. Kasnije mu se Isus ukazao i rekao: „Hoćeš li da Me još jednom razapnu zarad tebe?“ Petar je tada shvatio Božju nameru i brže-bolje se pokorio. Pretpostavimo da je u tom trenutku imao sopstvene zahteve i rekao: „Ne želim sada da umrem, plašim se bola. Zar Ti nisi razapet zarad nas? Zašto tražiš da budem razapet? Mogu li da budem pošteđen raspeća?“ Da je izneo takve zahteve, put koji je prošao bio bi uzaludan. Ali Petar je oduvek bio osoba koja se pokoravala Bogu i koja je tražila Njegovu nameru i na kraju je shvatio Božju nameru i potpuno se pokorio. Da Petar nije tražio Božju nameru i da je postupao u skladu sa svojim razmišljanjem, krenuo bi pogrešnim putem. Ljudima nedostaju sposobnosti da neposredno razumeju Božje namere, ali ako se ne pokore nakon što shvate istinu, onda izdaju Boga.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Ljudi previše zahtevaju od Boga“

Ljudi ne mogu da promene svoju sopstvenu narav; moraju da budu podvrgnuti sudu i grdnji, i patnji i oplemenjivanju, od Božjih reči, ili tome da ih Njegove reči dovode u red i orezuju ih. Jedino tada mogu postići pokornost i vernost Bogu, prestajući da prema Njemu budu površni. Ljudska narav se menja kroz oplemenjivanje Božjim rečima. Jedino kroz izloženost, sud, disciplinu i orezivanje Njegovim rečima oni se više neće usuđivati da postupaju ishitreno, već će umesto toga postati smireni i staloženi. Najvažnije od svega jeste to da budu u stanju da se pokore sadašnjim Božjim rečima i Njegovom delu, čak i ako to nije u skladu sa ljudskim predstavama, da budu u stanju da te predstave ostave po strani i voljno se pokore.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Ljudi čije su se naravi promenile jesu oni koji su ušli u stvarnost Božjih reči“

Posredstvom suda i grdnje uz pomoć reči, čovek dolazi do tačke u kojoj ga Bog zadobija, a kroz upotrebu reči zarad oplemenjivanja, suda i obelodanjenja, u celosti se razotkrivaju sve nečistoće, predstave, motivi i pojedinačne težnje u čovekovom srcu. (…) Primera radi, kad su ljudi shvatili da su potomci Moava, oni su na to izneli reči pritužbe, prestali su da tragaju za životom i postali su krajnje negativni. Zar ovo nije pokazatelj da čovečanstvo još uvek nije u stanju da se potpuno potčini Božjoj vlasti? Nije li upravo to njihova iskvarena sotonska narav? Dok nisi bio izložen grdnji, dizao si ruke više od svih ostalih, čak više i od Isusa. Glasno si uzvikivao: „Budi ljubljeni sin Božji! Budi Božja uzdanica! Pre ćemo umreti nego se Sotoni pokloniti! Ustani protiv starog Sotone! Ustani protiv velike crvene aždaje! Dabogda velika crvena aždaja bedno pala s vlasti! Dabogda nas Bog upotpunio!“ Uzvici tvoji bili su od svih glasniji. Ali, onda je nastupilo vreme grdnje i ljudska se iskvarena narav još jedanput razotkrila. Utihnuli su tada njihovi uzvici i njihova je rešenost zakazala. Takva je iskvarenost čovekova; ona zadire dublje od greha, Sotona ju je zasadio i ona je u čoveku duboko ukorenjena. Čoveku nije lako da postane svestan svojih grehova; on nema načina da prepozna sopstvenu, duboko ukorenjenu prirodu, te mora da se osloni na sud putem reči da bi to postigao. Jedino će tako, od tog trenutka, čovek moći postepeno da se menja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (4)“

Promena čovekove naravi započinje spoznajom njegove suštine i promenama u njegovom razmišljanju, prirodi i mentalnom pogledu – kroz korenite promene. Samo tako će doći do istinskih promena u čovekovoj naravi. Osnovni uzroci iskvarene naravi koja se pojavljuje u čoveku jesu Sotonina obmana, iskvarenost i otrov. Čoveka je okovao i kontrolisao Sotona i on trpi nečuvenu štetu koju je Sotona naneo njegovom načinu razmišljanja, moralu, shvatanjima i razumu. Baš zato što je Sotona iskvario ono suštinsko u čoveku i zato što se čovek potpuno razlikuje od onoga kako ga je Bog prvobitno stvorio, protivi se Bogu i ne može da prihvati istinu. Dakle, promene u čovekovoj naravi treba da otpočnu promenama u njegovom razmišljanju, shvatanjima i razumu, čime će se promeniti njegova spoznaja Boga i njegova spoznaja istine.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom“

Ako želiš da promeniš svoju narav, moraš da poznaješ svoju prirodu. „Vuk dlaku menja, ali ćud nikada.“ Nemoj da misliš da se priroda može promeniti. Ako je nečija priroda previše rđava, taj se nikad neće promeniti i Bog ga neće spasiti. Šta znači preobraziti narav? Do toga dolazi kada neko ko voli istinu, dok doživljava Božje delo, prihvata sud i grdnju Njegovih reči i prolazi kroz sve moguće patnje i oplemenjivanje. Takva osoba biva očišćena od sotonskih otrova u sebi i potpuno se oslabađa svoje iskvarene naravi da bi mogla da se povinuje Božjim rečima i svim Njegovim orkestracijama i uređenjima, da se nikada više ne pobuni protiv Njega ili Mu se usprotivi. To znači preobražaj naravi. Ako je neko rđave prirode i ako je zla osoba, onda ga Bog neće spasiti i Sveti Duh neće delovati u njemu. Drugim rečima, to je kao kada doktor leči pacijenta: neko ko ima zapaljenje može da se leči, ali neko ko ima rak ne može da se spase. Preobražaj naravi znači da neko, zato što voli i može da prihvati istinu, konačno upoznaje svoju prirodu, koja je buntovna prema Bogu i protivi Mu se. Ona shvata da su ljudi iskvareni do srži, razume koliko je ljudski rod besmislen i lažljiv i uviđa njegovo jadno i bedno stanje, i konačno shvata priroda-suštinu ljudskog roda. Znajući sve to, ta osoba uspeva da potpuno porekne i pobuni se protiv sebe, da živi po Božjoj reči i u svemu primenjuje istinu. To je onda neko ko poznaje Boga i čija se narav preobrazila.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako spoznati čovekovu prirodu“

Kada pokažeš svoju iskvarenu narav, kada gajiš misli i ideje koje prkose Bogu, kada imaš stanja i nazore koji su u sukobu s Bogom, kada imaš stanja u kojima pogrešno razumeš Boga ili Mu se opireš i suprotstavljaš, Bog će te prekoreti, On će ti suditi, izgrdiće te, a ponekad će te čak i disciplinovati i kazniti. Šta je cilj tog disciplinovanja i prekora? (Da nas natera da se pokajemo i promenimo.) Da, cilj je da te natera da se pokaješ. Disciplinovanjem i prekorom postiže se to da možeš u potpunosti da promeniš svoj kurs. Teraju te da shvatiš da su tvoje misli ljudske predstave i da su pogrešne; tvoje motivacije potiču od Sotone, one proističu iz ljudske volje, nisu u skladu sa istinom i sa Bogom i ne mogu da udovolje Božjim namerama, Bog ih mrzi i gnuša ih se, one podstiču Njegov gnev, pa čak i izazivaju Njegovu kletvu. Kada to shvatiš, moraš da promeniš svoje motivacije i svoj stav. A kako se oni menjaju? Pre svega, moraš da se pokoriš načinu na koji Bog postupa s tobom i da se pokoriš okruženjima i ljudima, događajima i stvarima koje On postavlja za tebe. Nemoj da tražiš zamerke, nemoj da iznosiš objektivna opravdanja i nemoj da izbegavaš svoje odgovornosti. Kao drugo, traži istinu koju bi ljudi trebalo da sprovode u delo i u koju bi trebalo da zakorače kada Bog čini ono što čini. Bog od tebe traži da razumeš te stvari. On želi da prepoznaš svoju iskvarenu narav i sotonsku suštinu kako bi mogao da se pokoriš okruženju koje On uređuje za tebe i kako bi na kraju mogao da praktično postupaš u skladu s Njegovim namerama i zahtevima koje stavlja pred tebe. Tada ćeš upešno proći iskušenje. Kada prestaneš da se opireš i suprotstavljaš Bogu, više se nećeš raspravljati s Njim i moći ćeš da se pokoriš. Kada Bog kaže: „Odlazi od mene, Satano!“, ti odgovaraš: „Ako Bog kaže da sam Sotona, onda sam ja Sotona. Iako ne razumem gde sam pogrešio ili zašto Bog kaže da sam Sotona, On mi naređuje da idem, pa neću oklevati. Moram da tragam za Božjim željama.“ Kada Bog kaže da je priroda tvojih postupaka sotonska, ti kažeš: „Priznajem sve što Bog kaže, sve prihvatam.“ Kakav je to stav? To je pokornost. Da li je pokornost to kada nerado prihvatiš da ti Bog kaže da si đavo i Sotona, ali ne možeš da prihvatiš – i nisi u stanju da se pokoriš – kada On kaže da si zver? Pokornost podrazumeva potpunu usklađenost i prihvatanje, a ne raspravljanje i postavljanje uslova. Ona znači da ne analiziraš uzrok i posledicu bez obzira na objektivne razloge i da se isključivo posvetiš prihvatanju. Kada ljudi dostignu takvu pokornost, oni su blizu istinske vere u Boga. Što Bog više čini i što više ti to doživljavaš, to će Božja suverenost nad svime biti stvarnija za tebe, tvoje poverenje u Boga biće još veće i sve više ćeš smatrati sledeće: „Sve što Bog uradi je dobro, ništa od toga nije loše. Ne smem da budem izbirljiv, nego treba da se pokorim. Moja odgovornost, moja obaveza, moja dužnost – to je da se pokorim. To je ono što bi trebalo da uradim kao stvoreno biće. Šta sam ja ako čak ne mogu ni da se pokorim Bogu? Ja sam zver, ja sam đavo!“ Zar to ne pokazuje da sada poseduješ istinsku veru? Kada stigneš do te tačke, bićeš bez ikakve mrlje, pa će Bog lako moći da te upotrebi, a i ti ćeš lako moći da se pokoriš Božjim orkestracijama. Kada imaš Božje odobravanje, moći ćeš i da dobiješ Njegove blagoslove.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo uz istinsku pokornost čovek može imati stvarno poverenje“

Iako nije lako promeniti ljudsku prirodu, ukoliko uspeju da razaznaju i prozru svoju iskvarenu narav koju otkrivaju i ukoliko mogu da tragaju za istinom da bi je rešili, ljudi mogu postepeno da menjaju svoju narav. Jednom kada osoba postigne promenu u svojoj život-naravi, onda će u njima biti sve manje stvari koje pružaju otpor Bogu. Svrha raščlanjivanja čovekove prirode je promena njegove naravi. Vi niste dokučili ovaj cilj i mislite da samo raščlanjivanjem i razumevanjem svoje prirode možete da se pokorite Bogu i povratiti svoj razum. To što radite je samo slepa primena pravila! Zašto naprosto ne razotkrijem ljudsku nadmenost i samopravednost? Zašto moram da raščlanjujem i njihovu iskvarenu prirodu? Ako samo razotkrijem njihovu samopravednost i nadmenost, to neće rešiti problem. Ali ako raščlanim njihovu prirodu, aspekti koje ona pokriva su veoma široki i uključuju svu iskvarenu narav. To je više od uske oblasti samopravednosti, samovažnosti i nadmenosti. Priroda obuhvata mnogo više od toga. Dakle, bilo bi dobro kada bi ljudi mogli da prepoznaju koliko iskvarene naravi otkrivaju u svim svojim različitim zahtevima prema Bogu, odnosno u svojim ekstravagantnim željama. Jednom kada ljudi shvate svoju priroda-suštinu, onda mogu da mrze i odreknu se sebe; biće im lako da reše svoju iskvarenu narav i imaće put. U suprotnom, nikada nećete otkopati osnovni uzrok i samo ćete reći da je to samopravednost, nadmenost ili ponos, ili opšti nedostatak odanosti. Da li samo razgovor o takvim površnim stvarima može da reši vaš problem? Ima li potrebe da se raspravlja o čovekovoj prirodi? Kakva je u početku bila priroda Adama i Eve? U njima nije bilo namernog otpora, a još manje otvorene izdaje. Nisu znali šta znači opirati se Bogu, a još manje šta pokoriti Mu se. Šta god da je Sotona širio, oni su to prihvatili u svoja srca. Sada je Sotona iskvario čovečanstvo do te mere da ljudi mogu da se pobune i odupru Bogu u svemu i mogu da smisle raznorazne načine da Mu se suprotstave. Očigledno je da je čovekova priroda ista kao i Sotonina. Zašto kažem da je čovekova priroda Sotonina priroda? Sotona je ono što se opire Bogu i samim tim što ljudi imaju sotonsku prirodu, oni su od Sotone. Iako ljudi možda ne čine namerno stvari da bi se opirali Bogu, zbog njihove sotonske prirode, sve njihove misli se opiru Bogu. Čak i ako ljudi ne čine ništa, oni se i dalje opiru Bogu, jer se čovekova unutrašnja suština promenila u nešto što se opire Bogu. Sadašnji čovek se, dakle, razlikuje od čoveka kada je bio stvoren. Ranije u ljudima nije bilo otpora ili izdaje, bili su puni života i nije ih vodila nikakva sotonska priroda. Da u ljudima nema dominacije ili smetnje sotonske prirode, onda se, bez obzira na to šta oni radili, to ne bi moglo smatrati opiranjem Bogu.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Ljudi previše zahtevaju od Boga“

Ako je nečije znanje o samom sebi previše plitko, ta osoba neće uspeti da reši probleme i život-narav joj se naprosto neće promeniti. Sebe je potrebno poznavati na dubljem nivou, što znači spoznati sopstvenu prirodu: koji elementi čine tu prirodu, kako su nastali i odakle potiču. Povrh toga, možeš li zaista da omrzneš te stvari? Da li si video sopstvenu odvratnu dušu i zlu prirodu? Ako si zaista u stanju da uvidiš istinu o samom sebi, onda ćeš prezreti sebe. Kada budeš prezirao sebe, a zatim primenjivao Božju reč, moći ćeš da se odrekneš tela i imaćeš snagu da bez poteškoća istinu sprovodiš u delo. Zašto se mnogi povode za svojim telesnim željama? Zato što smatraju da su sasvim dobri, da su njihovi postupci ispravni i opravdani, da su bez ikakvih mana, pa čak i da su potpuno u pravu. Samim tim, u stanju su da postupaju uz pretpostavku da je pravda na njihovoj strani. Nakon što shvati kakva mu je prava priroda – ružna, odvratna i žalosna – čovek više neće biti u toj meri gord, neće biti toliko nadmen i sobom neće biti zadovoljan kao ranije. Takav čovek razmišlja: „Moram da budem iskren i realan dok primenjujem Božju reč. U suprotnom, neću ispuniti merilo postavljeno za čoveka i biće me stid da živim u Božjem prisustvu“. Čovek tada shvati koliko je mali i potpuno beznačajan. U tom trenutku čoveku postaje lako da sprovodi istinu i upravo je onakav kakav bi i trebalo da bude. Tek nakon što zaista prezru sami sebe, ljudi mogu da se odreknu tela. Ako ne prezru sebe, neće moći da se odreknu tela. Nije jednostavno sebe zaista prezreti. Čovek u sebi mora da otkrije nekoliko stvari: prvo, mora da spozna sopstvenu prirodu; i drugo, mora sebe da vidi kao nikakvog i jadnog, kao sasvim sitnog i beznačajnog, te da uvidi da ima bednu i prljavu dušu. Kada čovek u potpunosti shvati kakav je zaista i taj rezultat bude postignut, čovek tada stvarno uspeva da stekne znanje o sebi i može se reći da je postigao istinsku samospoznaju. Samo u tom slučaju čovek može istinski da zamrzi sebe, do te mere da samog sebe proklinje i da duboko u sebi zaista oseti Sotoninu iskvarenost zbog koje više ne liči na ljudsko biće. Zatim će, jednog dana, kada mu smrt zakuca na vrata, takav čovek pomisliti: „Ovo je pravedna Božja kazna. Bog je zaista pravedan, stvarno bi trebalo da umrem!“ U tom času čovek se neće požaliti i nipošto neće kriviti Boga, već će naprosto osetiti koliko je bedan i jadan, koliko je prljav i iskvaren, da zaslužuje da od Boga bude izgnan i uništen, da duši poput njegove nije mesto na zemlji. Takav čovek se, dakle, neće žaliti na Boga, neće Mu se opirati, a još manje će Ga izdati.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Želim da vas podstaknem da steknete bolji uvid u sadržaj upravnih odluka i da se potrudite da spoznate Božju narav. U suprotnom, biće vam teško da držite jezik za zubima, jezici će laparati naizgled uzvišene reči, čime ćete nesvesno uvrediti Božju narav i zapasti u tamu, izgubivši prisustvo Svetoga Duha i svetlosti. Zato što si nepricipijelan u svojim postupcima, zato što činiš i govoriš što ne bi trebalo, čekaće te odgovarajuća odmazda. Iako si ti sȃm neprincipijelan na rečima i delu, treba da znaš da je Bog izuzetno principijelan u obe ove stvari. Razlog za odmazdu prema tebi leži u činjenici da si uvredio Boga, a ne neku osobu. Ako u životu mnogo puta povrediš Božju narav, suđeno ti je da postaneš dete pakla. Čoveku može izgledati da si učinio tek poneku stvar koja se kosi sa istinom i ništa više. Da li si, međutim, svestan da si u Božjim očima već postao neko za koga više ne postoji mogućnost ispaštanja grehova? Pošto si više nego jednom prekršio Božje upravne odluke, ne pokazavši, štaviše, nikakav znak kajanja, jedino što ti preostaje jeste da budeš bačen u pakao, gde Bog kažnjava ljude. Mali broj ljudi je, sledeći Boga, počinio izvesna dela kojima su prekršena načela; međutim, nakon što budu orezani i nakon što su im date smernice, oni su postepeno spoznali sopstvenu iskvarenost i potom stupili na pravi put koji vodi ka stvarnosti, tako da danas i dalje čvrsto stoje na svojim nogama. Takvi ljudi su oni koji će istrajati do kraja. Bez obzira na to, Ja tragam za poštenima; ako si poštena osoba i neko ko deluje u skladu sa principima, možeš biti Božji poverenik. Ako svojim postupcima ne vređaš Božju narav i tražiš namere Božje, i ako imaš bogobojažljivo srce, onda tvoja vera zadovoljava standard. Svako ko se ne boji Boga i čije srce ne drhti od užasa, taj vrlo verovatno krši Božje upravne odluke. Mnogi služe Bogu gonjeni strašću, ali pri tom ne razumeju Božje upravne odluke, a još manje mogu da naslute posledice Njegovih reči. I tako oni, u najboljoj nameri, često naposletku čine stvari koje ometaju Božje upravljanje. U ozbiljnim slučajevima, takvi bivaju izbačeni, lišeni svake dalje prilike da Ga slede i bivaju bačeni u pakao, a svaka njihova veza sa Božjom kućom biva prekinuta. Ovi ljudi rade u Božjoj kući vođeni svojom neukošću i dobrim namerama, ali završavaju tako što ljute Božju narav. Svoje načine služenja zvaničnicima i poglavarima ljudi unose u Božju kuću i pokušavaju da ih tu primene, uzaludno misleći da ti isti načini mogu i ovde biti s lakoćom upotrebljeni. Ni na pamet im ne pada da Bog nema narav jagnjeta, već lava. Stoga oni koji se po prvi put povezuju s Bogom ne mogu s Njim da komuniciraju, jer srce Božje nije kao čovekovo. Tek pošto shvatiš mnoge istine moći ćeš neprekidno da spoznaješ Boga. Ovo znanje ne čine reči i doktrine, već se ono može upotrebiti kao blago pomoću kojeg ulaziš u poverljive odnose s Bogom, i kao dokaz da On uživa u tebi. Ako ne poseduješ stvarnost znanja i nisi opremljen istinom, tvoja strasna služba može samo da ti donese Božji prezir i gnušanje.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tri opomene“