Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Otkako je Sotona iskvario ljudski rod, promenila se njegova priroda, koja je ujedno i njegova suština. Šta je onda ljudska suština? Ono o čemu sada govorim tiče se suštine i prirode svih ljudi i nije usmereno na neku određenu osobu. Otkako je Sotona iskvario ljudski rod, ljudska priroda počela je da se kvari i ljudi su postepeno izgubili razum koji imaju normalni ljudi. Više se ne ponašaju kao ljudska bića u svojstvu čoveka, već su puni suludih težnji; prevazišli su rang čoveka – a opet, svejedno teže da se popnu još više. Na šta se to „više” odnosi? Žele da nadvise Boga, žele da nadvise nebo i sve ostalo. Šta je uzrok tome što ljudi otkrivaju takvu narav? Kada se sve sabere i oduzme, čovekova priroda je previše nadmena. Većina razume značenje reči „nadmenost”. To je pogrdan izraz. Ako neko otkriva nadmenost, drugi ga ne smatraju dobrom osobom. Kad god je neko izuzetno nadmen, drugi uvek pretpostavljaju da je zao čovek. Niko ne želi da mu prikače taj izraz. Zapravo, svi su nadmeni i svi iskvareni ljudi imaju tu suštinu. Neki kažu: „Nisam nimalo nadmen. Nikada nisam želeo da budem arhanđeo, niti sam ikada želeo da nadvisim Boga niti da nadvisim sve ostalo. Uvek sam bio neko ko je lepo vaspitan i poslušan.” Ne mora da znači; ove reči nisu tačne. Jednom kada ljudi postanu nadmeni po prirodi i suštini, često su buntovni prema Bogu i opiru Mu se, ne obaziru se na Njegove reči, stvaraju predstave o Njemu i čine stvari kojim Ga izdaju, kao i stvari koje njih same uzdižu i svedoče im. Kažeš da nisi nadmen, ali zamisli da ti je data crkva i da ti je omogućeno da je vodiš; zamisli da te nisam orezivao i da te niko u Božjoj porodici nije kritikovao niti ti pomagao: pošto bi je neko vreme vodio, naveo bi ljude da ti padnu pred noge i da ti budu poslušni, pa čak i da ti se dive i obožavaju te. A zašto bi ti to uradio? To bi bilo određeno tvojom prirodom; to bi jednostavno bilo prirodno otkrovenje. Nemaš nikakve potrebe da učiš to od drugih, niti oni imaju potrebe da te podučavaju. Nisu ti potrebni drugi da te poduče niti da te primoraju da to uradiš; takva situacija prirodno nastaje. Cilj svega što radiš jeste da te ljudi uzdižu, da te hvale, obožavaju, budu ti poslušni i u svemu te slušaju. To što ti je omogućeno da budeš vođa prirodno rađa ovakvu situaciju i ona se ne može promeniti. A kako nastaje ta situacija? Određuje je čovekova nadmena priroda. Ispoljavanje nadmenosti je pobuna i otpor Bogu. Kada su ljudi nadmeni, uobraženi i samopravedni, teže tome da osnivaju sopstvena nezavisna carstva i da rade stvari kako im se prohte. I druge uzmu u svoje ruke i uvuku u svoje naručje. Sposobnost ljudi da čine tako nadmene stvari dokaz je da je suština njihove nadmene prirode zapravo Sotonina suština; suština arhanđela. Kada njihova nadmenost i uobraženost dostignu određeni nivo, u njihovom srcu za Boga mesta više nema i Bog biva skrajnut. Oni onda žele da budu Bog, teraju ljude da im se pokore i postaju arhanđeli. Ako imaš takvu sotonsku nadmenu prirodu, u tvom srcu za Boga nema mesta. Čak i ako veruješ u Boga, Bog te više neće prepoznati, smatraće te zlom osobom i eliminisaće te.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Nadmena priroda je glavni uzrok čovekovog otpora prema Bogu”

Postoje brojne vrste iskvarenih naravi koje su sadržane u naravi Sotone, ali je, među njima, najočitija i najizrazitija nadmena narav. Nadmenost je u samom korenu čovekove iskvarene naravi. Što su ljudi nadmeniji, tim su više nerazumni, a što su više nerazumni, više su skloni da se Bogu opiru. Koliko je to ozbiljan problem? Ljudi sa nadmenom naravi ne samo da sve druge smatraju nižima od sebe, već su, da stvari budu gore, čak i prema Bogu nadobudni i uopšte nemaju bogobojažljivo srce. I premda se može učiniti da ljudi u Boga veruju i da Ga slede, prema Njemu se uopšte ne odnose kao prema Bogu. Uvek smatraju da poseduju istinu i imaju previsoko mišljenje o sebi. Ovo su suština i koren nadmene naravi, a ona potiče od Sotone. Prema tome, problem nadmenosti se mora rešiti. Sebe smatrati boljim od drugih – to je sasvim beznačajna stvar. Ključni problem je u tome da nadmena narav neke osobe tu osobu sprečava da se pokori Bogu, Njegovoj suverenosti i Njegovim uređenjima; takva osoba je uvek sklona da se sa Bogom nadmeće za moć i za kontrolu nad drugim ljudima. Takva vrsta osobe nema ni naznaku bogobojažljivog srca, a da ne pominjemo ljubav prema Bogu i pokornost prema Njemu. Ljudi koji su nadmeni i umišljeni, a posebno oni koji su zbog tolike nadmenosti izgubili razum, u svojoj veri u Boga ne mogu da Mu se pokore, pa se čak uzdižu i daju svedočanstvo o sebi. Takvi se ljudi Bogu najviše opiru i uopšte nemaju bogobojažljivo srce.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Ako imaš nadmenu i uobraženu narav, onda ni ne vredi da ti se kaže da se ne suprotstavljaš Bogu, ti ne možeš sebi da pomogneš i to je van tvoje kontrole. Ti to ne bi uradio namerno; uradio bi to pod uticajem svoje nadmene i uobražene prirode. Tvoja nadmenost i uobraženost bi učinile da na Boga gledaš s visine i da Ga smatraš beznačajnim; navele bi te da veličaš sebe, da se stalno šepuriš; učinile bi da prezireš druge, ne bi ostavile nikoga u tvom srcu osim tebe; otele bi ti mesto koje imaš u srcu za Boga i na kraju bi te navele da zauzmeš Božje mesto i od ljudi zahtevaš da ti se pokore; naterale bi te da poštuješ svoje misli, ideje i predstave kao istinu. Koliko je samo zla koje ljudi čine pod uticajem svoje nadmene i uobražene prirode!

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”

Delovanje suda i grdnje u poslednjim danima prvenstveno je upereno protiv nadmene čovekove prirode. Nadmenost obuhvata brojne stvari i mnoge iskvarene naravi; sud i grdnja upereni su direktno u tu reč „nadmenost” kako bi se čovekova nadmena narav u potpunosti otklonila. Na kraju, ljudi se neće pobuniti protiv Boga, niti će Mu se opirati, pa neće pokušavati da osnuju sopstvena nezavisna carstva, neće uzdizati sami sebe niti svedočiti sami sebi. Neće se ponašati podlo, niti će imati preterane zahteve prema Bogu – na taj način će odbaciti svoju nadmenu narav. Nadmenost se iskazuje na mnoge načine. Uzmimo, na primer, nekoga ko veruje u Boga i zahteva Njegovu blagodat – po kom osnovu možeš da je zahtevaš? Ti si osoba koju je iskvario Sotona, stvoreno si biće; to što živiš i dišeš već je najveća Božja blagodat. Možeš da uživaš u svemu što je Bog stvorio na zemlji. Bog ti je dovoljno dao, zašto onda od Njega tražiš još? Zato što ljudi nikada nisu zadovoljni svojom sudbom. Uvek misle da su bolji od drugih, da bi trebalo da imaju više, pa uvek zahtevaju više od Boga. To je odraz njihove nadmene naravi. Iako to možda ne iskazuju rečima, kada ljudi isprva počnu da veruju u Boga, u srcu možda misle: „Želim da idem u raj, a ne u pakao. Želim da blagosloven ne budem samo ja, već i cela moja porodica. Želim da jedem ukusnu hranu, da se lepo odevam i uživam u lepim stvarima. Želim dobru porodicu, dobrog muža (ili ženu) i dobru decu. Najzad, želim da vladam kao car.” Sve se vrti oko njihovih potreba i zahteva. Ta njihova narav, sve o čemu razmišljaju u srcu, te preterane želje – sve su to oličenja čovekove nadmene prirode. Zašto to kažem? Sve se svodi na čovekov status. Čovek je stvoreno biće koje je nastalo iz prašine; Bog je napravio čoveka od gline i udahnuo mu život. Toliko je skroman čovekov status, a ljudi se svejedno pojavljuju pred Bogom i svašta zahtevaju. Čovekov status je toliko prost da ne bi trebalo da otvara usta i bilo šta traži od Boga. Šta bi, dakle, ljudi trebalo da rade? Trebalo bi da vredno rade bez obzira na kritike, da prionu na posao i pokore se s radošću. Ne radi se o tome da treba rado prihvatiti skrušenost – nemojte rado prihvatati skrušenost; to je status sa kojim su ljudi rođeni; trebalo bi da im je urođeno da budu pokorni i skrušeni, jer im je status skroman i ne bi trebalo ništa da zahtevaju od Boga, niti da prema njemu imaju bilo kakve preterane želje. U njima ne sme biti tih stvari. Evo jednog jednostavnog primera. U jednom bogatom domaćinstvu unajmili su slugu. Status tog sluge u bogatom domaćinstvu bio je izuzetno nizak, ali on je svejedno domaćinu te kuće rekao: „Želim da nosim šešir tvog sina, želim da jedem tvoj pirinač, želim da nosim tvoju odeću i želim da spavam u tvom krevetu. Koje god stvari ti koristiš, bilo to zlato ili srebro, želim ih! Svojim radom dajem veliki doprinos i živim u tvojoj kući, pa ih zato želim!” Kako bi trebalo da se domaćin odnosi prema tom slugi? Domaćin bi trebalo da mu kaže: „Moraš da znaš ko si, šta si i šta je tvoja uloga: ti si sluga. Dajem svom sinu ono što poželi, jer je to njegov status. Koji je tvoj status, tvoj identitet? Ti ne ispunjavaš uslove da zahtevaš te stvari. Idi i radi ono što treba da radiš, izvršavaj svoje obaveze shodno svom statusu i identitetu.” Ima li takva osoba imalo razuma? Brojni su oni koji veruju Boga i koji nemaju mnogo razuma. Otkad poveruju u Boga, imaju skrivene namere, da bi i kasnije stalno upućivali zahteve Bogu: „Delo Svetog duha mora da me prati dok širim jevanđelje! Moraš da mi praštaš i trpiš me i dok činim loše stvari! Ako puno radim, moraš da me nagradiš!” Ukratko, ljudi uvek žele stvari od Boga i uvek su pohlepni. Neki, koji su uradili nešto posla i prilično dobro vodili neku crkvu misle da su nadređeni drugima i često šire reči poput: „Zašto me Bog postavlja na važan položaj? Zašto stalno pominje moje ime? Zašto mi se stalno obraća? Bog ima visoko mišljenje o meni jer sam tog kova i zato što sam iznad običnih ljudi. Čak ste i ljubomorni jer se Bog bolje odnosi prema meni. Na šta ste to ljubomorni? Zar ne vidite koliko radim i koliko se žrtvujem? Ne bi trebalo da budete ljubomorni na dobre stvari koje mi Bog dariva, jer ih zaslužujem. Godinama sam radio i puno propatio. Zaslužujem priznanje i stručan sam.” Drugi, pak, kažu: „Bog mi je dozvolio da se pridružim sastancima saradnika i da slušam Njegove razgovore u zajedništvu. Ja imam tu kvalifikaciju – da li je vi imate? Pre svega, visokog sam kova i stremim ka istini više nego vi. Štaviše, dajem se više nego vi i završavam sve poslove crkve – da li vi to možete?” To je nadmenost. Različiti su učinci ljudi prilikom obavljanja dužnosti i posla. Neki imaju dobar učinak, dok je učinak drugih slabiji. Neki ljudi su rođeni dobrog kova i u stanju su da traže istinu, pa se njihov učinak u izvršavanju dužnosti brzo popravi. To je zato što su dobrog kova, što je Bog predodredio. Ali kako rešiti problem slabog učinka u izvršavanju dužnosti? Stalno morate da tražite istinu i da vredno radite, pa ćete i vi tada postepeno postizati dobre rezultate. Sve dok budete stremili istini i trudili se do granica sopstvenih sposobnosti, Bog će to odobriti. Ali bez obzira na to da li vam je radni učinak dobar ili ne, ne smete da imate pogrešne ideje. Nemojte da mislite: „Ja sam kvalifikovan da budem jednak Bogu”, „kvalifikovan sam da uživam u onome što mi je Bog dao”, „kvalifikovan sam da me Bog hvali”, „kvalifikovan sam da predvodim druge” ili „kvalifikovan sam da drugima držim predavanja”. Nemoj da govoriš da si kvalifikovan. Ljudi ne bi trebalo da gaje takve misli. Ako imaš takve misli, to dokazuje da nisi na mestu koje ti pripada i da nemaš ni najosnovniji razum koji mora da ima svako ljudsko biće. Kako onda da odbaciš svoju nadmenu narav? Ne možeš.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Nadmena priroda je glavni uzrok čovekovog otpora prema Bogu”

Neki ljudi posebno veličaju Pavla. Vole da idu naokolo, da drže govore i delaju, da idu na skupove i propovedaju, a vole i da ih ljudi slušaju obožavaju i da se oko njih okupljaju. Vole da imaju svoje mesto u srcima drugih i zahvalni su kada drugi cene sliku koju stvaraju o sebi. Hajde da iz takvog ponašanja probamo da raščlanimo njihovu prirodu? Kakva je njihova priroda? Ako se stvarno tako ponašaju, onda je to dovoljno da pokaže da su nadmeni i umišljeni. Uopšte ne obožavaju Boga, već teže višem statusu i žele da imaju vlast nad drugima, da ih poseduju i da imaju mesto u njihovim srcima. To je klasična slika Sotone. Istaknuti aspekti njihove prirode su nadmenost i uobraženost, odbijanje da obožavaju Boga i želja da ih drugi obožavaju. Takva ponašanja daju nam veoma jasnu sliku o njihovoj prirodi.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”

Neki kažu da im narav nije iskvarena i da nisu nadmeni. O kakvim se ljudima radi? To su ljudi bez razuma i ujedno su najgluplji i najnadmeniji od svih. Oni su zapravo arogantniji i buntovniji od bilo koga; što više neko govori da mu narav nije iskvarena, to je u stvari nadmeniji i samopravedniji. Zašto su ostali u stanju da upoznaju sami sebe i prihvate Božji sud, a ti nisi? Da li si ti izuzetak? Da li si svetac? Da li živiš pod staklenim zvonom? Ne priznaješ da je Sotona do srži iskvario ljudski rod i da je svačija narav iskvarena. To znači da uopšte ne razumeš istinu i da si najbuntovniji, najneukiji i najnadmeniji od svih. Po tebi, na svetu ima mnogo dobrih ljudi i tek nekoliko rđavih – zašto je onda svet pun mraka, prljavštine i pokvarenosti, zašto vri od sukoba? Zašto u čovekovom svetu svi kradu i otimaju jedni od drugih? Čak ni vernici u Boga nisu izuzetak. Ljudi se neprestano bore i svađaju jedni sa drugima. Šta je izvor tih sukoba? Oni su naravno posledica iskvarene prirode ljudi, čisto otkrivenje njihovih iskvarenih naravi. Ljudi iskvarene naravi su nadmeni i u njima se otkriva buntovništvo. Oni koji žive u sotonskoj naravi svadljivi su i ratoborni. Oni koji su svadljivi i ratoborni najnadmeniji su od svih i ne pokoravaju se nikome. Zašto ljudi često priznaju svoje grehe, a ne pokaju se? Kako to da veruju u Boga, a nisu u stanju da primenjuju istinu? Kako to da veruju u Boga godinama, a ne mogu da se usklade sa Njim? Uzrok svega toga je čovekova nadmena priroda. Ljudi su se uvek bunili protiv Boga i opirali Mu se, nikako nisu prihvatali istinu i čak su je i mrzeli i odbacivali. To nije zbog toga što su Božji zahtevi od čoveka previsoki, već zato što se ljudi žestoko i nemilosrdno opiru Bogu, i to u toj meri da bi od Boga napravili neprijatelja i razapeli Ga na krst. Zar takvo čovečanstvo nije preoštro, nadmeno i nerazumno? Bog iskazuje toliko istine, ima milosti prema ljudima, spasava ih i oprašta im grehe, ali ljudski rod uopšte ne prihvata istinu, već uvek osuđuje Boga, opire Mu se i zauzima nepomirljiv stav prema Bogu. Na kojem je onda nivou odnos čovečanstva sa Bogom? Čovek je Bogu postao neprijatelj, Njegova antiteza. Bog iskazuje istinu da bi razotkrio ljude i sudio im, ali i da bi ih spasao, no ljudi tu istinu ne prihvataju i ne obraćaju pažnju na nju. Ljudi ne rade ono što Bog traži od njih, već čine ono što Bog mrzi i što ne podnosi. Bog iskazuje istinu, ali ljudi Ga odbacuju. Bog osuđuje i grdi iskvarenu narav ljudi, a oni ne samo da ne prihvataju istinu, već se svađaju sa Njim i dižu pobunu protiv Njega. Koliko su ljudi nadmeni? Iskvareni ljudski rod drsko negira Boga i opire Mu se. Čak i ako veruje u Boga, uvek teži velikom blagoslovu, nagradama i ulasku u carstvo nebesko. Takođe želi da vlada i da ima autoritet. To je pravi primer nadmenosti, sušta iskvarena čovekova narav.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Nadmena priroda je glavni uzrok čovekovog otpora prema Bogu”

Neki ljudi kažu: „U Božjoj kući se ne pokoravam nikome osim Bogu, jer samo Bog poseduje istinu; ljudi ne poseduju istinu, poseduju iskvarene naravi, ništa od onoga što čovek kaže nije pouzdano, pa se pokoravam samo Bogu.” Da li su u pravu kada to kažu? (Ne.) Zašto nisu? Kakva je to narav? (Nadmena i uobražena.) (Takve su naravi Sotone i arhanđela.) To je nadmena narav. Nemoj uvek reći da je to narav Sotone i arhanđela, jer je takav način govora preširok i nejasan. (…) Neki ljudi imaju određene veštine, neki su nadareni, neki imaju manje sposobnosti i učinili su niz poslova za crkvu. Ovako ti ljudi razmišljaju: „Vaša vera u Boga podrazumeva da po ceo dan čitate, prepisujete, pišete, pamtite Božju reč poput nekog duhovnika. U čemu je svrha toga? Možete li da uradite nešto konkretno? Kako možete da kažete za sebe da ste duhovni kad ništa ne radite? Vi nemate život. Ja imam život, sve što radim je konkretno.” Kakva je to narav? Ima neke posebne veštine, nadaren je, može malo da pomogne, i te stvari smatra životom. Posledica toga je da on nikome nije poslušan, ne plaši se da drži pridike bilo kome, gleda na sve ostale s visine – da li je to nadmenost? (Jeste.) To je nadmenost. U kojim okolnostima ljudi inače otkrivaju nadmenost? (Kada su nadareni ili imaju neke posebne veštine, kada mogu da urade neke praktične stvari, kada imaju kapital.) To je jedna vrsta situacije. Da li ljudi koji nisu nadareni ili nemaju neke posebne veštine nisu nadmeni? (I oni su nadmeni.) Osoba o kojoj smo upravo govorili često će reći: „Ne pokoravam se nikome osim Bogu”, a kada to čuju, ljudi će pomisliti: „Koliko je ta osoba pokorna istini, ne pokorava se nikome osim istini, ono što kaže je ispravno!” U stvari, u ovim naizgled tačnim rečima postoji neka vrsta nadmene naravi: „Ne pokoravam se nikome osim Bogu” jasno znači da se ona ne pokorava nikome. Pitam vas, da li su oni koji izgovaraju takve reči zaista u stanju da se pokore Bogu? Oni nikada ne bi mogli da se pokore Bogu. Oni koji su skloni da izgovaraju takve reči nesumnjivo su najnadmeniji od svih. Gledano spolja, ono što su rekli deluje ispravno – ali u stvari, nema podmuklijeg načina da se ispolji nadmena narav. To „osim Bogu” im služi da bi pokušali da dokažu da su razumni, ali u stvari, to je kao da zakopaš zlato i na površini zabiješ tablu na kojoj piše: „Zlato nije ovde zakopano”. Zar to nije blesavo? Šta kažete, koja je vrsta osobe najnadmenija? Šta ljudi mogu da kažu što ih čini nadmenijima od svih drugih? Možda ste ranije čuli neke nadmene stvari. Šta je najnadmenije od toga? Da li znate? Da li se neko usuđuje da kaže: „Nikome se ne pokoravam – ni Nebu ni zemlji, ni rečima Božjim”? Samo se demon velike crvene aždaje usuđuje da to kaže. Niko ko veruje u Boga ne bi to rekao. Međutim, ako oni koji veruju u Boga kažu: „Ne pokoravam se nikome osim Bogu”, onda se ne razlikuju mnogo od velike crvene aždaje, izjednačeni su na prvom mestu, oni su najnadmeniji od svih. Šta kažete, ljudi su svi nadmeni, ali ima li razlike u njihovoj nadmenosti? Gde vidite razliku? Sva iskvarena ljudska bića imaju nadmene naravi, ali postoje razlike u njihovoj nadmenosti. Kada čovekova nadmenost dostigne određeni stepen, on onda potpuno gubi razum. Razlika je u tome da li je ono što neko kaže razumno. Neki ljudi su nadmeni, ali i dalje imaju malo razuma. Ako su u stanju da prihvate istinu, onda još uvek imaju nadu u spasenje. Neki su toliko nadmeni da nemaju razuma – njihova nadmenost nema granice – i takvi ljudi nikada ne bi mogli da prihvate istinu. Ako su ljudi toliko nadmeni da izgube razum, onda gube svaki osećaj stida i samo su bezumno nadmeni. Sve su to otkrivenja i ispoljenja nadmene naravi.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje šest vrsta iskvarenih naravi je jedina prava samospoznaja”

Neki ljudi često krše načela u svom postupanju. Ne prihvataju da budu orezani i u srcu znaju da su stvari koje drugi govore u skladu sa istinom, ali ih ne prihvataju. Takvi ljudi su tako nadmeni i samopravedni! Zašto se kaže da su nadmeni? Ako ne prihvataju da budu orezani, onda nisu poslušni – a zar neposlušnost nije nadmenost? Misle da im dobro ide i da ne prave greške, što znači da ne poznaju sebe, a to jeste nadmenost. Dakle, neke stvari treba iskreno analizirati i postepeno razlučiti. Dok obavljaš crkvene poslove, ako zadobiješ divljenje drugih, pa ti daju predloge i otvore ti se u iskrenom razgovoru, to dokazuje da si dobro radio svoj posao. Ako su ljudi stalno sputani zbog tebe, postepeno će te prozreti i udaljiti se od tebe, što dokazuje da nemaš istina-stvarnost, pa su zato sve što govoriš reči i doktrine namenjene tome da se drugi sputaju. Neke crkvene starešine bivaju zamenjene, a zašto je tako? Zato što pričaju samo reči i doktrine, uvek se prave važni i svedoče sami o sebi. Kažu da opirati se njima znači opirati se Bogu i da ko god se požali Višnjem, ometa rad crkve. Kakva je to vrsta problema? Ti ljudi su već postali toliko nadmeni da više nemaju razuma. Zar to ne pokazuje njihovo pravo lice antihrista? Zar se to neće razviti u početak uspostavljanja njihovih nezavisnih carstava? Pojedinci, koji su tek počeli da veruju, obožavaće njih i svedočiće njima, a oni će u tome i te kako uživati i biće veoma zadovoljni. Neko ko je toliko nadmen već je osuđen na propast. Onaj koji je u stanju da kaže: „Opirati se meni znači opirati se bogu” već je postao moderni Pavle, to je potpuno isto kao kada je Pavle rekao: „Hristos je za mene život.” Nisu li oni koji tako govore u velikoj opasnosti? Čak i ako ne uspostave nezavisna carstva, i dalje su autentični antihristi. Kad bi takvi vodili crkvu, ta crkva bi brzo postala carstvo antihrista. Nakon što pojedinci postanu crkvene starešine, fokusiraju se na držanje uzvišenih propovedi i prave se važni, pri čemu naročito govore o misterijama da bi se ljudi ugledali na njih, a rezultat toga je da se sve više udaljavaju od istina-stvarnosti. To većinu ljudi navodi da se klanjaju duhovnim teorijama. Narod sluša onoga koji priča uzvišeno i ne obraća pažnju na one koji govore o život-ulasku. Zar to ne navodi ljude na stranputicu? Ako neko razgovara u zajedništvu o istina-stvarnosti, niko ne sluša i to nije dobro. Niko osim takve osobe ne može da vodi crkvu, jer svi obožavaju duhovne teorije; oni koji nisu u stanju da govore o duhovnim teorijama ne uspevaju da se održe. Da li takva crkva i dalje može da primi delo Svetog Duha? Da li ljudi mogu da uđu u istina-stvarnost? Zašto se razgovor u zajedništvu o istini i stvarnim iskustvima odbacuje, do te mere da ljudi ne žele da Me slušaju kako razgovaram o istini? Time se dokazuje da su te starešine već navele te ljude na pogrešan put i da ih već kontrolišu. Ti ljudi ih slušaju i pokoravaju im se umesto da se pokore Bogu. Očigledno je da oni pripadaju onoj vrsti ljudi koja se pokorava svojim starešinama umesto Bogu. Jer oni koji iskreno veruju u Boga i teže ka istini nisu po prirodi takvi da obožavaju ili slede ljude; u njihovoj duši ima mesta za Boga i njihova srca su bogobojažljiva; kako bi onda mogli da ih sputaju drugi ljudi? Kako bi mogli da se mirno pokore lažnom starešini koji ne poseduje istina-stvarnost? Lažni starešina se najviše boji onoga ko poseduje istina-stvarnost, onoga ko se boji Boga i kloni se zla. Ako neko nema istinu, a želi da ga drugi slušaju, zar on nije najnadmeniji mogući đavo ili Sotona? Ako potpuno prisvojiš crkvu ili kontrolišeš Božji izabrani narod, onda si uvredio Božju narav i uništio sebe, a možda ni nećeš imati priliku da se pokaješ. Svako od vas mora da bude oprezan jer se radi o veoma opasnom pitanju, o nečemu što bi svako lako mogao da učini. Neki će možda reći: „Neću to uraditi, jednostavno neću svedočiti o sebi!” To je samo zato što si nisi radio dugo. Kasnije bi se usudio da to učiniš. Polako bi se osmelio i što više bi to činio, to bi se više osmelio. Kada bi te ljudi koje predvodiš slušali i hvalili, prirodno je da bi pomislio da si na visokoj poziciji i osetio se fantastičnim: „Pogledajte me, baš sam dobar. Mogu da predvodim sve ove ljude i svi me slušaju. One koji me ne slušaju ću pokoriti. To dokazuje da sam sposoban da radim i da sam na visini zadatka.” Vremenom bi nadmeni elementi tvoje prirode počeli da se otkrivaju, pa bi postao toliko nadmen da bi izgubio razum i našao se u opasnosti. Zar ti to nije jasno? U nevolji si čim otkriješ svoju nadmenu i neposlušnu narav. Ne slušaš ni kada Ja govorim, Božja kuća te zameni, a opet se drzneš da kažeš: „Neka istinu otkrije Sveti Duh.” Činjenica da to možeš da kažeš dokaz je da ne prihvataš istinu. Tvoje buntovništvo je preveliko i razotkrilo je tvoju priroda-suštinu. Uopšte ne poznaješ Boga. Dakle, govorim sve to vama danas, kako biste pažljivo vodili računa o sebi. Nemojte sebe uzdizati ili svedočiti o sebi. Ljudi teže osnivanju sopstvenih nezavisnih carstava, jer vole položaj, bogatstvo i slavu, vole taštinu, da budu sluge višeg staleža i da pokazuju moć: „Vidite koliko sam strogo izgovorio te reči. Čim sam nastupio preteće, izgubili su petlju i postali poslušni.” Ne pokazuj tu vrstu moći, to je beskorisno i ništa ne dokazuje. Dokazuje samo da si posebno nadmen i da imaš rđavu narav. Ne dokazuje da poseduješ bilo kakvu sposobnost, a kamoli da imaš istina-stvarnost. Pošto ste nekoliko godina slušali propovedi, da li svi poznajete sebe? Zar ne osećate da ste u opasnoj situaciji? Da se Bog ne obraća čoveku i ne radi na njegovom spasenju, zar ne biste osnivali nezavisna carstva? Zar ne želiš da svojataš crkve za koje si zadužen, zar ne želiš da podvedeš ljude pod svoj uticaj tako da niko ne može da izbegne tvoju kontrolu, te moraju da te slušaju? Ako kontrolišeš ljude čim to uradiš, onda si đavo, Sotona. Veoma je opasno za tebe da gajiš takve misli; već si zakoračio na put antihrista. Ako se ne budeš zamislio nad sobom i ako ne budeš u stanju da ispovediš svoje grehe Bogu i pokaješ se, sigurno ćeš biti odbačen i Bog se neće obazirati na tebe. Trebalo bi da znaš kako da se pokaješ, kako da se preobratiš da bi se uskladio sa Božjim namerama, da bi garantovao da nećeš povrediti Božju narav. Nemoj da čekaš da Božja kuća odredi da si antihrist i protera te – tada će biti prekasno.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Nadmena priroda je glavni uzrok čovekovog otpora prema Bogu”

Neka niko o sebi ne misli da je savršen, istaknut, uzvišen niti da se razlikuje od ostalih; sve su to doneli čovekova nadmena narav i neukost. Uvek misliti za sebe da se izdvajaš – to uzrokuje nadmena narav; nikad ne biti u stanju da prihvatiš sopstvene nedostatke i nikad ne biti u stanju da se suočiš sa sopstvenim greškama i propustima – to uzrokuje nadmena narav; nikad ne dozvoljavati da drugi budu iznad ili bolji od tebe – to uzrokuje nadmena narav; nikad ne dozvoljavati da tuđe vrline nadmaše ili zasene tvoje vlastite – to uzrokuje nadmena narav; nikada ne dozvoljavati da drugi imaju bolje zamisli, predloge i gledišta i postajati negativan kad otkriješ da su drugi bolji od tebe, ne želeti da pričaš, osećati se uznemireno i potišteno i uzrujavati se – sve to uzrokuje nadmena narav. Nadmena narav te može navesti da štitiš svoju reputaciju, onesposobiti da prihvatiš da te drugi ispravljaju, onesposobiti da se suočiš sa svojim manama i onesposobiti da prihvatiš svoje propuste i greške. Povrh toga, kad je neko bolji od tebe, nadmena narav može podstaći mržnju i ljubomoru u tvom srcu i možeš se osećati sputanim, do te mere da ne želiš da vršiš svoju dužnost i postaješ površan u njenom obavljanju. Nadmena narav može u tebi podstaći ova ponašanja i načine postupanja. Ako ste u stanju da, malo-pomalo, dublje kopate po svim ovim pojedinostima, da postignete pomake i da ih shvatite; ako nakon toga postepeno možete da se pobunite protiv tih misli, da se pobunite protiv tih pogrešnih predstava, gledišta, pa čak i ponašanja, tako da vas oni više ne sputavaju; i ako, pri obavljanju svoje dužnosti, možete da pronađete pravu poziciju za sebe, da postupate u skladu sa načelima, da obavljate dužnost koju možete i koju treba da obavljate, tada ćete, s vremenom, moći bolje da obavljate svoje dužnosti. To predstavlja ulazak u istina-stvarnost. Ako možeš da uđeš u istina-stvarnost, izgledaćeš kao da imaš ljudsko obličje i ljudi će reći: „Ovaj čovek se ponaša u skladu sa svojim položajem i svoju dužnost obavlja na utemeljen način. Ne uzda se u prirodnost, u naprasitost, niti u svoju iskvarenu sotonsku narav, da bi vršio svoju dužnost. Ponaša se uzdržano, ima bogobojažljivo srce, ima ljubav prema istini, a njegovo ponašanje i izražavanje otkrivaju da se pobunio protiv sopstvenog tela i sklonosti.” Kako je divno ponašati se na takav način! U onim prilikama kad drugi navode tvoje mane, ti ne samo da možeš da ih prihvatiš, već si optimističan i svojim nedostacima i manama pristupaš staloženo. Stanje tvoga uma prilično je normalno, u njemu nema krajnosti, nema naprasitosti. Zar se posedovanje ljudskog obličja ne ogleda baš u tome? Samo takvi ljudi imaju razum.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”

Nakon što Bog osvoji ljude, oni bi trebalo makar da poseduju dovoljno razuma da sa nikako ne govore nadmeno. Bilo bi im najbolje da zauzmu ponizan položaj, „kao stajnjak u polju” i kažu neke stvari koje su istinite. Naročito kada svedočiš o Bogu, ako možeš iz srca da kažeš nešto što ima suštinu, bez isprazne ili visokoparne priče i bez izmišljotina, onda će se tvoja narav zaista promeniti; to je promena do koje treba da dođe kada te Bog osvoji. Ako ne možeš da imaš čak ni toliko razuma, onda u tebi zaista nema ni trunke ljudskosti. U budućnosti, kada se Božji izabrani narod iz svih nacija i regiona vrati pred Boga, i bude osvojen Njegovim rečima, ako na velikom skupu u slavu Bogu ponovo počneš da se ponašaš nadmeno, stalno se hvaleći i razmećući, onda ćeš biti potpuno odbačen i eliminisan. Ljudi moraju uvek da se ponašaju pristojno, da budu svesni svog statusa i identiteta i da se ne vraćaju svojim starim navikama. Sotonin lik se klasično ispoljava u ljudskoj nadmenosti i uobraženosti. Ako ne promeniš taj aspekt sebe, nikada nećeš imati ljudsko obličje i uvek ćeš imati lik Sotone. Najteže je rešiti se nadmenosti i uobraženosti, a tek ponešto znanja o sopstvenoj nadmenosti i uobraženosti neće vam dozvoliti da postignete potpuno preobraženje; i dalje ćete morati da prođete kroz višestruka oplemenjivanja. Bez suda, grdnje i orezivanja, dugoročno ste i dalje u opasnosti. U budućnosti, kada Božji izabrani narod iz celog sveta prihvati Njegovo delo i kaže: „Davno smo primili prosvećenje o tome da je Bog zadobio grupu pobednika u Kini”, kada ovo čujete, pomislićete: „Nemamo čime da se hvalimo, sve je dato Božjom blagodaću. Ne zaslužujemo da nas nazivaju pobednicima.” Ali s vremenom, kada počnete da uviđate da možete nešto da kažete i da posedujete nešto stvarnosti, pomislićete: „Čak su i stranci dobili prosvećenje Svetog Duha i tvrde da je Bog stvorio grupu pobednika u Kini, tako da nas zaista treba smatrati pobednicima.” Tiho ćete tada dozvoliti ovo priznanje u svom srcu, a kasnije ćete jednostavno to i javno da priznate. Ljudi ne mogu da odole pohvalama, niti iskušenju statusom. Ako te uvek hvale, bićeš u opasnosti. Oni čija se narav nije promenila ne mogu na kraju da ostanu postojani.

Problem koji je iskvarenom ljudskom rodu najteži za rešavanje je problem ponavljanja istih starih grešaka. Da bi to sprečili, ljudi prvo moraju da budu svesni da tek treba da zadobiju istinu, da nije došlo do promene u njihovoj život-naravi i da, iako veruju u Boga, još uvek žive pod vlašću Sotone i da nisu spaseni; podložni su da izdaju Boga i da odlutaju od Boga u bilo kojem trenutku. Ako u svom srcu imaju taj osećaj za kritičnu situaciju – ako su, kako ljudi često kažu, spremni za opasnost u vreme mira – onda će moći da se nekako suzdrže, a kada im se nešto dogodi, moliće se Bogu, uzdaće se u Njega i moći će da izbegnu iste stare greške. Mora vam biti jasno da se vaša narav nije promenila, da je izdajnička priroda prema Bogu još uvek duboko ukorenjena u vama i da je se niste otarasili, da ste i dalje izloženi opasnosti da izdate Boga i da ste suočeni sa stalnom mogućnošću patnje, propasti i uništenja. Ovo je stvarno, tako da morate biti oprezni. Postoje tri najvažnije tačke koje treba imati na umu: prvo, još uvek ne poznajete Boga; drugo, nije bilo nikakvih promena u vašoj naravi; i treće, tek treba da proživite pravi lik čovečji. Te tri stvari su u skladu s činjenicama, stvarne su i morate biti načisto u vezi s njima. Morate biti samosvesni. Ako imate volju da rešite ovaj problem, onda treba da izaberete sopstveni moto, kao na primer, „Ja sam stajnjak na polju” ili „Ja sam đavo” ili „Često se vraćam svojim starim navikama” ili „Uvek sam u opasnosti”. Bilo koji od njih prikladan je da posluži kao vaš lični moto i pomoći će vam ako ga stalno imate na umu. Nastavite da ga ponavljate sebi, razmislite o njemu i možda ćete moći da pravite manje grešaka ili da ih uopšte ne pravite. Ipak je najvažnije da provedete više vremena čitajući Božje reči, da shvatite istinu, da upoznate svoju sopstvenu prirodu i da se oslobodite svoje iskvarene naravi. Tek tada ćete biti bezbedni. Druga stvar je da se nikada ne stavljate u položaj „svedoka Božjeg” i da sebe nikada ne nazivate svedokom Božjim. Možete da govorite samo o ličnom iskustvu. Možete da govorite o tome kako vas je Bog spasao, da u zajedništvu pričate o tome kako vas je Bog osvojio i o tome kakvu vam je blagodat podario. Nikada ne zaboravite da ste vi najdublje iskvareni ljudi; vi ste balega i smeće. To što ste sada u stanju da prihvatite Božje delo poslednjih dana, u potpunosti možete da zahvalite tome što vas je On uzdigao. Samo zato što ste najiskvareniji i najprljaviji, spasao vas je ovaploćeni Bog, On vam je podario tako ogromnu blagodat. Vi, dakle, nemate čime da se hvalite i možete samo da hvalite Boga i da Mu se zahvaljujete. Do vašeg spasenja je došlo isključivo zahvaljujući Božjoj blagodati.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”

I sada kada su stvari stigle do ove tačke, koliko zaista znaš o onome što Ja govorim i radim? Nemoj misliti da si bogomdano čudo, samo malo niže od nebesa, ali beskrajno više od zemlje. Daleko od toga da si pametniji od bilo koga drugog – čak bi se moglo reći da je naprosto dražesno koliko si gluplji od bilo koje osobe na svetu koja poseduje razum, jer imaš previše visoko mišljenje o sebi i nikada nisi imao osećaj inferiornosti, kao da možeš da prozreš Moja dela do najsitnijih pojedinosti. U stvari, ti si neko kome suštinski nedostaje razum, jer nemaš predstavu šta nameravam da uradim, a još manje si svestan onoga što sada radim. I zato kažem da nisi ravan ni starom seljaku koji kuluči na njivi, seljaku koji nema ni najmanju percepciju ljudskog života, a ipak se potpuno oslanja na blagoslove Neba dok obrađuje zemlju. Nimalo ne razmišljaš o svom životu, ne znaš šta je ugled, a još manje imaš bilo kakvu samospoznaju. Tako si „iznad svega”! (…) Dozvoli Mi da ti kažem jednu istinu: danas je veoma malo važno imaš li ili nemaš bogobojažljivo srce; nisam ni uznemiren ni zabrinut zbog toga. Ali moram ti reći i ovo: tebe, tu „talentovanu osobu” koja ne uči i živi u neznanju, na kraju će oboriti sopstvena samodopadljivost, šićardžijska lukavost – ti ćeš biti taj koji pati i koji će trpeti grdnju. Ja neću biti toliko glup da budem uz tebe dok nastavljaš da patiš u paklu, jer nisam od iste sorte kao ti. Ne zaboravi da si stvoreno biće koje sam Ja prokleo, a ipak ga Ja podučavam i spasavam, i da u tebi nema ničega sa čim bih se nerado rastao. U koje god vreme da obavljam Svoje delo, nikada Me ne ograničava nijedna osoba, dešavanje ili predmet. Moj stav i Moje viđenje čovečanstva oduvek su bili isti. Nisam ti naročito naklonjen, jer si dodatak Mom upravljanju i daleko od toga da si izuzetniji od bilo kojeg drugog bića. Ovo ti je Moj savet: u svakom trenutku moraš imati na umu da nisi ništa više do stvorenog bića! Iako možda deliš svoje postojanje sa Mnom, trebalo bi da znaš svoj identitet; ne misli isuviše visoko o sebi. Čak i ako te ne korim, ili te ne orežem, već te pozdravljam s osmehom na licu, to nije dokaz da si od iste sorte kao Ja. Ti – ti treba da znaš da si onaj koji traga za istinom, a ne da si sȃma istina! Moraš u svakom trenutku da budeš spreman da se promeniš u skladu s Mojom rečju. Od toga ne možeš da pobegneš. Pozivam te da tokom ovog dragocenog vremena, kada imaš ovu retku priliku, pokušaš nešto da naučiš. Ne zavaravaj Me; ne treba da Mi laskaš da bi pokušao da Me obmaneš. Kada Me tražiš, to nije sasvim radi Mene, već radi tebe samog!

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji ne nauče i ostanu u neznanju: zar oni nisu zveri?”

Sotona je toliko duboko iskvario ljudski rod da svi odreda imaju sotonsku prirodu i nadmenu narav; čak su i budale i idioti nadmeni, misle da su bolji od drugih ljudi i odbijaju da im se potčine. Jasno se vidi da je ljudski rod toliko duboko iskvaren i da im je veoma teško da se pokore Bogu. Zbog svoje nadmenosti i samopravednosti, ljudi su potpuno izgubili razboritost; neće nikog da slušaju – čak i ako je to što drugi govore ispravno i u skladu s istinom, oni neće da ih slušaju. Ljudi se, upravo zbog nadmenosti, usuđuju da osude Boga, da Boga kore i da Mu se opiru. Kako se onda rešiti nadmene naravi? Može li se razrešiti uz oslonac na ljudsko suzdržavanje? Može li se rešiti samo time što će biti prepoznata i priznata? Nipošto. Nadmena narav se može razrešiti na samo jedan način, a to je prihvatanje Božjeg suda i grdnje. Samo oni koji su u stanju da prihvate istinu mogu postepeno odbaciti svoje nadmene naravi; oni koji ne prihvataju istinu nikada neće moći da se reše svojih nadmenih naravi. Viđam mnogo ljudi koji u svojoj dužnosti pokažu neki talenat i to im udari u glavu. Kad pokažu nekakve sposobnosti, misle da su ostavili jak utisak, pa žive od tih sposobnosti i ne guraju dalje. Ne slušaju druge ma šta oni govorili, već misle da su sitnice koje poseduju istina i da su oni sami nadmoćni. Kakva je to narav? To je nadmena narav. Previše im nedostaje razboritosti. Da li osoba može dobro da obavlja svoju dužnost ako ima nadmenu narav? Da li može da se pokori Bogu i da sledi Boga do samog kraja? To je još teže. Da bi popravili nadmenu narav, moraju naučiti kako da tokom obavljanja dužnosti iskuse Božje delo, Njegov sud i grdnju. Samo na taj način će istinski poznavati sebe. Svoju priroda-suštinu možeš istinski spoznati samo ako jasno vidiš svoju iskvarenu suštinu, ako jasno vidiš koren svoje nadmenosti, pa ga onda raspoznaš i raščlaniš. Moraš da iskopaš sve iskvarene stvari u sebi, da ih uporediš sa istinom i da ih upoznaš u odnosu na istinu. Onda ćeš znati šta si: ne samo da si ispunjen nadmenom naravi, i ne samo da ti nedostaje razboritosti i pokornosti, već ćeš videti da ti nedostaje previše stvari, da nemaš istina-stvarnost, kao i to koliko si jadan. Tada više nećeš biti kadar da budeš nadmen. Ako sebe ne raščlaniš i ne upoznaš na ovaj način, onda nećeš znati svoje mesto u vaseljeni dok obavljaš svoju dužnost. Mislićeš da si sjajan u svakom smislu, da su ostali po svemu loši i da si samo ti najbolji. Potom, stalno ćeš se praviti važan pred svima da bi se ostali ugledali na tebe i obožavali te. U tome nema nimalo samosvesti. Neki ljudi se uvek prave važni. Kad drugima to bude neukusno, upute im kritike da su nadmeni. Ali ovi to ne prihvataju, već i dalje misle da su talentovani i sposobni. Kakva je to narav? Previše su nadmeni i samopravedni. Da li su ljudi koji su toliko nadmeni i samopravedni kadri da žude za istinom? Da li mogu da tragaju za istinom? Ako nikada neće uspeti da upoznaju sebe i ako ne odbace svoju iskvarenu narav, mogu li onda dobro obavljati svoju dužnost? Svakako da ne.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje sopstvene naravi osnova je njene promene”

Kad čuješ Božje reči kojima se otkrivaju manifestacije nadmene naravi koja se iz čoveka izliva, treba da se zapitaš: „Pokazujem li i ja znakove nadmenosti? Pošto sam i sȃm iskvareno ljudsko biće, mora da i ja pokazujem neke od tih manifestacija; treba da se preispitam u vezi s tim. Ljudi kažu da sam nadmen, da se uvek ponašam kao da sam bolji i jači od drugih, da sputavam ljude dok govorim. Je li moja narav zaista takva?” Putem takvog preispitivanja, na kraju ćeš shvatiti da je otkrivenje Božjih reči u potpunosti tačno – da si ti jedna nadmena osoba. A budući da je otkrivenje Božjih reči sasvim tačno, da se savršeno i bez trunke neslaganja poklapa s tvojom situacijom, te da se nakon dubljeg razmišljanja čini još tačnijim, treba da prihvatiš sud i grdnju iz Njegovih reči i da, u skladu s njima, razaznaš i spoznaš suštinu svoje iskvarene naravi. Tek tada ćeš moći da osetiš iskreno kajanje. Verujući u Boga, samog sebe možeš spoznati jedino tako što ćeš jesti i piti Njegove reči. Da bi rešio svoje iskvarene naravi, moraš prihvatiti sud i razotkrivanje posredstvom Božjih reči. Ako nisi u stanju da to uradiš, ni na koji način nećeš moći da odbaciš svoje iskvarene naravi. Ako si pametan i ako uviđaš da je otkrivenje Božjih reči, u osnovi, tačno, ili priznaješ da je barem polovina Njegovih reči tačna, onda treba odmah da ih prihvatiš i da se pokoriš Bogu. Osim toga, moraš se moliti Bogu i preispitivati sȃmog sebe. Tek tada ćeš shvatiti da su sve Božje reči otkrivenja tačne, da sve te reči predstavljaju ništa manje do sušte činjenice. Jedino kroz pokoravanje Bogu bogobojažljivim srcem, ljudi mogu istinski preispitivati sebe. Tek tada će moći da u sebi otkriju raznorazne iskvarene naravi i da shvate da su uistinu nadmeni i samopravedni, bez trunke razuma. Ako čovek ljubi istinu, moći će da padne ničice pred Boga, moći će da Mu prizna svoju duboku iskvarenost i biće spreman da prihvati Njegov sud i grdnju. Na taj način, ljudima će se u srcu javiti kajanje, počeće da negiraju i mrze sami sebe i zažaliće što nisu ranije počeli da streme ka istini, misleći: „Zašto nisam mogao da prihvatim sud i grdnju Božjih reči čim sam počeo da ih čitam? Moj stav prema Njegovim rečima bio je nadmen, zar ne? Kako sam mogao da budem toliko nadmen?” Nakon što u nekom periodu budu često preispitivali sebe na ovaj način, shvatiće da su zaista nadmeni, da ne mogu u potpunosti da priznaju da su Božje reči istinite i činjenične, te da zaista nemaju ni trunke razuma. Spoznati samog sebe, međutim, nije nimalo lako. Svaki put kad preispituje sebe, čovek može da stekne tek malo veće i malo dublje znanje o sebi. Sticanje jasnog znanja o vlastitoj iskvarenoj naravi nije nešto što se može postići za kratko vreme; čovek mora više da čita Božje reči, više da se moli i češće da preispituje sebe. Jedino tako će postepeno spoznati samoga sebe. Svi koji istinski poznaju sebe, u prošlosti su više puta doživljavali neuspeh i posrtali, nakon čega su čitali Božje reči, molili se Bogu i preispitivali sebe, te na taj način uvideli istinu o vlastitoj iskvarenosti i osetili da su zaista bili duboko iskvareni i potpuno lišeni istina-stvarnosti. Ako budeš ovako doživljavao Božje delo, ako se budeš molio Bogu i tražio istinu kad te nešto zadesi, postepeno ćeš i ti spoznati sebe. A onda će ti, jednog dana, u srcu konačno biti jasno: „Možda i jesam nešto boljeg kova u odnosu na druge ljude, ali to mi je od Boga dato. Stalno se hvalim, nastojim da nadmašim druge ljude kad govorim i pokušavam da ih navedem da rade na moj način. Zaista mi nedostaje razum – ovo je čista nadmenost i samopravednost! Preispitujući sebe, spoznao sam vlastitu nadmenu narav. To su Božje prosvećenje i blagodat, i ja sam Mu na njima zahvalan!” Da li je dobro ili loše kad neko spozna vlastitu iskvarenu narav? (Dobro je.) Kad to postignete, treba da težite ka tome da govorite i postupate razumno i poslušno, da budete ravnopravni sa drugima, da se prema drugim ljudima ponašate pravedno i da ih ne sputavate, da ispravno gledate na svoje kvalitete, talente, prednosti i tome slično. Na taj će način vaša nadmena narav biti razrešena, baš kao što se stena pretvara u prah pod upornim udarcima čekića. Kad nakon toga budete stupali u odnose s drugim ljudima ili sarađivali s njima u obavljanju neke dužnosti, moći ćete korektno da se odnosite prema njihovim stavovima i da ih pomno i pažljivo saslušate. A kad čuješ kako zastupaju neki ispravan stav, pomislićeš: „Izgleda da ipak nisam osoba najboljega kova. Činjenica je da svaki čovek ima svoje prednosti i da drugi ljudi uopšte nisu inferiorni u odnosu na mene. Ranije sam uvek mislio da sam boljeg kova u odnosu na druge. A zapravo se radilo o samoobožavanju i uskogrudoj neukosti. Moji pogledi na svet bili su veoma ograničeni, kao u žabe na dnu bunara. Takvo razmišljanje zaista nije imalo nikakvog smisla – i bilo je bestidno! Bio sam zaslepljen i zaglušen vlastitom nadmenom naravi. Tuđe reči nisu dopirale do mene, smatrao sam da sam bolji od njih i da sam u pravu, a zapravo ni od koga nisam nimalo bolji!” Tog ćeš trenutka steći pravi uvid i znanje o vlastitim nedostacima i o svom sitnom rastu. A nakon toga, dok sa drugima budeš razgovarao, pažljivo ćeš osluškivati njihove stavove i shvatićeš da: „Ima toliko ljudi koji su bolji od mene. Moj kov i sposobnost razumevanja su, u najboljem slučaju, osrednji.” Zar sa ovom spoznajom nećete steći barem malo samosvesti? Kada to doživite i kada budete često preispitivali sebe u skladu s Božjim rečima, doći ćete do istinske samospoznaje, koja će se svakim danom sve više produbljivati. Moći ćete da prozrete istinu o svojoj iskvarenosti, o svom siromaštvu i jadu, o svojoj žalosnoj ružnoći, i tada ćete biti odbojni sami sebi i prezreti svoju iskvarenu narav. Tada će vam biti lako da se pobunite protiv sebe. Tako se doživljava Božje delo. Morate, u skladu s Božjim rečima, preispitivati svoje izlive iskvarenosti. Konkretnije govoreći, nakon što u bilo kojoj situaciji otkrijete iskvarenu narav, morate često preispitivati i spoznavati sebe. Tada će vam biti lako da jasno uočite svoju iskvarenu suštinu i u srcu ćete moći da osetite mržnju prema svojoj iskvarenosti, prema svom telu i prema Sotoni. Ujedno ćete biti u stanju da od srca zavolite istinu i da stremite ka njoj. Na taj način, tvoja nadmena narav počeće lagano da gasne i ti ćeš je, malo po malo, sasvim odbaciti. Bićeš sve razumniji i biće ti lakše da se pokoriš Bogu. U očima drugih, izgledaćeš stabilnije i utemeljenije, a tvoje će reči zvučati objektivnije. Bićeš sposoban da saslušaš druge i daćeš im vremena da govore. Kad uvidiš da su drugi u pravu, biće ti lako da prihvatiš njihove reči, i tvoji odnosi s ljudima neće više biti toliko zahtevni. Sa svima ćeš moći skladno da sarađuješ. Ako svoju dužnost budeš tako obavljao, zar onda nećeš imati razuma i ljudskosti? Upravo tako se čovek rešava te vrste iskvarene naravi.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (1)”

Ako nemate put za rešavanje nadmene naravi, treba ovako da se molite Bogu: „Imam nadmenu narav, Bože. Mislim da sam jači od drugih, bolji od drugih i pametniji od drugih, i hteo bih da drugi rade onako kako im ja kažem. To je potpuno besmisleno. Zašto ne mogu da se oslobodim toga, iako znam da se radi o nadmenosti? Molim Te da me dovedeš u red i prekoriš me. Spreman sam da se odreknem svoje nadmenosti i vlastitih namera da bih Tvoje namere potražio. Spreman sam da saslušam Tvoje reči i da ih prihvatim kao svoj život i kao načela po kojima ću postupati. Spreman sam da proživim Tvoje reči. Molim Te da me usmeriš, molim Te da mi pomogneš i da me vodiš.” Ima li u tim rečima pokornog stava? Ima li želje za pokornošću? (Ima.) Neki će možda reći: „Nije dovoljno pomoliti se samo jedanput. Kad god me nešto bude zadesilo, i dalje ću živeti u skladu s vlastitom iskvarenom naravi, i dalje ću hteti da se ja pitam za sve.” U tom slučaju, nastavi da se moliš: „Bože, tako sam nadmen i buntovan! Molim Te da me dovedeš u red, da u začetku sprečiš moja zlodela i da obuzdaš moju nadmenu narav. Molim Te da me usmeravaš i vodiš, kako bih mogao da proživim Tvoje reči i da postupam i delujem u skladu s Tvojim rečima i Tvojim zahtevima.” Što češće stupaj pred Boga moleći sa i preklinjući, i dopusti Mu da deluje. Što iskrenije budu tvoje reči i tvoje srce, to će i tvoja želja da se pobuniš protiv vlastitog tela i samoga sebe postajati sve snažnija. Kad ta želja u tebi nadvlada želju da postupaš u skladu sa vlastitom voljom, tvoje će srce polako početi da se okreće – a kad se to desi, možeš se nadati da ćeš sprovoditi istinu u delo i postupati u skladu sa istina-načelima. Dok se budeš molio, Bog ti neće ništa govoriti, neće ti ni na šta ukazivati, niti ti išta obećavati, već će proučavati tvoje srce i namere koje stoje iza tvojih reči; motriće na to da li je ono što govoriš iskreno i istinito, kao i na to da li Ga sa iskrenim srcem preklinješ i moliš Mu se. Kad bude video da ti je srce iskreno, Bog će te voditi i usmeravati, kao što si to od Njega tražio i kao što si Ga molio, a ujedno će te svakako i prekoriti i dovesti u red. Kad Bog bude ispunio ono za šta si Ga preklinjao, srce će ti biti prosvećeno i donekle izmenjeno.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (2)”

U svom svakodnevnom životu, dok se na sebi svojstven način ponašaš, govoriš i baviš raznim stvarima, dok obavljaš svoju dužnost, razgovaraš s drugima i tome slično, ma o kojoj stvari da je reč, ma gde da se nalaziš i ma kakve da su okolnosti, u svakom trenutku moraš fokusirano ispitivati koju vrstu nadmene naravi ispoljavaš. Iz svoje nadmene naravi moraš iskopati sve izlive, misli i ideje kojih si svestan i koje možeš da uočiš, kao i sve svoje namere i ciljeve. Pritom, naročitu pažnju obrati na sledeće simptome: stalno bi da drugima deliš lekcije s visine; nikome se ne potčinjavaš; sebe smatraš boljim od svih drugih; ne prihvataš ništa od onoga što ti drugi kažu, ma koliko da su u pravu; primoravaš druge da prihvate i potčine se onome što kažeš, čak i kad nisi u pravu; uvek bi da predvodiš druge ljude; neusklađen si i stalno smišljaš opravdanja kad te vođe i delatnici obrezuju, i nazivaš ih lažnjacima; druge uvek osuđuješ, a sebe uzdižeš; misliš da si bolji od svih; maštaš o tome da postaneš slavna, eminentna ličnost; voliš da se praviš važan, kako bi ti se drugi divili i obožavali te… Kroz praksu preispitivanja samog sebe i detaljnu analizu ovakvih izliva iskvarenosti, polako ćeš početi da uviđaš svu ružnoću svoje nadmene naravi, počećeš da prezireš i gnušaš se samog sebe, i još jače ćeš omrznuti svoju nadmenu narav. Na taj način, bićeš spreman da razmisliš o tome da li i u svim ostalim stvarima ispoljavaš svoju nadmenu narav. To se, jednim delom, sastoji u razmišljanju o nadmenim i samopravednim naravima koje ispoljavaš u svom govoru – o svim onim hvalisavim, nadmenim i besmislenim rečima koje izgovaraš. Drugi deo sastoji se u razmišljanju o apsurdnim i besmislenim stvarima koje činiš dok postupaš u skladu s vlastitim predstavama, maštarijama, ambicijama i željama. Jedino ovakvim preispitivanjem samog sebe možeš doći do samospoznaje. Kada stekneš istinsko znanje o sebi, treba da u Božjim rečima potražiš puteve i načela praktičnog delovanja kako bi postao poštena osoba, a zatim treba da vežbaš, da obavljaš svoju dužnost, te da drugim ljudima pristupaš i da s njima komuniciraš u skladu s putevima i načelima navedenim u Božjim rečima. Nakon što neko vreme, recimo mesec ili dva, na taj način budeš vežbao, osetićeš blistavost srca, nešto ćeš od toga zadobiti i okusićeš slast uspeha. Osetićeš da si pronašao put koji će te dovesti do toga da postaneš poštena, razumna i znatno stabilnija osoba. Mada još uvek nećeš moći da govoriš o nekom naročito dubokom poznavanju istine, zadobićeš izvesnu čulnu spoznaju o njoj, kao i o putu njenog sprovođenja u delo. Mada to još uvek nećeš moći jasno da izraziš rečima, steći ćeš izvestan uvid u štetu koju nadmena narav nanosi ljudima i u način na koji ona iskrivljuje njihovu ljudskost. Primera radi, nadmeni i uobraženi ljudi često su hvalisavi i neobuzdani, i nastoje da svojim đavolskim rečima obmanu druge; izgovaraju milozvučne reči, izvikuju parole i pribegavaju uzvišenim tiradama. Zar sve to nisu različite manifestacije nadmene naravi? Nije li krajnje besmisleno pred drugima ispoljavati te nadmene naravi? Ako uistinu možeš da razumeš da si po svoj prilici izgubio normalan ljudski razum kad ispoljavaš takve nadmene naravi, te da to što živiš unutar nadmene naravi znači da, umesto ljudskog, proživljavaš đavolski život, onda ćeš zaista shvatiti da je iskvarena narav zapravo sotonska narav i moći ćeš da svim srcem prezreš i Sotonu i iskvarene naravi. Ako takva iskustva budeš sticao šest meseci do godinu dana, bićeš sposoban za istinsku samospoznaju, pa ćeš, ukoliko opet budeš ispoljio nadmenu narav, odmah to opaziti i moći ćeš da se protiv takve naravi pobuniš i da je se odrekneš. Počećeš da se menjaš, postepeno ćeš odbacivati svoju nadmenu narav i normalno ćeš se slagati s drugim ljudima. Moći ćeš da govoriš iskreno i iz srca; nećeš više lagati, niti govoriti nadmeno. Zar tada nećeš posedovati malčice razuma i ponešto od obličja poštene osobe? Zar nećeš zadobiti taj ulazak? Upravo u tom trenutku, počećeš nešto da zadobijaš. Ako na taj način budeš uvežbavao poštenje, moći ćeš da tražiš istinu i da preispituješ sebe bez obzira na vrstu nadmene naravi koju izlivaš unaokolo, a nakon što neko vreme budeš sticao iskustvo poštene osobe, nesvesno ćeš i postepeno razumevati istine i relevantne Božje reči o tome kako biti pošten. A kad uz pomoć tih istina budeš raščlanio vlastitu nadmenu narav, u dubini svog srca pronaći ćeš prosvetljenje i prosvećenje Božjih reči, i tvoje srce će početi da se oseća svetlije. Jasno ćeš videti iskvarenost koju nadmena narav donosi ljudima, kao i ružnoću koju ljudi zbog nje proživljavaju, i moći ćeš da razlučiš svako od iskvarenih stanja u kojima se ljudi nalaze dok izlivaju svoju nadmenu narav. Što je budeš dublje detaljno analizirao, sve ćeš jasnije sagledavati Sotoninu ružnoću i još ćeš ga snažnije mrzeti. Stoga će ti biti lako da odbaciš vlastitu nadmenu narav.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (2)”

Ako je nečije znanje o samom sebi previše plitko, ta osoba neće uspeti da reši probleme i život-narav joj se naprosto neće promeniti. Sebe je potrebno poznavati na dubljem nivou, što znači spoznati sopstvenu prirodu: koji elementi čine tu prirodu, kako su nastali i odakle potiču. Povrh toga, možeš li zaista da omrzneš te stvari? Da li si video sopstvenu odvratnu dušu i rđavu prirodu? Ako si zaista u stanju da uvidiš istinu o samom sebi, onda ćeš zamrzeti sebe. Kada budeš zamrzeo sebe, a zatim primenjivao Božju reč, moći ćeš da se pobuniš protiv tela i imaćeš snagu da bez poteškoća istinu sprovodiš u delo. Zašto se mnogi povode za svojim telesnim željama? Zato što smatraju da su sasvim dobri, da su njihovi postupci ispravni i opravdani, da su bez ikakvih mana, pa čak i da su potpuno u pravu. Samim tim, u stanju su da postupaju uz pretpostavku da je pravda na njihovoj strani. Nakon što shvati kakva mu je prava priroda – ružna, odvratna i žalosna – čovek više neće biti u toj meri gord, neće biti toliko nadmen i sobom neće biti zadovoljan kao ranije. Takav čovek razmišlja: „Moram da budem iskren i realan dok primenjujem Božju reč. U suprotnom, neću ispuniti merilo postavljeno za čoveka i biće me stid da živim u Božjem prisustvu”. Čovek tada shvati koliko je mali i potpuno beznačajan. U tom trenutku čoveku postaje lako da sprovodi istinu i postaće tek nešto od onoga što bi čovek trebalo da bude. Tek nakon što zaista zamrze sami sebe, ljudi mogu da se pobune protiv tela. Ako sebe ne zamrze, neće moći da se pobune protiv tela. Nije jednostavno sebe zaista mrzeti. Čovek u sebi mora da otkrije nekoliko stvari: prvo, mora da spozna sopstvenu prirodu; i drugo, mora sebe da vidi kao nikakvog i jadnog, kao sasvim sitnog i beznačajnog, te da uvidi da ima bednu i prljavu dušu. Kada čovek u potpunosti shvati kakav je zaista i taj rezultat bude postignut, čovek tada stvarno uspeva da stekne znanje o sebi i može se reći da je postigao istinsku samospoznaju. Samo u tom slučaju čovek može istinski da zamrzi sebe, do te mere da samog sebe proklinje i da duboko u sebi zaista oseti Sotoninu iskvarenost zbog koje više ne liči na ljudsko biće. Zatim će, jednog dana, kada mu smrt zakuca na vrata, takav čovek pomisliti: „Ovo je pravedna Božja kazna. Bog je zaista pravedan, stvarno bi trebalo da umrem!” U tom času čovek se neće požaliti i nipošto neće kriviti Boga, već će naprosto osetiti koliko je bedan i jadan, koliko je prljav i iskvaren, da zaslužuje da od Boga bude uklonjen i uništen, da duši poput njegove nije mesto na zemlji. Takav čovek se, dakle, neće žaliti na Boga, neće Mu se opirati, a još manje će Ga izdati. Ako čovek ne poznaje sebe, i ipak smatra da je prilično dobra osoba, nakon što mu smrt zakuca na vrata, on će pomisliti: „Požrtvovano sam verovao, baš sam se trudio u svojoj potrazi! Toliko sam dao, toliko sam patio, a sada bog od mene traži da umrem. Ne znam gde je božja pravednost. Zašto traži od mene da umrem? Ako sam ja taj koji treba da umre, ko će u tom slučaju biti spasen? Zar to neće biti kraj ljudskog roda?” Pre svega, ta osoba ima predstave o Bogu. Drugo, ta osoba prigovara i ničim ne pokazuje svoju pokornost. Baš poput Pavla: Kada je trebalo da umre, sebe nije poznavao, a kada je Božja kazna bila blizu, bilo je već prekasno.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Slična iskustvena svedočenja:

Otrežnjenje iz moje nadmenosti

Zašto sam tako uzvišen i moćan?