Deveta stavka: Precizno prenosite, izdajte i sprovodite razne radne aranžmane Božje kuće u skladu sa njihovim zahtevima, te pružajte savete, nadzirite, ohrabrujte, proveravajte i pratite napredak njihovog sprovođenja (2. deo)

Pružanje saveta, nadzor i ohrabrivanje u sprovođenju radnih aranžmana, kao i provera i praćenje napretka njihovog sprovođenja

Danas ćemo u zajedništvu nastaviti da razgovaramo o devetoj odgovornosti starešina i delatnika: „Precizno prenosite, izdajte i sprovodite razne radne aranžmane Božje kuće u skladu sa njihovim zahtevima, te pružajte savete, nadzirite, ohrabrujte, proveravajte i pratite napredak njihovog sprovođenja.” Prošli put smo uglavnom razgovarali o raznim sadržajima i konkretnim stavkama u radnim aranžmanima koje ljudi treba da razumeju, kao i o najosnovnijim odgovornostima starešina i delatnika, a to su da prenose, izdaju i sprovode radne aranžmane. Danas ćemo u zajedništvu posebno razgovarati o tome kako starešine i delatnici treba da pružaju savete, da nadziru i ohrabruju, i kako treba da proveravaju i prate napredak sprovođenja radnih aranžmana nakon što su izdati. Kako starešine i delatnici treba da se odnose prema radnim aranžmanima i kako tačno da sprovedu i izvrše radne aranžmane u skladu sa zahtevima Višnjeg i u skladu sa koracima, kada jednom shvate značaj radnih aranžmana – to su istina-načela koja starešine i delatnici moraju da shvate kroz zajedništvo, a ta načela moraju da shvate da bi dobro obavljali razne stavke crkvenog posla. Starešine i delatnici treba da znaju da je osnovni zahtev Božje kuće za one koji služe u ovoj ulozi uglavnom da se bave poslom u čijem se središtu nalaze razni radni aranžmani. Oni ne treba da se bave svojim ličnim poslom niti da rade stvari u skladu sa svojim željama, a svakako ne treba da se sami petljaju u bilo koji posao koji rade. Naravno, takođe nije na njima da izmišljaju niti da stvaraju bilo šta. Umesto toga, njihovo je da rade konkretno i detaljno na osnovu radnih aranžmana Božje kuće. Kako treba konkretno obavljati posao? Koje su pojedinosti tu sadržane? Odgovor na ta pitanja nalazi se u zahtevima devete odgovornosti: pored prenošenja, izdavanja i sprovođenja raznih radnih aranžmana Božje kuće, starešine i delatnici takođe treba da pruže savete, nadzor i ohrabrivanje, i da provere i isprate status njihovog sprovođenja. To su konkretni putevi primene za starešine i delatnike za sprovođenje radnih aranžmana. Sada ćemo ih razmotriti jedan po jedan.

Nakon izdavanja radnih aranžmana, starešine i delatnici prvo moraju da razmotre i da razgovaraju u zajedništvu o raznim zahtevima i načelima koji su u njima postavljeni. Zatim, oni moraju da pronađu puteve i da primene planove kako bi konkretno sproveli posao. Prvo, moraju da znaju šta se u radnim aranžmanima zahteva, koji konkretan posao treba da se obavi i koja su načela sadržana, kao i na koje ljude i na koji aspekt posla se radni aranžmani odnose. To je prvo što starešine i delatnici moraju da urade kada prime radne aranžmane. Ne bi trebalo samo letimice da ih pregledaju, a zatim da ih svima čitaju naglas, niti da ih proslede podređenima i obaveste sve o poslu, i da tu stanu. To je samo prenošenje i izdavanje radnih aranžmana; to nije njihovo sprovođenje. Prvi konkretan zadatak u sprovođenju je da starešine i delatnici steknu znanje o konkretnom sadržaju radnih aranžmana, o Božjim zahtevima i ciljevima za te delove crkvenog rada, i o značaju izvođenja tog posla, a zatim da pripreme konkretne planove izvršenja i sprovođenja. To je prvi korak. Da li je lako napraviti taj prvi korak? (Jeste.) Sve dok možeš da razumeš pisanu reč i ljudski jezik, prvi korak bi trebalo da ti bude lak. Naravno, ostvarivanje prvog koraka takođe zahteva od starešina i delatnika da imaju ozbiljan, usrdan, odgovoran i pažljiv stav prema poslu, a ne da budu smeteni, površni ili da ga otaljavaju. Bez obzira na to da li je radni aranžman pomenut ranije ili nije, da li je ljudima lak ili donekle težak, da li su ljudi voljni da ga obave ili nisu, u svakom slučaju, starešine i delatnici ne bi trebalo da imaju letimičan odnos prema crkvenom radu, samo da govore neke doktrine, izvikuju parole ili ulažu neke površinske napore da bi se prema njemu poneli površno. Da li je to stav koji ljudi treba da zauzmu? Kao prvo, treba da imaju ozbiljan, usrdan, odgovoran i pažljiv stav. Da li takav stav znači da osoba može dobro da sprovede konkretne stavke iz radnih aranžmana? Ne, to je samo stav koji treba imati kada se radi bilo koji posao; on ne može da zameni stvarno sprovođenje određenih zadataka. Kada imaju takav stav i takođe razumeju konkretan sadržaj, zahteve i načela radnih aranžmana, sledeći korak za starešine i delatnike je kako da sprovedu konkretne zadatke iz radnih aranžmana. Šta treba prvo da se uradi? Moraju valjano da obave pripremne radove; to je veoma važno. Kao prvo, moraju da okupe starešine i delatnike i nadzornike na razgovor u zajedništvu o konkretnim načelima primene za te zadatke. Zatim moraju da smisle konkretna uređenja i planove. Istovremeno bi u vezi s tim planovima trebalo da traže predloge ili ideje od Božjeg izabranog naroda. Svi bi onda trebalo da traže i da razgovaraju u zajedništvu dok se svi zahtevi i načela izneti u radnim aranžmanima ne shvate i ne razjasne i dok svi ne nauče kako da sprovedu te radne aranžmane i primenu – tada se početni korak sprovođenja radnih aranžmana smatra obavljenim. Dakle, kada svi znaju kako da sprovedu radne aranžmane, da li to znači da je zadatak sprovođenja radnih aranžmana završen? Ne, ne znači. Neke pojedinosti i posebne situacije se ne pominju u radnim aranžmanima, ali to su problemi koje svakako treba rešiti. Dok razgovaraju u zajedništvu o radnim aranžmanima, starešine i delatnici treba da otkriju te posebne situacije, ta pitanja koja treba da se reše, i da traže istinu kako bi ih temeljno rešili, a istovremeno treba da pripreme i konkretne planove za njihovo sprovođenje. Na taj će način, kada starešine i delatnici na svim nivoima sprovode radne aranžmane, oni znati koja načela treba da slede i koje probleme treba reše. To je najniži nivo razumevanja i stav koji starešine i delatnici treba da imaju prema radnim aranžmanima. Taj zadatak može da se uzme za polaznu tačku za starešine i delatnike da nauče kako da obavljaju crkvene poslove. Kroz traženje, zajedništvo, pružanje saveta i pripremu uređenja, oni uče kako da se odnose i kako da se bave nekim stvarnim teškoćama i posebnim situacijama u skladu s istina-načelima. Tek tada zaista mogu da sprovedu radne aranžmane.

I. Pružanje saveta

Prilikom pružanja početnih saveta za obavljanje zadatka, pored nuđenja konkretnih planova sprovođenja za posebne situacije, starešinama i delatnicima sa prosečnim kovom i donekle slabom radnom sposobnošću treba dati preciznije i podrobnije savete. Mada ti ljudi mogu da shvate načela i konkretne planove sprovođenja zadatka u smislu doktrine, još uvek ne znaju kako da ih sprovedu u delo kada je u pitanju stvarno sprovođenje. Kako treba da se ophodite prema nekolicini starešina i delatnika koji su lošeg kova i nemaju radnu sposobnost? Neki ljudi kažu: „Ako osoba slabog kova ne može da obavi posao, zašto naprosto ne pronaći nekoga ko ima bolji kov, da je zameni?” U tome i jeste teškoća: neke crkve ne mogu da nađu nikog boljeg. U tim crkvama svi veruju u Boga otprilike isti broj godina i približnog su rasta; a osim toga, kov i radna sposobnost svih njih su prosečni. Da bi našao nekog boljeg, morao bi da prebaciš ljude iz jedne crkve u drugu, ali to tamo nije baš zgodno, a nema baš ni odgovarajućih kandidata. Možeš da izabereš samo donekle pogodne kandidate iz lokalne crkve. Ako njihov rad ne zadovoljava tražena merila, šta treba da se radi u takvim situacijama? Potrebno je da im konkretno kažeš kako da obave posao i kako da ga sprovedu. Trebalo bi da im kažeš ko treba da bude imenovan i odgovoran za taj zadatak i koji ljudi treba da budu izabrani da skupa rade na njemu. Treba da im objasniš svaku pojedinost i da ih pustiš da to izvrše. Zašto treba tako da se radi? Zato što članovi lokalne crkve uglavnom imaju samo vrlo plitko iskustvo i nemaju radnu sposobnost, što onemogućava izbor odgovarajućih starešina i delatnika. Samo na taj način mogu se sprovedu radni aranžmani. Ako ne uradiš tako, nego se odnosiš prema tim ljudima isto kao prema drugim starešinama i delatnicima, samo im govoriš o konkretnim načelima i planovima, bez pravljenja razlike, radni aranžmani neće biti sprovedeni. Ako na to ne obraćaš pažnju, zar to nije zanemarivanje odgovornosti? (Jeste.) To je odgovornost i obaveza starešina i delatnika. Neke starešine i delatnici kažu: „Drugi znaju kako da sprovedu radne aranžmane i kako da primenjuju; zašto i ovaj čovek to ne može? Ako ne zna, neću ni da se zamaram s njim. To nije moja odgovornost. Ja sam, u svakom slučaju, odradio svoje.” Da li je takav način razmišljanja održiv? (Nije.) Na primer, recimo da majka ima troje dece, a jedno od njih je osetljivo, bolešljivo i slabo jede. Ako majka pusti da to dete ne jede, ono možda neće dugo živeti. Šta ona treba da uradi? Kao majka, ona mora da posveti posebnu pažnju tom slabom detetu. Pretpostavimo da majka kaže: „Dovoljno je to što se jednako odnosim prema svojoj deci. Rodila sam ovo dete i pripremila sam mu hranu. Ispunila sam svoju odgovornost. Nije me briga da li jede ili ne. Ako ne jede, neka bude gladno, a kada ogladni, ješće.” Šta mislite o takvoj majci? (Neodgovorna je.) Ima li takvih majki? Takva bi mogla da bude samo neka glupa žena ili maćeha. Ako se radi o biološkoj majci koja nije glupa, nikada se ne bi tako odnosila prema sopstvenom detetu, zar ne? (Tako je.) Ako je dete osetljivo, bolešljivo i ne voli da jede, majka mora da uloži više brige i truda. Ona mora da nađe način da natera dete da jede, mora da kuva šta god dete voli da jede, da mu sprema posebna jela, a kada dete ne želi da jede, mora da ga nagovara. Kada napuni osamnaest ili devetnaest godina i njegovo telo bude zdravo kao u normalne odrasle osobe, majka može da se opusti i povuče, i više ne mora da pruža tom detetu posebnu brigu. Ako majka može tako da se odnosi prema takvom detetu u takvim posebnim okolnostima i da ispuni svoju odgovornost, šta onda reći o starešini ili delatniku? Ako čak ne gajiš ni majčinsku ljubav prema braći i sestrama, onda si naprosto neodgovoran. Moraš da ispuniš odgovornosti koje su ti dodeljene; moraš da obratiš pažnju na crkve za koje su zaduženi oni koji su relativno slabi i poseduju relativno lošu radnu sposobnost. Starešine i delatnici moraju da obrate posebnu pažnju i da pruže posebne savete po tim pitanjima. Na šta se odnose posebni saveti? Pored razgovora u zajedništvu o istini, moraš da pružiš i konkretniji i podrobniji pravac i pomoć, što zahteva više truda po pitanju komunikacije. Ako im objasniš posao, a oni i dalje ne razumeju i ne znaju kako da ga sprovedu, ili čak i ako ga razumeju u smislu doktrine i čini se da znaju kako treba da ga sprovedu, ali ti i dalje nisi siguran i pomalo si zabrinut kako će stvarno sprovođenje ići, šta onda treba da uradiš? Potrebno je da lično duboko zađeš u lokalnu crkvu da ih vodiš i da sprovedeš zadatak sa njima. Prenesi im načela dok pravite konkretna uređenja u vezi sa zadacima koji treba da se obave u skladu sa zahtevima radnih aranžmana, kao što su redosled aktivnosti i kako da pravilno rasporede ljude – valjano organizuj sve to. To praktično znači da ih savetuješ u poslu, za razliku od pukog izvikivanja parola ili davanja nasumičnih naredbi, i držanja lekcija sa nekim doktrinama, da bi smatrao da si time obavio svoj posao – to nije manifestacija obavljanja konkretnog posla, a izvikivanje parola i grubo zapovedanje ljudima nisu odgovornosti starešina i delatnika. Od trenutka kada lokalne crkvene starešine ili nadzornici mogu da preuzmu posao, kada posao krene pravim putem i u osnovi nema većih problema, tek tada starešina ili delatnik može da ode. To je prvi konkretan zadatak pomenut u devetoj odgovornosti starešina i delatnika za sprovođenje radnih aranžmana – pružanje saveta. Dakle, kako tačno treba davati savete? Starešine i delatnici treba prvo da primene razmatranje i da razgovaraju u zajedništvu o radnim aranžmanima, da uče razne konkretne zahteve radnih aranžmana i da ih shvate, kao i da razumeju i dokuče načela u okviru radnih aranžmana. Zatim, treba da razgovaraju u zajedništvu sa starešinama i delatnicima na svim nivoima o konkretnim planovima za sprovođenje radnih aranžmana. Pored toga, treba da obezbede konkretne planove sprovođenja za posebne situacije i, na kraju, treba da pruže detaljniju i konkretniju pomoć i usmerenje starešinama i delatnicima koji su donekle slabi i imaju donekle loš kov. Ako su neke starešine i delatnici potpuno nesposobni da sprovedu zadatak, šta treba da se radi u takvim situacijama? Više starešine i delatnici treba da zađu duboko u crkvu i da lično učestvuju u obavljanju zadatka, rešavajući stvarna pitanja kroz razgovore u zajedništvu o istini, i da ih nauče kako da rade posao i kako da sprovode posao na osnovu načela. Ti koraci su jasno navedeni rečima, ali da li ih je lako sprovesti? Postoje li neke teškoće? Neki bi mogli da kažu: „Zvuči jednostavno, ali sprovođenje nije tako lako. Ponekad su radni aranžmani veoma komplikovani i niko ne zna kako treba da ih sprovede!” Već prvi zadatak – razgovor u zajedništvu o konkretnim zahtevima radnih aranžmana i pružanje saveta na praktičan način – neke starešine i delatnici smatraju prilično napornim. Oni kažu: „Nikada nisam obavljao konkretno te zadatke, tako da ne znam kako da razgovaram o njima i da pružim savete. Trebalo bi samo da se drže radnih aranžmana od reči do reči – o čemu tu treba razgovarati u zajedništvu? Nije li to samo formalnost?” Ne znaju kako da razgovaraju u zajedništvu, znaju samo da izvikuju parole: „Moramo dobro da sprovedemo ovaj posao! To je Božji zahtev za nas. Svakako moramo da budemo postojani, da ispunimo Božje zahteve i da ne razočaramo Božja očekivanja od nas. Što se tiče načina da se to uradi, vi to treba sami da dokučite.” U čemu je problem s ljudima koji imaju takve izjave? Mogu li oni da obave posao? Da li imaju radnu sposobnost? Da li je njihov kov loš? (Da, jeste.)

Šta god da se desi, bilo da se radi o krupnom ili sitnom pitanju, treba da se moliš i da tražiš od Boga, kao i da pažljivo i temeljno razmisliš, pre nego što doneseš sud. Ako neko ne razmišlja normalno, još je važnije da se moli Bogu, da traži Božju pomoć i da još više traži od onih koji shvataju istinu. Pored toga, za glavna pitanja u radu crkve i za glavna pitanja sa kojima se susrećete tokom obavljanja dužnosti, morate da besedite i razgovarate o njima sa relevantnim osobljem kako biste se usaglasili i konačno osmislili konkretan i izvodljiv plan primene. Oko tog plana treba svi da se usaglase pažljivim razmatranjem i konsultacijama, i on treba da bude održiv pred starešinama i delatnicima bilo kojeg nivoa. Smatra se da oni koji mogu da osmisle konkretne održive planove primene normalno razmišljaju. Ako neko, kada se suočava sa problemima, bilo velikim ili malim, nema ništa konkretno u mislima, ne može da razmišlja o konkretnim načelima primene i samo koristi jednostavne teorijske slogane da načelima zameni rešavanje problema, da li on može dobro da radi svoj posao? Da li takva osoba ima sposobnost da misli i sposobnost da promisli stvari? (Nema.) Kakav to čovek nema sposobnost da misli? (Čovek lošeg kova.) To znači biti čovek lošeg kova. Navedimo jedan primer. Pretpostavimo da živiš u inostranstvu i jednog dana iznenada dobiješ sudski poziv. To je prilično neočekivano i iznenadno, zar ne? Pre svega, nisi učinio ništa nezakonito. Drugo, nisi pokrenuo nijednu parnicu niti si čuo da te je neko optužio za bilo šta. Primićeš poziv ne znajući ništa o njemu. Koje je prvo osećanje koje bi prosečna osoba imala kada bi se našla u takvoj situaciji? Uplitanje u pravna pitanja izazvalo bi kod nje određenu paniku, brigu i strah; stvorilo bi kod nje osećaj kao da je uhvaćena nespremna i izgubila bi apetit. Bilo da je osoba važna ili ne, odvažna ili strašljiva, odrasla ili maloletna, niko ne želi da se nađe u takvoj situaciji jer to nije dobro. Suočeni sa takvom situacijom, ljudi reaguju na dva načina. Prva vrsta osobe misli: „Nisam učinio ništa nezakonito niti sam prekršio neke državne propise. Čega da se plašim? Ovo je društvo u kojem vlada pravo, gde se sve zasniva na dokazima. Pošto nisam učinio ništa loše, oni neće imati nikakvih dokaza protiv mene čak i ako me budu gonili. Nemam čega da se plašim. Šta mi može sudski poziv? Čestit čovek ne treba da se plaši optužbi. Unajmiću advokata da me brani; sve će biti u redu.” Nakon podrobnog razmišljanja o tome, oni ne osećaju pritisak u srcu, a njihov svakodnevni život se odvija normalno. To je reakcija jedne vrste ljudi. Pogledajmo sada reakciju druge vrste. Kada prime poziv, oni pomisle: „Nisam prekršio nijedan zakon niti sam počinio neko krivično delo, o čemu se onda radi? Da li je to zato što verujem u Boga? Verovanje u Boga nije nezakonito. Da li je moguće da mi je neko namerno smestio i prijavio me? To izgleda verovatnije. Ali da li bi to moglo da bude nešto drugo? Moram da se konsultujem sa advokatom i da ga zamolim da ode u sud kako bi saznao zašto sam primio poziv i ko me je tužio. Moram da vidim šta se krije iza ovoga pre nego što odlučim kako ću da reagujem. Ako advokat kaže da je to povezano sa mojom verom u Boga, onda moram brzo da pronađem ljude koji će osmisliti reakciju i takođe da požurim da sakrijem sve knjige ili druge slične stvari vezane za moju veru kako bih sprečio svog neprijatelja da pronađe nešto protiv mene.” Posle tih početnih razmišljanja, iako nisu doneli nikakve definitivne zaključke ili tačne sudove o prijemu poziva, takvi ljudi već imaju jasnu ideju o konkretnom planu primene: znaju kako da postupe, imaju i plan A i plan B, a ako nijedan od njih nije izvodljiv, opet znaju kako treba dalje da rade. Podrobno i pažljivo razmatraju svaki korak; najpre smiruju um i brzo se mole u srcu, a zatim, kada se smire, odmah se bacaju na rešavanje tog pitanja. U roku od jednog dana, oni proniknu u sve to i znaju kako da postupe. Bez obzira na konačan ishod tog pitanja, pogledajmo prvo te dve vrste ljudi. Ko ima sposobnost da podrobno razmisli o problemima? Ko od njih ima kov? (Druga osoba.) Očigledno, druga osoba ima kov. Imati samo hrabrost i odlučnost kada vas nešto zadesi ne znači imati kov. Čovek mora da bude sposoban da razmišlja, da bude razborit i da ume da se nosi s problemima. U procesu razmišljanja mora da bude u stanju da donosi konkretne sudove i da smišlja konkretne planove rada. Samo takva osoba ima kov. Na površini se može učiniti vrlo plašljivom, kao da se ponaša oprezno i pažljivo čak i kada su neke sitnice u pitanju, i da se prema sitnicama ophodi kao da su bitne. Međutim, način na koji rešava probleme dokazuje da ta osoba ima sposobnost da misli i sposobnost da temeljno razmisli i da rešava probleme. Nasuprot tome, prva vrsta osobe je veoma smela i ne boji se ničega. Kada je nešto zadesi, naprosto pomisli: „Nisam učinio ništa loše. Šta god da krene naopako, uvek će se naći neko sposobniji da to dovede u red. Čega da se plašim?” Bezbrižna je i lagodno živi, ali nije li pomalo budalasto hrabra i glupa? Takva osoba glasno izvikuje parole i ono što kaže nije pogrešno, ali šta joj nedostaje? (Ne razmišlja normalno i nema sposobnost da temeljno razmisli o problemima.) Gde se kod nje manifestuje nedostatak normalnog razmišljanja? Kada je nešto zadesi, bilo da se radi o nečemu što se dogodilo iznenada ili o nečemu što je već znala, ne ume o tome temeljno razmisli, niti da donese sud, te samim tim neće imati plan za rešavanje problema, niti sposobnost da ga reši. To je veoma očigledno. Spolja se čini da je ta vrsta osobe rečita i da može da izgovara doktrine, a može i da podigne moral; čini se da ima kov da bude starešina. Međutim, kada se suoči s problemima, ne može da prozre njihovu suštinu i ne može da razgovara u zajedništvu o istini da bi te probleme rešila. Može samo da izgovori neke reči i doktrine i da izvikuje parole. Na površini deluje pronicljivo, ali kada naiđe na probleme ne ume da ih analizira niti da proceni njihove uzroke, niti može da proceni ozbiljne posledice koje će nastati ako problemi nastave da se razvijaju. Ona ne može da reši te stvari u svom umu, a kamoli da zaista reši probleme. Takva osoba izgleda rečito, ali zapravo ima loš kov i ne može da radi stvaran posao. Slično tome, ako starešine i delatnici, posle dobijanja radnog aranžmana, mogu samo da ga pročitaju i objasne bukvalno, i mada mogu da izdaju radni aranžman i da u zajedništvu razgovaraju o njegovim ključnim tačkama na okupljanjima, oni ne znaju kako da naprave konkretna uređenja i da pruže konkretne savete za konkretne zahteve radnih uređenja, za načela, za pitanja koja zahtevaju pažnju, za posebne situacije i tako dalje, i nemaju planove, nemaju ideje i nemaju sposobnost da reše probleme, onda oni imaju loš kov. Prilikom sprovođenja radnih aranžmana, prvi zadatak koji starešine i delatnici treba da izvrše – pružanje saveta – nije ni lak ni jednostavan. Taj prvi zadatak je provera da li starešina ili delatnik ima kov i radnu sposobnost koju treba da poseduje. Ako starešine i delatnici nemaju taj kov i radnu sposobnost, neće moći da pruže konkretne savete za radne aranžmane niti da ih sprovedu.

II. Pružanje nadzora i podsticanje

Hajde sada da razgovaramo u zajedništvu o zadatku „nadzora”. Sudeći po doslovnom značenju, nadzor podrazumeva proveru: treba da se proveri koje su crkve sprovele radne aranžmane, a koje nisu, kako sprovođenje napreduje, koje starešine i delatnici obavljaju stvaran posao, a koje ne, i da li neke starešine ili delatnici samo raspodeljuju radne aranžmane i ne učestvuju u konkretnim zadacima. Nadzor je konkretan zadatak. Pored nadzora sprovođenja radnih aranžmana – jesu li sprovedeni, brzina sprovođenja, kvalitet sprovođenja i postignuti rezultati – starešine i delatnici višeg nivoa moraju da provere da li se starešine i delatnici strogo pridržavaju radnih aranžmana. Neke starešine i delatnici na površini kažu da su spremni da slede radne aranžmane, ali kada se suoče sa određenim okruženjem, plaše se da će biti uhapšeni i samo brinu o tome gde će da se sakriju, pošto su u glavi odavno potisnuli radne aranžmane; problemi braće i sestara ostaju nerešeni i oni ne znaju šta radni aranžmani određuju ili koja su načela primene. To pokazuje da radni aranžmani uopšte nisu sprovedeni. Ostale starešine i delatnici imaju mišljenja, predstave i otpor prema nekim zahtevima koji se nalaze u radnim aranžmanima. Kada dođe vreme da ih sprovedu, oni odstupaju od pravog značenja radnih aranžmana, rade stvari prema sopstvenom nahođenju, otaljavaju posao i letimično prelaze preko stvari samo da bi ih skinuli s dnevnog reda, ili idu svojim putem i rade kako im je volja. Sve takve situacije zahtevaju nadzor viših starešina i delatnika. Svrha nadzora je da se bolje sprovedu konkretni zadaci koji se zahtevaju u radnim aranžmanima bez odstupanja i u skladu s načelima. Tokom sprovođenja nadzora, starešine i delatnici višeg nivoa moraju veoma da se posvete utvrđivanju da li neko ne obavlja stvaran posao ili je neodgovoran i spor u sprovođenju radnih aranžmana; da li neko pokazuje otpor prema radnim aranžmanima i ne želi da ih sprovede ili ih sprovodi selektivno, ili naprosto uopšte ne sledi radne aranžmane i umesto toga samo sprovodi sopstvene planove; da li neko zadržava radne aranžmane i prenosi ih samo u skladu sa svojim idejama, ne dozvoljavajući Božjem izabranom narodu da sazna pravo značenje i konkretne zahteve iz radnih aranžmana – samo nadziranjem i proverom tih pitanja starešine višeg nivoa mogu da znaju šta se zaista dešava. Ako starešine višeg nivoa ne sprovode nadzor i proveru, da li ti problemi mogu da se identifikuju? (Ne mogu.) Ne mogu. Stoga, starešine i delatnici ne samo da moraju da prenesu radne aranžmane i pruže smernice na svakom nivou, već i da nadgledaju rad na svakom nivou prilikom sprovođenja radnih aranžmana. Regionalne starešine moraju da nadgledaju rad okružnih starešina, okružne starešine moraju da nadgledaju rad crkvenih starešina, a crkvene starešine moraju da nadgledaju rad svake grupe. Nadzor se mora vršiti na svakom nivou. Koja je svrha nadzora? Svrha je da se olakša tačno sprovođenje sadržaja radnih aranžmana u skladu s njihovim konkretnim zahtevima. Zato je zadatak nadzora veoma važan. Tokom nadzora, ako okolnosti dozvoljavaju, starešine i delatnici treba da zađu duboko u crkve kako bi stupili u kontakt sa onima koji obavljaju stvaran posao. Treba da postavljaju pitanja, da posmatraju, da se raspituju, da upoznaju i shvate situaciju u vezi sa sprovođenjem posla. Istovremeno, trebalo bi da nauče kakve poteškoće i misli braća i sestre imaju u vezi s tim poslom i da li su dokučili načela tog posla. To su sve konkretni zadaci koje starešine i delatnici treba da obave. Starešine i delatnici treba još više da nadgledaju i usmeravaju rad ljudi sa relativno lošim kovom i lošom ljudskošću, koji su donekle neodgovorni, nelojalni i relativno aljkavi u svom radu. Kako treba vršiti nadzor i usmeravanje? Pretpostavimo da kažete: „Požuri! Višnji čeka naš izveštaj o radu. Ovaj posao ima rok; ne odugovlači!” Da li bi takav način podsticanja funkcionisao? Da li podsticanje znači da ih samo malo poguramo i to je to? Kako se bolje podstiče? Kada radite, da li uključujete podsticanje kao deo svojih zadataka? (Da. Ako vidim da se neki zadaci ne rade brzo, pokušaću da razumem zašto ih ne rade i da pratim njihov rad.) Ako vidite nekoga ko ne zna kako se radi posao, morate da mu pružite konkretne smernice i pomoć i da ga usmerite. Ako vidite da neko zabušava, morate da ga orežete. Ako zna kako da obavi posao, ali je previše lenj da ga obavi, ako je bezvoljan i odugovlači i prepušta se telesnom uživanju, onda ga treba orezati po potrebi. Ako orezivanje ne reši problem i njegov stav se ne promeni, šta onda treba da se uradi? (Ne treba mu dozvoliti da radi taj posao.) Prvo ga upozorite: „Ovaj posao je veoma bitan. Ako ne promeniš stav prema njemu, dužnost će ti biti oduzeta i data nekom drugom. Ako ti nisi voljan da to učiniš, neko drugi će biti. Ti nisi odan svojoj dužnosti; ti nisi podoban za ovaj posao. Ako nisi dorastao ovom zadatku i ne možeš da podneseš fizičke nedaće, Božja kuća može da te zameni nekim drugim, a ti takođe možeš da podneseš ostavku. Ako ne podneseš ostavku i još uvek si voljan da uradiš posao, uradi ga dobro i u skladu sa zahtevima i načelima Božje kuće. Ako ne možeš to da postigneš i više puta izazivaš kašnjenje, dovodeći do gubitaka u radu, onda će se Božja kuća pozabaviti tobom. Žao mi je, ali ako ne možeš da ispuniš ovu dužnost, moraćeš da odeš!” Ukoliko posle ovakvog upozorenja bude spreman da se pokaje, onda može da ostane. Ali ako se posle ponovljenih upozorenja njegov stav ne promeni i ne pokaže ni nagoveštaj kajanja, šta treba da se uradi? Treba ga odmah otpustiti – zar to neće rešiti problem? To ne znači da bismo sitne mane ili manje probleme koristili protiv ljudi kada vidimo da ih imaju; mi ljudima pružamo prilike. Ako su spremni da se pokaju i promene, postajući mnogo bolji nego ranije, onda ih zadržite ako je ikako moguće. Ako više datih prilika, razgovori u zajedništvu o istini, orezivanje i upozorenja ne urode plodom i ničija pomoć ne bude delotvorna, onda se ne radi o običnom problemu: ljudskost te osobe je isuviše loša i ona uopšte ne prihvata istinu. U tom slučaju, ona nije prikladna za tu dužnost i treba da bude oterana. Nije u stanju da obavlja dužnost. Tako treba postupiti prema tom pitanju.

Prilikom nadgledanja rada crkve, starešine i delatnici ne samo da bi trebalo da budu vešti u identifikovanju raznih problema, već treba i da obrate posebnu pažnju na neke crkvene starešine koje im ne ulivaju poverenje ili smatraju da su nepouzdani. Te ljude treba nadgledati i pratiti tokom dužeg perioda; ne možete tek povremeno da ih upitate kakva je situacija ili da otaljate problem s nekoliko reči i smatrate ga rešenim. Ponekad je potrebno ostati na licu mesta kako bi se nadgledao njihov rad. Koja je svrha ostajanja na licu mesta? Da bi se brže otkrili i rešili problemi i da bi se posao dobro obavio. Ponekad ne možete da otkrijete probleme čim stignete na mesto gde se posao obavlja. Umesto toga, kroz detaljno razumevanje, proveru rada i pažljivo posmatranje, neki problemi postepeno isplivavaju i mogu da se otkriju. Boravak na licu mesta radi nadziranja ne podrazumeva kontrolu ili nadgledanje ljudi. Šta znači nadzor? Nadzor podrazumeva proveru i usmeravanje. To, između ostalog, podrazumeva detaljno raspitivanje o poslu, upoznavanje i dokučivanje napretka posla i slabih karika u radu, upoznavanje sa tim ko odgovorno radi posao, a ko ne, i ko je sposoban da obavlja posao, a ko nije. Nadzor ponekad zahteva konsultacije, razumevanje i ispitivanje situacije. Ponekad je potrebno lično ispitivanje ili direktna provera. Naravno, to podrazumeva češće neposredne razgovore u zajedništvu s ljudima koji vode posao, raspitivanje o sprovođenju posla, teškoćama i problemima s kojima se susreću i tako dalje. Tokom nadziranja možete da otkrijete koji ljudi se samo naizgled posvećuju svom poslu i samo površno rade stvari, koji ljudi ne znaju kako da sprovedu konkretne zadatke, koji ljudi znaju kako da ih sprovedu, ali ne rade stvarni posao, i druga slična pitanja. Najbolje je ako ti novootkriveni problemi mogu blagovremeno da se reše. Koja je svrha nadzora? Da se bolje sprovedu radni aranžmani, da se vidi da li je posao koji ste uredili valjan, da li postoje bilo kakvi propusti ili stvari koje niste razmotrili, da li postoje bilo koje oblasti koje nisu u skladu s načelima, da li postoje bilo kakvi iskrivljeni aspekti ili oblasti u kojima su napravljene greške, i tako dalje – sva ta pitanja se mogu otkriti tokom nadzora. Ali ako ostaneš kod kuće i ne obavljaš taj konkretan posao, da li možeš da otkriješ te probleme? (Ne možeš.) O mnogim problemima se treba raspitivati, posmatrati ih i razumeti na licu mesta da bi se spoznali i shvatili. Prilikom sprovođenja nadzora morate da podstaknete one koji su u svom radu neodgovorni i nemarni, koji obmanjuju svoje nadređene i kriju stvari od podređenih, a površni su i spori. Upravo smo razgovarali o nekoliko koraka koji se odnose na to kako da ih podstaknete: možete da ih usmerite, da razgovarate u zajedništvu, da ih orežete, upozorite i otpustite. Da li je te korake lako izvršiti? (Jeste.)

III. Provera i praćenje

Nakon što starešine i delatnici podstaknu posao, sledeći korak je provera rada. Koja je uobičajena svrha provere rada? Provera rada služi da se utvrdi kako napreduje obavljanje zadataka koji su uređeni, da se ustanove svi problemi koje je potrebno hitno rešiti i da se na kraju obezbedi da posao u potpunosti bude dobro obavljen. Posle uređivanja posla, potrebno je proveriti nekoliko aspekata: koja je faza sledećeg rada dostignuta, da li je završena, koliko je efikasna, kakvi su rezultati, da li su ustanovljeni bilo kakvi konkretni problemi, da li postoje bilo kakve teškoće, da li postoje bilo koje oblasti koje nisu u skladu s načelima i tako dalje. Provera posla koju ste uredili je takođe konkretan i neophodan zadatak. Neke starešine i delatnici često prave grešku: misle da je njihov posao završen kada jednom urede posao. Veruju u sledeće: „Moj zadatak je završen, moja odgovornost ispunjena. U svakom slučaju, rekao sam vam kako treba da radite. Vi znate šta treba da uradite i složili ste se da to učinite. Ne moram da brinem o tome kako se stvari odvijaju; samo me izvestite kada budete gotovi.” Nakon planiranja i uređivanja posla, smatraju da je njihov zadatak završen i da je sve u redu. Ne prate i ne proveravaju rad. Što se tiče toga da li je osoba koju su odredili da bude zadužena za zadatak pogodna, kakvo je stanje većine ljudi, da li postoje problemi ili teškoće, da li veruju da će crkveni posao biti dobro obavljen, da li postoje iskrivljeni ili pogrešni aspekti, ili da li postoje bilo kakva kršenja radnih aranžmana od strane Višnjeg, oni se ne trude da to saznaju, ne proveravaju niti prate. Oni samo smatraju da je njihov zadatak završen kada urede posao; to nije konkretan rad. Kako treba proveravati posao? Glavne stvari koje treba proveriti su da li je plan sprovođenja usklađen sa radnim aranžmanima, da li krši načela i zahteve radnih aranžmana, i da li postoje ljudi koji izazivaju prekide i ometanje, ljudi koji slepo izazivaju nevolje ili koji izgovaraju pompezne reči tokom rada. Naravno, prilikom provere rada, kontroliše se i da li je bilo grešaka u vašem sprovođenju radnih aranžmana. Provera tuđeg rada zapravo je i provera sopstvenog rada.

Razgovor u zajedništvu o načinu sprovođenja radnih aranžmana sa primerom

Što se tiče načina sprovođenja radnih aranžmana koji dolaze od Višnjeg, dajmo konkretan primer. Recimo da radni aranžman zahteva od ljudi da pišu članke o iskustvenom svedočenju. To je konkretan zadatak koji pokriva širok spektar aspekata i predstavlja dugoročni, tekući zadatak, a ne privremeni radni aranžman. Dakle, posle izdavanja tog radnog aranžmana, šta treba prvo da rade starešine i delatnici? Prema devetoj odgovornosti starešina i delatnika, koja od njih zahteva da pružaju smernice, nadzor i podsticaj, i da vrše proveru i prate napredak sprovođenja radnih aranžmana, prva stvar koju starešine i delatnici treba da urade jeste da u zajedništvu razgovaraju s vođama timova i nadzornicima kako da konkretno izvrše taj zadatak na odgovarajući i plodonosan način, tako da svako ima put i načela koje treba da sledi za taj posao. Samo ako se u toj meri razgovara u zajedništvu može se dobro obavljati posao. Najpre se pobrinite da svi razumeju merila koja Višnji zahteva za pisanje članaka o svedočenju i koje vrste članaka o svedočenju su potrebne. Najpre utvrdite konkretan sadržaj, načela i obim tih članaka i uverite se da su sve starešine i delatnici svesni toga. Pored toga, organizujte konkretan razgovor u zajedništvu i obezbedite smernice o dužini, formatu, temi i stilu jezika tih članaka – na primer, dajte im do znanja da članci mogu da budu napisani u obliku priče, dnevnika, ličnog iskustva, pesme u prozi i tako dalje. Zar to nije pružanje smernica? (Jeste.) Kada dobiju smernice, svima će biti poznati konkretan koncept i definicija članaka o svedočenju koje treba da napišu. Zatim utvrdite ko ima kov i iskustvo da piše članke o iskustvenom svedočenju, a kome nedostaje dublje iskustvo i može samo da se obučava u pisanju prosečnih članaka o svedočenju. Crkvene starešine moraju da budu veoma svesne tih situacija. Nakon pisanja članaka, pregledajte ih da biste proverili da li su autentični i poučni. Ako su u skladu s merilom, mogu se koristiti kao uzorci članaka za braću i sestre koji ih još nisu napisali ili ne znaju kako da ih napišu, da ih pročitaju i koriste za obrazac. Ako neko ima iskustva i voljan je da napiše članke o svedočenju, treba da sledi načela i zahteve, da podeli ono što mu leži na srcu i da govori praktične reči kako bi poučio čitaoce. Šta raditi s ljudima kojima pisanje članaka ne ide od ruke i mogu da napišu samo jednostavan prikaz događaja? Čak i ako njihovi članci ne ispunjavaju merila, treba ih i dalje obučavati. Trebalo bi da pišu članke o svom istinskom razumevanju i divljenju zadobijenom doživljavanjem Božjih reči. Posle lektorisanja i pregleda tih članaka, ako sadržaj zadovoljava merila za članke o svedočenju, onda takvi članci mogu da se koriste. Bez obzira na stil članka, i bez obzira na njegov oblik – bilo da je napisan kao priča ili dnevnik – dokle god je koristan i poučan čitaocima, može da se napiše. Ima i ljudi s niskim nivoom obrazovanja koji imaju neka iskustvena svedočenja, ali ne znaju kako da napišu članak o tome. Šta treba da se uradi u takvim slučajevima? Oni mogu usmeno da ispričaju svoja iskustva, a neko obrazovaniji može da im pomogne da ih zabeleže, da bi ih zatim u skladu sa onim što je ta osoba zaista htela da kaže stilski sročio i tako pripremio članak o svedočenju koji je u skladu sa merilom. Takvi članci takođe mogu da se koriste. Za početak tog posla, prvo treba razgovarati u zajedništvu o tome šta je članak o svedočenju i o njegovom obliku. Zatim treba odrediti posebne uslove i uređenja za ljude različitih nivoa obrazovanja, različitih starosnih grupa i one sa različitim iskustvima i rastom. Neka oni koji imaju iskustva prvo napišu neke članke. U međuvremenu, identifikujte pojedince u crkvi koji su pogodni za usmeravanje braće i sestara u pisanju članaka i koji su pogodni da urade lekturu i korekturu članaka, da bi oni obavili te konkretne zadatke. Tako će se obezbediti početno uređenje za taj posao. Da li takvo uređivanje znači da je posao u potpunosti sproveden i da možete da ga napustite? Ne, to su samo konkretno usmeravanje, pomoć i planovi sprovođenja na osnovu zahteva radnog aranžmana. Dakle, šta dalje treba da rade starešine i delatnici? Treba da nadgledate posao. Da li taj nadzor treba da ima cilj? Nadzor nije nasumična kontrola; on mora da ima primarni cilj. Morate jasno da razumete ko treba da bude pod nadzorom i koje faze rada zahtevaju nadzor. Na primer, ako je neka sestra crkveni starešina i obično nije prilježna u svom radu, voli da se hvali, cilja visoko, ali je nesposobna, ima sklonost da obmanjuje svoje nadređene i skriva stvari od svojih podređenih, da je izuzetno blagoglagoljiva i ima sklonost da bude površna u svom radu, neophodno je da se njen rad nadgleda. Ne možete u potpunosti da joj verujete. Prvi korak je, dakle, da se pregleda njen rad i vidi kako napreduju radni aranžmani koje ona sprovodi. Da li je to samo proizvoljno nadgledanje ljudi? (Nije.) To je neophodno za rad jer je taj posao isuviše važan i oni koji izvršavaju tu vrstu posla moraju da budu pouzdani. Ako ne obavljaju određene zadatke i nisu pouzdani, slepo poverenje u njih će izazvati kašnjenje u radu crkve, a ti ćeš time takođe zanemariti svoju odgovornost. Kod takvih ljudi ne sme da te pokoleba njihova slatkorečivost, niti koliko ubedljivo iskazuju svoju posvećenost; u stvari, oni su samo vešti na rečima, ali ne rade ništa konkretno iza scene. Nadzor je usmeren upravo na takve ljude. Putem nadzora osmotrite da li su se pokajali. Ako nisu, odmah ih otpustite i prestanite da traćite trud na njih. U stvari, trebalo bi da primenite praćenje, nadzor i usmeravanje većine starešina i delatnika. Za one koji mogu da rade stvaran posao i imaju osećaj odgovornosti, ako je to posao koji znaju da rade, nema potrebe za nadzorom. Međutim, za nove ili važne poslove i dalje su neophodni praćenje, nadzor i usmeravanje. Može se reći da je takvo nadgledanje i praćenje posla zadatak za starešine i delatnike. Praćenje, nadzor i usmeravanje nisu znak nepoverenja, već imaju za cilj da obezbede nesmetan razvoj posla. Budući da ljudi imaju razne nedostatke i, povrh toga, razne iskvarene naravi, bez primene ovog načina, nemoguće je garantovati da će posao biti dobro obavljen. One koji su tek unapređeni da obavljaju taj posao treba još više pratiti, nadzirati i usmeravati. To je konkretan zadatak koji starešine i delatnici moraju da obave. Ako ne primenjujete praćenje, nadzor i usmeravanje, mnogi zadaci se neće dobro obaviti, a neki posao može čak i da se zabrlja ili da se dovede do zastoja. To se prečesto dešava. Konkretno, starešine i delatnike koji ne streme ka istini treba još više nadzirati. Što se ostalih tiče, posao se može sprovesti prilično solidno, ali kod takvih ljudi je neizvesno da li će posao biti sproveden ili koliko će dobro biti sproveden, a još je teže reći da li će biti sproveden u skladu s radnim aranžmanom. Takvi ljudi nisu baš pouzdani u svom poslu. Ako im veruješ bez nadziranja njihovog rada, to je u suštini površan i neodgovoran odnos prema poslu. Kada se radi o takvim ljudima, morate da ih pratite i nadgledate, i da budete uključeni u rad njihove crkve. Ako ne žele da te puste da dođeš ili osećaš da nisi dobrodošao, šta treba da radiš? Možeš da kažeš: „Ostaviću svoj ponos po strani i otići tamo bez obzira na sve.” Da li su te reči ispravne? (Nisu.) To nije njihova lična teritorija; to je crkva i ona spada u delokrug tvoje odgovornosti. Ti ne odugovlačiš svoj boravak u njihovoj kući da bi živeo na njihov račun; ti ideš u crkvu da radiš. Ne radi se o ostavljanju ponosa po strani. Iako je ta osoba starešina, Božji izabrani narod nije njen. Zato što je neodgovorna i nelojalna u svom radu, potrebno je da pratiš i nadgledaš njen rad. Dakle, šta treba da uradiš kada odeš tamo? Pre svega, pitaj je ko u crkvi ima životnog iskustva i može da napiše članak o iskustvenom svedočenju, ko je donekle više okrenut stremljenju ka istini, ko je donekle više okrenut pisanju dnevnika i beleški o duhovnoj posvećenosti, ko je okrenut deljenju svojih iskustava na okupljanjima i ko ima najviše iskustvenih svedočenja. Neka prvo pokaže ko su ti ljudi. Ako obezbedi nekoliko braće i sestara i kaže da su to oni koji su donekle više okrenuti čitanju Božjih reči, koji imaju prosvećenje i prosvetljenje Svetog Duha, često pišu beleške o duhovnoj posvećenosti, usredsređeni su na primenjivanje istine kada ih nešto zadesi i često dele iskustvena svedočenja koja su drugi voljni da slušaju, onda ti treba da se sastaneš sa tom braćom i sestrama i da razgovaraš u zajedništvu s njima. Pored toga, u crkvi definitivno postoje neki ljudi koji imaju nizak nivo obrazovanja i ne mogu da pišu članke, ali imaju praktična iskustva. Tim ljudima su potrebne smernice i obuka, a oni koji znaju da pišu članke mogu da im pomažu jedno vreme. Istovremeno, izaberi osobu koja će biti odgovorna za sprovođenje konkretnog rada Božjeg izabranog naroda koji piše članke o iskustvenom svedočenju. Ta osoba će biti zadužena za prikupljanje, lektorisanje, pregledanje, a zatim i slanje gotovih članaka. A šta bi crkveni starešina trebalo da uradi? Neka nadgleda i prati izvršenje tih zadataka. Neki ljudi bi mogli da kažu: „Kad već postoji crkveni starešina, zašto moramo da izaberemo nekoga ko će da vodi posao? Zar to nije suvišno?” Da li je suvišno? (Nije.) Zašto nije? Zato što taj crkveni starešina ne obavlja stvaran posao i previše je nepouzdan, tako da moraš da izabereš drugu osobu koja će biti posebno odgovorna za taj posao. Da je crkveni starešina pouzdan, mogao bi stalno da izvršava posao nakon primanja radnog aranžmana, a ti ne bi morao tako da ga nadgledaš. To što se neko bira da bude zadužen za posao ne znači da se crkveni starešina sklanja u stranu, već se radi na postizanju boljih radnih rezultata. Ako ne izabereš tu osobu, posao bi mogao da propadne, a njegov završetak ili rezultati postali bi neizvesni.

Svrha učestvovanja starešina i delatnika u crkvenom radu je da povedu Božji izabrani narod da lično iskusi Božje delo. Ne samo da treba dobro da obavljaju svoju dužnost, već takođe treba da pomognu i da vode Božji izabrani narod u izvršavanju svog crkvenog posla u skladu s merilima koja zahtevaju radni aranžmani. Samo starešine i delatnici koji tako postupaju u skladu su sa Božjim namerama. Ali ako ne učestvuješ konkretno u radu i ne nadzireš starešine i delatnike koji ne rade stvaran posao, onda rezultati tih crkvenih zadataka mogu da postanu bezvredni, pošto su ih lažne starešine uništile. Ako ti je situacija u nekoj crkvi jasna i u srcu znaš da su starešine te crkve neodgovorne, ali ih ne pratiš i ne usmeravaš na vreme, zar to nije zanemarivanje odgovornosti? Ako si jedan takav posao konkretno pratio, učestvovao u njemu i organizovao da i nadzornik i ljudi obavljaju posao, možeš li odmah da odeš? (Ne.) Najbolje je da pratiš neko vreme. Tokom praćenja, na primer, možeš da podstakneš i uputiš crkvene starešine da aktivno sarađuju na tom poslu. Pored toga, možeš tačno da razumeš radne uslove ljudi koje si organizovao, a istovremeno možeš blagovremeno da napraviš ispravke i pomogneš u slučaju bilo kakvih problema na koje naiđu u bilo kojem trenutku. Ako odeš prerano, a zatim se vratiš da rešiš probleme kada iskrsnu, to će usporiti posao. Ukratko, za taj konkretan posao, pored učešća u organizovanju osoblja i nadzornika, najbolje je da se neko vreme on prati i da se vidi koji se problemi javljaju tokom njihovog rada. Kao prvo, nadgledaj da li crkvene starešine ispunjavaju svoju odgovornost; kao drugo, gledaj kako osoblje obavlja posao. Pošto većina ljudi ranije nije radila taj posao i problemi koji mogu da iskrsnu nisu poznati, stalno ćeš otkrivati neke nepoznate probleme dok učestvuješ u tom poslu. Naravno, najbolje je obezbediti i blagovremena rešenja. Boravak na licu mesta, nadzor i praćenje su najbolje primene. Nemoj samo aljkavo da otaljaš posao i da misliš da si ga obavio. To je posao koji se obavlja u posebnoj situaciji, pružanje određene pomoći i smernica. Nakon rešavanja problema, prati njihov rad neko vreme. Vidiš da su neki članci već napisani, a postoji mnogo vrsta članaka koji se bave raznim pitanjima i pokrivaju različite teme – neki su o iskustvima progona od strane KPK, neki o iskustvima progona od strane porodice, neki o tome kako ljudi shvataju iskvarene naravi koje se kod njih otkrivaju, ili kako se rešavaju razna iskvarena stanja koja ljudi pokazuju dok obavljaju svoje dužnosti, i tako dalje. Svi ti članci o svedočenju moraju da budu pregledani da bi zasigurno u potpunosti bili u skladu sa činjenicama i poučni ljudima pre nego što budu odobreni i pretvoreni u video-zapise. Kada rad dostigne taj nivo, već ćeš videti rezultate. To dokazuje da su, u preliminarnom smislu, osoblje i nadzornik koje si odredio za ovaj posao donekle pogodni. Osim toga, ako mogu sami da završe taj posao, onda je sasvim u redu da se povučeš. Da li se starešine i delatnici koji tako rade takođe moralno uzdižu? Da li je to isplativije nego samo brbljanje o teorijama po ceo dan i gubljenje vremena? (Da.) Takav rad se štedro nagrađuje. Kao prvo, nauči da rešavaš stvarne probleme. Kao drugo, ti ispunjavaš odgovornosti starešina i delatnika. Osim toga, tvoje shvatanje istine se ne zaustavlja na nivou reči i doktrina; umesto toga, ti više primenjuješ istinu u stvarnom životu. Na taj način ljudi stiču praktično iskustvo, a njihovo shvatanje istine postaje konkretnije i praktičnije.

Nakon što je pilot-projekat rada crkve usmeren do te tačke i postignuti su početni rezultati, šta treba da rade starešine i delatnici? Da li je vaš posao završen kada se završi pilot-projekat? Da li ima još posla za vas? Ima još i te kako mnogo posla! Kada je rad jedne crkve usmeren, pogledaj kojoj drugoj crkvi su potrebne smernice, pa idi u tu crkvu i nastavi da daješ smernice. Pošto već imaš neko radno iskustvo i shvatio si neka od istina-načela, biće ti mnogo lakše da ponovo pružiš smernice. Naravno, prema koracima u radu o kojima smo prethodno govorili, prvo treba da proverite da li je izabrano osoblje u skladu sa merilom, da li je pogodno za taj posao, i da li su njihov kov, ljudskost, obrazovni nivo, stepen stremljenja ka istini, odnos prema njihovoj dužnosti i shvatanje istine, između ostalih aspekata, relativno idealni i da li su oni donekle vanserijski pojedinci. Dok traju nadzor i provera rada, imaćeš priliku da otkriješ da neke starešine i delatnici ili nadzornici nisu u skladu s merilom. Na primer, neki ljudi imaju loš kov i ne mogu da rade posao. Drugi imaju iskrivljeno razumevanje, netačna gledišta, ne razmišljaju normalno i nemaju duhovno razumevanje. Oni mogu samo da lektorišu članke na osnovu svog akademskog znanja, ali ništa ne znaju o upotrebi specifičnih duhovnih termina i ne znaju koji su Božji citati najprikladniji; oni uopšte nisu u stanju da prozru te stvari, što pokazuje da su pogrešno izabrani i da ih treba odmah smeniti. Drugi su, pak, u međuvremenu, izabrani da budu nadzornici, i mada oni uspevaju da urade poneki posao, bolje rezultate postižu kada pišu članke. Kada se od njih traži da budu nadzornici, oni nemaju vremena da pišu jer im posao nadzornika oduzima vreme, a ne obavljaju ga baš najbolje. Nisu vešti u pružanju smernica, proveri rada, niti u otklanjanju problema, ali su bolji u obavljanju jednog, konkretnog zadatka. Dakle, izbor takvog pojedinca za nadzornika nije prikladan, te treba izabrati drugog kandidata. Stoga, kada starešine i delatnici vrše proveru i prate neki konkretan zadatak, nije dovoljno samo postavljati pitanja i raspitivati se da bi se saznalo da li nadzornik shvata načela. Takođe moraš da posmatraš kakva je ljudskost te osobe i da li su njen kalibar, sposobnost razumevanja i rast pogodni za obavljanje te dužnosti. Ako se prilikom provere otkrije osoblje koje nije u skladu sa merilom, moraju da se izvrše blagovremene izmene. Tome služi provera rada.

Da bi sproveli rad na pisanju članaka o svedočenju, starešine i delatnici, pored provere da li je nadzornik tog rada pogodan, takođe moraju da nauče da provere članke i da pruže neke smernice i procenu kvaliteta rada na pisanju članaka. Članci koji su napisani konkretno i praktično mogu se uzeti za primer. Isprazni i nepraktični članci koji su nemaju vrednost i nisu poučni treba odmah da budu eliminisani. Tako će braća i sestre znati koje vrste članaka imaju vrednost, a koje nemaju, te u budućnosti neće pisati bezvredne članke, čime će izbeći gubljenje vremena i energije. Tako će tvoj rad imati pozitivan uticaj. Kada odeš da proveriš rad, moraš da iskontrolišeš sve vrste članaka o iskustvenom svedočenju koje su napisali da bi video da li sadrže bilo kakvo izmišljanje ili neistine i da li su članci poučni ili nisu. Prvo moraš da proceniš njihov kvalitet. Zar ne učiš i ti kada procenjuješ kvalitet? (Da.) Što više budeš učio, obavljaćeš taj posao sve bolje i bolje. Recimo da ne vršiš proveru, ne shvataš stvari ozbiljno i da si neodgovoran i samo otaljavaš posao, bitno ti je samo da odradiš posao i onda obavestiš svoje nadređene da je završen, misleći: „Bez obzira na sve, naša crkva ima mnogo ljudi koji mogu da napišu članke o svedočenju. Kada završe sa pisanjem, sve ću ih poslati. Koga briga da li su u skladu s merilom ili nisu? Dokle god starešine na višem nivou znaju da sam mnogo radio, da sam sproveo radne aranžmane i bio zauzet, to je dovoljno!” Da li je to odgovoran stav? (Nije.) To je neodgovorno. Ako preuzmeš odgovornost, prvo moraš da proceniš kvalitet materijala sa svoje strane. Svaki članak koji pošalješ mora da bude u skladu s merilom; svako ko ga pročita treba da kaže da je poučan i da bude voljan da ga pročita. To je odgovornost i obaveza starešina i delatnika. Proveravati rad ne znači otaljavati posao, izvikivati parole, propovedati doktrine ili proizvoljno držati predavanja ljudima. Radi se o proveri efikasnosti i rezultata rada, proveri da li je posao koji si obavio u skladu s merilom, da li postiže rezultate sprovođenja radnih aranžmana, da li ispunjava Božje zahteve, koje oblasti su u skladu s merilom, a koje nisu – to su stvari koje treba proveriti. To podrazumeva obavljanje konkretnog posla i povezano je sa kovom ljudi, sa tim da li neko ima duhovno razumevanje, koliko istine shvata, koliko istina-stvarnosti poseduje, kao i sa njihovom sposobnošću da sagledaju stvari. Ako znaš kako da proveriš rad, i da dok proveravaš rad možeš da otkriješ probleme, da dokučiš srž problema, da uhvatiš suštinu i rešiš probleme, i da članke o svedočenju pre nego što ih pošalješ pregledaš u skladu s načelima, jamčeći da su svi članci koje šalješ u skladu s merilom i da su poučni čitaocima, onda si u skladu s merilom kao starešina ili delatnik i valjano si obavio svoj posao.

Većina ljudi može da se bavi pružanjem smernica, nadzorom i podsticanjem. Međutim, kada treba da se obavi provera i utvrdi kvalitet, na ispitu je kov starešina i delatnika i njihovo posedovanje istina-stvarnosti. Neki ljudi mogu da daju smernice, da nadgledaju rad, orezuju ili otpuštaju i bave se neodgovarajućim osobljem, ali ne znaju kako da procene efikasnost i rezultate posla koji su uredili, da li je usklađen sa radnim aranžmanima i, ako nije, kako da ga reše. Većina starešina i delatnika može, u najboljem slučaju, da pruži smernice, nadzor i podsticaj, ali kada je u pitanju provera rada, oni ne znaju šta da rade, nemaju načela i gube se. Misle: „Radni aranžmani su sprovedeni, šta tu sad pa ima da se proverava? Svi rade, niko nije besposlen, već sam se obračunao s ljudima koji izazivaju prekide i ometanja, a prema onima koje je trebalo otpustiti ili očistiti postupljeno je u skladu s tim. Šta još treba proveriti?” Oni su potpuno nesvesni. Provera rada zahteva procenu kvaliteta. Šta je procena kvaliteta? Procena kvaliteta je donošenje zaključaka. Na primer, nadzornik na pisanju članaka o iskustvenom svedočenju donosi ti članak za koji kaže da je stil pisanja prilično dobar, da je jezik skladan i da su i stil i tema članka dobri. Međutim, on oseća da članku nedostaje praktičan sadržaj i da nije poučan, da ga treba dopuniti i poboljšati, ali on sam nije u stanju to da uradi, pa traži od tebe da pogledaš. Šta znači to što te je zamolio da pogledaš? To znači da si mu potreban da proceniš kvalitet. To kako procenjuješ kvalitet i da li ga dobro procenjuješ stavlja na probu tvoj stvarni rast. Šta znači stvarni rast? To znači da li shvataš istina-načela. Ako nadzornik ne razume načela pisanja članaka o svedočenju, on ne može da proceni da li je članak praktičan i iskren i ne zna kako to da prosudi, baš kao ni ti, koji si takođe nesposoban da prosudiš i odlučiš, što dokazuje jedno: tvoj kov je otprilike isti kao njegov, a ti nisi u stanju da procenjuješ kvalitet članaka. Zar nije tako? Istina koju razumeš je otprilike ista kao i njegova, i ne možeš da prozreš probleme koje on ne može da prozre – to ukazuje na problem. Ako možeš da prozreš probleme koje on ne može, a kroz proveru možeš da otkriješ probleme koje on ne može, to dokazuje da možeš da procenjuješ kvalitet članaka. Na primer, on smatra da je većina članaka u skladu s merilom i bez većih problema, ali kroz tvoju proveru i procenu kvaliteta, ti pronalaziš mali deo koji nije u skladu s merilom. Ti objašnjavaš probleme u ovim člancima kroz detaljnu analizu i zajedništvo; svi se slažu da su tvoji argumenti razumni, usklađeni s načelima i da ne cepidlačiš iznoseći ih, već da su to zaista stvarni problemi i da ih treba ispraviti. Neki članci su isprazni i nemaju praktično iskustveno razumevanje; neki članci imaju praktično iskustveno razumevanje, ali nisu dovoljno konkretno izraženi; neki članci neadekvatno citiraju Božje reči, ne biraju prikladnije odlomke Božjih reči, što dovodi do lošijih rezultata; neki članci imaju netačna gledišta, sa iskrivljenim razumevanjem i nedostatkom zajedništva o shvatanju istine, što čitaoce ostavlja neupućene i može lako da dovede do pojave negativnosti i nesporazuma, i tako dalje. Ti možeš da primetiš i prozreš sve te probleme. Svojom besedom im pomažeš da shvate načela, omogućavajući onima sa iskustvom da napišu iskrena iskustvena svedočenja. Ti biraš one članke koji su poučni i dragoceni ljudima kao iskustvena svedočenja koja su u skladu s merilom, tako da Božji izabrani narod izvuče iz njih pouku kada ih pročita. U međuvremenu, oni članci koji nemaju istinsko iskustveno razumevanje ili sadrže iskrivljeno razumevanje se eliminišu. Ako to radiš, zar ne radiš procenu kvaliteta? Ako imaš takvu sposobnost da opažaš stvari i da radiš, zar tvoj kov nije dovoljan? Zar ne ispunjavaš odgovornosti starešina i delatnika? (Ispunjavam.) Ako oni misle da je većina članaka prihvatljiva i donose ti ih na procenu kvaliteta, a ti takođe misliš da je većina njih dobra, dok zapravo neki od njih imaju problema i potreban je dalji odabir, lektura i korektura, ali ti ne možeš to da prozreš – kada ih predaš Višnjem, a Višnji nađe da neki članci nisu u skladu s merilom i eliminiše ih – zar to ne znači da nisi pravilno procenio njihov kvalitet? Kao prvo, provera rada stavlja na probu kov starešina i delatnika, a kao drugo, na probu se stavlja i obim njihovog shvatanja istine. Neki ljudi ne mogu da rade procenu kvaliteta jer im je kov loš i to ih sprečava, ne shvataju istinu u toj oblasti i ne mogu da prozru probleme. Njihove provere se svode na otaljavanje posla, ne znaju šta treba da provere. Neki ljudi imaju zadovoljavajući kov, ali pošto je njihovo shvatanje istine plitko, mogu da uoče probleme, ali ne znaju kako da ih reše. Kod tih ljudi ipak ima prostora za napredovanje. Međutim, ako ljudi ne mogu ni da uoče probleme, ne postoji način da napreduju.

Sprovođenje rada na pisanju članaka o iskustvenom svedočenju podrazumeva važan korak provere koji zavisi od toga da li starešine i delatnici poseduju istina-stvarnost. Pored provere starešina i delatnika sa relativno lošim kovom i koji su donekle slabi, takođe treba da pitate i razumete one sa prosečnim kovom. Ako okruženje nije pogodno, možete da pošaljete nekoga da se raspita i shvati situaciju i napravi detaljan zapis. Ako okruženje dozvoljava, najbolje je da lično odete i stupite u kontakt s nadzornikom tog posla; postavite pitanja, raspitajte se i shvatite konkretnu situaciju u kojoj se nalazi taj posao i vidite koliko se on dobro sprovodi. Ukratko, kada se jednom izda radni aranžman za pisanje članaka o iskustvenom svedočenju, to nije nešto što može da se završi za mesec ili dva. To nije privremeni zadatak, već dugoročan rad. Starešine i delatnici ne treba da pružaju samo smernice, nadzor, podsticaj i proveru u prvih mesec ili dva po izdavanju radnog aranžmana i da smatraju da su obavili posao. Umesto toga, oni moraju stalno i dugoročno da prate taj rad. Slabijim crkvenim starešinama smernice moraju da se pruže lično. Što se tiče crkvenih starešina koje mogu samostalno da sprovode radne aranžmane, oni takođe treba da primenjuju redovne provere kako bi bili u toku s napredovanjem posla i rešili sve probleme koji iskrsnu. To je odgovornost i obaveza starešina i delatnika. Prema tome, jedno je sigurno u vezi sa starešinama i delatnicima koji obavljaju posao: nikada nisu besposleni. Neke starešine i delatnici uvek misle: „Radni aranžmani su izdati i ja sam besedio o tome kako ih treba sprovesti. Završio sam svoj posao, nema šta drugo da se radi. Tako da ću obaviti neke odgovarajuće sitne poslove, kao što su pomoć u kuvanju i ugošćavanju ili kupovini nekih dnevnih potrepština koje nedostaju braći i sestrama.” Ostaju besposleni nakon izdavanja radnih aranžmana i osećaju da su završili svoj posao i da više nemaju šta da rade. To pokazuje da ne znaju kako se obavlja posao ili preuzima odgovornost za konkretne zadatke. U stvari, kada se izdaju razni radni aranžmani Božje kuće, sve dok Višnji ne naredi da se stane, rad mora da se nastavi i ne može se zaustavi na pola puta. Na primer, rad na pisanju članaka o iskustvenom svedočenju – da li je Višnji naredio da se stane s tim? Da li je došlo neko obaveštenje da se taj rad zaustavi? (Ne.) Dakle, kako starešine i delatnici treba da izvrše taj posao? Nemojte biti motivisani samo kratkotrajnim elanom. Kada se prvi put izda radni aranžman, puni ste elana, preduzimljivi i željni da sarađujete na tom poslu. Međutim, nakon nekog vremena, ako Višnji ne podstiče, ne izdaje nova uputstva ili ne daje dalje direktive za taj radni aranžman, možete da pomislite da pošto Višnji nije uredio ništa novo, možete taj posao da zanemarite. To nije prihvatljivo; to je zanemarivanje odgovornosti. Bez obzira na to koliko dugo se taj posao sprovodi, i bez obzira na to da li se Višnji za njega raspitivao, da li je podsticao ili isticao taj posao za to vreme, dokle god ti je taj posao poveren, treba da ga nosiš, neprestano obavljaš i dobro izvršavaš. Šta znači „neprestano”? To znači da sve dok Višnji ne naredi da se stane, starešine i delatnici moraju neprekidno i kontinuirano da obezbeđuju smernice, nadzor, podsticaj, proveru i praćenje tog posla. Osim ako ne podneseš ostavku ili budeš otpušten, sve dok si na svom položaju, taj posao je nešto što moraš da radiš dobro kao starešina ili delatnik. To je i zadatak koji moraš stalno da sprovodiš i pratiš. Kako to treba primenjivati? Svaki put kada posetiš neku crkvu, moraš da pitaš lokalne starešine i nadzornika tog posla: „Kako napredujemo sa člancima o svedočenju u poslednje vreme? Ima li nekih dobrih, relativno dirljivih članaka o svedočenju? Postoje li članci s posebnim iskustvima?” Ako kažu da postoje, treba da pogledaš te članke. Ako zaista sadrže praktična iskustva i odista su poučni, treba ih brzo poslati. Svaki put kada posetiš neku crkvu, prvo moraš da se raspitaš o tome. To je konkretan zadatak koji moraš da sprovedeš, obaveza koju ne smeš da izbegneš – to je tvoja odgovornost. Bez obzira na to da li Višnji podstiče ili se raspituje o tom pitanju, taj zadatak je uključen u ono što treba da uradiš. Ako su braća i sestre zauzeti obavljanjem svojih dužnosti i nemaju vremena da pišu članke o svedočenju, moraš da ih podstičeš, govoreći: „Pisanje dobrih članaka o svedočenju veoma je korisno za život-ulazak Božjeg izabranog naroda, a takođe je i važna dužnost.” Međutim, neke starešine kažu: „Braća i sestre smatraju da su već napisali sva svoja iskustva i da nemaju više šta da kažu.” Da li je ta izjava tačna? U stvari, ljudi ne primećuju i previđaju mnoga duboko proživljena iskustva. Tek kada pročitaju iskustvena svedočenja koja su napisali drugi, sete se da su i oni imali slična iskustva. Stoga, pisanje članaka o iskustvenom svedočenju zahteva pažljivo razmišljanje i razmatranje. Postoji mnogo iskustvenih shvatanja o kojima vredi pisati. Da li je nedostatak vremena za pisanje valjan razlog? To je dužnost koju ljudi treba da obavljaju. Bez obzira na to koliko su zauzeti, treba da odvoje vreme za pisanje. Ako ne znaju kako da napišu članak o svedočenju, treba da ga izdiktiraju nekome ko će da ga uredi i tako pripremi dobar članak. Na taj način će, zahvaljujući tvom podsticaju i usmeravanju, biti napisan još jedan dobar članak o iskustvenom svedočenju. Da li znaš koliko ljudi može da izvuče pouku iz tog članka? Kolikom broju ljudi može da bude od pomoći i da ima koristi od njega? Ako ne nadgledaš i ne usmeravaš, a ni lokalne crkvene starešine nemaju osećaj bremena, misleći da su braća i sestre napisala sva svoja iskustvena svedočenja i da nema više o čemu da se pišu članci, onda taj dobar članak o iskustvenom svedočenju nikada neće videti svetlost dana. Ponekad, kada posetiš neku crkvu, neka braća i sestre proćaskaju s tobom i kažu: „Pretrpeo sam svakakve nedaće u životu. Otkad sam počeo da verujem u Boga, mnogo su me progonili. Bog me je vodio na svakom koraku. Video sam divna Božja dela i shvatio da Bog sve određuje i da Bog zaista ima neprikosnovenost nad svime – to je potpuno tačno!” Kada ti ispričaju svoje iskustvo, pitaš ih da li su o tome napisali članak, a oni kažu: „Ne, ja sam neobrazovan, ne umem da pišem. Osim toga, drugi kažu da to iskustvo i nije nešto vredno.” „Kako jedno tako divno iskustvo može da ne bude vredno?” ti im kažeš. „Posle svakog koraka u svom iskustvu, duboko si osetio Božju neprikosnovenost, Božje vođstvo i Božji poredak. Koje iskustvo bi moglo da bude vrednije od tog? Takve doživljaje treba zapisati, a ne propustiti.” Zatim brzo organizuješ obrazovaniju braću i sestre da im pomognu da ga napišu. U roku od tri dana, dobar i odličan članak o svedočenju je napisan, a zatim pretvoren u video-zapis o iskustvenom svedočenju. Svako ko ga vidi kaže: „Ovo iskustvo je fantastično! Vrlo je poučno videti tako nešto! Zaista pokazuje da je Bog neprikosnoven nad svime – baš je tako! To je sada potvrđeno u još većoj meri, a naša vera u Boga je veća.” Drugi kažu: „Ovaj članak o iskustvenom svedočenju napisan je veoma praktično i veoma je dirljiv. Bilo bi još bolje kada bi se od toga napravio film!” Mnoga braća i sestre željno iščekuju da se što pre o njemu snimi film. Dakle, zato što su se starešine i delatnici prema crkvenom radu poneli odgovorno i odano, neobavezan razgovor je doveo do dobrog članka i dobrog materijala za film. To je najbolje svedočanstvo i najbolja tema za svedočenje o Božjoj neprikosnovenosti i poretku. Takve priče mogu da povećaju veru mnogih ljudi, a takođe i da pouče mnoge! Kako ti se čini da starešine i delatnici rade na taj način? Ne pridržavaju se nikakvih formalnosti u svom radu. Gde god da odu, postavljaju pitanja, raspituju se i komuniciraju sa braćom i sestrama, stapaju se s njima bez ceremonije. Oni ne samo da imaju osećaj bremena u svojim srcima, već i snažan osećaj odgovornosti. Dosledno radeći to, oni prirodno postižu rezultate. Zar Bog to neće zapamtiti? To su dobra dela, zar ne? Recite Mi, da li je to težak posao? Da li podrazumeva patnju? Da li podrazumeva veranje po planinskim liticama ili skakanje u ognjeno more? Ne. Nije težak. Potrebno je samo da uđete svim srcem u njega. S tim poslom u srcu, gde god da odeš, postavljaš pitanja i raspituješ se: „Kako napreduje posao? Da li je bilo dobrih članaka u poslednje vreme? Za braću i sestre koji imaju iskustva, ali još nisu napisali članke, da li znate kako da ih uputite da ispričaju svoja iskustva? Da li znate kako da im pomognete da se izraze i da ih usmerite da ih napišu?” Gde god da odeš, uvek moraš da razgovaraš u zajedništvu o tom pitanju, da radiš stvari vezane za taj posao i da izgovaraš reči vezane za taj posao. Zar takva primena ne čini rad starešina i delatnika obilnijim? Može li doći do situacije u kojoj ste besposleni i nemate šta da radite? (Ne.) Mogu li starešine i delatnici koji tako rade da se umore ili da umru od iscrpljenosti? (Ne mogu.) Neće se umoriti niti umreti od iscrpljenosti, posao će biti plodonosan i Bog će ga zapamtiti. Ako tako radiš, mnogi će izvući pouku, a braća i sestre će osećati da je pisanje članaka o iskustvenom svedočenju vredno i smisleno. Ranije su mislili da njihova iskustva nemaju vrednost, ali su zahvaljujući tvojim smernicama shvatili kako da pišu članke o iskustvenom svedočenju. To takođe pogoduje njihovom život-ulasku. Samo kada tako radiš, ti ispunjavaš odgovornosti starešina i delatnika.

Da li ste zahvaljujući razgovorima u zajedništvu o tome kako starešine i delatnici treba da vrše proveru rada naučili kako da proveravate rad? Provera rada nije pronalaženje grešaka ili cepidlačenje, već gledanje kako je posao urađen, da li je uređen, da li je neko zadužen za posao, kako se posao razvija, kakav je napredak, da li se nesmetano odvija, da li se radi po načelima, da li je plodonosan i tako dalje. Istovremeno, potrebno je da posmatrate, pregledate i procenite efikasnost rada, i da na osnovu toga pronađete bolje i prikladnije načine za sprovođenje posla. Što se tiče radnog aranžmana kao što je organizovanje pisanja članaka o iskustvenom svedočenju, sve dok Višnji ne objavi da se zaustavi, taj posao treba stalno pratiti i sprovoditi i to je korisno za život-ulazak Božjeg izabranog naroda. Ako neki ljudi smatraju da već postoji dovoljno iskustvenih svedočanstava i da Božji izabrani narod ne može sve da ih pročita, može li onda taj posao da se zaustavi? Ne može da se zaustavi. Što je više iskustvenih svedočenja, to bolje; što ih je više, to će njihovo izobilje biti veće – to je ono što najviše pomaže Božjem izabranom narodu da uđe u istina-stvarnost. Kada neki novi vernici pročitaju ta iskustvena svedočenja, znaće kako da dožive Božje delo. Posle perioda prikupljanja iskustava i zadobijanja rezultata, spontano će moći da pišu članke o iskustvenom svedočenju. Neki ljudi sa površnim iskustvom takođe mogu da izvuku pouke iz tih donekle dubljih iskustvenih svedočenja i mogu da ostvare dublja iskustva i napišu bolje članke o svedočenju. Od tih svedočenja korist imaju i ljudi u religiji i Božji izabrani narod u Božjoj kući. Stoga, rad na pisanju članaka o iskustvenom svedočenju nikada ne može da se zaustavi. Rukovodioci i radnici moraju stalno da prate taj rad i ne treba da ga zaustavljaju iz bilo kojeg razloga ili izgovora. To je važna stavka rada u crkvi. Starešine i delatnici treba da preuzmu vođstvo u pisanju članaka o iskustvenom svedočenju. Ta primena najbolje otkriva da li poseduju istina-stvarnost. Ako ne mogu da napišu članke o iskustvenom svedočenju, onda nisu u skladu s merilom koje se zahteva od starešina ili delatnika i ne mogu da rade stvaran posao; treba ih otpustiti i eliminisati. Kada dobro obave taj posao, starešine i delatnici treba stalno da posećuju druge crkve kako bi se raspitali o napretku posla. Oni mogu da postavljaju pitanja i da uče o poslu: „Nekoliko braće i sestara u vašoj crkvi koji su relativno prilježni u svojoj potrazi, svi imaju neka iskustva – mogu li da napišu neke članke o svedočenju?” Takođe treba da pitaju one koji su upravo prihvatili istiniti put kako su oni istraživali i došli do toga da ga prihvate, i da li mogu da zapišu svoje utiske u vezi s tim. Starešine i delatnici ne samo da moraju stalno da se raspituju, upoznaju, prate i sprovode taj posao, već moraju i da provere kako sprovođenje napreduje: „Da li ste u poslednje vreme organizovali ljude da obave ovaj posao? Koliko je članaka o iskustvenom svedočenju napisano? Koliko ih je u skladu s merilom? Koliki je procenat članaka koji su u skladu s merilom?” Nadzornik odgovara: „Od poslednjeg zajedništva, u našoj crkvi su već napisani neki članci o iskustvenom svedočenju, a poslato je i nekoliko članaka koji su u skladu s merilom. Neprekidno radimo na tome.” To je u redu; to znači da si taj zadatak valjano obavio. Imajući to u vidu, da li postoji neposredna veza između sposobnosti crkve da proizvede iskrene članke o iskustvenom svedočenju i uloge starešina i delatnika? S jedne strane, potrebno je da stalno razgovaraš u zajedništvu o tom aspektu rada; s druge, potrebno je da vodiš vlastitim primerom, da se stalno raspituješ o poslu, kao i da učestvuješ u njemu i da ga pratiš. Pošto si neko vreme pratio rad, a zatim otišao iz te crkve, trebalo bi kasnije da se vratiš da proveriš kako je sve sprovedeno. Zar to nije ono što starešine i delatnici treba da rade? To je odgovornost i obaveza starešina i delatnika.

Starešine i delatnici moraju da shvate ozbiljno i da ozbiljno sprovedu svaki radni aranžman koji Božja kuća izda. Često treba da koristiš radne aranžmane da bi uporedio i proverio sav posao koji si obavio. Takođe treba da ispitaš i razmisliš koje zadatke za to vreme nisi dobro obavio ili pravilno sproveo. Brzo treba da nadomestiš i da se raspitaš o svakom zadatku koji je dodeljen i koji se zahteva u radnom aranžmanu, a koji je zanemaren. Ako zbog nekog drugog konkretnog zadatka ne možeš to da uradiš, možeš da poveriš drugima da provere i da prate rad koji nije dobro obavljen. Nemoj samo da izdaješ naređenja i da misliš da je zadatak obavljen nakon dodeljivanja i uređivanja posla, i da posle samo besposleno stojiš po strani. Kao starešina, ti si odgovoran za sav posao, a ne samo za jedan zadatak. Ako vidiš da je određeni zadatak posebno važan, možeš da nadgledaš taj zadatak, ali takođe moraš da nađeš vremena da proveriš, usmeriš i pratiš druge zadatke. Ako osećaš zadovoljstvo samo kada dobro obaviš jedan zadatak i onda smatraš da si završio posao, a ostale zadatke dodeljuješ drugima tako da za njih ne brineš i ne raspituješ se, to je neodgovorno ponašanje i zanemarivanje odgovornosti. Ako si starešina, onda bez obzira na to za koliko zadataka si odgovoran, tvoja je odgovornost da stalno postavljaš pitanja i raspituješ se o njima, da istovremeno proveravaš i rešavaš probleme čim se pojave. To je tvoj posao. Tako da, bez obzira da li si regionalni, okružni ili crkveni starešina, ili bilo koji vođa tima ili nadzornik, kada se jednom upoznaš sa obimom svojih odgovornosti, moraš često da se preispituješ da li radiš stvaran posao, da li si ispunio odgovornosti koje treba da ispuni starešina ili delatnik, kao i koje zadatke – od nekoliko koji su ti povereni – nisi uradio, koje ne želiš da uradiš, koji su dali loše rezultate i čija načela nisi uspeo da dokučiš. Sve su to stvari koje treba često da preispituješ. Istovremeno, moraš da naučiš da razgovaraš u zajedništvu i da postavljaš pitanja drugim ljudima i moraš da naučiš kako da u Božjim rečima i u radnim aranžmanima prepoznaš plan, načela i put primene. Prema svakom radnom aranžmanu, bilo da se odnosi na administraciju, osoblje ili crkveni život, ili na bilo koju vrstu stručnog rada, ako se dotiče odgovornosti starešina i delatnika, onda je to odgovornost koju starešine i delatnici treba da ispune, a u okviru nadležnosti i odgovornosti starešina i delatnika – to su zadaci kojima treba da se baviš. Naravno, prioritete treba odrediti na osnovu situacije; nijedan posao ne sme da kasni. Neke starešine i delatnici kažu: „Nemam tri glave i šest ruku. U radnom aranžmanu ima tako mnogo zadataka; nikako neću moći sa svim da izađem na kraj ako sam zadužen za sve njih.” Ako postoje neki zadaci u koje ti lično ne možeš da se uključiš, da li si se onda postarao da ih neko drugi obavi? Da li si, nakon što si to organizovao pratio i raspitivao se? Da li si proverio njihov rad? Svakako si imao vremena da se raspitaš i da obaviš proveru, zar ne? Sigurno jesi! Neke starešine i delatnici kažu: „Poslove mogu da obavljam samo jedan po jedan. Ako tražite da proveravam, mogu da proveravam samo jedan po jedan zadatak; ništa više od toga nije izvodljivo.” Ako je tako, onda si beskoristan, imaš izuzetno loš kov, nemaš radnu sposobnost, nisi stvoren da budeš starešina ili delatnik i treba da se povučeš. Samo radi neki posao koji ti odgovara – ne izazivaj kašnjenja u radu crkve i u životnom rastu Božjeg izabranog naroda jer je tvoj kov isuviše loš da bi obavljao posao; ako ne razmišljaš tako, sebičan si i podao. Ako si običnog kova, ali si u stanju da imaš obzira prema Božjim namerama, spreman si da se obučavaš i nisi siguran da li možeš dobro da obaviš posao, onda treba da potražiš nekoliko ljudi dobrog kova da sarađuju s tobom na tom poslu. To je dobar pristup i računa se kao razuman. Ako je tvoj kov isuviše loš i zaista si nesposoban da izneseš taj posao, a ipak želiš da ostaneš na tom položaju i uživaš u njegovim prednostima, onda si sebičan i podao čovek. Starešine i delatnici moraju da imaju savest i razum – to je veoma važno. Ako nemaju ni toliko ljudskosti, oni nikako ne mogu da budu starešina ili delatnik, a čak i ako obave nešto posla, oni će biti lažne starešine koje će samo naneti štetu Božjem izabranom narodu i ugroziti rad crkve. Starešine i delatnici treba da imaju u vidu Božje namere; oni nikako ne smeju da se ponašaju diktatorski i da preuzmu sve na sebe, da bi na kraju loše obavili sav posao i usporili sav rad crkve, kao i život-ulazak Božjeg izabranog naroda. Zar to ne bi bio veliki prestup? Dakle, ljudi sa suviše lošim kovom nikako ne mogu da budu starešine i delatnici. Oni koji nemaju bogobojažljivo srce i koji su još manje u stanju da budu obzirni prema Božjim namerama ne mogu da budu starešine i delatnici; ne mogu da budu zaduženi za bilo koji zadatak. Važno je da starešine i delatnici budu svesni sebe. Ako ne možeš da radiš stvaran posao, ali i dalje želiš da preuzmeš sve na sebe i voliš da uživaš u prednostima statusa, to je čista definicija lažnog starešine i treba da budeš otpušten i eliminisan.

Nakon zajedništva o odgovornostima koje starešine i delatnici treba da ispune u vezi s radnim aranžmanima Božje kuće, da li sada imate predstavu o tome kako starešine i delatnici treba da se ophode prema radnim aranžmanima i da ih sprovode? (Da.) Postoje li neke teškoće? Među raznim zadacima navedenim u okviru odgovornosti starešina i delatnika o kojima smo razgovarali, neki ljudi mogu da se usredsrede samo na jedan ili dva aspekta, dok neki drugi možda neće biti u stanju da ostvare čak ni jedan ili dva aspekta. Što se tiče starešina i delatnika koji mogu da se usredsrede na jedan ili dva aspekta rada, ako imaju dovoljno dobar kov i mogu da nauče da prate i druge aspekte rada, onda su u osnovi u skladu s merilom. Međutim, ako ostanu samo na nivou propovedanja doktrina i održavanja skupova, ali ne mogu da obavljaju konkretan posao i ako, kada se od njih zatraži da učestvuju u proveri i praćenju konkretnih zadataka, oni postaju zabrinuti, bez planova, koraka ili puteva koje treba slediti, ne znajući šta da rade, to ukazuje na loš kov. Da li ljudi lošeg kova mogu da sprovedu radne aranžmane? (Ne mogu.) Takve starešine i delatnici nisu u skladu s merilom. Kako treba da se nosite s takvim starešinama i delatnicima? Recite im: „Radni aranžmani su izdati i jasno nam je koje zadatke treba da izvršimo i kojih načela treba da se pridržavamo, ali ti ne znaš šta da radiš i nemaš put koji treba da slediš. Pa ipak, još uvek imaš drskosti da besediš i da nam propovedaš. Treba odmah da se povučeš! Ti nisi sposoban da budeš ni starešina ni delatnik, ti ne možeš da ispuniš tu odgovornost. Brzo to predaj nekome ko je sposoban! Prestani da izvikuješ parole, niko neće to da sluša!” Da li je to valjan način da se s tim izađe na kraj? (Jeste.) Ako ne možeš da obaviš posao, u čemu je poenta slepog izvikivanja parola! Svako može da pročita radne aranžmane; svako može da govori o doktrinama – suština je u tome kako to zapravo radiš. Ako to ne možeš, onda nisi podoban da budeš ni starešina ni delatnik. Nijedan zadatak nije prost kao pasulj. Svaki zadatak zahteva od starešina i delatnika da razviju konkretne planove sprovođenja u okviru načela zasnovanih na konkretnoj situaciji. Istovremeno, oni moraju da znaju kako da nadgledaju, proveravaju i prate dok se posao ne sprovede na odgovarajući način, u potpunosti ispunjavajući zahteve radnih aranžmana, dok ne dostigne cilj i ne da rezultate. Tek tada su ispunili odgovornosti starešina i delatnika; tek tada su u skladu s merilom kao starešine i delatnici.

Stavovi i ispoljenja lažnih starešina u pogledu radnih aranžmana

Upravo smo u zajedništvu razgovarali o tome koje su odgovornosti starešina i delatnika kada je reč o radnim aranžmanima. Sada ćemo razgovarati o tome kako se manifestuju lažne starešine. Kakav stav prema radnim aranžmanima imaju lažne starešine s kojima ste se susretali? Koje postupke i ispoljenja prikazuju? Lažne starešine obično shvate iz reči radnih aranžmana šta treba da se uradi, konkretne zahteve Višnjeg i šta su konkretni radni projekti, ali oni to razumeju samo u smislu doktrine. Oni i dalje ne shvataju niti temeljno shvataju konkretna načela, merila i puteve primene za sprovođenje radnih aranžmana. Nakon preuzimanja radnih aranžmana, oni takođe otaljavaju posao, razgovaraju u zajedništvu o tome kako da se radi posao i kako da izdaju i sprovedu radne aranžmane. Međutim, ma koliko razgovarali u zajedništvu, to je samo bukvalno, doktrinarno shvatanje radnih aranžmana. Što se tiče toga kako konkretno sprovesti radne aranžmane i koji rezultati mogu da se postignu, kao i koliko će efikasno biti sprovođenje ako odaberu određene ljude da rade posao ili se odluče da sprovedu određeni plan, ili da li ciljevi i rezultati koji se zahtevaju u radnim aranžmanima mogu da se ispune, oni tih aspekata nisu svesni i nisu im jasni. Kada lažne starešine sprovode radne aranžmane, obično samo održavaju okupljanje da propovedaju neke reči i doktrine, razdele posao, pomenu nekoliko Božjih zahteva, i onda svako izražava svoju odlučnost. Smatraju da tako rade svoj posao. Oni veruju da su ispunili svoju odgovornost čim razdele posao, zaduže nekoga da ga vodi i pomenu ishod koji Božja kuća zahteva. Tada se osećaju potpuno opušteno, kao da je posao završen. Nemaju pojma kada da provere rad, koji problemi i teškoće mogu da se jave u poslu, a koje probleme mogu i koje ne mogu da reše njihovi podređeni. Takođe ne znaju koje važne zadatke moraju da prate i da daju smernice. Na primer, važni koraci kao što su nadzor, podsticanje i provera nikada ne padaju na pamet lažnim starešinama. Nešto bolje lažne starešine, koje imaju kakvu-takvu savest i ne žele da jedu besplatno, veruju da bi trebalo nešto i da rade. Oni će posetiti crkvu i pitati braću i sestre da li imaju bilo kakvih problema. Neko će im reći: „Mi, braća i sestre, često imamo nesuglasice kada smo zajedno. Kada nam se mišljenja razilaze, svađamo se unedogled i kod nas se otkriva plahovitost.” Lažne starešine će odgovoriti: „To je lako rešiti”, a zatim organizuju okupljanje na kojem besede: „Ljudi treba da se nauče trpeljivosti i strpljenju; ljudi treba da nauče da budu ponizni, da ne budu nadmeni i da se nauče pokornosti. To je Božja namera. Ko god otkrije iskvarenu narav treba da preispita sebe i da prihvati orezivanje, a ne da živi prema svojoj iskvarenoj naravi.” Nakon što je izbesedio svu tu doktrinu, on dodaje: „Vi možete sami da rešite preostale probleme. Nisam baš vešt u tehničkim pitanjima. U svakom slučaju, održao sam ovo okupljanje za vas; vi samo radite onako kako mislite da treba. Ključna i važna stvar je da budete odani u obavljanju svojih dužnosti i da se ne držite sopstvenih ideja.” Kada to saslušaju, ljudi razmisle i kažu: „Naš problem nije samo otkrivanje iskvarenosti, plahovitosti i sebičnih želja, već i to što smo nesigurni i nisu nam jasna neka tehnička pitanja i ne znamo kako da postupamo u skladu s načelima. Taj problem nije rešen!” Lažne starešine odgovaraju: „Čitajte još Božjih reči. Kada se razreše iskvarene naravi koje otkrivate, i ta pitanja će biti rešena.” Posao u kojem su lažne starešine najveštije je izgovaranje doktrina i izvikivanje parola. Ne predviđaju česte probleme koji se mogu pojaviti u radu. Kada neko spomene neki problem, on ima samo jedno rešenje, a to je da ga objasni nekim rečima i doktrinama, a zatim da ponudi neki podstrek ili savet i smatra da je time obavio posao. Ne može da osmisli nikakve konkretne planove i ne može da pruži ispravne smernice i pomoć. Zar posao lažnih starešina nije jednostavan i lak? Gde god da odu, samo propovedaju, prvenstveno se usredsređuju na izgovaranje doktrina i izvikivanje parola. Takva situacija je prilično česta među starešinama i delatnicima, zar ne? Ne mogu da sprovedu određeni posao i ne znaju kako da izvrše, sprovedu ili prate radne aranžmane koji se izdaju. Ne znaju koje su njihove radne obaveze, niti koje zadatke treba da obavljaju. Kada se od njih traži da obave konkretan posao, oni samo izvikuju parole. Kada neko spomene neki problem, oni ga iskoriste kao priliku da počnu da propovedaju. Ako se spomene ključni problem koji ne mogu da reše, oni pribegavaju orezivanju i prekorevanju ljudi. Nemaju druga rešenja i uopšte ne mogu da reše probleme i odstupanja koja se javljaju u radu. To je glavna karakteristika lažnih starešina. Postoje i lažne starešine od kojih se traži da sprovedu radni aranžman i da provere koje teškoće nastaju dok se posao izvršava – ako mogu da reše teškoće, treba to da urade odmah; ako ne mogu, mogu da prikupe neka pitanja i da tragaju naviše, a Višnji će ih rešiti. Ali ono što se zaista dešava jeste da, kada idu na lice mesta da učestvuju u tom poslu, oni sazivaju sve na okupljanja tokom celog dana, i pored otkrivanja ko je s kim u sukobu, ko se s kim uvek raspravlja, čija ljudskost nije previše dobra, ko ima iskrivljeno razumevanje, ko je nadmen i uvek se drži svojih ideja, ko je proždrljiv i lenj, ko liči na bezvernike i koji su ljudi zli, oni ne mogu da identifikuju nikakve probleme niti poteškoće koje se javljaju u sprovođenju posla, niti mogu da uvide te probleme. Da li mislite da takve starešine i delatnici mogu da izvrše svoj posao? (Ne.) U čemu je problem? (Njihov kov je isuviše loš, nemaju sposobnost razlučivanja i ne mogu da prepoznaju probleme.) Koliko takvih starešina ima u vašoj okolini? Da li vaše starešine mogu da prepoznaju probleme? Ako se izda radni aranžman i starešine i delatnici samo izvikuju parole i propovedaju bez ikakvih konkretnih planova ili koraka za sprovođenje radnog aranžmana, ne znajući kako da obave posao, onda posao ne može da se sprovede. On u suštini postaje nevažeći i poništava se. Ključ za kvalitetno sprovođenje radnog aranžman u crkvi i za njegovu efikasnost leži u tome da li starešine i delatnici mogu da rade stvaran posao. Ako starešine i delatnici imaju dobar kov, radnu sposobnost i odanost, onda će radni aranžman biti dobro sproveden. Ako starešine i delatnici imaju loš kov, smeteni su i nemaju radnu sposobnost, onda bez obzira na to da li u crkvi ima nekoga ko je talentovan u oblasti datog posla ili koliko su braća i sestre voljni da sarađuju, radni aranžman se ne može sprovesti, a kamoli se mogu postići bilo kakvi rezultati.

Rad lažnih starešina je ograničen na ono što ljudi mogu da vide na površini. Čak i kada sprovode radne aranžmane, to je samo formalnost, bez ikakvog naknadnog praćenja ili provere. Njihov rad ostaje na nivou pukog otaljavanja; nema nikakvu stvarnu snagu iza sebe i ne postiže nikakve rezultate. Na primer, kada se radi o pisanju članaka o iskustvenom svedočenju, nakon dobijanja tog radnog aranžmana, lažni starešina saziva ljude na okupljanja da razgovaraju u zajedništvu i da se pozabave raznim pitanjima iz radnog aranžmana koja im nisu jasna. Nakon što završi sa propovedanjem doktrina, i kada deluje da su ljudi shvatili, lažni starešina misli: „Posao je dodeljen, šta sad da radim? Pošto Božja kuća zahteva pisanje članaka o iskustvenom svedočenju, treba i ja da pišem. Ako ne budem pisao, zar ljudi neće imati loše mišljenje o meni kao starešini?” Kod kuće razmišlja šta da napiše i nakon jednog dana još uvek ništa nije napisao. Onda misli: „Pisanje članka je prilično izazovno. Obično se osećam kao da imam iskustva, ali zašto ih nema kada počnem da pišem? Gde su nestala ta iskustva? Ne, ja imam iskustva, samo me metoda pisanja zbunjuje. Previše izlazim i komuniciram s ljudima, to me ometa, kvari mi koncentraciju. Ne smem uvek s ljudima da razgovaram u zajedništvu o poslu; u suprotnom, moj um će nastaviti da luta i neću moći da napišem članak. Moram da odvojim malo vremena da dobro razmislim o tome kako da ga valjano napišem pre nego što počnem da pišem.” On pisanje članaka čini svojim glavnim zadatkom i posao koji bi starešina ili delatnik trebalo da obavlja smatra za sporedan zadatak. On provodi čitave dane kod kuće pišući članke, ne obraća pažnju na sprovođenje posla i ne pokušava da sazna niti da dokuči koliko ljudi u raznim drugim crkvama može da piše članke ili da li postoje pogodni ljudi da usmeravaju posao i da procenjuju kvalitet rada – on nema pojma o tim stvarima. Posle mesec dana ne samo da nije napisao članak, već ne zna ni kako posao napreduje u crkvi. U čemu je tu problem? Nakon izdavanja radnog aranžmana, neke crkvene vođe lošeg kova ne znaju kako da rade stvaran posao. Kao i pomenuti pojedinac, oni samo propovedaju neke reči i doktrine, izvikuju parole, i to je to. Nije im važno da li su braća i sestre voljni da pišu ili ne; starešine ih ne podstiču niti usmeravaju, a još manje ih ispravljaju. A lažni starešina se ne brine o takvim starešinama i delatnicima. Neka braća i sestre pišu jednu vrstu članaka, a neka drugu, ali nema ko da proveri da li je to što pišu praktično i u skladu s načelima. Braća i sestre ne razumeju načela i ne znaju koga da pitaju; oni samo pišu zato što im je rečeno, poštuju uređenje Božje kuće. Ima i onih koji imaju iskustva, ali im nedostaje obrazovanje; ti ljudi nemaju nikoga da im pomogne da lektorišu svoje članke i niko ništa ne organizuje po tom pitanju. Svakovrsni problemi se javljaju, a gde su starešine i delatnici? Šta oni rade? Oni su u „izolaciji” i pišu članke! Lažne starešine ne znaju čime treba da se bave niti koje zadatke treba da obavljaju. Radni aranžmani se sprovode u crkvi na različite načine, pri čemu se koriste različiti pristupi, a oni se ne raspituju ni o jednom od njih. Kada se braća i sestre susreću s raznim problemima dok obavljaju svoje dužnosti i prijavljuju im te probleme, oni ih ne rešavaju. Kao rezultat toga, gomilaju se mnogi problemi i teškoće, a sve vrste članaka o iskustvenim svedočenjima se takođe gomilaju i nema nikoga da ih lektoriše, pregleda ili proceni kvalitet. Ipak, lažne starešine ne prate i ne proveravaju ta pitanja, a braća i sestre ne mogu da ih pronađu kada imaju problema. Lažne starešine ne shvataju da je taj posao njihova odgovornost i da treba da prate taj rad. Zar oni nisu smeće? (Jesu.)

Način na koji starešina ili delatnik sprovodi posao, kao i efikasnost i rezultati njegovog rada, testiraju da li je on u skladu s merilom. To takođe testira njegovu ljudskost, njegov kov i radnu sposobnost i da li ima osećaj bremena. Kada lažne starešine dobiju radni aranžman, smatraju da su svoj posao završili kada završe razgovor u zajedništvu o njemu. Oni ne učestvuju, ne nadgledaju, ne podstiču, ne proveravaju, niti prate sprovođenje. Oni ne shvataju da su ti zadaci njihovi zadaci; oni ne shvataju da su ti zadaci njihova odgovornost kao starešina i delatnika. Oni veruju da biti starešina ili delatnik zahteva samo sposobnost propovedanja. Zar nisu tupavi? Mogu li tupani da budu u skladu s merilom kao starešine i delatnici? (Ne mogu.) Ne mogu da budu u skladu s merilom kao starešine i delatnici, ali misle da su prilično dobri i veruju da mogu da rade posao. Da im ne fali neka daska u glavi? Oni ne mogu da sprovedu ni jedan tako prost zadatak kao što je pisanje članaka o iskustvenom svedočenju. To je jedan od najlakših zadataka – treba samo pokrenuti ljude dobrog kova sa životnim iskustvom da napišu članke o svedočenju, a zatim ih pratiti i usmeravati. Neke starešine i delatnici imaju prosečan kov i nizak nivo obrazovanja i nisu dobri u radu na izradi tekstova, ali mogu da imenuju odgovarajuće ljude da za to budu zaduženi. Tako i dalje mogu da rade stvaran posao. Ako ne znaju čak ni kakve ljude da zaduže za taj posao i za procenu kvaliteta, onda oni ne umeju da rade posao i lažne su starešine. Neki ljudi kažu: „Lažni starešina možda neće moći da radi na izradi teksta zbog lošeg kova i niskog obrazovanja, ali bi trebalo da može da radi druge poslove.” Da li je ta izjava tačna? (Nije.) Zašto nije? (Rad na pisanju članaka o iskustvenom svedočenju je jednostavan. Ako ne mogu jasno da objasne ili sprovedu posao, onda sigurno ne mogu da se nose ni sa drugim zadacima. Ne znaju kako da rade, niti da prate rad.) To pokazuje da je njihov kov isuviše loš. Oni su tupavi. Oni misle da je biti starešina ili delatnik isto što i biti zvaničnik velike crvene aždaje: dokle god umeju da laskaju, da se hvališu, izvikuju parole i učestvuju u prevari, da obmanjuju svoje nadređene i skrivaju stvari od svojih podređenih, mogu da se uglave i da primaju državnu platu. Oni ne shvataju da je najvažniji aspekt starešine ili delatnika učenje kako se radi stvaran posao. Zamišljaju da je posao starešine i delatnika veoma jednostavan. Posledica toga je da oni ne rade stvaran posao i postaju lažne starešine.

Koje su druge konkretne manifestacije lažnih starešina? Mogu li lažne starešine da prozru i dokuče načela i merila koja se zahtevaju u radnim aranžmanima? (Ne.) Zašto ne mogu? Ne mogu da prozru načela ovog posla i ne mogu da ga provere. Kada tokom konkretnog sprovođenja posla iskrsnu posebne situacije, oni ne znaju kako da ih reše. Kada ih u nekoj takvoj situaciji braća i sestre pitaju šta da rade, oni se zbune: „To se ne spominje u radnom aranžmanu, kako mogu da znam šta treba da se radi?” Ako ne znaš, kako možeš da sprovedeš taj posao? Ti ne znaš, ali ipak tražiš od drugih da ga sprovedu – da li je to realno? Da li je to razumno? Kada lažne starešine i lažni delatnici sprovode radne aranžmane, oni kao prvo nemaju pojma o koracima i planovima za sprovođenje radnih aranžmana. Kao drugo, kada naiđu na probleme, ne mogu da sprovedu proveru u skladu s načelima koja se zahtevaju u radnim aranžmanima. Stoga, kada tokom sprovođenja radnih aranžmana iskrsnu nebrojena pitanja, oni su potpuno nesposobni da ih reše. Pošto lažne starešine u ranim fazama ne mogu da prepoznaju, niti da predvide probleme, i ne mogu unapred da razgovaraju u zajedništvu, a u kasnijim fazama, kada problemi iskrsnu, ne mogu da ih reše, već samo isprazno propovedaju doktrine i kruto primenjuju propise, problemi se ponavljaju i traju, pri čemu jedan posao kasni, a drugi se ne sprovodi u dovoljnoj meri. Na primer, što se tiče radnog aranžmana Božje kuće za uklanjanje i proterivanje ljudi, kada lažne starešine obavljaju taj posao, oni uklanjaju samo one zle ljude, antihriste i zle duhove koji očigledno izazivaju poremećaje i smetnje, kao i bezvernike koje braća i sestre smatraju odbojnim i odvratnim. Međutim, ima još ljudi koje treba očistiti, a to su oni skriveni, podmukli, lukavi zli ljudi i antihristi. Braća i sestre ne mogu da ih prozru, a ne mogu ni lažne starešine. Zapravo, prema radnim aranžmanima Božje kuće, ti ljudi su već dostigli nivo da budu uklonjeni. Međutim, pošto lažne starešine ne mogu da ih prozru, oni i dalje smatraju te ljude dobrim, pa ih čak i unapređuju, gaje i koriste za bitne poslove, omogućavaju im da imaju vlast i da zauzimaju važne radne položaje u crkvi. Može li se tada sprovesti radni aranžman Božje kuće za uklanjanje i proterivanje ljudi? Mogu li se razni problemi temeljno rešiti? Može li rad na širenju jevanđelja da se odvija normalno? Jasno je da se radni aranžmani Božje kuće ne mogu temeljno sprovesti i da mnogo važnih poslova ne može dobro da se obavi. Pošto ljudi koje lažne starešine koriste nemaju nikakvu istina-stvarnost i mogu čak i da čine zla dela, to sprečava da se razne stavke crkvenog rada dobro izvedu. Lažne starešine koriste te zle ljude, dopuštaju im da obavljaju važne dužnosti i preduzimaju važne poslove u crkvi, dozvoljavaju tim zlim ljudima čak i da upravljaju prilozima. Da li će to prekidati i ometati rad crkve? Da li će to prouzrokovati gubitke u Božjim prilozima? (Hoće.) To je veoma ozbiljna posledica. Pošto lažne starešine ne mogu da ih prozru, nisu u stanju da ih provere, oni puštaju te zle ljude da preuzmu važne poslove, tako da posao biva potpuno upropašten. Kada obavljaju svoje dužnosti, ti zli ljudi uvek deluju površno, obmanjuju svoje nadređene, kriju stvari od svojih podređenih i ne rade nikakav stvaran posao; oni namerno postupaju nepromišljeno, obmanjuju ljude i čine svakakva zla dela. Međutim, lažne starešine ne mogu da ih prozru, a do trenutka kada primete probleme, velika katastrofa se već dogodila. Na primer, u Henanskoj parohiji su neki zli ljudi, koji su postali starešine, koristili razna odvratna sredstva da ukradu Božje priloge; ukrali su ogromne iznose koji nikada nisu vraćeni. Da li to ima ikakve veze s tim što starešine i delatnici biraju i koriste pogrešne ljude? (Ima.) Prema radnim aranžmanima, ako izabrani ljudi ne mogu da se prozru, prvo može da im se dodeli neki jednostavan posao, tako da i njihov rad i oni mogu da se prate i posmatraju neko vreme. Ljudima koji ne mogu da se prozru ni u kom slučaju ne smeju da se dodeljuju nikakvi važni poslovi, posebno ne ako to podrazumeva rizik. Tek nakon dugotrajnog posmatranja i sagledavanja njihove suštine treba doneti odluke o tome kako postupati i šta raditi s njima. Lažne starešine ne rade u skladu s radnim aranžmanima i ne mogu da dokuče načela; povrh toga, oni ne mogu da prozru ljude i koriste pogrešne ljude. To dovodi do gubitaka i u crkvenom radu i u Božjim prilozima. To je nesreća koju donose lažne starešine. Antihristi namerno koriste zle ljude, dok su lažne starešine smetenjaci, ne mogu da prozru nikoga i ne mogu da prozru suštinu bilo kojeg problema koji prepoznaju. Koriste i imenuju ljude isključivo na osnovu svojih osećanja. Većina ljudi koje lažne starešine pronađu su neprikladni; ti ljudi radu crkve nanose gubitke koji imaju iste posledice kao kada antihristi namerno koriste zle ljude. Lažne starešine koje imaju loš kov i nesposobne su za posao takođe dovode do prilično ozbiljnih posledica, zar ne? (Da.) Zato nemojte da mislite da samo antihristi krše radne aranžmane; lažne starešine takođe mogu da ih krše. Čak i ako to ne rade namerno, u krajnjoj liniji se i dalje sve svodi na kršenje radnih aranžmana. Zato što ne razumeju načela istine i nisu sposobni da prozru ljude i pitanja, lažne starešine na kraju krajeva krše radne aranžmane i nisu u stanju da obavljaju stvaran posao. To zadržava rad crkve i nanosi štetu Božjem izabranom narodu. Priroda i posledice njihovih postupaka su iste kao i kada antihristi obavljaju posao, što takođe dovodi do gubitaka u radu crkve i nanosi štetu život-ulasku braće i sestara.

Kada lažne starešine obavljaju posao i sprovode radne aranžmane, oni samo otaljavaju posao i sve što rade se pretvara u potpunu zbrku. Oni su prilično samopravedni i nikada ne tragaju niti razgovaraju u zajedništvu, sumanuto smatrajući da imaju dobar kov; usuđuju se da stupe u akciju i elokventni su. Pošto ih braća i sestre biraju ili ih Božja kuća privremeno unapređuje i gaji, oni misle da su kao starešine u skladu s merilom i da mogu da ispune svoje odgovornosti. Ne znaju da su ništa i da ne mogu da ispune nijednu od odgovornosti starešina i delatnika. Oni nemaju predstavu o sopstvenoj neadekvatnosti; oni se samo besramno usuđuju da nešto rade. Tako se dolazi do toga da, posle izdavanja raznih radnih aranžmana, oni ne mogu da sprovedu nijedan aranžman u skladu sa zahtevima Višnjeg. Svaki radni aranžman koji uzmu u šake na kraju se pretvori u potpunu zbrku i sveukupni haos. Oni loše sprovode administrativni posao; ne znaju tačno koliko je novih vernika zadobijeno propovedanjem jevanđelja, ne znaju kako se uspostavljaju crkve, biraju starešine i đakoni i kako se vodi crkveni život. Što se tiče toga ko je najuspešniji u rukovođenju rada na jevanđelju, ko najefikasnije svedoči, ko je najpogodniji za zalivanje crkve, koje vođe timova treba preraspodeliti i otpustiti zbog neodgovornosti i kako rešiti probleme koji se javljaju u određenim aspektima rada, lažne starešine ništa ne znaju u vezi sa svim tim konkretnim zadacima i prave potpunu zbrku u svom radu. Što se tiče raznih stručnih zadataka u crkvi koji zahtevaju viši nivo tehničke stručnosti, lažne starešine i od toga prave potpunu zbrku. Oni nemaju pojma kako da konkretno izvrše te zadatke. Čak i ako žele da se raspitaju o njima, ne znaju kako to da urade. Oni žele da pitaju Višnjeg kako da pristupe tim zadacima, ali ne znaju ni kako da sroče svoja pitanja. Zbog toga posao ne može da se obavi. Čak i jednostavan zadatak upravljanja imovinom koji se zahteva radnim aranžmanima – određivanje pravih ljudi za zaštitu i raspoređivanje sredstava i uspostavljanje raznih sistema – jeste nešto sa čime lažne starešine ne mogu da izađu na kraj. Oni od toga naprave potpunu zbrku. Lažne starešine su skroz zbunjene u vezi sa svakim zadatkom kojim se bave. Na pitanje da li su sproveli radne aranžmane, osećaju se ponosno i samouvereno kažu: „Da, jesam. Svako ima primerak radnih aranžmana i svako zna šta Božja kuća zahteva da se uradi.” Ako ih pitate kako su to uradili, da objasne konkretne korake posla, koji su zadaci relativno loše obavljeni, koji zadaci su urađeni bez smetnji, da li je svaki zadatak urađen valjano, koje zadatke je potrebno kontinuirano pratiti i proveravati, kao i da li su posle provere utvrđeni problemi, oni ništa od toga ne znaju. Od kada su postali starešine, neke lažne starešine čak i ne znaju koje zadatke moraju da obave ili koji je obim njihove odgovornosti. Zar to nije još problematičnije? Da li većina starešina i delatnika trenutno ima taj problem u različitoj meri? (Da.)

Kriterijum za proveru da li su starešine i delatnici u skladu s merilom

Da li zahvaljujući našem današnjem zajedništvu sada jasnije razumete odgovornosti koje starešine, delatnici i nadzornici treba da ispune? Imate li sada jasniju predstavu? Da li je vaše razumevanje uloge starešina i delatnika preciznije? (Jeste.) Kao prvo, starešine i delatnici su stekli neko razumevanje o tome koje zadatke treba da obavljaju; kao drugo, svi ostali sada imaju neke načine kako da razaznaju da li je starešina ili delatnik u skladu s merilom. Prema zahtevima devete odgovornosti starešina i delatnika, da li je većina starešina i delatnika u skladu s merilom? (Nije.) Dakle, koje starešine i delatnici mogu da budu u skladu s merilom, a koje ne? Oni čiji je kov u skladu s merilom, koji imaju neko praktično iskustvo, neka načela u nošenju sa stvarima i osećaj bremena za crkveni rad mogu da budu u skladu s merilom kao starešine i delatnici kada prođu obuku. Međutim, oni s lošim kovom i koji nisu u stanju da shvate, koji ne mogu da dokuče načela bez obzira na to koliko je istine podeljeno u zajedništvu, takvi ljudi ne mogu da budu u skladu s merilom kao starešine i delatnici i samo mogu biti eliminisani. Stoga, ako želiš da postaneš starešina ili delatnik koji je u skladu s merilima i želiš da te drugi izaberu za starešinu ili delatnika, prvo treba da proceniš da li je tvoj kov dovoljno dobar. Kako da to proceniš? Tako što ćeš proveriti da li možeš da sprovedeš radne aranžmane. Uzmi neki nedavni radni aranžman, pročitaj ga i testiraj se da vidiš da li možeš da smisliš korake i planove za njegovo sprovođenje. Ako imaš ideje i planove i znaš kako da ih sprovedeš, onda treba da preuzmeš posao kao svoju dužnost i obavezu kada te braća i sestre izaberu. Međutim, ako ti je posle čitanja radnog aranžmana um prazan, nikako ne možeš da vidiš ko je najpogodniji da bude određen da preuzme posao, a još manje vidiš kako da konkretno sprovedeš razne stavke crkvenog rada, niti znaš kako da razgovaraš u zajedništvu, nadgledaš, proveravaš i pratiš, i u glavi nemaš korake niti planove za sprovođenje, ali neka braća i sestre pogrešno misle da si veoma talentovan i pogodan da budeš starešina ili delatnik, kakav treba da bude tvoj stav? Treba da kažeš: „Hvala ti na lepim rečima, ali ja zapravo nemam mnogo talenta za to. Nemam ono što je potrebno – pogrešno si me procenio. Ako me izabereš za starešinu, rad crkve će kasniti. Znam svoj rast; ne znam ni kako da sprovedem jednostavan radni aranžman – nemam pojma odakle da počnem, nemam nikakvih naznaka. Bez shvatanja istine, rad crkve ne može da bude dobro obavljen. Čak i da me Višnji imenuje, ja to ne bih bio u stanju da učinim. Zaista nisam stvoren za ovu ulogu.” Šta mislite o takvoj vrsti priznanja? Taj pristup je razuman; ljudi koji to kažu imaju mnogo više razuma nego lažne starešine. Lažne starešine nikada ne bi mogle da kažu nešto toliko razumno. Lažne starešine misle: „Ljudi su me izabrali, tako da treba da budem starešina. Zašto ne bih bio? Talentovan sam, pa to i zaslužujem. Da li je to što ne umem da sprovedem radne aranžmane problem? Ko se naučen rodio? Zar to nije nešto što mogu da naučim? Dokle god mogu da propovedam, to je dovoljno. Imam duhovno razumevanje, poznajem i razumem Božje reči, mogu da besedim i mogu da pronađem put primene u Božjim rečima. Vešt sam u rešavanju iskvarenih naravi ljudi i mnogih stanja. Sprovođenje radnih aranžmana Božje kuće nije nešto posebno. Zar to nije samo administrativni posao? Učio sam administrativno upravljanje u školi, tako da mi taj deo posla u Božjoj kući neće predstavljati nikakav problem!” Zar takva osoba nije u opasnosti? (Jeste.) U čemu leži ta opasnost? Možete li to da prozrete? (Ona ne ume da radi posao i prekidaće i ometaće rad Božje kuće, ne samo nanoseći štetu sebi i braći i sestrama, već i usporavajući rad Božje kuće.) Da li je to samo šteta? Da li se na kraju svodi na to? Da je samo to, još uvek bi se našlo leka. Ključna stvar je da će lažni starešina, ako dugo ostane na toj funkciji, krenuti putem antihrista i na kraju postati antihrist. Da li misliš da je biti starešina ili delatnik tako jednostavno? Sa statusom dolazi iskušenje, a sa iskušenjem dolazi opasnost. Koja je to opasnost? Mogućnost da se krene putem antihristȃ. Najgora posledica kretanja putem antihristȃ je postajanje antihristom.

Neki ljudi kažu: „Neke lažne starešine imaju samo donekle loš kov, ali njihova ljudskost nije loša. Mogu li oni da krenu putem antihrista?” Ko kaže da zato što neko nema lošu ljudskost neće krenuti putem antihristȃ? Koliko loši moraju da budu da bi se smatrali antihristima? Možeš li to da prozreš? Ako lažni starešina dugo ostane u toj ulozi, on je već krenuo putem antihrista. Postoji li jaz između hodanja putem antihristȃ i postajanja antihristom? (Ne postoji.) Prisetite se: kojim putem idu te lažne starešine? Lažne starešine ne rade konkretan posao, niti su sposobne da rade konkretan posao, ali i dalje žele da budu na visokim položajima da bi držali lekcije drugima i terali ljude da ih slušaju i da im budu poslušni. Da li to znači ići putem antihristȃ? Koje su posledice hodanja putem antihristȃ? (Oni spontano postaju antihristi.) Iako lažne starešine nisu rođeni antihristi niti zli ljudi, ako dugo slede put antihristȃ bez nadzora ili bilo koga ko ih prijavljuje i otpušta, mogu li da preuzmu vlast i uspostave nezavisna kraljevstva? (Mogu.) Zar od tog trenutka ne postaju antihristi? Dakle, zar uloga lažnog starešine nije opasna? (Jeste.) Biti lažni starešina je već veoma opasno. Iako trenutno detaljno analiziramo lažne starešine i ne dotičemo se antihristȃ, postoji veza između suštine te dvojice. U stvari, lažne starešine slede put antihristȃ. Taj put će ih prirodno dovesti do toga da postanu antihristi, što je određeno njihovom priroda-suštinom. Kada dotle dođe, nema potrebe da se gleda njihova ljudskost-suština; njihov put već sam po sebi određuje da li su antihristi. Uzmite u obzir one lažne starešine koje su otpuštene. Da oni tada nisu bili otpušteni na vreme, sudeći po njihovoj suštini i po tome kako su se ponašali i kako su se pokazali tokom svog mandata, da li bi na kraju krenuli putem antihristȃ? Da li bi postali antihristi? U stvari, neki ljudi su već pokazali takve znake i Božja kuća ih je odmah otpustila. Da nisu otpušteni, počeli bi da žive od crkve i da navode ljude na stranputicu. Počeli bi da se ponašaju kao zvaničnici ili gospodari na visokim položajima, zapovedajući ljudima i izdajući komande, navodeći druge da ih slušaju kao da su Bog. Oni bi čak tvrdili da ih je Bog usavršio i da su oni ljudi koje Bog koristi. Zar to nije zabrinjavajuće? Dakle, kako treba da sagledamo i opišemo stanja i ispoljenja takvih lažnih starešina? Preliminarno mogu da se okarakterišu kao licemeri, ljudi koji žive od crkve, fariseji. I šta će se desiti ako to nastavi dalje da se razvija? Iako lažne starešine možda nisu tako zlobni ili rđavi kao antihristi, i mada na površini možda izgledaju sposobni da izdrže nedaće i da rade težak posao, da pomažu drugima na svakom koraku, i da umeju da budu strpljivi i trpeljivi prema ljudima, baš kao i fariseji koji su putovali kopnom i morem da propovedaju i rade, zašto bi to na kraju krajeva bilo bitno? Ako ne mogu da sprovedu jedan jedini zadatak, kako se njihovi postupci i ponašanje razlikuju od ponašanja fariseja? Da li njihovi postupci sarađuju sa Božjim delom, ili mu prkose i ometaju ga? Jasno je da se opiru Božjem delu i ometaju normalan napredak raznih crkvenih stavki rada. Zar se to ne razlikuje nimalo od ponašanja fariseja i onih sveštenika i staraca u religioznom svetu? Lažne starešine su isti kao oni. Dakle, kako ćemo da ih opišemo? Šta će se dogoditi ako lažne starešine nastave da deluju? Oni ne samo da neće uspeti da sprovedu radne aranžmane Božje kuće, već će početi i da prokazuju, kritikuju, sude, osuđuju i rade druge takve stvari tim aranžmanima – pojaviće se čitav niz postupaka koji dolikuju antihristima. Ne samo da neuspešno sprovode radne aranžmane, već pronalaze i razne izgovore da se odupru i spreče njihovo sprovođenje. To nije saradnja sa Božjim delom, već sprečavanje i ometanje rada Božje kuće. To su oni koji koriste svoje sopstvene predstave i zamisli, kao i moć i status koji im je dala Božja kuća, da bi sprečavali sprovođenje radnih aranžmana Božje kuće. Zar to nije suština problema? (Jeste.) Lažne starešine ne obavljaju stvaran posao i ne mogu da sprovedu mnoge zadatke koje je Višnji uredio, ali i dalje potvrđuju svoj status da propovedaju ljudima, smatraju da su poglavari, zapovednici Božjeg izabranog naroda. To ih već čini antihristima – istinskim antihristima. Da li je ovaj opis takvih ljudi tačan? Veoma je precizan, besprekoran! To nije logičko rasuđivanje, već opis zasnovan na njihovoj suštini. Oni koji ne mogu da sprovedu radne aranžmane Božje kuće su lažne starešine, a oni koji ne sprovode radne aranžmane Božje kuće su takođe lažne starešine. Pre nego što budu otkriveni kao fariseji, mogu se opisati kao lažne starešine. Međutim, od trenutka kada postanu fariseji i počnu da žive od crkve, oslanjaju se na svoja „prošla dostignuća” i zauzimaju položaje bez sprovođenja radnih aranžmana ili obavljanja konkretnih zadataka, postajući kamen spoticanja za rad Božje kuće, takve ljude treba okarakterisati kao antihriste. Kako se utvrđuje da li je neko lažni starešina ili antihrist? Lažni starešina se prepoznaje po tome da li može da sprovede radne aranžmane i da li može da radi stvaran posao. Oni koji ne sprovode radne aranžmane i ne rade stvaran posao su lažne starešine. Međutim, ako su svesni da ne mogu da obavljaju stvaran posao i da ne mogu da sprovedu radne aranžmane Višnjeg, a ipak žele da potvrde svoj status da propovedaju i izvikuju parole da bi osvojili ljudska srca i da zanemaruju radne aranžmane Božje kuće i očekuju od Božje kuće da ih – u svetlu činjenice da veruju u Boga dugi niz godina i da su patili zbog crkvenog rada dugi niz godina – zadrži da bi mogli da žive od crkve i iskorištavaju Božju kuću kao dom penzionera, nastavljajući da obmanjuju braću i sestre, čak tražeći moć da utiču na formulisanje i donošenje odluka, onda su takvi ljudi antihristi. Kako se utvrđuje da li je neko lažni starešina ili antihrist? Da li su to načelo i merilo za prepoznavanje jasni? (Jesu.)

Deveta odgovornost starešina i delatnika pre svega podrazumeva radne aranžmane. Kriterijum za testiranje da li je starešina ili delatnik u skladu s merilom jeste da li sprovodi radne aranžmane ili ne. Procena da li su starešine i delatnici istiniti ili lažni na osnovu toga da li obavljaju crkvene poslove u skladu sa radnim aranžmanima predstavlja najpouzdaniji metod. Korišćenje njihovog stava prema radnim aranžmanima za razlučivanje i raščlanjivanje lažnih starešina i utvrđivanje da li su oni lažne starešine ili antihristi, potpuno je pravično. Ocenjivanje starešina i delatnika na osnovu toga kako sprovode radne aranžmane, da li mogu da sprovode radne aranžmane, kao i efikasnost i temeljnost njihovog sprovođenja, pravično je i razumno za svakog starešinu ili delatnika. Nije namera da se bilo kome svesno otežavaju stvari. Možete li da uočite da neke lažne starešine ne sprovode radne aranžmane i na kraju postaju antihristi? Da li je ta tvrdnja održiva? (Jeste.) Zašto je održiva? (Zato što lažne starešine ne sprovode radne aranžmane i zauzimaju svoje pozicije kako bi uspostavili svoja nezavisna kraljevstva. To znači da su već krenuli putem antihristȃ.) To je fenomen-šta je suština problema? Ne sprovoditi radne aranžmane znači opirati se Bogu i suprotstavljati Mu se. Šta znači suprotstavljati se Bogu? Oni koji slede put antihristȃ suprotstavljaju se Bogu, stojeći u direktnoj suprotnosti sa Njim. Ako je neko samo lažni starešina, on naprosto ne zna kako da obavi posao, niti da sprovede radne aranžmane; ne opire se namerno Bogu. Međutim, osobine antihristȃ su po prirodi mnogo ozbiljnije od osobina lažnih starešina. Neke lažne starešine već dugo idu putem antihristȃ. Ti pojedinci počinju tako što ne obavljaju stvaran posao i ne sprovode radne aranžmane. Pošto su dugo bili starešine i umeju da propovedaju neke reči i doktrine, oni osećaju da je njihov položaj siguran, da imaju kapital i da su stekli ugled među ljudima. Zatim se usuđuju da počnu da rade šta god žele i suprotstavljaju se Bogu. Uvek precenjuju sebe, verujući da su stekli prestiž među braćom i sestrama, da njihove reči imaju težinu, i zato treba da imaju apsolutno prvenstvo u komunikaciji i donošenju odluka u svemu što rade. Oni misle da ljudi treba da ih slušaju; da treba da im čuvaju obraz ako se obrukaju dok nešto rade ili govore – što očekuju i od Božje kuće. Božja kuća treba s njima da se posavetuje o svim problemima koji iskrsnu i da za njih uvek odvaja ono najbolje, a oni treba da imaju bolje povlastice i da dobijaju veću hvalu od drugih. Oni misle da Bog takođe treba da ih posmatra u drugačijem svetlu. S obzirom na te njihove prednosti koje oni subjektivno doživljavaju, kao i njihovu nadmoć, oni veruju da Božja kuća ne bi trebalo da ih olako orezuje, niti da razotkriva njihovu iskvarenu narav pred drugima, a još manje da ih otpušta ne uzimajući u obzir njihova osećanja. Takvi ljudi su u opasnosti. Oni se oslanjaju na svoja „prošla dostignuća”. Oni su fariseji i već su postali antihristi. Zar to nije određeno njihovom priroda-suštinom? Ako neko stremi ka istini i poseduje istina-stvarnost, da li bi postavio takve nerazumne zahteve prema Božjoj kući i prema Bogu? (Ne.) Postoji jedna vrsta osobe koja, nakon dugog rada, oseća da je stekla status i da ima kapital, i zato stiče takve misli i takav osećaj nadmoći. Kakvi su to ljudi? To su ljudi koji imaju suštinu antihrista. Zato što ne streme ka istini i idu putem antihristȃ, oni su nadmeni i samopravedni, postavljaju svakakve nerazumne zahteve Bogu i Božjoj kući. Oni se oslanjaju na svoja „prošla dostignuća”, žive od crkve, drže se svog statusa i na kraju postaju antihrist. To je školski primer antihrista. Da li u crkvi postoje takvi ljudi? Svako ko se ponosi time što je duhovna osoba spada u tu vrstu. Oni su očigledno bezvredni i ne mogu da obavljaju nikakav konkretan posao, ali i dalje sebe smatraju duhovnim; smatraju sebe ljudima na koje Bog gleda blagonaklono i koji su mete Njegovog usavršavanja. Oni veruju da su Božji voljeni sinovi, da su pobednici. Kojim putem takvi ljudi idu? Da li su to ljudi koji streme ka istini? Da li su to ljudi koji se pokoravaju istini? Da li su to ljudi koji se pokoravaju Božjim orkestracijama i uređenjima? Svakako ne, sto posto ne. To su ljudi koji teže statusu, ugledu i blagoslovima i koji idu putem antihrista. Kada su takvi ljudi dugo na položaju, kada dugo služe kao lažne starešine, neizbežno će postati antihristi. Antihristi su prepreke za rad Božje kuće. Oni nikako ne mogu da rade u skladu s radnim aranžmanima i nikako ne mogu da slede Božju volju niti da rade stvari u skladu sa Božjim zahtevima; povrh toga, nikako ne mogu da se odreknu svog statusa, ugleda i interesa da bi obavljali crkveni posao, jer su antihristi.

Zajedništvo o devetoj odgovornosti starešina i delatnika se pre svega odnosi na sprovođenje radnih aranžmana. Da li je starešina ili delatnik u skladu s merilom i ispunjava svoje odgovornosti, prvenstveno je određeno načinom na koji sprovodi radne aranžmane i rezultatima tih sprovođenja. Naravno, to merilo se koristi i da bi se razotkrile lažne starešine i putevi koje oni slede, kao i posledice koje oni donose radu crkve i život-ulasku Božjeg izabranog naroda. Svi ovi zaključci, sudovi i konačni opisi zasnivaju se na sprovođenju radnih aranžmana lažnih starešina. Sprovođenje radnih aranžmana je primarni zadatak, tako da je utvrđivanje da li je starešina ili delatnik u skladu s merilom na osnovu njegovog sprovođenja radnih aranžmana veoma realno i suštinski važno. Pored toga, procena svakog starešine i delatnika prema ovom merilu je savršeno razumna i pravična, bez ikakvih nečistoća.

24. april 2021. godine