Dva kriterijuma za ocenjivanje da li su starešine i delatnici u skladu s merilom

Do sada smo razgovarali u zajedništvu o ukupno osam odgovornosti starešina i delatnika, a u pogledu tih osam odgovornosti raščlanili smo razna ispoljenja lažnih starešina. Pošto smo ih tako raščlanili, da li sada možete donekle da razaznate lažne starešine? Ako si starešina, možeš li da izbegneš da se upustiš u takve postupke lažnih starešina? Da li možeš svesno da obavljaš posao i da ispunjavaš odgovornosti starešina i delatnika na osnovu odgovornosti o kojima smo razgovarali u zajedništvu? Kroz zajedništvo o odgovornostima starešina i delatnika, sada bi trebalo da znate u svom srcu kako starešine i delatnici treba da obavljaju svoj posao, koji detalji su uključeni u obavljanje ovog posla, kako treba da sprovode posao i kako treba da u praksi budu starešine i delatnici u skladu s merilom. Ako neko ima dovoljno dobar kov, ako poseduje određeni stepen radne sposobnosti, a uz to još nosi i breme, onda bi trebalo da bude u stanju da izbegne ispoljavanje manifestacija lažnih starešina. Međutim, ako neko poseduje i kov i određeni stepen radne sposobnosti, ali ne nosi breme, da li je onda sposoban da bude starešina u skladu s merilom i da ispunjava odgovornosti starešina i delatnika? (Nije.) Malo mu je teško da to uradi. Pretpostavimo da starešina nosi breme i da njegova ljudskost nije loša, ali on naprosto ne zna kako da obavi svoj posao. Bez obzira na to kako se s njim razgovara u zajedništvu, on i dalje ne zna kako da sprovede i da učestvuje u određenom poslu, i ne može da pronađe ni načela ni pravac. On takođe ne zna kako da pruži smernice za određena zanimanja ili posao. Kada se pojave problemi, on ne može da pronađe suštinu tih problema i ne zna kako da ih reši. Samim tim, uvek veoma pasivno i sporo obavlja bilo koji posao kojeg se lati i isto tako se odnosi prema svakom pitanju kojim se bavi. Da li takva osoba može da ispuni odgovornosti starešina i delatnika? (Ne može.) Koja je to vrsta problema? Iako je takva osoba puna elana, nosi breme i želi da obavlja svoj posao, njen kov je isuviše loš, ne poseduje radnu sposobnost i ne može da preuzme posao niti da obavlja određeni posao ili da rešava određena pitanja; ona samo otaljava posao kada učestvuje u bilo kojem od njih, i veoma je spora, umrtvljena i pasivna. Mnogi problemi proizilaze iz toga, ali ona nije u stanju da počne da radi na njima, ne zna odakle potiču, a još manje zna kako da razgovara o njima u zajedništvu i da ih reši, a nije u stanju ni da prijavi probleme Višnjem i da traži rešenje od njega. Prema tome, ta osoba nije sposobna da ispuni odgovornosti starešina i delatnika, pa čak ni da bude izabrana za starešinu, ona nije dobar starešina – ona je lažni starešina.

Sada kada smo razgovarali o osam odgovornosti starešina i delatnika, da li možete da smislite osnovnu definiciju lažnog starešine? Kako neko treba da proceni da li starešina ispunjava obaveze starešina i delatnika, ili je lažni starešina? Na najosnovnijem nivou, morate da vidite da li je sposoban da obavlja stvarni posao i da li je tog kova ili ne. Zatim, treba videti da li oseća teret da dobro uradi taj posao. Zanemarite koliko lepo zvuče stvari koje govori i koliko deluje kao da razume doktrine, i ignorišite koliko je talentovan i nadaren kada se bavi spoljnim pitanjima – te stvari nisu važne. Ono što je najbitnije jeste da li je u stanju da ispravno izvrši najosnovnije stavke crkvenog rada, da li može da rešava probleme koristeći istinu i da li može da uvede ljude u istina-stvarnost. Ovo je najosnovniji i najvažniji posao. Bez obzira koliko je dobrog kova, koliko je talentovan ili koliko poteškoća može da izdrži i koliku cenu može da plati, ako nije u stanju da uradi taj deo stvarnog posla, onda je i dalje lažni starešina. Neki ljudi kažu: „Zaboravite to što sada ne radi nikakav stvarni posao. Dobrog je kova i sposoban je. Ako se jedno vreme budu obučavao, onda će sigurno moći da obavlja stvarni posao. Osim toga, nije uradio ništa loše i nije počinio nikakvo zlo, niti je prekidao i ometao rad – kako možeš da kažeš da je lažni starešina?” Kako da to objasnimo? Nije važno koliko si talentovan, kakvog si kova i obrazovanja, koliko slogana možeš da uzvikneš ili koliko reči i doktrina si razumeo; nema veze koliko si zauzet i koliko si iscrpljen u jednom danu, niti koliko si daleko putovao, niti koliko crkava posećuješ, niti koliko rizika preuzimaš i patnje podnosiš – ništa od toga nije važno. Ono što je važno jeste da li obavljaš svoj posao prema radnim aranžmanima, da li precizno sprovodiš te aranžmane; da li tokom svog starešinstva učestvuješ u svakom konkretnom poslu za koji si odgovoran i koliko si stvarnih problema zaista rešio; koliko je pojedinaca shvatilo istina-načela zbog tvog starešinstva i usmeravanja, i koliko je rad crkve napredovao i razvio se – ono što je važno jeste da li si postigao ove rezultate ili ne. Bez obzira na konkretan posao u kom učestvuješ, važno je da li dosledno pratiš i upravljaš radom, a ne da se ponašaš nadmeno i izdaješ naređenja. Osim toga, takođe je važno da li imaš život-ulazak dok vršiš svoju dužnost, da li možeš da rešavaš probleme u skladu sa načelima, da li poseduješ svedočenje o sprovođenju istine u delo, i da li možeš da se nosiš sa stvarnim problemima i da rešavaš stvarne probleme sa kojima se suočava Božji izabrani narod. Sve su te i druge slične stvari kriterijumi za procenu da li je starešina ili delatnik ispunio svoje obaveze. Da li biste rekli da su ovi kriterijumi praktični? I pravedni prema ljudima? (Da.) Oni su pravični prema svima. Bez obzira na tvoj nivo obrazovanja, na to da li si mlad ili star, koliko godina veruješ u Boga, tvoj staž ili koliki deo Božje reči si pročitao, ništa od toga nije važno. Važno je koliko dobro obavljaš crkveni rad nakon što si izabran za starešinu, koliko si delotvoran i efikasan u svom radu i da li svaki deo posla napreduje na organizovan i efikasan način, kao i da ne kasni. To su glavne stvari koje se vrednuju kada se procenjujete da li je starešina ili delatnik ispunio svoje obaveze ili ne.

Kroz zajedništvo koje smo upravo završili, sada imate donekle jasno razumevanje i poznavanje odgovornosti starešina i delatnika, kao i tačnu konstataciju o definiciji i suštini lažnog starešine. Najosnovniji kriterijum za procenu da li je neko lažni starešina jeste da se sagleda da li je sposoban da obavlja stvaran posao, a zatim da se sagleda da li zaista obavlja stvaran posao. To su dva glavna kriterijuma: jedan je pitanje da li je ta osoba sposobna ili nije, a drugi je pitanje da li je voljna ili nije. Možete li da se setite toga? Neki ljudi kažu: „Nisam starešina, zašto bih se onda sećao toga?” Da li je ta primedba ispravna? (Nije.) Zašto nije ispravna? Kada shvate te istine, ljudi mogu u jednom pogledu da spoznaju sebe, a u drugom mogu da razaznaju druge ljude – to su istine koje ljudi treba da shvate i da poseduju, i neće biti dobro ako ih ne shvataju. Pre svega, moraš da proceniš da li poseduješ kov i sposobnost da budeš starešina u skladu sa odgovornostima starešina i delatnika. Ako to ne poseduješ, onda prestani da želiš da budeš starešina. Ako ne poseduješ kov da budeš starešina, ali i dalje želiš da budeš starešina, onda je to ambicija; čim postaneš starešina, nećeš biti u stanju da obavljaš stvaran posao i neminovno ćeš postati lažni starešina. Neki ljudi kažu: „Imam dobar kov; odskačem od ostalih. Često mi padaju na pamet neke dobre ideje i neki pametni i dobri predlozi. Imam dara za sve što radim i imam relativno bogato znanje, uvide i iskustvo. Zar sve to ne znači da mogu da budem starešina?” Oni bi takođe trebalo da procene sebe da bi videli da li imaju osećaj odgovornosti i da li nose breme. Ako imaju samo mišljenja o nečemu, samo žele da rade nešto i uvek imaju velike ambicije, ali ne mogu da ih ispune, ne znaju kako da se potrude i plate ceh i nisu spremni da plate bilo koju cenu – ako uvek žele da im mozak i srce budu opušteni, ako vole da budu besposleni i nesputani, da imaju udoban život, i ako ne vole da brinu ili da budu zauzeti, i plaše se umora i nedaća – onda nisu podobni da budu starešine, i neće moći ni da preuzmu ni da obavljaju posao starešine.

Upravo smo saželi dva kriterijuma za procenu da li je starešina u skladu s merilom: da li je sposoban za obavljanje stvarnog posla i da li obavlja stvaran posao. Ako ljudi shvate ta dva kriterijuma, onda bi trebalo da im bude potpuno jasno da li su sposobni da budu starešine, kao i da li su sposobni da dobro obavljaju crkveni posao, da temeljno ispunjavaju svoje odgovornosti i da budu starešine u skladu s merilom nakon što to postanu. Za one koji trenutno služe kao starešine i delatnici, da li sada imate neke puteve i neka načela kako da procenite da li ste obavili neki stvaran posao i ispunili odgovornosti starešina i delatnika? Zahvaljujući zajedništvu o tih osam odgovornosti starešina i delatnika, trebalo bi da budete u stanju da procenite kako se lažne starešine manifestuju i da sažmete tačno kako starešine i delatnici treba da obavljaju svoj posao, kao i šta vam u vašem radu nedostaje, šta je neadekvatno ili nedovoljno konkretno i kako treba da obavljate posao od sada – ti uvidi su najmanje što treba da imate. Ako nemate zaključke ili uvide o tome kako da budete starešina ili delatnik, ili kako da ispunite odgovornosti starešina i delatnika, to znači da vaš kov nije dorastao zadatku. Štaviše, ako ste potpuno zbunjeni oko toga kako da prepoznate lažne starešine, onda to još više pokazuje da ste lošeg kova. Postoji i posebna okolnost: postoje neki koji, uprkos tome što su slušali razgovore u zajedništvu, nemaju odlučnost da se bore za istinu, niti da ispune odgovornosti starešina i delatnika, i naprosto ne shvataju stvar ozbiljno ili je ne primaju k srcu. Misle: „Nije me briga ko je lažni starešina. U svakom slučaju, ako postanem starešina, samo ću uraditi ono što mi Višnji kaže. Neće biti potrebe da se mnogo trudim, niti da mnogo razmišljam.” Kada slušaju propovedi, oni su tu samo reda radi i ubijaju vreme, znaju otprilike o čemu se konkretno radi u propovedi, ali su previše lenji da bi saželi koje se istine i Božji zahtevi prema čoveku prenose i nisu voljni da te stvari primaju k srcu. Oni misle: „Mnogo je zamorno razaznavati te stvari. U svakom slučaju, od sebe zahtevam samo jednu stvar, a to je da ne činim zlo, da ne izazivam prekide i ometanje i da ne odskačem od gomile i to je dovoljno. Baš je jednostavno! To je odličan način života; ne postavljam sebi visoke zahteve.” To je njihova jedina perspektiva, bez obzira na to kako slušaju propovedi, i niko ne može da ih promeni; ma koliko razgovaraš u zajedništvu o istini, ma koji metod koristiš za zajedništvo ili o čemu god da razgovaraš, ne možeš da dopreš do njihovog srca; njih ne brine da li čuju te reči ili ne, oni tu ne vide gotovo nikakvu razliku. Ta vrsta osobe smeteno prolazi kroz život i ništa ne shvata ozbiljno. Da ne govorimo o zajedništvu o osam odgovornosti starešina i delatnika – čak i ako razgovaramo o svima njima, oni i dalje neće shvatiti i neće moći da sažmu bilo kakva načela ili puteve. Takvi ljudi ne vole pozitivne stvari, nisu zainteresovani i ne mogu da skupe energiju kada je reč o istini ili bilo kojim pozitivnim stvarima, a umesto toga ih poprilično zanima da jedu, piju i da traže zadovoljstvo. Razgovorom o osam odgovornosti starešina i delatnika, u jednom pogledu, saželi smo određene odgovornosti starešina i delatnika, kao i kako treba obavljati posao i ispunjavati svoje odgovornosti kao starešina ili delatnik; u drugom pogledu, saželi smo određene konkretne manifestacije koje lažne starešine ispoljavaju. Upravo smo zaključili dva osnovna načela, dva kriterijuma za razlikovanje lažnih starešina: jedan je da li je neko sposoban da obavlja stvaran posao, a drugi je da li zaista obavlja stvaran posao kada shvati istina-načela. Korišćenje ova dva kriterijuma je najjednostavniji i najprikladniji metod do danas za procenu da li je neko lažni starešina ili nije.

Deveta stavka: Precizno prenosite, dodeljujete i sprovodite razne radne aranžmane Božje kuće u skladu sa njihovim zahtevima, te pružajte savete, nadzirite, ohrabrujte, proveravajte i pratite napredak njihovog sprovođenja (1. deo)

Definicija i konkretne stavke radnih aranžmana

Danas ćemo u zajedništvu govoriti o devetoj odgovornosti starešina i delatnika: „Precizno prenosite, izdajte i sprovodite razne radne aranžmane Božje kuće u skladu s njihovim zahtevima, te pružajte savete, nadzirite, ohrabrujte, proveravajte i pratite napredak njihovog sprovođenja.” Uzimajući u obzir ovu odgovornost u celini, šta su starešine i delatnici dužni da sprovedu? (Razne radne aranžmane Božje kuće.) Centralna tačka te odgovornosti je kako sprovesti razne radne aranžmane Božje kuće – to je najvažnije delo za starešine i delatnike. Bez obzira na to na kojem se nivou starešine ili delatnika neko nalazi, on će se kao starešina ili delatnik uvek susretati s radnim aranžmanima, kao i s konkretnim radom na sprovođenju radnih aranžmana. Sprovođenje raznih radnih aranžmana bitno je za rad svakog starešine i delatnika i to je veoma važan, veoma konkretan i veoma fundamentalan posao. S obzirom na to, zar nije neophodno prvo razgovarati u zajedništvu konkretno o tome šta su radni aranžmani? (Jeste.) Šta su, dakle, radni aranžmani? Koji su obim i definicija radnih aranžmana? Neki ljudi kažu: „Zar obim radnih aranžmana ne pokriva samo određene zadatke i sadržaje vezane za crkvene poslove? I zar radni aranžmani nisu samo uređivanje i dodeljivanje tih zadataka i sadržaja?” Šta mislite o ovakvom objašnjenju? Zar to nisu sve reči i doktrine? (Jesu.) A šta znači to kad se kaže „reči i doktrine”? To znači da, iako nijedna reč tog objašnjenja ne zvuči pogrešno, kada ih čuješ, još uvek ti nije jasno; isto je kao da ništa nije objašnjeno. Hajde da prvo napismeno damo definiciju radnih aranžmana, tako da ljudi mogu da imaju osnovni koncept, kako bi razumeli i znali šta su tačno radni aranžmani. Radni aranžmani su konkretni planovi i zahtevi koje je Božja kuća napravila za određenu stavku rada; njih treba da saopšte i sprovedu starešine i delatnici, a to su takođe i zahtevi, zadaci i metode koji se izdaju svim članovima crkve za određenu stavku rada – to je definicija radnih aranžmana. A koje stavke su obuhvaćene radnim aranžmanima? Svi znaju ovu imenicu „stavke”, ali zar ne bi trebalo da postoji neki konkretan sadržaj koji je obuhvaćen obimom tih stavki? (Trebalo bi.) Za koji sadržaj znate? (Postoji rad na jevanđelju i rad na filmskoj produkciji.) To su dve stavke. (Postoje i određeni zahtevi koji se odnose na crkveni život i uspostavljanje administrativnih organizacija crkve.) Koji još posao postoji? (Postoji rad na pročišćavanju crkve, kao i određeni rad vezan za sisteme upravljanja crkvom.) Konkretan sadržaj radnih aranžmana je sledeći: prva stavka, administrativni rad crkve. To je najveća stavka rada i ako administrativni rad ne bude dobro obavljen, neće biti nikakvog rada crkve. Druga stavka, rad sa kadrovima. To je velika stavka rada. Treća stavka, rad na jevanđelju. To je takođe velika stavka. Četvrta stavka, razne vrste stručnog rada. Obim ovog rada je nešto veći i on obuhvata filmsku produkciju, rad na izradi tekstova, prevođenje, muziku, video-produkciju, umetnost i tome slično. Peta stavka, crkveni život. Šesta stavka, rad na upravljanju imovinom. Sedma stavka, rad na pročišćavanju. Osma stavka, spoljni poslovi. Deveta stavka, crkvena zaštita. Na primer, kako crkva rešava teškoće koje se javljaju u domovima braće i sestara i šta crkva radi s njima, kao i posete braći i sestrama u zatvoru i kako treba brinuti o njihovim porodicama, i tako dalje – sve to spada pod crkvenu zaštitu. Deseta stavka, planovi za vanredne situacije. Ponekad će crkva izdati određene hitne mere. Na primer, u vreme pandemije, crkva je usvojila odgovarajući sistem izolacije. Planovi poput tih svi spadaju pod vanredne poslove. Radni aranžmani u osnovi uključuju tih deset stavki. Svaka druga manja stavka ili posebna okolnost spada pod neku od tih deset – u osnovi, crkveni rad uključuje tih deset glavnih stavki. To bi u osnovi bio obim raznih radnih aranžmana koje je izdala Božja kuća, je li tako? (Tako je.) Sada kada su te stavke potvrđene, svi vi bi trebalo malo da razumete radne aranžmane Božje kuće i da znate da su to glavne stavke rada u Božjoj kući. To je obim zahteva koje Božja kuća ima u vezi sa odgovornostima starešina i delatnika. Implikacija ovoga je da se, kao starešini ili delatniku, obim tvog rada i odgovornosti koje moraš da ispuniš ne mogu odvojiti od ovih stavki koje su uključene u radne aranžmane – sve te stavke su neophodne. Osim tih stavki rada, od onoga što si spreman da učiniš, učini malo od svega što možeš dobro da obaviš i Božja kuća neće imati dodatnih zahteva vezanih za tvoje dužnosti. Stoga, dok obavljaš svoj posao, treba da razmišljaš o tome kako da obavljaš ove stavke rada, šta se zahteva radnim aranžmanima Božje kuće, koji konkretan posao moraš da obavljaš, kako da ga sprovedeš, da li se dobro sprovodi, koji je trenutni napredak, da li si ispratio rad, da li postoji bilo koja stavka rada koja nije dobro obavljena ili u kojoj ima odstupanja i propusta, i da li svi koji učestvuju u toj stavci rada zaista rade – uvek moraš da razmišljaš o tim stvarima. Sada kada ste shvatili određene stavke rada sadržane u radnim aranžmanima, da li je neophodno da Ja dam jednostavno objašnjenje svake od tih stavki? Ili možda mislite: „Bili smo u kontaktu s tim stavkama rada toliko godina i sve ih razumemo; nema potrebe da ih ponovo objašnjavamo – umesto toga, hajde da razgovaramo u zajedništvu o nečemu važnom. Ta tema nije toliko važna, nije važno da li je znamo ili ne, ne želimo da je slušamo.” Da li je potrebno dalje objašnjavati ovu temu? (Jeste.) Pošto je neophodno, hajde da o tome govorimo jednostavnim rečima. Izabraću neke stavke koji su vam donekle nepoznate, koje nisu toliko konkretne, koje su malo apstraktne i besediću o njima.

I. Administrativni rad

Počnimo besedu sa prvom stavkom, s administrativnim radom. Administrativni rad je donekle apstraktan i nedovoljno konkretan i mnogi ga ne shvataju. Konkretno, oni koji tek kratko veruju u Boga zapravo ne znaju kako je crkva osnovana niti znaju o njenom administrativnom radu i ne znaju šta je administracija. Ta administracija nije isto što i upravne odluke koje je izdao Bog. Taj administrativni rad uglavnom uključuje posebne odredbe Božje kuće o radu na osnivanju crkava. A šta je sadržaj tih konkretnih odredbi? One sadrže način na koji su crkve podeljene, koliko je ljudi u svakoj crkvi, kako se crkvama dodeljuju imena i tako dalje. U radnim aranžmanima je predviđeno da se crkve dele prema njihovom prirodnom geografskom položaju, pri čemu trideset do pedeset ljudi koji žive relativno blizu jedni drugih čine crkvu. Na primer, recimo da oblast A obuhvata tri ili četiri sela; ako u time selima živi pedeset vernika, onda se oni mogu klasifikovati kao crkva. Imaće svoje vreme i mesta za održavanje okupljanja, imaće crkvene starešine i đakone, kao i određene crkvene poslove koje treba da obavljaju, a svima njima će zajedno upravljati ta crkva. To je odredba koja se odnosi na podelu crkava i na broj članova u crkvama. Istovremeno, ta crkva će biti stavljena pod nadležnost određenog okruga, u zavisnosti od toga u kojem se okrugu nalazi, i taj okrug će biti odgovoran za sve poslove u toj crkvi, kao što su tamošnji crkveni život, da li su starešine i đakoni prikladni, raspodela knjiga Božjih reči, sprovođenje raznih radnih aranžmana i saopštavanje zahteva Višnjeg, i tako dalje. Božja kuća ima posebne radne aranžmane za stvari kao što su broj crkava koje čine okrug, i broj okruga koji čine region, kao i regiona koji su odgovorni za okruge, i okruga koji su odgovorni za crkve, a one su administrativne jedinice. Jednostavno rečeno, to se zove administrativni rad i spada u delokrug odgovornosti starešina i delatnika. Dakle, koje su odgovornosti koje starešine i delatnici treba da ispune? Oni moraju da podele crkve na osnovu njihovog prirodnog geografskog položaja i lokacije u skladu s radnim aranžmanima. Ako se broj ljudi u crkvi vremenom povećava, onda crkvu treba ponovo podeliti na osnovu broja ljudi i geografskog položaja. Na primer, ako crkva naraste s pedeset na osamdeset ljudi, treba je podeliti na dve crkve; ako te dve crkve ukupno narastu s osamdeset na sto pedeset ljudi, onda ih treba podeliti na tri crkve. Ako crkva ima sedamdeset, osamdeset ili sto ljudi i još nije podeljena na dve crkve, zar to ne pokazuje da starešine i delatnici u toj crkvi ne razumeju administrativni rad Božje kuće? (Pokazuje.) Kada dođe do toga, starešine i delatnici treba da pročitaju radne aranžmane koji se tiču ove teme – crkveni priručnik o radnim aranžmanima sadrži konkretne odredbe. Ako je crkva podeljena na dve nove crkve, onda svaka crkva mora da izabere neophodne starešine i delatnike kao što su crkvene starešine, đakoni i tako dalje. Dakle, šta treba da rade starešine i delatnici? Trebalo bi da znaju i da imaju uvid u broj ljudi u crkvi i status osnivanja crkve. To je administrativni rad crkve i to je najveća stavka rada. Treba da postoji crkva gde god se nalazi Božji izabrani narod, a kada se crkva uspostavi, starešine i delatnici moraju da preuzmu odgovornost za svaki aspekt rada te crkve, kao što je raspodela knjiga Božjih reči, upravljanje članovima crkve, sprovođenje radnih aranžmana kako bi oni znali šta radni aranžmani sadrže. Administrativni rad uglavnom podrazumeva uspostavljanje crkava, kao i uspostavljanje administrativnih organizacija i osoblja crkava – sve su to konkretni poslovi u okviru administrativnog rada. Koji ljudi se obično češće susreću s ovom stavkom rada? Crkve novih vernika, timovi za jevanđelje, kao i regionalne starešine, okružne starešine i crkvene starešine u oblastima u kojima se jevanđelje širi, svi se više susreću sa ovim radom. Štaviše, administrativni rad uključuje i poseban posao, a to je razdvajanje crkava na crkve sa punim radnim vremenom, crkve s pola radnog vremena, obične crkve i grupe B, a to je još jedan posao koji treba da obavljaju starešine i delatnici. Starešine i delatnici treba da dokuče kako da razdvoje crkve, a načelo razdvajanja crkava je da se ljudi dele na različite crkve na osnovu razlika u dužnostima koje obavljaju, da se razdvajaju ljudi koji obavljaju dužnost od ljudi koji je ne obavljaju, i ljudi koji obavljaju svoju dužnost puno radno vreme od ljudi koji obavljaju svoju dužnost pola radnog vremena – to je još jedan poseban i konkretan administrativni posao.

II. Rad s kadrovima

Druga stavka, rad s kadrovima. Ova tačka se odnosi na izbor, imenovanje i otpuštanje starešina i delatnika na svim nivoima. Radni aranžmani obezbeđuju konkretne odredbe za izborne sisteme, kakve ljude treba izabrati za starešine i delatnike, kao i metode i konkretne uslove za izbore. Postoje i određene posebne okolnosti, na primer, šta treba uraditi ako su se braća i sestre tek upoznali i ne poznaju se dobro, te ne mogu da izaberu odgovarajuće starešine i delatnike putem izbora? U tom slučaju, ljudi se mogu unaprediti i imenovati na osnovu procene da je neko donekle pogodan da bude starešina, a zatim saznati više o njima, razgovarati u zajedništvu i sprovoditi jednostavne provere, nakon čega se mogu imenovati. Štaviše, kada Višnji uređuje veliki projekat ili imenuje nekoliko ljudi za nadzornike, to je poseban radni aranžman. Postoji još jedna posebna okolnost, a to je kada neko napiše izveštaj Višnjem opisujući kako taj i taj starešina ne obavlja stvaran posao i hodi putem antihrista, a Višnji izda radni aranžman da smeni prijavljenog starešinu nakon što je to proverio. To je još jedan radni aranžman koji se odnosi na rad s kadrovima. Ukratko, rad koji se odnosi na osoblje podrazumeva izbore, imenovanje i otpuštanje starešina i delatnika na svim nivoima u crkvi. Ta stavka rada je relativno jednostavna i lako je razumljiva.

III. Rad na jevanđelju

Treća stavka, rad na jevanđelju. Rad na jevanđelju je prva velika stavka konkretnog stručnog rada nakon administrativnog rada i rada s kadrovima u Božjoj kući. Božja kuća je napravila mnoge radne aranžmane za ovu stavku rada, praveći posebne radne aranžmane u vezi s mogućim primaocima jevanđelja, s teritorijalnim obimom propovedanja jevanđelja i s načinima i sredstvima na koje jevanđelje treba da se propoveda. Istovremeno, Božja kuća ima i konkretne izjave u radnim aranžmanima u vezi sa raznim knjigama Božjih reči, s filmovima i video-zapisima i s raznovrsnim zabavnim programima potrebnim za propovedanje jevanđelja, pa čak i s izjavama u vezi s različitim vrstama zajedničkih predstava i sa čestim pitanjima koja postavljaju mogući primaoci jevanđelja. Neke izjave možda nisu predstavljene konkretno u pisanoj formi, ali mnoge od njih su prisutne u govornom i usmenom zajedništvu. Rad na jevanđelju se stalno razvija i ide dalje, a kako taj rad napreduje, Božja kuća je stvorila konkretne radne aranžmane i odredbe u vezi s problemima koji se stalno javljaju i s kojima se stalno suočava, a izdala je i određene konkretne zahteve i zadatke delatnicima jevanđelja, jevanđeoskim đakonima i nadzornicima rada na jevanđelju. Iako u ovoj kasnijoj etapi Božja kuća ne govori mnogo o uređenju rada na jevanđelju, o tom aspektu istine se u crkvi veoma često razgovara u zajedništvu. Konkretno, nakon što je jevanđelje počelo da se širi u inostranstvu, Božja kuća je napravila posebne radne aranžmane za prevodilački rad na različitim jezicima. Prevodioci i delatnici jevanđelja koji poznaju razne strane jezike daju sve od sebe da doprinesu tom radu, a Božja kuća je uložila mnoge takve ljudske potencijale da sarađuju s radom na jevanđelju, što je u skladu s radnim aranžmanima Božje kuće. Ukratko, Višnji uvek lično vodi, raspituje se, prati i nadgleda rad na širenju jevanđelja. Dakle, koje su odgovornosti koje starešine i delatnici treba da ispune kada je ta stavka rada u pitanju? Imati nadzornika za rad na jevanđelju ne znači da starešine i delatnici mogu da budu potpuno nezainteresovani, da ne obraćaju pažnju na posao, da se ne raspituju o njemu i da ga naprosto zanemaruju, misleći: „Neka se rad odvija kako god se odvija. Ovo ionako nema nikakve veze sa mnom. Odgovoran sam za crkveni život i razne vrste stručnog rada. Ne tiče me se da li postoje problemi sa radom na jevanđelju.” Da li je to u redu? (Nije.) To je zapostavljanje dužnosti. Najvažnija stavka rada na koju starešine i delatnici treba da se usredsrede, od svih poslova Božje kuće, jeste rad na jevanđelju. Možda niste direktno odgovorni za tu stavku rada, ali morate da se raspitujete kako se ona odvija i kakav je status njenog napretka – morate da pratite, da znate i da imate kontrolu nad tim stvarima. Posebno u pogledu određenog važnog osoblja, kao što su propovednici jevanđelja i zalivači u timovima za jevanđelje, kao što i nadzornici rada na jevanđelju, starešine i delatnici u svakom trenutku moraju da imaju kontrolu nad situacijom u kojoj se nalaze, a ako iskrsnu problemi u vezi s tim osobljem, moraju odmah da ih reše – ne bi trebalo da peru ruke od tog posla nakon što su ga nekome dodelili. Štaviše, starešine i delatnici moraju redovno da pregledaju i usmeravaju sve propovednike jevanđelja koji rade na širenju jevanđelja, uključujući one u crkvama i onlajn propovednike jevanđelja iz prve linije, kao i zalivače u svakom timu. Radni aranžmani Božje kuće odavno zahtevaju da svi propovednici jevanđelja i zalivači moraju da prođu posebnu obuku. Šta znači posebna obuka? To znači da se mora obezbediti da propovednici jevanđelja i zalivači jasno shvate istine vizija i da mogu sve to jasno da objasne. Ako postoji bilo koji aspekt istina o vizijama koji im nije potpuno jasan, onda o njemu mora često da se razgovara u zajedništvu, i što je razumevanje propovednika jevanđelja i zalivača podrobnije, to bolje. Božja kuća ima radne aranžmane za to, zar ne? (Tako je.) Rad na širenju jevanđelja je konkretna i komplikovana stavka rada koja obuhvata mnoge zasebne zadatke. Mora se obezbediti da svaki zadatak bude dobro obavljen i pažljivo ispraćen; to je Božji nalog. Svaki zadatak mora dobro da bude obavljen i mora da se obezbedi da se rezultati svakog zadatka stalno poboljšavaju – jedino je to u skladu sa Božjim namerama. Sve druge vrste stručnog rada, kao što su filmska produkcija, rad na izradi tekstova, muzika, umetnost i prevođenje, postoje da bi podstakle i podržale rad na jevanđelju, a rad na jevanđelju je rad na prvoj liniji celokupnog rada. Stoga, oni koji obavljaju razne dužnosti moraju dobro da obavljaju svoj posao i da postignu rezultate koje Bog zahteva. Na taj način će imati udela u radu na širenju jevanđelja. To je zato što sve one druge vrste stručnog rada postoje u službi širenja jevanđelja, i sav taj rad mora da bude usredsređen na rad na širenju jevanđelja i da mu obezbedi neiscrpne zalihe. Danas svi materijali, filmovi i razni video-zapisi potrebni za propovedanje jevanđelja nastaju trudom mnogih Božjih izabranika iza scene. Sve što ti ljudi rade iza scene pruža moćnu podršku radu na širenju jevanđelja. U prošlosti, Božja kuća nije imala različite vrste filmskih dela, nije imala mnogo pesama, niti je imala mnogo video-zapisa sa iskustvenim svedočenjima. Samo se oslanjala na delatnike jevanđelja i na njihove neumorne razgovore u zajedništvu. Delatnici jevanđelja bi govorili dok im se usta ne osuše, ne bi nužno videli bilo kakve značajne rezultate i bilo je teško zadobiti bilo koga. Nakon što je crkva proizvela svakovrsne video-zapise, rad timova za jevanđelje postao je relativno lak i mnogo jednostavniji nego ranije, a radna efikasnost se povećala. Neki ljudi su tvrdoglavi i konzervativni, i kada im propovedaš jevanđelje, bez obzira na to koliko besediš o istini, kod njih to ne funkcioniše i oni zadržavaju svoje predstave i odbijaju da ga prihvate – šta onda radiš? Navedeš ih da pogledaju jedan ili dva filma o jevanđeoskim svedočenjima, te se njihove predstave preobražavaju i oni počinju da stiču dobar osećaj o istinitom putu. Kada ponovo dođu da traže, u njihovim srcima više nema velikih barijera ili prepreka, a kada ponovo s njima razgovaraš o istini, oni lako mogu da je prihvate. Zato su rezultati zaista očigledni kada prikazujete filmove koje je Božja kuća proizvela za moguće primaoce jevanđelja, ili kada im čitate Božje reči, ili im prikazujete video-zapise iskustvenih svedočenja – to je delotvornije nego da im saopštite ma koliko reči. Bez obzira na to ko traži i istražuje istiniti put, prvo ga navedi da pogleda neke filmove, a zatim ga navedi da pročita više Božjih reči, čime ćeš mu utrti put. Nakon toga, razgovaraj s njim u zajedništvu o istini, da razreši svoje predstave. To će doprineti da stvari idu mnogo lakše. Danas su oni koji istražuju istiniti put već videli na internetu mnoge filmove i video-zapise svedočenja koje je Božja kuća proizvela, a pogotovo su pročitali mnoge Božje reči; pre nego što dođu da traže i istražuju, oni već imaju dobar osećaj o istinitom putu i u osnovi su već prepoznali da je to istiniti put. Da li ste otkrili nešto u tome? Ti filmovi, ti video-zapisi recitala Božjih reči, video-zapisi iskustvenih svedočenja, video-zapisi himni i drugi video-zapisi koje Božja kuća proizvodi, vrlo su delotvorni u svedočenju o Bogu! Nema potrebe da trošite toliko daha na razgovore u zajedništvu i na rasprave sa mogućim primaocima jevanđelja; jednom kada pogledaju te video-zapise, u stanju su da prihvate istiniti put. To onima koji propovedaju jevanđelje štedi mnogo vremena i pokazuje da je sva podrška za propovedanje jevanđelja veoma moćna! Postoji obilje raznovrsnih sredstava za propovedanje jevanđelja! Mnogi mogući primaoci jevanđelja se zapanje kada odu na internet da istraže Božje delo, jer na stranici Božje kuće nađu veliko obilje sadržaja! Božjih reči ima u izobilju, postoji obilje svih vrsta filmova i video-zapisa, a postoji i obilje i sve što vam je potrebno kada je reč o iskustvenim svedočenjima. To je zaista rezultat rada i vođstva Svetog Duha! Sve to je zaista proizašlo iz Božjeg dela. Bez obzira na to kako su velika crvena aždaja i religiozni svet širili glasine i klevetali ga, sve je to bilo uzalud. U svakom slučaju, postignuti rezultati i požnjeveni plodovi su, po svim stavkama rada Božje kuće, jasni i vidljivi svima, i to su činjenice ostvarene Božjim rečima.

U radu na širenju jevanđelja carstva, sve stavke rada Božje kuće su organizovane veoma metodično i odvijaju se uredno. Rad na širenju jevanđelja je ključna, dugoročna i iscrpljujuća stavka rada. Stoga, oni koji se primaju rada na jevanđelju, bez obzira na to da li su nadzornici ili obični delatnici jevanđelja, treba da potvrde važnost tog rada u svojim srcima. Iako radite na prvoj liniji jevanđelja i obavljate svoje dužnosti, u vašoj pozadini, što znači iza scene, ima mnogo braće i sestara koji obavljaju različite vrste pratećih poslova, i oni su sila koja podržava rad na širenju jevanđelja. Šta pod time podrazumevam? Sav rad Božje kuće usredsređen je na širenje jevanđelja, a dužnosti koje obavlja sav Božji izabrani narod su u službi širenja jevanđelja. Svaki brat i sestra koji obavljaju dužnost imaju udeo u radu na jevanđelju, a svaka stavka rada je usko i blisko povezana s radom na jevanđelju. Ukratko, svaka stavka rada, uključujući i sam rad na jevanđelju je dužnost koju treba dobro obaviti da bi se svedočilo o Božjem delu, svaka stavka rada je usko povezana sa najvažnijim poslom, a to je svedočenje o Bogu. To je potpuno tačno. Stoga, Božja kuća stavlja rad na širenju jevanđelja na vrh liste svih stavki rada, i ona je na prvom mesu od svih različitih stavki rada Božje kuće – to je sasvim dolično. To je veliki, naporan i dugotrajan posao, i svaki Božji izabranik, svako ko sledi Boga, mora da ima izdržljivost, strpljenje i dovoljno vere da bi se pripremio da dobro obavi posao i da bi se borio u toj dugoj bici. Bez obzira na to da li istrajavate deset, dvadeset ili trideset godina, morate uvek biti odani Bogu, morate posvetiti svoj život i svoj vek radu na širenju jevanđelja i biti odani Bogu do kraja. To je važna odgovornost koju je svako ko sledi Boga dužan da iznese, to je svačija dužnost, a to je i nalog koji Bog poverava svima.

Da li vam je ovo Moje zajedništvo ispunilo srce elanom i da li ste počeli da smatrate rad na jevanđelju važnim? Neki ljudi su ranije rekli: „Ne razumem se ni u jedno tehničko zanimanje, ne znam kako da glumim, ne mogu da budem glumac, nemam čvrstu osnovu kada je reč o upotrebi reči, tako da ne umem da pišem članke, ne razumem se u muziku, a o umetnosti znam još manje. Pošto nisam dobar ni u čemu, dodeljen sam timu za jevanđelje. Zar timovi za jevanđelje nisu isto što i zapećak u Božjoj kući? A pošto sam poslat u zapećak, da li još uvek imam nade da postignem spasenje?” Da li je tako? Ako zaista tako shvataš ovu situaciju, onda si pogrešno shvatio Boga: propovedanje jevanđelja je baš svačija neizostavna odgovornost. Ako nisi dobar ni u čemu i ne razumeš se ni u jedno tehničko zanimanje i možeš samo da propovedaš jevanđelje, onda ćeš biti raspoređen da obavljaš svoju dužnost u timu za jevanđelje. To je tvoja poslednja šansa i ona ti se pruža da ne bi bio bačen kao krpa i da bi mogao da budeš iskorišten što je više moguće, tako da u najvećoj mogućoj meri obavljaš svoju funkciju kao ljudsko biće. Ti nisi dobar ni u čemu i sporouman si u svemu što radiš, ali si u stanju da dobro obavljaš posao propovedanja jevanđelja, pa čak i ako se od tebe traži da ideš u izviđanje primalaca jevanđelja, ti to možeš da uradiš na jednostavan način i da moguće primaoce jevanđelja koje nađeš proslediš propovednicima jevanđelja. Istovremeno, možeš postepeno da naučiš kako da propovedaš o Božjim rečima, o Božjem delu i o Božjim namerama i kako da dovedeš ljude pred Boga. Zar to nije tvoja dužnost? Drugi ljudi imaju neke rezultate u radu na izradi teksta, u radu na produkciji filmova i u drugim vrstama rada, ali ti ne znaš kako se to radi i nemaš posebnih talenata niti darova, ali ipak posvećuješ svoju snagu radu na jevanđelju, daješ sve od sebe i obavljaš svoju dužnost, i uspevaš da izneseš nalog koji ti je Bog dao – zar to nisu dobra dela? To su takođe dobra dela i Bog će ih se setiti. Time se ispunjavaju sledeće reči: ne postoje razlike u plemenitosti ili poniznosti u dužnostima koje ljudi obavljaju; bitno je samo da si odan u vršenju svoje dužnosti i da li to radiš na način koji je u skladu s merilom. Bog postupa sa svima pravično i ravnopravno; pošto ne možeš ništa da radiš, od tebe se traži da propovedaš jevanđelje – to se radi da bi ti se omogućilo da obaviš svoju poslednju moguću funkciju, pod okolnostima u kojima nisi u stanju da preuzmeš nijednu drugu dužnost. Time ti se daje prilika i tračak nade; ne uskraćuje ti se pravo da obavljaš svoju dužnost. Bog još uvek ima nalog za tebe i nije se namerio protiv tebe. Prema tome, oni koji su raspoređeni u timove za jevanđelje ne šalju se u zapećak, niti se napuštaju, već obavljaju svoju dužnost na drugom mestu. Kada razgovarate u zajedništvu o radnim aranžmanima za rad na jevanđelju, da li sada imate bolje mišljenje o radu na jevanđelju i više nemate nikakvih nedoumica u vezi s tim? (Da.) Dakle, hoćeš li da dižeš nos u vezi s tim? Bez obzira na to šta ljudi rade, Božji zahtevi prema njima se ne menjaju: Bog želi njihovu odanost i iskrenost. Ako kažeš: „Biću skroman, neću da dižem nos, samo radim ono što mi Bog kaže”, ali nisi odan, nisi iskren, onda to neće biti dovoljno. Bez obzira na to kako shvataš rad na jevanđelju, svakako će, ako budeš odan i iskren, tvoje obavljanje dužnosti biti u skladu s merilom. Bez obzira na to koliko dobro mišljenje imaš o dužnosti propovedanja jevanđelja ili koliko je pozitivan tvoj stav prema njoj, ako ne možeš da podneseš teškoće i nisi izdržljiv i odan, ni to neće biti dovoljno. Stoga nije važno gde se nalaziš, u kojoj si vremenskoj zoni ili na kojoj si lokaciji, s kojim ljudima dolaziš u kontakt i koju dužnost obavljaš. Bog će te uvek videti i ispitati najveće dubine tvog srca. Nemoj da misliš da zato što si član tima za jevanđelje Bog ne obraća pažnju na tebe ili da Bog ne može da te vidi, pa možeš da radiš šta ti se prohte. I nemoj da pristupaš timu za jevanđelje negativno zato što misliš da ako si mu dodeljen više nemaš nade da ćeš biti spasen. Oba ta načina razmišljanja su pogrešna. Bez obzira na to gde se nalaziš ili koja je tvoja dužnost, to je ono što treba da radiš, i to treba da radiš marljivo i odgovorno. Božji zahtevi prema tebi se ne menjaju, tako da ni tvoje pokoravanje Božjim uređenjima ne treba da se menja. Status delatnika jevanđelja je isti kao status onih koji obavljaju druge dužnosti; vrednost osobe se ne meri prema dužnosti koju obavlja, već prema tome da li stremi ka istini i da li poseduje istina-stvarnost. To je sve o čemu ću besediti u vezi s radom na jevanđelju, tom velikom i konkretnom stavkom rada.

IV. Razne vrste stručnog rada

Četvrta stavka, razne vrste stručnog rada. Ovo uključuje filmsku produkciju, rad na izradi tekstova, muziku, umetnost, prevođenje i tome slično. Neki kažu: „Mi kostimografi smo takođe uključeni u rad na produkciji filma. Da li se izrada kostima smatra nekom vrstom rada?” Izrada kostima spada u rad na filmskoj produkciji i muzici; to je neka vrsta pomoćnog rada koji doprinosi tim vrstama rada. U svakoj etapi, Božja kuća ima posebne radne aranžmane koji se odnose na posebne zahteve za tu vrstu stručnog rada. Neki se saopštavaju u pisanoj formi, a neki usmeno kroz zajedništvo na okupljanjima. Kako god da se saopštavaju, starešine i delatnici treba da snose odgovornost za njih, da zabeleže konkretne zahteve koje je Božja kuća izdala za tu stavku rada i da urede te beleške, a zatim da obezbede konkretno zajedništvo o njima i uključe se u njihovo konkretno sprovođenje. To je takođe velika stavka rada, i to je druga konkretna stavka rada koja dolazi nakon rada na jevanđelju. U pogledu ove konkretne stavke rada, Božja kuća zahteva od svih zaposlenih koji se bave raznim profesijama da stalno proučavaju stručna znanja u vezi sa svojim dužnostima, kao i da traže informacije kako bi utvrdili koje stvari su korisne za rad Božje kuće. Istovremeno, Božja kuća neprestano razgovara u zajedništvu o istina-načelima i pruža konkretne planove za razne vrste stručnog rada. Ponekad se o tim vrstama rada razgovara u zajedništvu i s nadzornicima i sa članovima tima, a ponekad se razgovara isključivo sa starešinama, delatnicima i nadzornicima odgovornim za dati posao. Bez obzira na to da li se saopštavaju i dele s drugima u pisanoj formi ili tokom okupljanja, te vrste rada se svakako stalno unapređuju i standardizuju, a konkretna uređenja se stalno prave u skladu s potrebama rada na jevanđelju. Na primer, recimo da Božja kuća proizvede film sa donekle novom temom, a film je snimljen prilično profesionalno. Nakon što se film postavi na internet, ima prilično veliki broj pregleda. U takvoj situaciji, Božja kuća stvara posebne zahteve za ovu vrstu rada na osnovu povratnih informacija i potreba rada na jevanđelju. Ukratko, ta stavka rada se stalno sažima i poboljšava, a takođe i stalno raste.

Za razne vrste stručnog rada, uređenja Božje kuće zahtevaju od ljudi da stalno uče i da pronađu profesore i druge vrste sredstava i nastavnih materijala iz kojih mogu da uče. Uzmimo za primer pevanje; pronalaženje profesora od koga možete da učite i koji će vam obezbediti uvežbavanje glasa je takođe konkretan radni aranžman. Kada čuju za taj aranžman, starešine i delatnici treba da pronađu odgovarajućeg profesora u skladu sa zahtevima Višnjeg i da ga uposle da podučava naše pevače, da pomaže pevačima da steknu odgovarajuće muzičko umeće i da pevaju na ispravan način, a naravno da se moraju naći i klasična dela iz kojih će se učiti. Stručno znanje uvek mora da se proučava u vezi sa muzičkim komponovanjem i horskim pevanjem, a radni aranžmani Božje kuće uvek zahtevaju od ljudi da se stalno udubljuju u stručno znanje koje ima veze s njihovim dužnostima, i da nauče da koriste određene napredne i praktične metode, i tako dalje. Ti radni aranžmani i zahtevi se ne izdaju samo jednom i nikad više, već se od starešina i delatnika zahteva da često razgovaraju u zajedništvu o tim radnim aranžmanima, da usmeravaju one koji se bave stručnim radom, da im omogućavaju da nastave da uče i da nastoje da se sve vrste stručnog rada stalno i efikasno razvijaju i produbljuju i da ne stagniraju. Neki ljudi misle: „Radni aranžmani su nam danas izdati, tako da samo treba da ih vežbamo ovog meseca i to je kraj priče. Ako Višnji to više ne bude spominjao, onda možda ne moramo da nastavimo da ih uvežbavamo.” Da li je zaista tako? (Nije.) Starešine i delatnici nikako ne smeju da razmišljaju na taj način, već treba da se raspituju s vremena na vreme i pitaju: „Kako napreduje učenje tvoje profesije? Imaš li nekih teškoća? Da li postoji nešto što je u sukobu s načelima ili je protiv njih? Ko je najbolji đak, ko je najstručniji, a ko se najbrže snašao? Sada kada si proučio sve te teorije, šta ti se, od svega što si naučio, čini da je pogodno da se koristi u radu Božje kuće?” Štaviše, starešine i delatnici onim ljudima u timovima za jevanđelje koji proučavaju strane jezike moraju da postavljaju pitanja kao što su: „Koliko godina učiš taj strani jezik? Kako napreduje tvoje učenje u poslednje vreme? U koliko dnevnih razgovora možeš da učestvuješ? Da li možeš da prevedeš opšte duhovne pojmove? Možeš li da koristiš taj strani jezik da bi preneo istine vezane za propovedanje jevanđelja? Da li ti trenutno bolje ide govor ili pisanje? Da li ti je potreban profesor da ti pomogne? Postoji li još neko ko je pogodniji i veštiji u učenju stranih jezika? Da li se povećao broj takvog osoblja? Da li neko smatra da je učenje jezika previše problematično i teško, pa više ne želi da ga uči i da odustane na pola puta i želi da pređe na drugu dužnost?” O tim konkretnim stvarima vezanim za ovu vrstu posla treba se raspitivati i treba ih nadgledati s vremena na vreme. Pošto je Višnji napravio konkretne radne aranžmane, nadzornici treba da preuzmu odgovornost za te konkretne zadatke do samog kraja. Nemoj pasivno da čekaš da se Višnji raspituje; ako se Višnji ne raspituje šest meseci ili godinu dana, ipak treba dobro da obaviš sav posao, najbolje što možeš, i da budeš spreman da u svakom trenutku prihvatiš inspekciju i usmerenje Višnjeg – to je ispravan način razmišljanja. To je zato što su radni aranžmani izdati i saopšteni, a ti si odgovoran za praćenje rada kao nadzornik i stoga treba da ispuniš svoje odgovornosti. Međutim, ako nisi u stanju da ispuniš svoje odgovornosti, onda si beskoristan i treba da budeš otpušten i eliminisan. Dakle, starešine i delatnici treba često da razmišljaju i da razgovaraju u zajedništvu o tim konkretnim radnim aranžmanima ili o besedama Višnjeg, a zatim da ih sprovode i da prate rad u skladu sa situacijom. Trebalo bi da vide koje vrste poslova su u poslednje vreme prevideli i dugo nisu proveravali, a koji im poslovi lično ne idu od ruke i za koje se u poslednje vreme nisu raspitivali, i o čijem statusu, samim tim, ništa ne znaju i da onda odu i provere ih. Štaviše, u pogledu raznih vrsta stručnog rada, Božja kuća ima još jedno konkretno uređenje: zahteva da se bitni talentovani pojedinci stalno otkrivaju, gaje i unapređuju. Dakle, šta treba da rade starešine i delatnici kada dobiju ovaj radni aranžman? Moraju da obrate pažnju da li postoji neko ko je pogodan za obavljanje te vrste posla. Ako su neki ljudi pogodni za obavljanje te vrste posla, ali ne vladaju baš najbolje tehničkim delom profesije, onda se moraju brzo gajiti i odrediti za učenje i obuku u njoj. Ukratko, razne vrste stručnog rada takođe su važna stavka rada. Postoji mnogo stavki uključenih u ovaj rad, a njegov obim je takođe ogroman, te je Božja kuća napravila mnoge konkretne radne aranžmane za njega. Ono što je potrebno za ovu stavku rada jeste stalno proučavanje, sažimanje i produbljivanje, a moraju se naći i odgovarajuća načela za sprovođenje neprestane standardizacije. Pored toga, talentovani pojedinci koji su pogodni za obavljanje ovih dužnosti moraju stalno da se neguju. To je radni aranžman za ovu veliku stavku raznih vrsta stručnog rada, i takođe ga je lako razumeti.

V. Crkveni život

Peta stavka, crkveni život. Božja kuća je napravila posebna uređenja i odredbe u vezi sa sadržajem koji se jede i pije tokom crkvenog života, sa formatom crkvenog života i sa brojem ljudi koji žive crkvenim životom. Božja kuća takođe ima odgovarajuće radne aranžmane u vezi sa formatom okupljanja i sa sadržajem crkvenog života pod posebnim okolnostima i situacijama. Takvi radni aranžmani se pretežno izdaju u pisanoj formi. Radni aranžmani za crkveni život pridošlica u različitim zemljama – format i učestalost njihovih okupljanja, sadržaj koji jedu i piju tokom okupljanja, i tako dalje – u osnovi su identični radnim aranžmanima za crkveni život Kineza, osim u nekim posebnim okolnostima. Upravo sam vam dao pregled obima radnih aranžmana vezanih za crkveni život – to uključuje sadržaj Božjih reči koje se jedu i piju, sadržaj za razgovore u zajedništvu o istini na okupljanjima kakva su u poslednje vreme i format zajedništva na okupljanjima. Na primer, kako se ne dozvoljava da jedna osoba dominira u zajedništvu na okupljanjima, maksimalno vreme koje je svakoj osobi dozvoljeno da besedi, kako se postupa sa ljudima koji su previše opširni i izražavaju se nejasno, i tako dalje – u radnim aranžmanima postoje konkretne stavke o svim ovim konkretnim stvarima koje se odnose na crkveni život i na okupljanja. Starešine i delatnici su, s jedne strane, odgovorni za izdavanje i prenošenje ovih radnih aranžmana, a s druge strane, oni su odgovorni da jasno razgovaraju u zajedništvu o njima sa braćom i sestrama, omogućavajući svim članovima crkve da ih razumeju i prihvate, nakon čega samo treba da ih se strogo pridržavaju i da ih izvršavaju. Konkretno, oni koji često skreću s teme, izazivaju prekide, govore reči i doktrine i izvikuju parole kada govore na okupljanjima moraju biti ograničeni, a u radnim aranžmanima postoje i posebne odredbe u vezi sa ovom vrstom posebnih okolnosti. Radni aranžmani koji se tiču crkvenog života uglavnom se odnose na sve razne stvari koje se tiču okupljanja, nisu komplikovani, veoma su jednostavni, i bez obzira na to koju dužnost osoba obavlja, ona samo treba da se pridržava načela u tim radnim aranžmanima. Na primer, na okupljanjima, timovi za jevanđelje samo treba da se pridržavaju načela iz radnih aranžmana koja se odnose na crkveni život – u njima nema ničeg posebnog. Drugi timovi jednostavno obavljaju drugačiji posao od ostalih ljudi, sve je isto kada su u pitanju stvari kao što su okupljanja, zajedništvo o istini, molitveno čitanje Božjih reči i razgovor u zajedništvu o ličnim iskustvima – taj obim nije prekoračen. Oni samo treba da primenjuju u skladu sa trenutnim odredbama Božje kuće u vezi sa sadržajem koji se jede i pije tokom crkvenog života, u vezi sa oblikom koji taj razgovor u zajedništvu poprimi i s formatom okupljanja. Ako uslovi to dozvoljavaju, ljudi mogu da se okupe lično, u suprotnom mogu da organizuju onlajn okupljanja. To bi trebalo da bude veoma jednostavno, jasno definisano pitanje. Neki članovi crkve su razbacani po različitim kontinentima i zemljama, neki su u Evropi, a neki na Bliskom istoku; u takvoj situaciji neophodna su onlajn okupljanja. Na lokalnim crkvama je da odluče o vremenu održavanja okupljanja i njihovoj učestalosti; Božja kuća ne donosi posebne odredbe u vezi s tim pitanjem, niti se u to meša. Zašto se Božja kuća ne meša u to pitanje? Neki ljudi u crkvi ne obavljaju svoje dužnosti puno radno vreme; imaju svoje poslove i porodice, njihove lične okolnosti su drugačije, a pored toga postoje i vremenske zone u različitim zemljama, tako da njima treba ostaviti da sami odluče koliko će se puta sedmično okupljati i u koliko sati će okupljanja biti održavana. Božja kuća ne donosi konkretne odredbe o tome, već samo obezbeđuje načelo. Božja kuća je okvirno odredila koliko često se novi vernici okupljaju na nedeljnom nivou, a postoji i razlika između učestalosti sa kojom se sastaju oni koji obavljaju dužnost i oni koji je ne obavljaju. Da li postoji radno uređenje koje zahteva da se novi vernici okupljaju sedam dana u nedelji? (Ne.) Na čemu je, onda, zasnovan broj nedeljnih okupljanja novih vernika? (Zasnovan je na tome koliko novi vernici imaju vremena.) Okupljati se dva ili najviše tri puta nedeljno, a najmanje jednom, sasvim je prikladno. Neki ljudi kažu: „Ljudi u našem području su veoma dokoni van poljoprivredne sezone, tako da svi žele da se okupljaju svakog dana – čak bi nam bilo u redu da se okupljamo i dva puta dnevno. Zaista želimo da se okupljamo.” Srca novih vernika su ispunjena elanom i uvek žele da razumeju još više istina. Ako im porodične okolnosti dozvoljavaju, onda je dobro da traže da prisustvuju na više okupljanja, sve dok to ne utiče na njihov svakodnevni život. Konkretan broj sedmičnih okupljanja treba da se utvrdi u skladu sa porodičnim i poslovnim situacijama Božjeg izabranog naroda u svakoj sredini – Božja kuća ne donosi posebne odredbe u vezi s tim pitanjem. Oni iz Božjeg izabranog naroda koji imaju potrebne uslove mogu češće da se okupljaju, i tada će shvatiti više istina i brže postići životni rast. I to je dobro. Međutim, onima koji nemaju odgovarajuće uslove neće biti zgodno da se tako često okupljaju i u redu je da prisustvuju okupljanjima najmanje jednom ili dva puta nedeljno. Koliko nedeljnih okupljanja crkve u različitim sredinama održavaju zavisi od Božjeg izabranog naroda i niko ne treba da se meša u to. Najvažnije je da se okupljanja održavaju tako da ljudi mogu da shvate istinu, a ne iz bilo kojeg drugog razloga. Dakle, o učestalosti okupljanja svaka crkva odlučuje u skladu sa svojim konkretnim okolnostima. Ako Božji izabrani narod može da prisustvuje dodatnom okupljanju svake nedelje, utoliko bolje za njegov životni rast. Ako postoje ljudi koji ne streme ka istini i ne žele da prisustvuju većem broju okupljanja, onda im to ne treba nametati. Posebno to ne treba tražiti od ljudi koji rade za platu i koji imaju više obaveza i nemaju vremena da češće prisustvuju okupljanjima. Bez obzira na to da li su ljudi u poziciji da prisustvuju okupljanjima ili koliko puta se okupljaju, Božja kuća se ne meša niti nameće bilo kakva ograničenja. To je zato što su okolnosti i pozadina vernika različiti, te se ne smeju stavljati pod bilo kakvu prisilu. Što se tiče sadržaja koji se jede i pije tokom crkvenog života, Božja kuća ima odgovarajuće odredbe u svojim radnim aranžmanima, a od starešina na svim nivoima u crkvi i od braće i sestara se zahteva da ih jasno razumeju. Starešine i delatnici moraju tačno da razumeju koje konkretne zadatke i pitanja moraju da izvrše prema radnim aranžmanima Višnjeg, a braća i sestre takođe moraju da nadgledaju starešine i delatnike da bi proverili da li obavljaju taj posao. Kada je reč o sadržaju koji se jede i pije tokom crkvenog života i o radnim aranžmanima koja se odnose na okupljanja koja moraju da se razumeju i slede, starešine i delatnici moraju da postignu saglasnost sa izabranim Božjim narodom – odstupanja nikako nisu dozvoljena. Radni aranžmani koji se tiču crkvenog života i rada su veoma jednostavni, ljudima su lako razumljivi i nisu apstraktni.

VI. Upravljanje imovinom

Šesta stavka, upravljanje imovinom. Iako rad na upravljanju imovinom nema radne aranžmane koji se često izdaju kao kod rada na jevanđelju ili raznih vrsta stručnog rada, Božja kuća ipak ima posebne radne aranžmane i za taj rad. Šta podrazumeva upravljanje imovinom? Podrazumeva kako se imovina čuva, gde se čuva, ko upravlja njome i kako se raspodeljuje, kako se njome upravlja i kako se prenosi u slučaju opasnosti ili nepovoljnog okruženja, kao i druge takve posebne okolnosti. Radni aranžmani zapravo sadrže odredbe koje se tiču svih tih stvari, a kada je u pitanju ta stavka rada, starešine i delatnici ne treba da čekaju da Višnji direktno izda naređenja ili radne aranžmane da bi oni tek tada pasivno počeli da upravljaju imovinom. Šta starešine i delatnici treba da rade ako nema neposrednih radnih aranžmana koji od njih zahtevaju da upravljaju imovinom na konkretan način, ili u posebnim okolnostima kada ne znaju kako da upravljaju imovinom i nisu u mogućnosti da dobiju blagovremene odgovore od Višnjeg? Bezbednost je prioritet broj jedan, i njihova je odgovornost da čuvaju imovinu Božje kuće. Kada je reč o knjigama Božjih reči koje štampa Božja kuća, zajedno sa svim različitim vrstama mehanizacije, namirnica, novca i druge takve imovine, starešine i delatnici treba da ih drže na sigurnim mestima u skladu sa uređenjem Božje kuće i da ne dozvole da te stvari postanu vlažne, buđave ili da ih napadnu insekti, a još manje da dozvole da ih se domognu zli ljudi ili velika crvena aždaja. Štaviše, pored dobrog upravljanja imovinom Božje kuće, starešine i delatnici treba da održavaju strogu poverljivost; niko od ljudi koji nemaju nikakve veze s tim stvarima ne treba ni da zna za njih, a oni koji znaju za njih moraju da ćute i ne smeju da govore o njima na indiskretan način. Božja kuća ima posebne radne aranžmane u vezi sa ovom stavkom rada i nije prikladno izdati ili otkriti neke od njih u pisanoj formi. Ako starešine i delatnici dođu do boljih načina i metoda za upravljanje imovinom, onda, naravno, dokle god se pridržavaju načela upravljanja i zaštite imovine Božje kuće da bi je zaštitili od bilo kakvih gubitaka, oni mogu o tome da razgovaraju sa drugim starešinama i delatnicima i da samostalno donesu odluku. To je posebna stavka rada i o tome podjednako ne smeju da znaju oni koji ne drže to u tajnosti, oni koji nemaju osećaj odgovornosti, oni koji imaju nedostojne motive, oni koji su tek počeli da veruju i nisu uspostavili temelje svoje vere, ni oni koji uvek žudno gledaju na imovinu Božje kuće. Te stvari ne mogu eksplicitno da budu iznesene u radnim aranžmanima Božje kuće, ali zar ne treba starešine i delatnici i pouzdani staratelji da budu svesni toga? (Treba.) Ovde postoji jedna posebna okolnost. Pretpostavimo da novoizabrani starešina veruje u Boga tek tri godine, da je dobrog kova, pun elana i na površini deluje dobro, ali nije poznato kakvog je karaktera, kakvo je njegovo gledište o imovini, niti da li je pohlepan ili nije. Te stvari su nepoznate i neizvesne, a braća i sestre koji dugo veruju u Boga ne poznaju tu osobu dobro, ne poznaju je u potpunosti. Šta treba da se radi u takvoj situaciji? Kada dođe vreme da mu se preda posao, kada mu se sav drugi posao predaje – da li treba da mu se preda i rad sa imovinom? (Ne.) Zašto ne? Glavni posao starešina i delatnika nije samo da upravljaju imovinom; imovina čini samo jedan deo njihovog posla. Ako zaista postoji odgovarajuća osoba koja upravlja imovinom, a taj novoizabrani starešina nije pouzdan, u redu je da mu neko vreme ne predate taj posao, jer se još uvek ne zna da li će dugo verovati u Boga ili da li može da bude postojan. Već se dešavalo da je neko tek bio izabran za starešinu crkve i, nakon što je preuzeo dužnost, prva stvar koju je učinio bila je da od Božjeg izabranog naroda traži brojeve bankovnih računa i lozinke za račune na kojima se čuvaju prilozi. Pitao je ko ima te brojeve bankovnih računa i lozinke i pritisnuo ih je da mu odmah predaju i taj deo posla. Da li u takvoj situaciji treba da mu se preda taj deo posla? Nije ga zabrinjavao niti ga je zanimao bilo koji drugi posao, ali je bio posebno ozbiljan i zabrinut po tom pitanju – da li se tu radilo o pouzdanoj osobi? Nemojte misliti da je neko pouzdan samo zato što je starešina ili delatnik. U stvarnosti, pouzdani su samo staratelji koji su zaista izabrani u skladu s načelima – oni su u stanju da polože svoj život da bi zaštitili imovinu Božje kuće. Takvi ljudi su najpouzdaniji. Dakle, da li su sve starešine i delatnici sposobni za to? Ne mora da znači. Već se dešavalo da je regionalnog starešinu uhvatila velika crvena aždaja i da je otkrio gde je sva imovina crkve, što je dovelo do toga da je ogromna količina izgubljena. Da nije znao gde se nalazi imovina crkve, ne bi bio u stanju da to oda čak i da je pretučen na smrt, zar onda imovina Božje kuće ne bi ostala netaknuta? Baš zato što je previše znao, mogao je sve da oda kada više nije mogao da izdrži mučenje i strašne batine, pa je taj novac završio u rukama velike crvene aždaje. Da mu nije bilo dozvoljeno da zna gde je ta imovina, i da je onaj koji ih je čuvao bio pouzdan, da li bi novac Božje kuće bio izgubljen i da li bi ga velika crvena aždaja prisilno zaplenila? Ne, ne bi. To je ozbiljna pouka. Stoga, najvažnija tačka kada je u pitanju uređenje ovog posla je da je bezbednost na prvom mestu, gubici moraju biti svedeni na apsolutni minimum, a posao treba da bude obavljen na bilo koji način koji je bezbedan. Pronađite nekoga ko pokazuje odanost u upravljanju imovinom Božje kuće da bi upravljao njome – to je najpouzdaniji pravac delovanja. Iako ta osoba ne može da radi ništa drugo, ona će biti odana i svakako će biti sposobna da zaštiti novac, tako da je korišćenje te osobe za zaštitu imovine pravi potez. Budući da je ta stavka rada posao sa jednim zadatkom, uređenja za nju su vrlo jednostavna: pronađite prave ljude za zaštitu imovine i pronađite sigurno mesto na kojem ćete je držati. Pored toga, postoje i posebne odredbe u radnim aranžmanima Božje kuće u vezi sa raspodelom i trošenjem imovine Božje kuće; novac se može trošiti na neophodne troškove, ali ne i na nepotrebne. Postoji još jedna stvar, a to je da postoji strogi regulatorni sistem troškova koji se odnose na imovinu, a Božja kuća ima posebne odredbe za razne procese i procedure, koje zahtevaju potpise nekoliko pojedinaca, i tako dalje. Postoji upravljanje, postoji zaštita, postoji trošenje, a postoji i računovodstvo – postoje konkretni radni aranžmani za sve ove stvari.

VII. Rad na pročišćavanju

Sedma stavka, rad na pročišćavanju. Božja kuća takođe stalno pravi posebne radne aranžmane za ovu stavku rada. Radni aranžmani su, s jedne strane, napravljeni na osnovu potreba rada Božje kuće, a s druge su napravljeni na osnovu razdvajanja svakog pojedinca po svojoj vrsti prema klasifikaciji i definiciji različitih vrsta ljudi, kao i prema manifestacijama različitih vrsta ljudi kada se otkriju. Božja kuća ima načela za postupanje sa svim vrstama antihristȃ, zlih ljudi i bezvernika; neki su pročišćeni iz redova onih koji obavljaju dužnosti, neki su pročišćeni iz crkava sa punim radnim vremenom i poslati u crkve sa skraćenim radnim vremenom ili u obične crkve, neki su pročišćeni iz običnih crkava i poslati u grupu B, a ima i onih koji su direktno uklonjeni ili proterani. Božja kuća stalno pravi nove radne aranžmane za rad na pročišćavanju crkve, a takođe ima posebne radne aranžmane u vezi sa različitim vrstama ljudi koji ispunjavaju uslove da budu pročišćeni. Na osnovu stavova koje ljudi imaju u obavljanju svojih dužnosti i prestupa koje su počinili dok su obavljali svoje dužnosti, kao i iskvarene suštine koja se otkriva kod raznih vrsta ljudi, Božja kuća na kraju stvara konkretne planove za postupanje sa tim ljudima. Stoga se postupanje Božje kuće sa raznim vrstama zlih ljudi, bezvernika i antihristȃ vrši u potpunosti u skladu sa Božjim rečima i istina-načelima i u potpunosti u skladu sa Božjim namerama. Kada je reč o tim radnim aranžmanima, s jedne strane je potrebno razgovarati u zajedništvu o istina-načelima kako bi ih ljudi shvatili i naučili kako da razaznaju različite vrste ljudi, dok je s druge strane potrebno izdati te radne aranžmane crkvama kako bi o njima moglo da se razgovara u zajedništvu i kako bi mogli da budu sprovedeni. U svakom slučaju, rad na pročišćavanju crkve mora se sprovesti što je pre moguće i baš nikada ne sme da bude prekinut. To mora da se nastavi sve dok u crkvi više ne bude zlih ljudi. Nije tačno da starešine i delatnici treba da obave posao pročišćavanja samo u određenom vremenskom periodu nakon što Višnji izda radni aranžman kojim se nalaže da se crkva pročisti; i ako se eventualno uskoro posle toga ponovo otkrije da postoje zli ljudi koji izazivaju ometanja, ali Višnji nije napravio nikakve radne aranžmane o tome, onda starešine i delatnici ne treba da se brinu o tim zlim ljudima, niti da ih pročiste – to naprosto ne bi bilo prihvatljivo. Rad na pročišćavanju crkve mora da bude redovan rad; dokle god postoje ljudi koji moraju biti uklonjeni ili proterani, rad na pročišćavanju mora da se nastavi. Ne čekajte pasivno da Višnji izda naređenja ili da vam ih saopšte starešine višeg nivoa, i ne čekajte pasivno da još braće i sestara prijavi nekoga. Čim Božji izabrani narod nekoga razotkrije i prijavi, starešine i delatnici treba da počnu da istražuju i vode taj slučaj. Ako starešine i delatnici zadrže pismo sa prijavom i ne reše to pitanje, treba ih istražiti i obraditi, a ako se utvrdi da štite zlu osobu, onda se moraju ukloniti iz crkve zajedno sa tom zlom osobom. Svaki starešina ili delatnik koji ne obavlja posao pročišćavanja crkve je lažni starešina ili delatnik i treba ga odmah otpustiti. Ako čak i štiti i brani zle ljude, onda se može okarakterisati kao antihrist i ukloniti i proterati iz crkve. To su posebne odredbe koje je Božja kuća napravila u vezi sa radom na pročišćavanju crkve. Rad na pročišćavanju crkve je hitan prioritet i ima dubok značaj. Recite Mi, zar se pročišćavanje crkve ne obavlja da bi se crkva očistila? Ako je crkva očišćena – to jest, ako nema zlih ljudi koji izazivaju ometanje unutar nje i nema bezvernika pomešanih među njenim članovima – onda će to biti istinska crkva koja će takođe videti i najbolje rezultate za crkveni život. Zar to ne bi bio još jedan veliki korak ka ostvarenju Hristovog carstva? Čista crkva poput ove bila bi najkorisnija za širenje jevanđelja carstva, jer bi svako posedovao istina-stvarnost, svako bi mogao da svedoči o Bogu i da bude upotpunjen kao Božji narod, i više ne bi bilo zlih ljudi koji bi izazivali ometanja. Naravno, takva crkva bi bila najblagoslovenija. Stoga je pročišćavanje crkve najznačajnija stavka rada i ona se preduzima u potpunosti da bi okruženje u kojem Božji izabrani narod obavlja svoje dužnosti bilo mirnije i lišeno ometanja zlih ljudi. Štaviše, Božja kuća ne podržava vucibatine i beskorisne ljude, i ne podržava parazite koji se prepuštaju udobnosti i samo misle šta će da pojedu. Svi oni koji uopšte ne obavljaju dužnosti i ometaju i utiču na druge ljude koji obavljaju svoje dužnosti, i svi oni koji daju neodgovorne komentare, mešaju se i ne vode računa o svom pravom poslu u crkvi, takođe treba da budu uklonjeni. Sve različite vrste ljudi su sada potpuno otkrivene, rad na pročišćavanju crkve je imperativ i mora se obaviti temeljno i dobro. Svi ti zli ljudi, antihristi, bezvernici, beskorisni ljudi i paraziti koji su otkriveni jesu oni koje je Bog s gnušanjem odbacio, i oni ne mogu da budu spaseni. Ako crkva ne bi preduzela rad pročišćavanja, onda bi to uticalo na rad na širenju jevanđelja. Stoga je rad na pročišćavanju crkve važna stavka rada koju danas hitno treba dobro obaviti. Samo one starešine i delatnici koji umeju dobro da pročiste crkvu vredni su gajenja i mogu da nastave da budu starešine i delatnici. Svaki starešina ili delatnik koji ometa rad na pročišćavanju crkve je kamen spoticanja i prepreka, i Božji izabrani narod mora da ga razotkrije i prijavi. Starešine i delatnici na svim nivoima moraju prvo temeljno da uklone i reše sve razloge spoticanja i prepreke u radu crkve – to je u skladu sa Božjim namerama. Samo to je pogodno za nesmetano napredovanje raznih stavki crkvenog rada i za crkvu koja sprovodi Božju volju da bi Bog mogao da zadobije svu slavu.

VIII. Spoljni poslovi

Osma stavka, spoljni poslovi. Rad na spoljnim poslovima nije velika stavka rada, niti je mala, i postoji nekoliko načela u okviru radnih aranžmana Božje kuće u vezi sa spoljnim poslovima. Jedan je da se upoznate sa lokalnim zakonima i konkretnim lokalnim propisima. To jest, bez obzira na to šta crkva negde radi, prvo morate da se uputite u lokalne zakone – to je jedno načelo. Drugo je da, kada naiđete na probleme u vezi sa spoljnim poslovima koje ne razumete ili vam nisu jasni, morate da konsultujete advokata i relevantne pravne stručnjake, a ne da sami neinformisano sudite; morate da napravite konkretne planove postupanja u skladu sa različitim zakonskim uslovima u različitim zemljama. Dakle, kako nastaju ti planovi? Morate se pridržavati onoga što advokat kaže i prepustiti advokatu da sam donosi odluke – nemojte sami proizvoljno presuđivati, niti donositi odluke. Uslovi, pravila, zakoni i propisi su različiti u svakoj zemlji, zato nemojte da postupate na osnovu svoje mašte. Na primer, recimo da vidiš da nekoga pljačkaju na ulici u Kini. Zakoni u Kini predviđaju da svaki očevidac može hrabro da interveniše, prvo da uhvati lopova, a zatim da ga preda policiji. Ako to uradiš, postaćeš heroj koji je dobio svoju priliku, nećeš morati da snosiš nikakvu zakonsku odgovornost i treba da budeš pohvaljen. To je nacionalna situacija i sistem u Kini, i to je neka vrsta tradicionalne kulture u Kini – Kinezi je opisuju prijatnim imenom „tradicionalna vrlina”. Međutim, na Zapadu, posebno u zemljama kao što su SAD i Kanada, kada vidite lopova da krade nešto i odmah ga uhvatite i sačekate da ga policija uhapsi, onda je to pogrešno, to je kršenje zakona. To je zato što si ti samo običan građanin, a ne službenik za sprovođenje zakona i nemaš pravo da uhapsiš bilo koga; samo policija ima pravo da uhapsi nekoga. Kada vidiš da lopov nešto krade, možeš to da prijaviš policiji, ali ne možeš sam da uhapsiš lopova. Ako nasumično uhapsiš lopova, onda se ponašaš nezakonito – to je zakon na Zapadu. Nije prikladno primenjivati „tradicionalnu vrlinu” kineskog naroda na Zapadu; Zapad ima svoje zakone. Ako u nekoj zemlji na Zapadu vidiš da se neko srušio na ulici, šta zakon predviđa? Moraš da priđeš i da pitaš: „Da li si dobro? Da li ti treba pomoć?” Ako osoba kaže da joj nije potrebna nikakva pomoć, onda možeš da ideš. Ako vidiš da se neko srušio na ulici, ali ga ne pitaš da li je dobro ili ga ne proveravaš i samo nastaviš svojim putem, onda kršiš zakon. Ako naiđeš na takvu situaciju u Kini, to može biti prevara i ništa ti se neće desiti ako nezainteresovano hodaš dalje. Ako pitaš: „Da li si dobro? Da li ti treba pomoć?” možeš da se uvališ u probleme, ta osoba može da te prevari i onda možeš da se oprostiš od pristojnog života. Šta vam ova dva primera govore? Vaspitanje je u različitim zemljama i među različitim rasama potpuno drugačije, kao i društvena okruženja i društveni sistemi i, naravno, zakoni i propisi. Kada je reč o radu na spoljnim poslovima, s jedne strane, ljudi koji obavljaju taj posao moraju tačno da razumeju zakone, propise i odredbe koji se odnose na crkveni rad, a s druge strane oni takođe treba da šire neko opšte životno znanje ili zakonske odredbe koje braća i sestre treba da znaju. Stoga, Božja kuća ima radne aranžmane u vezi sa tom stavkom rada, koji zahtevaju od onih koji je obavljaju da uvek prvo konsultuju relevantne zakone i državne propise u svemu što rade. Pogotovo kada naiđu na probleme koje je teško rešiti, tada moraju da se konsultuju sa advokatom i da ne prosuđuju naslepo, niti da formulišu rešenja u skladu sa razmišljanjem i logikom kineskog naroda – to je glup i neuk način postupanja. Kada sve to shvatiš, treba da ti postane jasan značaj rada na spoljnim poslovima, koje rezultate treba da postigne, kao i koliko je neophodno da Božja kuća napravi te radne aranžmane. Obim ove stavke rada nije veoma velik, tako da je u većini slučajeva dovoljno samo angažovati osoblje uključeno u ovaj rad da bi se jasno razumeli njeni radni aranžmani. Ako je to nešto što braća i sestre treba da znaju, onda im pomozi da to razumeju i shvate. Rad na spoljnim poslovima je takođe veoma važan, jer neće valjati ako braća i sestre ne razumeju zakone i propise koji se odnose na njihov život i rad u inostranstvu. Božja kuća ima posebne radne aranžmane u vezi sa onim što se zahteva u tom pogledu, i samo je potrebno da se to sprovede na osnovu radnih aranžmana. Ako se pojave posebne okolnosti, Božja kuća će stvoriti neka hitna rešenja. Ako se posao odnosi na rad na spoljnim poslovima, morate se konsultovati sa osobljem za spoljne poslove i videti koje konkretne aranžmane Božja kuća ima u vezi sa poslom. Nemojte se slepo oslanjati na svoju maštu i preduzimati neinformisane postupke. Takvo postupanje može da izazove nevolje, a posledice će biti nezamislive. Rad na spoljnim poslovima takođe je i posao sa jednim zadatkom, nije komplikovan i trebalo bi da budete u stanju da u radnim aranžmanima pronađete najkonkretnija pitanja koja se tiču rada. Kada ljudi prvi put počnu da se bave spoljnim poslovima u inostranstvu, to može da deluje pomalo komplikovano, ali posle izvesnog vremena, oni pronalaze obrasce i metode i više ne izgleda tako komplikovano. U početku su Kinezi koji su odlazili u inostranstvo bili prijavljivani zbog nepropisnog bacanja đubreta, kasnog leganja uveče, ranog ustajanja ujutru, zbog laveža njihovih pasa koji je smetao ljudima, kačenja odeće na balkone i nepropisnog parkiranja – prijavljivani su zbog mnogih stvari. Na kraju, posle mnogo prijava, policija bi pokucala na njihova vrata da im da smernice, i tek nakon dužeg vremena bi shvatili da su u inostranstvu, a ne u Kini. Malo pomalo, postajali su svesni zakona i počinjali su da shvataju neka pravila koja se tiču života, rada, vožnje i tako dalje. Kada su Kinezi prvi put otišli u inostranstvo, razumeli su samo neka osnovna pravila ponašanja o tome kako da se vladaju i nisu poznavali većinu pravnih pitanja; bili su baš kao divlje životinje, bez ikakve svesti o zakonu. Posle nekoliko godina stekli su neko znanje i razumeli neka pravila, kao da su se pripitomili, i da su malo napredovali.

IX. Crkvena zaštita

Deveta stavka, crkvena zaštita. Božja kuća je prethodno napravila radne aranžmane u vezi sa crkvenom zaštitom, tako da ako onima koji obavljaju svoje dužnosti puno radno vreme ili njihovim porodicama treba pomoć da sastave kraj s krajem, crkvene starešine moraju da reše to pitanje. Konkretni planovi i načela sprovođenja mogu se naći u ovim radnim aranžmanima, a Božja kuća je obezbedila konkretne smernice i odredbe. Što se tiče braće i sestara koji se zbog svoje vere u Boga nalaze u zatvoru, što samo po sebi izaziva nedaće u svakodnevnom životu njihovih porodica, zatim što se tiče roditelja koji svoje dužnosti obavljaju duže vreme daleko od kuće i nemaju nikoga da se brine o njihovoj deci, kao i bolesne braće i sestara koji su svoje dužnosti obavljali dugi niz godina – svima njima crkva treba da pruži pomoć i da im reši te i druge slične teškoće. Postoji posebna okolnost vezana za ovu stavku rada, a to je da određene porodice ispunjavaju uslove za ugošćavanje braće i sestara u svojim domovima, ali nemaju izvor prihoda – kako onda treba da se rešavaju njihovi troškovi ugošćavanja braće i sestara? To spada pod rad crkvene zaštite. Odredbe koje se odnose na to mogu se naći u radnim aranžmanima, ili starešine i delatnici mogu razumno da izdvoje crkvena sredstva u skladu sa lokalnom situacijom kako bi ugošćavanje učinili mogućim – crkva ima konkretne odredbe za sve te stvari. Ako se neke posebne okolnosti pojave izvan obima tih konkretnih odredbi, onda starešine i delatnici mogu da razgovaraju u zajedništvu o tom pitanju i da naprave konkretna, razumna uređenja zasnovana na normalnom lokalnom životnom standardu. Iako to nije velika stavka rada, niti je to veoma važan zadatak, to je posao koji spada u delokrug odgovornosti starešina i delatnika i on ne sme da se previdi. Ako nikome nije potrebna podrška da sastavi kraj s krajem niti finansijska pomoć, onda nema potrebe da se starešine i delatnici trude da pronađu ljude kojima je to potrebno. Ako takvih ljudi ima, onda starešine i delatnici ne treba da ih izbegavaju, a još manje treba da ih zanemaruju, da stoje skrštenih ruku ili da se pretvaraju da ih ne vide. Oni treba da postupaju u skladu s načelima – to je njihova odgovornost.

X. Planovi za vanredne situacije

Deseta stavka, planovi za vanredne situacije. Planovi za vanredne situacije bave se posebnim problemima koji se javljaju u bilo kojem delu rada Božje kuće. Bez obzira na to da li se problemi koje je hitno potrebno rešiti pojavljuju u radu na jevanđelju, ili u administrativnom radu, ili stručnom, ili se rešava slučaj koji uključuje antihriste ili lažne starešine, ili se uočava neka posebna situacija u kojoj su ljudi navedeni na stranputicu, sve to spada u kategoriju planova za vanredne situacije. Na primer, ako neko izaziva prekide i ometanja, ili ako se antihrist ponaša proizvoljno i diktatorski i pokušava da uspostavi svoje carstvo, i tome slično, čim Božja kuća otkrije da vredi napraviti radni aranžman za konkretno planiranje u vezi sa nekom od tih situacija, ona će pripremiti odgovarajuće pismeno saopštenje. Planovi za vanredne situacije zasnivaju se na određenim vanrednim situacijama koje se dešavaju u crkvi u tom trenutku, a Višnji stvara konkretne radne aranžmane u skladu sa ozbiljnošću situacije, a zatim ih izdaje i saopštava. Konkretni plan može da se odnosi na bilo koju stavku rada koju starešine i delatnici treba da obave, sve dok je uređen od strane Višnjeg i dok Višnji od starešina i delatnika zahteva da ga sprovode, onda starešine i delatnici moraju da ga izdaju i sprovedu u skladu sa radnim aranžmanima Višnjeg. Oni ne smeju neozbiljno da se odnose prema tim radnim aranžmanima. Kada Višnji napravi takve radne aranžmane, oni nisu ništa manje važni u poređenju sa bilo kojim administrativnim radom ili bilo kojim konkretnim stručnim poslom. Iako su ti radni aranžmani samo privremeni, starešine i delatnici i dalje treba da ih izdaju, saopštavaju, sprovode i prate kao redovne radne aranžmane, a kasnije da daju objašnjenje i izveštaj Višnjem – to je odgovornost starešina i delatnika. Planovi za vanredne situacije nisu usmereni na bilo koju određenu stavku rada, to jest, u bilo kojem trenutku Višnji može da dodeli zadatak, da postavi zahtev ili izda radni aranžman starešinama svih nivoa u svim oblastima, a starešine i delatnici ne smeju da zanemare tu vrstu posla. Pošto se radi o radnim aranžmanima i pošto se oni izdaju starešinama svih nivoa i u svim oblastima, to je posao koji spada u delokrug odgovornosti starešina i delatnika. Starešine i delatnici ne bi trebalo da stoje po strani, niti da klasifikuju posao prema obimu ili prema tome da li je to deo njihovog posla ili nije, niti da spekulišu o tonu i hitnosti Višnjeg u radnim aranžmanima kako bi utvrdili da li da ih blagovremeno sprovedu. Takve stvari ne treba da se dešavaju, već starešine i delatnici treba da obavljaju taj posao kao da se radi o redovnom poslu, i da ga obave kao važan zadatak i nalog – to je odgovornost starešina i delatnika. Postoje planovi za vanredne situacije u posebnim okolnostima, a to je rad koji se obavlja u posebnim kontekstima. Kada se dogode neke konkretne i posebne stvari, Višnji će koristiti te kontekste i događaje da navede starešine i delatnike ili braću i sestre da iskoriste tu priliku da razaznaju ljude i stvari koristeći istinu na praktičniji način, da nauče kako da prozru ljude i stvari i da uspeju da bolje shvate istinu. Svrha toga je da se ljudima omogući da razaznaju lažne starešine i antihriste. Pored toga, to se radi kako bi se omogućilo braći i sestrama da imaju mirno, prikladno i neometano okruženje za svoj crkveni život. S druge strane, to se radi kako bi se omogućilo ljudima da blagovremeno izvuku razne pouke i prođu obuku; nakon što se na taj način jednom obuče, ljudi će napraviti ogroman korak napred u svom životu. To je način na koji Višnji obučava starešine i delatnike svih nivoa, kao i braću i sestre, posebno one koji streme ka istini. U tome nema zlobe, Višnji ne muči ljude niti od muve pravi slona. Iako se radi o planovima za vanredne situacije, koji su sami po sebi privremeni radni aranžmani, oni su i dalje značajni i vredni, i nadam se da starešine i delatnici svih nivoa i braća i sestre to mogu da shvate i da im pristupe na prikladan način.

Naveli smo ukupno deset stavki radnih aranžmana i ja sam u osnovi završio sa besedama o tih deset stavki. U besedama nisam ulazio u pojedinosti, ali ono što sam rekao dovoljno je da vam omogući da shvatite i sagledate šta su tačno radni aranžmani i koje konkretno delo obavlja Božja kuća. S druge strane, omogućeno vam je da shvatite šta tačno Bog radi u crkvi i među onima koje je izabrao kroz te konkretne stavke. Rad Božje kuće nije bavljenje preduzetništvom, ili politikom, ili ljudskim pravima, niti je bavljenje bilo kakvom komercijalnom delatnošću; stavke rada koje Božja kuća obavlja su one koje se nalaze u radnim aranžmanima. Stoga neke vladajuće stranke i društvene institucije uvek prate, istražuju i ispituju šta se dešava sa Crkvom Svemogućeg Boga, i možda su se, videvši to u video-zapisima i na veb-sajtovima Božje kuće, uverile da se Crkva Svemogućeg Boga bavi samo verom i da nije uključena u političke aktivnosti bilo koje zemlje. Crkva Svemogućeg Boga već dugi niz godina trpi mahnito ugnjetavanje i napade KPK, a ipak nastavlja da propoveda jevanđelje i svedoči o Bogu, i prenela je Božje reči, istinu i sve vrste video-zapisa sa svedočanstvima na internet, donoseći tako velike i brojne koristi ljudskom društvu i u potpunosti potkrepljujući stav da Bog stalno izražava istinu i spasava čovečanstvo u poslednjim danima. Ali oni nastavljaju neumorno da istražuju, i šta dobijaju tim svojim istraživanjem? Zar ne nailaze na ogromno razočaranje? Čak su razmišljali o tome na koji način bi mogli našoj crkvi da prikače etiketu „sekte” i označe je kao antipartijsku i antidržavnu. Ali sada vide da to ne mogu da urade – sudeći po radnim aranžmanima koje je crkva godinama izdavala, oni nemaju načina da prikače te etikete crkvi, a čitavo njihovo istraživanje je bilo uzaludno. To je isto kao kada su Jevreji u ono vreme proučavali Gospoda Isusa. Pisari, fariseji i visoki državni zvaničnici proučavali su ono što je Gospod Isus govorio i činio i utvrdili su da ništa što je On učinio nije protiv zakona niti se dotiče politike, da je sve što je Gospod Isus rekao i učinio ispravno, da je istina i da je u potpunosti u skladu sa Svetim spisima, i na kraju su bili razočarani. Verski svet sada vidi da Božja kuća proizvodi sve više filmova i video-zapisa iskustvenih svedočenja, a naročito raste broj knjiga i recitala Božjih reči, pa šta oni sada misle? Ako ne mogu da vide da sve to dolazi od Boga, onda su zaista neverovatno blesavi! Ono što dolazi od Boga mora da cveta – to je rezultat dela Svetog Duha i to niko ne može da prikrije. Božje reči su se sada proširile po celom svetu i istine koje On izražava stavljene su pred čitavo čovečanstvo; Božja pojava i delo snažno teku napred, nijedan narod ili sila ne mogu da mu se suprotstave. Velika crvena aždaja je već potpuno osramoćena i poražena! Bez obzira na to kako bi verski svet mogao da ga osudi, oni ne mogu da se odupru Božjem delu, i na kraju, njegova nadolazeća plima samo može njih da eliminiše i udavi.

Završio sam sa besedom o stavkama radnih aranžmana. Zar nisam besedio o svim poslovima koje obavlja Božja kuća? Ovo delo je ono što vidite svojim očima, ono što čujete svojim ušima i ono što lično doživljavate i cenite – u njemu nema ničeg poverljivog. Velika crvena aždaja ima sve radne aranžmane crkve izdate tokom godina – radni aranžmani koje poseduju su brojni i sveobuhvatni. Oni ih proučavaju svakog dana i nastavljaju da ih proučavaju i proučavaju dok konačno ne dođu do sledećeg zaključka: „Ako ovi ljudi stalno šire Božje reči i svedoče o Božjem delu na ovaj način, onda će to biti strašno! Svi ti ljudi moraju biti istrebljeni i ne smeju biti pošteđeni čak i ako pobegnu u inostranstvo.” Kao što vidiš, đavoli nisu isti kao obični iskvareni ljudi – oni će se suprotstavljati Bogu do gorkog kraja. Ako obični iskvareni ljudi vide svedočanstva iz crkve, u stanju su da ih razumeju, smatraju ih za razumne i neće se baviti nikakvim progonom. Sotona i đavoli, međutim, nisu takvi. Kada te vide da slediš Boga i da svedočiš o Bogu, oni te mrze, žele da te ubiju i ne dozvoljavaju ti da živiš. Ako ne učiniš ono što ti kažu i ne klanjaš im se, onda nikada neće završiti s tobom i neće ti dozvoliti da živiš. Progoniće te dokle god si živ, gde god da odeš; čak i da odeš nakraj sveta, neće te ostaviti na miru. Tako funkcioniše velika crvena aždaja. To je Sotonina rđavost i ona se razlikuje od običnih iskvarenih ljudi. To mora da ti bude jasno.

Kako tačno saopštavati i sprovoditi radne aranžmane

I. Kako saopštavati radne aranžmane

Ovih deset stavki radnih aranžmana su opseg i sadržaj svih različitih poslova koje Bog obavlja u crkvi i među Božjim izabranim narodom. Razumevanje sadržaja i opsega tog posla pomaže Božjem izabranom narodu da nadgleda starešine i delatnike da li dobro obavljaju posao. S druge strane, ona prvenstveno pomaže starešinama i delatnicima da razumeju i dokuče obim svojih odgovornosti, posao koji treba da obavljaju i odgovornosti koje treba da ispunjavaju, kao i da imaju tačnu definiciju titule „starešine i delatnici”. Koje su odgovornosti starešina i delatnika? Koje obličje treba da prožive? Da li treba da budu kao državni zvaničnici? (Ne.) „Starešine i delatnici” nije zvaničan položaj niti zvanje. Čovek treba da razluči šta su starešine i delatnici, a šta su dužnosti koje starešine i delatnici obavljaju, i šta je nalog koji im Bog poverava i šta su merila koja im postavlja. Na taj način ćete steći donekle konkretno razumevanje o određivanju „starešina i delatnika”, a definicija starešina i delatnika će vam postati jasnija. Koje su odgovornosti koje starešine i delatnici treba da ispune u najmanju ruku? Trebalo bi da tačno saopštavaju, da izdaju i sprovode svaki radni aranžman u skladu sa zahtevima Božje kuće, kao što je pomenuto u devetoj stavki. Bez obzira na koji aspekt se odnosi radni aranžman, dokle god se saopštava preko starešina i delatnika, ono što oni moraju da urade jeste da saopšte radni aranžman crkvama bez odlaganja i bez zaustavljanja, nakon što ga u potpunosti i do pojedinosti shvate. Što se tiče onih kojima se saopštavaju radni aranžmani, ako Božja kuća zahteva da se radni aranžmani saopšte svim nivoima starešina i delatnika, uključujući ljude na nivou propovednika, crkvenih starešina i crkvenih đakona, onda ih treba saopštavati sve do ljudi na tom nivou, i to je to; ako se radni aranžmani saopštavaju svakom bratu i sestri, onda ih treba saopštavati svakom bratu i sestri u strogom skladu sa zahtevima Božje kuće. Ako okruženje otežava da se radni aranžmani saopšte u pisanoj formi, jer bi tako bila ugrožena bezbednost ili izazvani još veći problemi, onda važan i glavni sadržaj radnih aranžmana treba tačno saopštiti svakom licu usmeno. Dakle, kako to mora da se uradi da bi se radni aranžmani smatrali saopštenim? Ako se radni aranžmani saopštavaju u pisanoj formi, svi moraju da potvrde da su ih primili, da znaju za njih i da ih svi shvate ozbiljno; ako se saopštavaju usmeno, onda posle saopštavanja ljude treba više puta pitati da li su ih jasno razumeli i zapamtili, a od njih se čak može tražiti da ponove radne aranžmane – samo na taj način može da se smatra da su radni aranžmani zaista saopšteni. Ako ljudi mogu da ponove i jasno navedu šta su tražena načela Božje kuće, a šta je konkretan sadržaj, to dokazuje da su radni aranžmani našli put do njihovih umova, da su ih zapamtili i da su im jasni. Tek tada se može smatrati da su radni aranžmani zaista saopšteni. Ako su uslovi, okruženje i drugi takvi faktori pogodni za saopštavanje radnih aranžmana u pisanoj formi, onda se oni svakako moraju saopštiti u pisanoj formi; ako ne mogu da se saopšte u pisanoj formi jer okruženje to ne dozvoljava i umesto toga moraju da se saopšte usmeno, onda mora da se potvrdi da je ono što se saopštava usmeno identično radnim aranžmanima, da nisu iskrivljeni i da im nije dodato lično shvatanje, da se prenosi originalni tekst – samo na taj način se može smatrati da su radni aranžmani zaista i tačno saopšteni. Radne aranžmane treba saopštiti u potpunosti u skladu sa njihovim konkretnim tekstom; ne treba ih saopštavati na neodgovoran način ili sa iskrivljenim ili besmislenim tumačenjima zasnovanim na ličnim shvatanjima i zamislima ljudi. Kada je reč o tačnom saopštavanju, ljudi treba da shvate nivo strogosti za saopštavanje radnih aranžmana; odnosno, saopštavanje mora biti tačno. Neki kažu: „Da li moramo precizno da ih saopštimo?” Ne, nema potrebe za tim. Preciznost je ono što se zahteva od mašina; ako ljudi mogu samo da ih tačno saopšte, to će već biti sasvim dobro. Na primer, što se tiče crkvenog života, radni aranžmani Božje kuće zahtevaju od Božjeg izabranog naroda da jede i pije Božje reči o poznavanju Boga – da li je to lako saopštiti? (Jeste.) Radni aranžmani daju ljudima obim i oni mogu da pročitaju sve te bitne Božje reči. Međutim, ako neko pogrešno tumači radne aranžmane, dodajući svoje lično razumevanje i predstave i zamisli i saopštavajući neke dodatne reči, zar to ne znači da je odstupio od radnih aranžmana? Da li tačno saopštava radne aranžmane? (Ne.) On saopštava radne aranžmane sa sopstvenim primesama – to je čista glupost. Svaki radni aranžman koji dolazi od Višnjeg mora da se pročita nekoliko puta i njegovo ispravno značenje mora da bude jasno, kao i značaj izdavanja tog radnog aranžmana i rezultata koje treba da postigne, a zatim da se shvati ispravan način primene konkretnih stavki rada koje je Višnji uredio, izbegavajući pravljenje bilo kakvih grešaka. Saopštavanje radnog aranžmana nakon što se o tome razgovara u zajedništvu i shvati biće potpuno tačno. Ono što prvo mora da se uradi jeste da starešine i delatnici iz svešteničkih redova saopšte radne aranžmane svim drugim nivoima starešina i delatnika, i da ih na kraju pošalju nadzorniku svakog tima u svakoj crkvi. Tada o radnim aranžmanima Božje kuće mora nekoliko puta da se razgovara u zajedništvu na okupljanjima, tako da ih svi Božji izabrani ljudi shvate i znaju kako da ih primene u praksi – tek kada se postigne to dejstvo, može se smatrati da su saopšteni. Radni aranžmani moraju biti saopšteni u skladu sa metodom i obimom koji zahteva Božja kuća. Naravno, sadržaj koji se saopštava mora biti tačan i bez grešaka. Ne smete da ih olako pogrešno tumačite i dodajete sopstvene ideje – to nije tačno saopštavanje i to predstavlja zanemarivanje vaših dužnosti kao starešina i delatnika. Tako treba shvatiti tačno saopštavanje i sprovođenje radnih aranžmana.

Šta treba da rade starešine i delatnici ako i dalje nisu sigurni kako tačno da saopštavaju radne aranžmane? Postoji veoma jednostavna i laka metoda za to. Nakon što starešine i delatnici dobiju radne aranžmane, trebalo bi prvo da o njima razgovaraju u zajedništvu sa drugim starešinama i delatnicima, da pogledaju koliko konkretnih stavki Višnji zahteva za te radne aranžmane i da ih navedu jednu po jednu. Zatim, na osnovu tih radnih aranžmana, oni treba da razmotre stvarno stanje lokalne crkve, kao što su okolnosti rada na jevanđelju, razne vrste stručnog rada i crkvenog života, kao i okolnosti kova i porodične okolnosti svih različitih vrsta ljudi, i tako dalje, integrišući sve te stvari da bi videli kako će ti segmenti posla biti sprovedeni. Kroz zajedništvo, sve starešine i delatnici moraju da dođu do istog i tačnog shvatanja radnih aranžmana i da imaju odgovarajuće metode za njihovo saopštavanje – samo na taj način će radni aranžmani biti tačno saopšteni. Ako starešina ili delatnik primi radne aranžmane i naslepo okupi braću i sestre ne znajući šta ti aranžmani konkretno podrazumevaju, te ih objavi i saopšti, da li je to prikladno? Ishod toga je da će se mesec ili dva posle saopštavanja tih radnih aranžmana otkriti da postoje odstupanja u načinu na koji su sprovedeni u svakoj crkvi, a tek kada starešina ili delatnik pažljivije pogleda radne aranžmane, otkriće da su oni saopšteni sa odstupanjima. Da je taj starešina ili delatnik tada savesno čitao i razgovarao u zajedništvu o radnim aranžmanima, to bi bilo u redu, ali zbog toga što je trenutno lenj i površan, doveo je do toga da se u crkvenom radu pojave mnoge greške i odstupanja, koje posle mora da ispravlja. Time se dodaje čitav dodatni i nepotreban korak i gubi se vreme. Bilo bi bolje da su jasno u zajedništvu razgovarali o radnim aranžmanima, a zatim ih saopštili i sprovodili jedan po jedan. Zar nije greška kada posao nije dobro obavljen? (Jeste.) Stoga postoje koraci za tačno saopštavanje radnih aranžmana. Starešine i delatnici prvo moraju da imaju istinsko razumevanje i tačno shvatanje konkretnog sadržaja radnih aranžmana, a zatim moraju da imaju konkretne planove i metode za njihovo sprovođenje, kao i da imaju u vidu ljude sa kojima treba da se sprovode – samo tako radni aranžmani mogu tačno da se saopšte. Da li je prikladno da starešine i delatnici naslepo izdaju i saopštavaju radne aranžmane kada ih ne razumeju u potpunosti, kada im se samo čini da ih razumeju, kada su im nejasni i neprecizni, ili naprosto ne razumeju konkretne zahteve i sadržaj u njima? (Nije.) Mogu li takve starešine i delatnici dobro da obavljaju posao? Očigledno da ne. Dakle, u situacijama kada braća i sestre ne znaju šta su konkretna zahtevana merila i načela u radnim aranžmanima ili kako tačno da ih sprovedu, starešine i delatnici će već imati tačno razumevanje radnih aranžmana, kao i konkretne planove i korake za njihovo sprovođenje – samo tako starešine i delatnici mogu da sprovedu prvi korak, odnosno da saopšte radne aranžmane. Kada se jednom radni aranžmani saopšte, a braća i sestre tačno shvate sadržaj radnih aranžmana i steknu neko znanje o značaju, vrednosti i merilima Božje kuće koja obavlja ovaj posao, onda bi starešine i delatnici trebalo odmah da razgovaraju u zajedništvu o tome kako da rasporede ljude i određene delove posla, kao i o konkretnom planu ko treba da sprovede i izvrši taj posao – to su koraci za obavljanje posla. Šta misliš o praćenju rada na ovaj način? Da li to može da se smatra pažljivim praćenjem rada? Da li je to blagovremeno praćenje rada? (Jeste.)

II. Kako se sprovode radni aranžmani

Ne radi se o tome da, kada starešine i delatnici dobiju radni aranžman, samo treba da ga saopšte i izdaju, i da tu stanu. Može li se smatrati da je radni aranžman sproveden kada Božji izabrani narod u svakoj crkvi zna da je on izdat? To nije istinsko izvršavanje ili sprovođenje radnog aranžmana, nije ispunjavanje njihovih odgovornosti, niti je to merilo koje Bog konačno zahteva. Saopštavanje i izdavanje radnog aranžmana nije cilj – njegovo sprovođenje je cilj. Dakle, kako se konkretno sprovode radni aranžmani? Starešine i delatnici moraju da sazovu sve bitne nadzornike i braću i sestre i da im se pridruže u vezi sa načinom obavljanja posla, dok u isto vreme biraju primarnog nadzornika i članove tima za izvršenje posla. Prva stvar koju starešine i delatnici treba da rade kada sprovode posao jeste da razgovaraju u zajedništvu – da razgovaraju o tome kako da urade posao u skladu s načelima i u skladu sa datim radnim aranžmanom iz Božje kuće, i kako da to rade na način koji znači da se taj radni aranžman iz Božje kuće sprovodi i izvršava. Dok razgovaraju u zajedništvu, braća i sestre i starešine i delatnici treba da predlože razne planove i da na kraju izaberu način, metod i korake koji su najprikladniji i u skladu s načelima, da odluče šta prvo da urade, a šta posle toga, da bi posao mogao da se odvija na uredan način. Jednom kada se to shvati u teoriji, kada ljudi više nemaju nikakvih teškoća niti zamisli, kada više ne osećaju nikakav otpor prema tom radu i kada su u stanju da shvate značenje i svrhu tog radnog aranžmana Božje kuće, posao i dalje ne može da se smatra sprovedenim. Takođe mora da se odluči ko je najpogodniji i najveštiji za taj posao, ko može da snosi odgovornost za njega i ko ima sposobnost da ga završi. Moraju da se izaberu ljudi koji će preuzeti taj posao, moraju da se odrede plan sprovođenja i rok završetka, a sredstva, materijali i druge takve stvari potrebne za završetak posla moraju da se pripreme i jasno navedu – tek tada se može smatrati da je posao sproveden. Naravno, pre sprovođenja, potrebno je obaviti i konkretnu komunikaciju i razgovore sa odgovornima za taj posao pojedinačno, i pitati ih da li su ranije već radili taj posao i koji su njihovi stavovi i razmišljanja o njemu. Ako iznesu neke planove i razmišljanja koji su u skladu s načelima, onda se oni mogu usvojiti. Štaviše, u sprovođenju svakog posla mora da se posveti pažnja i ustanovljavanju koliko problema zapravo postoji – taj korak ne treba zanemariti. Nakon otkrivanja problema, moraju da se osmisle načini za njihovo blagovremeno rešavanje, a tek posle temeljnog rešavanja svih postojećih problema, radni aranžman će biti zaista i sproveden. Nadalje, zar ne treba da tragate i za tim kako da obavljate ovaj posao na način koji je u skladu sa zahtevanim načelima Božje kuće? Štaviše, da li Božja kuća ima bilo kakve zahteve u pogledu rokova za taj posao, u kojem vremenskom periodu mora da se završi, da li postoje bilo kakve konkretne odredbe u pogledu stručnih veština, i tako dalje, sve su to teme o kojima starešine i delatnici treba da razgovaraju u zajedništvu sa odgovarajućim nadzornicima. To se zove sprovođenje. Sprovođenje se ne završava usmenom komunikacijom ili teorijom, već uključuje stvarni napredak datog posla, kao i određene konkretne probleme i teškoće koje treba rešiti. Sve su to stvari koje starešine i delatnici, zajedno sa nadzornicima, treba da uzmu u obzir prilikom sprovođenja radnog aranžmana. To jest, pre obavljanja tog konkretnog posla, starešine i delatnici treba da sprovedu tu vrstu zajedništva, analize i diskusije sa nadzornicima – to se zove sprovođenje. Sprovođenje je odgovornost starešina i delatnika, i to je ono što starešine i delatnici treba da postignu. Primenjivati na taj način znači obavljati stvaran posao. Pretpostavimo da starešina kaže: „Ni ja trenutno ne znam kako da radim ovaj posao. U svakom slučaju, predao sam ti ga. Takođe sam ti saopštio i izdao radni aranžman i obavestio te o svim bitnim pitanjima. Što se tiče toga da li znaš kako se to radi ili ne, kako ćeš to da radiš, da li ćeš da uradiš dobro ili loše i koliko će ti vremena biti potrebno, sve zavisi od tebe. Te stvari nemaju nikakve veze sa mnom. Moja odgovornost se ovde završava.” Da li je to nešto što bi starešine i delatnici trebalo da kažu? (Nije.) Ako starešina to kaže, kakva je on osoba? On je lažni starešina. Kad god Višnji ima zahteve i treba da se obavi posao u skladu sa radnim aranžmanima, takva osoba ga u potpunosti prebacuje nekom drugom, govoreći: „Uradi ti to, ja ne znam kako. Ionako se ti u to razumeš. Ti si stručnjak, a ja sam laik.” To je „čuvena izreka” koju često izgovaraju lažne vođe; nađu izgovor i onda šmugnu.

Ukratko, lažne starešine neodgovorno rade svoj posao. Bez obzira na to da li je njihov kov dobar ili loš, ili da li su dorasli poslu, glavno je to da nisu pažljivi i da u to ne ulaze srcem, i uvek su površni. To su ispoljavanja neodgovornosti. Recimo da starešini ili delatniku donekle nedostaju kov i iskustvo, ali uspeva da radi pažljivo i da posao obavlja srcem. Iako rezultati koje postiže u svom radu nisu toliko značajni, on je, u najmanju ruku, odgovorna osoba, ulazi u posao čitavim srcem i daje sve od sebe. Jedini razlog zašto ne obavlja dobro posao je taj što mu donekle nedostaje kov i rast mu je mali. Ako se posle izvesnog vremena izvešti i u potpunosti postane kompetentan u svom poslu, onda takav starešina treba i dalje da se neguje. Ako starešina nema ni trunke savesti niti razuma, i samo se drži svog položaja i prepušta se prednostima statusa, te uopšte ne radi stvarni posao, onda je on pravi pravcati lažni starešina i treba ga odmah otpustiti i nikada više ne sme da mu se dozvoli da bude unapređen ili upotrebljen. Pravi starešina, odgovoran starešina, ulaže sve što ima u svoj posao – umno mu je posvećen, pronalazi sve moguće načine da izvrši Božji nalog i trudi se najviše što može – tako ispunjava svoje odgovornosti. Tokom sprovođenja radnih aranžmana Božje kuće, odgovorne starešine će takođe posmatrati i pratiti status sprovođenja. Kada dođe do neočekivane situacije, moći će da usvoje mere i rešenja za reagovanje umesto da se iskradaju i peru ruke od toga. Takvo sprovođenje posla znači da postoji odgovornost. Kada se izda radni aranžman, starešine i delatnici treba da smatraju taj posao najvažnijim u tom trenutku i da ga preuzmu; oni moraju lično da ga isprate, da budu odgovorni za njega od početka do kraja i da otpuste posao tek kada bude na pravom putu i kada vođe svakog tima budu znale kako da ga obave. Ali nakon što ga otpuste, starešine i delatnici i dalje moraju da znaju šta se dešava sa poslom i da povremeno izvrše inspekciju; samo tako mogu da se uvere da je posao dobro obavljen. Kada starešine i delatnici ne napuštaju svoja radna mesta, kada su uporni od početka do kraja, kada drže posao na pravom putu – to se zove raditi stvarni posao. Za to vreme, starešine i delatnici takođe treba da prate i da proveravaju kako napreduju druge stavke rada. Bez obzira na poteškoće ili na probleme u radu, starešine i delatnici treba brzo da odu na mesto gde se rad obavlja kako bi dali pravac i rešenje. Primarni starešina mora čvrsto da se drži ključnog posla, a istovremeno je neophodno da prati, razume, pregleda i nadgleda ostali rad crkve i da se postara da se sve odvija normalno. Kada je reč o ključnim poslovima, primarni starešina mora lično da bude prisutan tamo gde se taj posao radi, da učestvuje u njemu i da preuzme komandu nad tim poslom, a posebno kada je reč o njegovim ključnim delovima, i svakako ne sme da napusti mesto gde se posao obavlja. Ako jedna osoba nije dovoljna, treba dodati još jednu osobu da radi s njom i usmerava rad – to znači ulagati sav trud i ujediniti se u zajedničkom cilju da se ključni posao dobro obavi. Pošto je Božja kuća u svakoj etapi i razdoblju zadužena za ključni deo posla, ako primarni starešina ne radi dobro ono što je bitno, onda postoji problem sa njegovim kovom i on mora da bude otpušten. Primarni starešina mora da preuzme ključni posao, dok druge starešine isto postupaju sa običnim poslovima; starešine i delatnici moraju da nauče kako da odrede prioritete po bitnosti i hitnosti, kao i kako da odvagaju prednosti i nedostatke. Ako starešine i delatnici mogu da ovladaju tim načelima, onda su oni starešine i delatnici u skladu s merilom.

Većina starešina i delatnika u Božjoj kući su mladi ljudi, početnici, i obučavaju se za obavljanje posla, tako da je najvažnije da nauče da ovladaju načelima. Neki mogu da kažu: „Zar zahtevi koje Božja kuća ima za starešine i delatnike nisu previsoki?” U stvari, nisu nimalo. Kako zahtevanje od ljudi da ovladaju načelima može da bude visok zahtev? Kako neko može dobro da obavlja crkveni posao ako ne može da ovlada načelima? Kako neko može da bude starešina ili delatnik ako pitanja rešava bez načela? Ovladavanje načelima je uslov za starešine i delatnike, a ne za obične ljude; ako neko ne može da ovlada načelima, onda neće moći dobro da obavlja posao. Ljudi koji imaju vrlo malo kova ne uspevaju da ispune načela, Božja kuća ih neće negovati i oni ne ispunjavaju uslove da budu starešine. Neki ljudi smatraju da je teško biti starešina, a za to postoje dva razloga: jedan je da oni uopšte ne shvataju istinu i nisu u stanju da koriste istinu za rešavanje problema; drugi razlog je to što nemaju dobar kov, ne znaju šta znači raditi, ne mogu jasno da objasne načela i put primene tog rada, i čak ne mogu jasno da govore ni doktrine. Takvi ljudi nisu pogodni da budu starešine. Recimo da je nečiji kov isuviše loš, da ne ume da radi posao i da uopšte nije efikasan u obavljanju svoje dužnosti – to jest, potrebno mu je nekoliko dana da obavi posao za koji bi trebalo da mu je dovoljan jedan dan, a šest meseci da obavi posao za koji bi trebalo da mu je dovoljno mesec dana – takvi ljudi su beskorisni, nisu ni za šta. Ljudi čiji je kov isuviše loš ne mogu dobro da obavljaju nijednu dužnost. Smatram da je i pošteno i razumno da to zahtevam od ljudi, i to su stvari koje starešine i delatnici mogu da postignu. Neki ljudi smatraju da su zahtevi koje Božja kuća postavlja previsoki – to pokazuje da je njihov kov suviše loš, da ne ispunjavaju uslove da budu starešine i delatnici i da treba da preuzmu odgovornost za svoje postupke i da podnesu ostavku. Oni nisu dorasli preuzimanju odgovornosti starešine ili delatnika i nisu pogodni da to budu, pa iako su starešine, oni su lažni. Ako ne mogu nijedan posao da obave dobro, kako bi u isto vreme mogli da se bave još nekim poslom? Da li su ljudi čiji je kov isuviše loš dostojni da budu starešine i delatnici? Ako nisu dovoljno dobri čak ni da budu pas čuvar, onda nisu dostojni da se nazivaju ljudima. Kada pas pazi na kuću, ne samo da pazi na prednje dvorište, zadnje dvorište i baštu, već u domaćinstvu može da pazi i na kokoške, guske i ovce. U trenutku kada vidi da se neko nepoznat približava, on počinje da laje – nikoga ne pušta u dvorište i ume da upozori svog vlasnika da se neko nepoznat približava. Čak ni pseći um nije jednostavan. Ako je nečiji kov isuviše loš i ne može da se uporedi ni sa psom, zar takva osoba nije beskorisna? Neki ljudi vole zabavu i mrze da rade, proždrljivi su i lenji i žele da žive na račun Božje kuće, a da oni sami ništa ne rade – zar to nisu paraziti? Zahtevajući od starešina i delatnika da pitanjima pristupaju na osnovu načela, Božja kuća ih gaji i obučava da bi mogli da primenjuju istinu i da uđu u stvarnost u obavljanju svojih dužnosti. Neke starešine i delatnici su u stanju da streme ka istini i pokoravaju se uređenju Božje kuće – sve te ljude je Bog blagoslovio. Oni koji vole dokolicu i mrze da rade i koji ne rade ništa stvarno, moraju biti eliminisani. Svi oni beskorisni ljudi koji žude za udobnošću, koji se plaše nedaća i umora, koji se uvek žale na nedaće i teškoće i uopšte ne mogu da izdrže nedaće, moraju biti eliminisani – ne bi trebalo da ostane nijedan! Ako se starešine i delatnici, kada započnu svoj posao, susretnu sa raznim teškoćama, treba da traže izvor problema, a zatim da uklone one opstruktivne i nerazumne smutljivce – one koji predstavljaju prepreke i izazivaju spoticanja. Kada na kraju ostanu samo ljudi koji mogu da prihvate istinu, da budu poslušni i da se pokore, biće mnogo lakše voditi ih. Kada starešine i delatnici rade, prvo treba jasno da razgovaraju u zajedništvu o istini kako bi ljudima ukazali na put koji treba da slede pošto ih saslušaju. Oni ne treba da govore doktrine, da izvikuju parole, a još manje da primoravaju ljude da ih slušaju i poštuju i da praktično deluju. Ako su starešine i delatnici jasno razgovarali o istini, onda će većina ljudi biti voljna da je primeni u praksi. Zabrinjavajuće je ako starešine i delatnici ne objašnjavaju stvari jasno ili lucidno, ali i dalje zahtevaju od braće i sestara da primenjuju, a braća i sestre ne znaju kako da primenjuju i ne mogu da pronađu put primene – to će uticati na rezultate rada. Sve dok starešine i delatnici mogu jasno da objasne i da u zajedništvu razgovaraju o istina-načelima koja su uključena u svaku konkretnu vrstu posla, onda će većina ljudi imati razumevanja, biće razumna i biće voljna da sarađuje. Svako je spreman da sasluša nekoga ako je ono što kaže tačno, u skladu sa istinom i korisno za crkveni rad i za život-ulazak braće i sestara. Međutim, postoji situacija u kojoj neke starešine i delatnici govore samo reči i doktrine, a kada ih neko pita o konkretnom putu primene, ne mogu to da objasne, već umesto toga govore neke veličanstvene doktrine i izvikuju neke parole, a zatim pošalju tu osobu da ide svojim putem. Ta osoba nije ubeđena i razmišlja: „Tražiš od mene da ovo primenim u praksi, ali tvoje objašnjenje nije jasno – kako onda mogu to da primenim? Nemam put koji mogu da sledim! Pitao sam te jer ne razumem, ali ispostavilo se da ni ti ne razumeš i da samo znaš da govoriš doktrine i izvikuješ parole. Nisi ništa bolji od mene. Zašto bih ti bio poslušan? Ja sam poslušan prema istini, a ne prema tebi koji govoriš doktrine i izvikuješ parole!” Takve se situacije dešavaju. Ako starešine i delatnici mogu da izbegnu izgovaranje praznih doktrina, da govore iskreno i jasno se drže načela i puta primene, onda će većina ljudi moći da bude poslušna. Stoga je posao crkve zapravo lak za obavljanje; sve dok starešine i delatnici mogu usrdno da sprovode radne aranžmane, da se drže svojih radnih mesta i da se uključe u konkretan posao, onda će svakako moći dobro da obavljaju posao. Zabrinjavajuće je ako su starešine, delatnici i nadzornici neodgovorni i ponašaju se superiorno, umeju samo da govore doktrine i izvikuju slogane i ne uključuju se u konkretan rad na licu mesta – onda će sigurno biti problema u radu. To je zato što oni ispod ne mogu da prozru takve stvari, potreban im je neko da im pokaže put, potreban im je oslonac, potreban im je neko da ih lično vodi i kaže im šta da rade, potreban im je neko da obezbedi nadzor i izvrši inspekciju, u suprotnom posao neće biti sproveden. Ako očekuješ da možeš samo da vikneš nekoliko doktrina i parola sa svog povlašćenog položaja i da će onda ljudi ispod tebe postupiti i uraditi kako im nalažeš, varaš se. Tvoji podređeni su kao mašine: ako ih niko ne uključi, neće ništa preduzeti. Ako oni koji služe kao starešine i delatnici ne mogu čak ni to da prozru, onda baš nemaju uvida! Kada lažne starešine rade, ne mogu ništa da prozru. Ne znaju koji je posao bitan, šta su opšti poslovi, niti su u stanju da odrede prioritete po bitnosti i hitnosti. Šta god da rade, nemaju načela, ne mogu jasno da objasne put primene, a samo govore doktrine i izvikuju parole, govore samo neke nepraktične stvari. Samim tim, oni uopšte nisu u stanju da rade bilo kakav posao i samo mogu da budu eliminisani. Starešine i delatnici moraju da znaju kako da organizuju i sprovedu posao, kako da vrše inspekciju i usmeravaju rad, kao i da lično rešavaju probleme koji iskrsnu. Samo takve starešine i delatnici mogu da rade stvaran posao i da potpuno ubede ljude. Ako starešina ne može da usmeri rad niti da otkrije i reši probleme, ako je samo u stanju da stalno drži pridiku i orezuje druge, i da krivi druge kada sam zabrlja, onda je to nesposoban starešina. Takav starešina je beskorisna osoba, on je lažni starešina i mora biti eliminisan. Ako ne znaš kako da obaviš neki konkretan posao, moraš da nađeš najmanje dve odgovarajuće osobe koje će ti, delujući kao tvoji asistenti, pomoći da ga dobro obaviš, i moraš prvo da se pozabaviš i da ukloniš ljude koji stvaraju prepreke i ometaju rad. Zar to ne stvara povoljne uslove za dobro obavljanje posla? Ako ljude koji zaista mogu da urade nešto unaprediš čim ih pronađeš i ako se odmah pozabaviš onima koji ometaju i prekidaju i ukloniš ih, onda će biti daleko manje teškoća kada nastaviš da radiš taj posao. Starešine kojima nedostaje isuviše kova nisu u stanju da rade tako. Boje se da ne uvrede ljude, a kada vide da zla osoba stalno izaziva smetnje i prekide, ne bave se njome. Njima takođe nije jasno ko je zaista sposoban da uradi nešto i ne znaju koga je prikladno unaprediti da preuzme posao. Takve starešine su slepe i nisu sposobne da obavljaju svoj posao. Ako starešine i delatnici ne shvataju istinu niti stručne veštine, oni neće dobro obavljati svoj posao, tako da starešine i delatnici moraju često da se obučavaju u obavljanju stvarnog posla. Ako su savladali načela, ako znaju kako da odrede prioritete po bitnosti i hitnosti i znaju kako da odvagaju prednosti i nedostatke, onda mogu dobro da rade svoj posao i da postanu starešine i delatnici u skladu s merilom.

Sada kada sam besedio o preciznoj komunikaciji, izdavanju i sprovođenju radnih aranžmana u skladu sa zahtevima Božje kuće, da li vi starešine i delatnici sada imate neko osnovno razumevanje o tome kako pristupiti i sprovoditi radne aranžmane? I da li sada imate neko konkretno razumevanje odgovornosti i obaveza koje treba da ispunite prilikom sprovođenja radnih aranžmana? (Imamo.) Sada kada si to konkretno shvatio, trebalo bi da razmisliš šta treba da uradiš i u kojoj meri si u stanju da to uradiš, i onda bi trebalo da budeš u stanju da proceniš da li poseduješ kov da budeš starešina ili delatnik, i da li si dorastao poslu starešine ili delatnika. Što se tiče određenih starešina i delatnika koji su lošeg kova i koji ne rade stvaran posao – to jest, onih koje nazivamo lažnim starešinama – kada shvate konkretan sadržaj devete odgovornosti starešina i delatnika, šta treba da urade? Neki kažu: „Ranije nisam baš razumeo odgovornosti starešina i delatnika, a nakon što sam postao starešina, oslanjao sam se na svoje predstave i zamisli kako bih obavio neki posao tek da ostavim utisak, i mislio sam da sam, zato što sam pun elana i voljan da izdržim patnju, verovatno starešina u skladu s merilom. Zapanjen sam onim što je Bog rekao u svojoj besedi. Ispostavilo se da sam lažni starešina, da je moj kov isuviše loš i da ne mogu da radim stvaran posao. Nisam sposoban da sprovedem nijedan konkretan radni aranžman Božje kuće. Nekada sam mislio da je to što sam nekoliko puta pročitao radni aranžman, prosledio ga svima, a zatim podsticao i nadgledao svoje podređene dok su radili na njemu, značilo da sam sprovodio taj radni aranžman. Posle nekog vremena, otkrio sam da posao nije dobro obavljen i da su mnogi konkretni poslovi prenebregnuti, i tek tada sam shvatio da je moj kov zaista loš i da nisam dovoljno dobar da budem starešina.” Dakle, šta treba da radi takva osoba? Da li bi bilo u redu ako bi odustala od svog posla? (Ne bi.) Da li onda postoji način da se taj problem reši? Ili je taj problem nerešiv? (Ne, nije nerešiv. Ti ljudi moraju da se trude da budu bolji u skladu sa Božjim zahtevima.) To je pozitivna i preduzimljiva perspektiva; to je veoma dobra perspektiva. Trebalo bi da se trude da budu bolji u skladu sa Božjim zahtevima, da imaju veru i da se oslanjaju na Boga, a ne da postanu negativni ili da odustanu od svog rada – to je jedno rešenje. Da li je to dobro rešenje? (Jeste.) Ali da li je to jedino rešenje? (Ne, nije. Ako je njihov kov isuviše loš i zaista ne mogu da rade nikakav pravi posao, onda mogu da preuzmu odgovornost za to i da podnesu ostavku na svoj položaj.) To je drugo rešenje. Ako su i ranije pokušavali i osećaju da ne mogu da rade posao starešine – to jest, ako je to za njih veoma iscrpljujuće i naporno i osećaju se veoma uznemireno i ne mogu dobro da spavaju, i svakog dana se osećaju kao da nose čitavu planinu na plećima, tako da ne mogu da podignu glavu niti da dišu, te osećaju da su im čak i noge teške kada hodaju – i nakon slušanja tih konkretnih zahteva još više osećaju da je njihov kov suviše loš i da naprosto ne mogu da rade taj posao, šta treba da urade? Postoji nešto što mogu da urade, a to je da odmah podnesu ostavku. Ako ne mogu da rade stvaran posao, onda ne bi trebalo da utiču na rad Božje kuće – to je razlog koji treba da imaju. Ne treba da preforsiraju sebe, da na silu pokušavaju da urade nešto što prevazilazi njihove sposobnosti, niti da prave gluposti. Razumni su samo oni koji se uzdržavaju od toga. Razumni ljudi imaju svest o sebi; oni dobro znaju svoj kov i svoje nedostatke. Tek kada ljudi jasno spoznaju sopstvenu meru, mogu tačno da shvate za šta jesu sposobni, za šta nisu sposobni i za šta su najprikladniji. Zašto ljudi moraju da znaju svoj kov? To im pomaže da utvrde koju dužnost treba da obavljaju, a takođe im pomaže da tu dužnost dobro obavljaju. Ako ste se već preispitali i videli da imate samo taj kov i znate da ne možete da radite posao starešine, onda nema potrebe da se ponovo preispitujete i to ponovo dokazujete. Trebalo bi odmah da podnesete ostavku – nemojte se držati svog položaja i odbijati da se povučete; nemojte uticati i izazivati zastoje za druge ljude ako niste u stanju da obavljate konkretan posao. Zar ostavka nije put napred? Ta dva puta se pružaju ispred tebe i možeš da izabereš jedan; ne nedostaje ti put napred i ne postoji samo jedan put. Možeš da donosiš praktične i tačne sudove o svojoj stvarnoj situaciji na osnovu svog poznavanja sebe, kao i na osnovu procena koje su ti dala braća i sestre oko tebe koji te poznaju, a zatim da doneseš pravu odluku. Božja kuća ti neće otežavati stvari. Šta kažeš na to? (Dobro je.) Neki ljudi kažu: „Želim da pokušam ponovo i hoću da se potrudim da budem bolji. Mislim da mogu to da postignem. Samo nisam obraćao mnogo pažnje na stremljenje ka istini tokom tih godina, a nakon što sam postao starešina, još uvek nisam znao kako da tražim istinu i bio sam smeten u poslu. Nekada sam mislio da je biti crkveni starešina veoma lako, da samo treba organizovati ljude da prisustvuju okupljanjima, preuzimati vođstvo u zajedništvu o istini, pravovremeno rešavati probleme kada iskrsnu i odmah sprovoditi svako uređenje koje dolazi od Višnjeg, i da je to sve. Nikada nisam zamišljao da ću, nakon što sam neko vreme bio starešina, otkriti da ima toliko problema koje nisam uspeo da rešim, da kada me je Višnji pitao za posao, nisam znao kako da odgovorim, i da kada su neki od Božjih izabranika pokrenuli stvarna pitanja, nisam bio u stanju da im odgovorim. Tokom svih ovih godina koliko braća i sestre veruju u Boga, svi su čitali Božje reči i često slušali propovedi. Sigurno svi oni shvataju neke istine i donekle imaju moć razlučivanja. Bez istina-stvarnosti zaista ne mogu da ih zalivam niti da ih opskrbljujem.” Sada je jasno da nije tako jednostavno dobro obavljati bilo kakav konkretan posao u Božjoj kući. S jedne strane, ljudi treba da poseduju kov, dok sa druge treba da nose breme, kao i da shvate istinu – sve je to apsolutno neophodno. Ne može neko da ne stremi ka istini ili da nema kov, niti može nekome da nedostaje ljudskost i da ne nosi breme. Konkretan rad zahteva konkretan pristup i to nije baš jednostavna stvar. Međutim, neke ljude je teško ubediti. I dalje žele iznova da pokušaju i traže da im se pruži još jedna prilika – da li bi takvim ljudima trebalo dati još jednu priliku? Ako su im i radna sposobnost i kov prosečni, ali mogu da obavljaju neki konkretan posao, ako nisu površni i ako su usredsređeni na rešavanje problema da bi postigli rezultate u svom radu, i mogu da poslušaju i da se pokore bilo kakvom uređenju koje je Višnji pripremio, i u osnovi sprovode posao u skladu sa radnim aranžmanima i zahtevanim načelima Božje kuće, i mada ranije nisu dobro obavljali svoj posao jer su bili mladi, nisu shvatali istinu i imali su plitke temelje, oni jesu pravi ljudi, zato im treba dati još jednu priliku i treba da nastave da se obučavaju – nemojte ih slepo odbaciti. Nije baš lako biti starešina ili delatnik, niti je baš lako izabrati starešinu ili delatnika. Danas većina starešina i delatnika donekle razume svoje odgovornosti i oni će barem biti nešto bolji u svom poslu nego što su bili ranije – to je činjenica.

Sada kada sam završio zajedništvo o istina-načelima u vezi sa devetom odgovornošću starešina i delatnika – precizno prenosite, izdajte i sprovodite razne radne aranžmane Božje kuće u skladu sa njihovim zahtevima, te pružajte savete, nadzirite, ohrabrujte, proveravajte i pratite napredak njihovog sprovođenja – vaša srca su prosvetljena i imate put primene. Ne samo da ste sada u stanju da obavite svoju dužnost i da imate život-ulazak, već treba da imate i neko znanje ili rasuđivanje o starešinama i delatnicima i da su vam u najmanju ruku jasne odgovornosti koje starešine i delatnici treba da ispune i posao koji treba da obavljaju. Ukratko, saznanje da li starešine i delatnici rade stvaran posao ili ne je od pomoći i korisno je za svakog Božjeg izabranika, i na taj način njihovo shvatanje odgovornosti starešina i delatnika više neće biti šuplje, već će postati konkretnije.

10. april 2021. godine