Osma stavka: Odmah prijavite i nastojte da rešite pometnje i teškoće sa kojima se susretnete u radu (2. deo)

Poslednji put smo razgovarali o osmoj stavki odgovornosti starešina i delatnika: „Odmah prijavite i nastojite da rešite pometnje i teškoće sa kojima se susretnete u radu.” Iako osma stavka ima samo jedan red i u osnovi zahteva samo jednu vrlo jednostavnu stvar od starešina i delatnika u pogledu njihovih odgovornosti, čitavo okupljanje nam je otišlo na razgovor u zajedništvu o toj temi. O kojim aspektima te teme smo posebno razgovarali prošli put? Koje su glavne odgovornosti starešina i delatnika kojih se dotiče? (Da treba da se okupe i da razgovaraju u zajedništvu kada naiđu na pometnje i teškoće, i da odmah traže kako da ih reše i prijave Višnjem ako nisu u stanju da zadobiju jasnu predstavu o njima kroz razgovor u zajedništvu.) Glavne odgovornosti starešina i delatnika kojih se ova stavka dotiče jesu da učestvuju u radu i da se udube u razne stavke stvarnog rada, kako bi se otkrili razni problemi s kojima se u radu susrećemo i kako bismo ih pravovremeno rešili. Ako problemi i dalje ne mogu da se reše posle isprobavanja raznih metoda, te i dalje postoje i javljaju se pometnje i teškoće, onda starešine i delatnici ne bi trebalo da dopuste da se te pometnje i teškoće nagomilaju, niti da ih skrajnu i zanemare, već moraju odmah da smisle način da ih reše. Najbolji način za to je, naravno, traženje i razgovor u zajedništvu sa braćom i sestrama, kao i sa starešinama i delatnicima na različitim nivoima kako bi se došlo do rešenja tih problema. Ako problemi ne mogu da se reše, onda starešine i delatnici ne treba da se trude da učine da veliki problemi izgledaju mali, a da onda ti mali problemi izgledaju bezazleno, niti da ih naprosto ostave po strani i zanemare, već umesto toga moraju odmah da ih prijave Višnjem i da traže rešenja od Višnjeg kako bi mogli da se reše. Na taj način će se rad nesmetano odvijati, bez teškoća i bez prepreka.

Starešine i delatnici treba odmah da prijave i reše pometnje i teškoće s kojima se susreću u radu

I. Definicija reči „odmah”

Osma stavka odgovornosti starešina i delatnika pominje da pometnje i teškoće s kojima se susrećemo u radu treba „odmah” prijaviti – to je veoma važno. Ako se problem danas otkrije, ali se rešavanje tog problema odloži za osam ili deset dana, ili čak za šest meseci ili godinu dana, može li se to onda nazvati „odmah”? (Ne, ne može.) Dakle, šta znači „odmah"? (To znači da se problem rešava istog trenutka, bez čekanja i momentalno.) Zar to nije malo strogo? Ako koristimo rečnik koji se zasniva na vremenu da bismo ga objasnili, rešavajući problem istog trenutka, bez čekanja i upravo sada je ono što „odmah” znači, ali gledajući doslovno značenje tih reči, ljudima nije lako da to postignu i nije realno. Dakle, kako treba da definišemo reč „odmah”, a da to bude tačno? Ako problem nije veliki, ali i dalje predstavlja prepreku u radu i ako može da se reši u roku od nekoliko sati, onda ga treba rešiti u roku od nekoliko sati – može li se to svrstati pod „odmah”? (Može.) Pretpostavimo da je problem malo komplikovaniji i težak i da se može rešiti u roku od dva ili tri dana, ali ljudi se trude da traže istinu, više traže informacije i nastoje da ga reše u jednom danu – zar to ne bi bilo korisnije za posao? Recimo da postoji problem koji trenutno ne može da se reši i da zahteva istragu i istraživanje, za šta je potrebno neko vreme. Za rešavanje tog problema biće potrebno najviše tri dana. Ako traje duže od tri dana, onda će se pojaviti sumnja da se njegovo rešavanje namerno odugovlači, a to znači da se traći vreme. Dakle, problem treba prijaviti, tragati za rešenjem i rešiti u roku od tri dana. To znači „odmah”. Ako rešavanje problema zahteva nivo za nivoom komunikacije i istrage, kao i prikupljanje informacija na svakom nivou i tako dalje – ako su razni procesi veoma složeni – i dalje ne bi trebalo da se vuče mesec dana. Recimo da se problem može rešiti u roku od nedelju dana ako starešine i delatnici požure, rade brže i izaberu i koriste nekoliko odgovarajućih ljudi, onda za rešavanje takvog problema „odmah” znači određivanje roka od nedelju dana. Potrošiti više od nedelju dana na rešavanje problema nije prikladno – to nije „odmah”. To je rok za rešavanje takvih, donekle složenih pitanja. Na čemu se zasnivaju te vremenske odrednice? Određene su na osnovu veličine problema i njegove težine. Međutim, većina stvari, kao što su problemi vezani za stručne veštine ili pitanja načela koja su ljudima nejasna, mogu se rešiti sa nekoliko rečenica – na koliko vremena treba ograničiti rešavanje tih problema tako da se može smatrati za „odmah”? Ako „odmah” definišemo na osnovu veličine problema i njegove težine, onda se većina problema može rešiti za manje od pola dana, pri čemu manji broj njih mora da se rešava najviše nedelju dana; ako iskrsne novi problem, onda je to drugo pitanje. Stoga, ako definišemo „odmah” kao istog trenutka, bez čekanja i baš sada, onda se to čini kao strog zahtev koji treba uputiti ljudima sudeći po doslovnom značenju tih reči, ali gledajući vremensko ograničenje, većina stvari može da se reši za pola dana ili najviše za jedan dan ako ljudi odmah izveste i tragaju za rešenjem. Može li se to smatrati zahtevnim u pogledu vremena? (Ne može.) A pošto nije zahtevno u pogledu vremena, starešine i delatnici ne bi trebalo da imaju bilo kakvih problema da ispune zahtev da odmah prijave i nastoje da reše pometnje i teškoće sa kojima se susreću u radu, a te pometnje i teškoće ne treba da budu stalno prisutne i nerešene, a još manje bi trebalo da budu ostavljene da se dugoročno nagomilavaju. Sada bi svi trebalo da znate vremenski koncept reči „odmah” – to je pitanje kako starešine i delatnici treba da procene rokove prilikom nošenja s pometnjama i teškoćama s kojima se susreću u radu. Ukratko, najtačnija definicija reči „odmah” jeste da se deluje što je brže moguće – to jest, ako problem može da se prijavi, da se traži rešenje i da se reši u roku od pola dana, neka tako bude, a ako može da se reši u roku od jednog dana, neka tako bude – i da se nastoji da se ne izazovu nikakva kašnjenja i da se ne dozvoli da posao trpi. To je odgovornost i obaveza starešina i delatnika. Kada se naiđe na probleme u radu, starešine i delatnici treba odmah da razgovaraju u zajedništvu o njima i reše ih. Ako ne mogu da ih reše, onda treba da ih prijave i da traže od Višnjeg kako da ih što pre reše, umesto da ih stave na stranu, zanemaruju i ne shvataju ozbiljno. Kada se pojave problemi, starešine i delatnici treba odmah da ih reše, umesto da odugovlače, čekaju ili da se oslanjaju na druge – starešine i delatnici ne treba da imaju takva ispoljenja.

II. Posledice nerešavanja problema odmah

Glavno načelo za rešavanje problema je da mora da se reši odmah. Zašto mora da se reši odmah? Ako se pojavi mnoštvo problema i ne mogu odmah da se reše, u jednom pogledu ljudi će biti zaglavljeni i zbunjeni i neće znati kako da postupe, a u drugom pogledu, ako ljudi nastave da se kreću napred na osnovu pogrešnog metoda, pa kasnije moraju da ponove i poprave posao koji su uradili, kakve će onda biti posledice? Velika količina radne snage, finansijskih sredstava i materijalnih resursa biće protraćena i potrošena – to je gubitak. Ako se pojave problemi u radu, a starešine i delatnici su slepi i ne mogu brzo da ih otkriju i reše, mnogi ljudi će nastaviti da rade po pogrešnom metodu. Kada ljudi otkriju te probleme i požele da ih reše i isprave, takvi problemi će već prouzrokovati gubitke u radu crkve. Zar tada neće biti protraćena sva ta radna snaga, finansijska sredstva i materijalni resursi? Da li postoji veza između takvih gubitaka koji se nanose i starešina i delatnika koji ne rešavaju probleme odmah? (Postoji.) Ako starešine i delatnici mogu da prate, nadgledaju, pregledaju i daju uputstva za rad, onda će svakako moći odmah da otkriju i da reše probleme. Ako su starešine i delatnici površni i ne prate odvijanje posla, ne nadgledaju, ne pregledaju i ne izdaju uputstva za rad, ako su veoma pasivni u tom pogledu i čekaju da bude toliko problema da se oni potpuno otmu kontroli pre nego što počnu da razmišljaju o njihovom rešavanju, pre nego što pomisle da ih prijave Višnjem i traže rešenja od Višnjeg, da li su onda takve starešine i delatnici ispunili svoje odgovornosti? (Nisu.) To je ozbiljno zanemarivanje dužnosti; ne samo da takve starešine i delatnici nisu rešili probleme, već su umesto toga prouzrokovali gubitke radne snage i materijalnih resursa Božje kuće, kao i stvaranje ogromne prepreke za crkveni rad. Zbog zanemarivanja dužnosti od strane starešina i delatnika, njihovog nemara, otupelosti i tupavosti, i zato što nisu u stanju da brzo otkriju i reše mnoge probleme koji se javljaju u radu i ne mogu ni odmah da ih prijave Višnjem i da traže rešenja od Višnjeg, mnogi zadaci moraju ponovo da se obave i, nakon što se obave, pojaviće se još više problema zbog nemogućnosti da se pronađu načela. Kada se stvari tako odvijaju, rok završetka posla se u velikoj meri odlaže, a posao koji je trebalo da traje mesec dana traje tri meseca, dok posao koji je trebalo da traje tri meseca traje osam ili devet meseci – to je neposredno povezano sa starešinama i delatnicima koji ne rade stvaran posao. Zbog toga što starešine i delatnici ne preuzimaju odgovornost za svoj rad – odnosno nisu u stanju da odmah pronađu i isprave probleme kada se pojave – razne stavke rada i dalje ne uspevaju da donesu rezultate i ostaju blokirane. A ko je neposredno odgovoran za taj problem? (Starešine i delatnici.) Zbog toga je veoma važno da starešine i delatnici rade stvaran posao, a takođe je veoma važno da otkriju probleme dok rade stvaran posao. Ponekad će starešine i delatnici otkriti probleme, ali neće znati kako da ih reše, no ipak će biti u stanju da ih odmah prijave Višnjem i da od Njega traže rešenja, što je još važnije. Mnoge starešine i delatnici misle: „Mi imamo svoje načine rada. Višnji samo treba da nam kaže načela i sami ćemo obaviti preostali stvaran posao. Ako naiđemo na bilo kakve teškoće, dovoljno je da samo razgovaramo u zajedništvu i molimo se zajedno na nižem nivou.” Što se tiče sposobnosti za rešavanja problema, ili da li su njihova rešenja temeljna ili efikasna, niko od njih ne brine i ne pita o tim stvarima. To je vrsta neodgovornog stava koji gaje kada rade, a to na kraju znači da sve stavke rada u crkvi ne mogu nesmetano da napreduju i da sadrže ozbiljne probleme koji se ne rešavaju. Uzrok tome je isuviše loš kov starešina i delatnika ili zato što ne preuzimaju odgovornost i ne obavljaju stvaran posao.

Detaljna analiza nekoliko vrsta lažnih starešina na osnovu osme odgovornosti

I. Lažne, pseudo-duhovne starešine

Prošli put smo razgovarali o tome šta su pometnje i teškoće i definisali određene probleme koji moraju odmah da se prijave i za koje odmah moraju da se traže rešenja. Postoje dve glavne vrste problema. Jedna su problemi u radu oko kojih ljudi nisu sigurni ili ne mogu da ih prozru. Kada je reč o takvim problemima, ljudima je veoma teško da shvate načela. Iako mogu da razumeju načela u doktrinarnom smislu, oni ne znaju kako da ih primenjuju. Ti problemi su vezani za pometnje. Druga vrsta su stvarne teškoće i problemi koje ljudi ne umeju da reše. Ta vrsta je nešto ozbiljnija u poređenju s pometnjama, to su problemi o kojima bi starešine i delatnici takođe trebalo da izveštavaju i da traže rešenja. Prošli put smo uglavnom razgovarali u zajedništvu da je odgovornost starešina i delatnika da izveštavaju i traže kako da reše probleme na koje se nailazi u radu, i razgovarali smo iz pozitivne perspektive o određenim stvarima koje starešine i delatnici treba da rade i na koje treba da obrate pažnju. Danas ćemo detaljno analizirati koja ispoljenja poseduju lažne starešine u vezi sa osmom stavkom, i da li oni rade ono što starešine treba da rade i da li ispunjavaju obaveze koje starešine treba da ispune. Kada je reč o rešavanju problema na koje se nailazi u poslu, lažne starešine svakako nisu kompetentne u tom pogledu; ne uspevaju da obave taj aspekt posla i ne uspevaju da ispune tu odgovornost. Postoji vrsta lažnog starešine koji gaji sledeću predstavu kada radi: „Ne upuštam se u te formalnosti kada radim, niti obraćam pažnju na bilo šta poput znanja, učenja, veština ili dogmi. Samo se trudim da na okupljanjima jasno zastupam istinu Božjih reči i to je dovoljno. Svake nedelje održavam dva okupljanja za male grupe, svake dve nedelje održavam jedno okupljanje za starešine i delatnike, a svakog meseca održavam veliko okupljanje za svu braću i sestre. Dovoljno je da dobro organizujem sva ta okupljanja.” To je njihova osnova i način obavljanja posla. Takva vrsta starešine i delatnika se neprestano usavršava u propovedanju i oni ulažu mnogo truda u opremanje rečima i doktrinama – za svako okupljanje pripremaju skice, sadržaj, primere i istine koje će podeliti u zajedništvu, a takođe pripremaju i neke planove za rešavanje stanja i problema određenih ljudi. Oni misle da kao starešina ili delatnik samo treba dobro da propovedaju i da su time ispunili svoje odgovornosti. Oni misle da ne moraju da se bave drugim stvarima, na primer, da li je način na koji se propoveda jevanđelje prikladan ili ne, ili kako se raspoređuje crkveno osoblje, ili da li je osoblje koje obavlja različite vrste stručnih poslova kompetentno i u skladu sa merilima – oni veruju da je dovoljno samo pustiti nadzornike da se bave tim stvarima. Stoga, gde god da ta vrsta osobe ide, okupljanja i propovedanje su joj u središtu pažnje, i bez obzira na to kakvo se okupljanje održava, ona uvek drži propoved. Spolja, ona vodi ljude u čitanju Božjih reči i u učenju da pevaju himne, a povremeno govore o crkvenom poslu. Ta vrsta osobe zna za probleme o kojima se često govori u zajedništvu, kao na primer koja od Božjih reči treba da se koristi za poređenje sa problemima sa kojima se susreću različite vrste ljudi, kao i zašto ljudi osećaju slabost i koja su se stanja javila u njima, i koje istine Božjih reči treba da se koriste za rešavanje tih stvari. Ukratko, njihove propovedi i zajedništva dotiču se mnogih aspekata istine i primene; neki se odnose na orezivanje, neki se odnose na kušnje i oplemenjivanje, neki se odnose na molitveno čitanje Božjih reči, neki se odnose na to kako da se dožive sud i grdnja, i tako dalje – oni mogu malo da razgovaraju u zajedništvu o različitim aspektima istine. Kada se sretnu sa novim vernicima, drže propovedi za nove vernike, a kada se sretnu sa ljudima koji veruju u Boga dugi niz godina, mogu da drže neke propovedi o život-ulasku. Ali kada je u pitanju posao koji uključuje bilo koju stručnu veštinu, oni se nikada ne raspituju o njemu, niti proučavaju bilo šta u vezi s njim, a još manje prate, učestvuju ili se bave bilo kojom stavkom rada kako bi rešili probleme. U njihovim očima, oni obavljaju posao propovedanjem, čitanjem Božjih reči i učenjem himni, i to su odgovornosti starešina i delatnika; osim toga, svi drugi poslovi su nevažni, to su tuđa posla i nemaju nikakve veze s njima, i sve dokle god mogu dobro da propovedaju, mogu mirno da odmore. Šta znači „mirno odmarati”? To znači da je završetak okupljanja isto što i završetak posla, a kada je vreme za odmor, oni se odmaraju. Bez obzira na to kakvi se problemi javljaju u radu crkve, oni ih ignorišu, a kada ih ljudi traže da reše problem, veoma ih je teško pronaći. Bez obzira na to koliko ima posla, oni moraju da dremnu popodne i da uživaju u udobnosti dok drugi ljudi mogu da trpe patnju i da plate ceh. Oni misle: „Propoved je gotova, okupljanje je završeno i rekao sam sve što je trebalo da vam kažem. Šta još hoćete da vam kažem? Moj posao je gotov. Ostalo je vaš posao. Preneo sam vam Božje reči, zato samo postupajte u skladu s načelima. Što se tiče bilo kakvih problema koji iskrsnu, to je vaša stvar i nema nikakve veze sa mnom. Vi treba da idete pred Boga i da se molite, okupljate i razgovarate u zajedništvu da biste rešili probleme. Nemojte mene da tražite.” Kada se skup završi, oni nikada ne pitaju da li neko ima neko pitanje, nikada ne žele da rešavaju probleme, a još manje su ikada u stanju da otkriju problem. Nakon okupljanja smatraju da je njihov posao završen i uvek u isto vreme spavaju, jedu i idu na rekreaciju. Zar to nisu lažne starešine koje uopšte ne rade stvaran posao? (Jesu.)

Ima starešina ili delatnika koje posle pola godine na tom položaju većina braće i sestara nije u mogućnosti da vidi, već ih viđaju samo oni koji su im bliski, koji mogu često da ih viđaju. Često ih čuju kako drže propovedi na internetu, ali kada postoji problem, starešina ili delatnik ga ne rešava. Neka braća i sestre u svojim dužnostima nailaze na poteškoće koje ne znaju kako da reše, i to im ne da mira, a kada krenu da traže svog starešinu, ne mogu da ga nađu. Može li takav starešina dobro da obavlja posao? Braća i sestre nemaju pojma šta je to što njihovog starešinu toliko zaokuplja iz dana u dan, dok veliki broj nagomilanih problema i teškoća stoji, i ne znaju kada će njihov starešina doći da ih reši. Svi se s nestrpljenjem raduju dolasku starešine da pomogne, a ipak, koliko god dugo da čekaju, starešina se nikada ne pojavi. Takve starešine i delatnici su prilično neuhvatljivi i dobro se skrivaju! Lepo propovedaju, a nakon održane propovedi se doteraju i ne rade ništa, krijući se negde gde mogu da uživaju u udobnosti. I pored svega toga, oni i dalje misle da rade veoma dobro i valjano. Misle da ne zabušavaju, da su održali svoje propovedi, da su održali svoja okupljanja, da su rekli sve što je trebalo da kažu i da su objasnili sve što je trebalo da objasne. Nikada ne žele da dublje sarađuju sa braćom i sestrama kako bi pratili rad i učestvovali u njemu, kako bi im pomogli sprovođenjem provere i kako bi im pomogli da hitno reše probleme. Ako naiđu na problem koji ne mogu da reše, ne znaju ni da ga prijave Višnjem, niti da traže rešenje od Višnjeg. Takođe im ne pada na pamet sledeće: „Mogu li braća i sestre da se drže načela nakon što su ih čuli u zajedništvu? A kada ponovo naiđu na teškoće i pometnje u radu, da li će biti u stanju da se drže istine i da rešavaju stvari u skladu s načelima? Pored toga, ko ima pozitivnu ulogu u radu? A koji ljudi imaju negativnu ulogu? I da li postoje ljudi koji izazivaju prekide i ometanja, ili neko ko upropaštava stvari, ili neki besmisleni ljudi koji uvek imaju loše ideje? Kako je posao napredovao u poslednje vreme?” Niko od njih se ne bavi takvim pitanjima niti se raspituje o njima. Takvi ljudi na površini izgledaju kao da rade – drže propovedi, održavaju skupove, pripremaju nacrte i skice propovedi, pa čak i pišu izveštaje o radu. Neke starešine takođe često pišu propovedi o svojim životnim iskustvima; ne izlaze iz svojih soba i pišu tri ili pet dana bez prestanka i čak im je potreban neko da im posebno sipa vodu i donosi hranu i niko drugi ne može da ih vidi. Ako kažeš da ne rade stvaran posao, osećaju da im je naneta nepravda: „Kako to da ne radim stvaran posao? Živim sa braćom i sestrama i stalno održavam okupljanja i držim propovedi. Propovedam dok mi se usta ne osuše, a ponekad čak i ostajem budan do kasno.” Spolja se čini da su zaista zauzeti i da nisu besposleni – drže mnogo propovedi i ulažu mnogo truda u govor i pisanje, redovno prenose poruke i pisma i prenose načela koja Višnji zahteva, a takođe ozbiljno i strpljivo razgovaraju u zajedništvu i ističu sadržaj tokom okupljanja – zaista mnogo govore, ali nikada ne učestvuju u konkretnom poslu, nikada ne isprate posao i nikada se ne suočavaju sa bilo kakvim problemima zajedno sa braćom i sestrama. Ako ih pitate kako napreduje ta i ta stavka rada ili kakvi su rezultati rada, oni ne znaju i prvo moraju da pitaju nekoga. Ako ih pitaš da li su problemi od prošlog puta rešeni, kažu da su održali okupljanje i da su razgovarali u zajedništvu o načelima. Pretpostavimo da ih onda pitaš: „Da li su braća i sestre zaista razumeli tvoju besedu o istina-načelima? Da li je i dalje moguće da zalutaju? Ko među njima ima donekle bolje razumevanje načela, ko ima bolje stručne veštine, a ko ima bolji kov i vredi ga gajiti?” Oni ne znaju odgovore ni na jedno od tih pitanja; ne znaju ništa o tome. Kad god ih pitate kako ide posao, kažu: „Ja sam u zajedništvu govorio o načelima, upravo sam završio jedno okupljanje i upravo sam ih orezao. Oni su izrazili svoju posvećenost i rešeni su da dobro obave ovaj posao.” Ali kada se radi o daljem napredovanju posla, oni nemaju pojma. Mogu li se smatrati dostojnim starešinama i delatnicima? (Ne.) Način na koji ta vrsta starešina i delatnika funkcioniše je da samo čita Božje reči i propoveda neke reči i doktrine ljudima, ali ne obraćaju pažnju na rešavanje stvarnih problema i još više se plaše da ih prijave Višnjem i da traže rešenja od Njega – veoma se plaše da će Višnji saznati kakvo je njihovo stvarno stanje. Kakva je priroda takvih postupaka? Kakvi su oni ljudi po svojoj suštini? Da budemo precizni, takvi ljudi su tipični fariseji. Fariseji se manifestuju na sledeći način: oni se bave dostojanstvenim spoljašnjim aktivnostima, govore i ponašaju se elegantno, sve svoje reči i postupke zasnivaju na Bibliji, a kada se sretnu i razgovaraju sa ljudima, deklamuju reči iz Biblije i znaju napamet mnoge biblijske stihove. Lažne starešine su isto što i fariseji – spolja ne možeš da im nađeš nikakvu manu, a i izgledaju vrlo duhovno. Ne možete da primetite nikakve probleme kod njih na osnovu onoga što govore, kako postupaju i kako se ponašaju, ali oni nisu u stanju da reše mnoge probleme koji postoje u radu crkve. Pa šta onda znači ono „duhovno”? U strogom smislu, to je pseudo-duhovnost. Takvi pseudo-duhovni ljudi su svakog dana vrlo zauzeti, lepršaju od jedne do druge velike ili male grupe, propovedaju Božje reči gde god da se nađu. Spolja izgledaju kao da vole Božje reči više od bilo koga drugog, da se više trude oko Božjih reči od bilo koga drugog, da bolje poznaju Božje reči od bilo koga drugog i mogu napamet da izgovore broj stranice bilo kojeg važnog odlomka Božjih reči. Ako neko naiđe na problem, oni im daju broj stranice odlomka Božjih reči koji ima veze s tim i kažu im da ga pročitaju. Spolja se čini da uzimaju Božje reči kao svoj kriterijum u svemu, da svedoče o Božjim rečima kada ih nešto zadesi, i čini se da s njima nema nikakvih problema. Ali kada pažljivo pogledaš posao koji obavljaju, da li su u stanju da otkriju i reše probleme dok propovedaju ove reči i doktrine? Ako kroz zajedništvo o istini nađu problem koji ranije nije bio otkriven u nekoj stavci rada i reše probleme koje drugi nisu mogli, onda to pokazuje da shvataju Božje reči i da jasno besede u zajedništvu o istini. Pseudo-duhovni ljudi su potpuna suprotnost tome. Oni uče Božje reči napamet i svuda ih propovedaju, a njihovi umovi i srca su ispunjeni Božjim rečima. Međutim, bez obzira da li se u poslu pojavi veliki ili mali problem, oni to ne mogu da vide, niti da otkriju. Na kraju okupljanja se najviše plaše da neko ne spomene pravi problem i zatraži od njih da ga reše, i zato odlaze čim se okupljanja završe, misleći: „Ako mi neko postavi pitanje, a ja ne uspem da odgovorim na njega, onda će to biti vrlo mučno i neprijatno!” To je njihov pravi rast i pravo stanje.

Razmislite o tome koje su starešine i delatnici u vašem okruženju dobri u razgovoru o istini koji pomaže u rešavanju problema i u stanju su da se uklope sa braćom i sestrama i da rade zajedno sa njima kada obavljaju svoje dužnosti – te starešine i delatnici su u stanju da ispune svoje odgovornosti. Razmislite o tome koje su starešine i delatnici u vašem okruženju dobri u otkrivanju i rešavanju problema, a najviše se usredsređuju na stvaran posao i ostvaruju najviše rezultata u svom radu – takve starešine i delatnici su odani ljudi koji su veoma odgovorni i savesni. Nasuprot tome, ako je starešina odličan u propovedanju reči i doktrina, i propoveda na logičan i organizovan način, sa središnjom tačkom i sadržajem i na struktuiran način, i ljudi su oduševljeni njegovim propovedima, ali uvek izbegava braću i sestre, uvek se plaši da će braća i sestre postavljati pitanja i plaši se da rešava i da se nosi s problemima zajedno sa braćom i sestrama, onda je taj starešina pseudo-duhovan i lažni je starešina. Koja vrsta ljudi su starešine i nadzornici u vašem okruženju? Da li oni obično, osim što prisustvuju okupljanjima i drže propovedi, prate i učestvuju u radu, da li su u stanju da često otkrivaju i rešavaju probleme u radu, ili naprosto nestanu nakon što se pojave na okupljanju? Lažne pseudo-duhovne starešine se uvek plaše da neće imati o čemu da propovedaju i da nemaju šta da kažu kada upoznaju braću i sestre, tako da uče napamet Božje reči i kako da drže propovedi iz svojih soba. Smatraju da je propovedanje nešto što može da se nauči i nešto što može da se postigne učenjem napamet, kao što je sticanje znanja ili studiranje, i da moraju da otelotvore duh neumornog i mukotrpnog učenja. Zar to shvatanje koje lažne starešine gaje nije iskrivljeno? (Jeste.) Takvi ljudi propovedaju doktrine sa svog visokog položaja i bave se nekim nevažnim stvarima, a onda misle da time obavljaju svoj posao starešine. Oni nikada ne idu na radno mesto da usmeravaju posao ili da rešavaju probleme, već umesto toga često sede u svojim sobama, „krijući se da bi se usredsredili na sopstveno uzdizanje”, opremajući se Božjim rečima – da li je to neophodno? U kojim okolnostima starešine i delatnici mogu privremeno da stave crkveni rad i braću i sestre na stranu i da se opreme istinom? Kada nema mnogo posla i kada su rešeni svi problemi koje je trebalo rešiti, i kada su objašnjena sva pitanja koja zahtevaju pažnju i načela koja treba objasniti, i kada braća i sestre nemaju nikakva pitanja niti poteškoća, i kada niko ne izaziva ometanja i prekide i posao može nesmetano da se odvija, i kada nema više prepreka, tada starešine i delatnici mogu da čitaju Božje reči i da se opremaju istinom – samo to je bavljenje stvarnim poslom. Lažne starešine ne rade tako; oni se uvek usredsređuju na stavljanje sebe u središte pažnje i samo rade neki veoma vidljiv posao koji drugi mogu da vide, da bi se pokazali. Ako uspeju da rasvetle nešto novo kada čitaju Božje reči ili slušaju propoved, oni osećaju da su nešto zadobili, da imaju istina-stvarnost, i onda žurno traže priliku da propovedaju drugima. Oni propovedaju doktrine na sistematičan, logičan i dobro organizovan način, sa centralnom tačkom i sadržajem, i na način koji je moćniji i dublji od govora poznate ličnosti ili od akademskog predavanja, i prilično su zadovoljni time. A ipak razmišljaju: „Šta ću propovedati sledeći put kada završim ovu propoved? Ja nemam ništa drugo.” I tako oni žure i „kriju se da bi se ponovo usredsredili na sopstveno uzdizanje”, tražeći duboke doktrine. Oni nikada ne mogu da se vide tamo gde se obavlja crkveni posao, a kada ljudi imaju poteškoća i čekaju da se one reše, od lažnih starešina nema ni traga ni glasa. Zar se lažne starešine ne osećaju nesigurno i nelagodno? Oni ne mogu da reše stvarne probleme, a ipak i dalje žele da drže uzvišene propovedi kako bi se pokazali. Ti ljudi ne znaju za stid.

Sve lažne starešine mogu da propovedaju reči i doktrine, svi su oni pseudo-duhovni, ne mogu da rade bilo kakav stvaran posao i ne shvataju istinu uprkos tome što veruju u Boga dugi niz godina, te se može reći da nemaju duhovno razumevanje. Oni misle da biti crkveni starešina znači da samo treba da propovedaju neke reči i doktrine, da izvikuju neke parole i da ljudima malo objasne Božje reči, pa će oni da shvate istinu. Oni ne znaju šta znači raditi, ne znaju koje su tačno odgovornosti starešina i delatnika, i ne znaju zašto tačno Božja kuća bira nekoga da bude starešina ili delatnik, niti koji tačno problemi treba time da se reše. Dakle, ma koliko se u Božjoj kući razgovaralo u zajedništvu o tome da starešine i delatnici moraju da prate, ispituju i nadgledaju rad, da moraju odmah da otkriju i reše probleme u radu, i tako dalje, oni ne prihvataju i ne razumeju ništa od toga. Oni nisu u stanju da dostignu, niti da ostvare zahteve koje Božja kuća ima prema starešinama i delatnicima i ne mogu da shvate probleme vezane za stručne veštine koje obavljanje dužnosti podrazumeva, kao ni pitanje načela za izbor nadzornika, i tome slično, a čak i ako znaju za te probleme, oni i dalje nisu u stanju da se nose s njima. Zato pod vođstvom takvih lažnih starešina ne mogu da se razreše svi problemi koji se javljaju u radu crkve. Ne samo da bez rešenja dugo ostaju problemi vezani za stručne veštine sa kojima se Božji izabrani narod susreće prilikom obavljanja svojih dužnosti, već bez rešenja dugo ostaju i teškoće u život-ulasku Božjeg izabranog naroda, a kada neke starešine i delatnici ili nadzornici različitih stavki rada nisu u stanju da obavljaju stvaran posao, oni se ne otpuštaju odmah, niti se preraspoređuju, i tako dalje. Nijedan od tih problema se ne rešava brzo, a samim tim se i efikasnost raznih stavki rada u crkvi stalno smanjuje, dok efikasnost rada postaje sve slabija i slabija. Što se tiče osoblja, oni koji su donekle nadareni i vešti na rečima postaju starešine i delatnici, dok se ne unapređuju i ne gaje oni koji vole istinu, koji mogu veoma marljivo i neumorno da rade, a da se pritom nikada ne pobune; takvi ljudi se tretiraju kao službenici, a razni tehnički kadrovi koji imaju određene sposobnosti ne koriste se razumno. Pritom, neki ljudi koji iskreno obavljaju svoju dužnost ne dobijaju životnu opskrbu, i tako tonu u negativnost i slabost. Štaviše, ma koliko zla antihristi i zli ljudi počinili, lažne starešine se prave kao da ništa ne vide. Ako neko razotkrije zlu osobu ili antihrista, lažne starešine će im čak reći da se prema toj osobi odnose s ljubavlju i da im daju priliku da se pokaju. Time dozvoljavaju zlim ljudima i antihristima da čine zlo i da izazivaju ometanje u crkvi, što zadugo odlaže uklanjanje i proterivanje tih zlih ljudi, bezvernika i antihrista, te oni nastavljaju da čine zlo u crkvi i da ometaju njen rad. Lažne starešine nisu u stanju da se bave i da reše bilo koji od ovih problema; nisu sposobne da se pravično odnose prema ljudima, niti da urede posao na razuman način, već se ponašaju bezobzirno i stalno obavljaju neke beskorisne poslove, što dovodi do toga da izazovu nered i haos u radu crkve. Ma koliko se u Božjoj kući razgovaralo u zajedništvu o istini i ma koliko se isticala načela kojih se treba pridržavati prilikom obavljanja crkvenog posla – ograničavajući one koji treba da budu ograničeni i uklanjajući one koji treba da budu uklonjeni, a koji spadaju u razne vrste zlotvora i nevernika, i unapređujući i gajeći ljude sa dobrim kovom i sposobnošću razumevanja, i ljude koji mogu da streme ka istini, koji treba da budu unapređeni i gajeni – iako se o tim stvarima nebrojeno puta razgovaralo u zajedništvu, lažne starešine to ne shvataju, niti mogu to da sagledaju i samo se uporno i čvrsto drže svojih pseudo-duhovnih stavova i pristupa „punih ljubavi”. Lažne starešine veruju da, pod njihovim ozbiljnim i strpljivim uputstvima, sve vrste ljudi obavljaju svoje uloge na uredan način, bez haosa, i svi imaju dosta vere, spremni su da obave svoje dužnosti, ne plaše se odlaska u zatvor i suočavanja s opasnošću, i svaka osoba ima odlučnost da izdrži patnju i ne želi da bude Juda. Smatraju da dobra atmosfera u crkvenom životu znači da su dobro obavili posao. Bez obzira na to da li se u crkvi javljaju slučajevi zlih ljudi koji izazivaju ometanje ili bezvernika koji šire jeresi i zablude, oni ne vide te stvari kao problematične i ne osećaju potrebu da ih rešavaju. Kada se desi da osoba kojoj su poverili posao postupa nesmotreno na osnovu sopstvene volje i ometa rad na jevanđelju, lažne starešine su još više slepe. Kažu: „Objasnio sam im načela rada koja je trebalo da objasnim i više puta sam im ponovio šta treba da rade. Ako iskrsnu bilo kakvi problemi, to nema nikakve veze sa mnom.” Međutim, oni ne znaju da li je ta osoba prava osoba, ne brinu o tome i ne znaju da li ono što su rekli kada su toj osobi objašnjavali i govorili šta treba da radi može da ima pozitivne rezultate, niti kakve će posledice imati. Kad god lažne starešine održavaju okupljanje, iz njih izvire beskrajna reka reči i doktrina, ali se ispostavlja da nisu u stanju da reše bilo kakve probleme. Pa ipak, oni i dalje veruju da odlično rade svoj posao, i dalje su zadovoljni sobom i misle da su fantastični. U stvari, reči i doktrine koje izgovaraju mogu samo da obmanu te smetene, glupe i budalaste ljude, koji su neznalice lošeg kova. Kada takvi ljudi čuju te reči, oni su zbunjeni i veruju da je ono što su lažne starešine rekle toliko ispravno, da ništa što su rekli nije pogrešno. Lažne starešine mogu da zadovolje samo te zbunjene ljude i u osnovi su nesposobni da reše stvarne probleme. Naravno, lažne starešine su još manje sposobne da se nose s problemima vezanim za stručne veštine i znanja – oni su potpuno nemoćni kada je reč o tim stvarima. Uzmite, na primer, rad Božje kuće na izradi tekstova. To je posao koji zadaje najviše glavobolje lažnim starešinama. Ne mogu tačno da odrede koji ljudi imaju duhovno razumevanje, dobar kov i koji su pogodni da obavljaju rad na izradi tekstova; smatraju da svako ko nosi naočare i ko je završio fakultet ima dobar kov i duhovno razumevanje, pa urede da ti ljudi to rade, govoreći im: „Svi ste talentovani da obavljate rad na izradi tekstova. Ne razumem se u taj posao, tako da sve počiva na vašim plećima. Božja kuća ne zahteva ništa drugo od vas, samo da upotrebite svu svoju sposobnost, da ništa ne čuvate za sebe i da date doprinos svim svojim znanjem. Morate da znate da treba da budete zahvalni i da zahvalite Bogu što vas je uzdigao.” Pošto lažne starešine izgovore gomilu jalovih i površnih reči, oni osećaju da je posao uređen i da su time uradili sve što je trebalo da urade. Oni ne znaju da li su ljudi koje su našli za taj posao pogodni ili ne, niti znaju koji su stručni nedostaci tih ljudi, niti kako treba da ih nadoknade. Oni ne znaju kako da sagledaju i razaznaju ljude, ne razumeju stručne probleme, niti se razumeju u pisanje – oni su potpuno neupućeni u te stvari. Kažu da ne razumeju niti shvataju te stvari, ali u svojim srcima misle: „Zar vi niste samo malo obrazovaniji i stručniji od mene? Iako ne mogu da vas vodim u ovom delu, ja sam duhovniji od vas, bolje držim propovedi od vas i bolje razumem Božje reči od vas. Ja sam taj koji vas vodi, ja sam vaš nadređeni. Moram da budem zadužen za vas, a vi morate da radite ono što vam kažem.” Lažne starešine sebe smatraju superiornim, ali ne mogu da daju nikakve suvisle predloge u vezi sa bilo kakvim radom vezanim za stručne veštine i nisu u stanju ni da daju bilo kakve smernice. U najboljem slučaju, oni mogu dobro da rasporede osoblje; ne mogu da rade bilo koji od poslova koji potom slede. Oni ne pokušavaju da steknu stručno znanje i ne prate rad. Sve lažne vođe su pseudo-duhovne; sve što mogu da urade jeste da propovedaju neke reči i doktrine i onda misle da shvataju istinu i da se stalno pokazuju pred Božjim izabranim narodom. Na svakom okupljanju propovedaju po nekoliko sati, a ipak se ispostavi da uopšte ne mogu da reše probleme. Oni su potpuno neuki kada su u pitanju problemi vezani za stručna znanja o dužnostima ljudi; oni su očigledno laici, ali se pretvaraju da su duhovni, usmeravajući posao profesionalaca – kako mogu na ovakav način da dobro obavljaju posao? To što lažne starešine ne pokušavaju da savladaju stručno znanje i što nisu u stanju da rade bilo kakav stvaran posao gadi se ljudima, a povrh toga se pretvaraju da su duhovni ljudi i razmeću se svojim duhovnim izjavama, što je veoma nerazumno! To se ne razlikuje od fariseja. Farisejima je najviše nedostajalo razuma u tome što ih je Bog prezirao, a ipak su bili potpuno nesvesni toga i ipak su sebe smatrali prilično dobrim i veoma duhovnim. Lažnim starešinama nedostaje samosvest; oni očigledno ne mogu da rade nikakav stvaran posao, a ipak se pretvaraju da su duhovni ljudi, postaju licemerni fariseji. Oni su upravo oni koje Bog s gnušanjem odbacuje i eliminiše.

Koja je glavna osobina lažnih starešina koji se predstavljaju kao duhovni ljudi? To da su dobri u držanju propovedi. Te „propovedi” nisu istinite propovedi. To nisu propovedi koje govore o istini, niti su propovedi koje poseduju istina-stvarnost. Namesto toga, te propovedi su sazdane od reči i doktrina; to su pseudo-duhovne propovedi, propovedi fariseja. Lažne starešine su veoma marljive kada se radi o rečima i frazama Božjih reči, posvećuju posebnu pažnju propovedanju reči i doktrina, a ipak nikada ne traže istinu u Božjim rečima i nikada ne razmišljaju o tome kako treba da uđu u istina-stvarnost. Oni se zadovoljavaju samo time da mogu da propovedaju reči i doktrine; kada završe s jasnim i logičnim propovedanjem doktrine, oni misle da je to dovoljno dobro i da poseduju istina-stvarnost, da mogu da stanu pred druge i da se šepure i da drže lekcije ljudima sa visine svog položaja. Na površini, ono što oni kažu i rade deluje kao da ima veze s istinom, ne čini se da oni izazivaju prekide niti ometanja, niti izgleda da zagovaraju pogrešne izreke ili podstiču pogrešnu primenu. Pa ipak, ima tu jedan problem, a to je da ne mogu da ponesu nijedan stvaran posao, niti da ispune i najmanji deo svoje odgovornosti, što konačno dovodi do toga da ne mogu da otkriju nikakve probleme u radu. Način na koji oni rade je kao kad slepac opipava svoj put: oni se uvek ravnaju po sopstvenim osećanjima i zamislima da na pitanja slepo primenjuju propise, potpuno su nesposobni da jasno vide suštinu problema, a ipak i dalje ispaljuju gluposti o njima – oni uopšte ne mogu da reše stvarne probleme. Kada bi lažni starešina zaista shvatao istinu, spontano bi mogao da otkrije probleme i da traži istinu da bi ih rešio. Ali lažne starešine očigledno ne shvataju istinu, mada se pretvaraju da su duhovni ljudi, smatraju da su sposobni da obavljaju crkveni posao, beskrupulozno se usuđujući da uživaju u blagodatima svog statusa. Zar to nije odvratno? Oni misle da poseduju pravu veštinu – veštinu propovedanja. Ipak, oni naprosto ne mogu da rade stvaran posao. Reči i doktrine koje lažne starešine znaju i propovedaju ne mogu im pomoći da dobro rade svoj posao, niti im mogu pomoći da otkriju probleme u radu, a još manje im mogu pomoći da reše sve probleme s kojima se suočavaju. Nakon što su obavljali posao izvesno vreme, još uvek nisu u stanju da pruže bilo kakvo iskustveno svedočenje. Da li je takav starešina ili delatnik u skladu s merilima? Sasvim je očigledno da nije. A kako treba postupati s lažnim starešinama koji nisu u skladu s merilima? Ne samo da treba da budu otpušteni i eliminisani, već ako se ne pokaju, onda ne mogu ponovo da se kandiduju na izborima da služe ni kao starešina ni kao delatnik. Ako neko izabere lažnog starešinu ili lažnog delatnika koji je eliminisan, on svesno ometa i šteti radu crkve i to pokazuje da je taj koji je glasao za nekog od njih obožavalac i sledbenik tog lažnog starešine, a ne neko ko zaista veruje u Boga. Da li ste ikada izabrali pseudo-duhovnog lažnog starešinu? (Jesmo.) Pretpostavljam da ste izabrali više njih. Vi mislite da je svako ko mnogo godina veruje u Boga, ko je čitao mnogo Božjih reči i slušao mnogo propovedi, ko ima bogato iskustvo u propovedanju i radu, ko može da propoveda satima, sigurno sposoban za obavljanje posla. Kasnije, nakon što ste ga izabrali za starešinu, otkrivate ozbiljan problem: braća i sestre nikada ne mogu da ga vide i nikada ne mogu da ga nađu kada iskrsne neki problem. Niko ne zna gde se krije, a negde se krije i neće da dozvoli da ga neko ometa. To je problem. Uvek se igra žmurke u kritičnim trenucima za posao i braća i sestre nikada ne mogu da ga nađu kada im je potreban za rešavanje problema – zar tako ne zanemaruje svoje prave dužnosti? Zašto se neki ljudi ne usuđuju da se suoče sa braćom i sestrama kada postanu starešine? Zašto ih nigde nema? Šta ih tačno zaokuplja? Zašto ne rešavaju stvarne probleme? Čime god da se bave, u jedno možete biti sigurni: ako se neko vreme ne bave pravim poslom, oni su lažne starešine, treba ih brzo otpustiti i izabrati nekog drugog. Da li biste u budućnosti izabrali takvu vrstu lažnog starešine? (Ne.) Zašto ne? Šta mislite da može da bude posledica ako za svog vodiča izaberete slepog čoveka? Taj čovek je i sam slep, pa da li može da usmeri druge na pravi put? Baš kao što Božje reči kažu u Bibliji: „Ako slepac vodi slepoga, obojica će pasti u jamu” (Matej 15:14). Slepac hoda bez pravca ili cilja; kako može da vodi druge? Ako neko izabere slepca za svog vodiča, onda je on još više slep. Među nevernicima postoji izreka: „Pitati slepca da ti pokaže put.” Izbor lažnog starešine da služi kao crkveni starešina je isto kao da slepca pitate da vam pokaže put. To je besmisleno, zar ne? Svi koji glasaju za lažnog starešinu su slepci koji biraju slepca, i niko od njih ne shvata istinu.

Kada neki ljudi izaberu pseudo-duhovnu osobu za starešinu, osećaju se vrlo srećno i misle: „Sada imamo sjajnog starešinu. Propovedi našeg starešine su odlične. On propoveda na veoma logičan i struktuiran način i njegove propovedi imaju mnogo smisla.” Neki ljudi kojima nedostaje razboritosti ganu se do suza, osećaju veliku vezanost za tog starešinu i čak ne žele da idu da obavljaju svoje dužnosti. Oni sasvim jasno razumeju stvari kada slušaju besedu u zajedništvu, ali kada otkriju probleme dok obavljaju svoju dužnost, ne znaju kako da ih reše i zbune se, misleći: „Kada slušam starešinu kako besedi, čini mi se da sam sve shvatio, ali zašto onda ne mogu da rešim teškoće s kojima se susrećem u poslu?” U čemu je tu problem? Sve što ovakav lažni starešina propoveda su reči i doktrine, prazne fraze, parole i besmislice. Ono što propoveda ne rešava tvoje stvarne probleme; prevario te je. Hrani te iluzijama, izgovara nekoliko parola da bi ti pogrešno poverovao da su problemi rešeni, a u stvari ne besedi o istina-načelima koja imaju veze s tvojim problemima. Kako problemi mogu da se reše ako se o njima razgovara u zajedništvu na taj način? Doktrine koje propoveda nemaju nikakve veze sa stvarnim pitanjima; on samo izbegava suštinu svih problema i govori o teorijama na isprazan način. On propoveda samo reči i doktrine i duhovne teorije. On nema pojma šta je istina-stvarnost, a kada se pojave problemi, zbuni se. Propovedi koje drži ne mogu da reše stvarne probleme, one su samo neka vrsta teorije, neka vrsta znanja i doktrine. Takva vrsta lažnog starešine propoveda Božje reči i istinu kao da su to nekakve reči, doktrine i parole. On izbegava sve stvarne probleme i propoveda samo reči koje su isprazne i nepraktične. A šta će biti na kraju? Bez obzira na to koliko dugo propoveda, najviše što njegove propovedi mogu da postignu jeste da ohrabre i podstaknu ljude, da im uliju elan i izazovu nalet energije u njima, ali ne mogu da reše nijedno drugo pitanje. Istina nije odvojena od stvarnosti, već je vezana za stvarnost i sa svim vrstama pitanja koja stvarno postoje. Dakle, da li ćete sada moći da razaznate pseudo-duhovne lažne starešine kada ih sledeći put sretnete? Ako ne, onda kada želite da glasate za nekoga da bude starešina, prvo tražite od njega da reši nekoliko problema. Ako ih reši u skladu s načelima i ako postiže prilično dobre rezultate i rešava pitanja koristeći istina-stvarnost, onda možete da glasate za njega; ako izbegava i ne govori o suštini problema i stvarnoj situaciji, i može samo da propoveda doktrinu na isprazan način, da izvikuje parole i da se drži propisa, onda ne možete da glasate za tu osobu. Zašto ne možete da glasate za tu osobu? (Zato što nije u stanju da reši stvarne probleme.) A kakva osoba nije u stanju da reši stvarne probleme? Osoba koja može samo da propoveda reči i doktrine – ona je licemerni, pseudo-duhovni farisej. Ona ne poseduje kov neophodan da bi shvatila istinu, nema sposobnost da rešava probleme, ne može da reši probleme, pa ako je izabereš da bude starešina, onda će najverovatnije postati lažni starešina. Neće biti sposobna da obavlja posao starešine, niti da ispunjava odgovornosti starešine. Dakle, zar joj ne bi naudio ako bi glasao za nju? Neki ljudi kažu: „Kako to može da joj šteti? Želimo joj dobro kada glasamo za nju. Ima kakav-takav kov, a ako je izaberemo, zar onda nećemo imati nekoga ko može da preuzme odgovornost za posao?” Naravno, dobro je da neko preuzme odgovornost, ali takva osoba nije u stanju da preuzme odgovornost. Sve što može da uradi je da isprazno teoretiše, da ne uzima u obzir stvarnu situaciju i da ne bude ni od kakve pomoći kada je u pitanju rešavanje problema; zar joj glasanjem za nju ne dajete priliku da čini zlo? Zar je ne terate da ide putem lažnog starešine? Zato takve ljude ne smete da birate za starešine.

Da li ste u stanju da razaberete ko od ljudi u vašem okruženju – od onih s kojima ste često u kontaktu i koje dobro poznajete – ume samo jalovo da govori o doktrinama i nije u stanju da reši stvarne probleme? Ko uvek propoveda uzvišene teorije i predlaže nove i jedinstvene planove za koje niko ranije nije čuo, ali se zbuni i ostane bez reči kada ga pitaju kako da se primene i sprovedu konkretne operativne planove i konkretne pojedinosti? Ono što govori je veoma isprazno i potpuno nerealno, nije povezano, niti je u skladu sa stvarnom situacijom, stvarnim okruženjem, onim što ljudi zapravo mogu da postignu, s rastom ljudi i nivoom njihovih stručnih veština. Povrh toga, ono što kaže nije u skladu sa zahtevima Božje kuće; on naprosto govori besmislice, prepušta se fantaziji i nepromišljeno govori sve što mu padne na pamet. On misli da ne mora da preuzima odgovornost za sve što kaže, čak ni kada se šepuri i hvali. Takvim stavom izražava svoje stavove i iznosi svoje ideje – zar to nije pseudo-duhovni čovek? (Jeste.) Neki ljudi veruju da niko ionako ne shvata ozbiljno šepurenje, hvalisanje ili pompezne ideje, pa tako oni imaju priliku da pokažu koliko su sposobni. Oni misle da ne moraju da preuzmu odgovornost za svoje greške i da će ih, ako urade nešto kako treba, svi veoma ceniti, i tako oni kažu šta god žele i predstavljaju sve kao da je veoma lako. Imaju mnogo ideja, ali nijedna od njih ne dolazi sa konkretnim planom primene i ne može valjano da se primeni. Oni ne shvataju ozbiljno stavove koje iznose, bilo da su čisti ili iskrivljeni. Danas kažu jedno, sutra drugo, i mada su pogledi, teorije i osnove o kojima govore veoma uzvišeni, svi su prazni i nepraktični. Povremeno govore o planu koji nije prazan ili iskrivljen, ali kada ih pitaju kako će se plan konkretno sprovesti, ne umeju da kažu. Kada izvikuju parole, izgovaraju pompezne reči i izražavaju stavove, puni su elana i preduzimljivi su. Ali kada dođe do konkretnog posla i sprovođenja konkretnih planova, oni nestaju bez traga, kriju se i više nemaju stanovišta. Da li takvi ljudi mogu da budu starešine? (Ne mogu.) Dakle, kakve će biti posledice ako takvi ljudi postanu starešine? Zar neće nauditi i sebi i drugima? Oni će prouzrokovati kašnjenja u radu crkve i, štaviše, sebi će naneti veliku štetu. Doktrine koje propovedaju samo su neke ograničene stvari, a kada završe sa propovedanjem, oni nemaju ništa drugo da kažu, tako da će uvek morati da se kriju i „povlače u sebe da bi se usredsredili na sopstveno uzdizanje”. Zar im to neće otežati stvari? Čim postanu starešine, osećaće se kao da na plećima nose ceo svet, osećaće se iscrpljeno svakog dana i osećaće veliki pritisak – u čemu je poenta takve patnje? Oni nemaju kov da budu starešine, a kada naiđu na probleme, oni samo nasumično primenjuju propise u skladu sa svojim zamislima i ne mogu da reše stvarne probleme – takvi ljudi ne mogu da budu starešine. Oni nisu u stanju da rade stvaran posao, tako da će biti lažne starešine i još uvek će misliti da odlično rade posao čak i kada izazivaju kašnjenja u život-ulasku braće i sestara. Ako biste mogli da otkrijete i dokučite kov i karakter tih pseudo-duhovnih ljudi, da li biste i dalje glasali za njih da budu starešine? Ako si ti takva osoba i neko želi da glasa za tebe, šta bi uradio? (Imao bih nekakvu svest o sebi i rekao bih da nisam podoban da budem starešina.) A ako posle jedne takve izjave svi i dalje misle da si dobar i navaljuju da glasaju za tebe, šta treba da radiš? Reci im: „Ne mogu da radim posao starešine, ne mogu da iznesem taj posao. Ja na površini delujem kao da imam nešto kova i ponekad imam neke dobre ideje i pružim malo svetlosti, ali uglavnom samo propovedam reči i doktrine. Stvarno ne mogu da budem ni starešina ni delatnik. Ja nisam ništa bolji od vas. Šta god da radite, molim vas nemojte da glasate za mene. Čak i ako dobijem najviše glasova, i dalje ne mogu da budem starešina. Ne želim nikome da naudim! Ranije sam služio kao starešina, i svaki put sam doživeo neuspeh i bio otpušten. Svaki put kada sam bio otpušten, to je bilo zato što je moj kov bio loš, nedostajala mi je radna sposobnost i nisam mogao da radim stvaran posao. Sve što sam mogao bilo je da propovedam reči i doktrine, a osim toga, nisam bio u stanju da dobro obavljam niti ispunjavam ijednu od odgovornosti koje bi starešine trebalo da ispunjavaju. Bio sam lažni starešina.” To znači imati svest o sebi, a ne samo reći nekoliko reči o tome da niste podobni da budete starešina i ostaviti na tome. Neki ljudi misle: „Obavljao sam svoju dužnost u ovoj grupi toliko godina i trebalo bi da se smatram višim službenikom u svakom slučaju. Čak i ako nikada nisam dao doprinos, vredno sam radio, pa kako to da niko nije otkrio moje sposobnosti? I u meni ima materijala za starešinu. Često mi na pamet padaju misli, ideje i predlozi koji su prilično korisni i koji imaju praktičnu primenu. Bez obzira na to da li ih starešine usvajaju ili ne, u svakom slučaju, ja sam neko ko ima stavove, ideje i gledišta. Zašto niko ne glasa za mene?” Ako tako razmišljaš, onda možeš ovako da proceniš sebe: da li te misli, ideje i predlozi sadrže samo izjave ili zaista imaju praktičnu primenu? Da li si u stanju da otkriješ i rešiš sve vrste poteškoća na koje si naišao u radu? Da li su tvoje misli i ideje upotrebljive? Da li si u stanju da preuzmeš posao? Ako tvoje misli i gledišta ostanu na nivou reči i doktrina, ako naprosto nemaju praktičnu upotrebu i, što je još važnije, naprosto se ne slažu s načelima rada Božje kuće, kakav je onda tačno tvoj kov? Kada budeš izabran za starešinu, da li ćeš moći da ispuniš odgovornosti starešina i delatnika? Da li želiš da budeš starešina iz ambicije ili iz osećaja bremena? Ako zaista poseduješ radnu sposobnost i sposobnost da rešavaš probleme, i kada vidiš da određene starešine i delatnici obavljaju posao veoma loše i da nisu u stanju da reše bilo kakve probleme, to te uznemirava, i daješ im predloge, ali oni ne slušaju i nisu u stanju da reše probleme, a ipak ih ne prijavljuju Višnjem, i zabrinut si i uznemiren zbog rada Božje kuće i osećaš se nepodnošljivo uznemireno kada vidiš da lažne starešine dovode do kašnjenja u radu crkve, to pokazuje da imaš osećaj bremena. Međutim, ako želiš da dobiješ svačije odobravanje, da nađeš veću publiku i da više ljudi sluša tvoje propovedanje i popovanje, samo zato što imaš neke ideje, i ako želiš da se izdvojiš iz gomile, onda to nije osećaj bremena – to je ambicija. Ambiciozni ljudi mogu samo da propovedaju reči i doktrine, a sve ideje koje imaju takođe su samo prazne reči i doktrine. Kada takvi ljudi postanu starešine, oni su osuđeni da budu lažne starešine, a ako su zli ljudi, onda su antihristi. Ako tvoje ideje ostanu na nivou praznih reči, onda kada jednom postaneš starešina, dužan si da budeš isti kao i svaki lažni pseudo-duhovni starešina. Uvek ćeš se „povlačiti u sebe da se usredsrediš na sopstveno uzdizanje”, u suprotnom ćeš zapasti u krizu i nećeš imati šta da propovedaš. Ako si isti kao oni, i dok propovedaš odozgo, nisi u stanju da otkriješ bilo kakve probleme prisutne u radu, i naravno, takođe nisi u stanju da rešiš bilo kakve probleme, onda si osuđen da budeš lažni starešina. I šta će biti sa lažnim starešinama na kraju? Biće otpušteni sa svojih mesta jer nisu u stanju da rade stvaran posao – osuđeni su da idu tim putem.

Ima mnogo ljudi koji se uvek osećaju ogorčeno i spremno da povuku potez u svojim srcima, i kad god dođe vreme da izaberu starešinu ili nadzornika, uvek žele da oni budu izabrani. Neki ljudi misle da su verovali u Boga najviše godina, da su izdržali najteže muke, da su obavljali svoju dužnost najduže i sa najvećom odanošću i da su najpodobniji da budu starešina, i zato žele da ih drugi ljudi izaberu. Šta ćeš moći da radiš ako te drugi ljudi izaberu? Da li ćeš moći da izbegneš zadobijanje titule lažnog starešine? Da li ćeš biti u stanju da ispuniš odgovornosti starešina i delatnika? To su sve stvarni problemi, ali niko ne razmatra te stvari. Među tim ljudima ima i nekih sa dovoljno dobrim kovom. Oni mogu da traže istinu kada postoje problemi u njihovoj dužnosti, a kada shvate istinu i kada su u stanju da postupaju u skladu s načelima, mogu da budu u skladu s merilom. Pod uslovom da ti ljudi shvataju istinu, da je vole i da mogu da streme ka istini, a pored toga imaju i donekle dobru ljudskost, onda neće imati nikakvih problema da postanu starešine i delatnici u skladu s merilom – neće im biti mnogo teško. Neki ljudi se uvek žale da je posao koji rade težak, nisu voljni da se potrude niti da plate ceh kada je u pitanju istina i gunđaju kada ih orezuju. Mogu li takvi ljudi da budu dostojne starešine i delatnici? Njihova namera i stav su naprosto pogrešni, oni nisu ljudi koji streme ka istini, i bez obzira na to šta Bog od njih zahteva, oni zadržavaju negativan stav. Takvi ljudi ne zaslužuju da budu starešine i delatnici. Oni nemaju osećaj bremena u svojim srcima, i bez obzira na to koliko su jasno ili razložno postavljeni radni aranžmani Božje kuće, oni još uvek nisu spremni da vredno rade da bi dobro obavili posao. Zapravo, nije teško dobro obavljati posao. Zašto nije teško? Kao prvo, Božja kuća ima posebne radne aranžmane za čitav rad crkve, a Višnji je napravio posebne odredbe za to, tako da se od vas ne zahteva da budete inovativni u bilo kojoj stavci posla niti da ga samostalno završite. Višnji vam je dao obim i pravac, dao vam je načela i dao vam je minimalna merila; obavljajući svoj posao, ne radite u prazno niti vam nedostaje bilo kakav pravac. Kao drugo, sa bilo kojom stavkom rada, bez obzira na to ko je nadzornik i bez obzira na to da li je fokus rada u inostranstvu ili u zemlji, najvažnija je stvar da Višnji brat posebno prati, vodi, nadgleda, pregleda i sprovodi proveru rada i često se raspituje. Koliko su konkretni ti postupci? Višnji brat se lično uključuje i prati svaki scenario, svaki film, svaki program, svaku himnu i tako dalje. Takođe se uključuje i u poneki posao, dajući vam opšti pravac i okvir. Kao treće, za bilo koji aspekt rada koji uključuje istina-načela, Višnji vam takođe često besedi u zajedništvu o načelima istine i usmerava vaš rad; Višnji vas takođe orezuje, proverava vas i u bilo kojem trenutku Višnji će ispraviti vaše greške. Kao četvrto, u pogledu glavnih kadrovskih i administrativnih poslova, Višnji vam lično pomaže vršenjem provere i donošenjem odluka. Činjenica je da bez obzira na to kojim se poslom bavite, ne završavate ga samostalno; sve je uređeno, vođeno, usmeravano i provereno od strane Višnjeg. Pa šta onda vi treba da radite? Vi samo uživate u stvarima koje su unapred pripremljene – baš ste blagosloveni! Ne treba da brinete ni o čemu; samo treba da krenete na posao sa svojim rukama i nogama. To je posao koji vama pripada. Da li ste ikada platili dodatnu cenu? (Nismo.) Višnji je obavio sav taj veliki, važan posao; stoga je posao koji obavljate veoma lak i uopšte nema velikih poteškoća. U takvim okolnostima, ako ljudi i dalje ne rade dobro svoj posao, onda je to neoprostivo i to dokazuje da jednostavno ne ulažu srce i trud u svoj posao, niti ispunjavaju svoje odgovornosti. Neki ljudi kažu: „Ko radi, taj i greši. Zar ljudi ne smeju da imaju problema?” Od vas se ne zahteva da postignete savršen rezultat u svom radu; od vas se samo traži da dobijete prolaznu ocenu, i tada će se smatrati da ste ispunili odgovornosti starešina i delatnika. Da li je to veoma zahtevno? (Nije.) Lako je dobiti prolaznu ocenu na osnovu pravca i provere Višnjeg; to samo zavisi od toga da li ljudi iskreno streme ka istini. Ako ne ulažu nikakav trud kada je u pitanju istina i uvek žele da budu površni, i ako su zadovoljni samo time da otaljavaju posao, da ne rade ništa loše, da ne izazivaju nikakva ometanja niti prekide i da im ništa ne opterećuje savest, onda ne mogu da dobiju prolaznu ocenu. Većina starešina i delatnika ima takav stav kada rade; malo rade, ali ne žele da se iscrpe, zadovoljavaju se osrednjošću, a što se tiče rezultata njihovog rada, misle da je to Božja stvar i da to nema nikakve veze s njima. Da li je takav stav prihvatljiv? Ako imaš takav stav, onda je posao koji možeš da obavljaš veoma ograničen i ne ulažeš sve u njega, što ukazuje na to da ili nisi sposoban da obavljaš stvaran posao ili da ne obavljaš stvaran posao, i zato te treba okarakterisati kao lažnog starešinu – to je potpuno prikladno i nije nepravedno. Neki ljudi uvek kažu: „Tvoji zahtevi su preveliki. Ako ne uradimo neki posao, onda smo lažne starešine, ako ne ispunimo neki zahtev, onda smo opet lažne starešine. Za koga nas Ti smatraš? Nismo roboti, nismo savršeni. Mi smo samo obični ljudi, mi smo samo smrtnici. Kažeš nam da budemo obični ljudi, jednostavni ljudi, pa zašto onda imaš tako visoke zahteve prema nama kao starešinama?” Zapravo, Moji zahtevi prema vama nisu visoki. Samo te molim da ispuniš odgovornosti koje ljudsko biće treba da ispuni. To je nešto što treba i moraš da uradiš, i to je nešto što možeš da postigneš kao starešina i delatnik. Ako se, međutim, ne trudiš da težiš ka istini i uvek se plašiš nedaća i uvek žudiš za udobnošću, onda bez obzira na tvoje razloge ili izgovore, osuđen si da budeš lažni starešina. To je poput onog što ljudi sa normalnom ljudskošću treba da postignu i oko čega odrasli ljudi treba sami da se pobrinu, da znaju kada treba da ustanu ujutru, koliko obroka treba da imaju i koliko sati treba da rade u jednom danu, i kada treba da operu veš – moraš sam da se baviš tim stvarima i nema potrebe da pitaš bilo koga drugog o njima. Ako pitaš druge ljude o svemu i ništa ne razumeš, zar to ne znači da si neodgovarajuće inteligencije i da si budala? Zar to ne znači da nisi u stanju da se staraš o sebi? Da li takvi ljudi mogu da budu starešine? Zar oni nisu lažne starešine? Takve ljude treba otpustiti. Takvi ljudi i dalje žele da se drže svoje pozicije i ne odstupaju, a i dalje žele da budu starešine! Kada su neke lažne starešine otpuštene, osećaju se kao da im je učinjena nepravda i ne prestaju da kukaju zbog toga. Plaču dok im oči ne nateknu. Zašto plaču? Ne znaju kakvi su. Kada kažem da Ja prema ljudima nisam mnogo zahtevan, onda mislim da je ono što se od tebe traži da uradiš ono što možeš da postigneš; put je već utrt za tebe i opseg je postavljen, odluke su donete, a ti samo treba da se baciš na posao. To je kao spremanje jela: žitarice, povrće, raznorazni začini, lonci i šporeti pripremljeni su za tebe i sve što treba da uradiš jeste da naučiš da kuvaš; to je ono što odrasla osoba treba da bude u stanju da uradi i da postigne. Ako to ne možeš da postigneš, onda si budala i ne spadaš u opseg inteligencije normalnih odraslih osoba. Neke starešine nisu u stanju da rade taj stvaran posao, pa moraju da budu otpuštene. Dakle, kako možemo da definišemo i utvrdimo da li je neko sposoban da obavlja ovu vrstu posla? Ako poseduješ inteligenciju i kov odrasle osobe, i poseduješ savesnost i osećaj odgovornosti koji bi odrasla osoba trebalo da poseduje, onda bi trebalo da budeš u stanju da obavljaš tu vrstu posla. Ako to ne možeš, ili ne činiš, onda si lažni starešina. Tako se to utvrđuje, a takvo utvrđivanje je tačno. To nije osuda niti sud o nekoj osobi, pa da li je to strogo? Činjenice su sve izložene i to uopšte nije strogo.

II Lažne starešine lošeg kova

Upravo smo razgovarali u zajedništvu o ispoljenjima koja jedna vrsta lažnih starešina ima kada treba odmah da prijave i nastoje da reše pometnje i teškoće sa kojima se susreće u radu, zajedno sa razlozima zbog kojih takvi ljudi nisu u stanju da ispune odgovornosti starešina i delatnika. Takvi ljudi su pseudo-duhovni; pošto ne mogu da otkriju pometnje i teškoće u radu, oni nisu u stanju da ispune tu odgovornost. To je jedna vrsta osobe. Postoji još jedna: taj čovek je isti kao i ti pseudo-duhovni ljudi – on takođe nije u stanju da otkrije probleme koji postoje u radu, i zato nije u stanju ni da ih odmah prijavi Višnjem i da traži rešenja od Njega. Takvi ljudi su takođe zauzeti poslom, zamajavaju se nečim po ceo dan, nikada nisu besposleni. Zauzeti su držanjem propovedi, posećivanjem braće i sestara svuda i svagde, organizovanjem posla, pa čak i kupovinom raznih predmeta za rad crkve. Ako se neko razboli, oni mu pomažu da pronađe lekara; ako neko ima teškoća kod kuće, pomažu mu tako što organizuju finansijsku pomoć; ako je neko u lošem stanju, preuzimaju inicijativu da ga podrže i aktivno pomognu u rešavanju njegovih problema. Ukratko, uvek su zauzeti nekim opštim poslovima. Oni su ravnodušni prema stvarnom radu crkve, radu na širenju jevanđelja i prema problemima u crkvenom životu. Svakog dana se zamaraju jureći naokolo i zamajavaju se bavljenjem i rešavanjem crkvenih i privatnih pitanja braće i sestara. Oni misle da, kao starešine, treba da obavljaju te zadatke, ali nikada ne shvate šta je suštinski posao starešine, i bez obzira na to koliko vredno rade, oni i dalje ne mogu da pronađu stvarne i suštinske probleme koji postoje u crkvi. I tako, kada se pojave ometanja i prepreke u crkvenom životu i kada Božji izabrani narod naiđe na teškoće u život-ulasku, takve starešine nisu u stanju da odmah reše te stvari. Iako su zauzeti poslom i nijedan dan im ne prolazi dokono, šta uopšte mogu da postignu time što su toliko zauzeti? U crkvenom radu prisutni su mnogi problemi, ali oni nisu u stanju da ih otkriju. Spolja se čini da su marljivi, savesni i da nisu dokoni, ali u poslu problemi iskrsavaju jedan za drugim, a oni se bave krpljenjem rupa, rešavanjem svih vrsta „složenih i teških problema” i bavljenjem svim vrstama zlih ljudi i ljudi koji izazivaju ometanja i prekide koji se pojavljuju u crkvi. Zamajavaju se takvim poslovima, a nisu u stanju da uoče čak ni najosnovnije probleme. Oni nisu u stanju da jasno razaznaju šta je dobra ljudskost, a šta loša, šta je dobar kov, a šta loš, šta je posedovanje stvarnog talenta i znanja i šta je nadarenost. Oni takođe ne mogu da prozru koje vrste ljudi Božja kuća gaji a koje vrste eliminiše, koji ljudi streme ka istini, a koji ne, koji ljudi voljno obavljaju svoju dužnost a koji ne obavljaju svoju dužnost, koji ljudi mogu da se usavrše u Božji narod, a koji su ljudi službenici, i tako dalje. Oni se prema onima koji imaju pompezan rečnik i iznose prazne teorije, ali ne mogu da rade stvaran posao, ophode kao prema ljudima dobrim za gajenje i njima poveravaju važne poslove, dok nasuprot tome odlažu unapređenje i gajenje onih koji imaju čisto razumevanje, kov i sposobnost da shvate istinu, samo zato što ti ljudi ne veruju dugo u Boga ili su pokazali nadmenu narav. Takvi problemi se često javljaju u crkvi i to utiče na odvijanje crkvenog rada. To su pravi problemi, a ipak ta vrsta starešine ne može da ih vidi niti da ih otkrije i čak ih je potpuno nesvesna. Kada zli ljudi izazivaju ometanja i prekide, oni im daju priliku da se podvrgnu posmatranju i da se preispitaju, dok s druge strane, kada ljudi koji nisu zli povremeno naprave neke male greške jer su mladi i neuki i deluju neprincipijelno – greške koje se ne tiču načela – ta vrsta starešina tretira te greške kao neoprostive grehe i šalje te ljude kući. Ta vrsta lažnog starešine svakodnevno je zauzeta poslom i spolja se čini da ulaže mnogo truda i troši mnogo vremena, ali bez obzira na to kako radi, niko od njega ne dobija pravu životnu opskrbu. Bez obzira na probleme i teškoće koje Božji izabrani narod ima, ta vrsta lažnih starešina ne može da ih reši razgovorom u zajedništvu o istini, i sve što mogu da urade jeste da ih podstiču s ljubavlju i da propovedaju reči i doktrine da bi ohrabrili Božji izabrani narod. Stoga, pod vođstvom takvih ljudi, Božji izabrani narod ne dobija nikakvu životnu opskrbu, samo veruje u Boga i obavlja svoje dužnosti na osnovu svog elana i ne postiže nikakav život-ulazak – koliko dugo mogu tako da izdrže? Zbog toga su neki ljudi često negativni i slabi, uvek čeznu da stigne dan Božji i vizije im postaju sve nejasnije, a kada naiđu na probleme, počinju da imaju predstave i nedoumice o Bogu, a neki čak sumnjaju u Boga i čuvaju se od Njega. Kada se lažne starešine suoče s takvim problemima, potpuno su nesposobne da ih reše, tako da ih samo izbegavaju. Oni nikada ne čitaju Božje reči niti se mole Bogu sa Božjim izabranim narodom da bi tražili istinu i rešavali probleme – oni nikada to ne rade. Svakodnevno se bave nekim opštim poslovima i određenim spoljnim pitanjima, stvarima koje nemaju nikakve veze sa život-ulaskom, niti istinom. Oni misle da dokle god su zauzeti nekim poslom, to znači da obavljaju svoju dužnost i ispunjavaju svoje odgovornosti i da nikako ne mogu biti lažne starešine. Zapravo, to što se bave tim opštim poslovima uopšte ne pomaže braći i sestrama da napreduju u životu, a još manje omogućava Božjem izabranom narodu da uđe u istina-stvarnost. Recite Mi, zar ne postoji problem sa kovom te vrste lažnog starešine? Ne može ništa da prozre i misli da će, dokle god je zauzet nekim poslom, svi problemi jednostavno nestati i rešiti se posredno. Zar ti ljudi nisu veoma smeteni? Zar njihov kov nije baš mnogo loš? Ne mogu da prozru ništa, ne mogu da rade nikakav stvaran posao, i to ih čini pravim lažnim starešinama i lažnim delatnicima. To je pitanje koje je najlakše razaznati.

Lažne starešine i lažni delatnici sada su svuda prisutni u crkvama. Samo se oslanjaju na svoj radni elan i uopšte ne shvataju istinu. Ne znaju šta je posao starešine ili delatnika, niti su sposobni da o istini razgovaraju u zajedništvu kako bi rešili probleme – samo se po ceo dan slepo bave nekim opštim poslovima. Na primer, recimo da crkva treba da kupi neki predmet. To nije zahtevan zadatak; samo treba da se odredi neko ko je upućen u datu oblast da ode i da kupi to što treba. Međutim, lažni starešina se plašio da će potrošiti previše novca, pa su se dogovorili da neko obiđe nekoliko mesta kako bi kupio po najnižoj ceni. Tako su kupili jeftin proizvod koji se pokvario posle samo nekoliko dana korišćenja i onda su morali da kupe drugi. Ne samo da nisu uštedeli novac, nego su, naprotiv, na kraju potrošili više para. Da li je to principijelan način rešavanja zadatka? Nema potrebe za kupovinom poznate marke, ali osnovno je da barem kupite nešto što je odgovarajućeg kvaliteta i što je upotrebljivo. Lažne starešine mnogo brinu o opštim poslovima i u tome nema ničeg lošeg. Međutim, oni ne shvataju ozbiljno ključni posao Božje kuće, i to je velika greška; oni ne obavljaju suštinski posao. Stavke rada kao što su rad na širenju jevanđelja, rad na produkciji filma, rad na tekstu, rad na video-snimcima iskustvenih svedočenja i rad na prilagođavanju dužnosti starešina i delatnika, svi su ključni, a ipak lažne starešine ne misle da su bitni i te stavke rada stavljaju na stranu i zanemaruju ih. Oni su nedovoljnog kova i ne znaju kako da obave posao, ali i ne pokušavaju da nauče, već misle: „U redu je sve dok postoji neko ko je zadužen za taj posao. Valjda im nisam i ja potreban? Bavim se važnim poslovima. To su samo sitnice sa kojima ne moram da se zamaram. Kada im jednom prenesem načela, moj posao je završen.” Lažne starešine spolja deluju kao da su veoma zauzete, ali kada pogledate ono čime su zauzete, ništa od toga nije suštinski deo crkvenog posla, ništa nije delo koje opskrbljuje živote ljudi i ništa nije delo koje uključuje korišćenje istine za rešavanje problema. Stvari kojima se bave nemaju nikakvu vrednost, a te lažne starešine se naprosto slepo zamajavaju. Ne znaju šta starešine i delatnici treba da rade da bi se uskladili sa Božjim namerama; samo se oslanjaju na svoj elan da bi se bavili određenim zadacima koji im prijaju. Detaljno se raspituju o beznačajnim stvarima koje nisu povezane sa radom u crkvi, kao što su odeća koju braća i sestre nose, kakve frizure imaju, kako komuniciraju sa drugima, kako razgovaraju i kako se ponašaju. Oni smatraju da tako bivaju ljubazni i pristupačni, i da je rešavanje problema u stvarnom životu ljudi nešto što starešina treba da radi, nešto što treba da bude deo normalne ljudskosti. Pa ipak, oni ne shvataju ozbiljno suštinski rad na širenju jevanđelja, kao ni rad na produkciji filmova, rad na himnama, rad na tekstu, administrativni rad, rad na zalivanju novih vernika, rad na osnivanju crkava, rad na unapređivanju i gajenju ljudi, i tako dalje. Oni ne učestvuju ni u jednom od tih poslova i ne prate ih; kao da taj posao nema nikakve veze s njima. Te lažne starešine ne rešavaju mnoštvo problema koji se gomilaju u crkvi, ne odbacuju lažne starešine koje treba da odbace, ne ograničavaju i ne bave se zlim ljudima koji čine zlo i mahnitaju čineći loše stvari, i ne razgovaraju u zajedništvu o istini da bi rešili problem površnosti, neobuzdanosti i nedisciplinovanosti nekih ljudi, i odugovlače obavljanje svojih dužnosti. Kakav je to problem? Oni ne traže istinu da bi rešili te prave probleme – da li su to ljudi koji rade stvaran posao? U njihovim srcima im se ti beznačajni i nebitni zadaci koje obavljaju čine ključnim i važnim. Oni se bave tim bezvrednim stvarima po ceo dan, verujući da ispunjavaju svoje odgovornosti i da su odani, ali ne obavljaju nijednu suštinsku stavku koju im je Bog poverio – zar takvi ljudi nisu lažne starešine? Oni su isti kao rukovodioci mesnih zajednica, oni su naprosto lokalne tračare – da li su onda još uvek starešine i delatnici Božje kuće? Oni su prave lažne starešine i lažni delatnici. Zašto su ti ljudi okarakterisani kao lažne starešine i lažni delatnici? (Zato što je njihov kov isuviše loš, ne mogu da rade stvaran posao, a sve što mogu da urade jeste da se bave nekim beznačajnim pitanjima.) To je konkretan razlog. Kov tih ljudi je isuviše loš; ma koliko propovedi čuli, ma koliko radnih aranžmana pročitali, ma koliko godina obavljali svoju dužnost u Božjoj kući ili ma koliko godina bili starešine, nikada ne znaju šta rade, da li je ono što rade ispravno ili pogrešno, niti da li ispunjavaju odgovornosti koje treba da ispune. Njihova definicija uloge i titule starešina i delatnika je da je sve u redu dokle god su zauzeti. Kao magarac koji vrti žrvanj, oni nastavljaju da tegle sve dok više ne mogu da se kreću, i smatraju da time ispunjavaju svoje odgovornosti. Bez obzira u kojem pravcu vuku, i bez obzira na to da li je energija koju ulažu u vuču ispravna ili ne, oni smatraju da ispunjavaju svoje odgovornosti. Postoje mnogi problemi koje ne mogu da prozru i ne pokušavaju da ih reše niti da ih prijave Višnjem i da traže rešenja od Njega. Bez obzira na to koliko godina rade ili koliko godina su u kontaktu sa ljudima, oni čak i ne znaju da li su ispoljenja neke osobe ispoljenja novog vernika koji ima plitku osnovu u svojoj veri i ne shvata istinu, ili su to ispoljenja bezvernika, niti znaju kako da ih razaznaju ili okarakterišu. Kada su dvoje ljudi u negativnom stanju, oni ne znaju koga od njih vredi gajiti, a koga ne; kada su dvoje ljudi donekle površni u obavljanju svojih dužnosti, ne mogu da kažu ko od njih stremi ka istini a ko je službenik, ko je od njih sposoban da uđe u istina-stvarnost, a ko nema istina-stvarnost. Oni ne znaju koji će ljudi potencijalno slediti put antihrista kada postanu starešine, čak i ako su već godinama u kontaktu s tim ljudima. Bez obzira na to u koliko besmislenih vežbi se upuštaju ili koliko beskorisnih poslova obavljaju ili koliko problema ima oko njih, oni toga nisu svesni i ne shvataju da su to problemi. Pošto su takvi ljudi lošeg kova, smetenih misli i nesposobni za obavljanje posla, veoma im je teško da ispune odgovornosti starešine ili delatnika. Osim što su u stanju da obavljaju neke jednostavne opšte poslove, te starešine i delatnici nisu u stanju da rade bilo šta u vezi sa suštinskim radom crkve, i nisu u stanju da vide, niti da reše bilo kakve stvarne probleme u radu. Može li takav starešina sa takvim kovom biti vredan gajenja? Oni čak i ne znaju šta su pometnje ili teškoće, a još manje se njima bave u skladu s načelima. Čak i ako su problemi s kojima se susreću u crkvenom radu česti problemi, oni i dalje ne mogu da ih sažmu i odrede, niti znaju kako da u zajedništvu razgovaraju o istini da bi ih rešili – niko od takvih lažnih starešina nije u stanju da se bavi, niti da rešava te probleme koji se često javljaju u crkvi. Njihov najveći problem nije u tome što nisu voljni da plate ceh, niti što su u strahu od zauzetosti i umora, već u tome što imaju loš kov, pomućene misli i nisu u stanju da obavljaju bitan i stvaran posao crkve. Umesto toga, oni samo obavljaju neke opšte poslove ili uživaju da se bave nekim nevažnim stvarima, a onda žele da igraju ulogu starešina i radnika – zar to nisu smeteni ljudi s prevelikim ambicijama i željama? Starešine lošeg kova su svi do jednog nesposobni da obavljaju osnovni posao crkve, a to je rad koji uključuje istina-načela, ili složen stručni rad, kao što je rad na širenju jevanđelja, rad na zalivanju novih vernika u crkvi, rad na produkciji filmova, rad na tekstu i rad na osoblju koji uključuje starešine i delatnike na raznim nivoima. Zašto nisu sposobni da obavljaju taj posao? Zato što je njihov kov isuviše loš i ne mogu da dokuče načela; nijedan od njih nije u stanju da obavi taj posao i nije u stanju da nauči kako da ga radi. Na primer, recimo da se jednom takvom starešini dodeli petoro ljudi i od njega se traži da im odredi posao na osnovu njihovog nivoa obrazovanja, kova, sposobnosti i karaktera. Da li je to lak zadatak? Da li to ima ikakve veze s kovom starešina i delatnika? (Ima.) Starešine i delatnici prosečnog kova će donekle precizno podeliti radne zadatke nakon što provedu neko vreme posmatrajući, družeći se i upoznajući tih petoro ljudi. Starešine i delatnici lošeg kova će misliti da je pet ljudi previše; kada ima previše ljudi, oni se zbune i ne znaju kako da im odrede posao, a čak i ako im odrede, u srcu neće znati da li to rade na valjan način. To je što se tiče kadrovskog aspekta. Kada je reč o rešavanju pitanja, na primer, ako treba da se bave i rešavaju dva ili tri pitanja istovremeno, neće znati kako da procene i razaznaju odnos između tih pitanja, niti će moći da procene koji problem treba prvo da reše, a koji problem može da se reši posle njega i da se pritom ne izazove nikakvo kašnjenje. To jest, ne znaju kako da odvagaju prednosti i nedostatke, ne znaju kako da odrede prioritete po bitnosti i hitnosti, i ne znaju kako da reše probleme. Međutim, pošto su starešine i delatnici, čak i kad ne razumeju nešto, oni moraju da se pretvaraju da razumeju, čak i kad ne mogu nešto da sagledaju, moraju da se pretvaraju da mogu da sagledaju, i ne mogu da urade ništa osim da budu tamo i propovedaju doktrine da bi se nekako provukli, da kažu nekoliko milozvučnih reči i na brzinu završe stvari. Savršeno im je jasno da li je ono što kažu tačno ili ne, da li je u skladu s načelima ili nije, da li može da reši probleme ili ne, ali samo žele da se provuku. Vrlo dobro znaju da to što rade neće moći da reši probleme, ali i dalje ne prijavljuju probleme Višnjem, pa na kraju izazivaju kašnjenja u radu i bivaju otpušteni. Recite Mi, zar ti ljudi nisu budale? Kada neke starešine i delatnici prijave probleme, oni prepričavaju sve stare, nevažne događaje koji su se dogodili sve do danas, a kada izreknu tu gomilu reči, ti i dalje moraš da im pomogneš da analiziraju i procene koji su problemi prisutni. Oni čak i ne razumeju kako da pokrenu pitanje i mogu da razgovaraju satima a da ne objasne jasno šta su srž i suština problema. Sve što kažu isključivo ima veze sa površnim pojavama i to je samo gomila besmislica! Zar se ne radi o tome da je njihov kov isuviše loš i da im fali neka daska u glavi? Da li su ljudi sa kovom spremni da slušaju te stvari? Osoba sa kojom razgovaraju samo želi da zna kakva je trenutna situacija i kakva su ispoljenja osobe koju prijavljuje, kao i šta je to što je zbunjuje i što ne može da reši. Pa ipak, ti ljudi uvek govore o tome šta je ta osoba radila u prošlosti, a ne govore o trenutnoj situaciji te osobe, niti govore o tome kakve pometnje i probleme ona sama ima. Izgovore gomilu stvari i niko ne može tačno da kaže šta su rekli. Čak i ako žele da postave pitanje, ne znaju odakle da počnu, ne znaju kako da ga izraze na način koji može da bude delotvoran i da omoguće ljudima da ih razumeju – oni čak nemaju ni sposobnost da struktuiraju svoje reči. Zar to nije ispoljavanje izuzetno lošeg kova? Neke lažne starešine imaju loš kov, a kada prijave problem, izreknu gomilu besmislenih i nerazumljivih stvari i tada pomisle: „Dao sam ti dovoljnu količinu informacija, zar ne? Čak sam ti preneo sve prošle i sadašnje informacije o ovom problemu, pa zar ne možeš sada da shvatiš šta hoću da te pitam?” Bez obzira na to šta ih pitate ili kako ih usmeravate, oni ne znaju šta da kažu i nikada ne mogu da kažu koja je ključna tačka problema. Ne radi se o tome da im nedostaju reči da se izraze, niti da imaju nizak nivo obrazovanja, već o tome da im je kov loš i da nemaju mozga, tako da ne znaju kako da izraze te stvari, njihovi umovi su smeteni i ne mogu jasno da se izraze kako bi drugi mogli da ih razumeju. Oni imaju neki osećaj bremena, i kako vreme prolazi, postaju svesni određenih problema, ali ne znaju kako da ih izraze, nisu u stanju da sagledaju šta je srž problema, a još manje mogu da sažmu probleme. Da li ljudi čiji je kov tako loš mogu da rade? Mogu li da ispune odgovornosti starešina i delatnika? Ne, ne mogu. Čak i ako im date vremena i mogućnosti i dozvolite im da prijave i opišu probleme, oni to ne mogu da urade, pa možete li i dalje da razgovarate sa takvim ljudima? Da li se i dalje mogu koristiti? (Ne mogu.) Zašto ne mogu da se koriste? Oni ne mogu čak ni jasno da govore, a nemaju ni osnovni minimalni nagon ljudskog bića da koriste jezik da izraze svoje misli, ideje i stavove, pa šta onda mogu da rade? Iako možda imaju neke vrline, istinski entuzijazam, malo osećaja odgovornosti i prilično čestito srce, njihov kov je isuviše loš, ne mogu ništa da nauče bez obzira na to kako ih učite, pa čak i ako ih naučite kako da govore, neće uspeti time da ovladaju, te ćete se vi iznervirati i naljutiti. Kada govore, oni naprave toliku zbrku, čime vas zbune; oni ne mogu ništa jasno da kažu, a ono što kažu je naprosto gomila besmislica. Najjadnija stvar kod njih je što ne razumeju ljudski jezik, a ipak i dalje postupaju slepo, još uvek misle da su sposobni i prkosni su kada ih orežeš. Kako mogu dobro da obavljaju posao starešine? Kada je kov starešine ili delatnika toliko loš da nije u stanju da se izrazi rečima, da li je dorastao tom poslu? (Nije.) A šta znači ne dorasti svom poslu? To znači da nisu sposobni da brzo otkriju teškoće i probleme sa kojima se suočavaju u radu i, naravno, to znači da bez obzira na probleme koji se pojave u radu, oni nikada ne mogu brzo da ih reše, niti mogu odmah da ih prijave Višnjem i da traže rešenja od Njega – to je za njih preteško i oni nisu sposobni da to učine. Kada je reč o ljudima poput ovih koji poseduju loš kov, taj posao im je izuzetno težak; to je kao da pokušavate da pripitomite lisicu ili da naterate magarca da pleše – to je veoma naporno.

Neki kažu: „Žao mi je tih ljudi. Toliko se trude oko rešavanja raznih zadataka, a na kraju ih zbog lošeg kova okarakterišu kao lažne starešine. Dakle, da li to znači da su sve patnje koje su pretrpeli bile uzaludne? Nije li to nepravedno postupanje prema ljudima?” Otpuštanje lažnih starešina znači preuzimanje odgovornosti za Božji izabrani narod i za rad crkve, pa kako to može da bude nepravedno postupanje prema ljudima? Ako insistiraš na tome da dozvoliš lažnim starešinama da nastave da rade kao starešine, zar to ne šteti Božjem izabranom narodu? Da li želiš da kažeš da nanošenje štete Božjem izabranom narodu nije nepravedno postupanje prema ljudima? Otpuštanjem lažnog starešine, Božja kuća ne osuđuje tog lažnog starešinu, niti šalje tog lažnog starešinu u pakao, već pruža toj osobi šansu da postigne spasenje. Može li da postigne spasenje ako nastavi da bude lažni starešina? Kakav će biti njegov konačni ishod? Zašto ne sagledaš ovo pitanje na taj način? Štaviše, koja je svrha verovanja u Boga? Biti starešina svakako nije jedini put napred. Zar ne postoje druge dužnosti za nekoga ko nije starešina? Da li nema puta opstanka onima koji nisu starešine i koji poseduju loš kov? (Ne, to nije istina.) Dakle, šta je onda put primene? Ono što sada raščlanjujemo su ispoljenja i problemi koji postoje kod te vrste lažnog starešine koji je lošeg kova; mi ga ne osuđujemo, niti proklinjemo, mi ga samo raščlanjujemo. Svrha raščlanjivanja je da takvi ljudi tačno spoznaju sebe i orijentišu se, da spoznaju sopstvenu meru i da tačno shvate šta su starešine i delatnici, šta starešine i delatnici treba da rade, a zatim da uporede te stvari sa sobom kako bi videli da li su podobni da budu starešine ili delatnici. Ako je tvoj kov zaista veoma loš, toliko loš da nemaš sposobnost da se izraziš rečima, niti sposobnost da izraziš svoje misli i gledišta, ili sposobnost da otkriješ probleme, onda nisi pogodan da budeš starešina ili delatnik, nisi dorastao da obavljaš dužnost starešine ili delatnika i nisi sposoban da obavljaš posao starešine ili delatnika. A pošto si lošeg kova, moraš da imaš tu svest o sebi. Neki ljudi kažu: „Moj kov je loš – pa šta? Imam dobru ljudskost, tako da bi trebalo da budem starešina.” Je li to načelo? Drugi kažu: „Osim što imam dobru ljudskost, takođe sam spreman da podnesem patnju i platim ceh, mogu da propovedam, imam temelj u svojoj veri i bio sam u zatvoru zbog svog verovanja u Boga. Zar se te stvari ne računaju kao moj kapital da budem starešina ili delatnik?” Da li je istina da čovek mora da ima nekakav kapital da bi bio starešina ili delatnik? (Nije.) Ono o čemu sada razgovaramo su odgovornosti starešine i delatnika i, u okviru te teme, govorimo o pitanju kova. Ako je tvoj kov loš i nisi u stanju da ispuniš ove obaveze, onda je svest koju treba da imaš o sebi sledeća: „Nemam taj kov i ne mogu da budem starešina ili delatnik. Koji god kapital da imam, on nije od koristi.” Kažeš da imaš dobru ljudskost, da si pouzdan, da imaš odlučnost da podneseš patnju i da si spreman da platiš ceh – da li se onda Božja kuća nepravedno ponela prema tebi? Božja kuća koristi ljude tako da svakoga upotrebi na najbolji način, dajući svakoj osobi ulogu koja joj odgovara, i to čini na pravedan i ispravan način. Ako imaš dobru ljudskost, ali ti je kov loš, onda treba dobro da obavljaš svoju dužnost svim srcem i snagom; ne moraš da budeš starešina ili delatnik da bi te Bog odobrio. A šta ako si voljan da se potrudiš, ali nisi u stanju da se trudiš na način na koji starešina mora da se trudi, i ne poseduješ kov koji bi trebalo da imaš da bi bio starešina, te tome nisi dorastao, šta onda možeš da uradiš? Ne forsiraj se i ne otežavaj sebi; ako možeš da nosiš dvadeset pet kila, onda nosi dvadeset pet kila. Ne pokušavaj da se hvališ time što ćeš prevazići svoja ograničenja i reći: „Dvadeset pet kila nije dovoljno. Želim da nosim još više. Želim da nosim pedeset kila. Spreman sam to da uradim makar i lipsao pod tim teretom!” Nisi sposoban da budeš starešina, niti delatnik, ali ako i dalje nastaviš da se teraš preko sopstvenih granica da bi se pokazao, iako se nećeš istrošiti, izazvaćeš kašnjenja u crkvenom radu, uticaćeš na napredak i efikasnost rada i odložićeš životni napredak mnogih ljudi – ne možeš da priuštiš sebi da snosiš tu odgovornost. Pošto nemaš dovoljno dobar kov, ako imaš samosvest, treba samoinicijativno da ponudiš svoju ostavku i imenuješ nekoga ko ima dobar kov, nekoga ko voli istinu i ko je odgovorniji od tebe da bude starešina ili delatnik. To bi bio razuman potez i samo tako bi bio neko ko zaista ima ljudskosti i razuma i neko ko zaista shvata i primenjuje istinu. Ako daš ostavku na svoje mesto jer nisi u stanju da obavljaš posao starešine, a zatim izabereš dužnost koja ti odgovara i ponudiš svoju odanost da bi te Bog odobrio, onda si izuzetno pametna osoba. Uvek misliš: „Iako sam lošeg kova, imam dobru ljudskost, spreman sam da se potrudim, da istrpim patnju i da platim ceh, imam odlučnost, otporniji sam od svih vas u svemu što radim i širokih sam shvatanja i ne bojim se da budem orezan ili iskušan. Iako je moj kov pomalo loš, i dalje mogu da budem starešina.” Imati loš kov nije problem. To nije osuda, već samo odrednica i način da se navedeš da jasno shvatiš šta možeš da radiš i za koju vrstu dužnosti si podoban. Trenutni problem je, međutim, to što je tvoj kov loš i što nisi sposoban da budeš starešina ili delatnik. Iako si izabran da budeš starešina ili delatnik, nisi u stanju da dobro obavljaš taj posao, i sve što možeš da uradiš jeste da nešto zabrljaš. Ako imaš dobru ljudskost, ako imaš savest i razum i ako si spreman da se trudiš i platiš ceh, onda će se naći posao koji ti odgovara i dužnost koju treba da obavljaš, a Božja kuća će ti sačiniti odgovarajuća uređenja. To što ti nije dozvoljeno da budeš starešina zasniva se na propisima i načelima Božje kuće. Međutim, Božja kuća ti sigurno neće uskratiti tvoje pravo da obavljaš dužnost ili tvoje pravo da veruješ u Boga i slediš Ga zato što si lošeg kova. Zar to nije prikladno? (Jeste.) Da li je neophodno da se o ovom pitanju detaljnije razgovara u zajedništvu? Neki ljudi lošeg kova čuju ovo i pomisle: „Nemoj više da besediš o tome. Sramota me je da pogledam bilo koga u oči. Znam da sam lošeg kova i da više neću biti crkveni starešina niti delatnik. Biću samo vođa tima ili nadzornik, ili ću obavljati neobične poslove, kuvati ili čistiti. Prihvatam bilo šta. Podnosiću teškoće svog položaja bez pritužbi, pokoravaću se uređenju Božje kuće i pokoravaću se Božjim orkestracijama. To što sam lošeg kova je po milosti Božjoj i u tome su sadržane Božje dobre namere. Sve što Bog čini je ispravno.” Ako možeš tako da vidiš stvari, onda je to dobro, a to znači da imaš neku svest o sebi. Neću dugo da besedim u ovoj temi. Ukratko, u pogledu tih ljudi lošeg kova, mi samo raščlanjujemo problem i izlažemo činjenice, kako bi što više ljudi steklo ispravan stav i gledište u vezi sa tim ljudima, i kako bi ti ljudi imali ispravan stav i gledište u vezi sa pitanjem sopstvenog lošeg kova, a zatim mogli tačno da se orijentišu, pronađu mesto i dužnost koja im odgovara, dopuštajući da se njihova istrajnost u plaćanju ceha i njihova rešenost da izdrže patnju razumno iskoriste i upotrebe. To ne utiče na tvoje shvatanje i primenu istine, niti utiče na to kako te Božja kuća vidi.

III. Lenje lažne starešine koje uživaju u udobnosti

Upravo smo u zajedništvu razgovarali o dve vrste lažnih starešina. Postoji još jedna vrsta lažnih starešina, o kojoj smo često govorili dok smo razgovarali u zajedništvu na temu „odgovornosti starešina i delatnika”. Ta vrsta ima nešto malo kova, nisu neinteligentni, primenjuju svoje načine i metode u radu, a imaju i planove za rešavanje problema; a kada im se dodeli posao, mogu da ga sprovedu skoro prema očekivanim merilima. U stanju su da otkriju bilo kakve probleme koji se javljaju u poslu i takođe uspevaju da reše neke od njih; kada čuju probleme koje neki ljudi prijavljuju, ili primete ponašanje, ispoljenja, govor i postupke nekih ljudi, oni osete nešto u srcu i imaju svoje mišljenje i stav. Naravno, ako ti ljudi streme ka istini i imaju osećaj bremena, onda svi ti problemi mogu da se reše. Međutim, problemi neočekivano ostaju nerešeni u poslu za koji je odgovorna vrsta osobe o kojoj danas razgovaramo u zajedništvu. Zašto je tako? Zato što ti ljudi ne rade stvaran posao. Vole lagodan život i mrze naporan rad, samo se površno trude, vole da budu besposleni i da uživaju u prednostima statusa, vole da naređuju ljudima oko sebe, tu i tamo mrdnu usnama da daju neki predlog i smatraju da je time njihov posao obavljen. Oni ne primaju k srcu ništa od stvarnog posla crkve, niti od ključnog posla koji im Bog poverava – oni nemaju taj osećaj bremena, pa čak i ako Božja kuća više puta naglašava te stvari, oni ih i dalje ne primaju k srcu. Na primer, oni ne žele da intervenišu, niti da se raspituju o radu na produkciji filma ili o radu Božje kuće na tekstovima, niti žele da pogledaju kako takvi poslovi napreduju i kakve rezultate postižu. Oni se samo posredno raspituju, a kada saznaju da se neko time bavi, njihova briga prestaje. Čak i kada savršeno dobro znaju da postoje problemi u poslu, oni ipak ne žele da o njima razgovaraju u zajedništvu i da ih rešavaju, niti se raspituju ili proveravaju kako ljudi obavljaju svoje dužnosti. Zašto se ne raspituju ili ne proveravaju te stvari? Misle da će, ako budu proveravali, biti mnogo problema koje će oni morati da reše, a to je previše brige za njih. Život će biti isuviše naporan ako uvek budu morali da rešavaju probleme! Ako se previše brinu, hrana im više neće biti ukusna i neće moći dobro da spavaju, telo će im biti umorno i tako će život postati tužan. Zato, kada vide problem, izbegavaju ga i zanemaruju kad god mogu. U čemu je problem s takvom vrstom osobe? (Previše je lenja.) Recite Mi, ko ima veći problem: lenji ljudi ili ljudi lošeg kova? (Lenji ljudi.) Zašto su lenji ljudi u većem problemu? (Ljudi lošeg kova ne mogu da budu starešine ni delatnici, ali mogu biti donekle efikasni kad izvršavaju dužnost koja je u okviru njihovih sposobnosti. Međutim, ljudi koji su lenji ne mogu ništa da rade; čak i da su nekakvog kova, to neće imati nikakvog dejstva.) Lenji ljudi ne mogu ništa da urade. Rezimirano u dve reči, to su beskorisni ljudi; imaju invaliditet drugog stepena. Ma koliko da su lenji ljudi dobrog kova, on je poput dekorisanog izloga u prodavnici; iako su dobrog kova, on nije ni od kakve koristi. Previše su lenji – znaju šta bi trebalo da urade, ali to ne rade; a čak i kad znaju u čemu je problem, ne traže istinu da bi ga rešili; i mada znaju kakve muke treba da istrpe ne bi li rad bio efikasan, nisu spremni da istrpe teškoće koje bi bile vredne truda. Prema tome, oni ne zadobijaju nikakve istine niti mogu da obave ikakav stvaran posao. Ne žele da podnose patnje koje bi ljudi trebalo da podnose; znaju samo da se odaju udobnosti, da uživaju u trenucima radosti i dokolice, i da uživaju u slobodnom i lagodnom životu. Zar nisu beskorisni? Ljudi koji ne mogu da podnesu teškoće ne zaslužuju da žive. Oni koji uvek žele da žive parazitskim životom ljudi su bez savesti i razuma; to su zveri, a takvi ljudi nisu sposobni ni za službovanje. Pošto ne mogu da istrpe patnju, čak i kad službuju, nisu kadri da to dobro rade, a ako požele da zadobiju istinu, još je beznadežnije. Neko ko ne može da pati i ko ne voli istinu je beskoristan; nije stručan čak ni da službuje. On je zver bez trunke ljudskosti. Takvi ljudi moraju biti isključeni, samo je to u skladu sa Božjim namerama.

Neki ljudi su odgovorni za rad na poljoprivrednom posedu i posebno su vredni; imaju plan rada za svako godišnje doba. Kada dođe vreme da se obrađuju njive, oni odu na svaku parcelu da je pregledaju. Stvarno stanje parcele upoređuju sa onim što su planirali da zasade na svakoj parceli i proveravaju da li je njihov plan odgovarajući i da li je u skladu sa stvarnim stanjem. Oni takođe proveravaju vlažnost zemljišta, razmišljaju koje đubrivo je potrebno i šta je pogodno za sadnju. Kada sve to osmotre i shvate, odmah pitaju da li su sadnice nikle i koliko ih je, a zatim odlaze u staklenik da pogledaju da li je osoba koja gaji sadnice pouzdana ili će ih upropastiti. Ako jedan čovek nije dovoljan da obavlja taj posao, oni određuju još nekoga da radi s njim i njih dvojica nadgledaju jedan drugog. Da li je to nešto što bi lenji ljudi radili? Ne, nije. Ako ih niko ne nadgleda i ne podstiče, oni svakako neće sami posetiti ta mesta; ako Božja kuća ne pita kako neki posao napreduje, oni svakako neće preuzeti inicijativu da ispitaju šta se sa tim poslom zaista dešava. Što se tiče ljudi koji imaju loš kov, bez obzira na to šta rade, oni to uvek rade sami, ali nisu u stanju da razlikuju ono što je hitno i važno od onoga što nije, i samo rade naslepo. Pritom su ti lenji ljudi dovoljno promućurni, i bez obzira na to šta rade, oni samo vole da mrdaju usne i naređuju drugima šta da rade; oni nikada ništa ne rade sami, niti mogu da rade stvaran posao. Misle: „Samo treba da pozovem ili pošaljem poruku da postavim neka pitanja i to je moj posao, problem je rešen. To me čuva od velikih glavobolja! Pogledajte samo kakav je moj starešinski kov. Mogu da završim posao sa samo nekoliko reči – zar time ne ispunjavam svoje odgovornosti? Ne zapostavljam svoje dužnosti. Ako me Višnji priupita o tim stvarima, mogu da odgovorim na njih vrlo tečno i da pružim jasno objašnjenje. U čemu je svrha otići na lice mesta i osmatrati? Morao bih da se maltretiram, a koža bi mi izgorela na suncu. Nema potrebe prolaziti kroz tu formalnost. Ako mogu sebi da uštedim trud, onda ću to i uraditi. Nema potrebe da sebi otežavam život.” Zar nisu dovoljno „pametni”? Kada takva vrsta ljudi radi, oni su posebno vešti u hvatanju krivina da bi postigli svoje ciljeve i u pronalaženju prečica, i imaju svoje načine i metode. Oni ništa ne rade sami, niti učestvuju u bilo čemu. Oni samo telefoniraju da bi postavljali pitanja, otaljavaju posao, i čim spuste slušalicu, odu u krevet ili na masažu i počnu da uživaju u svom telu. Takva vrsta ljudi zaista zna kako da „obavlja posao”, zaista zna kako da pronađe prilike da bude besposlena i zaista zna kako da otaljava posao i obmanjuje ljude! Kakva je korist od toga što imaju nešto malo kova? Oni su isti kao i oni državni zvaničnici Komunističke partije, koji na poslu samo piju čaj, čitaju novine i razmišljaju o tome šta će jesti i gde će ići u provod pre nego što se završi radno vreme – baš im se posrećilo u životu. To je načelo kojeg se i ova vrsta lažnih starešina pridržava u svom radu; oni ne trpe nedaće, ne trpe iscrpljenost, a ipak i dalje deluju kao zvaničnici i uživaju u prednostima statusa, a većina braće i sestara nije u stanju da uvidi da je to problem. Tako funkcioniše jedan lažni starešina, on ne radi stvaran posao i ne ide na lice mesta da proveri i ispita kako se odvija posao; pa da li on tako može da otkrije probleme u poslu? (Ne može.) Pseudo-duhovne lažne starešine i lažne starešine koje su lošeg kova slepe su uprkos tome što su im oči širom otvorene, i ne mogu da vide probleme, pa šta je tek onda sa ovom vrstom beskorisne osobe? Kaže: „Ne učestvujem u stvarnom poslu i ne idem na lice mesta da se pridružim ljudima koji tamo rade, pa ako se pojave problemi, nećete moći da kažete da sam slep, uprkos tome što su mi oči širom otvorene. Nisam bio na licu mesta i nisam video probleme, pa kakve to veze ima sa mnom ako iskrsnu problemi? Treba da nađeš ljude koji su na tome radili.” Zar ti tipovi nisu stvarno promućurni? Oni misle da sve što treba da urade jeste da izdaju naređenja i pravilno rasporede ljude, to je sve, i time su njihove odgovornosti ispunjene i onda mogu drsko da uživaju u svom slobodnom vremenu i zabavi. Bez obzira na to kakvi sve problemi postoje, oni se ne raspituju i samo žure da reše problem ako ga neko prijavi Višnjem. Sve na šta se svakodnevno usredsređuju jeste uživanje u prednostima statusa, da se lagodno rašetavaju naokolo, praveći se da proveravaju kvalitet obavljenog posla, ali zapravo nikada ne idu negde gde zaista postoji problem i nikada ne proveravaju najbitniji posao – zar to nije kao kada se zvaničnici komunističke partije samo površinski trude i samo rade ono zbog čega ostavljaju dobar utisak? Oni lako obećavaju da će obaviti posao koji im je zadat, ali ne isprate ga niti ga nadgledaju, a čak i ako odu na lice mesta, samo obavljaju formalnosti. Svakako neće sami obavljati posao ili sami rešavati probleme. Misle: „Nema potrebe da se patim i da plaćam ceh za to. Dovoljno je da neko tamo radi taj posao. Ionako ne zarađujem novac, tako da je u redu da se samo provučem.” Može li dobro da radi svoj posao kada tako razmišlja? Ima svoj mali plan u glavi, pa misli: „Radiću samo onoliko koliko dobijam hrane i tako ću da se provučem svakog dana.” Ipak, oni nikada ne obavljaju konkretan posao i nikada nisu viđeni na licu mesta. Pa gde su onda? Uživaju na lepom i bezbednom mestu gde mogu dobro da jedu, piju i spavaju, žive kao lordovi – redovno se tuširaju, imaju redovne masaže i redovno se presvlače – i uopšte ne trpe nikakvu patnju. Nikada ne razmišljaju o tome kakav pravi posao mogu da obave, koje stvarne probleme mogu da reše, kakav su doprinos dali radu Božje kuće i kako su kvalifikovani da uživaju u svim ovim lepim stvarima – nikada ne razmatraju ništa od toga. Od čega su ti ljudi? Ti bednici nemaju svest o sebi, oni su besramnici i ne zaslužuju da budu crkvene starešine i delatnici.

Nijedan lažni starešina nikada ne obavi nikakav stvarni posao. On se ponaša kao da je njegova rukovodeća uloga nekakva zvanična funkcija, te uživa u statusnim pogodnostima i ophodi se prema dužnosti koju treba da obavi i poslu koji kao starešina treba da izvrši kao prema nekom teretu, kao prema nekakvoj smetnji. U srcu je pun otpora prema crkvenom poslu: kada se od njega traži da nadgleda posao i da uvidi postojeće probleme koje treba pratiti i rešiti, sve u njemu se opire. To je posao koji starešine i delatnici treba da obavljaju, to im je dužnost. Ako ga ne radiš i nisi spreman da ga radiš, zašto i dalje želiš da budeš starešina ili delatnik? Da li ti svoju dužnost obavljaš da bi bio obziran prema Božjim namerama ili da bi kao neki funkcioner uživao u statusnim pogodnostima? Ako si postao starešina samo da bi imao neku zvaničnu funkciju, zar to nije besramno? Takvi ljudi imaju najbedniji karakter, nemaju dostojanstva i nemaju nikakvog stida. Ako želiš da uživaš u telesnoj lagodnosti, ti se brže-bolje vrati u svet i otimaj, grabi i uzimaj koliko god možeš i niko ti se neće mešati u to. Božja kuća je mesto gde Božji izabrani narod obavlja svoje dužnosti i Njega obožava; mesto gde ljudi streme ka istini i zadobijaju spasenje. To nije mesto gde bi neko trebalo da se prepušta telesnom uživanju, a još je manje mesto koje omogućava ljudima da žive ugodno kao lordovi. Lažne starešine ne znaju za stid; stid do njih ne dopire i uopšte nemaju razum. Bez obzira na to koji im je konkretan posao dodeljen, oni ga ne shvataju ozbiljno i stavljaju ga negde u zapećak uma; iako su veoma vešti na rečima, ne rade ništa stvarno. Zar to nije nemoralno? Ne samo da ne obavljaju stvaran posao, već žele da imaju i isključivu moć – da u svojim rukama drže vlast nad finansijama, kadrovskim i svim drugim pitanjima, te da nateraju ljude da im svakodnevno dostavljaju izveštaje. Oni su zapravo veoma marljivi kada je reč o tim stvarima. Kada dođe vreme da podnesu izveštaj o radu Višnjem, oni sebi pripisuju rezultate rada braće i sestara, tako da Višnji pogrešno veruje da su oni odlično obavili posao, a zapravo su drugi sve uradili. Koliko je ljudi zadobijeno propovedanjem jevanđelja, ko je unapređen i ko se gaji, ko je otpušten sa svog radnog mesta, ko je uklonjen i tako dalje – nijedan od tih konkretnih zadataka ne obavljaju, a ipak imaju obraza da o njima izveštavaju. Zar ti ljudi nisu izgubili svaki osećaj stida? Zar to nije prevara? Takvi ljudi su vrlo lažljivi i lukavi! Misle da su pametni – ovo je zaista slučaj u kojem postaju žrtve sopstvenih prepredenih trikova, a na kraju sami sebe otkriju i budu eliminisani. Ma kakav posao da izvršavaju, odnosno, kakvu god dužnost da obavljaju, neki ljudi nisu sposobni za to; ne mogu to da podnesu i nisu u stanju da ispune nijednu obavezu niti odgovornost koju osoba treba da ispuni. Zar nisu smeće? Jesu li i dalje dostojni da se nazivaju ljudima? Sa izuzetkom pritupih, mentalno nesposobnih i onih koji pate od fizičkih nedostataka, postoji li iko živ ko ne bi trebalo da izvršava svoje dužnosti i da ispunjava svoje odgovornosti? Međutim, takva je osoba uvek ljigava i zabušava, ne želeći da ispunjava svoje odgovornosti; to jest, ona ne želi da bude valjano ljudsko biće. Bog joj je pružio mogućnost da bude ljudsko biće, dao joj je kov i darove, a ona to ne može da iskoristi u izvršavanju svoje dužnosti. Ne radi ništa, a želela bi da uživa na svakom koraku. Da li je takva osoba podobna da se nazove ljudskim bićem? Kakav god posao da joj se poveri – bio on važan ili sasvim običan, težak ili jednostavan – ona je uvek površna, nepouzdana i osoba koja zabušava. Kad nastanu problemi, svoju odgovornost nastoji da svali na druge ljude; ne preuzimajući nikakvu odgovornost, a želi da nastavi da živi kao parazit. Zar ona nije beskorisno smeće? Da bi zaradio za život, ima li ikoga u društvu ko ne mora da se pouzda u sebe? Kad postane odrasla osoba, čovek mora da se brine o sebi. Njegovi su roditelji ispunili svoju odgovornost. Čak i da su njegovi roditelji spremni da ga izdržavaju, njemu bi zbog toga bilo nelagodno. Trebalo bi da bude u stanju da shvati da su njegovi roditelji obavili svoju misiju njegovog odgoja, da shvati da je odrasla, zdrava i prava osoba, i treba da bude sposoban da živi samostalno. Nije li to minimum razuma koji bi odrasla osoba trebalo da ima? Ako neko zaista poseduje razum, nikako ne bi trebalo da može da džabalebari na grbači svojih roditelja; trebalo bi da se pribojava tuđeg podsmeha, toga da će izgubiti obraz. Prema tome, da li neko ko voli udobnost i mrzi rad poseduje razum? (Ne poseduje.) Taj uvek nešto želi zabadava; želi da nikada ne ispuni odgovornost, želi da mu slatkiši naprosto padnu s neba pravo u usta; uvek bi da dobije tri pristojna obroka dnevno, da ga neko opslužuje, a da on uživa u dobroj hrani i piću bez i najmanjeg rada. Nije li ovo način na koji razmišlja parazit? I da li ljudi koji su paraziti poseduju savest i razum? Imaju li integritet i dostojanstvo? Ni slučajno. Svi su oni nesposobnjakovići koji bi hleba bez motike, svi su redom zveri bez savesti ili razuma. Niko od njih nije podoban da ostane u Božjoj kući.

Pretpostavimo da crkva uredi neki posao za tebe, a ti kažeš: „Bilo da je to posao koji mi omogućava da zadobijem pažnju ili ne – kad mi je već poveren, dobro ću ga obaviti i preuzeću ovu odgovornost. Ako se uredi da radim na prijemu, daću sve od sebe da dobro obavljam posao; dobro ću se brinuti o braći i sestrama, i daću sve od sebe da osiguram bezbednost svih. Ako bude uređeno da propovedam jevanđelje, naoružaću se istinom, s ljubavlju ću dobro propovedati jevanđelje i obavljati svoju dužnost. Ako bude uređeno da naučim neki strani jezik, učiću ga svesrdno i marljivo i potrudiću se da ga savladam što pre, kroz godinu-dve, da bih mogao da strancima svedočim o Bogu. Ako se od mene zatraži da pišem članke o svedočenjima, savesno ću uvežbavati kako da to radim, posmatrati stvari u skladu sa istina-načelima i učiti o jeziku. Premda možda ne budem u stanju da članke pišem u predivnoj prozi, makar ću jasno moći da prenesem svoje iskustveno svedočenje, da na razumljiv način govorim o istini i dam istinito svedočanstvo o Bogu, kako bi ljudi, čitajući moje članke, iz njih stekli pouku i korist. Kakav god posao da mi crkva dodeli, prihvatiću ga svim srcem i snagom. Bude li nečega što ne razumem ili ako nastane neki problem, moliću se Bogu, tražiću istinu, rešavaću probleme u skladu sa istina-načelima i obavljati posao kako treba. Kakva god da je moja dužnost, sve čime raspolažem iskoristiću da je dobro izvršim i da Bogu udovoljim. Za sve što mogu da postignem, potrudiću se da preuzmem svu odgovornost koju treba da ponesem. Makar neću ići protiv svoje savesti i razuma, neću biti površan, neću biti nepouzdan ili onaj koji zabušava, niti ću uživati u plodovima tuđeg rada. Šta god da uradim, to neće biti ispod merila savesti.” To je minimalni standard ljudskog ponašanja i onaj ko svoju dužnost na takav način izvršava može se smatrati osobom sa savešću i razumom. U obavezi si da makar čiste savesti izvršavaš svoju dužnost, da barem budeš dostojan svoja tri dnevna obroka i da ne živiš na tuđi račun. To se zove imati osećaj odgovornosti. Nezavisno od toga jesi li dobrog ili lošeg kova, i bez obzira na to da li istinu shvataš ili ne, ti u svakom slučaju moraš da imaš taj stav: „Pošto je ovaj posao meni poveren, moram da mu pristupim ozbiljno; mora to biti moja briga i moram da ga svim srcem i svom snagom dobro obavljam. A da li ću moći da ga obavim savršeno, ne usuđujem se da dajem ikakve garancije, ali je moj stav da ću dati sve od sebe da ga obavim dobro, i sigurno je da u njemu neću biti površan. Dođe li u poslu do nekog problema, tada ja treba da preuzmem odgovornost i pobrinem se da iz toga izvučem pouku i da dobro izvršavam svoju dužnost.” To je ispravan stav. Imate li takav stav? Neki ljudi kažu: „Ne moram nužno da dobro obavim posao koji mi je dodeljen. Uradiću samo ono što mogu, a krajnji rezultat će biti takav kakav će biti. Ne moram da se toliko umaram niti da budem mučen teskobom ako uradim nešto pogrešno, niti moram da se izlažem tolikom stresu. Koja je svrha toga da se toliko umaram? Na kraju krajeva, uvek radim i ne dobijam ništa za džabe.” Ovakav odnos prema svojoj dužnosti je neodgovoran. „Ako mi se radi, radiću nešto. Uradiću samo ono što mogu, a krajnji rezultat će biti takav kakav će biti. Nema potrebe da se to shvata tako ozbiljno.” Takvi ljudi nemaju odgovoran odnos prema svojoj dužnosti i nedostaje im osećaj odgovornosti. Kakva ste vi osoba? Ako ste prvi tip osobe, onda ste neko s razumom i ljudskošću. Ako ste drugi tip osobe, onda se ne razlikujete od vrste lažnih starešina koje sam upravo detaljno analizirao. Samo traćite dane. „Izbeći ću umor i teškoće i samo ću još više da uživam. Čak i ako jednog dana budem otpušten, neću ništa izgubiti. Barem sam uživao u prednostima statusa nekoliko dana, za mene to neće biti gubitak. Ako budem izabran za starešinu, tako ću se ponašati.” Šta mislite o načinu razmišljanja takve osobe? Takvi ljudi su bezvernici koji ni najmanje ne streme ka istini. Ako zaista imaš osećaj odgovornosti, to pokazuje da imaš savest i razum. Bez obzira na to koliko je veliki ili mali zadatak, bez obzira ko ti dodeli taj zadatak, da li ti ga poveri Božja kuća ili ti ga dodeli crkveni starešina ili delatnik, tvoj stav treba da bude: „Pošto mi je ova dužnost dodeljena, to je uzvišenje od Boga i Božja milost. Trebalo bi da je dobro obavim u skladu sa istina-načelima. Uprkos tome što sam prosečnog kova, spreman sam da preuzmem tu odgovornost i da dam sve od sebe da tu dužnost obavim kako valja. Ako je loše obavim, treba da preuzmem odgovornost za to, a ako je dobro obavim, to nije moja zasluga. To je ono što treba da radim.” Zašto kažem da je način na koji se neko odnosi prema svojoj dužnosti stvar principa? Ako zaista imaš osećaj odgovornosti i ako si odgovorna osoba, tada ćeš moći da izneseš crkveni posao i da ispuniš dužnost koju treba da obavljaš. Ako olako shvataš svoju dužnost, onda je tvoj pogled na veru u Boga pogrešan, a tvoj stav prema Bogu i tvojoj dužnosti problematičan. Tvoj stav prema dužnosti je da je obavljaš površno i tek toliko da se provučeš, i bez obzira da li je to nešto što želiš da radiš ili ne, nešto u čemu si dobar ili ne, ti uvek tome pristupaš sa stavom da se samo provučeš, tako da nisi pogodan da budeš starešina ili delatnik i ne zaslužuješ da obavljaš crkveni posao. Štaviše, da budem iskren, od ljudi poput tebe nema nikakve vajde, predodređeni su da ne postignu ništa i naprosto su beskorisni ljudi. Koja vrsta ljudi je beskorisna? Smetenjaci, ljudi koji dangube. Takav soj ljudi nije odgovoran ni za šta što radi, niti išta shvataju ozbiljno; od svega naprave haos. Ne obraćaju pažnju na tvoje reči bez obzira na to kako u zajedništvu razgovaraš o istini. Oni misle: „Dangubiću ovako ako to želim. Reci šta god hoćeš! U svakom slučaju, trenutno obavljam svoju dužnost i imam šta da jedem, to je dovoljno. Barem ne moram da prosim. Ako jednog dana ne budem imao šta da jedem, razmišljaću o tome tada. Raj će uvek ostaviti neki izlaz za čoveka. Ti kažeš da nemam savesti ni razuma i da sam smeten – pa šta? Nisam prekršio zakon. U krajnjoj liniji, možda mi samo malo nedostaje karaktera, ali to nije na moju štetu. Sve dok imam šta da jedem, u redu je.” Šta misliš o ovom stavu? Kažem ti, smeteni ljudi poput ovih, koji dangube po cele dane, svi su osuđeni na isključenje i nema šanse da mogu da dostignu spasenje. Svi oni koji su verovali u Boga više godina, ali nikada nisu prihvatili bilo koju istinu i nemaju iskustvena svedočenja, biće eliminisani. Niko neće preživeti. Đubrad i beskorisni ljudi su svi grebatori i predodređeni su da budu eliminisani. Ako su starešine i delatnici samo grebatori, tim pre moraju da budu otpušteni i eliminisani. Ti smetenjaci i dalje žele da budu starešine i delatnici; nisu dostojni! Ne rade nikakav stvaran posao, ali žele da budu starešine. Stvarno nemaju stida!

Nakon što su otpušteni sa svojih radnih mesta, neke starešine i delatnici kažu: „Sjajno je ne biti više starešina ili delatnik. Ne moram više da budem toliko rastrzan, niti da se mnogo opterećujem. Divno je biti običan brat ili sestra. Zašto bih se opterećivao time? Nemam ja kov samo da bih se umarao.” Neko drugi im kaže: „Šta ćeš sad da radiš kad nisi ni starešina ni delatnik?” Oni odgovaraju: „Mogu da radim bilo šta, dokle god nije previše naporno i ne iziskuje mnogo truda – nešto što podrazumeva hodanje i posmatranje, ili sedenje i razgovaranje, ili nešto na kompjuteru, što ne iziskuje mnogo radnih sati ili fizički napor.” Šta te reči uopšte znače? Ako otkrijete da je starešina ili delatnik koga ste izabrali od takve sorte, kako ćete se osećati u svom srcu? Zar se nećete veoma rastužiti? (Da.) Dakle, hoćete li imati neko mišljenje o tome? Reći ćeš: „Prvo sam video da imaš malo kova i želeo sam da te unapredim i gajim i da ti pružim priliku, tako da možeš da shvatiš još neke istine. Nisam mogao ni da zamislim da si toliko bezvredan. Žao mi je što sam te tada smatrao ljudskim bićem. Nisam mogao da zamislim da u stvari to nisi. Ti si niži čak i od svinje ili psa, ti si đubre. Ti ne zaslužuješ da nosiš tu ljudsku kožu i ne zaslužuješ da budeš čovek!” Da li te reči zvuče neprijatno? (Ne.) Ne zvuče vam neprijatno, ali zar ne zvuče veoma neprijatno takvom đubretu? (Zvuče.) Da li jedno takvo đubre ima srce? (Nema.) Dakle, može li da shvati da li neko govori dobro ili loše o njemu? Kada ljudi bez srca naiđu na bilo šta, neće odustati od svog stava da treba da provode dane u besposličarenju. Oni misle da je to u redu dokle god oni imaju koristi, dok profitiraju i osećaju se prijatno. Dakle, bez obzira na to šta drugi kažu, nije ih briga. Njihova čuvena izreka glasi: „Bez obzira na to šta kažeš, bez obzira na to kako me vidiš ili oceniš, ili kako me klasifikuješ ili kako se ponašaš prema meni, nije me briga!” Zar ti ljudi nisu obično đubre? Šta god ti rekao, oni nemaju nikakav osećaj i ne uzimaju to k srcu. Zašto to ne uzimaju k srcu? Oni su samo besposličari i nemaju srce. Ljudi koji nemaju srce nemaju ni dostojanstvo ni integritet, nije ih briga ni za šta što kažeš, i bez obzira na to koliko strogo razgovaraš s njima, to neće dopreti do njihovog srca. Samo ljudi koji imaju dostojanstvo, integritet i razum mogu da budu povređeni i osetiće bol u srcu kada čuju takve reči. Reći će: „Moje ponašanje je bilo nisko, ljudi su me gledali s visine i ja sam izgubio dostojanstvo, tako da se više neću tako ponašati. Želim da povratim svoje dostojanstvo i da me ljudi ne gledaju s visine. Nastojaću da povratim svoju čast i učiniću sve što je potrebno da živim dostojanstveno i da udovoljim Bogu.” Imaju senzitivnost kada su u pitanju reči koje vređaju njihovo dostojanstvo i ubadaju ih u bolnu tačku, u slabu tačku – to su ljudi koji imaju srce. Kada oni koji su senzitivni i poseduju dostojanstvo čuju izjave koje su ispravne i vide pozitivne stvari i razlikuju ono što je ispravno od onog što je pogrešno, oni odlučuju da se promene jer imaju dostojanstvo i ne žele da ih drugi gledaju s visine. Ti besposličari i beskorisni ljudi nemaju dostojanstva, tako da bez obzira na to šta im kažeš, bez obzira na to koliko su tvoje izjave tačne ili precizne ili u skladu sa istinom, ili koliko su tvoje izjave pozitivne, one nemaju uticaja na te ljude i neće ih ni najmanje ganuti. Osoba bez dostojanstva uopšte nema senzitivnost za bilo koju pozitivnu stvar, za bilo koju presudu, niti za bilo kakvo izlaganje, niti ima pravi stav prema tome kakav životni put da izabere. Zato, bez obzira na to šta im kažeš, bez obzira na to kako ih razotkrivaš ili karakterišeš, oni apsolutno odbijaju da to prihvate i nije ih briga. Dakle, ima li smisla propovedati istinu i držati propovedi takvim ljudima? Ima li koristi od orezivanja? Ima li koristi od osuđivanja i grdnje? Nema! Takvi ljudi su naprosto beskorisni. Provlače se kroz život i spadaju u kategoriju zveri – da budemo precizni, oni nisu ljudska bića. Oni ne zaslužuju da čuju Božje reči. Ako ti beskorisni paraziti postanu crkvene starešine, mogu li da otkriju probleme koji su prisutni u crkvi? Da li mogu da reše probleme? Naravno da ne mogu. Ako Božji izabrani narod pokrene neko pitanje, mogu li da ga reše? Sigurno ni oni ne mogu da ga reše. Oni su nesposobni da reše bilo koji problem, pa kako onda mogu da obavljaju posao starešine? To bi bilo nezamislivo! Kao starešine i delatnici, ljudi moraju u najmanju ruku da budu u stanju da reše probleme koji su prisutni u radu crkve i probleme koji postoje sa život-ulaskom Božjeg izabranog naroda. Ako neko vreme vežbaju i steknu neko iskustvo i takođe mogu da razgovaraju u zajedništvu o nekim istinama i da govore o nekom iskustvenom svedočenju, onda postepeno mogu da postanu kompetentni u obavljanju posla starešine. Ako nisu sposobni da otkriju ili reše bilo koji problem, onda ne postoji način da rade posao starešine; oni su onda lažne starešine i treba ih otpustiti i izabrati nove starešine.

Oni koji služe kao starešine moraju bar malo da shvate istinu i da imaju neka praktična iskustva. Ako uopšte nemaju iskustva, onda sigurno nimalo ne shvataju istinu. Neki ljudi koji služe kao starešine vešto propovedaju reči i doktrine i u uspevaju da dobiju odobravanje i pohvale od većine ljudi. Iako su lažne starešine na površini u stanju da odgovore na pitanja, oni nisu u stanju da u zajedništvu razgovaraju o istina-načelima. Sve što oni propovedaju je prazna teorija i u njoj nema ničeg praktičnog. Kada ljudi čuju njihove propovedi, oni osete da se to poklapa s njihovim ličnim ukusom, a oni koji nemaju moć razlučivanja to primaju s velikim odobravanjem. Međutim, nakon toga oni i dalje nemaju put primene i ne mogu da pronađu načela primene. Može li se onda smatrati da je neki problem rešen? Zar ih to ne čini površnim? Da li se pokušaj rešavanja problema na taj način može smatrati obavljanjem stvarnog posla? Lažne starešine ne obavljaju nikakav stvarni posao, ali znaju kako da se ponašaju kao funkcioneri. Šta prvo učine kad postanu starešine? Kupuju naklonost ljudi. Zauzimaju pristup „novi funkcioneri su željni da ostave dobar utisak”: isprva obave nekoliko stvari od kojih svi osete dobrobit u svojoj svakodnevici. Isprva nastoje da na ljude ostave dobar utisak, da svima pokažu kako idu u korak sa širokim masama, kako bi ih svi veličali i govorili: „Ovaj starešina se ponaša kao da nam je roditelj!” Zatim i zvanično preuzimaju poziciju. Osećaju da su sada stekli podršku naroda i da im se položaj učvrstio; tada počinju da uživaju u statusnim pogodnostima, kao da im one s pravom pripadaju. Njihove su krilatice: „U životu je najvažnije dobro se najesti i lepo se obući“, „Život je kratak, pa uživaj dok možeš” i „Prepusti se onome što ti donosi današnji dan, a sutrašnje brige ostavi za sutra”. Oni uživaju u svakom danu koji dolazi, zabavljaju se dok mogu i ne razmišljaju o budućnosti, a još manje razmišljaju o odgovornostima koje starešina treba da ispuni i o dužnostima koje treba da izvrši. Rutinski propovedaju nekoliko reči i doktrina i obave nekoliko zadataka tek da bi ih obavili, ali ne izvršavaju nikakav stvaran posao. Oni ne obelodanjuju prave probleme u crkvi i ne rešavaju ih u potpunosti, ša koja je onda svrha obavljanja tako površnih zadataka? Zar to nije zaluđivanje? Mogu li ozbiljni zadaci da se povere takvom lažnom starešini? Da li su ti ljudi u skladu sa načelima i uslovima Božje kuće za izbor starešina i delatnika? (Nisu.) Ti ljudi nemaju ni savesti ni razuma, lišeni su svakog osećaja odgovornosti, a ipak žele da drže neku zvaničnu funkciju, da budu crkveni starešina – zašto su tako bestidni? Čak i kad su u pitanju neki ljudi koji imaju osećaj odgovornosti, oni zbog lošeg kova ne mogu da budu starešine – a da ne pominjemo beskorisne ljude koji nemaju nikakav osećaj odgovornosti; oni su još manje kvalifikovani da budu starešine. Koliko su samo lenje te proždrljive i mlitave lažne starešine? Čak i kada otkriju problem, i svesni su da to jeste problem, oni ga ne shvataju ozbiljno i lako preko njega prelaze. Tako su neodgovorni! Iako su dobri govornici i poseduju kakav-takav kov, ne mogu da reše razne probleme u crkvenom radu, što dovodi do potpunog zastoja; problemi se nagomilavaju, ali se te starešine njima ne bave, istrajni u tome da obave tek nekoliko površnih rutinskih zadataka. I koji je krajnji rezultat? Zar ne prave brljotine u crkvenom radu, nisu li sve upropastili? Zar ne dovode do haosa i nedostatka jedinstva u crkvi? To je neizbežan ishod. Da li će u takvoj situaciji lažne starešine podneti izveštaj Višnjem? Naravno da neće. Ako neko u crkvi želi da prijavi probleme lažnih starešina Višnjem, da li će oni pristati na to? Svakako će potisnuti i blokirati tu osobu, neće dozvoliti nikome da prijavi problem Višnjem i ograničiće, potisnuti i izolovati svakoga ko to uradi. Reci Mi, zar te lažne starešine nisu baš odvratne? Bez obzira na to koliko su naškodili radu crkve, oni i dalje neće dozvoliti da Višnji sazna za to, a još manje da to reši. Njima je samo stalo da uživaju u blagodatima svog statusa i da štite sopstvenu sujetu i ponos – takvi ljudi su baš krajnje odvratni i bestidni! Zar nisu potpuno lišeni savesti i ljudskosti? Kada se Višnji raspituje o poslu, oni odlučno kažu da nema problema, izvrdavaju i zavaravaju Višnjeg – zar oni time ne obmanjuju Višnjeg i ne skrivaju stvari od onih ispod njih? Problemi sa radom crkve se gomilaju bez prestanka, lažne starešine ne mogu same da ih reše, ali takođe ne prijavljuju te probleme Višnjem. Pod takvim okolnostima, oni se ponašaju kao da je sve u redu; oni se prepuštaju udobnosti, po ceo dan sede i ne rade ništa i uopšte se ne uznemiravaju. A kada se problemi razotkriju i Višnji počne da ih istražuje, oni i dalje govore: „Uredio sam da ljudi obave taj posao. Ispunio sam svoje odgovornosti. Ako posao nije dobro obavljen, onda je to tuđa odgovornost. Kakve to veze ima sa mnom? Sa tih nekoliko reči potpuno oslobađaju sebe odgovornosti. Kao da uopšte ne snose odgovornost po tom pitanju. Ne samo da ne preispituju sebe, već se i osećaju ispravno i opušteno, govoreći: „U svakom slučaju, nisam lenčario na poslu; nisam grebator. Ako me Višnji ne otpusti, onda ću nastaviti da služim kao starešina. Ako ponudim ostavku, zar neću tako izdati Boga? Zar neću pokazati da nisam odan svojoj dužnosti?” Ako ga orežeš, biće u stanju da smisli mnoštvo razloga da te ospori. Neće reći da je odgovoran po tom pitanju, neće reći koje su njegove odgovornosti i neće se osvrnuti na prirodu toga što ne rešava probleme i što ne radi stvaran posao. Zar takvi ljudi ne izazivaju mržnju? Oni zaustavljaju crkveni posao i nanose štetu Božjem izabranom narodu tako dugo bez trunke kajanja u srcu – da li su oni još uvek ljudi? Da li još uvek imaju trunku savesti ili razuma? Neki kažu: „Takve ljude ne treba birati da budu starešine.” Teoretski jeste tako; međutim, među izabranim starešinama i delatnicima zaista ima takvih ljudi; to je činjenica. To se sve dešava zato što Božjem izabranom narodu nedostaje razboritosti, a to je i zato što većina ljudi voli ljude koji udovoljavaju drugima, i shodno tome biraju neke lažne starešine i lažne delatnike. Stoga, pre crkvenih izbora mora više da se razgovara u zajedništvu o načelima za izbor starešina i delatnika, kao i o načelima za razlučivanje lažnih starešina i lažnih delatnika; tako će više ljudi glasati u skladu s načelima. Samo na taj način se mogu postići dobri rezultati na crkvenim izborima.

Recite Mi, mogu li takvi odvratni i bestidni besposličari dobro da obavljaju crkveni posao kao starešine i delatnici? Mogu li da reše probleme prisutne u crkvi ili teškoće s kojima se suočava Božji izabrani narod? (Ne mogu.) Dakle, šta treba da uradite kada naiđete na takve lažne starešine? Pretpostavimo da neko kaže: „Naš kov je loš i nedostaje nam moć razlučivanja, tako da ne možemo ništa da uradimo ako naiđemo na lažnog starešinu.” Da li je to ispravno? Sigurno nisu svi u crkvi lošeg kova i bez moći razlučivanja? Mora da postoji bar nekoliko ljudi koji donekle shvataju istinu. Dakle, ako neko pronađe lažnog starešinu koji nije u stanju da radi stvaran posao niti da reši bilo kakve probleme, onda treba da razgovara u zajedništvu sa onima koji shvataju istinu i da ih zamoli da upotrebe svoju moć razlučivanja i da presude. Da li je to prikladno? (Jeste.) Zašto je prikladno? Kakve će biti posledice ako crkveni starešina nije u stanju da radi stvaran posao? Ko će biti žrtve? Zar to neće biti Božji izabrani narod u crkvi? Ako lažni starešina kontroliše crkvu tri ili pet godina, kako će to uticati na shvatanje istine i ulazak ljudi u stvarnost? Koliko ljudi će kasniti u postizanju Božjeg spasenja? Te posledice su nezamislive. Dakle, kada se utvrdi da lažni starešina ne radi stvaran posao i da nije u stanju da reši bilo koje pitanje, to je velika stvar za svakog od izabranih Božjih ljudi i oni treba odmah da ga razotkriju i prijave kako bi izbegli kašnjenje u radu. Božji izabrani narod je taj koji trpi štetu izazvanu od strane crkvenih starešina koji ne obavljaju stvaran posao. Ako ih niko od Božjeg izabranog naroda ne razotkrije, niti ih prijavi, već su svi apatični u vezi s tim, onda nema nade za tu crkvu. Pretpostavimo da u svojim srcima uvek gajite misli o tome da ne preuzimate odgovornost, kao na primer: „Kako god, ti si starešina. Ti ne možeš da radiš stvaran posao, a ipak ne prijavljuješ probleme Višnjem – ako rad crkve zbog toga bude kasnio, Višnji će tebe pozvati na odgovornost. A kakve to ima veze s nama? Zašto bismo mi brinuli o tome? Nismo mi nadležni. To je tvoja odgovornost.” Ako uvek gajite takve predstave u svojim srcima, zar to neće dovesti do kašnjenja? Zar to neće uticati na tvoje stremljenje ka istini, na ulazak u stvarnost i postizanje Božjeg spasenja? Ako niko u crkvi ne preuzima odgovornost, onda je teško reći da li ta crkva može da svedoči o Bogu i da primi Božje blagoslove, a još je teže reći koliko će ljudi postići spasenje u toj crkvi. Ako svi u toj crkvi tako misle i drže se tog gledišta, onda za tu crkvu nema apsolutno nikakve nade. Zar timovi za filmsku produkciju trenutno nemaju taj problem? Neki od vaših starešina ne rešavaju probleme, niti ih prijavljuju – oni su lažne starešine. Da li ste u stanju da to uvidite? Te starešine vam ne rešavaju probleme – zar vam još nije jasno da je to problem? Da li ste zaista srećni zbog toga? „Naš starešina ne prijavljuje taj problem i on ne može da se reši, tako da taman možemo da se odmorimo. To je baš super! Pored toga, Višnji se u poslednje vreme nije raspitivao o tom pitanju, tako da nema potrebe ni da Mu ga prijavljujemo. Zašto ne bismo pokušali da nađemo sebi malo slobodnog vremena? Da li moramo da snimimo film baš tako brzo i na vreme? Posao dobro napreduje! Pa šta ako nismo završili sa snimanjem? Da li ćemo zbog toga biti osuđeni?” Da li je to vaš stav? Da li mislite da ne postoji strog raspored rada Božje kuće, pa možete da odugovlačite posao unedogled i da sve dok se Višnji ne raspituje ili ne proverava, nema potrebe da se brinete, niti da osećate bilo kakav pritisak, i možete da rešavate samo probleme koje možete, a da pustite da se provuku oni koje ne možete da rešite? Da li je to vaše gledište? (Nije.) Zašto onda ne prijavite probleme kada ih imate? Da li vas te lažne starešine drže pod svojom kontrolom ili su vas omamile magičnim napitkom koji vas je ošamutio i oduzeo vam moć govora? U čemu je tu problem? Kada postoje problemi, da li ste ih svesni? Ako kažete da ne znate za njih, onda lažete; ako znate za njih, ali ih ne prijavljujete, onda ste nemarni i ozbiljno zanemarujete svoje dužnosti i nemate nikakvu odanost prema svojoj dužnosti. Čak i kada u svetu radiš za pare, ti ipak moraš da budeš dostojan svoje skromne plate. Da ne pominjemo da se ti danas hraniš u Božjoj kući; ti težiš spasenju dok obavljaš svoju dužnost i time utireš put i pripremaš se za svoje odredište. Ti to ne radiš za Božju kuću, niti za bilo kog pojedinca, a još manje za Mene – ti to radiš za sebe. Blaže rečeno, ljudi obavljaju svoju dužnost kako bi postigli spasenje, ali da budemo precizni, oni to rade za sebe kako bi zadobili blagoslove i imali dobro odredište. Moraš jasno da shvatiš to pitanje; ne budi glup. Ne obavljaš svoju dužnost za druge, niti za svoje roditelje, i ne radiš to da bi proslavio svoje pretke, niti doneo čast svom prezimenu – radiš to za sebe. Bog te je stvorio, i otkako je stvorio svet, On je predodredio da ćeš se roditi u poslednjim danima. Doveo te je u Svoju kuću, dozvolio ti je da čuješ Njegov glas, dozvolio ti je da iz dana u dan jedeš i piješ Njegove reči i da primaš opskrbu za život, i dao ti je priliku da možeš da obavljaš svoju dužnost u Božjoj kući. To je tvoja najbolja prilika kao stvorenog bića da postigneš spasenje, a to je i tvoja jedina prilika. Ako, dok obavljaš svoju dužnost, upropastiš tu priliku, onda bez obzira na to da li primaš kaznu ili cmizdriš i škrgućeš zubima kada na kraju zapadneš u nesreću, sve će to biti tvoje maslo i dobićeš što si zaslužio! To će biti samo tvoja greška. Nema potrebe da drugi ljudi preuzmu na sebe tvoje odgovornosti i nema potrebe da ti preuzmeš na sebe odgovornosti drugih. Samo ti možeš da preuzmeš odgovornost za put kojim ideš i za sve što radiš danas, i samo ti možeš da snosiš krajnje posledice. Ono što mogu da učinim jeste da vas navedem da shvatite stvari koje treba da vam kažem i da vam utabam put da biste mogli da krenete putem spasenja. Sve sam na razumljiv način objasnio, tako da je na vama kako ćete se zaista ponašati. Ja se ne bavim vašim poslom; Ja samo obavljam posao koji Meni pripada i ne radim ništa više od toga. Zar nije činjenica da obavljaš svoju dužnost zarad svog odredišta? Ako kažeš: „Ima toliko problema, ali ih moj starešina ne prijavljuje, pa ih neću ni ja prijaviti”, zar to nije glupo? Zar to nije proračunato? Šta je tvoja odgovornost kada uvidiš problem? Tvoja odgovornost je da pozoveš sve da se okupe, da se smirite i da tražite i razgovarate u zajedništvu o tom problemu, da vidite u kojoj oblasti je problem iskrsao i da pronađete osnovni uzrok problema. Ako se posle izvesnog vremena u razgovoru pronađe osnovni uzrok, ali niste u stanju da sami rešite problem, treba odmah da ga prijavite Višnjem. Ko to treba da prijavi? Treba da istupiš i kažeš: „Ja ću to da prijavim. Ako se ne slažete, možemo da izaberemo nekoliko predstavnika i da prijavimo zajedno.” Neki kažu: „Zar nemamo starešinu?” Ti odgovaraš: „On nije starešina! On uopšte ne ispunjava odgovornosti ljudskog bića. On je samo zver u ljudskoj koži i treba ga izbaciti na ulicu i otpustiti! On ne prijavljuje problem, tako da bi trebalo da ga prijavimo sami – to je naša odgovornost. Tek kada ispunimo svoje odgovornosti, Bog će nas tretirati kao ljudska bića. Ako jasno znamo svoje odgovornosti, ali ih ne ispunjavamo, onda ne zaslužujemo da budemo ljudi i nema šanse da će nas Bog smatrati za takve.” Ako te Bog ne smatra ljudskim bićem, za šta te onda smatra? Smatra te svinjom ili psom. I da li bi te Bog onda ipak spasao? Sigurno ne bi. Dakle, ako ne završiš sa dobrim odredištem, zar nisi sam sebi to zakuvao? I zar nećeš uzalud obavljati svoju dužnost? Na tebi je da izabereš svoj put i na tebi je i da ga pređeš. Ma koji put da izabereš ili koje god da su krajnje posledice, ti si taj koji snosi odgovornost; niko neće preuzeti odgovornost za put kojim ideš, ni za posledice koje iz toga proizilaze.

Ako kao starešine i radnici zanemarujete probleme koji se javljaju u obavljanju dužnosti, a čak i tražite razne izgovore i opravdanja za izbegavanje odgovornosti i ne rešavate neke probleme koje ste u stanju da rešite, dok probleme koje niste u stanju da rešite ne prijavljujete Višnjem, kao da oni nemaju nikakve veze s vama, zar to nije zanemarivanje odgovornosti? Da li je takvo ophođenje prema crkvenom poslu pametno ili glupo? (Glupo je.) Zar takve starešine i delatnici nisu nepredvidljivi? Zar nisu lišeni bilo kakvog osećaja odgovornosti? Kada naiđu na probleme, oni ih zanemaruju – zar to nisu nepromišljeni ljudi? Zar to nisu prepredeni ljudi? Prepredeni ljudi su najbezumniji od svih. Moraš biti poštena osoba, moraš imati osećaj odgovornosti kada se suočiš sa problemima i moraš isprobati sve moguće načine i tragati za istinom da bi rešili probleme. Apsolutno ne smeš biti lukava osoba. Ako je vaša jedina briga da perete ruke od odgovornosti i da je izbegnete kada iskrsnu problemi, takvo ponašanje bi bilo osuđeno čak i među nevernicima, da ne spominjemo u Božjoj kući! Bog će sigurno osuditi i prokleti takvo ponašanje, a Božji izabrani narod se gnuša takvog ponašanja i odbacuje ga. Bog voli poštene ljude, a gnuša se onih koji su varljivi i ljigavi. Ako si lukava osoba i ponašaš se ljigavo, zar te se Bog neće gnušati? Hoće li Božja kuća dozvoliti da se jednostavno izvučeš? Pre ili kasnije, snosićeš odgovornost. Bog voli poštene ljude, a ne voli lukave ljude. Svi to treba jasno da znaju, i da prestanu da budu smeteni i prave gluposti. Privremeno neznanje je opravdano, ali ako čovek uopšte ne prihvata istinu, onda je previše tvrdoglav. Pošteni ljudi mogu da preuzmu odgovornost. Oni ne razmišljaju o sopstvenim dobicima i gubicima; oni samo štite rad i interese Božje kuće. Imaju ljubazna i poštena srca koja su poput krčaga sa čistom vodom čije se dno može videti na prvi pogled. Postoji transparentnost i u njihovim postupcima. Varljiva osoba se uvek ponaša ljigavo, uvek se pretvara, pokriva se i čvrsto se uvija. Niko ne može da prozre ovakav tip osobe. Ljudi ne mogu da proniknu u tvoje misli, ali Bog može da ispita najdublje delove tvog srca. Kada Bog vidi da nisi poštena osoba, već da si nepredvidljiv, da nikada ne prihvataš istinu, da se uvek upuštaš u prevare protiv Njega i da Mu nikada ne predaješ svoje srce, onda te Bog ne voli, gnuša te se i napušta te. Kakvi su svi ti ljudi koji napreduju među nevernicima, i oni koji su slatkorečivi i dovitljivi? Da li vam je ovo jasno? Šta je njihova suština? Može se reći da su svi oni izuzetno zagonetni, svi su krajnje varljivi i lukavi, oni su pravi đavoli i Sotone. Može li Bog spasiti takve ljude? Bog ne mrzi ništa više od đavola – ljude koji su varljivi i lukavi i On sigurno neće spasiti takve ljude. Vi nikako ne smete biti takvi. Oni koji su uvek pronicljivi i oprezni kada govore, koji su uglađeni i prevejani i ponašaju se u skladu sa prilikama kada rešavaju stvari – kažem ti, Bog se najviše gnuša takvih ljudi, takvim ljudima nema spasa. Što se tiče svih onih koji spadaju u kategoriju varljivih i lukavih ljudi, ma koliko njihove reči lepo zvučale, sve su to obmanjujuće, đavolske reči. Što lepše zvuče njihove reči, to su oni više đavoli i Sotone. To su upravo oni ljudi kojih se Bog najviše gnuša. To je potpuno tačno. Šta kažete: mogu li varljivi ljudi, ljudi koji često lažu i slatkorečivi ljudi da prime delo Svetog Duha? Da li mogu da steknu prosvećenje i prosvetljenje Svetog Duha? Ne mogu nikako. Kakav je Božji stav prema ljudima koji su varljivi i lukavi? On ih se gnuša i odbacuje, On ih odvaja na stranu i ne obraća pažnju na njih, On ih smatra istom klasom kao i životinje. U Božjim očima, takvi ljudi samo nose ljudsku kožu i u suštini su đavoli i Sotone, oni su hodajući leševi, i Bog ih nikako neće spasiti. Dakle, u kakvom su stanju ti ljudi sada? U njihovim srcima je tama, nedostaje im istinska vera, i ma šta da im se desi, oni nikada nisu prosvećeni, niti prosvetljeni. Kada se suoče s katastrofama i nevoljama, oni se mole Bogu, ali Bog nije s njima i oni nemaju ništa na šta bi zaista mogli da se oslone u svojim srcima. Da bi stekli blagoslove, trude se da naprave dobru predstavu, ali ne mogu da se odupru, jer su lišeni savesti i razuma. Oni ne bi mogli da budu dobri ljudi čak i kada bi to želeli; čak i kada bi želeli da prestanu da rade loše stvari, ne bi mogli da se kontrolišu, to ne bi funkcionisalo. Da li će biti u stanju da upoznaju sebe nakon što budu oterani i eliminisani? Iako će znati da su to zaslužili, nikome to neće priznati, a čak i ako se čini da su u stanju da obave neku dužnost, i dalje će se ponašati nepredvidljivo, a njihov rad neće dati nikakve jasne rezultate. Dakle, šta kažete: da li su ovi ljudi u stanju da se zaista pokaju? Ni u kom slučaju. To je zato što ne poseduju ni savest ni razum i ne vole istinu. Bog ne spasava takve prepredene i zle ljude. Kakvu nadu takvi ljudi mogu da imaju u verovanju u Boga? Njihovo verovanje je već lišeno značaja i oni od toga neće ništa zadobiti. Ako tokom svog verovanja u Boga ljudi ne streme ka istini, onda bez obzira na to koliko godina veruju, to neće imati nikakvog dejstva; čak i ako veruju do samog kraja, neće zadobiti ništa. Da bi zadobili Boga, ljudi moraju da zadobiju istinu. Samo ako shvate istinu, primenjuju istinu i uđu u istina-stvarnost, oni će zadobiti istinu i postići Božje spasenje; i samo tada će steći Božje priznanje i blagoslove; i samo tako će zadobiti Boga. Ako ljudi žele da zadobiju istinu, onda prvi korak koji treba da preduzmu jeste da nauče da ispunjavaju svoje odgovornosti, odnosno da dobro obavljaju svoju dužnost – to je najosnovnija stvar. Ljudi nikako ne smeju da uče od lažnih starešina, koji samo propovedaju reči i doktrine i ne rade stvaran posao, ne preuzimaju odgovornost za bilo šta što rade, sve rade površno i na kraju budu eliminisani. Obavljanje dužnosti nije mala stvar; ljudi se najviše otkrivaju u obavljanju svoje dužnosti, a Bog određuje ishode ljudi na osnovu njihovog doslednog obavljanja dužnosti. Šta znači kada neko ne obavlja dobro svoju dužnost? To znači da on ne prihvata istinu ili se ne kaje istinski, i njega Bog eliminiše. Kada se otpuste lažne starešine i lažni delatnici, šta to predstavlja? To je stav Božje kuće prema takvim ljudima i, naravno, on takođe predstavlja Božji stav prema takvim ljudima. Dakle, kakav je Božji stav prema beskorisnim ljudima poput ovih? Prezrivo ih odbacuje, osuđuje i eliminiše. Dakle, da li i dalje želite da se prepustite prednostima statusa i da budete lažni starešina?

Kada ljudi počnu da veruju u Boga, koja je najbolnija i najuznemirujuća stvar koja može da im se dogodi? Najveća stvar nije ništa drugo nego saznanje da su uklonjeni ili proterani i da ih je Bog otkrio i eliminisao – to je najbolnija i najžalosnija stvar i niko ne želi da im se to dogodi nakon što počnu da veruju u Boga. Dakle, kako ljudi mogu da izbegnu da im se to dogodi? U najmanju ruku, moraju da postupaju u skladu sa svojom savešću, to jest, prvo moraju da nauče kako da ispunjavaju svoje odgovornosti, nikako ne smeju da budu površni i ne smeju da odlažu ono što im je Bog poverio. Pošto si čovek, ti treba da razmisliš o tome šta su čovekove odgovornosti. Ne treba pominjati odgovornosti koje nevernici najviše cene, kao što je odanost roditeljima, staranje o roditeljima i stvaranje ugleda za svoju porodicu. Sve je to isprazno i lišeno pravog značenja. Koja je minimalna odgovornost koju osoba treba da ispuni? Najrealnija stvar je koliko sada dobro obavljaš svoju dužnost. Biti zadovoljan otaljavanjem ne znači ispuniti svoju odgovornost, kao što i samo biti u stanju da izgovaraš reči i doktrine ne znači ispuniti svoju odgovornost. Jedino primenjivanje istine i činjenje stvari u skladu s načelima znači ispuniti svoju odgovornost. Tek kada tvoje primenjivanje istine bude delotvorno i od koristi ljudima, zaista ćeš ispuniti svoju odgovornost. Bez obzira na to koju dužnost obavljaš, tek kada istraješ u tome da u svemu postupaš u skladu sa istina-načelima, zaista ćeš ispuniti svoju odgovornost. Otaljavanje posla u skladu sa ljudskim načinom obavljanja stvari znači biti površan; samo pridržavanje istina-načela znači pravilno obavljanje svoje dužnosti i ispunjavanje svoje odgovornosti. A kada ispuniš svoju odgovornost, zar to nije ispoljavanje odanosti? To je ispoljavanje odanog obavljanja dužnosti. Tek kada imaš taj osećaj odgovornosti, tu težnju i želju i to ispoljenje odanosti u pogledu svoje dužnosti, Bog će te blagonaklono pogledati i imati povoljno mišljenje o tebi. Ako nemaš čak ni taj osećaj odgovornosti, Bog će se prema tebi ophoditi kao prema besposličaru, tupanu i prezreće te. Sa ljudske tačke gledišta, to znači da te ne poštuje, da te ne shvata ozbiljno i da te gleda s visine. To je kao da, ako si neko vreme u kontaktu s nekim i vidiš ga da govori o nerealnim, nepraktičnim stvarima i da brblja o izmišljenim stvarima, i primetiš da voli da se hvali i preteruje i da nije pouzdan – da li bi ga poštovao? Da li bi se usudio da mu poveriš neki zadatak? Možda bi iz ovog ili onog razloga odugovlačio zadatak koji si mu poverio, tako da se ti ne bi usudio da poveriš bilo šta nekom takvom. Prezirao bi ga iz dna duše i žalio bi što si ikada imao bilo kakve veze s njim. Osećao bi da si imao sreće što mu nisi ništa poverio i pomislio bi da bi žalio do kraja života da jesi. Recimo da komuniciraš s nekim i da kroz razgovor i kontakt s njim, vidiš da ne samo da poseduje dobru ljudskost, već ima i osećaj odgovornosti, a kada mu poveriš zadatak, čak i ako mu nešto usput kažeš, on to pohranjuje u svoj um i smišlja načine da dobro obavi zadatak da bi ti udovoljio, a ako ne obavi dobro zadatak koji si mu poverio, biće ga sramota kad te sretne – to je neko ko ima osećaj odgovornosti. Čim im se nešto kaže ili im se nešto zada – bez obzira na to da li to dolazi od starešine, delatnika ili Višnjeg – ljudi sa osećajem odgovornosti će uvek misliti: „Kad već imaju tako visoko mišljenje o meni, moram ovo dobro da obavim i da ih ne izneverim”. Zar ti ne bi bilo lakše da poveriš zadatak takvim ljudima koji poseduju savest i razum? Ljudi kojima možeš da poveriš zadatak su svakako oni na koje gledaš blagonaklono i kojima veruješ. Konkretno, ako su za tebe obavili nekoliko zadataka i izvršili ih vrlo savesno i u potpunosti ispunili tvoje zahteve, smatraćeš da su pouzdani. U srcu ćeš im se zaista diviti i imaćeš visoko mišljenje o njima. Ljudi su voljni da budu u kontaktu s takvom vrstom osobe, a da ne govorimo o Bogu. Da li mislite da bi Bog bio voljan da poveri crkveni posao i dužnost koju je čovek dužan da izvrši osobi koja nije pouzdana? (Ne, ne bi.) Kada Bog nekome dodeli deo crkvenog posla, kakva su Božja očekivanja od njega? Prvo, Bog se nada da je marljiv i odgovoran, da se prema tom poslu odnosi kao prema nečemu bitnom i da će ga shodno tome rešavati i dobro raditi. Drugo, Bog se nada da je to čovek vredan poverenja, da bez obzira na to koliko vremena prođe i bez obzira na to kako se okruženje menja, njegov osećaj odgovornosti neće biti pokoleban i njegov integritet prolazi sve testove. Ako se radi o pouzdanom čoveku, Bog će biti uveren i On više neće nadgledati niti pratiti to pitanje. To je zato što mu On u svom srcu veruje i siguran je da će završiti zadatak koji mu je dat i da ništa neće poći po zlu. Kada Bog nekome poveri zadatak, zar se On ne nada upravo tome? (Nada se.) Zatim, kada shvatiš Božju nameru, tada treba da spoznaš u svom srcu kako da postupiš da bi ispunio Božje zahteve, kako da nađeš naklonost u Božjim očima i da stekneš Božje poverenje. Ako možeš jasno da vidiš sopstvena ispoljavanja i ponašanje i stav sa kojim pristupaš svojoj dužnosti, ako imaš samosvest i znaš šta si, zar onda nije nerazumno da zahtevaš od Boga da te gleda blagonaklono, da ti daje blagodat ili da ti ukazuje poseban tretman? (Jeste.) Ako čak i ti imaš loše mišljenje o sebi, čak i ti s visine gledaš na sebe, a ipak zahtevaš od Boga da te blagonaklono gleda – to nema smisla. Kad je tako, ako želiš da te Bog blagonaklono gleda, trebalo bi bar da budeš pouzdan u očima drugih ljudi. Ako želiš da ti drugi veruju, da te blagonaklono gledaju, da imaju visoko mišljenje o tebi, onda u najmanju ruku moraš da budeš dostojanstven, da imaš osećaj odgovornosti, da držiš reč i da budeš pouzdan. Štaviše, moraš da postaneš marljiv, odgovoran i odan pred Bogom – onda ćeš u suštini ispuniti zahteve koje Bog ima prema tebi. Tada će biti nade da ćeš dobiti Božje odobravanje, zar ne? (Hoće.) Da li je to teško postići? (Nije.) Čak i ljudi žele da nađu pouzdanu osobu za obavljanje zadataka i za saradnju, pa da li je preterano da Bog traži od ljudi da dobro obavljaju svoje dužnosti i da On ima taj mali zahtev prema njima? (Ne, nije preterano.) Uopšte nije preterano. To ne otežava stvari ljudima, već je vrlo prikladno. Samo što ljudi nemaju srca to da urade, ne razmišljaju o Božjim mislima, niti cene Božje namere. Sve što mogu da urade jeste da stalno imaju zahteve prema Bogu, govoreći: „Moraš da me blagosloviš! Moraš da mi daš blagodat! Moraš da me vodiš!” Dakle, šta to zapravo radiš? Možeš li zaista da ispuniš svoju dužnost u skladu sa svojom savešću i razumom? Možeš li zaista da budeš marljiv, odgovoran i odan? To je najmanji uslov koji moraš da ispuniš da bi te Bog blagonaklono gledao. Zar ljudi ne treba da se trude da idu tim pravcem? Pošto veruješ u Boga, moraš da težiš ka istini i Božjim zahtevima – ljudi treba da se trude da idu tim pravcem. Ljudi moraju vredno da rade u pravom smeru. Na taj način, njihovo nastojanje da udovolje Bogu više neće biti isprazno.

Da li lažne starešine u svojim srcima imaju bilo kakav koncept udovoljavanja Bogu u svojoj veri u Njega? Imaju li oni neki stav? Jasno je da nemaju. Oni samo imaju stav da se nekako provuku kroz svet i da tretiraju Boga na isti način, na način koji je neverovatno nepoštovanje i prezir. Takav stav ozbiljno ponižava i huli na Boga, a Bog ga prezire. Bog im je dao život i sve što čovek poseduje, a ipak, njihov odnos prema svemu što im je Bog dao, prema uređenjima koja Bog pravi za njihove živote, prema Božjem nalogu i radu i prema njihovim sopstvenim dužnostima, predstavlja prezir i nipodaštavanje. Šta znači „nipodaštavanje”? To znači želeti da se provučeš kroz život i da ništa ne shvataš ozbiljno. Bogu se do srži gadi taj njihov stav i zato On nipošto neće spasiti takve ljude. Šta je to što treba da shvatite ovde? Radi se o tome da ne smeš da budeš takav čovek. Bez obzira na to da li si starešina ili ne, ili da li imaš ambiciju i želju da postaneš starešina ili ne, prvo moraš da naučiš kako da se ponašaš i da nikako ne budeš besposličar, vucibatina, niti ljigavac. U svom ponašanju moraš da imaš čestit stav, dostojanstvo i osećaj odgovornosti – to je minimum. Samo na tom temelju ljudi mogu da ispune Božje zahteve i završe Njegov nalog. Ako nemaš ni malo temelja, onda nema o čemu da se priča.

3. april 2021. godine