Sedma stavka: Razumno rasporedite i koristite različite vrste ljudi, na osnovu njihove ljudskosti i vrlina, tako da svako bude na najbolji mogući način stavljen u upotrebu. (2. deo)

Na poslednjem zajedništvu razgovarali smo o sedmoj odgovornosti starešina i delatnika: „Razumno rasporedite i koristite različite vrste ljudi, na osnovu njihove ljudskosti i vrlina, tako da svako bude na najbolji mogući način stavljen u upotrebu.” Uglavnom smo razgovarali o tri aspekta te odgovornosti. Koja su to tri aspekta? (Jedan je razumno koristi različite vrste ljudi na osnovu njihove ljudskosti; drugi je razumno koristi različite vrste ljudi na osnovu njihovih vrlina; a treći je kako tretirati i koristiti nekoliko posebnih vrsta ljudi.) U osnovi, to su ta tri aspekta. Gledajući ta tri aspekta, da li je Božje načelo korišćenja ljudi takvo da se svaka osoba koristi na najbolji mogući način? (Jeste.) Da li je to načelo tačno? Da li je ono pravično prema ljudima? (Jeste.) Što se tiče tupavaca oštećene inteligencije, oni su nesposobni da urade bilo šta i ne mogu da obave čak ni najmanji deo dužnosti. Ako im dodeliš neki posao, bilo da se radi o stručnim, tehničkim aspektima ili da se tiču službovanja, oni ne mogu da ga završe. Takvi ljudi nikako ne mogu da se koriste, čak ni za pružanje usluga. To je što se tiče inteligencije. Po pitanju ljudskosti, što se tiče onih čija je ljudskost loša i onih koji su zli, iako mogu da rade poneki posao i da obavljaju poneku dužnost, jer je njihova ljudskost previše zla, oni će izazvati ometanja i prekide u obavljanju svoje dužnosti, od čega će biti više štete nego koristi, jer oni nisu u stanju da bilo šta valjano urade. Takvi ljudi nisu pogodni za obavljanje dužnosti i nikako ne smeju da se koriste. Ako ima ljudi koji poseduju određene sposobnosti, dokle god ispunjavaju sve potrebne uslove za rad Božje kuće – pod uslovom da imaju odgovarajuću ljudskost – oni mogu razumno da se urede i koriste. Prošli put smo govorili i o tome kako tretirati i koristiti nekoliko posebnih vrsta ljudi. Prva vrsta su oni koji su poput Jude, velike kukavice. Sudeći po kukavičluku takvog čoveka, kada ga velika crvena aždaja zarobi, postoji sto odsto šanse da će postati Juda; ako mu se dodeli važan posao, kada ga nešto zadesi, izdaće sve. Zar to nije opasan profil ljudi? Postoji i vrsta ljudi sličnih bezvernicima, koje nazivamo prijateljima crkve. Čini se da ti ljudi u srcu veruju da postoji neki Starac na nebu, ali ne znaju da li Bog zaista postoji, gde je Bog ili da li je Bog zaista učinio svoje novo delo, i često sumnjaju u Božje postojanje. Oni ne veruju istinski u Boga i ne slede Ga. Prema tome, takvi se ljudi ne mogu koristiti, oni su neprikladni za obavljanje dužnosti u Božjoj kući. Čak ni oni koji istinski veruju ne mogu svi da obavljaju svoju dužnost u skladu s merilom, a kamoli bezvernik, prijatelj crkve! Još jedna vrsta ljudi su oni koji su otpušteni; ta grupa je takođe podeljena u skladu s okolnostima.

Sadržaj poslednjeg razgovora u zajedništvu u vezi sa sedmom odgovornošću starešina i delatnika u osnovi je obuhvatio sledeće tri glavne tačke: jedna je razumno korišćenje različitih vrsta ljudi na osnovu njihove ljudskosti; druga je razumno korišćenje različitih vrsta ljudi na osnovu njihovih vrlina; a treća je kako tretirati i koristiti nekoliko posebnih vrsta ljudi. Te tri glavne tačke su podeljene na osnovu nekoliko aspekata pomenutih u sedmoj odgovornosti, a sva načela su jasno izložena u zajedništvu. Neki ljudi kažu: „Iako su načela jasno izložena, kada su u pitanju neka konkretna pitanja i posebne okolnosti, još uvek ne znamo kako da primenimo ta načela, kako da se odnosimo prema ljudima ili kako da unapređujemo i koristimo pojedince; i dalje smo najčešće izgubljeni.” Da li takav problem postoji? (Da.) Kako to može da se reši? Prvo što treba razmotriti kada se ljudi unapređuju i koriste jesu potrebe rada Božje kuće. Drugo što treba razmotriti jeste da li će od korišćenja nekog pojedinca biti više štete ili koristi za rad Božje kuće. Ako je ljudskost nekog pojedinca manjkava, ali je njegovo korišćenje više korisno nego štetno za rad Božje kuće, onda takva osoba može privremeno da se koristi dok se ne pronađe neko bolji. Ako korišćenje te osobe dovodi do više zla nego dobra, više gubitka nego koristi, što dovodi samo do štete i problema u radu crkve, onda takva osoba nikako ne može da se koristi. To je načelo odmeravanja prednosti i mana, što se prvo mora dokučiti u situacijama kada nema odgovarajućih kandidata, a to je i načelo za privremeno korišćenje ljudi. Kada nije moguće pronaći odgovarajućeg kandidata i nije jasno ko bi mogao biti donekle bolji, kada nije očigledno ko je potpuno pogodan za zadatak i kada svi deluju isto, šta treba uraditi? Jedina opcija je pronaći dvoje ljudi koji imaju određeno duhovno razumevanje, to jest oni koji istinu shvataju čisto, da sarađuju na obavljanju tog posla. Dok obavljaju svoje dužnosti, njima istina treba češće da se prenosi u zajedništvu, a njihove situacije treba posmatrati i razumeti; tako će se utvrditi ko od njih ima donekle bolji kov, što olakšava pronalaženje pravog kandidata. Bez obzira na to ko je određen da obavlja dužnost, ona mora da bude zasnovana na kovu, vrlinama i karakteru te osobe; to je od suštinskog značaja. Ako ti aspekti ne mogu da se prozru i vrline te osobe ne mogu da se razumeju, prvo treba da joj bude dodeljena jednostavna dužnost ili neki fizički posao, ili da bude zadužena za pronalaženje ljudi koji su skloni slušanju propovedi o jevanđelju. Nakon probnog perioda, dalje praćenje i posmatranje omogućavaju preciznu procenu njene situacije i lakše određivanje najprikladnije dužnosti za nju. Ako joj je kov isuviše loš i nema snage, dodeljivanje nekog fizičkog posla će biti dovoljno. Starešine i delatnici moraju, pomoću različitih izvora, bolje da razumeju nadzornike važnog posla, direktore jevanđelja, svakog vođu tima, direktore timova za filmsku produkciju, i tako dalje, i da intenzivnije posmatraju i proveravaju te ljude pre nego što steknu poverenje u njih. Samo kada tako pažljivo ljudima dodele dužnosti, oni mogu da budu sigurni da su zadaci prikladni i da će ljudi biti efikasni u svojim dužnostima. Neki kažu: „Čak i nevernici kažu: ’Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš.’ Kako Božja kuća može da bude tako nepoverljiva? Svi oni su vernici; koliko loši mogu da budu? Zar svi oni nisu dobri ljudi? Zašto Božja kuća mora dobro da ih razume, nadzire i posmatra?” Da li su ove reči validne? Da li su problematične? (Jesu.) Da li su bolje razumevanje čoveka, detaljno posmatranje i bliska interakcija s njim u skladu s načelima? Potpuno su u skladu s načelima. S kojim načelima su u skladu? (Četvrta tačka odgovornosti starešina i delatnika: „Budite u toku sa okolnostima nadređenih za različite poslove i osoblja odgovornog za razne važne poslove, te im po potrebi blagovremeno promenite dužnosti ili ih smenite, da biste sprečili ili ublažili gubitke izazvane upotrebom neodgovarajućih ljudi i zagarantovali efikasnost i nesmetan napredak posla.”) Ovo je dobra referentna tačka, ali koji je stvarni razlog da to uradite? Razlog je to što ljudi imaju iskvarene naravi. Mada u današnje vreme ima mnogo ljudi koji obavljaju dužnost, a samo nekolicina njih stremi ka istini. Veoma malo ljudi stremi ka istini i ulazi u stvarnost dok obavljaju svoju dužnost; za većinu ljudi i dalje ne postoje načela u načinu na koji obavljaju stvari, oni i dalje nisu ljudi koji se istinski pokoravaju Bogu; oni samo tvrde da vole istinu, da su voljni da streme ka istini i da su voljni da teže istini, ali još uvek nije poznato koliko će trajati njihova odlučnost. Ljudi koji ne streme ka istini skloni su tome da u svakom trenutku i na svakom mestu otkriju svoje iskvarene naravi. Lišeni su svakog osećaja odgovornosti prema svojoj dužnosti, često su površni, postupaju kako oni žele i čak su nesposobni da prihvate orezivanje. Čim postanu negativni i slabi, skloni su napuštanju svoje dužnosti – ovo se često dešava, ništa se ne dešava češće; ovo je način na koji se ponašaju svi koji ne streme ka istini. Prema tome, kada ljudi tek treba da zadobiju istinu, oni su nepoverljivi i nepouzdani. Šta to znači da su nepouzdani? To znači da će verovatno pasti i postati negativni i slabi kada naiđu na poteškoće ili prepreke. Da li je pouzdan neko ko je često negativan i slab? Definitivno da nije. Ali ljudi koji razumeju istinu su drugačiji. Ljudi koji zaista razumeju istinu zasigurno imaju bogobojažljivo i bogopokorno srce, a pouzdani su samo oni sa bogobojažljivim srcem; ljudi koji nemaju bogobojažljivo srce nisu pouzdani. Kako treba pristupiti ljudima koji nemaju bogobojažljivo srce? Naravno, s ljubavlju im treba pružiti pomoć i podršku. Dok obavljaju svoju dužnost, treba ih bolje pratiti i pružiti im više pomoći i uputstava; tek tada se može garantovati da će efikasno obavljati svoju dužnost. A šta je cilj ovakvog postupanja? Glavni cilj je održavanje rada Božje kuće. Sekundarni cilj je da se blagovremeno identifikuju problemi, da se takvi ljudi blagovremeno obezbede, da im se pruži podrška ili da budu orezani, da se isprave njihova odstupanja i nadoknade njihovi nedostaci i mane. To je za ljude korisno i u tome nema ničeg zlonamernog. Nadgledati, posmatrati i pokušati razumeti ljude – sve to ima za cilj da im se pomogne da uđu na pravi put vere u Boga, da im se omogući da svoju dužnost obavljaju onako kako Bog zahteva i u skladu sa načelima, da bi se sprečilo da uzrokuju bilo kakva ometanja ili prekidanja, i da bi se sprečilo da rade neki uzaludan posao. Cilj ovakvog postupanja jeste da se u potpunosti pokaže odgovornost prema njima i prema radu Božje kuće; u tome nema ničeg zlonamernog. Pretpostavimo da neko kaže: „Dakle, ovo su načela prema kojima božja kuća postupa s ljudima, ovo su sredstva kojima se koristi. Od sad pa na dalje, moram biti pažljiv. U božjoj kući nema osećaja sigurnosti. Uvek te neko nadgleda; teško je obavljati dužnost!” Da li je ova izjava tačna? Kakvi ljudi bi tako nešto rekli? (Bezvernici.) Bezvernici, apsurdni ljudi i oni koji su lišeni duhovnog razumevanja – oni su skloni da pričaju zbrkane besmislice, a da nisu razumeli istinu. U čemu je ovde problem? Zar ovo nisu reči koje donose sud o radu crkve i osuđuju ga? To je takođe sud o istini i o pozitivnim stvarima, i njihova osuda. Oni koji su sposobni da govore takve reči svakako su smeteni ljudi koji ne razumeju istinu; svi su oni bezvernici koji ne vole istinu.

Božja kuća nadgleda, posmatra i nastoji da razume one koji obavljaju dužnost. Da li ste sposobni da prihvatite ovo načelo Božje kuće? (Jesmo.) Divna je stvar ako možeš da prihvatiš da te Božja kuća nadgleda, posmatra i nastoji da te razume. To ti pomaže u ispunjavanju dužnosti, i osposobljava te da svoju dužnost obavljaš shodno standardima i da udovoljiš Božjim namerama. Koristi ti i pomaže, a nema nikakvih negativnih posledica. Kada na ovaj način razumeš načelo, zar onda ne bi trebalo da prestaneš da imaš osećaj otpora ili otklona prema nadgledanju starešina, delatnika i Božjeg izabranog naroda? I ako se dogodi da neko nekada pokuša da te razume, da te posmatra i da nadgleda tvoj rad, ne treba to shvatiti lično. Zašto to kažem? Zato što zadaci koji su sada tvoji i dužnost koju obavljaš, kao i bilo koji posao koji radiš nisu privatne stvari niti lični posao neke osobe, već se tiču rada Božje kuće i odnose se na jedan segment Božjeg dela. Prema tome, kada te neko izvesno vreme nadgleda ili posmatra, kada nastoji da te razume na dubljem nivou, u pokušaju da prisno popriča sa tobom i da ustanovi u kakvom si stanju u tom periodu; pa čak i ako je njegov stav ponekad malo oštriji, ako orezuje, dovodi u red i malo prekoreva, sve to je zato što se savesno i odgovorno odnosi prema radu Božje kuće. Zbog toga ne treba da imaš ikakvu negativnu misao niti emociju. Šta znači to da možeš da prihvatiš kada te drugi nadgledaju, posmatraju i nastoje da te razumeju? Znači da u srcu prihvataš Božje istraživanje. Ako ne prihvataš da te ljudi nadgledaju, posmatraju i da nastoje da te razumeju – ako se opireš svemu tome – da li si u stanju da prihvataš Božje istraživanje? Božje istraživanje je detaljnije, dublje i preciznije nego kada ljudi pokušavaju da te razumeju. Božji zahtevi su konkretniji, stroži i temeljniji. Ako ne možeš da prihvatiš da te Božji izabranici nadgledaju, zar tvoje tvrdnje da možeš da prihvatiš Božje istraživanje nisu samo prazne reči? Da bi bio u stanju da prihvatiš Božje istraživanje i ispitivanje, prvo moraš da prihvatiš da te nadgleda Božja kuća, starešine i delatnici ili braća i sestre. Neki ljudi kažu: „Imam ljudska prava, imam svoju slobodu, imam svoj način rada. To što sam podvrgnut nadzoru i inspekciji u svemu što radim daje mi osećaj skučenosti u životu. Gde su moja ljudska prava? Gde je moja sloboda?” Da li je ta izjava tačna? Da li su ljudska prava i slobode istina? Nisu istina. Ljudska prava i slobode su samo donekle civilizovan i progresivan način postupanja sa ljudima u ljudskom društvu, ali u Božjoj kući, Božja reč i istina su iznad svega – ne mogu se pominjati u istom dahu kao „ljudska prava” i „sloboda”. Stoga, sve što se u Božjoj kući čini ne zasniva se na uzvišenim teorijama, niti na poznavanju neverničkog sveta, već na Božjoj reči i istini. Dakle, kada neki ljudi kažu da žele ljudska prava i slobode, da li je to u skladu s načelima? (Nije.) Sasvim je jasno da nije u skladu s načelom vršenja dužnosti. Ti se nalaziš u Božjoj kući, obavljaš dužnost stvorenog bića, ne radiš u društvu za novac. Dakle, nema potrebe da se bilo ko zauzima za tebe da bi zaštitio tvoja ljudska prava; takve stvari su nepotrebne. Da li većina ljudi može razborito da posmatra ljudska prava i slobode? Oni pripadaju ljudskim mislima i perspektivama i ne mogu se pominjati u istom dahu sa istinom; takve ideje ne prolaze u Božjoj kući. Dobro je da starešina nadgleda tvoj rad. Zašto? Zato što to znači da preuzima odgovornost za rad crkve; to je njegova dužnost, njegova odgovornost. To što je u stanju da ispuni tu odgovornost dokazuje da je sposoban i dobar starešina. Kada bi ti imao potpunu slobodu i ljudska prava i kada bi mogao da radiš šta god želiš, da slediš svoje želje i da uživaš u punoj slobodi i demokratiji, i da bez obzira na to šta si uradio ili kako si to uradio, starešinu nije briga, niti te nadgleda, nikada te ne ispituje, ne proverava tvoj rad, ne govori kada uvidi probleme i samo te nagovara ili pregovara s tobom, da li bi to bio dobar starešina? Jasno je da ne bi. Takav starešina ti samo nanosi štetu. On podržava tvoje zle postupke, dozvoljavajući ti da ideš protiv načela i da činiš šta god ti je volja – gura te prema ognjenoj jami. To nije starešina koji je odgovoran i u skladu sa merilima. S druge strane, ako je starešina u stanju da te redovno nadgleda, da uviđa probleme u tvom radu i odmah te podseti ili ukori i razotkrije, i blagovremeno te ispravi i pomogne ti u tvojim pogrešnim težnjama i odstupanjima u obavljanju tvoje dužnosti, i ako se pod njegovim nadzorom, kritikom, opskrbljivanjem i uz njegovu pomoć tvoj pogrešan stav prema dužnosti promeni, ako stekneš sposobnost da odbaciš neka apsurdna gledišta, tvoje ideje i stvari koje proizilaze iz plahovitosti se postepeno smanjuju i ako si u stanju da mirno prihvatiš izjave i gledišta koja su tačna i u skladu sa istina-načelima, zar to nije korisno za tebe? Prednosti su zaista ogromne!

Božja kuća prema svojim starešinama i delatnicima primenjuje nadzor, posmatranje i razumevanje. Na čemu se zasniva takav odnos prema ljudima? Zašto se tako treba ophoditi prema ljudima? Zar to nije metod i pristup nastao na načelima odanosti, ozbiljnosti i odgovornosti prema svojoj dužnosti? (Jeste.) Ako starešina nikada ne nadgleda, ne posmatra, niti duboko razume ljude za čiji je rad odgovoran, može li se smatrati starešinom odanim svojoj dužnosti? Jasno je da ne može. Da li su vaše starešine, delatnici i nadzornici ikada proverili tvoj rad? Da li su se raspitivali o napretku tvog rada? Da li su rešili probleme koji su se pojavili u tvom radu? Da li su ispravili neke očigledne nedostatke ili odstupanja u tvom radu? Da li su ponudili pomoć, opskrbu, podršku ili orezivanje u vezi sa raznim ispoljenjima i otkrivenjima tvoje ljudskosti i tvoje težnje za život-ulaskom? Ako starešina ne samo da nikada ne daje smernice onima koji obavljaju obične dužnosti, već nikada ne pokrene razgovor u zajedništvu, pomoć ili podršku onima koji se bave bitnim poslom – da ne pominjemo nadzor, posmatranje ili duboko razumevanje – može li se, bez tih ispoljenja i postupaka, taj starešina smatrati starešinom koji radi konkretan posao? Da li je on kao starešina u skladu s merilima? (Nije.) Neki ljudi kažu: „Naš starešina samo organizuje okupljanja za nas dva puta nedeljno, malo besedi Božje reči, a zatim čita neku besedu koja je došla od Višnjeg, a ponekad sa nama razgovara u zajedništvu o svom ličnom iskustvenom razumevanju. Međutim, on nikada nije ponudio nikakve savete, opskrbu, niti pomoć u vezi sa našim raznim stanjima, niti o poteškoćama na koje nailazimo tokom obavljanja svojih dužnosti ili u život-ulasku.” Šta mislite o takvom starešini? (Nije u skladu s merilima, on je lažni starešina.) Ako starešina ne brine o svom poslu ili raznim stanjima ljudi koji su mu podređeni, niti ispunjava svoje odgovornosti, onda kao starešina nije u skladu s merilima. Ne nadzire, ne posmatra i ne pokušava nikoga da razume. Tvoji razgovori sa tom osobom uvek teku ovako: „Kako je ta osoba sada?” „Trenutno je posmatram.” „Koliko dugo je posmatraš? Da li je poznaješ?” „Posmatram je već godinu ili dve. Još uvek je ne poznajem dobro.” „A šta je sa onom osobom?” „Još uvek mi nije previše jasna, ali podnosi nedaće koje se javljaju tokom obavljanja dužnosti, odlučna je i spremna da se daje za Boga.” „To je sve površno. Šta je sa njenim stremljenjem ka istini?” „I to moram da znam? Važi, proveriću i to.” Ne zna se koliko dugo ćeš morati da čekaš rezultate kada kaže da će nešto da proveri, to je nepoznanica. Takav lažni starešina je nepouzdan u svom radu.

Da li starešine vaše crkve i vaši nadzornici imaju odgovoran stav prema vašem radu? Da li zaista shvataju i razumeju vaša stanja u vezi s poslom? Da li je taj aspekt rada pravilno obrađen? (Nije.) Niko od njih nije pravilno obradio ovaj aspekt; niko nije dostigao tačku u kojoj je odan svojoj dužnosti i ozbiljan i odgovoran prema radu. Da li je, onda, lako to postići? Da li je teško? Nije teško. Ako zaista poseduješ kov u određenoj meri, ako zaista možeš da dokučiš stručne veštine u okviru svoje odgovornosti i nisi laik u svojoj profesiji, tada samo treba da se pridržavaš jedne fraze, i bićeš sposoban da budeš odan svojoj dužnosti. Koje fraze? „Obavljaj svoju dužnost srcem.” Ako stvari radiš srcem i prema ljudima se ophodiš srcem, tada ćeš biti sposoban da budeš odan i odgovoran u svojoj dužnosti. Da li je tu frazu lako sprovesti u delo? Kako se ona sprovodi u delo? To ne znači slušati sopstvenim ušima ili misliti svojom glavom – to znači slušati svoje srce. Ako čovek zaista može da sluša svoje srce, tada, kad njegove oči vide da neko nešto radi, da se ponaša na određeni način ili na određeni način reaguje na nešto, ili kada svojim ušima čuje mišljenja ili argumente nekih ljudi, ako koristi svoje srce za promišljanje i razmatranje tih stvari, u njegovom umu će se pojaviti neke ideje, gledišta i stavovi. Te ideje, gledišta i stavovi pomoći će mu da ima duboko, konkretno i ispravno razumevanje te osobe ili stvari i istovremeno će dovesti do prikladnog i ispravnog rasuđivanja i načela. Čovek je odan svojoj dužnosti tek onda kada se pokaže da koristi srce. Ali, ako ne radiš stvari srcem, ako nemaš srce za to, tvoje oči neće reagovati šta god da vidiš, niti će tvoje uši reagovati šta god da čuješ. Tvoje oči nikada ne posmatraju ljude, događaje i stvari; ne posmatraju informacije na koje nailaziš. U svom srcu nećeš razaznati različite glasove i argumente koje čuješ, nećeš biti sposoban da razaznaš informacije koje čuješ. To je kao da si slep iako su ti oči otvorene. Kada je čovekovo srce slepo, i oči su mu slepe. Šta, dakle, dovodi do stvaranja ideja, gledišta i stavova iz posmatranja stvari očima i primanja informacija slušanjem? Sve zavisi od toga da li stvari radiš srcem i da li tragaš za istinom. Ako stvari radiš srcem, kad god primiš informacije, bilo da ih vidiš ili čuješ, moći ćeš da formiraš gledišta i da stekneš duboko razumevanje neke osobe ili stvari. Ali, ako stvari ne radiš srcem, nijedna količina primljenih informacija neće biti korisna; ako se srcem ne uneseš da ih razlučiš i pronikneš u njih, nećeš zadobiti ništa, postaćeš bezvredan, beskoristan. Na koga mislimo kada kažemo da je neko beskoristan? Mislimo na nekoga ko svoju dužnost ne obavlja srcem – on ima oči i uši, ali su one beskorisne. Osoba bez srca neće biti odana svojoj dužnosti niti će dostići ozbiljan i odgovoran stav prema svom radu.

Božja kuća primenjuje nadzor nad starešinama i delatnicima na svim nivoima, posmatrajući ih i razumevajući na dubokom nivou, sa ciljem da poboljša rad crkve i uputi Božji izabrani narod na pravi put verovanja u Boga što je pre moguće. Stoga je nadgledanje i posmatranje starešina i delatnika od suštinskog značaja i mora se primenjivati na taj način. Ako se uz nadzor Božjeg izabranog naroda otkrije da se starešine i delatnici ne bave stvarnim poslom i sa njima se odmah obračuna i obrati im se, to će koristiti napretku rada crkve. Nadgledanje starešina i delatnika je odgovornost Božjeg izabranog naroda i to je u potpunosti u skladu sa Božjim namerama. Pošto starešine i delatnici poseduju iskvarene naravi, ako nisu pod nadzorom, to ne bi bilo samo štetno za njih, već bi i direktno uticalo na rad crkve. U kojim okolnostima Božji izabrani narod više ne treba da nadzire starešine i delatnike? Onda kada starešine i delatnici u potpunosti shvate istinu, uđu u istina-stvarnost i postupaju prema načelima, postajući ljudi koje Bog usavršava i koristi. U takvim slučajevima, nadzor od strane Božjeg izabranog naroda postaje izlišan i Božja kuća više neće insistirati na tome. Međutim, da li je zagarantovano da neko koga je Bog usavršio više nikada neće pogrešiti niti odstupiti? Ne mora da znači. Stoga je Božje ispitivanje i dalje neophodno, kao i nadzor od strane onih koji shvataju istinu; takva primena je u potpunosti usklađena sa Božjim namerama. Pošto svi ljudi imaju iskvarene naravi, starešine i delatnici samo kroz nadzor mogu da budu podstaknuti da preuzmu odgovornost za svoj rad i da budu odani svojim dužnostima. Bez nadzora, većina starešina i delatnika bi postupala sa svojevoljnom nepromišljenošću i usvojila površan način – to je objektivna činjenica. Ako si vođa ili delatnik i ako te braća i sestre koji su oko tebe često nadgledaju i posmatraju, pokušavajući da shvate da li si neko ko stremi ka istini, onda je to za tebe dobra stvar. Ako kod tebe otkriju problem i ti si u stanju da ga rešiš što je pre moguće, to je korisno za tvoje stremljenje ka istini i za tvoj život-ulazak. Ako te otkriju da činiš zlo, da se u privatnom životu često loše ponašaš i da definitivno nisi neko ko stremi ka istini, razotkriće te i otpustiće te sa tvog položaja, što će od Božjih izabranika ukloniti pošast, a i tebi će omogućiti da izbegneš strožu kaznu: od takvog nadzora svi imaju koristi. I tako, starešine i delatnici treba da imaju ispravnu reakciju na nadzor Božjih izabranika. Ako si neko ko se boji Boga i kloni se zla, osetićeš da ti je potreban nadzor Božjih izabranika i da ti je, još više od toga, potrebna njihova pomoć. Ako si zla osoba i nemaš čistu savest, biće te strah da te neko nadgleda i pokušaćeš to da izbegneš; to je neizbežno. Prema tome, nema sumnje da svi koji se odupiru i osećaju odbojnost prema nadgledanju Božjih izabranika imaju nešto da kriju i svakako nisu pošteni ljudi; niko se ne plaši nadgledanja više od lažljivaca. Kakav, dakle, stav treba da zauzmu starešine i delatnici prema nadzoru Božjih izabranika? Da li to treba da bude negativnost, obazrivost, otpor i ogorčenost ili poslušnost prema Božjim orkestracijama i uređenjima i ponizno prihvatanje? (Ponizno prihvatanje.) Na šta se odnosi ponizno prihvatanje? To znači prihvatanje svega od Boga, traženje istine, usvajanje pravog stava i ne biti plahovit. Ako neko zaista otkrije problem kod tebe i ukaže ti na njega, pomažući ti da ga prepoznaš i shvatiš, pomažući ti u rešavanju tog pitanja, to znači da se odgovorno ponaša prema tebi i da je odgovoran prema radu Božje kuće i život-ulasku Božjih izabranika; to je ispravna stvar i savršeno je prirodna i opravdana. Ako ima onih koji smatraju da nadzor crkve potiče od Sotone i od zlih namera, onda su oni đavoli i Sotone. Sa takvom đavolskom prirodom, sigurno ne bi prihvatili Božje ispitivanje. Ako neko zaista voli istinu, na ispravan način će shvatiti nadzor Božjih izabranika, biće u stanju da shvati da je to učinjeno iz ljubavi, da dolazi od Boga, i moći će da ga prihvati od Boga. Svakako neće biti plahovit, niti će delovati impulsivno, a još manje će se u njegovom srcu pojaviti otpor, obazrivost ili sumnja. Najispravniji stav sa kojim treba pristupiti nadzoru koji sprovode Božji izabranici jeste sledeći: sve reči, dela, nadzor, posmatranje ili ispravljanje – čak i orezivanje – koji su ti od pomoći, treba da prihvatiš kao da su od Boga; ne budi plahovit. Plahovitost dolazi od zla, od Sotone, ona ne dolazi od Boga i to nije stav koji ljudi treba da imaju prema istini.

To bi bilo sve od onoga što ćemo dodati i razgovarati u zajedništvu u vezi sa sedmom odgovornošću starešina i delatnika. Dakle, da li to znači da je odgovornost u potpunosti prodiskutovana u zajedništvu i da više nema ništa konkretno da se doda? Ne, svaka odgovornost i dalje sadrži mnogo konkretniji i podrobniji sadržaj. Ono o čemu sam besedio su sveobuhvatna načela; ostalo, kako sprovesti konkretne pojedinosti i primenjivati i sprovoditi ta načela, zavisi od vašeg sopstvenog rada kroz iskustvo. Ako i dalje ne možete da prozrete ta načela, niti znate kako da ih primenite, onda tragajte i razgovarajte u zajedništvu. Ako razgovor u zajedništvu ipak ne bude plodonosan, onda tražite savet od onih koji su na višem položaju od vas. Ukratko, bilo da se radi o nekoj vrsti osobe ili o odlučivanju koga unaprediti i koristiti, svaka odluka mora da se pridržava načela. Što se tiče određenih talentovanih pojedinaca, u situacijama kada niko ne može u potpunosti da ih prozre niti razume, oni mogu preliminarno da se unaprede i koriste u skladu s potrebama rada crkve – ne odlažite rad i ne odlažite gajenje ljudi; to je ključno. Neki ljudi pitaju: „Šta ako ih upotrebimo, a oni nešto zabrljaju u poslu? Ko će da snosi odgovornost?” Kada nekoga koristiš, da li je to isto kao da ga ostavljaš na pustom ostrvu, bez ikakve komunikacije? Zar zapravo oko njega nema mnogo drugih koji se bave konkretnim zadacima? Postoje načini da se sva ta pitanja reše; konkretno nadgledanjem, posmatranjem i razumevanjem, a ako uslovi dozvoljavaju, putem ličnog kontakta. Šta se tačno podrazumeva pod ličnim kontaktom? Podrazumeva se zajednički rad sa njim; proces rada je proces u kojem počinjemo da ga razumemo. Zar ga nećeš postepeno razumeti kroz jedan takav kontakt? Ako si u prilici da uspostaviš kontakt, ali to ne učiniš, već ga samo okreneš telefonom da postaviš nekoliko pitanja i na tome se završi, nemoguće ga je razumeti. Moraš da stupiš u kontakt sa onima s kojima to možeš da bi rešio probleme. Zbog toga starešine i delatnici ne smeju da budu lenji u svom poslu. Dakle, ako želiš da posmatraš i razumeš nekoga, kako to treba da uradiš? (Uspostavljajući kontakt s njim.) Tako je, zar ne? Ključ je u tome da uđete svim srcem u to! Informacije koje možete da držite u glavi mogu da se uporede sa majmunom koji bere kukuruz – bere dok hoda, ispada mu dok bere, i na kraju mu ostane samo jedan klip, što čitav trud čini uzaludnim. Kada se propoved završi, vi više ne možete da se setite o čemu ste pre toga razgovarali u zajedništvu; zašto je tako? (Ne ulazimo srcem u to.) Obično se ne usredsređujete na primenu istine, tako da se vaša srca ne usredsređuju na ta pitanja. Što se tiče toga kako da shvatite istinu i uđete u stvarnost, kako da spoznate sebe i kako da sa istinom prozrete suštinu raznih ljudi, događaja i stvari, vi nemate nikakav ulazak; zato te stvari nemaju temelj u vašim srcima. Što se tiče onih stvari koje uključuju ulazak u istina-stvarnost, vi se uvek osećate zbunjeno. Danas vi i dalje prisustvujete okupljanjima svake nedelje da biste slušali propovedi. Ako ne slušate propovedi, zar ono malo vere u Boga u vašim srcima ne bledi i nestaje malo-pomalo? To je opasan znak! Možete li da uđete srcem u to ili ne? Rekao sam vam sve pojedinosti; ako zaista imaš srca, bićeš u stanju da to učiniš. Ako nemaš srca, bez obzira na to kako govorim, nećeš razumeti. To je sve što se tiče našeg razgovora u zajedništvu o ovoj temi.

Osma stavka: Odmah prijavite i nastojte da rešite svaku pometnju i teškoću sa kojom se susretnete u radu (1. deo)

Starešine i delatnici moraju brzo da identifikuju i reše teškoće

Danas ćemo u zajedništvu razgovarati o osmoj odgovornosti starešina i delatnika: „Odmah prijavite i nastojte da rešite svaku pometnju i teškoću sa kojom se susretnete u radu.” Razotkrićemo razna ispoljavanja lažnih starešina u pogledu te odgovornosti. Hitno prijavljivavanje i nastojanje da se reši svaka pometnja i teškoća koja se susretne u radu – zar to nije deo posla i dužnosti starešina i delatnika? (Jeste.) Starešine i delatnici će se neizbežno suočiti sa nekim neprijatnim pitanjima u svom radu, ili će naići na teškoće izvan delokruga crkvenog posla, ili će naići na posebne slučajeve koji ne uključuju istina-načela, i neće znati kako da se nose s takvim situacijama. Ili, zato što su lošeg kova i stoga nisu u stanju da tačno dokuče načela, oni neizbežno nailaze na neke pometnje i teškoće koje je teško rešiti. Te pometnje i teškoće mogu se odnositi na pitanja korišćenja osoblja, na pitanja vezana za rad, na probleme koji proizilaze iz spoljašnjeg okruženja, na pitanja koja se tiču život-ulaska ljudi, prekida i ometanja koje izazivaju zli ljudi, kao i na pitanja uklanjanja ili proterivanja ljudi, i tako dalje. Za sva ta pitanja, Božja kuća ima konkretne zahteve i propise, ili postoje neka usmena uputstva. Pored tih konkretnih propisa, svakako da postoje i neki nepredviđeni posebni slučajevi. Što se tiče tih posebnih slučajeva, neke starešine mogu da se nose s njima tako što će se pridržavati načela koja zahteva Božja kuća, kao što su zaštita interesa Božje kuće, obezbeđivanje bezbednosti braće i sestara i održavanje nesmetanog rada crkve – i, štaviše, to čine veoma dobro – dok neke vođe to ne uspevaju. Šta treba da se uradi u vezi s problemima koji ne mogu da se reše? Neke starešine i delatnici su smeteni, ne mogu da uvide probleme, a čak i ako to uspeju, ne uspevaju da ih reše. Oni se na jedvite jade snalaze bez traženja rešenja od Višnjeg, naprosto govoreći braći i sestrama: „Rešite to sami; oslonite se na Boga i tražite rešenja od Boga”, i smatraju da su time sve rešili. Bez obzira na to koliko se problema nagomila, oni ne uspevaju sami da ih reše, ali to i ne prijavljuju nadređenima, niti traže način da ih reše, verovatno se bojeći da će ih Višnji prozreti i da će izgubiti ugled. Postoje i neke starešine i delatnici koji Višnjem nikada ne prijavljuju probleme, a Ja ne znam zašto je tako. Prijavljivanje nadređenima ne znači nužno da se nešto prijavljuje Višnjem; svakako se prvo može prijaviti okružnim ili regionalnim starešinama. A ako oni ne mogu da reše problem, onda možete da zamolite starešine i delatnike da to direktno prijave Višnjem. Ako zamoliš starešinu ili delatnika da prijavi neko pitanje Višnjem, da mu razjasni situaciju, može li on to pitanje samo da potisne i zanemari? Takvi ljudi su retki. Čak i ako zaista postoje takve starešine, i dalje možeš da razjasniš stvar sa drugim starešinama i delatnicima da bi razotkrio onoga koji potiskuje to pitanje i ne prijavljuje ga. Ako ni te druge starešine i delatnici ne prijavljuju to pitanje, postoji još jedno, poslednje sredstvo: možeš da pošalješ poruku sa veb-sajta Božje kuće da bi ona bila prosleđena Višnjem, čime će taj problem sigurno biti prijavljen Višnjem. To je zato što se Višnji već više puta bavio takvim pismima, da bi kasnije direktno poverio starešinama i delatnicima da se pozabave tim pitanjem. U stvari, postoji više načina za prijavljivanje problema nadređenima; lako je to obaviti, samo zavisi od toga da li osoba zaista želi da reši problem. Čak i ako nemaš poverenja u određenog starešinu ili delatnika, i dalje treba da veruješ da je Bog pravedan i da Višnji deluje u skladu sa istina-načelima. Ako nemaš pravu veru u Boga i ne veruješ da istina vlada u kući Božjoj, onda ne možeš ništa da postigneš. Mnogi ljudi ne shvataju istinu; oni ne veruju da istina vlada u kući Božjoj i nemaju bogobojažljivo srce. Oni uvek misle da belosvetski zvaničnici pokrivaju jedni druge i da je u Božjoj kući sigurno isto tako. Oni ne veruju da je Bog istina i pravednost. Stoga se takva osoba može nazvati bezvernikom. Međutim, mali broj ljudi je u stanju da prijavi stvarne probleme. Takvi ljudi se mogu nazvati ljudima koji štite interese Božje kuće; to su odgovorni ljudi. Neke starešine i delatnici ne samo da ne uspevaju da reše ozbiljne probleme kada na njih naiđu, već ih i ne prijavljuju nadređenima. Oni počinju da osećaju ozbiljnost problema tek kada ga Višnji istražuje. To odlaže stvari. Stoga, bez obzira da li ste običan brat ili sestra, ili vođa ili delatnik, kad god naiđete na problem koji ne možete da rešite i koji se odnosi na šira načela rada, treba da ga prijavite nadređenima i da pravovremeno potražite rešenje. Ako naiđete na pometnje ili teškoće, ali ih ne rešite, neki poslovi neće moći da napreduju; moraće da se ostave po strani i zaustave. To utiče na napredak rada crkve. Stoga, kada se pojave takvi problemi koji mogu direktno da utiču na napredak u radu, moraju blagovremeno da se otkriju i reše. Ako problem nije lako rešiti, morate da pronađete ljude koji shvataju istinu i ljude stručne u toj oblasti, a zatim da sednete s njima i zajedno istražite i rešite problem. Takvi problemi ne mogu da se odlažu! Svaki dan kašnjenja u njihovom rešavanju je dan kašnjenja u napredovanju posla. To ne ometa poslove jedne osobe; to utiče na rad crkve, kao i na to kako Božji izabranici obavljaju svoje dužnosti. Stoga, kada naiđete na pometnju ili teškoću te vrste, ona mora odmah da se reši, ne može da se odlaže. Ako zaista ne možete to da rešite, onda što pre prijavite Višnjem. On će direktno istupiti da ga reši ili da ti pokaže put. Ako starešina nije u stanju da se nosi sa takvim problemima i sedi na problemu umesto da ga prijavi Višnjem i zatraži rešenje od njega, onda je taj starešina slep; njegov mozak je mrtav i on je beskoristan. Treba ga otpustiti i odstraniti sa položaja. Ako ne bude odstranjen sa svog položaja, rad crkve neće moći da napreduje; biće uništen njegovim rukama. Zato to odmah mora da se reši.

Rad na produkciji filmova je takođe važna stavka za Božju kuću. Timovi za filmsku produkciju često nailaze na problem kada se svi spore oko scenarija. Na primer, reditelj smatra da se scenario razlikuje ili odstupa od stvarnog života i da bi krajnji proizvod delovao nerealno, pa želi da ga izmeni. Međutim, scenarista uporno tera svoje, veruje da je scenario napisan razumno i zahteva da se reditelj pridržava scenarija. Glumci takođe imaju svoje primedbe, ne slažu se ni sa scenaristom ni sa režiserom. Glumac kaže: „Ako režiser insistira da se tako snima, neću da glumim!” Scenarista kaže: „Ako režiser promeni scenario, onda ćete svi vi biti odgovorni za bilo koji problem koji se pojavi!” Reditelj kaže: „Ako me nateraju da snimam film tačno po scenariju i ako dođe do grešaka, Božja kuća će me pozvati na odgovornost. Ako želiš da snimam, to mora da se uradi na osnovu moje zamisli; ako nije tako, onda neću da snimam.” Sada su sve tri strane u ćorsokaku, zar ne? Posao očigledno ne može da se nastavi. Zar to nije pometnja? Dakle, ko je tu u pravu? Svako ima svoje teorije, svoje argumente i niko nije spreman na kompromis. Kada se tri strane nađu tako u ćorsokaku, ko izvuče najdeblji kraj? (Posao Božje kuće.) Posao Božje kuće je ometen i oštećen. Da li ste se osećali uznemireno i zabrinuto kada ste se suočili sa takvim situacijama? Ako niste, to dokazuje da niste zaista uložili svoje srce u to. Kada dođe do takvih pometnji i zastoja, neki ljudi se toliko uznemire da ne mogu ni da jedu ni da spavaju, misleći: „Šta treba da se radi? Svađe i tvrdoglavost ne vode nikuda. Zar to ne utiče na napredovanje snimanja? Kasnimo zbog toga već nekoliko dana i ne može više da se odlaže. Kako možemo da rešimo taj problem da bismo bili sigurni da će snimanje da prođe glatko i da posao neće da kasni? Kome treba da se obratimo da bismo rešili ovo pitanje?” Ako imaš smelosti, treba da tražiš rešenje od starešina, a ako oni ne mogu da ga nađu, treba što pre da ga prijaviš Višnjem. Ako zaista imaš obzira prema Božjim namerama, treba da učiniš sve što možeš da što pre rešiš problem; to je najvažnije. A ako nisi zabrinut? Možeš dobro da razmisliš o tome: „Oni nisu u pravu. Držaću se svog gledišta – sumnjam da mi išta mogu. Poješću nešto i dremnuću malo, popodne se ionako ne radi.” Noge ti postaju teške, u glavi ti se manta, srce gubi vitalnost i postaješ trom. Postoji gomila teškoća, ali ti si nepažljiv i trom, tako da ne postoji način da se problem reši. Zašto ne? Zato što ti nedostaje poriv i želja da to rešiš, tako da ne možeš da smisliš rešenje. Misliš: „Teškoće se ne javljaju često, niti se često dešava da posao stane. Iskoristiću ovu priliku da se odmorim par dana i malo opustim. Zašto da budem stalno umoran? Ako sada predahnem, niko neće moći ništa da kaže na to. Na kraju krajeva, ne zabušavam i nisam neodgovoran prema svom poslu. Želim da budem odgovoran, ali postoji ta teškoća na našem putu – ko će je rešiti? Kako možemo da snimamo, a da je ne rešimo? Ako postoje teškoće koje nas sprečavaju da snimamo, zar ne treba da predahnemo?” Kada ti se tako veliki problem ispreči, kakve će biti posledice ako se on ne reši odmah? Ako problemi i dalje iskrsavaju i nijedan ne može da se reši, može li posao nastaviti da napreduje? To će prouzrokovati neopisivo kašnjenje. Posao može samo da napreduje, a ne da ide unazad, tako da znajući da taj problem predstavlja teškoće, ne treba više da odugovlačiš; moraš brzo da ga rešiš. Kada se taj problem reši, požuri da rešiš i naredni kada iskrsne, nastojeći da ne gubiš vreme kako bi posao mogao nesmetano da se nastavi i završi po planu. Kako ovo zvuči? (Dobro.) Zbog svog stava, ljudi koji imaju srce suočavaju se s pometnjama i teškoćama. Oni ne gube vreme, ne izmišljaju izgovore i ne žude za telesnim uživanjem. Oni koji su bez srca, s druge strane, iskoristiće rupe u sistemu; izmišljaće izgovore i tražiće prilike da se odmore, radeći sve ležernim tempom i bez osećaja hitnosti ili nervoze, bez ikakve rešenosti da istrpe patnju ili plate ceh. I šta bude na kraju? Kada se suoče sa pometnjom ili teškoćama, svi se nađu u ćorsokaku nekoliko dana. Ni režiseri, ni glumci, ni scenaristi ne prijavljuju problem. Starešine su, pritom, slepe i ne mogu to da prepoznaju kao problem; čak i ako uspeju u tome, ali ne mogu sami da ga reše, ne prijavljuju ga nadređenima. Dok prijava prođe sve nivoe i stigne do Višnjeg, prođe deset dana ili pola meseca. Šta je urađeno tokom tih deset dana ili pola meseca? Da li je neko obavljao svoju dužnost? Ne, oni su uživali u bančenju! Zar se oni naprosto ne okorištavaju? Svi ti nadzornici koji ne mogu pravovremeno da traže rešenja za pometnje i teškoće na koje nailaze u svom radu, samo se okorištavaju, dani im prolaze bez ikakvog smisla. Ukratko, takvi ljudi su poznati kao „dokoličari”. Zašto „dokoličari”? Zato što ti ljudi ne pristupaju svojim dužnostima ozbiljno, odgovorno, strogo, niti pozitivno, već su površni, negativni i zabušanti, samo se nadaju da će se pojaviti neke teškoće ili zastoj kako bi imali izgovor da prekinu aktivnosti i prestanu sa radom.

Starešine i delatnici treba ne samo da blagovremeno reše pometnje i teškoće na koje se nailazi u radu, već i da blagovremeno provere i uvide ta pitanja. Zašto treba tako uraditi? Cilj je samo jedan: da se zaštiti Božje delo i rad Božje kuće, da se osigura da svaka stavka rada nesmetano napreduje i da se uspešno završi u planiranom roku. Da bi se obezbedilo nesmetano napredovanje posla, koja pitanja treba da se razreše? Prvo, od suštinskog je značaja da se pažljivo ukloni svaki kamen spoticanja ili prepreke koje ometaju rad crkve, da se ograniče bezvernici i zli ljudi kako ne bi mogli da izazivaju nevolje. Pored toga, nadzornici svake stavke rada i braća i sestre moraju da budu vođeni da shvate istinu i da pronađu put primene, da nauče da skladno sarađuju i nadgledaju jedni druge. Samo na taj način može da se garantuje završetak posla. Bez obzira na teškoće ili pometnje sa kojima se suočavaju, ako starešine i nadzornici ne mogu da ih reše, oni treba brzo da prijave probleme Višnjem i da traže rešenja. Starešine i nadzornici treba da, bez obzira na posao kojim se bave, daju prioritet rešavanju problema, rešavanju kako tehničkih problema, tako i načelnih pitanja vezanih za posao, kao i različitih teškoća sa kojima se ljudi susreću u pogledu svog život-ulaska. Ako ne možeš da rešiš pometnje i teškoće, nećeš moći dobro da obavljaš svoj posao. Stoga, kada naiđeš na neobične teškoće ili pometnje koje ne možeš da rešiš, treba odmah da ih prijaviš Višnjem. Ne gubi vreme, jer kašnjenje od tri do pet dana može da prouzrokuje gubitke u poslu, a ako se odloži za pola meseca ili mesec dana, gubici će biti preveliki. Štaviše, bez obzira o kojem se problemu radi, bavljenje njime mora da se zasniva na istina-načelima. Bez obzira na sve, nikada nemojte da koristite čovekove filozofije za ovozemaljsko ophođenje kada rešavate probleme. Nemojte da pretvarate ozbiljne probleme u manje, a zatim manje u nikakve, ili da samo izgrdite obe strane uključene u probleme, a zatim da ih pomirite nečim prijatnim, uvek pribegavajući pregovorima i nagovaranju, bojeći se eskalacije problema. To dovodi do toga da se problemi ne rešavaju na osnovnom nivou, što ostavlja dugosežne probleme. Zar to nije način da se samo pokuša da se izglade stvari? Ako osećaš da si iscrpeo sva ljudska rešenja za problem i da se on zaista ne može rešiti, i uopšte ne možeš da pronađeš načela za tehnička pitanja u okviru posla, onda treba brzo da prijaviš ta pitanja Višnjem i da tražiš rešenja bez odlaganja ili odugovlačenja. Svaki problem koji ne može da se reši treba odmah prijaviti Višnjem kako bi se potražilo rešenje. Kako vam zvuči ovo načelo? (Dobro.)

Da li se timovi za filmsku produkciju i pisanje scenarija često nađu u ćorsokaku zbog problema sa snimanjem? Svako ima svoje mišljenje i nisu u stanju da postignu dogovor, stalno se prepiru. Mogu li starešine da reše ta pitanja kada iskrsnu? (Ponekad mogu.) Da li ste se ikada susreli sa situacijom u kojoj je starešina rešio neke probleme kroz razgovor u zajedništvu, a da je to zvučalo savršeno razumno i teoretski solidno, ali još uvek niste bili sigurni da li je to u skladu sa zahtevima Božje kuće ili sa istina-načelima? (Jesmo.) Šta ste radili u takvim situacijama? (Ponekad bismo se obratili Višnjem.) To je ispravan pristup. Da li ste ikada bili u situaciji u kojoj ste odlučili da se ne raspitate o nekom pitanju jer ste videli da je Višnji brat prilično zauzet i mislili ste da je u redu sve dok je stvar teoretski ispravna, a zatim ste odlučili da ipak snimate bez obzira na to da li je to u skladu sa istinom ili ne? (Ranije smo imali ozbiljnih problema s tim. To je dovelo do toga da moramo ponovo da radimo isti posao i izazvalo prekide i ometanja u radu.) To je ozbiljna situacija! Mnogi problemi sa kojima se suočavaju timovi za filmsku produkciju su u stvari odgovornost tima za pisanje scenarija. Na primer, ako se ispostavi da se film svodi na dva i po sata besmislene radnje, scenaristi snose najveću odgovornost. Ali šta je sa odgovornošću režisera? Ako je scenario besmislen, da li bi režiseri trebalo to da uvide? Teoretski bi trebalo. Međutim, režiseri i dalje mogu mesecima da troše znatnu radnu snagu, materijalna sredstva i novac da bi završili snimanje pod takvim okolnostima. Koja je to vrsta problema? Koja je vaša odgovornost kao režisera? Kada dobijete scenario, trebalo bi da pomislite: „Ovaj scenario je dugačak i prilično bogat sadržajem, ali mu nedostaje suština, nedostaje mu tema; čitava postavka nema dušu. Ovaj scenario ne može da se snima; mora da se vrati scenaristima da ga preprave.” Da li ste u stanju da to učinite? Da li ste ikada vratili scenario? (Ne.) Da li zato što ne možete da vidite probleme ili zato što se plašite da ih vratite? Ili se plašite da će vas neko osuđivati, govoreći: „Oni su ti dali ovaj gotov scenario, a ti si ga odbio samo jednom rečju i poslao ga nazad – da nisi previše nadmen?” Čega se to plašite? Videli ste problem, pa zašto onda ne biste vratili scenario piscima? (Nismo odgovorni za naš rad na produkciji filma.) Pored crkvenih starešina, reditelji treba da deluju kao nadzornici timova za filmsku produkciju, oni treba da odlučuju i da imaju poslednju reč. Imajući u vidu da si ti režiser, treba da preuzmeš punu odgovornost za ovo pitanje i da pažljivo proveravaš scenario od trenutka kada ga dobiješ. Recimo da dobiješ scenario i pregledaš ga od početka do kraja, i učini ti se da je sadržaj prilično dobar. Ima suštinu i temu, zaplet se vrti oko glavne priče, a čini se da sveukupni scenario nema većih problema – izgleda dobro, vredi ga snimiti, te scenario može da se prihvati. Međutim, ako je scenario podugačak, ako pripoveda nečiju priču od početka do kraja bez usredsređenosti ili jasne teme, ako ostaje nejasno šta je cilj i koja je poruka scenarija, šta namerava da postigne kod gledalaca ili koja je njegova središnja ideja i duhovno značenje – da je to u suštini samo besmislica, brljav scenario – da li takav scenario može da se prihvati? Šta bi režiseri trebalo da urade u takvoj situaciji? Oni moraju da vrate scenario i da scenaristima predlože šta treba da se izmeni. Ljudi iz tima za pisanje scenarija mogu da se protive i kažu: „Ovo nije fer! Ko je on da prerađuje scenario koji smo mi napisali? Zašto on odlučuje o tome? Božja kuća treba da postupa sa ljudima pravično i razumno!” Šta treba raditi u takvim situacijama? Ako režiseri uvide probleme u scenariju, ne treba da žure da donesu odluku, već treba da razgovaraju u zajedništvu sa crkvenim starešinama i članovima tima za filmsku produkciju. Ako svi, na osnovu svog iskustva u svetu filma i razumevanja scenarija, jednoglasno smatraju da scenario nije u skladu sa merilima i veruju da bi njegovo snimanje ne samo odložilo rad na filmskoj produkciji, već bi i potrošilo sva potrebna ljudska, materijalna i novčana sredstva, a niko ne može da snosi takvu odgovornost, onda taj scenario treba vratiti. Besmisleni scenario ni u kojem slučaju ne treba da bude snimljen; to je načelo. Ako svi imaju isto mišljenje o scenariju, onda scenaristi treba to bezuslovno da prihvate i preprave scenario prema predlozima tima za filmsku produkciju. Ako i dalje postoje neslaganja, članovi i starešine sa obe strane mogu zajedno da rasprave čiji su argumenti u skladu sa istina-načelima. Ako se zastoj nastavi i ne dođe se ni do kakvog zaključka, treba koristiti poslednje sredstvo, a to je osma odgovornost starešina i delatnika o kojoj danas razgovaramo u zajedništvu: „Odmah prijavite i nastojte da rešite svaku pometnju i teškoću sa kojom se susretnete u radu.” Pitanja koja su na mrtvoj tački i ne mogu da se reše poznata su kao pometnje i teškoće. Svaka strana smatra da je u pravu i ne dolazi se ni do kakvog rešenja. Stalno menjanje stavova čini problem nejasnim, zamagljuje svačije razumevanje svih pojedinosti problema i pravca kojim treba da se krene. U ovom trenutku, starešine i delatnici treba da preuzmu svoju odgovornost da blagovremeno izveštavaju i traže rešenja za ta pitanja i pometnje koje se pojavljuju u radu, nastojeći da ih brzo reše i tako ne dozvole da posao kasni, a još više da ne dozvole da se pitanja i pometnje gomilaju. Pravovremeno prijavljivanje i traženje rešenja ovih problema – zar to ne funkcioniše? Zar to nije dokaz ozbiljnog i odgovornog odnosa prema radu? Zar to nije obavljanje dužnosti srcem? Zar to nije odanost? (Jeste.) To je odanost dužnosti.

Starešine i delatnici zaduženi za rad moraju odmah da primete i reše sve probleme koji se pojave u poslu, jer samo tako može da se obezbedi nesmetan napredak rada. Svim starešinama i delatnicima koji ne mogu da reše probleme nedostaje istina-stvarnost i oni su lažne starešine i delatnici. Svako ko otkrije probleme, ali ne uspe da ih reši, pa ih izbegava ili prikriva, bezvredan je čovek koji samo sabotira posao. Sporna pitanja moraju da se rešavaju kroz razgovor u zajedništvu i diskusijom. Ako to ne da očekivane rezultate, već još više zamuti vodu, onda bi najviši starešina trebalo lično da preuzme odgovornost za rešavanje problema, da odmah predloži rešenja i metode, istovremeno posmatrajući, razumevajući i procenjujući kakav će biti ishod te situacije. Kada razmirice i dalje traju oko nekog problema i ne može da se donese odluka, pitanje mora što pre da se prijavi Višnjem kako bi se potražilo rešenje, a ne samo da se pokušava da se stvari izglade, da se čeka ili odugovlači, a svakako ne da se pitanje ignoriše. Da li tako rade vaše sadašnje starešine i delatnici? Oni treba odmah da isprate šta se dešava i da guraju posao napred, dok istovremeno identifikuju razne sukobe koji se javljaju u poslu i da pritom ne previde razna manja pitanja. Kada se uvide značajni problemi, glavne starešine i delatnici treba da budu prisutni da bi učestvovali u njihovom rešavanju, da bi ispravno razumeli sve pojedinosti, razlog nastanka problema i perspektive učesnika, kako bi tačno dokučili šta se zapravo dešava. Istovremeno, trebalo bi da učestvuju u razgovoru u zajedništvu, u diskusijama, pa čak i da se uključe u raspravu o tim pitanjima. To je neophodno; učešće je ključno, jer ti pomaže da prosudiš i rešavaš probleme koji se javljaju u poslu. Ako samo slušaš i ne učestvuješ, ako uvek stojiš sa strane skršenih ruku i ponašaš se kao neko ko sedi na času, smatrajući da problemi koji se javljaju u poslu nisu tvoja briga i da nemaš nikakvo posebno gledište niti stav o tom pitanju, onda si očigledno lažni starešina. Kada se budeš uključio, tačno ćeš znati koji su se problemi pojavili u radu, šta ih je izazvalo, ko je odgovoran, šta je ključno pitanje i da li je to zbog ljudskih predstava i zamisli ili tehničke i stručne neadekvatnosti – sve to mora biti razjašnjeno da bi se problemi rešili na pravičan način. Kada učestvuješ u tom poslu i otkriješ da probleme nije stvorio čovek, niti da ih je neko namerno izazvao, a ipak ti je teško da odrediš suštinu problema i ne znaš kako da ga rešiš, dok se obe strane već dugo raspravljaju, ili kada su svi uložili svoje srce i trud problemu, a još uvek ne mogu da ga reše i nisu u stanju da pronađu načela, niti pravac, što dovodi do zastoja u poslu, a takođe se plašiš da bi nastavak izazvao dodatne greške, prekide i negativne posledice, šta onda treba da uradiš? Ono što starešine i delatnici najpre treba da urade nije da razgovaraju o kontramerama ili rešenjima sa svima, već da o tome što pre obaveste Višnjeg. Starešine i delatnici treba da sažmu i zabeleže probleme u poslu i da ih odmah prijave Višnjem bez odugovlačenja, čekanja ili oslanjanja na sreću, misleći da prespavana noć može da donese nadahnuće ili iznenadnu jasnoću – što je retka pojava koja se verovatno neće dogoditi. Dakle, najbolje rešenje je da prijavite problem Višnjem i potražite rešenje što je pre moguće, obezbeđujući tako najbrže moguće rešavanje problema; tako se zaista obavlja posao.

Pometnje i teškoće sa kojima se starešine i delatnici često susreću u svom poslu

I. Pometnje

Na osnovu sadržaja o kojem smo upravo razgovarali, hajde da rezimiramo šta se tačno podrazumeva pod „pometnjama” i „teškoćama”. Te dve stvari nisu iste. Prvo ću objasniti termin „pometnja”. Pometnja je kada ne možete da prozrete nešto; ne znate kako da sudite ili razlučite na način koji je u skladu s načelima ili koji je tačan. Čak i ako možete donekle da ga prozrete, ipak niste sigurni da li je vaš stav tačan, ne znate kako da se nosite s tim pitanjem, niti kako da ga rešite i teško vam je da dođete do bilo kakvog zaključka. Ukratko, niste sigurni i ne možete da odlučite. Ako ne razumete ni delić istine i niko drugi ne reši problem, on onda postaje nerešiv. Zar to nije težak izazov? Kada se suoče sa takvim problemima, starešine i delatnici treba da ih prijave Višnjem i da traže od Višnjeg kako bi brže rešili probleme. Da li se često suočavate s pometnjama? (Da.) Redovno suočavanje s pometnjama je samo po sebi problem. Recimo da imaš problem, a ne znaš kako da ga rešiš na pravi način. Neko predlaže rešenje za koje ti misliš da je razumno, dok druga osoba predlaže drugo rešenje koje ti takođe deluje da je razumno, i ako ne možeš jasno da vidiš koje je rešenje prikladnije, pri čemu se mišljenja svih razlikuju i niko ne shvata osnovni uzrok ili suštinu problema, onda će se greške sigurno pojaviti prilikom rešavanja problema. Dakle, za rešavanje problema ključno je i važno utvrditi njegov osnovni uzrok i suštinu. Ako starešine i delatnici nisu pronicljivi, ne uspevaju da shvate suštinu problema i ne mogu da dođu do ispravnog zaključka, oni moraju odmah da prijave problem Višnjem i da traže rešenje od njega; to je neophodno i nije preterana reakcija. Nerazrešeni problemi mogu dovesti do teških posledica i uticati na rad crkve – to mora da bude jasno. Ako si preplašen, ako si uvek u strahu da će Višnji da prozre tvoju pravu meru ili da bi mogao da izmeni tvoju dužnost ili da te otpusti kada vidi da nisi u stanju da radiš stvaran posao, i zato se ne usuđuješ da prijaviš problem, to lako može da prouzrokuje kašnjenja u poslu. Ako naiđeš na pometnje koje ne možeš sam da rešiš, ali ih ne prijavljuješ Višnjem, kada to dovede do teških posledica i Višnji te smatra odgovornim, bićeš u gadnom sosu. Zar nisi sam kriv? Kada se suočiš sa takvim pometnjama, ako starešine i delatnici nisu odgovorni i samo izgovaraju neke doktrine i primenjuju neke propise kako bi površno rešili problem, onda pitanje ostaje nerešeno i stvari ostaju tamo gde jesu, posao ne može da napreduje. To je upravo ono što se dešava kada se pometnje ne reše; to prilično lako dovodi do kašnjenja.

Kada dođe do pometnje, neke starešine i delatnici mogu da osete da se javio problem, dok druge starešine i delatnici nisu u stanju to da primete – ovi potonji imaju preterano loš kov, tupi su i glupi; nedostaje im osetljivost za bilo koji problem. Bez obzira na to koliko je velika pometnja koja se javila, ono što oni pokazuju jesu otupelost i glupavost; oni zanemaruju problem i pokušavaju da ga zaobiđu – to su lažne starešine koje se ne bave stvarnim poslom. One starešine i delatnici koji poseduju određeni kov i radnu sposobnost u stanju su da shvate kada se pojave takve situacije: „Ovo je problem. Moram to da pribeležim. Višnji nikada ranije nije pominjao ovu vrstu problema i prvi put se sa time susrećemo, koja li su tačno načela za rešavanje ove vrste situacije? Kako treba rešiti ovaj konkretan problem? Čini mi se da mi intuicija nešto govori, ali ne uspevam jasno da razaznam šta, i već imam određeni stav prema takvim stvarima, ali imati samo stav nije dovoljno; ključno je tražiti istinu da bi se problem rešio. Moramo da iznesemo ovo pitanje pred sve u zajedništvu i da svi zajedno o tome razgovaramo.” Ako posle zajedništva i diskusije i dalje nema rešenja kako da se postupi, ako nema preciznog plana primene za rešavanje problema, a pometnja je i dalje prisutna, onda mora da se traži rešenje od Višnjeg. U ovom trenutku, odgovornost je starešina i delatnika da zabeleže tačke pometnje vezane za taj problem, tako da kada dođe vreme mogu jasno da objasne šta tačno izaziva pometnju i šta se tačno traži. To je ono što starešine i delatnici treba da rade.

II. Teškoće

A. Šta su teškoće

Hajde sada da pogledamo pojam „teškoće”. Doslovno gledano, teškoće su ozbiljnije od pometnji. Dakle, na šta se teškoće tačno odnose? Neka neko objasni. (Bože, teškoće shvatamo kao stvarne probleme s kojima se susrećemo, koje smo već pokušali da rešimo, ali još uvek nismo uspeli; to se smatra teškoćama.) (Da se nadovežem, ponekad se može naići na neke veoma zamršene probleme koji se nikada ranije nisu pojavili, s kojima niko nema iskustvo, zbog kojih su svi potpuno zbunjeni i ne znaju šta da misle, niti imaju neke ideje – takvi problemi su veoma izazovni.) Veoma izazovni problemi se nazivaju teškoćama, zar ne? Najjednostavnije, najdirektnije objašnjenje teškoća je da su to problemi koji stvarno postoje. Na primer, nečiji kov, stručne veštine, telesne bolesti, kao i pitanja okoline i vremena i tako dalje, ti problemi koji stvarno postoje nazivaju se teškoćama. Međutim, osma odgovornost starešina i delatnika o kojoj sada razgovaramo u zajedništvu je da oni moraju odmah da prijave i traže kako da reše pometnje i teškoće na koje se nailazi u poslu. Teškoće navedene ovde nisu one opšte definisane, problemi koji stvarno postoje, već posebno nezgodna pitanja koja se susreću u poslu i koja ne mogu da se reše. Kakvi su to problemi? To su spoljni poslovi koji nisu posebno povezani za istina-načela. Iako ta pitanja ne uključuju istina-načela, ona su zamršenija od opštih problema. Kako su zamršenija? Na primer, ona uključuju pravne i vladine propise ili se tiču bezbednosti nekih ljudi u crkvi, i tako dalje. Sve su to teškoće sa kojima se susreću starešine i delatnici u svom radu. Na primer, kada se u inostranstvu veruje u Boga, bez obzira na to u kojoj zemlji neko živi, sav crkveni rad i okruženje braće i sestara moraju da budu u skladu sa propisima lokalne uprave i neophodno je poznavati lokalne zakone i javne politike. Ta pitanja uključuju povezivanje sa spoljnim svetom i bavljenje spoljnim poslovima; ona su relativno složenija u poređenju sa unutrašnjim pitanjima crkvenog osoblja. U čemu je složenost? Ne svodi se sve samo na govorenje ljudima u crkvi da se pokoravaju Bogu, da budu poslušni, da primenjuju istinu, da odano obavljaju dužnost i da shvate istinu i da pitanja rešavaju u skladu s načelima – izgovaranje svega toga ne rešava te probleme. Namesto toga, potrebno je razumeti svaki aspekt zakona, pravila i propisa date zemlje, kao i lokalne običaje i prakse, između ostalog. Postoji mnogo faktora koji su uključeni u ove spoljne poslove i uobičajeno je da se pojave neočekivani problemi ili problemi koje je teško rešiti korišćenjem crkvenih načela, a pojava tih problema stvara teškoće. Na primer, ako unutar crkve neki ljudi površno obavljaju svoje dužnosti, ti problemi mogu da se reše razgovorom u zajedništvu o istini, orezivanjem ili pružanjem pomoći i podrške. Ali da li ti van crkve možeš da koristiš ta načela i metode za rešavanje stvari? Može li taj pristup da reši takve probleme? (Ne može.) Šta treba raditi u takvim situacijama? Za rešavanje i reagovanje na takve probleme moraju da se koriste neke mudre metode. U procesu bavljenja tim spoljnim poslovima, Božja kuća je takođe postavila neka načela, ali bez obzira na to kako se ona objašnjavaju, teškoće svakakvih vrsta se i dalje često javljaju. Zato što su ovaj svet, ovo društvo i ovaj ljudski rod previše mračni i previše komplikovani, i zbog ometanja zlih sila velike crvene aždaje bavljenje spoljnim poslovima će uvek dovesti do nekih neočekivanih i dodatnih teškoća. Kada se ove teškoće pojave, ako vam je dato samo jednostavno načelo, koje glasi: „Samo se pokorite Božjim uređenjima; sve je orkestrirano od strane Boga, samo zanemarite problem”, može li to da reši problem? (Ne može.) Ako problem ne može da se reši, onda dolazi do toga da sredina u kojoj braća i sestre obavljaju svoje dužnosti i njihova životna okolina budu ometeni, zlostavljani i oštećeni. Zar to neće dovesti do pojave teškoća? Šta treba raditi u takvim situacijama? Može li se to rešavati brzopleto? Očigledno da ne. Neki kažu: „Možemo li onda to da rešimo pravnim sredstvima?” Mnoge stvari ne mogu da se reše zakonskim putem. Na primer, na mestima gde se velika crvena aždaja petlja i meša, može li zakon da reši probleme? Zakon tu nije nimalo delotvoran. Na mnogim mestima, ljudska moć često prevazilazi zakon, tako da nemojte da očekujte da rešavate probleme oslanjajući se na zakon. Nije pogodno rešavati ih ni ljudskim metodama, niti brzopleto Šta treba da rade starešine i delatnici u takvim situacijama? Mogu li oni koji samo znaju da izgovaraju reči i doktrine da reše te probleme kada se pojave? Zar to nisu posebno nezgodna pitanja? Da li misliš da bi angažovanje advokata i odlazak na sud radi njihovog rešavanja urodilo plodom? Da li ti ljudi shvataju istinu? Na ovom svetu nema mesta za razboritost; sudije čak ni u zemljama u kojima se zakon izuzetno poštuje ne postupaju uvek u skladu sa zakonom, već prilagođavaju svoje presude na osnovu toga ko su stranke, bez pravičnosti. U svim delovima ovog sveta, ljudi se oslanjaju na silu, na moć, kako bi dali veću težinu svojim rečima. Dakle, na šta treba da se oslonimo mi koji verujemo u Boga? Treba da se ophodimo prema ljudima i da obavljamo stvari u skladu sa Božjim rečima, u skladu sa istinom. Ali može li sve ići glatko za nas u svetu ako se oslanjamo na Božje reči i istinu? Ne, ne može; za to je potrebna mudrost. Stoga, kada se starešine i delatnici suočavaju sa takvim problemima, ako smatraju da je stvar izuzetno značajna i strahuju da bi mogli da je pogrešno reše i tako donesu nevolje Božjoj kući, uzrokujući neželjene uticaje ili posledice, onda su takva pitanja za njih teškoće. Kada se suoče sa teškoćama koje ne mogu da reše, moraju odmah da ih prijave Višnjem i da traže odgovarajuće metode za rešavanje problema; to je ono što starešine i delatnici treba da rade.

B. Ispravna gledišta i stavovi koje treba imati prilikom suočavanja s teškoćama

Ono što treba da vam objasnim ovde nije usmereno samo na starešine i delatnike, već i na sve prisutne – to je najvažnije načelo. Gde god da obavljaš crkveni posao, svoje dužnosti ili propovedaš jevanđelje, uvek će biti izazovnih situacija. Čak je i Božje delo prepuno teškoća – da li ste svi primetili tu činjenicu? Iako možda ne znate ili jasno ne razumete specifičnosti, svi ste svesni ukupnih okolnosti. Širenje Božjeg dela jevanđelja nije mirna plovidba, i svi vi treba da budete mentalno pripremljeni i da to prepoznate. Ova utvrđena činjenica je izložena ovde, pa kakav stav treba da zauzmemo prema tim stvarima da bi bio najprikladniji, najrazumniji i najispravniji? Da li je u redu biti stidljiv i uplašen u sebi? (Nije.) Pošto nije u redu biti stidljiv i uplašen, da li je onda u redu imati stav i stanovište da se ne bojiš ni neba ni zemlje, da si neprijatelj sa celim svetom, da se do kraja odupireš celom svetu i da ideš protiv većine? (Nije.) Da li je to razumnost normalne ljudskosti ili brzopletost? Sva ova netačna gledišta su odraz brzopletosti, a ne istinske vere. Koja su onda gledišta i stavovi tačni? Dozvolite mi da vam navedem nekoliko. To je prvo gledište koje ljudi treba da imaju: Bilo da su u inostranstvu ili u Kini, svesrdno se davati Bogu i obavljati svoje dužnosti je najpravedniji povod među čitavim ljudskim rodom od davnina do danas. Naše obavljanje dužnosti je otvoreno i iskreno, a ne tajnovito, jer ovo što sada radimo je najpravednija stvar među ljudskim rodom. Na šta se odnosi ovo „najpravednija”? Odnosi se na istinu, na Božju volju, na uređenja i naloge Stvoritelja; to potpuno prevazilazi ljudski moral, etiku i zakone i povod je koji se sprovodi pod vođstvom i brigom Stvoritelja. Zar to nije najispravnije gledište? Kao prvo, to gledište je zaista činjenica koja postoji; kao drugo, to je i najispravnije priznanje dužnosti koju neko obavlja. To je drugo gledište koje ljudi treba da imaju: Bog je suveren nad svim stvarima i svim događajima. Svime, uključujući tu i svetske vladare i bilo koju silu, religiju, organizaciju i etničku pripadnost u svetu, vlada i kontroliše Božja ruka – ničija sudbina ne kontroliše samu sebe. Mi nismo izuzetak; nad našim sudbinama vlada i njima upravlja Božja ruka, i niko ne može da promeni pravac gde idemo i gde ćemo da budemo, niti iko može da promeni našu budućnost i odredište. Kako Biblija kaže: „Srce je carevo, kao korito reke, u rukama Jahvea, koji ga vodi kud je Njemu volja” (Priče Solomonove 21:1). Koliko to samo još više važi za sudbine nas, beznačajnih ljudi! Vladavina i sistem vladara zemlje u kojoj boravimo, kao i životna sredina te zemlje, bilo da su preteći, neprijateljski ili prijateljski nastrojeni prema nama – sve je to pod Božjom neprikosnovenošću, i nemamo o čemu da brinemo, niti zašto da budemo zabrinuti. To je gledište koje ljudi treba da zauzmu i svest koju treba da imaju, kao i istina koju treba da poseduju i shvate. I to je treće gledište, koje je takođe, naravno, i najvažnije: Bez obzira na to gde živimo, u kojoj zemlji, i bez obzira na naše sposobnosti ili kov, mi smo samo jedan deo mase beznačajnih stvorenih bića. Jedina odgovornost i dužnost koju treba da ispunimo je da se potčinimo Stvoriteljevoj neprikosnovenosti, uređenjima i orkestracijama; ne postoji ništa drugo, vrlo je jednostavno. Iako se trenutno nalazimo u slobodnoj zemlji i u slobodnom okruženju, ako jednog dana Bog podigne neprijateljsku silu da nas progoni i povredi, ne bi trebalo da imamo nikakvih pritužbi. Zašto ne treba da imamo pritužbe? Zato što smo dugo bili pripremani; naša obaveza, odgovornost i dužnost je da se potčinimo svemu što Bog čini, svemu što Bog orkestrira. Da li je to pokornost istini? Da li je to stav koji ljudi treba da zauzmu? (Da.) Ako se jednog dana celo čovečanstvo i cela okolina okrenu protiv nas i suočimo se sa smrću, da li treba da imamo pritužbe? (Ne treba.) Neki kažu: „Zar nas Bog nije odveo preko okeana da više ne bismo morali da trpimo Sotonin okrutni progon? Zar to nije bilo da bismo mogli slobodno da obavljamo svoje dužnosti i udišemo vazduh slobode? Zašto onda Bog i dalje namerava da se suočimo sa smrću?” Te reči nisu tačne. Pokoravanje Božjim orkestracijama i uređenjima je stav, stav koji ljudi treba da imaju prema Bogu, prema Božjoj neprikosnovenosti. To je stav koji stvoreno biće treba da poseduje.

Postoji još jedna najvažnija stvar koju ljudi treba da shvate: Iako je u inostranstvu relativno stabilno i slobodno, i dalje je teško izbeći često uznemiravanje od strane velike crvene aždaje. Kada se suoče sa uznemiravanjem velike crvene aždaje, neki ljudi se zabrinu: „Moć velike crvene aždaje je ogromna. Može da plati važne ličnosti širom sveta da joj služe, da rade u njeno ime. Dakle, čak i ako pobegnemo u inostranstvo, još uvek smo u opasnosti, još uvek smo u neposrednoj opasnosti! Šta možemo da uradimo?” Svaki put kada čuju te vesti, neki ljudi postaju zabrinuti i uplašeni, želeći da naprave kompromis, želeći da pobegnu, ne znajući gde da se sakriju. Kad god se to desi, neki misle: „Svet je tako ogroman, ali ja nemam gde da se denem! Zbog moći velike crvene aždaje trpim progon, pa čak i van domašaja njene vlasti, zašto me ona i dalje uznemirava? Moć velike crvene aždaje je prevelika; čak i ako pobegnem na kraj sveta, kako to da je ona ipak u stanju da me pronađe?” Ljudi ne mogu da ne budu prestravljeni i nesigurni u to šta treba da rade. Da li je to ispoljenje vere? U čemu je tu problem? (Nedostatak vere u Boga.) Da li je to samo nedostatak vere u Boga? Da li duboko u sebi osećate da manje vredite od drugih? Da li se osećate pomalo tajnovito, kao lopov, dok verujete u Svemogućeg Boga i obavljate svoju dužnost u crkvi? Da li se osećate donekle inferiorno u odnosu na one u religioznom svetu? „Pogledajte njihovu moć; imaju zvanične sveštenike i velike katedrale koje država priznaje, kakav je to luksuz! Imaju horove i preduzeća u raznim zemljama. A pogledaj nas, uvek nas zlostavljaju, suočavamo se sa proterivanjem gde god da krenemo – zašto smo mi drugačiji? Zašto ne možemo da se otvoreno izražavamo o tome gde god da idemo? Zašto moramo da živimo tako bedno? Konkretno, postoji sva ta negativna propaganda na internetu. Zašto druge crkve to ne trpe, zašto mi uvek moramo da trpimo te stvari? Drugi vernici otvoreno objavljuju svoju veru u hrišćanstvo gde god da odu, ali mi koji verujemo u Svemogućeg Boga se ne usuđujemo da govorimo otvoreno, plašeći se da bi loši ljudi mogli da nas prijave i da ćemo onda biti uhapšeni.” Nedavno sam čuo da je osoba koja tvrdi da je državni zvaničnik postavila nekoliko pitanja nekoj braći i sestrama. Videvši da ih zvaničnik ispituje, oni su se uplašili i otkrili sve što su znali, odgovarajući na sve što ih je pitao. Zašto je takvo njihovo ponašanje problematično? Ti veruješ u Boga – zašto bi se plašio zvaničnika? Ako nisi učinio ništa nezakonito, nema potrebe da se plašiš. Ako imaš istinu, zašto se plašiš đavola i Sotone? Da li misliš da verovanje u Boga nije pravi put? Da li osećaš da si uradio nešto nezakonito? Zašto se onda plašiš zvaničnika? Zar takvi ljudi nisu bezumni i neuki? Neki ljudi su u velikoj meri bili žrtve potrage i progona u kontinentalnoj Kini; nakon što su došli u inostranstvo, da li se osećaju krivim zbog verovanja u Boga? Da li se osećaju osramoćeno zbog progona velike crvene aždaje? Da li se stide da se suoče sa svojim precima i da li su obeščašćeni zato što su bili primorani da pobegnu u inostranstvo da bi verovali u Boga i obavljali svoju dužnost? Da li oni vide sotonski režim i versku zajednicu kako se neprijateljski odnose prema Bogu i crkvi i osećaju se manje vrednim, možda čak osećaju i veću sramotu nego da su počinili neki zločin? Da li imate taj osećaj? (Ne.) Možda spolja odmahujete glavom, ne želeći da se bavite tim mislima i osećanjima, ali kada se suočite sa stvarnim situacijama, mentalitetom osobe, njenim ponašanjem i nesvesnim radnjama koje preduzima, sve to neizbežno razotkriva najdublje, najskrivenije aspekte njenog srca. O čemu je ovde reč? Ako nemaš te stvari, zašto se plašiš? Da li se osoba koja nije prekršila zakon plaši policije? Da li se plaši sudije? Ne. Policije se najviše plaše samo oni koji su prekršili zakon, i samo je se još Kinezi, koji su navikli da ih policija ugnjetava, najviše plaše, jer za policiju Komunističke partije Kine ne važi zakon i ona radi šta god hoće. Stoga, kada Kinezi prvi put stignu u inostranstvo, uplaše se čim ugledaju policiju. To je rezultat straha stečenog od vladavine velike crvene aždaje, to je nešto što se otkriva u njihovoj podsvesti. U zapadnim zemljama, tvoj status je legalan, imaš pravo boravka, nisi prekršio nijedan zakon, niti si radio protiv države i nisi počinio nijedno krivično delo. Bez obzira na to koliko kontroverzi tvoja vera može da izazove u verskoj zajednici, jedna činjenica ostaje izvesna: tvoju veru štiti zakon, ona je zakonita i slobodna, i to je tvoje legitimno ljudsko pravo. Nisi prekršio nijedan zakon, pa ako neko tvrdi da je policajac i pita te: „Da li veruješ u Svemogućeg Boga? Pokaži mi svoju ličnu kartu! Odakle si? Koliko imaš godina? Koliko godina si vernik? Gde živiš? Reci mi svoju adresu!” Šta bi mu odgovorio? Na prvo pitanje: „Da li veruješ u Svemogućeg Boga?” Kako bi ti na to odgovorio? (Da.) Zašto biste rekli „da”? Da li je to zasnovano na činjenicama? Ili je to tvoja građanska odgovornost da moraš da kažeš „da” ako te pitaju? Ili te je Bog uputio da kažeš „da”? Na osnovu čega to kažete? Što se tiče druge stvari koju su tražili: „Pokaži mi tvoju ličnu kartu!” da li biste je pokazali? (Ne.) A treće pitanje: „Gde živiš? Zapiši svoju adresu.” Da li biste je zapisali? (Ne.) Četvrto pitanje: „Koliko godina veruješ u Boga? Ko te je uveo u veru? Zašto veruješ? Koliko godina si u inostranstvu?” Da li biste odgovorili na ta pitanja? (Ne.) Peto pitanje: „Šta radiš ovde? Ko ti je vođa?” Da li biste odgovorili na to? (Ne.) Zašto ne? (Nisam u obavezi da mu kažem.) Hajde onda da se vratimo na prvo pitanje: ako te pita da li veruješ u Svemogućeg Boga, svi ste jednoglasno rekli da ćete odgovoriti sa „da”. Da li je taj odgovor tačan? (Nije.) Zašto nije tačan? (Zato što je vera lična sloboda. Policija nema ovlašćenja da se meša. Dakle, imam pravo da im ne kažem.) Zašto im ne bi rekao? (Zato što prvo moram da razjasnim zašto me ispituje, u kojem svojstvu to radi i da li je to njegovo ispitivanje zakonito ili ne. Ako su njegova namera i identitet nejasni, nisam u obavezi da odgovorim na njegova pitanja.) Ta izjava je tačna. U početku ste svi izjavili da ćete odgovoriti sa „da”, ali kako sam nastavio da pitam, počeli ste da osećate da nešto nije u redu, osećajući da vaš odgovor nije tačan. Da li ste ustanovili u čemu je problem? U ovakvom slučaju, treba da imate sledeće razumevanje: verovanjem u Boga mi nismo prekršili nijedan zakon, mi nismo kriminalci, mi imamo svoja ljudska prava i slobodu. Niko ne može da nas ispituje, niti da nam postavlja pitanja kad god mu padne na pamet. Mi ne moramo istinito da odgovorimo kada nas neko nešto pita; nismo u obavezi da to učinimo. Da li su ove reči tačne? (Jesu.) Nezakonito je da nas bilo ko samovoljno ispituje; moramo da poznajemo zakon i da naučimo kako da ga koristimo da bismo se zaštitili. To je mudrost koju Božji izabrani narod treba da poseduje. Dakle, šta treba da uradite ako ubuduće naiđete na takvu situaciju? Ako te neko pita da li veruješ u Svemogućeg Boga, kako bi odgovorio, kako bi s tim izašao na kraj? Prva stvar koju treba da kažeš je: „Ko si ti? S kojim pravom me to pitaš? Da li te poznajem?” Ako kaže da radi u nekoj državnoj agenciji, onda treba da ga zamoliš da pokaže svoju legitimaciju. Ako je ne pokaže, ti kažeš: „Nisi kvalifikovan da razgovaraš sa mnom i nisam u obavezi da ti odgovorim. Postoji mnogo državnih službenika; da li treba svakome od njih da odgovorim kada me nešto pita? Vlada je odredila ljude koji će se baviti određenim zadacima – da li si zaista zadužen za to pitanje? Čak i da jesi, nisam prekršio zakon, pa zašto bih ti odgovorio? Zašto bih ti sve rekao? Ako misliš da sam učinio nešto pogrešno i prekršio zakon, možeš da izneseš dokaze. Ali ako želiš da odgovorim na neko od tvojih pitanja, idi i razgovaraj sa mojim advokatom. Nisam u obavezi da ti odgovorim, a ti nemaš pravo da pitaš!” Kako ti zvuči ovaj način odgovaranja? Da li odiše dostojanstvom? (Da.) Šta je onda pokazao vaš odgovor? Da li je odisao dostojanstvom? (Nije.) To kako ste vi odgovorili pokazuje da ne poznajete zakon. Ti samo odgovaraš na bilo koje pitanje drugih, i šta bude na kraju? Postaješ Juda. Vi možete drsko da odgovorite, a evo i zašto: ljudi u zemlji velike crvene aždaje su indoktrinirani i ispranog mozga pa misle da su vernici neznalice, niža klasa i da ih država progoni, da u ovoj zemlji treba da žive bez ljudskih prava ili dostojanstva; tako da vernici sami sebe degradiraju u niži status. Nakon dolaska u zapadne zemlje, njima nije jasno šta su ljudska prava, šta je dostojanstvo ili šta su građanske obaveze. Prema tome, kada te neko pita da li veruješ u Boga, ti to brzo priznaješ iz straha, govoreći im sve što znaš i ne pokazujući nikakav rast. Ko je sve to prouzrokovao? Indoktrinacija i vladavina velike crvene aždaje su to prouzrokovale. Duboko u podsvesti svih u kontinentalnoj Kini postoji ideja da kada jednom poverujete u Boga, zauzimate najniži status u tom društvu, među ljudskim rodom; gubite vezu sa društvom i sa ljudskim rodom. Dakle, tim ljudima nedostaju dostojanstvo, ljudska prava i svest da se zaštite; oni su glupi, neuki i nemaju uvid, dozvoljavaju drugima da ih zlostavljaju i manipulišu po sopstvenoj volji. To je vaš način razmišljanja. Daleko od toga da si postojan u svom svedočenju o Bogu, ti Ga izdaješ u svakom trenutku, postajući Juda u svakom trenutku. Dakle, kako možeš da se ponašaš dostojanstveno? Kako treba da se suočiš sa nepoznatom osobom koja ti postavlja pitanja? Prvo je pitaj ko je, a zatim je zamoli da pokaže svoju legitimaciju. To je odgovarajuća zakonska procedura. U zapadnim zemljama, policija ili bilo koji drugi državni službenici, kada komuniciraju sa javnošću kao predstavnici koji rade u ime vlade, uvek prvo pokažu svoju legitimaciju. Nakon provere njihovog identiteta na osnovu legitimacije, ti odlučuješ kako da odgovoriš na njihova pitanja ili kako da se nosiš sa njihovim zahtevima prema tebi. Naravno, po tom pitanju ti definitivno imaš prostora za donošenje odluka, ti apsolutno imaš autonomiju, ti nisi marioneta. Iako si Kinez i član Crkve Svemogućeg Boga, takođe si zakonski i priznati stanovnik zemlje u kojoj boraviš. Ne zaboravi da imaš samostalnost; nisi rob, niti zatvorenik bilo koje zemlje. Ti si neko ko može da uživa u zakonima, ljudskim pravima i sistemima te zemlje.

Na osnovu sadržaja koji sam podelio u zajedništvu, kako treba da se suočavate sa iznenadnim okruženjima i neočekivanim događajima? To je četvrta tačka o kojoj ćemo da razgovaramo u zajedništvu – ne budite strašljivi. Neki ljudi pitaju: „Zar ne biti strašljiv ne znači samo biti ludo hrabar?” Ne, ne biti strašljiv znači ne plašiti se bilo kakve sile jer mi nismo kriminalci, nismo robovi; mi smo dostojanstveni izabrani narod Božji, dostojanstvena stvorena ljudska bića pod suverenitetom Stvoritelja. U svom pristupu ovoj stvari, pre svega, nemojte biti strašljivi; pored toga, aktivno održavajte svoju dužnost i okruženje u kojem obavljate svoju dužnost, a takođe se sa proaktivnim stavom sučelite sa raznim okruženjima i izjavama, postupcima i drugim stvarima raznih sila kojima smo meta. Suočavati se s njima aktivno i ne biti strašljiv – šta mislite o takvom stavu? (Dobar je.) Takav način života je dostojanstven, ljudski; to nije sraman život, tek da bi se preživelo. Dolazimo u inostranstvo da obavljamo svoju dužnost, a ne da punimo želudac ili da krpimo kraj s krajem; nismo prekršili nijedan zakon, nismo izazvali probleme nijednoj zemlji i svakako nismo robovi nijedne zemlje. Mi obavljamo dužnost stvorenih bića u Božjoj kući; mi sami sebe izdržavamo, ne zavisimo od drugih; sve je po zakonu.

Od četiri tačke o kojima smo upravo razgovarali, svaka je ključna. Koja je bila prva tačka? (Bilo da su u inostranstvu ili u Kini, svesrdno davati sebe Bogu i obavljati svoje dužnosti je najpravedniji povod među čitavim ljudskim rodom od davnina do danas. Naše obavljanje dužnosti je otvoreno i iskreno, a ne tajnovito, jer ovo što sada radimo je najpravednija stvar među ljudskim rodom.) A druga? (Bog je suveren nad svim stvarima i svim događajima. Božja ruka vlada i kontroliše svime, uključujući tu i svetske vladare i bilo koju silu na svetu – ničija sudbina ne kontroliše samu sebe. Mi nismo izuzetak; nad našim sudbinama vlada i njima upravlja Božja ruka, i niko ne može da promeni pravac gde idemo i gde ćemo da budemo. Kakvi su vladavina i sistem vladara zemlje u kojoj boravimo, kakva je životna sredina te zemlje, bilo da su preteći, neprijateljski ili prijateljski nastrojeni prema nama – sve je to pod Božjom neprikosnovenošću, i nemamo o čemu da brinemo, niti zašto da budemo zabrinuti.) Treća tačka? (Bez obzira na to gde živimo, u kojoj zemlji, i bez obzira na naše sposobnosti ili kov, mi smo samo jedan deo mase beznačajnih stvorenih bića. Jedina odgovornost i dužnost koju treba da ispunimo je da se potčinimo Stvoriteljevoj neprikosnovenosti, uređenjima i orkestracijama. Iako se trenutno nalazimo u slobodnoj zemlji i u slobodnom okruženju, ako jednog dana Bog podigne neprijateljsku silu da nas progoni i povredi, ne bi trebalo da imamo nikakvih pritužbi. To je zato što je naša obaveza, odgovornost i dužnost da se pokorimo svemu što Bog čini, svemu što Bog orkestrira.) Četvrta tačka je da se aktivno suočite sa svim spoljnim ljudima, događajima i stvarima, bez strašljivosti. Te četiri tačke su stavovi i shvatanja koje svako ko obavlja svoju dužnost treba da ima, a to su i istine koje svako ko obavlja svoju dužnost treba da shvati. Iako ove četiri tačke nisu u velikoj meri povezane sa osmom odgovornošću starešina i delatnika o kojoj danas razgovaramo u zajedništvu, pošto govorimo o teškoćama u radu, i dalje treba da se dotaknemo tih pitanja; to nije uzalud.

C. Načela koja starešine i delatnici treba da primenjuju kada nailaze na teškoće

Neke starešine i delatnici se susreću sa prilično teškim pitanjima u spoljnim poslovima i gube se, nesposobni da prozru koren problema, niti znaju kako da mu pristupe. Oni ga naprosto ignorišu, što dovodi do kašnjenja. Zašto je to problem? Zato što lažne starešine nisu u stanju da rade i samo izazivaju kašnjenja. Lažnim starešinama nedostaje razum normalne osobe; ako već ne mogu da se nose s problemima, zašto ih ne prijave Višnjem? Ako prijaviš problem Višnjem, možemo zajedno da se suočimo s njim i problem će na kraju biti rešen. Postoje neke stvari koje ne možete da prozrete; pomoći ću vam da ih analizirate. Sve dok ne kršimo zakon ili državne propise, ne postoji problem koji je prevelik da bi se prevazišao. Za pitanja koja se tiču istina-načela, rešavamo ih sami; za pitanja koja se tiču zakona, možemo da potražimo pravni savet i rešimo ih pravnim sredstvima. Bez obzira na to koje zle sile namerno ometaju i sabotiraju rad Božje kuće, zapamtite jednu stvar: sve dok ne kršimo zakon ili državne propise, ne može nam niko ništa. To je zato što je većina stranih zemalja demokratska i u njima se zakon poštuje; čak i ako zle sile deluju protiv zakona, one se takođe plaše razotkrivanja i zakonskih sankcija. To je činjenica. Bez obzira na to koliko mračne ruke velike crvene aždaje ometaju i sabotiraju rad Božje kuće, uznemiravaju naš normalan život ili plaćaju nekoga da radi loše stvari, moramo da fotografišemo i napravimo autentične video-zapise, da ozbiljno vodimo evidenciju i jasno zapišemo vreme, mesto i ljude koji su u tome učestvovali. Kada bude došlo pravo vreme, rešićemo to zakonskim sredstvima i ne treba da se plašimo. Uprkos tome koliko je sumanuta represija velike crvene aždaje, ne plašimo je se jer je Bog naša podrška, a jednog dana Bog će poslati katastrofe da je uništi, Bog će direktno izvršiti odmazdu protiv nje i mi ne moramo ništa da radimo. Ponekad ne možete da prozrete neka pitanja; u tom slučaju, trebalo bi da ih brzo prijavite nadređenima, a Višnji će vam pokazati put, učiniće velike probleme malim, a male probleme rešenim. Vi, u stvari, i ne znate kako da mnoga pitanja analizirate i ne možete da prozrete njihovu suštinu, i mislite da je situacija značajna i ozbiljna, ali nakon analize Višnjeg, shvatićete da to u osnovi nije ništa; to nije ništa čega se treba plašiti i nije ništa značajno – samo usvojite pristup da ništa ne dirate i to će se samo rešiti posle izvesnog vremena. Ometanja zlih sila ne mogu mnogo da nas uzdrmaju; one se najviše plaše da budu izložene u javnosti, pa se ne usuđuju da prekorače određene granice. Ako se šačica lakrdijaša usudi da pređe granice, možemo to zakonski da rešimo, preduzimajući zakonske mere. To je nešto što bi sve starešine i delatnici trebalo da prozru. Bez obzira na situaciju na koju naiđeš, nikako ne smeš da se ponašaš smeteno ili budalasto. Ako ne možeš da prozreš situaciju, niti da se nosiš s njom, treba odmah da je prijaviš nadređenima i da pustiš da ti Višnji daje savete i strategije. Jedini pravi strah je da lažne starešine ne mogu da prozru probleme, niti da ih reše, a ipak ih ne prijave Višnjem, niti obaveste Višnjeg o njima; oni čekaju da situacija eskalira i da posao počne da kasni pre nego što problem prijave nadređenima, verovatno propuštajući najbolju priliku da izađu na kraj s njim. To je kao da neko ima rak, ali ne ide na preglede i ne leči ga na vreme, već ode u bolnicu na lečenje u kasnom stadijumu, kada je već prekasno i može samo da čeka da umre. Dakle, lažne starešine će najverovatnije odlagati stvari u svom radu. Lažne starešine su mentalno zaostale, oni su prevaranti, niti su odgovorni, niti podržavaju rad Božje kuće. Zašto se kaže da su lažne starešine šljam, vesnici propasti, idioti kojima najviše nedostaje razuma? Upravo to je razlog. Svaki lažni starešina kome je kov toliko loš da ne može ni da se bavi spoljnim poslovima treba odmah da bude otpušten i eliminisan, da se nikada više ne koristi, kako bi se sprečilo dalje kašnjenje rada Božje kuće. Rad lažnih starešina je najveća smetnja. Često, kada se pojavi problem, on može da se reši pravovremenim konsultacijama sa svima; jedina briga je da je lažni starešina mentalno zaostao, da nije u stanju da sam reši problem, a da ipak o tome ne razgovara sa grupom za donošenje odluka ili da ne prijavi Višnjem, te zanemaruje, zataškava i potiskuje problem – to je ono što najviše zadržava poslove. Ako se problem odloži i okolnosti se promene, to može dovesti do gubitka inicijative u rešavanju problema, što dovodi do pasivne situacije. Šta to dokazuje? Neke stvari ne mogu da se odlažu i moraju odmah da se reše, čim se ukaže prilika. Međutim, lažne starešine toga nisu svesne, tako da pojedinci izuzetno lošeg kova nikako ne bi trebalo da vode. Lažne starešine samo znaju da izgovore neke reči i doktrine i ne mogu da reše nikakve prave probleme; oni samo nanose štetu ljudima ili izazivaju kašnjenja. Samo otpuštanjem tih lažnih starešina i izborom pojedinaca sa bremenom i osećajem odgovornosti da budu starešine i delatnici, rad crkve može normalno da se odvija. Bez obzira na probleme sa kojima se suočavate, sve dok možete da tražite istinu, postoji način da ih rešite. Kada je to potrebno, spoljne stvari i ometanje koje je izazvala velika crvena aždaja mogu se rešiti pravnim sredstvima, to nije ništa značajno. Sve dok ne kršimo zakon, niti državne propise, ne može nam niko ništa, i tako samouvereni ne treba da se plašimo nikakvih ometanja od strane Sotone ili đavolȃ.

Sada se pitanje lažnih starešina mora raščlaniti i shvatiti. To je od ključnog značaja za dobro obavljanje crkvenog posla! Hajde sada da razgovaramo u zajedništvu o tome zašto lažne starešine, kada se suočavaju sa pitanjima koja ne mogu sami da reše, ipak to ne prijavljuju Višnjem. Kako treba da gledamo na to? Svi možete to da analizirate i da imate koristi od toga. Lažne starešine koje ne obavljaju pravi posao sami već predstavljaju ozbiljan problem, ali postoji jedan još ozbiljniji: kada se crkva susreće sa ometanjima od strane zlih ljudi i antihrista, lažne starešine ne samo da to ne rešavaju, već, što je još gore, oni to ni ne prijavljuju Višnjem, dopuštajući zlim ljudima i antihristima da ometaju crkvu – oni samo nesmetano posmatraju sa strane, ne vređajući nikoga. Bez obzira na to koliko je rad crkve ometen, lažne starešine za to ne haju. U čemu je tu problem? Da li takve lažne starešine zaista nemaju ni trunke morala? Sama ta činjenica je dovoljna da protera takve lažne starešine. To što lažne starešine dopuštaju zlim ljudima i antihristima da slobodno ometaju crkvu isto je što i predaja crkve i Božjeg izabranog naroda tim zlim ljudima i antihristima, delujući kao štit zlim ljudima i antihristima. To donosi prevelik gubitak u radu crkve! Kod ove stavke nije pitanje da li lažne starešine treba otpustiti, već da li ih treba ukloniti. Šta je ozbiljnije: lažne starešine koje ne obavljaju stvaran posao ili lažne starešine koje dozvoljavaju zlim ljudima i antihristima da ometaju crkvu? Neobavljanje stvarnog posla može uticati na život-ulazak Božjeg izabranog naroda i na napredak rada crkve; to već izaziva kašnjenja u značajnim pitanjima. Međutim, kada lažne starešine dozvole zlim ljudima i antihristima da proizvoljno ometaju crkvu, bez traženja rešenja ili prijavljivanja Višnjem, posledice postaju nezamislive. U najmanju ruku, zli ljudi i antihristi bacaju crkveni život u potpuni haos i nered, a pored toga, rad crkve je neuredan i paralizovan. Zar to direktno ne utiče na širenje dela jevanđelja? Posledice su zaista ozbiljne! Stoga, ako lažne starešine naprave tu grešku, moraju da budu proterane. Mnoge starešine i delatnici uvek imaju različite pomisli i predstave o prijavljivanju problema Višnjem. Neki kažu: „Možda čak ni prijavljivanje Višnjem neće rešiti problem.” To je besmisleno! Kako to misliš „možda neće rešiti problem”? Samo zato što ti ne možeš da ga rešiš, ne znači da i Višnji ne može. Ako ti Višnji daje put, problem je zapravo rešen; ako Višnji ne daje put, ti ostaješ bez rešenja. Ne možeš da prozreš ni taj manji problem; suviše si nadmen i samopravedan! Neki takođe kažu: „Kada naiđemo na teškoće ili probleme, prvo moramo da razmislimo nekoliko dana i da to prijavimo samo ako zaista ne možemo da pronađemo rešenje.” Možda zvuči kao da oni koji to kažu imaju neki razlog, ali zar ti dani razmišljanja neće verovatno izazvati kašnjenja? Možeš li biti siguran da će nekoliko dana razmišljanja rešiti problem? Da li možeš da garantuješ da neće doći do dodatnog kašnjenja? Drugi kažu: „Ako odmah prijavimo problem, zar Višnji neće misliti da ne možemo da prozremo taj manji problem? Zar nas neće nazvati bezumnim i neukim i orezati nas?” Greše kada to kažu – bez obzira na to da li prijavljuješ problem ili ne, kvalitet tvog kova je već očigledan; Višnji sve zna. Da li misliš da će te Višnji visoko ceniti ako ne prijaviš neki problem? Ako prijaviš problem i time sprečiš kašnjenje u bitnim pitanjima, Božja kuća te neće pozivati na odgovornost. Međutim, ako to ne prijaviš i dođe do kašnjenja, bićeš direktno odgovoran i odmah ćeš biti otpušten, da više nikada ne budeš upotrebljen. Božji izabrani narod će te takođe videti kao neukog, bezumnog, slaboumnog i mentalno poremećenog, i mrzeće te i zauvek prezreti. Oni koji se uvek plaše da će biti orezani ili da će ih Višnji gledati s visine zbog prijavljivanja problema, lošeg su kova i najgluplji su; moraju da budu otpušteni, da nikada više ne budu upotrebljeni. Imati tako loš kov i ipak želeti da sačuvaš obraz – zar to nije potpuno besramno? Reci mi, zar nisu gnusne lažne starešine koje ne samo da loše obavljaju svoj posao, već i izazivaju kašnjenja u značajnim pitanjima? Da li treba da budu otpušteni? (Treba.) Ako se suoče sa velikim problemom i mogu odmah da ga prijave bez izazivanja kašnjenja ili ozbiljnih posledica, kako treba gledati na takve starešine? Barem se smatra da su razumni i da su u stanju da podrže rad crkve. Da li bi takve starešine trebalo i dalje koristiti? Trebalo bi. Samo starešine sa najtežim mentalnim problemima bi se suzdržali od prijavljivanja problema iz straha da će biti orezani. Da li se takve starešine i dalje mogu koristiti u budućnosti? Mislim da se više ne mogu koristiti jer njihovo korišćenje dovodi do previše kašnjenja. Do sada bi svi trebalo da prozrete ovakve probleme, zar ne? Kada naiđeš na probleme koje ne možeš da rešiš, brzo ih prijavi i sarađuj sa grupom za donošenje odluka. Ako grupa za donošenje odluka ne može da ih reši, odmah ih prijavite Višnjem; ne brinite o ovome ili onome, najvažnije je da budete u stanju da brzo rešite taj problem. Upravo pomenuti primer se javlja u svim crkvama; takve teškoće i problemi će iskrsnuti. U poređenju s nekim unutrašnjim teškoćama crkve, ta spoljna pitanja imaju teže posledice. Dakle, teškoće spoljnih pitanja su nešto veće u poređenju sa unutrašnjim pitanjima crkve. Ako se suočavate sa spoljnim problemima, trebalo bi da ih brzo rešite putem konsultacija ili da ih prijavite Višnjem; to je od suštinskog značaja. Samo takva primena može da obezbedi normalan napredak crkvenog rada i da garantuje da širenje jevanđelja carstva nebeskog nije ometeno. To je sve što se tiče našeg zajedništva o načelima rešavanja spoljašnjih problema crkve.

U svakoj crkvi postoje ljudi lošeg kova, koji uvek nailaze na teškoće u obavljanju svojih dužnosti, nesposobni da pronađu načela primene nezavisno od toga kako im se istina prenosi u zajedništvu, samo slepo primenjuju propise bez ikakve stvarne efikasnosti. U takvim slučajevima potrebno je prerasporediti dužnosti tih ljudi. Ta preraspodela dužnosti je preraspodela osoblja. Na primer, postoji osoba kojoj je dodeljen važan posao, ali ona ima neke probleme u poslu koje ne može da reši bez obzira na to koliko s njom razgovaraš u zajedništvu. Ne možeš da prozreš suštinu problema niti da prozreš da li je ta osoba još uvek upotrebljiva, a ni posmatranje niti dalje zajedništvo ne daje rezultate. Iako ta osoba ne izaziva previše kašnjenja u radu, kritična pitanja se nikada ne razrešavaju, zbog čega se uvek osećaš pomalo nelagodno. Šta treba da radiš kada se suočiš sa tim? To je ključno pitanje. Ako ne možeš sam da to rešiš, treba da to izložiš na okupljanju starešina i delatnika, da se o tome razgovara u zajedništvu, da se raščlani i analizira. Ako se na kraju postigne konsenzus, problem će biti rešen. Ako takva primena ne reši problem, dok on nastavlja da postoji, da li bi mogao da izazove kašnjenja po značajnim pitanjima? Ako bi mogao, onda to treba da prijaviš Višnjem i da potražiš rešenje što je pre moguće. Ukratko, bez obzira na koje pometnje ili teškoće nailaziš u svom radu, sve dok oni mogu da utiču na Božji izabrani narod u obavljanju njegovih dužnosti ili sve dok sprečavaju normalan napredak crkvenog rada, problemi treba odmah da se reše. Ako ne možeš sam da rešiš problem, trebalo bi da potražiš nekoliko ljudi koji shvataju istinu da biste ga rešili. Ako čak ni to ne uspe, onda moraš da izneseš problem i prijaviš ga Višnjem da bi potražio rešenje. To je odgovornost i obaveza starešina i delatnika. Starešine i delatnici moraju ozbiljno da shvate sve teškoće ili pometnje na koje naiđu, a ne samo da usputno propovedaju neke reči i doktrine, izvikuju krilatice da podstaknu braću i sestre, ili da ih orezuju, a zatim smatraju da je to gotova stvar jer su otkrili probleme ili teškoće. Ponekad izgovaranje reči i doktrina može da reši neke površne probleme, ali na kraju krajeva, ne može da reši osnovne probleme. Pitanja koja uključuju koren, iskvarene naravi i ljudske predstave i zamisli moraju da se reše kroz zajedništvo o istini zasnovano na Božjim rečima. Postoje i individualne teškoće ljudi, pitanja okruženja i problemi vezani za stručna znanja neophodna za obavljanje dužnosti; ta praktična pitanja zahtevaju rešenja od strane starešina i delatnika. Među tim problemima, bilo kakve pometnje i teškoće koje starešine i delatnici ne mogu da reše mogu se ili izneti na okupljanju starešina i delatnika radi raščlanjivanja, analize i rešavanja, ili mogu direktno da ih prijave Višnjem da bi potražili istinu za dobijanje rešenja. To se zove raditi stvaran posao, a samo vežbanjem obavljanja stvarnog posla na ovaj način nečiji rast može da se poveća i dužnosti mogu dobro da se obavljaju. Sve dok starešine i delatnici imaju osećaj odgovornosti, prepoznaće probleme bilo kad i bilo gde; postoje problemi koje treba svakodnevno da rešavaju. Na primer, upravo sam pomenuo slučaj u kojem te neko pita da li veruješ u Svemogućeg Boga, i svi ste bili zbunjeni. U početku su svi izjavili da će odgovoriti sa „da”, ali kasnije su neki rekli da to nije pravi odgovor, a drugi da ne znaju; bilo je svakakvih odgovora. Na kraju, starešine i delatnici su takođe bili zbunjeni, misleći: „Reći ‘ne’ verovanju u Svemogućeg Boga značilo bi odreći se Boga pred drugima, a onda nas Bog ne bi priznao – ali koje bi bile posledice priznavanja verovanja u Svemogućeg Boga? Čini se da je bilo koji izbor pogrešan.” Starešine i delatnici nisu znali kako da to reše i nisu mogli da odluče; tako da, kada se braća i sestre ponovo susretnu sa takvim situacijama, i dalje će im nedostajati ispravna gledišta i stavovi, a problem će ostati nerešen, što znači da starešine i delatnici nisu ispunili svoje odgovornosti i da su zanemarili svoje dužnosti. Zanemarivanje dužnosti je problem sposobnosti i kova, ali kada se pojave takvi problemi, šta treba da uradite ako znate da nisu rešeni? Ne bi trebalo da ih zanemarujete, niti da potiskujete stvar da bi se ohladila, dozvoljavajući svima da se slobodno ponašaju i rade po sopstvenom nahođenju. Umesto toga, morate to da prijavite Višnjem, tražeći odgovarajuće postupke i put primene koje treba preduzeti u takvim situacijama. Na kraju krajeva, svakoga treba naterati da razume koje su Božje namere u takvim situacijama, koja načela ljudi treba da podržavaju i koje stavove i gledišta treba da usvoje. Tako će, kada se u budućnosti ponovo suoče sa takvim situacijama, razumeti istina-načela i imati put primene. Tako starešine i delatnici ispunjavaju svoju odgovornost. Pa zašto ste svi u početku rekli da ćete odgovoriti sa „da” na pitanje da li verujete u Svemogućeg Boga? Postoji razlog za to: starešine i delatnici nikada nisu sarađivali sa vama u vezi sa načinom rešavanja takvih pitanja. Oni smatraju da su to manje stvari u kojima svako ima svoje shvatanje, gde svako može da ih sagleda kako želi i primenjuje kako mu odgovara. Dakle, kada vam je postavljeno ovo pitanje, bilo je svakakvih odgovora. Da li ste sada došli do zaključka po tom pitanju? Šta treba da radiš ako te neko pita da li veruješ u Svemogućeg Boga? Prvo ga pitaj ko je on. Drugo, zamoli ga da se legitimiše. Ako ti traži druge lične podatke, ne daj mu. Čak i da ti pokažu legitimaciju, nemoj da mu kažeš, jer su to tvoje privatne stvari. Koliko godina veruješ u Boga, ko ti je propovedao jevanđelje, gde si obavljao svoje dužnosti, koliko je jaka tvoja vera, kako biraš svoj budući put, kako težiš ka istini i kako je zadobijaš – te stvari su suviše dragocene da bismo ih neobavezno otkrili bilo kom tuđinu. On nema pravo da traži tako važne informacije. Ako starešine i radnici ne mogu da reše takva pitanja, treba odmah da ih prijave Višnjem kako bi potražili rešenja i zatražili prigodne načine da odgovore. Višnji ti se neće rugati; najviše što može da ti kaže je da si previše lud. Bez obzira na to, mogućnost rešavanja problema je najbolji rezultat.

Što se tiče osme odgovornosti starešina i delatnika – odmah da prijave i traže kako da reše pometnje i teškoće na koje se nailazi u poslu – mi smo danas pre svega razgovarali u zajedništvu o onome što čini pometnje i teškoće, kao i kako starešine i delatnici treba da postupaju i rešavaju ta pitanja kada se suoče s njima i kako da pristupe tim pitanjima. Što se tiče ispoljavanja lažnih starešina kada se susretnu sa tim pitanjima, taj deo ćemo pokriti na sledećem zajedništvu.

27. mart 2021. godine