Danas nastavljamo da u zajedništvu razgovaramo o odgovornostima starešina i delatnika i o raznim ispoljenjima lažnih starešina. Na poslednjem okupljanju razgovarali smo o petoj stavci odgovornosti starešina i delatnika. Šta je suština te stavke? (Šesta stavka je „Unapređujte i gajite sve vrste odgovarajućih talenata kako bi svi koji streme ka istini dobili priliku da vežbaju i da što pre uđu u istina-stvarnost”.) Prošli put smo uglavnom razgovarali o načelima Božje kuće za unapređivanje i gajenje ljudi i o tome zašto Božja kuća unapređuje i gaji ljude. Takođe smo raščlanili probleme koji postoje kod lažnih starešina kada je u pitanju unapređivanje i gajenje različitih vrsta talentovanih ljudi. Dakle, koja su glavna ispoljenja lažnih starešina unutar te dve stavke? Zašto kažemo da su oni lažne starešine? Uglavnom postoje dva aspekta. Jedan aspekt je da lažne starešine ne razumeju načela za unapređivanje, gajenje i korišćenje različitih vrsta ljudi, niti oni tragaju za tim načelima. Ne znaju koji aspekti kova su bitni da ih ljudi poseduju, niti koje kriterijume je bitno da ispunjava neko da bi bio starešina ili delatnik. Samim tim, oni koriste ljude neselektivno na osnovu sopstvenih predstava i zamisli. Drugi ozbiljan problem je taj što, kada jednom unaprede, odgoje i iskoriste te ljude, oni ne prate niti proveravaju njihov rad, ne pokušavaju da saznaju koliko dobro rade, niti da li rade pravi posao, da li su u stanju da ispune svoje odgovornosti, niti kakav je njihov karakter, ili da li su tim ljudima dodeljene odgovarajuće dužnosti, i ne obraćaju pažnju na to da li su ljudi koje unapređuju, gaje i koriste u skladu sa merilima i načelima – nikada ne proveravaju te stvari. Lažne starešine misle da treba samo da unaprede ljude, da im organizuju posao, i ništa više, te da se njihova odgovornost tu završava. Tako lažne starešine rade svoj posao, a to je i njihov stav i gledište dok rade. Dakle, da li su ta dva glavna ispoljenja lažnih starešina dokaz da oni ne ispunjavaju i ne mogu da ispunjavaju svoje odgovornosti kada je u pitanju unapređivanje, gajenje i korišćenje ljudi? (Jesu.) Lažne starešine ne proveravaju rad, niti posmatraju različite vrste ljudi, a još manje su zahtevni u pogledu istine i načela, u poređenju ispoljenja i stanja različitih vrsta ljudi sa istinama koje shvataju i načelima koje zahteva Božja kuća; oni takođe ne mogu da razaznaju da li su ljudskost i sposobnosti različitih vrsta ljudi u skladu sa zahtevanim načelima Božje kuće za korišćenje ljudi. Iz tih razloga, oni su posebno smeteni i aljkavi kada je u pitanju unapređivanje i korišćenje ljudi i uređivanje posla za njih, a sve što rade jeste da otaljavaju posao i rade ga površno na osnovu svojih predstava i zamisli. U tom slučaju, ako se od lažnih starešina zatraži da razumno i prikladno koriste različite vrste ljudi na osnovu njihove ljudskosti i sposobnosti, da li oni to mogu da postignu? (Ne mogu.) Ostavimo za sada po strani to kakav je kov lažnih starešina. Ako samo pogledamo njihov odnos prema poslu i njihove načine i metode za obavljanje posla, i činjenicu da oni uopšte ne rade nikakav pravi posao, već se samo bave opštim poslovima i obavljaju nešto malo površnog posla zahvaljujući kojem dolaze u centar pažnje, i činjenicu da uopšte ne opskrbljuju ljude istinom i ne znaju kako da koriste istinu za razrešavanje problema – sve to je dovoljno da se dokaže da lažne starešine ne mogu da rade pravi posao za crkvu. Samo na osnovu činjenice da lažne starešine ne rade pravi posao, niti se udubljuju u posao sa braćom i sestrama da bi razrešili stvarne probleme, i umesto toga se ponašaju kao gazde i naređuju, može se potvrditi da nisu u stanju da dobro obavljaju sve aspekte crkvenog posla kako bi unapredili i gajili ljude za Božju kuću.

Sedma stavka: Rasporediti i razumno iskoristiti različite vrste ljudi, na osnovu njihove ljudskosti i sposobnosti, tako da se svako iskoristi na najbolji mogući način (1. deo)

Razumno korišćenje različitih vrsta ljudi na osnovu njihove ljudskosti

Kako vi razumete organizaciju i korišćenje različitih vrsta ljudi? (Božja kuća zahteva različita merila za razne vrste ljudi koji se unapređuju i gaje, a ljude treba unapređivati i koristiti u skladu s načelima i merilima Božje kuće za unapređivanje ljudi. Ako su neki ljudi sposobni da budu starešine i delatnici, onda ih treba gajiti kao starešine, delatnike i nadzornike; ako ima ljudi koji su stručni u određenoj oblasti, onda dužnost koju obavljaju treba da bude uređena u skladu sa njihovom stručnošću, tako da se svi razumno raspoređuju i koriste.) Ima li još neko nešto da doda? (Druga stvar je procenjivanje ljudi na osnovu njihove ljudskosti. Ako je nečija ljudskost relativno dobra i ta osoba voli istinu i ima sposobnost razumevanja, onda je kandidat za unapređenje i gajenje. Ako je njena ljudskost prosečna, ali poseduje sposobnosti i može da obavlja dužnost u Božjoj kući i da služi, onda se i toj vrsti osobe može dodeliti odgovarajuća dužnost na osnovu njenih sposobnosti, tako da se iskoristi na najbolji mogući način. Ako je to osoba sa prilično lošom ljudskošću i može da izazove prekide i ometanje, onda bi od njenog obavljanja dužnosti bilo više štete nego koristi, tako da nije pametno poveriti joj bilo kakvu dužnost.) Ako se ljudi razvrstaju na osnovu ljudskosti, oni su u skladu s načelima Božje kuće za korišćenje ljudi sve dok nisu zli, ne izazivaju prekide i ometanja i dok su u stanju da obave dužnost. Druga vrsta koja ne može da se koristi, pored zlih ljudi i zlih duhova, jesu oni koji nemaju odgovarajući nivo inteligencije, to jest, oni koji ne postižu ništa, koji nisu u stanju bilo šta da urade, nesposobni da nauče posao, koji ne umeju da se bave jednostavnim opštim poslovima, koji ne uspevaju čak ni da obavljaju fizički rad – ljudi koji nemaju odgovarajući nivo inteligencije i ljudskosti ne mogu da se iskoriste. Ko spada u kategoriju ljudi koji nemaju odgovarajući nivo inteligencije? Oni koji ne razumeju ljudski jezik, kojima nedostaje moć poimanja, koji uvek pogrešno razumeju stvari, pogrešno shvataju stvari i daju bezvezne odgovore na pitanja i koji su od iste sorte kao tupani ili mentalno ograničeni ljudi – sve su to ljudi koji nisu na odgovarajućem nivou inteligencije. Zatim su tu i krajnje nesuvisli ljudi koji sve shvataju drugačije od normalnih ljudi – oni takođe imaju problem sa inteligencijom. Da li neodgovarajući nivo inteligencije uključuje nesposobnost da se bilo šta nauči? (Da.) Da li se nesposobnost da se nauči pisanje članaka računa kao neodgovarajuća inteligencija? (Ne, ne računa se.) Takvi ljudi se ne računaju. Uzmite, na primer, učenje pevanja i plesa, obučavanje za rad na računaru ili učenje stranog jezika; nesposobnost da se te stvari nauče ne računa se kao neodgovarajuća inteligencija. Dakle, koja vrsta nesposobnosti ukazuje na neodgovarajući nivo inteligencije? Na primer, neki ljudi imaju nešto malo znanja, ali nisu u stanju da nauče kako da se jasno izražavaju kada ćaskaju sa drugima. Dakle, mogu li takvi ljudi da razgovaraju u zajedništvu o istini, da se mole i komuniciraju sa drugima normalno kada veruju u Boga? (Ne mogu.) Kada imaju ideju u glavi ili kada su u određenom stanju i žele da se otvore i razgovaraju sa ljudima o tome i traže put do rešenja, oni razmišljaju danima i ne znaju odakle da počnu, niti kako da se izraze. Čim progovore, zbune se i smeteno se izražavaju, njihova usta naizgled odbijaju da urade ono što im se kaže, a misli im lutaju. Na primer, kažeš im: „Danas je lepo vreme i sija sunce”, a oni će na to: „Juče je padala kiša i na tom i tom putu se dogodila saobraćajna nesreća.” Nisu na istoj talasnoj dužini sa svojim sagovornicima. Da li takva osoba ima neodgovarajući nivo inteligencije? (Da.) Na primer, ako je boli glava i ti je pitaš šta nije u redu, reći će da oseća neku nelagodu u srcu. Taj odgovor nema veze s pitanjem, zar ne? (Da, nema.) To je prevelik nedostatak inteligencije. Ima mnogo takvih ljudi. Možete li da date primer? (Neki ljudi uvek skrenu s teme kada odgovaraju na pitanja, oni naprosto ne mogu da shvate šta ih drugi ljudi pitaju.) Često skretanje s teme dok govore – to je neodgovarajuća inteligencija. Zatim, ima ljudi koji, kada s nekim razgovaraju, ne uspevaju da razlikuju poverljive članove od onih koji to nisu, tako da se ponekad u razgovoru odaju, a da toga nisu ni svesni – i to je neodgovarajuća inteligencija. Na primer, neka braća i sestre žive sa neverujućim članovima porodice, koji ih pitaju: „Šta vam Bog govori da radite?” Oni odgovaraju: „Bog u koga verujemo je baš dobar. On nas uči da budemo pošteni ljudi, da ne smemo da lažemo bilo koga i da moramo iskreno da razgovaramo sa svima.” Na površini deluje kao da svedoče o delu koje Bog čini, slaveći Boga i čineći da njihovi slušaoci imaju dobar utisak o vernicima i da im veruju, ali da li je zaista tako? Šta će nevernici reći kada to čuju? Reći će: „Pošto je vaš Bog tražio od vas da budete pošteni ljudi, onda nam iskreno recite: koliko novca ima vaša crkva? Ko daje najviše priloga? Ko je starešina vaše crkve? Koliko imate mesta za okupljanje?” Ta braća i sestre bi bili zatečeni takvim pitanjima, zar ne? Zar takvi ljudi nisu glupi? Zašto đavolima i nevernicima govore da su pošteni ljudi? Istini za volju, oni baš i nisu toliko pošteni pred Bogom. Dakle, zar se oni ne odaju time što tako ozbiljno ulaze u razgovor s tim nevernicima? Zar time ne seku granu na kojoj sede? Zar nisu tupavi? Kada otvaraš svoje srce ili si iskren u razgovoru s nekim, moraš da imaš na umu s kim razgovaraš – ako je to đavo ili Sotona, možeš li da mu kažeš šta se zaista dešava? Dakle, kada je reč o takvim ljudima, treba uvežbati da se bude „mudar kao zmija i bezazlen kao golub” – to je Božja pouka ljudskom rodu. Tupani ne znaju to da rade. Znaju samo da se pridržavaju propisa i kažu stvari kao što su: „Mi vernici smo toliko pošteni da nikoga ne varamo. Pogledajte se, nevernici, puni ste laži, dok mi svi govorimo iskreno.” A kada iskreno kažu nešto, drugi ljudi stiču prednost da to iskoriste protiv njih. Da li oni to ne umeju da naprave razliku između poverljivih članova i onih koji to nisu? Zar tu ne fali neka daska u glavi? Oni razumeju neke doktrine, ali ne znaju kako da ih primene. Oni izvikuju neke krilatice i tada se osećaju kao zaista duhovni ljudi, i misle da shvataju istinu i da poseduju istina-stvarnost, i svuda se hvale, ali na kraju se Sotone i đavoli okorištavaju o to i upotrebljavaju protiv njih. To je neodgovarajući nivo inteligencije.

Upravo smo razgovarali o nekoliko vrsta ljudi koji nemaju odgovarajuću inteligenciju. Jedna vrsta su oni koji ne razumeju ljudski jezik i koji ne uspevaju da shvate i dokuče srž i ključne tačke tuđih reči; druga vrsta su tupani, koji nisu u stanju ništa da postignu i koji ne mogu da dokuče načela ili ključne tačke ma koliko se trudili; a još jedna vrsta su oni koji imaju izuzetno netrpeljive i besmislene poglede na sve. Još jedna vrsta su oni koji su nesposobni da nauče bilo šta i koji su čak nesposobni da nauče kako da govore ili ćaskaju, ili kako da jasno izraze svoje misli i stavove tako da drugi mogu da ih razumeju; iako su donekle pismeni, oni ne uspevaju da u glavi organizuju reči ili da govore jasno, niti mogu da izraze ispravne stavove, niti da ostvare bilo šta. To su sve ljudi neodgovarajuće inteligencije. Bez obzira na zanate ili veštine koje uče, oni nikada nisu u stanju da dokuče načela i pravila. Čak i ako povremeno dobro rade neki zanat ili se pokažu veštim, to je slučajno; oni ne znaju kako im je to pošlo za rukom. Kada im sledeći put isto to ne pođe za rukom, ni tada ne znaju zašto je tako ispalo. Oni nisu sposobni da bilo šta nauče, niti da postanu vešti u bilo čemu. Ako se od njih traži da nauče neki zanat ili tehničku veštinu, bez obzira na to koliko vremena provedu učeći ih, oni će ovladati samo teorijom. Godinama su slušali propovedi, ali nisu shvatili istinu. Ako se od njih zatraži da reči i konkretne izjave o kojima Božja kuća često razgovara u zajedništvu pretvore u načelo i put primene, oni neće biti u stanju da to učine, pa makar se do sudnjeg dana trudili i ma koliko da ih neko poučava. To potvrđuje da ti ljudi poseduju neodgovarajuću inteligenciju. Neki ljudi sa 50 ili 60 godina u poslu postižu potpuno iste rezultate kao i kada su imali 30 godina, bez ikakvog napretka. U životu nisu naučili ni jednu jedinu stvar kako treba. Nisu bili lenji, veoma su pažljivi i trude se, ali nisu uspeli ništa da nauče; to pokazuje da imaju neodgovarajuću inteligenciju. Na osnovu onoga što smo razgovarali u zajedništvu, obim onoga što se smatra neodgovarajućom inteligencijom postao je širi, zar ne? Da li smatrate da vaša inteligencija nije na odgovarajućem nivou? (Da.) Malo, u većoj ili manjoj meri. Zašto to kažem? Većina ljudi je slušala propovedi pet godina, ali još uvek ne shvataju šta je istina, ili šta su Božje namere; a neki ljudi su slušali propovedi 10 godina, ili čak 20 ili 30 godina i još uvek ne shvataju šta je istina-stvarnost, a šta su reči i doktrine, njihova usta su puna doktrina i oni ih izvrsno lansiraju – to je problem sa njihovom inteligencijom. Hajde da za sada ostavimo po strani shvatanje istine, recimo samo da ljudi pokazuju sledeća ispoljenja prema nekim spoljnim stvarima i zdravorazumskim pitanjima u ljudskom životu: ma koliko godina nešto radili, njihova situacija, stanje i percepcija ostaju isti kao i kada su tek počeli da uče, i bez obzira na to kako su vođeni, naučeni ili kako primenjuju, oni i dalje ne postižu nikakav napredak. To je neodgovarajući nivo inteligencije.

Odabir i korišćenje ljudi na osnovu toga da li poseduju ljudskost ili ne, u skladu je s načelima; zato Mi recite, da li treba da gajimo i koristimo ljude koji imaju slabu ljudskost, neodgovarajuću inteligenciju ili u kojima deluju zli duhovi? To nikako ne bi valjalo. Osim tih nekoliko vrsta ljudi koji se ne uklapaju u načela Božje kuće za korišćenje ljudi, većina drugih ljudi može razumno da se koristi na osnovu njihove ljudskosti. Oni koji su prosečne ljudskosti, koji se ne mogu nazvati ni lošim ni dobrim, oni mogu da budu samo obični članovi tima. Što se tiče onih koji imaju prilično dobru ljudskost, koji su prilično razumni i poseduju savest, koji vole pozitivne stvari, koji su posebno čestiti, imaju osećaj za pravdu i sposobni su da brane interese Božje kuće, naglasak se može staviti na gajenje i korišćenje tih ljudi. Što se tiče toga da li da ih gajimo i koristimo kao starešine ili vođe timova, ili da obavljaju neki važan posao, to zavisi od njihovog kova i sposobnosti. To se zove procenjivanje kako iskoristiti različite vrste ljudi na osnovu njihove ljudskosti.

Razumno korišćenje različitih vrsta ljudi na osnovu njihove ljudskosti

Hajde dalje da pričamo o tome kako iskoristiti različite vrste ljudi na osnovu njihovih sposobnosti. Pored kova, neki ljudi imaju i neke stručne veštine u kojima se ističu. Šta se podrazumeva pod rečju „sposobnosti”? (Posedovanje veštine u konkretnoj oblasti, kao što je sposobnost komponovanja muzike, sviranja muzičkog instrumenta ili slikanja.) Razumevanje muzičke teorije, umetnosti, a takođe i plesa i pisanja – sve su to sposobnosti. Gluma i režija su sposobnosti vezane za filmsku produkciju, prevođenje je lingvistička sposobnost, a izrada video materijala i specijalnih efekata takođe su sposobnosti u tim oblastima. Kada govorimo o sposobnostima, mislimo na stručne veštine koje se odnose na glavni rad crkve. Neki ljudi već imaju osnovni nivo znanja, a neki ljudi uče te stvari nakon dolaska u Božju kuću. Ako čovek ima osnovno znanje, ali njegova ljudskost nije u skladu s merilima i on je jedan od onih sa neodgovarajućom inteligencijom, zla osoba ili zli duh, onda on ne može da se koristi. Ako je nečija ljudskost u skladu s merilom i poseduje sposobnost koja je potrebna Božjoj kući, onda ta osoba može da bude unapređena, gajena i iskorišćena, pridružena nekom timu koji odgovara njenim sposobnostima ili koji je povezan sa stručnim veštinama koje poseduje, i da odmah počne da radi. Neki ljudi još uvek ne poseduju stručnu sposobnost, ali spremni su da uče i brzo usvajaju. Ako je njihova ljudskost u skladu s merilom, onda Božja kuća može da ih gaji i stvori im uslove za učenje, a takvi ljudi takođe mogu da se koriste. Ukratko, dodeljivanje dužnosti se zasniva na ljudskom kovu i sposobnostima i, koliko je to moguće, ljudi s različitim sposobnostima treba da budu raspoređeni da rade u okviru svoje struke, kako bi što bolje iskoristili svoje sposobnosti. Ako njihove sposobnosti više nisu potrebne Božjoj kući, može im se dodeliti bilo koji drugi zadatak kojem su vični, na osnovu kova i ljudskosti; to se zove razumno korišćenje ljudi. Ako Božja kuća i dalje ima potrebu za njihovim sposobnostima, treba im dozvoliti da nastave da obavljaju svoju dužnost u datoj oblasti i onemogućiti njihov proizvoljan premeštaj, osim ako ima previše ljudi tog zanimanja, te u tom slučaju broj ljudi treba smanjiti u skladu sa situacijom tako što će se oni koji su najmanje kompetentni u svojoj profesiji rasporediti na druge dužnosti; to je razumno korišćenje ljudi.

Postoji jedna vrsta osobe koja nema nikakve posebne veštine – može da piše pristojne članke, ne falšira kad peva i može da nauči da radi bilo šta, ali se ni u čemu ne ističe. U čemu su takvi ljudi najbolji? Imaju nešto kova, donekle imaju osećaj za pravdu i imaju nešto smisla da procene ljude i kako da ih iskoriste. Pored toga, oni se najviše ističu u organizacionim veštinama. Ako takvoj osobi date zadatak ili posao, ona može da organizuje ljude da to urade. Istovremeno, ona poseduje radnu sposobnost; to jest, ako joj date posao, ona može dobro da ga obavi i završi. Ima gotov plan u glavi, struktuiran i podeljen po koracima. Zna kako da upotrebi ljude, kako da rasporedi vreme i koga da koristi za koji zadatak. Ako se pojavi problem, ona zna kako da razgovara o rešenju sa svima. Zna kako da izbalansira i razreši sve te stvari. Takva osoba ne samo da poseduje radnu sposobnost, već se i relativno dobro izražava. Njene reči su jasne i logične i ne zbunjuju ljude. Kada dodeljuje posao, svi jasno razumeju i znaju šta svaka osoba treba da uradi; niko nije besposlen i nema propusta u radu. Način na koji ona objašnjava pojedinosti vezane za posao takođe je relativno jasan i logičan, a za posebno složena pitanja nudi analize, zajedništvo i navodi pojedinosti tako da svi razumeju probleme, da znaju kako da rade posao i da znaju kako da postupaju. Osim toga, ona takođe može da razgovara u zajedništvu o tome koji načini delovanja mogu biti pogrešni, koji načini rada će uticati na efikasnost, na šta ljudi treba da obrate pažnju tokom svog rada i tako dalje. Odnosno, razmišlja više od drugih pre nego što počne da radi – razmišlja detaljnije, realnije i sveobuhvatnije od drugih. S jedne strane ima mozak, a s druge je elokventna. Imati mozak znači da stvari radi organizovano, po koracima i prema planu i sa velikom jasnoćom. Kada se kaže da je elokventna, to znači da ume da koristi jezik da jasno i razumljivo izrazi misli, planove i proračune u svom umu i da zna kako da se jednostavno i sažeto izražava, kako njeni slušaoci ne bi bili zbunjeni. Izražava se jezikom koji je posebno jasan, tačan, istinit i prikladan. To znači biti elokventan. Takvi ljudi su elokventni, poseduju radnu sposobnost, organizacione veštine, a povrh toga imaju i osećaj odgovornosti i donekle su opskrbljeni osećajem za pravdu. Oni nisu ljudi koji hoće da ugode drugima ili ćute zbog mira u kući. Kada vide zle ljude koji izazivaju prekide i ometanja u radu crkve, ili tupane i propalice koji ne vode računa o sopstvenim poslovima i ponašaju se nepredvidljivo, oni se ljute, nezadovoljni su i mogu odmah da reše te probleme, da se nose s njima i da zaštite rad i interese Božje kuće. Posedovanje osećaja odgovornosti i osećaja za pravdu – zar ta ispoljenja nisu istaknute karakteristike ljudskosti takve osobe? (Jesu.) Takvi ljudi možda nisu uspešni u druženju, ili možda nisu baš vešti u nekoj određenoj struci, ali ako poseduju karakteristike koje sam upravo opisao, mogu se gajiti kao starešine i delatnici. Te karakteristike su i njihove sposobnosti, odnosno elokventni su, poseduju radnu sposobnost, organizacione veštine i donekle su opskrbljeni osećajem za pravdu. Posedovanje osećaja za pravdu je ključno. Da li zli ljudi i antihristi imaju osećaj za pravdu? (Nemaju.) Antihristi imaju rđavu prirodu; oni nikako ne mogu da imaju osećaj za pravdu. Druga ključna stvar je da takva osoba ima duhovno razumevanje i sposobnost da shvati istinu; to ima veze sa njenim kovom. Sposobnosti takve osobe odnose se na one karakteristike ljudskosti i na talente koje sam upravo pomenuo, kao i na još tri merila umeća: da se shvati istina, da se nosi breme za crkvu i da se poseduje radna sposobnost. Takvi ljudi se mogu gajiti kao vođe; tu nema problema. Pored toga što ima mozak i kov, jedan vođa mora da bude sposoban da shvati istinu, i da ima organizacione sposobnosti i radnu sposobnost u svom poslu, kao i elokventnost. Neki ljudi imaju veoma dobar kov, poseduju duhovno razumevanje, ali kada na okupljanjima dođe vreme za zajedništvo, oni naprave totalnu zbrku od onoga što pokušavaju da kažu, u potpunosti im nedostaje sposobnost da organizuju svoje izlaganje, a u onome što govore nema nikakve logike. Mogu li takvi ljudi biti gajeni za vođe? (Ne mogu.) Neki ljudi uspevaju da razgovaraju tek sa veoma malim brojem ljudi; mogu da razgovaraju u zajedništvu o nekim stanjima, mišljenjima i shvatanju istine i mogu da podrže i opskrbe druge, da im pomognu, ali kada ima više ljudi, oni se ne usuđuju da progovore, uplašeni su i mogu da se unervoze do suza. Mogu li takvi ljudi biti gajeni? Za vrstu osobe koja je prilično slabe i stidljive ljudskosti i koja je sklona tremi, ako poseduje ljudskost, sposobnost i razumevanje da bude vođa, može se gajiti da postane vođa tima ili crkveni vođa. Prvo ih samo gajite i obučite; nakon nekog vremena, oni će steći uvid i time postati malo hrabriji i više se neće plašiti da govore, niti će imati tremu. Ukratko, kada je reč o onima koji imaju karakteristike ljudskosti i sposobnosti o kojima smo upravo govorili u zajedništvu, oni se mogu gajiti da postanu vođe sve dok je njihova ljudskost u skladu sa merilom. Kao što smo rekli prošli put, da bi se neko odgajio u vođu, ne mora nužno da razume sve istine, da bude u stanju da se pokori Bogu, da ima bogobojažljivo srce i tako dalje. Nije neophodno ispunjavati te kriterijume. Ako neko poseduje određeni kov, ima duhovno razumevanje i u stanju je da prihvati istinu, onda se može unaprediti i gajiti. Zar to nije razumno korišćenje ljudi? (Jeste.) Najvažniji kriterijum je da li je nečija ljudskost u skladu s merilom ili ne.

Neki ljudi, kada saslušaju Moje reči, smatraju da već ispunjavaju kriterijume da budu starešine i da treba da budu unapređeni. Izgleda da su oni tu nešto pogrešno shvatili, zar ne? Da li je baš tako jednostavno biti starešina? Oni misle: „Vrlo sam metodičan, vešt sam organizator i elokventan sam jer mogu jasno da objasnim i najsloženije stvari, pa zašto me onda Božja kuća ne unapredi? Zašto me braća i sestre ne izaberu da budem starešina? Kako to da nadređene starešine nikako ne vide da sam talentovan?” Ne brini. Ako zaista ispunjavaš kriterijume za starešinu ili delatnika, onda ćeš pre ili kasnije biti unapređen i moći ćeš da se obučiš. Sada je bitno da moraš mnogo da uvežbavaš primenu istine i upravljanje poslovima u skladu s načelima i da samoinicijativno pomažeš drugima i rešavaš stvarne probleme Božjem izabranom narodu. Kada Božji izabrani narod uvidi da ti je kov dobar i da možeš da rešavaš stvarne probleme, preporučiće te i izabraće te. Ako ne preuzmeš inicijativu da obaviš malo pravog posla, već samo čekaš dan kada ćeš iznenada biti izabran za starešinu ili kada će te Višnji vanredno unaprediti, to se nikada neće dogoditi. Moraš da uradiš nešto pravog posla tako da ga svi vide; kada svi uvide koliko si sposoban i osete da si neko koga treba unaprediti, gajiti i iskoristiti, prirodno je da će te preporučiti i izabrati. Ako sada osećaš da si sposoban da budeš starešina, ali te niko nije izabrao, a Božja kuća te nije unapredila, zašto je tako? Jedno je sigurno: u očima braće i sestara još nisi prepoznat. Možda je u pitanju tvoja ljudskost, možda tvoje stremljenje, ili možda tvoje sposobnosti i kov. Ako braća i sestre ne prepoznaju ili ne odobravaju neki od tih aspekata, neće te izabrati, niti preporučiti. Dakle, moraš da nastaviš vredno da radiš, da nastaviš da stremiš i da se obučavaš, a kada zaista budeš shvatio istinu i budeš u stanju da postupaš u skladu s načelima, ljudi će te spontano preporučiti i izabrati; tako stvari idu svojim prirodnim tokom kada su uslovi dobri. Nema potrebe da se stalno raduješ što ćeš biti starešina ili da stalno razmišljaš o tome; to je ekstravagantna želja. Treba da imaš obično srce, da budeš neko ko stremi ka istini, da budeš obziran prema Božjim namerama i da naučiš da budeš pokoran i strpljiv. Ne možeš slepo da težiš da budeš starešina; to je ambicija i to nije pravi put. Ne treba stalno da imaš tu ambiciju i želju. Čak i ako zaista imaš kov, moraš da sačekaš da uđeš u istina-stvarnost pre nego što budeš dorastao zadatku da služiš kao starešina ili delatnik. Ako ne shvataš istinu i ne znaš kako da je primenjuješ, onda čak i da si izabran da budeš starešina ili delatnik, ne bi mogao da se baviš nikakvim pravim poslom i morao bi da budeš otpušten i uklonjen, što se često dešava. Ako misliš da si sposoban da budeš starešina, da poseduješ talenat, kov i ljudskost za starešinstvo, ali te Božja kuća nije unapredila, a braća i sestre te nisu izabrali, kako treba da postupaš po tom pitanju? Postoji put primene koji možeš da slediš. Moraš temeljno da spoznaš sebe. Pogledaj da li se možda sve svodi na to da imaš problem sa svojom ljudskošću ili da otkrivanje nekog aspekta tvoje iskvarene naravi odbija ljude; ili je to činjenica da ne poseduješ istina-stvarnost i da ne ostavljaš uverljiv utisak na ljude, ili da dužnost ne obavljaš u skladu s merilom. Moraš da razmisliš o svim tim stvarima i da vidiš šta ti tačno nedostaje. Kada provedeš neko vreme u razmišljanju i shvatiš u čemu je problem, moraš odmah da tražiš istinu da bi taj problem razrešio i da uđeš u istina-stvarnost i da nastojiš da postigneš promenu i da rasteš, tako da kada oni oko tebe to vide, kažu: „U poslednje vreme je mnogo bolji nego ranije. Radi solidno i ozbiljno shvata svoje zanimanje, a posebno je usredsređen na istina-načela. On ne radi stvari plahovito niti površno, a savesniji je i odgovorniji u vezi svog posla. Ranije je ponekad voleo da preuveličava i stalno se razmetao, ali sada je mnogo skromniji i više nije uobražen. Čak i kada uspe da uradi nekoliko stvari, ne hvali se time, a kada nešto završi, više puta razmisli o tome, iz straha da nešto nije pogrešio. Mnogo je oprezniji nego ranije i bogobojažljivog je srca – a najbitnije od svega je da u zajedništvu ume da govori o istini da bi razrešio neke probleme. Zaista je sazreo.” Ljudi koji te već neko vreme lično znaju smatraju da si doživeo očiglednu promenu i napredak; kako u svom ljudskom životu, u ponašanju i načinu rešavanja stvari, tako i u stavu prema svom radu i u svom postupanju prema istina-načelima, smatraju da se više trudiš nego ranije i da si disciplinovaniji u svom govoru i postupcima. Braća i sestre sve to vide i primaju u srce. Možda ćeš onda moći da se kandiduješ na sledećim izborima i moći ćeš da se nadaš da ćeš biti izabran za nekog starešinu. Ako zaista možeš da obavljaš neku važnu dužnost, dobićeš Božji blagoslov. Ako zaista nosiš breme, imaš takav osećaj odgovornosti i želiš da nosiš teret, onda požuri i uvežbavaj se. Usredsredi se na primenu istine i počni da postupaš u skladu s načelima. Jednom kada stekneš životno iskustvo i budeš u stanju da pišeš članke o svedočenju, zaista ćeš sazreti. A ako možeš da svedočiš o Bogu, onda svakako možeš da zadobiješ delo Svetog Duha. Ako Sveti Duh radi na tebi, to znači da te Bog gleda s naklonošću, a uz starešinstvo Svetog Duha, tvoja prilika će uskoro naići. Možda sada nosiš breme, ali tvoj rast nije dovoljan i tvoje životno iskustvo je isuviše plitko, pa čak i ako bi postao starešina, bio bi podložan padu. Moraš da težiš život-ulasku, da najpre razrešiš svoje ekstravagantne želje, da dobrovoljno budeš sledbenik i da istinski dođeš da se pokoriš Bogu, bez reči žaljenja za bilo šta što On orkestrira ili uređuje. Kada budeš posedovao takav rast, tvoja prilika će doći. Dobro je što želiš da preuzmeš težak teret, što nosiš to breme. To pokazuje da imaš preduzimljivo srce koje nastoji da napreduje i da želiš da budeš obziran prema Božjim namerama i da slediš Božju volju. To nije ambicija, već istinsko breme; to je odgovornost onih koji streme ka istini i ka predmetu njihovog stremljenja. Ti nemaš sebičnih motiva i ne izlažeš se zbog sebe, već da bi svedočio o Bogu i da bi Mu udovoljio – to je ono što Bog najviše blagosilja i On će za tebe napraviti odgovarajuća uređenja. Za sada, ti se samo baviš stremljenjem ka život-ulasku, najpre pravilno obavi svoju dužnost, a zatim napiši nekoliko članaka o iskustvenom svedočenju da bi svedočio o Bogu. Ako su tvoja svedočanstva istinita i praktična, ljudi koji ih pročitaju će ti se diviti i voleće te i biće voljni da se uključe u rad s tobom i da te preporuče, i tako će naići tvoja prilika. Zato svakako moraš da se opremiš istinom pre nego što prilika naiđe. Prvo stekni praktično iskustvo, a onda ćeš prirodno imati istinsko svedočanstvo; rezultati tvoje dužnosti će biti sve bolji i bolji, a tada već nećeš više moći da se sakriješ čak i da to želiš, a braća i sestre oko tebe će te preporučiti. To je zato što su ljudi koji imaju istina-stvarnost potrebni ne samo Božjoj kući, već i Božjem izabranom narodu; svako voli da radi nešto s ljudima koji imaju istina-stvarnost i svako voli da se druži sa prijateljima koji imaju istina-stvarnost. Ako doživiš taj stepen i svi vide da imaš istinsko svedočanstvo i priznaju da imaš istina-stvarnost, nećeš moći da izbegneš da postaneš starešina čak i da to želiš, a braća i sestre će insistirati da izaberu tebe. Nije li tako? Kada se bludni sin okrene i vrati Bogu, Bog je zadovoljan, srećan i spokojan u Svom srcu. Kako da te Bog ne iskoristi ako poseduješ istina-stvarnost? To bi bilo nemoguće. Bog namerava da zadobije više ljudi koji mogu da svedoče o Njemu; cilj je da usavrši sve koji Ga vole i da što je pre moguće stvori grupu ljudi koji su jednog srca i uma s Njim. Stoga, u Božjoj kući, svi koji streme ka istini imaju velike izglede, a izgledi onih koji iskreno vole Boga su bezgranični. Svako treba da razume Božju nameru. Zaista je pozitivno nositi to breme i to je nešto što bi trebalo da poseduju oni koji imaju savest i razum, ali neće nužno svi moći da preuzmu težak teret. Odakle dolazi taj nesklad? Kakve god da su ti vrline ili sposobnosti i koliko god da ti je visok koeficijent inteligencije, od presudnog značaja je tvoja težnja i put kojim ideš. Ako je tvoja ljudskost u skladu s merilom i imaš nekakav kov, ali nisi neko ko stremi ka istini i imaš samo dobru ljudskost i neki osećaj bremena, možeš li dobro da obavljaš posao crkvenog starešine? Da li garantuješ da možeš da rešiš probleme koristeći istinu? Ako to ne možeš da garantuješ, onda si i dalje nekompetentan u svom poslu. Čak i da si izabran ili određen za starešinu, i dalje ne bi bio u stanju da obaviš posao, pa koja bi onda bila svrha toga? Iako bi to zadovoljilo tvoju sujetu, nanelo bi štetu braći i sestrama i usporavalo rad crkve. Ako ispunjavaš kriterijume da budeš starešina ili delatnik i ako si neko ko stremi ka istini i takođe imaš neka iskustvena svedočenja, onda ćeš svakako moći dobro da obavljaš posao starešine, jer imaš iskustvena svedočenja, jer si neko ko shvata istinu i može da podnese teško breme uloge crkvenog starešine. To što je tvoja ljudskost u skladu s merilom i što imaš određene sposobnosti samo su osnovni kriterijumi za unapređenje, gajenje i korišćenje u Božjoj kući, ali da li možeš da obaviš dobar posao kao starešina zavisi od toga da li imaš pravo iskustvo i istina-stvarnost – to je najvažnije. Neki ljudi su korektni i streme ka istini, ali veruju tek tri do pet godina i nemaju nikakvog stvarnog iskustva. Mogu li takvi ljudi dobro da obavljaju posao crkvenog starešine? Bojim se da nisu dorasli tom poslu. Šta im nedostaje? Nedostaje im praktično iskustvo i to što tek treba da shvate istinu. Čak i ako umeju da izgovore mnoge reči i doktrine, još je van njihovog domašaja da rešavaju probleme koristeći istinu. Prema tome, oni i dalje nisu spremni da obavljaju posao starešine i treba da nastave da se obučavaju kako bi shvatili istinu i ušli u istina-stvarnost. Na primer, ako je nečija ljudskost u skladu s merilom i ta osoba je prilično iskrena i retko laže i vara, i obavlja svoju dužnost bez izazivanja prekida ili ometanja, ali je slaba u stremljenju ka istini, može li se takva osoba odgajiti da bude starešina ili delatnik? To bi bilo veoma teško. Da li bi osoba koja ispunjava kriterijume za unapređenje, gajenje i korišćenje, ali koja ne stremi ka istini, bila sposobna da postane neko ko stremi ka istini ako bi bila unapređena da bude starešina ili delatnik? Da li bi mogla da počne da stremi ka istini? Da li bi mogla da uđe u istina-stvarnost nakon što je neko vreme radila kao starešina ili delatnik? To bi bilo nemoguće. Bez obzira na kriterijume koje osoba ispunjava, sve dok nije neko ko stremi ka istini, ona apsolutno ne može biti izabrana ili unapređena u starešinu ili delatnika. Ako osoba poseduje ljudskost i kov koji su u skladu sa merilom, a takođe je u stanju da prihvati istinu i pretrpi neke promene, onda se ona može unaprediti, gajiti i koristiti, i kao rezultat toga, dobiće priliku da se obuči, uđe u istina-stvarnost i krene na put ka spasenju i savršenstvu. Stoga, bez obzira na to koga Božja kuća unapređuje da bude starešina, delatnik ili nadzornik, svrha nije da zadovolji tvoje lične želje i ambicije, niti da ostvari tvoje ideale, već da ti omogući da kreneš putem spasenja i postaneš usavršena osoba.

Što se tiče onih koji nisu baš dovoljno inteligentni, oni takođe imaju težnje da dobro obavljaju svoju dužnost i žele da brane interese Božje kuće, ali im nedostaje mudrost, ne znaju kako da se ponašaju u skladu s načelima i ne mogu ništa da prozru. U nekom trenutku, oni se susreću sa kušnjom i upadaju u nju, i kao ishod toga, oni prodaju interese crkve, prodaju braću i sestre i nanose štetu radu Božje kuće. Kako treba da postupamo sa takvim ljudima koji su tupi i čija inteligencija nije na odgovarajućem nivou? Kada je reč o takvim tupanima kojima nedostaje duhovno razumevanje i koji su neodgovarajuće inteligencije, svaki od njih treba da bude otpušten i preraspoređen, i nijedan ne može da bude iskorišćen. Ako bi se takvi ljudi koristili, mogli bi da unesu nevolje u rad Božje kuće u bilo kojem trenutku – ima mnogo takvih primera. Danas ima mnogo ljudi koji spolja imaju neko ljudsko obličje, ali ne mogu da razgovaraju u zajedništvu o bilo kojoj istina-stvarnosti. Oni veruju u Boga dugi niz godina, a ipak ostaju u tom stanju. Koren tog problema treba jasno sagledati; to je problem izuzetno lošeg kova i nedostatka duhovnog razumevanja. Takvi ljudi se neće promeniti bez obzira na to koliko godina veruju u Boga, i nisu ostvarili značajan napredak uprkos svim propovedima koje su slušali. Oni se mogu staviti samo na jednu stranu, da služe na bilo koji skroman način za koji su sposobni. Da li je to dobar način bavljenja njima ili nije? (Jeste.) Neki ljudi sa neodgovarajućim nivoom inteligencije i bez sposobnosti ne mogu uopšte da shvate Božje reči čak ni nakon što su ih čitali nekoliko godina, i ne uspevaju da shvate propovedi uprkos tome što su ih slušali nekoliko godina. Da li je i dalje korisno deliti knjige Božjih reči takvim ljudima? (Ne, nije.) Knjige Božjih reči ne treba da se dele ljudima sa neodgovarajućom inteligencijom, jer je to uzaludno i ravno rasipanju, i sve što im je dato treba odmah da se uzme nazad. To se ne radi da bi im se uskratilo pravo da čitaju Božje reči, već zato što nisu dovoljno inteligentni. Čak i ako takvi ljudi žive crkvenim životom, oni ne mogu da shvate istinu, a kamoli da obave neku dužnost. Takvi ljudi su isto što i otpad, zar ne? Vi treba da znate kako da postupate sa otpadom. Neki ljudi spolja deluju prilično bezazleno, ali njihova inteligencija je toliko slaba da ne mogu ni fizičke poslove da obave kako treba, a sve što rade upropaste. Ako se od njih traži da obave neki običan zadatak, sigurno će napraviti neku štetu, te takvi ljudi ne mogu da se koriste. Ako ih zamoliš da donesu kantu vode, prevrnuće bocu sa uljem. Ako ih zamoliš da operu činiju, polomiće tanjir. Ako ih zamoliš da kuvaju, ili će skuvati previše ili premalo hrane, ili će hrana biti preslana ili bezukusna. Trude se iz petnih žila, ali ne mogu ništa dobro da urade, pa čak ni fizičke poslove. Mogu li takvi ljudi da budu iskorišćeni? (Ne mogu.) Dakle, ako ne mogu da se koriste, šta treba tražiti od njih? Da li to znači da im nije dozvoljeno da veruju u Boga i da ih Božja kuća ne želi? Ne, nije tako. Samo im ne dozvolite da obavljaju neku dužnost. Ako oni ne obavljaju dobro zadatke iz ljudske svakodnevice – uključujući dnevne zdravorazumske i rutinske stvari svakodnevnog života – ili nisu sposobni da rade te stvari, onda nisu sposobni ni da obavljaju dužnost u Božjoj kući.

Iako neki ljudi nemaju dobru ljudskost niti bilo kakve posebne talente, a kamoli da mogu da se gaje da budu starešine, oni i dalje mogu da obavljaju neke obične fizičke poslove. Na primer, mogu da hrane piliće i patke, da hrane svinje i da čuvaju ovce – to su poslovi koje mogu dobro da obavljaju. Ako im daš jednostavan posao, oni mogu dobro da ga obavljaju sve dok ga rade svim srcem, i to je način na koji takvi ljudi mogu da obavljaju dužnost u Božjoj kući. Iako je to jedan jednostavan posao, oni mogu da ga rade svim srcem i da ispune tu odgovornost, a takođe mogu da postavljaju zahteve prema sebi u skladu sa Božjim rečima i istina-načelima. Bez obzira na to da li je posao veliki ili mali, važan ili nevažan, na kraju krajeva, oni mogu dobro da rade taj jedan posao koji im je dodeljen. Ne samo da mogu dobro da hrane piliće tako da normalno ležu jaja, već mogu i da zaštite piliće od vukova. Ako čuju zavijanje vuka, odmah će reći svom nadzorniku, nastojeći da izbegnu bilo kakve neprilike u obavljanju svog posla i zadatka koje im je poverila Božja kuća. Ako tako rade, onda su relativno posvećeni, a to se računa kao sposobnost da ispune svoju odgovornost i da dobro obave posao. Što se tiče ostalog, poput njihovog ličnog života i načina na koji se ponašaju i nose sa stvarima – tu ima nedostataka; na primer, ne znaju kako da komuniciraju i ćaskaju sa drugima, niti kako da u zajedništvu razgovaraju sa drugima o svom stanju, a ponekad su i razdražljivi. Da li je to problem? Da li je u redu da ih ne koristite zbog tih problema? (Ne, nije.) Neki ljudi loše održavaju ličnu higijenu; ne peru kosu po najmanje deset dana i uglavnom zaudaraju. Drugi mljackaju i srču dok se ljudi oko njih odmaraju, a glasni su i u drugim prilikama, kada hodaju, kada zatvaraju vrata i razgovaraju – neobrazovani su i nemaju lepe manire. Kako treba postupati prema takvim ljudima? Svi moraju da imaju razumevanja, da im pomognu i podrže ih s ljubavlju, da razgovaraju u zajedništvu s njima o tome šta je normalna ljudskost i da im dozvole da se malo pomalo menjaju. Pošto ste svi zajedno, morate da naučite da živite zajedno. Takvi ljudi mogu da se koriste sve dok su u stanju da pravilno rade svoj posao, i da preduzimaju posao i da ne rade ništa što izaziva prekid i ometanje. Neki ljudi su pametni, imaju dobar kov, marljivi su u poslu i mogu da ispune svoje odgovornosti i dobro rade poslove koji su im dodeljeni, tako da mogu da se gaje i koriste. Ali kov nekih ljudi je toliko loš, da ne mogu dobro da rade ni jedan jedini posao; jedva mogu da se nose sa hranjenjem pilića. Ali ako moraju da hrane i patke i guske, to će im biti previše i neće umeti da se snađu. Nije da ne žele to dobro da urade, već im je kov isuviše loš. Njihov mozak je ograničen, umeju da odrade samo jedan zadatak, a ako im se zada još jedan, to je previše za njih. Ne znaju kako da isplaniraju posao, pa samo nešto zabrljaju. Takvi ljudi nisu sposobni da rade dva posla odjednom. Ne daj im više poslova, jer neće biti u stanju da ih obave. Nemoj misliti da ako mogu da urade jedan jednostavan posao dobro, da sigurno mogu da urade još dva ili tri; to ne mora da znači i to zavisi od njihovog kova. Neka prvo pokušaju da obave dva posla. Ako im je kov dobar i mogu da ih obave, onda to možeš tako da im urediš. Ako ne mogu istovremeno dobro da obavljaju dva posla i ako nešto zabrljaju, to znači da to premašuje njihov kov, tako da moraš odmah da ih skineš sa drugog posla. Razlog tome je što si kroz posmatranje i isprobavanje shvatio da su oni podobni da rade samo jedan posao u datom trenutku, a ne da rade više složenih poslova, a shvatio si i da nemaju kov za to. Neki ljudi su donekle pametni i donekle dobrog kova i ako im date nekoliko poslova, mogu dobro da ih obave. Na primer, ako ih zamolite da kuvaju, hrane piliće i obrađuju povrtnjak, oni će svakog dana moći da pripremaju obroke na vreme dok će povrtnjak obrađivati u trenucima kada su slobodni, na vreme će zalivati i pleviti baštu, kao i hraniti piliće. Neki ljudi mogu da kažu: „Pošto imaju takav kov, neka preuzmu i crkveni posao i neka budu crkvene starešine.” Da li bi to bilo u redu? Iako su sposobni da preduzmu neke fizičke zadatke i svakodnevne poslove, kada je u pitanju posao crkvenog starešine, to zahteva posebnu procenu; to nije nešto što se može meriti na osnovu toga kako oni obavljaju jednostavne, spoljne poslove. To je zato što biti crkveni starešina nije fizički posao, već on mora da se meri načelima starešinstva. Međutim, ako ta osoba poseduje kov i talenat da bude crkveni starešina, a njena ljudskost je prilično dobra, bilo bi neprikladno da joj dodeliš da obavlja spoljne poslove; to se zove neprimereno korišćenje ljudi. U najboljem slučaju, crkvene starešine mogu da rade još jedan posao sa strane, koji ima veze sa svakodnevnim životom, kao i da se malo više bave time kad god nisu zauzeti – to ih neće umoriti. Kada je reč o beznačajnim, rutinskim pitanjima i tim fizičkim zadacima, ljudi su u stanju da ih obave onoliko koliko mogu. Postoji li neko ko može da ih preuzme sve na sebe? Da li postoji neko takvog kova? (Ne postoji.) Možda su njegov kov i sposobnost dovoljni, ali postoji nešto čega neće imati dovoljno, a to je energija. Ljudi su smrtni, njihova energija je ograničena, a ograničen je i broj poslova koje mogu da preduzmu. Osobe koje su pune energije mogu da rade do 12 sati dnevno, dok osobe sa prosečnom energijom mogu normalno da rade osam sati, a osobe sa malo energije mogu da rade samo četiri ili pet sati. Stoga, bez obzira na to da li koristiš neku osobu za obavljanje fizičkih poslova, za obavljanje posla starešinstva u crkvi ili za posao koji uključuje stručne veštine, moraš da razmotriš za šta je ta osoba najpodobnija, a nakon što joj dodeliš najprikladniji posao, ako to ne može da uradi, dodeli joj nešto drugo. Ako joj ne dodeliš posao u skladu sa onim za šta je najpodobnija, to je greška u načinu na koji koristiš ljude. Što se tiče ljudi kojima se ne može dati prioritet za unapređenje, gajenje i korišćenje, čak i ako se od njih traži da obavljaju fizičke poslove, njima ti poslovi moraju da budu dodeljeni na osnovu njihovog kova i sposobnosti. Ako su oni, u isto vreme dok dobro obavljaju jedan posao koji im je dodeljen, sposobni da obavljaju i druge poslove, onda se od njih može tražiti da rade još nekoliko drugih fizičkih poslova koje će obavljati usput, dokle god to ne utiče na njihov glavni posao. Neki ljudi su fizički jaki i mogu da odrade tri posla jedan za drugim; kada završe jedan, oni i dalje imaju dovoljno energije i većinu vremena su slobodni. Ali lažne starešine su slepe i ne znaju kako da rasporede posao, a nisu shvatili da je to problem, pa tim ljudima dodeljuju samo jedan zadatak, što je greška.

Upravo sam govorio o ljudima sa neodgovarajućom inteligencijom koji nemaju posebne veštine i sposobni su samo za fizički napor. Postoje i ljudi koji imaju neku bolest i nesposobni su čak i za fizički napor, ljudi koje zaboli glava, ili stomak i leđa kad god rade bilo šta što zahteva i najmanji fizički napor. Šta treba uraditi u vezi sa dodeljivanjem dužnosti takvim ljudima, ako su podobni za obavljanje dužnosti? Moraju da se sagledaju različiti aspekti, kao što je njihovo zdravstveno stanje, a takođe i njihova ljudskost i kov, da bi se utvrdilo koje su dužnosti sposobni da obavljaju u Božjoj kući. Ako im je zdravlje toliko loše da ne mogu da obavljaju nikakve poslove i moraju svako malo da predahnu, i još treba neko da se brine o njima, ako ne mogu sami da obave dužnost i moraju da rade u paru s nekim ko može da se brine o njima, onda se to ne isplati. Takvi ljudi nisu sposobni da obavljaju dužnost, pa ih pustite da odu kući i oporave se. Šta god da radite, ne koristite nikoga ko je toliko bolestan da će nalet vetra verovatno da ga obori. Ako njegovo zdravlje nije previše loše, već ga samo boli stomak zato što je pojeo nešto što mu nije prijalo, ili ga glava boli od previše razmišljanja, tako da samo uspeva da radi tri ili četiri sata manje od normalne osobe ili da obavi polovinu posla normalne osobe, onda se takvi ljudi i dalje mogu koristiti sve dok ispunjavaju druge kriterijume. Osim ako to sami ne iznesu i kažu: „Isuviše sam bolestan da bih mogao ovo da izdržim. Želim da idem kući da se oporavim. Kada se oporavim, vratiću se na svoju dužnost.” Tada se odmah složi s tim i ne pokušavaj da im govoriš kako treba da razmišljaju; čak i ako to uradiš, od toga neće biti nikakve vajde. Postoji izreka koja glasi: „Nešto što se nevoljno radi, neće doneti dobre rezultate”; svačija vera, težnje i aktivnosti su različiti. Neki ljudi mogu da kažu: „Zar se ne radi naprosto o tome da se ponekad osećaju pomalo čudno i onemoćalo? Ljudi mogu da se osećaju loše ako pojedu nešto što im ne prija, ali posle nekoliko dana će biti dobro; ima li potrebe da idu kući na oporavak?” Zar ih glavobolja i vrtoglavica neće proći kad se naspavaju? Zar ne mogu onda da rade normalno? Da li je to toliko ozbiljno? Možda se tebi ne čini da je to velika stvar, ali neki ljudi se razlikuju od drugih u pogledu stepena negovanja svog tela, a neki ljudi zaista imaju zdravstvenih problema. U takvim slučajevima, ako traže da se vrate kući da se odmore i oporave, crkva treba odmah da se složi, a ne da im postavlja zahteve, da im otežava život, a pogotovo ne treba da pokušava da im govori kako treba da razmišljaju. Neke lažne starešine stalno rade na takvim ljudima i govore im: „Pogledaj dokle je Božje delo sada stiglo. Katastrofe su sve veće i veće, pojavila su se četiri krvava meseca, a pandemija se toliko raširila da nevernici nemaju načina da prežive! Nalaziš se u Božjoj kući, obavljaš svoje dužnosti i uživaš u Božjoj blagodati – nećeš biti izložen opasnosti, a možeš i da zadobiješ istinu i život – kakav je to veliki blagoslov! Ta tvoja mala tegoba nije ništa. Moraš da je prevaziđeš i da se moliš Bogu. Bog će te sigurno isceliti. Samo čitaj Božje reči, nauči još nekoliko himni i tvoja bolest će prirodno popustiti ako ne misliš na nju. Zar Božje reči ne kažu: ’Živeti u bolesti znači biti bolestan’? Ti trenutno živiš u bolesti. Ako nastaviš da razmišljaš o tome da si bolestan, onda će bolest postati ozbiljna. Ako ne budeš razmišljao o tome, bolest će nestati, zar ne? Tako ćeš rasti u veri i nećeš želeti da ideš kući da se odmoriš. Odlazak kući da se odmoriš zove se žudnja za telesnim udobnostima.” Ne pokušavaj da im dajete savete o tome kako treba da razmišljaju, suludo je to raditi. Oni nisu u stanju da istrpe ni malu, privremenu neprijatnost i samo žele da odu kući da se odmore, a ne mogu ni da prevaziđu neku manju poteškoću, što dokazuje da ne obavljaju svoju dužnost iskreno. Takvi ljudi zapravo nemaju nameru da obavljaju svoju dužnost na duge staze, ne obavljaju je ni najmanje iskreno, nisu voljni da plate ceh, a sada su konačno pronašli priliku i izgovor da definitivno pobegnu. U srcu se raduju što su tako pametni i što je ta bolest došla u pravom trenutku. Zato, šta god da radiš, ne podstiči ih da ostanu. Mrzeće svakoga ko pokuša da ih natera da ostanu, a proklinjaće svakoga ko pokuša da im kaže kako da razmišljaju. Zar ne razumeš to? Naravno, neki ljudi su zaista bolesni, i to već duže vreme, i plaše se da će im, ako bolest potraje još malo, život biti u opasnosti. Ne žele da budu uzrok nevolje u Božjoj kući, niti da utiču na to kako drugi obavljaju svoju dužnost. Oni osećaju da će, kada ih zdravlje izneveri, morati da se oslone na braću i sestre da se brinu o njima i osećaju se loše zbog toga što se Božja kuća brine o njima, pa mudro preuzimaju inicijativu da zatraže odsustvo. Kako se treba nositi s takvom situacijom? Isto tako, puštajući ih da odu kući da se odmore, bez dalje priče. Božja kuća se ne plaši nevolja, samo ne želi da prisiljava ljude da rade nešto protiv svoje volje. Pored toga, svi imaju neke lične i stvarne poteškoće. Svi ljudi koji žive u telu se razbolevaju, a bolesti tela su problem koji zaista postoji – poštujemo činjenice. Neki ljudi zaista nisu u stanju da obavljaju svoje dužnosti zbog toga što su ozbiljno bolesni, i ako im je potrebna Božja kuća da im pruži pogodnosti ili su im potrebna braća i sestre da im obezbede lekove ili daju predloge za lečenje, Božja kuća će im vrlo rado pružiti sve to. Ako ne žele da uznemiravaju Božju kuću i imaju dovoljno novca, sredstava i sve potrebne uslove da odu i da se leče, i to je u redu. Ukratko, ako zbog zdravlja ne mogu da nastave da obavljaju svoje dužnosti u Božjoj kući, niti da ih Božja kuća i dalje gaji, onda oni mogu opravdano da podnesu zahtev, a Božja kuća će odmah pristati na to. Niko ne treba da im daje savete o tome kako treba da razmišljaju, niti da bilo šta zahteva od njih, jer bi to bilo neprimereno i nerazumno. To su uređenja koja postoje za tu vrstu ljudi.

Kako se ophoditi prema nekoliko posebnih vrsta ljudi

I. Kako se ophoditi prema ljudima koji se ne bave svojim pravim poslom

Neki ljudi imaju prihvatljivu ljudskost, sposobni su i bistri, normalno se izražavaju, obično su veoma optimistični i veoma su preduzimljivi u obavljanju svoje dužnosti, ali imaju jednu manu, a to je da su izrazito osećajni. Dok slede Boga i obavljaju svoju dužnost u crkvi, stalno im nedostaju porodica i rođaci, ili stalno razmišljaju o tome kako jedu ukusnu hranu u svom zavičaju, a činjenica da ne mogu da je jedu ih muči, što zauzvrat utiče na njihov učinak u obavljanju dužnosti. Postoji još jedna vrsta ljudi, koja voli da živi sama, voli da ima sopstveni prostor. Kada su sa braćom i sestrama, osećaju da je tempo rada prebrz i da nemaju privatni životni prostor. Stalno osećaju da su pod pritiskom i uvek se osećaju sputano i nelagodno zato što žive sa braćom i sestrama. Uvek žele da rade ono što im je volja i da budu slobodni da se prepuste uživanju. Ne žele da obavljaju svoju dužnost zajedno sa svima ostalima i stalno razmišljaju o povratku kući. Uvek im je neprijatno da obavljaju svoju dužnost u Božjoj kući. Iako je lako živeti u slozi sa braćom i sestrama i u Božjoj kući ih niko ne zlostavlja, njima nije baš lako da se drže rasporeda rada i odmora – kada ujutru svi ustanu, oni žele još da spavaju, ali im je neprijatno zbog toga, a kada uveče već svi legnu, oni ne žele da idu u krevet i uvek žele da rade nešto što ih zanima. Ponekad požele da pojedu baš nešto posebno, ali toga nema u kantini, a njima je neprijatno da traže. Ponekad žele da idu u šetnju, ali niko drugi to ne traži, pa se ne usuđuju da se tome prepuste. Uvek su oprezni i obazrivi i plaše se da ne budu ismejani, da ih ne gledaju s visine ili da se za njih ne kaže da su detinjasti. Ako ne obavljaju dobro svoju dužnost, ponekad na kraju budu orezani. Svakog dana se osećaju napeto, kao da gaze po tankom ledu, i prilično su nesrećni. Misle: „Sećam se da sam, kada sam bio kod kuće, bio mezimče u porodici, slobodan i neobuzdan, kao mali anđeo. Kako sam samo bio srećan! Sada obavljam svoju dužnost u Božjoj kući, kako to da su tragovi mog nekadašnjeg sopstva nestali? Ne mogu više da radim šta god hoću, kao što sam nekada radio”, i zato ne žele da žive ovakav život. Ali oni se ne usuđuju da to kažu svom starešini i stalno prenose te misli ljudima oko sebe, uvek su nostalgični i noću potajno plaču u krevetu. Šta treba da se radi s tom vrstom ljudi? Svako ko je upoznat s takvim slučajem treba da ga prijavi bez odlaganja, starešina treba odmah da utvrdi da li je prijava istinita ili nije, a ako jeste, toj osobi se može dozvoliti da se vrati kući. Oni uživaju u hrani, piću i gostoprimstvu u Božjoj kući, ali i dalje nisu voljni da obave svoju dužnost i uvek su loše raspoloženi, ogorčeni su i nesrećni, pa ih zato pošaljite na put što je pre moguće. Kod te vrste ljudi takva raspoloženja nisu privremena, da bi mogli da ih reše promišljanjem – to sa njima nije slučaj. Subjektivna volja nekih ljudi je da uporno obavljaju svoju dužnost i, mada im nedostaje kuća, oni znaju kakav je to problem i u stanju su da traže istinu i da je reše. Nema potrebe da takve ljude otpuštate ili da se brinete o njima. Situacija o kojoj govorimo je ona kada se tridesetogodišnjaci još uvek ponašaju kao deca, nikad ne odrastu i ostaju nestabilni. Oni rade samo ono što se od njih traži, a kada nemaju drugog posla, razmišljaju samo o zabavi i ćaskanju o nebitnim temama i nikada ne žele da se bave svojim pravim poslom. Nevernici govore o uspostavljanju stabilnosti sa trideset godina. Imati stabilnost znači baviti se svojim pravim poslom, biti u stanju da preuzmeš posao i da se izdržavaš, znati da se baviš svojim pravim poslom, provoditi manje vremena zabavljajući se i ne odlagati svoj pravi posao. Šta znači „ponašati se kao deca”? To znači da nisu u stanju da preduzmu bilo kakav pravi posao, uvek žele da im misli lutaju i stalno žele da idu u šetnju, da lutaju, glupiraju se, jedu grickalice, gledaju serije, ćaskaju o nebitnim stvarima, igraju igrice i pretražuju internet u potrazi za čudnim pojavama i neobičnim pričama. To znači da nikada nisu voljni da idu na okupljanja, da im se u vreme okupljanja uvek spava, da hoće da legnu čim im se prispava i da hoće da jedu čim ogladne, da budu svojeglavi i da se nikada ne bave svojim pravim poslom. Za takve ljude se ne može reći da imaju lošu ljudskost, samo što nikada ne odrastu i zauvek ostanu nezreli. Takvi su sa trideset godina, a takvi su i sa četrdeset; nisu u stanju da se promene. Šta raditi u slučaju da neko takav zatraži da ode i kaže da više ne želi da obavlja svoju dužnost? Božja kuća ih ne podstiče da ostanu. Treba odmah da im odgovoriš – neka odmah odu i vrate se među nevernike, i reci im da nikada ne kažu da veruju u Boga. Mogu li ljudi koji se ne bave svojim pravim poslom da zadobiju istinu? Ako očekuješ od njih da sazrevaju u smislu svoje ljudskosti i da uspeju da se bave svojim pravim poslom obavljajući dužnost u Božjoj kući, da budu sposobni da iznesu važnu poslovnu stavku, a da onda shvate i primenjuju istinu i da prožive ljudsko obličje, apsolutno ne treba da računaš na to. Takve ljude ćeš naći u bilo kojoj grupi. Nevernici imaju nadimak za tu vrstu ljudi: „velika deca”. Takvi ljudi mogu da navrše šezdeset godina, a da se nikada ne bave svojim pravim poslom. Oni nepravilno govore i postupaju sa stvarima, uvek se smeju, šale i skakuću naokolo, ništa ne rade ozbiljno, a posebno vole zabavu. Božja kuća ne može da koristi takve ljude.

Da li mislite da su ta „velika deca” loša? Da li su oni zli ljudi? (Ne.) Neki od njih nisu zli ljudi, prilično su prostodušni i nisu loši. Neki od njih su prilično dobrodušni i spremni su da pomognu drugima. Ali svi oni imaju jednu manu – samovoljni su, vole zabavu i ne bave se svojim pravim poslom. Na primer, recimo da, kada se žena uda, ona ne nauči da obavlja nikakve kućne poslove. Kuva samo kada je zadovoljna, ali ne i kada je nezadovoljna – stalno mora da se nagovara. Ako neko želi da ona nešto uradi, mora o tome da pregovara s njom i pritom neko mora da je nadgleda. Uvek voli da se doteruje kada ide u kupovinu, voli da kupuje odeću i kozmetiku i da ide na tretmane u kozmetički salon. Kada se vrati kući, ne radi ništa po kući, već samo želi da igra karte i madžong. Ako je pitaš pošto je kupus, ne zna; ako je pitaš šta će sutra da jede, ni to ne zna; a ako je pitaš da nešto skuva, ješćeš splačine. Dakle, šta ume najbolje da radi? Najbolje zna koji restoran služi najbolju hranu, koja prodavnica ima najbolji izbor najmodernije odeće i koja prodavnica prodaje pristupačnu i efikasnu kozmetiku, ali ne razume ili ne uči druge stvari kao što su kako da provodi svoje dane, niti veštine koje su potrebne u normalnom ljudskom životu. Da li ona sve to ne uči zato što joj kov nije dovoljno dobar? Ne, nije to u pitanju. Sudeći po stvarima u kojima je vešta, ona ima kov, ali se ne bavi svojim pravim poslom. Dokle god ima novca za trošenje, hraniće se u restoranima i kupovaće šminku i odeću. Ako kod kuće nedostaju lonci i šerpe, a od nje se traži da ih kupi, reći će: „Napolju se prodaje ukusna hrana, šta će mi sve to?” Ako je usisivač kod kuće pokvaren, a od nje se traži da kupi jedan komad odeće manje kako bi uštedela novac za kupovinu novog, ona će reći: „Kada budem zarađivala svoj novac, imaću kućnu pomoćnicu da čisti kuću, tako da nema potrebe za usisivačem.” Obično, ako ne igra neke igre ili madžong, onda kupuje modernu odeću i nikada ne čisti kuću. To nije bavljenje svojim pravim poslom, zar ne? Zatim postoje neki muškarci koji, čim zarade nešto novca, za sve pare kupe automobil ili prokockaju novac. Ako se kod kuće nešto pokvari, oni to ne popravljaju. Oni ne provode svoje dane na dostojan način. U njihovoj kući frižider ne radi, kao ni mašina za veš, slivnici su zapušeni, krov prokišnjava i već dugo ništa od toga ne popravljaju. Šta mislite o takvim muškarcima? Ne bave se svojim pravim poslom. Bilo da su u pitanju muškarci ili žene, Božja kuća ne može da koristi vrste ljudi koji su preterano samovoljni i koji se ne bave svojim pravim poslom.

Neki ljudi se ne bave svojim pravim roditeljskim poslom i ne vode računa o svojoj deci na pravi način. Posledica toga je da njihova deca na kraju budu ošurena ili se negde izubijaju i izgrebu; neka deca slome nos, druga sednu na usijanu ringlu, a treća sprže grlo kada popiju ključalu vodu. Takvi ljudi nisu pažljivi ni u čemu što rade i nisu sposobni da bilo šta urade kako treba. Ne bave se svojim pravim poslom, zavitlavaju se, samovoljni su, vole da se zabavljaju i nisu sposobni da preuzmu odgovornosti koje čovek treba da snosi. Kao roditelji nisu u stanju da ispune svoje obaveze i nepažljivi su. Dakle, mogu li takvi ljudi da snose odgovornost koju normalni ljudi treba da snose kada obavljaju dužnost u Božjoj kući? Ne, nikako ne mogu. Ne mogu da se koriste ljudi koji se ne bave svojim pravim poslom. Ako kažu da više ne žele da obavljaju svoju dužnost i traže da se vrate kući, onda ih odmah pustite. Niko ne treba da ih tera, niti da ih podstiče da ostanu, jer to je problem njihove prirode, to nije neko slučajno, prolazno ispoljenje. Ti ljudi su bili puni zabluda kada su došli u Božju kuću da obavljaju svoju dužnost; mislili su da će, ako budu obavljali dužnost i sledili Boga, stići u Vrt edenski, kao da su u dobroj zemlji hananskoj. Život koji su zamišljali bio je divan, sa raznim đakonijama i pićem po ceo dan, s bezgraničnom slobodom i bez ikakvog posla za obavljanje. Želeli su da žive bezbrižnim životom ispunjenim uživanjem, ali na kraju je sve bilo potpuno drugačije od onoga što su zamišljali. Ti ljudi su dovoljno videli i smatraju da je ovde jednolično i dosadno, žele da odu, pa ih pustite da idu, bez odlaganja; Božja kuća ne podstiče takve ljude da ostanu. Božja kuća ne tera ljude, pa ni vi to ne bi trebalo da radite; to je primenjivanje istine i postupanje u skladu s načelima. Morate da radite stvari koje su u skladu sa istina-načelima, morate da budete ljudi koji razumeju Božje namere, mudri ljudi – nemojte da budete smetenjaci, niti da ugađate svima redom. S ljudima koji se ne bave svojim pravim poslom postupajte na taj način – može li se smatrati da je to neljubazno ili da se ljudima ne daje prilika da se pokaju? (Ne, ne može.) Bog je pravedan prema svima i Božja kuća ima pravo da te unapredi, odgaji i upotrebi. Ako nisi voljan da obaviš svoju dužnost, a tražiš da napustiš crkvu, to je tvoj slobodan izbor, tako da crkva treba da pristane na tvoj zahtev, svakako te neće terati ni na šta. To je u skladu s moralom, u skladu sa ljudskošću, i, naravno, posebno je u skladu sa istina-načelima. To je veoma doličan pravac delovanja! Ako neko obavlja svoju dužnost neko vreme i smatra da je to zamorno i teško, i taj posao ga više ne ispunjava, te stoga želi da se odrekne svoje dužnosti i da prestane da veruje u Boga, danas ću ti dati definitivan odgovor na to, a to je da će se Božja kuća složiti s tim i nikada te neće primorati da ostaneš, niti ti otežavati život. Tu nema dileme i ne moraš da se osećaš kao da si u nedoumici ili da si se osramotio. A još mnogo manje je to problem za Božju kuću, i Božja kuća ne postavlja nikakve zahteve prema tebi. Štaviše, ako želiš da odeš, onda te Božja kuća neće osuditi, niti ti stati na put, jer je to put koji si izabrao, a Božja kuća samo može da ispuni tvoje zahteve. Da li je to doličan pravac delovanja? (Jeste.)

Upravo sam naveo nekoliko situacija u kojima se ljudi ne bave svojim pravim poslom. Božja kuća neće terati te ljude; ako nisu voljni da obavljaju svoju dužnost ili imaju neke lične probleme i traže da više ne obavljaju dužnost, Božja kuća će se složiti. Više ih neće koristiti i neće im dozvoliti da obavljaju dužnost. Tako se postupa s takvim ljudima i to je potpuno doličan pravac delovanja.

II. Kako se ophoditi prema Judama

Ima ljudi koji su izuzetno malodušni, i kad god čuju da je uhapšen neki brat ili sestra, oni se mnogo plaše da će i oni biti uhapšeni. Jasno je da, ako budu uhapšeni, postoji opasnost da odaju crkvu. Kako se treba ophoditi prema takvim ljudima? Da li su ti ljudi sposobni da obavljaju neke važne dužnosti? (Ne, nisu.) Neki ljudi mogu da kažu: „Ko može da garantuje za sebe da neće postati Juda?” Niko ne može da garantuje da on sam nikada ne bi postao Juda ako bi bio mučen. Dakle, zašto Božja kuća ne koristi kukavice koje bi mogle da postanu Jude? Zato što ljudi koji su očigledno kukavice mogu da budu uhapšeni i da odaju crkvu u bilo kom trenutku; ako se takvi ljudi koriste da obavljaju važnu dužnost, vrlo je verovatno da će stvari krenuti naopako. To je načelo koje se mora razumeti prilikom izbora i korišćenja ljudi u opasnom okruženju kontinentalne Kine. Ovde postoji posebna okolnost, a to je da su neki ljudi bili podvrgnuti teškom, dugotrajnom mučenju koje je dovelo njihove živote u opasnost, te oni na kraju zaista više nisu mogli to da podnesu, pa su iz slabosti postali Jude i odali crkvu razotkrivajući neke beznačajne stvari. Niko ne može da prozre takve ljude, a ti ljudi i dalje mogu da se koriste. Ali postoje i ljudi koji su već pripremili izlaz za sebe za slučaj da budu uhapšeni. Dugo su razmišljali o tome kako da obezbede da brzo budu pušteni na slobodu nakon hapšenja, bez mučenja – prvo, izbegavajući mučenje, drugo, izbegavajući da budu osuđeni, i treće, u zatvor. Tako oni razmišljaju. Oni nemaju odlučnost da će radije da pate ili da robijaju nego da postanu Jude. Spremni su da odaju crkvu i pre nego što počnu da ih muče, pa da li bi se onda moglo reći da su Jude i pre nego što su uhapšeni i zatvoreni? (Da.) To su prave Jude. Da li se crkva usuđuje da koristi tu vrstu ljudi? (Ne, ne usuđuje se.) Ako se uoče, nikako ne smeju da se gaje i koriste. Kako se ti ljudi obično ispoljavaju? Izuzetno su malodušni. Čim nešto krene naopako, oni izbegavaju svoje odgovornosti što je pre moguće, i kad god se susretnu sa najmanjim rizikom, napuštaju svoju dužnost i odlaze. Svaki put kada čuju da je okolina postala opasna, nađu sigurno mesto da se sakriju; niko ne može da ih pronađe i ne održavaju kontakt ni sa kim. Pritajivanje im izuzetno ide od ruke. Nije ih briga za bilo kakve poteškoće u radu crkve i u stanju su da ostave po strani bilo kakav ključan posao; smatraju da je njihova bezbednost važnija od bilo čega drugog. Štaviše, kada naiđe opasnost, navešće druge da se izlože opasnosti i riziku kad god nešto iskrsne, dok oni štite sebe. Ma kolikoj opasnosti izlažu druge, osećaju da je vredno i prikladno to učiniti zarad sopstvene bezbednosti. Takođe, kada su suočeni sa opasnošću, oni ne žure da dođu pred Boga da se mole, niti žurno organizuju prebacivanje braće i sestara ili crkvene imovine koja može biti u opasnosti. Umesto toga, najpre dobro razmisle kako da pobegnu, kako da se sakriju i kako da se izvuku iz opasnosti. Čak su razradili i plan izvlačenja – koga prvo da izdaju ako budu uhapšeni, kako da izbegnu mučenje, kako da izbegnu zatvorsku kaznu i kako da izbegnu nedaće. Kad god naiđu na neku vrstu nedaće, na smrt se uplaše i nemaju ni trunku vere. Zar takvi ljudi nisu opasni? Ako se od njih traži da preduzmu opasan posao, oni neprestano gunđaju zbog toga, obuzme ih strah i stalno razmišljaju o bekstvu i nisu voljni da ga preduzmu. Takvi ljudi već pokazuju znake da su Jude čak i pre nego što su uhapšeni. Jednom kada budu uhapšeni, sto odsto je sigurno da će izdati crkvu. Obavljajući svoju dužnost u Božjoj kući, oni su zaista preduzimljivi u svemu što ih stavlja u središte pažnje bez izlaganja riziku; ali kada je u pitanju preuzimanje rizika, oni se povlače, i ako ih zamolite da učine nešto rizično, oni to neće učiniti, oni naprosto neće da preuzmu odgovornost. Kada negde čuju za opasnost, na primer, da velika crvena aždaja hapsi ili da su neki vernici uhvaćeni, prestaju da prisustvuju okupljanjima, prestaju da kontaktiraju sa braćom i sestrama i niko ne može da ih pronađe. Oni se ponovo pojavljuju kada se glasine stišaju i sve bude u redu. Da li su takvi ljudi pouzdani? Mogu li da obavljaju dužnost u Božjoj kući? (Ne mogu.) Zašto ne mogu? Oni čak nemaju ni odlučnost ni težnju da ne postanu Jude; oni su samo kukavice, slabići i beskorisni ljudi. Takvi ljudi imaju jednu očiglednu karakteristiku, a to je da bez obzira na to koje vrline i sposobnosti poseduju, ako ih Božja kuća koristi, nikada se neće svesrdno posvetiti odbrani interesa Božje kuće. Da li to znači da oni ne brane interese Božje kuće zato što za to nisu sposobni? Ne, to nije slučaj; čak i kada imaju tu sposobnost, neće braniti interese Božje kuće. Oni su tipične Jude. Kad god im je potrebno da imaju odnose sa nevernicima tokom obavljanja svoje dužnosti, oni održavaju skladne odnose s njima i stalo im je da ih nevernici veoma cene, poštuju i uvažavaju. Kolika je, onda, cena po kojoj sve to dobijaju? To je prodaja interesa Božje kuće u zamenu za njihovu ličnu slavu i interese. Takva osoba je posebno zaplašena i pre hapšenja, a nakon hapšenja, sto posto je sigurno da će postati izdajnik. Božja kuća apsolutno ne može da koristi takve ljude – te Jude – i mora da ih ukloni što je pre moguće.

Što se tiče vrste ljudi koji su Jude, iako spolja ne izgledaju kao zli, oni su zapravo ljudi izuzetno slabog integriteta i đavolskog karaktera. Bez obzira na to koliko propovedi odslušaju ili Božjih reči pročitaju, oni naprosto ne mogu da shvate istinu i ne osećaju da je nanošenje štete interesima Božje kuće nešto najsramnije, najrđavije i najopakije. Spremni su da se ponude kada je reč o stvarima koje će da ih istaknu, ali kada je reč o stvarima koje su rizične ili sa kojima je teško izaći na kraj, puštaju druge da ih preuzmu i da se s njima uhvate u koštac. Kakvi su to ljudi? Zar to nisu ljudi izuzetno slabog integriteta? Neki ljudi kupuju stvari za Božju kuću i pri tome treba da uzmu u obzir interese Božje kuće i da budu pravični i razumni. Međutim, ljudi koji su od Judine sorte ne samo da ne brane interese Božje kuće, već naprotiv, oni na račun Božje kuće pomažu nevernicima i zadovoljavaju zahteve nevernika u svakoj prilici, i rado će dozvoliti da interesi Božje kuće budu povređeni ako im to pomaže da steknu naklonost nevernika. To se zove ugristi ruku koja te hrani i to je nedostatak vrline! Zar to nije posedovanje odvratne ljudskosti? To nije ništa bolje od Jude koji izdaje Gospoda i svoje drugove. Šta god da im Božja kuća poveri da rade, oni ne uzimaju u obzir interese Božje kuće. Kada se od njih traži da kupe nešto, oni nikada ne istražuju i ne upoređuju cene, kvalitet i postprodajne usluge više dobavljača, da bi zatim pažljivo procenili mogućnosti i sproveli odgovarajuće provere, kako bi izbegli da budu prevareni, uštedeli malo novca za Božju kuću i zaštitili interese Božje kuće od štete – to nikada ne rade. Ako neki brat ili sestra predlože da bi najbolje bilo prvo malo istražiti, oni kažu: „Nema potrebe za istraživanjem; dobavljač kaže da je njegova roba najbolja.” Kada ih neki brat ili sestra pitaju: „Možeš li da pregovaraš s njima o ceni?”, oni odgovaraju: „Zašto bih pregovarao o ceni? Već su mi rekli koja je cena, a ako počnem da se cenjkam, to bi sigurno bilo neprijatno i izgledalo bi kao da nemamo para. Božja kuća je bogata, zar ne?” Bez obzira na to koliko nešto košta ili kakav je kvalitet, dokle god to smatraju prikladnim, oni će naći nekoga da to odmah kupe, i kritikovaće, ukoriti, pa čak i osuditi svakoga ko odugovlači s kupovinom. Niko se ne usuđuje da im kaže „ne” u lice i niko se ne usuđuje da iznese bilo kakvo mišljenje. Bilo da rade veliki posao ili da obavljaju mali zadatak za Božju kuću, koja su njihova načela? „Božja kuća samo treba da dâ novac, a to da li su interesi Božje kuće ugroženi ili ne, nema nikakve veze sa mnom. Tako ja završavam stvari; moram da uspostavim dobre odnose sa nevernicima. Šta god nevernici kažu da je ispravno, ja ću se složiti s tim. Neću postupati po zahtevima Božje kuće. Ako želiš da me iskoristiš, učini to; ako ne želiš da me iskoristiš, onda nemoj – na tebi je. Takav sam!” Zar to nije đavolska priroda? Takvi ljudi su nevernici i bezvernici. Da li oni mogu da se koriste da vode poslove Božje kuće? Takva osoba ima neko obrazovanje, vrline i neke spoljašnje sposobnosti, vešta je s rečima i može da obavi neke poslove. Ali bez obzira na to kojim se poslovima bavi za Božju kuću, ona će to svakako činiti nesmotreno i svojevoljno, nanoseći štetu interesima Božje kuće. Ona takođe uporno obmanjuje Božju kuću i prikriva pravo stanje stvari, a kada najzad zabrlja, Božja kuća mora da se postara da neko počisti nered koji je napravila. To je tipičan primer dosluha s tuđinima da bi se izdali interesi Božje kuće. Po čemu se to razlikuje od Jude koji izdaje Gospoda i svoje drugove? Kada su takvi ljudi naviknuti da obavljaju neku dužnost, ne samo da ne uspevaju da pruže uslugu Božjoj kući, već se ispostavlja da su rasipnici i baksuzi. Oni nisu kvalifikovani da budu ni služitelji; oni su, jednostavno rečeno, izrodi! Takvi ljudi su upravo Sotonine sluge i potomci velike crvene aždaje, a kada se otkriju, treba ih odmah ukloniti i eliminisati. Kao vernik i član Božje kuće, takav čovek ne može čak ni da izvrši svoju odgovornost da brani interese Božje kuće; da li on još uvek ima savest i razum? Gori je čak i od psa čuvara!

Judama ne piše na čelu „Juda”, ali njihovo ponašanje i dela su potpuno iste prirode kao i Judina, i nikada ne treba da koristiš tu vrstu ljudi. Na šta mislim kad kažem „nikada ne koristiti”? To znači da im se nikada ne sme poveriti važan posao. Ako je to nebitna stvar koja ne utiče na interese Božje kuće, u redu je da ih privremeno koristiš, ali ta vrsta ljudi svakako nije u skladu s načelima Božje kuće za korišćenje ljudi, jer su rođeni kao Jude i oni su po svojoj prirodi loši. Ukratko, ti ljudi su opasne ličnosti i nikako ne smeju da se koriste. Što duže koristiš tu vrstu ljudi, to ćeš se više osećati nelagodno i to će biti više posledica u budućnosti. Stoga, ako već jasno vidiš da su oni od Judine sorte, onda nikako ne treba da ih koristiš – sve je tako kako kažem. Da li je prikladno tako se ponašati prema njima? Neki ljudi mogu da kažu: „Ne volim da se tako ponašam prema njima. Nikoga nisu izdali; kako mogu da budu Jude?” Da li treba da čekaš da nekoga izdaju? Kako se Juda ispoljio? Da li je bilo znakova da će izdati Gospoda? (Da, ukrao je novac iz vreće Gospoda Isusa.) Ljudi koji stalno izdaju interese Božje kuće imaju istu prirodu kao Juda, koji je ukrao novac iz vreće. Jednom kada takvi ljudi budu uhapšeni, oni će se prodati i reći Sotoni sve što znaju, ništa neće prećutati. Takva osoba ima Judinu suštinu. Njena suština je već jasno otkrivena i izložena; ako je ipak koristiš, zar se ne može reći da tražiš nevolje? Zar to nije namerno nanošenje štete Božjoj kući? Neki ljudi otvoreno kažu: „Ako me neko oreže ili ako neko učini nešto što šteti mojim interesima ili upropasti dobru stvar koju imam ovde, dobiće ono što zaslužuje!” Takva osoba pogotovo poseduje Judinu suštinu; sve je previše očigledno. Ona sama govori drugima da je Juda, te takva osoba nikako ne može da se iskoristi.

III. Kako se ophoditi prema prijateljima Crkve

Postoji još jedna vrsta ljudi koji se ne mogu smatrati ni dobrim ni lošim i koji su vernici samo na papiru. Ako ih povremeno zamoliš da nešto urade, oni to mogu da urade, ali neće samoinicijativno obavljati svoju dužnost ako im ti to ne urediš. Kad god imaju vremena, prisustvuju okupljanjima, ali nije poznato da li u slobodno vreme jedu i piju Božje reči, niti da li uče himne ili se mole. Međutim, oni su donekle prijateljski nastrojeni prema Božjoj kući i crkvi. Šta znači donekle prijateljski? To znači da ako ih braća i sestre zamole da nešto urade, oni će pristati na to; pošto su braća po veri, oni mogu da pomognu pri obavljanju nekih poslova, u okviru svojih sposobnosti. Međutim, ako se od njih traži da ulože veliki trud ili da plate nekakav ceh, oni to sigurno neće učiniti. Ako su neki brat ili sestra u nevolji i treba im njihova pomoć, kao na primer da im povremeno pričuvaju kuću, skuvaju jelo ili pripomognu da obave neke manje poslove – ili ta osoba zna strani jezik i može da pomogne braći i sestrama da čitaju pisma – oni su u stanju da pomognu u takvim stvarima i donekle su prijateljski nastrojeni. Oni se najčešće prilično dobro slažu sa drugima i nisu zlopamtila, ali ne dolaze redovno na okupljanja i ne traže da obavljaju dužnost, a kamoli da preduzmu bilo kakav važan ili čak opasan posao. Ako ih zamoliš da urade opasan zadatak, sigurno će te odbiti, rekavši: „Verujem u boga jer tražim mir. Kako onda mogu da obavljam opasne zadatke? Zar to ne bi bilo kao da tražim nevolju? Nikako ne mogu!” Ali ako ih braća i sestre ili crkva zamole da urade nešto manje, oni mogu da pomognu i da se potrude, tek kao prijatelj. Taj oblik davanja i pomaganja ne može se nazvati obavljanjem dužnosti, niti se može nazvati postupanjem u skladu s istina-načelima, a još manje se može nazvati primenjivanjem istine; radi se o tome da oni imaju povoljan utisak o vernicima u Boga i da su prilično prijateljski nastrojeni prema njima, i da su u stanju da pomognu ako je nekome potrebna pomoć. Kako se zove ta vrsta ljudi? Božja kuća ih naziva prijateljima crkve. Kako treba postupati s ljudima koji su prijatelji crkve? Ako poseduju kov i neke sposobnosti i mogu da pomognu crkvi da reši neka spoljna pitanja, onda se oni takođe računaju kao služitelji i prijatelji su crkve. To je zato što se takvi ljudi ne računaju kao vernici u Boga, i Božja kuća ih ne priznaje. A ako ih Božja kuća ne priznaje, može li ih Bog priznati kao vernike? (Ne može.) Stoga, baš nikada nemojte da pitate takve ljude da se pridruže redovima onih koji obavljaju dužnost puno radno vreme. Ima onih koji kažu: „Neki ljudi, kada počnu da veruju, imaju malo vere i samo žele da budu prijatelji crkve. Oni ne razumeju mnogo stvari u vezi s verom u Boga, pa kako onda mogu da budu voljni da obave neku dužnost? Kako oni mogu da budu voljni da se svesrdno daju?” Ne govorimo o ljudima koji su verovali u Boga tri do pet meseci ili manje od godinu dana, već o ljudima koji su navodno verovali u Boga više od tri godine, ili čak pet ili deset godina. Bez obzira na to koliko takvi ljudi na rečima priznaju da je Bog jedini pravi Bog i da je Crkva Svemogućeg Boga prava crkva, to ne dokazuje da su oni pravi vernici. Na osnovu raznih ispoljavanja te vrste ljudi i njihovog načina verovanja, nazivamo ih prijateljima crkve. Ne ophodite se prema njima kao prema braći ili sestrama – oni nisu ni braća ni sestre. Ne dozvolite takvim ljudima da se pridruže crkvi u kojoj se radi puno radno vreme i ne dozvolite im da se pridruže redovima onih koji obavljaju dužnost puno radno vreme; Božja kuća ne koristi takve ljude. Neki mogu da pitaju: „Da li imaš predrasude prema toj vrsti ljudi? Iako mogu da deluju mlako spolja, zapravo su veoma strasni iznutra.” Bilo bi nemoguće da iskreni vernici veruju u Boga pet ili deset godina i da i dalje budu mlaki; ponašanje te vrste ljudi već u potpunosti otkriva da su oni bezvernici, ljudi izvan Božjih reči i nevernici. Ako ih i dalje nazivaš braćom i sestrama, a i dalje kažeš da se prema njima postupa nepravedno, onda to govore tvoja predstava i tvoja osećanja.

Kako treba da postupamo s ljudima koji su prijatelji crkve? Oni su srdačni i spremni su da pomognu u rešavanju manjeg broja stvari. Ako postoji potreba za njima, možeš im dati priliku da reše manji broj stvari. Ako mogu nešto da urade, neka to i urade. Što se tiče stvari koje ne mogu da urade dobro, a mogu čak i da zabrljaju, definitivno im ne daj takve zadatke, da bi izbegao nevolje – ne smeš da dozvoliš da se osećaš u obavezi zbog njihovih dobrih namera. Oni ne shvataju istinu, a ne shvataju ni načela. Ako postoje spoljne stvari koje mogu da reše, pusti ih da to i učine. Ali nikada im ne dozvoli da se bave bitnim pitanjima koja imaju uticaj na rad crkve – u takvom slučaju, njihove dobre namere i entuzijastičnu pomoć treba odbaciti. Kada sretneš takvu osobu, samo površno imaj posla sa njom, i neka ostane na tome; nemoj da je uzimaš zaozbiljno. Zašto je ne treba uzimati zaozbiljno? Zato što su to samo prijatelji crkve i uopšte nisu braća ili sestre. Da li su takvi ljudi u skladu s načelima Božje kuće za korišćenje ljudi? (Ne, nisu.) Stoga, ako takva osoba ne prisustvuje okupljanjima, ako ne sluša propovedi ili ne obavlja dužnost, nema potrebe da je pozivaš. Ako ne jede i ne pije Božje reči, niti se moli, ako ne traži istina-načela kad god je nešto zadesi i ako nije voljna da radi zajedno sa braćom i sestrama, nema potrebe podržavati je, niti joj pomagati. Pet reči: ne obraćaj pažnju na njih. Ne uzimaj zaozbiljno ljude koji su prijatelji crkve i bezvernici i ne poklanjaj im pažnju. Nema potrebe da brineš o njima i da se raspituješ za njih. Zašto da se ne raspituješ za njih? U čemu je svrha raspitivati se za ljude koji nemaju nikakve veze s nama? To je suvišno, zar ne? Da li želite da posvetite pažnju toj vrsti ljudi? Možda volite da budete nametljivi i želite da brinete, pa se pitate: „Kako li se oni sada snalaze? Da li su u braku ili nisu? Jesu li dobro? Kojim li se poslom sada bave?” Bez obzira na to kako su, to nema nikakve veze s tobom. Čemu onda briga o tome? Ne obraćaj pažnju na njih i ne komentariši ih. Neki ljudi vole da komentarišu. Na primer: „Vidiš? Oni ne veruju u Boga na pravi način, njihova svakodnevica ih obeshrabruje i iscrpljuje, i sve vreme deluju veoma umorno i iscrpljeno”, ili: „Vidiš? Ne veruju u Boga na pravi način, tako da nemaju mir i nešto se loše ponovo dogodilo u njihovoj porodici.” Sve je to besmisleno i nepotrebno. Kako oni žive svoj život i kako idu svojim putem, nije tvoja stvar. Nemoj ni da ih pominješ; ti nisi na istom putu kao oni. Ti se iskreno daješ za Boga i obavljaš svoju dužnost puno radno vreme, samo želiš da težiš da zadobiješ istinu i postigneš spasenje, i bez obzira na to šta Bog kaže, ti želiš da daš sve od sebe da Mu udovoljiš; ti ljudi nemaju ništa od toga u svojim srcima. Kada vidiš zle trendove, gade ti se, odvratni su ti i osećaš da život na ovom svetu ne donosi sreću i da sreća može da se nađe samo u veri u Boga; dok su oni tvoja potpuna suprotnost: to dokazuje da tvoj i njihov put nisu isti. Načelo Božje kuće za postupanje sa takvom osobom je da ako je spremna da pomogne, Božja kuća može da joj pruži priliku sve dok to ne može da prouzrokuje neke posledice. Ako Božja kuća nema nikakve koristi od njih, a oni su i dalje voljni da pomognu, onda je najbolje da ih pristojno odbiješ – nemoj sebi da stvaraš nevolje. Vernici svakodnevno razgovaraju u zajedništvu o istini i prihvataju da budu orezani, ali i dalje umeju da rade stvari na površan način, pa mogu li prijatelji crkve pravilno da se nose s poslovima bez ikakve nadoknade? (Ne, ne mogu.) Reci Mi, da li je ovo previše loše mišljenje o ljudima? Da li je to viđenje ljudi u preterano negativnom svetlu? (Ne, nije.) Ove reči su zasnovane na činjenicama, zasnovane su na ljudskog suštini. Ne budi praznoglav, ne budi glup i ne čini ništa blesavo. Vernici i dalje moraju da prođu kroz orezivanje, sud i grdnju, strogo disciplinovanje, prekorevanje i izlaganje pre nego što obavljanjem svoje dužnosti uspeju da se malo-pomalo prilagode Božjoj nameri. Prijatelj crkve ili nevernik uopšte ne prihvata nikakvu istinu, a sve o čemu razmišlja su njegovi sopstveni interesi, pa šta dobro može da proizađe iz toga da oni vode poslove za Božju kuću ili za braću i sestre? To uopšte ne dolazi u obzir. Prikladno je ne obraćati pažnju na tu vrstu ljudi, zar ne? (Da.) Šta znači, „ne poklanjajte im pažnju”? To znači da ih Božja kuća ne smatra vernicima. Oni mogu da veruju u Boga kako god žele, ali rad i poslovi Božje kuće nemaju nikakve veze s njima. Spremni su da pomognu, ali moramo da izmerimo stvari i procenimo da li su pogodni za to, a ako nisu pogodni, ne možemo da im damo tu priliku. Reci Mi, da li je takvo ponašanje u skladu s načelima? Da li imamo pravo da se na taj način ophodimo prema takvim ljudima? I te kako!

IV. Kako se ophoditi prema ljudima koji su otpušteni

Postoji još jedna vrsta ljudi, a to su oni koji su otpušteni. Kako treba da se odnosimo prema njima? Bilo da su ti ljudi otpušteni zato što nisu sposobni da rade pravi posao i prepoznati su kao lažne starešine, ili zato što slede put antihrista i prepoznati su kao vrsta ljudi koji su antihristi, neophodno je razumno rasporediti te ljude na drugi posao i napraviti razumna uređenja za njih. Ako su oni antihristi koji su počinili mnogo zla, onda svakako treba da budu proterani; ako nisu počinili mnogo zla, ali imaju suštinu antihrista i odlučni su da budu antihristi, onda sve dok još uvek mogu da služe na neki ograničen način, bez izazivanja prekida ili ometanja, ne moraju da budu proterani – neka nastave da služe i pružite im priliku da se pokaju. U slučaju lažnih starešina koji su otpušteni, prerasporedite ih na različite poslove na osnovu njihovih sposobnosti i dužnosti za koje su pogodni, ali im više nije dozvoljeno da služe kao crkvene starešine; u slučaju starešina i delatnika koji su otpušteni jer im je kov izuzetno loš i nisu sposobni da rade bilo koji posao, takođe ih prerasporedite na različite poslove na osnovu njihovih sposobnosti i dužnosti za koje su pogodni, ali više ne mogu da budu unapređeni u starešinu ili delatnika. Zašto ne mogu? Oni su već isprobani. Otkriveni su i već je jasno da takvi ljudi nemaju dovoljno dobar kov ni radnu sposobnost da budu starešine. Ako nisu sposobni da budu starešine, da li nisu sposobni da obavljaju druge dužnosti? Ne mora da znači. Njihov loš kov ih čini nesposobnim da budu starešine, ali mogu da obavljaju druge dužnosti. Nakon što su takvi ljudi otpušteni, mogu da rade ono za šta su pogodni. Ne treba im oduzeti pravo da obavljaju dužnost; i dalje mogu ponovo da se koriste kada se njihov rast u budućnosti poveća. Neki su otpušteni jer su mladi i nemaju nikakvog životnog, a ni radnog iskustva, tako da nisu sposobni da preduzmu posao i na kraju bivaju otpušteni. U otpuštanju te vrste ljudi postoji određeni manevarski prostor. Ako je njihova ljudskost u skladu sa merilom i kov im je zadovoljavajući, mogu se koristiti nakon što su unazađeni, ili može da im se dodeli drugi posao koji umeju da rade. Kada njihovo shvatanje istine postane jasno i kada neko vreme budu izloženi radu crkve i kada steknu iskustvo s njim, takvi ljudi još uvek mogu da se unaprede i gaje ponovo na osnovu svog kova. Ako je njihova ljudskost u skladu sa merilom, ali je njihov kov izuzetno loš, onda ne vredi gajiti ih i oni apsolutno ne mogu da se gaje, niti zadrže.

Među onima koji su otpušteni postoje dve vrste ljudi koji nikako ne smeju da ponovo budu unapređeni i gajeni. Prvi su antihristi, a drugi su oni čiji je kov isuviše loš. Zatim, postoje neki ljudi koji se ne smatraju antihristima, već su samo oskudne ljudskosti, sebični su i lažljivi, a neki od tih ljudi su lenji, žude za telesnim uživanjem i nisu u stanju da podnesu nedaće. Čak i da su takvi ljudi izuzetno dobrog kova, oni ne smeju da ponovo budu unapređeni. Ako poseduju imalo kova, onda ih pustite da rade šta god mogu, dokle god je sve uređeno na odgovarajući način; ukratko, ne unapređujte ih ni u starešine ni u delatnike. Pored toga što imaju kov i radnu sposobnost, starešine i delatnici moraju da shvataju istinu, da nose breme za crkvu, da budu u stanju da vredno rade i da podnose patnju, i da budu marljivi, a ne lenji. Povrh toga, moraju da budu donekle pošteni i čestiti. Svakako ne možete da odaberete ljude koji su lažljivi. Oni koji su isuviše nepošteni i lažljivi uvek spletkare protiv braće i sestara, protiv svojih nadređenih i kuće Božje. Oni dane provode u pokvarenim mislima. Kad imate posla s nekim takvim, uvek morate da nagađate šta on zaista misli, morate stalno da se raspitujete o tome šta je tačno radio u poslednje vreme i uvek morate da ga držite na oku. Koristiti nekoga takvog je isuviše naporno i zadaje velike brige. Ako se takva osoba unapredi da obavlja dužnosti, čak i ako razume malo doktrine, neće je primenjivati i očekivaće koristi i povlastice za svaki deo posla koji obavlja. Korišćenje takvih ljudi zadaje previše brige i previše je problematično, tako da takvi ljudi ne mogu da budu unapređeni. Stoga, kada je reč o antihristima, onim kojima je kov isuviše slab, a ljudskost loša, onim koji su lenji, koji žude za telesnim uživanjem i koji ne mogu da podnesu nedaće, i onim koji su izuzetno nepošteni i lažljivi – jednom kada su takvi ljudi otkriveni i odbačeni nakon što su iskorišteni, ne unapređujte ih po drugi put; nemojte ponovo pogrešno da ih koristite, kada ste ih jednom već prozreli. Neki mogu da kažu: „Ovaj čovek je ranije bio označen kao antihrist. Primetili smo da već neko vreme dobro radi, u stanju je da normalno komunicira sa braćom i sestrama i više ne sputava druge. Da li može da se unapredi?” Ne žurite – jednom kada bude unapređen i stekne status, njegova priroda antihrista će se razotkriti. Drugi mogu da kažu: „Kov ovog čoveka je ranije bio izuzetno loš; kada je od njega traženo da nadgleda rad dvoje ljudi, on nije znao kako da im rasporedi zadatke, a ako bi se dve stvari dogodile u isto vreme, nije znao kako to razumno da uredi. Sada, kada je malo stariji, biće bolji u tim stvarima, zar ne?” Da li ova tvrdnja ima smisla? (Ne, nema.) Kada se dve stvari dešavaju istovremeno, taj čovek se zbuni i ne zna kako da se nosi s njima. Ne može da prozre nikoga i ništa. Njegov kov je toliko loš da nema ni radnu sposobnost ni sposobnost razumevanja. Takav čovek nikako ne može ponovo da bude unapređen u starešinu. Ne radi se o godinama starosti. Osobe lošeg kova će imati loš kov i kada napune osamdeset godina. Nije onako kako ljudi zamišljaju, da neko, kako stari i stiče više iskustva, može sve da razume – nije tako. Taj čovek će samo imati neko životno iskustvo, ali životno iskustvo nije isto što i kov. Bez obzira na to koliko stvari neko doživi ili koliko pouka izvuče, to ne znači da će se njegov kov popraviti.

Ako je nečija ljudskost isuviše sebična, isuviše lažljiva i isuviše rđava, i ako je takva osoba puna lukavih spletki i samo na sebe misli, može li se promeniti? Upravo zato je i otpuštena; sada, posle deset godina i posle slušanja mnogobrojnih propovedi – zar njena ljudskost više nije sebična, nepoštena i lažljiva? Da ti kažem nešto: takva osoba se neće promeniti, ona će biti ista takva i narednih dvadeset godina. Stoga, ako je ponovo sretneš za dvadeset godina i pitaš je da li je još uvek tako sebična i lažljiva, čak će i sama to priznati. Zašto se ljudi oskudne ljudskosti ne menjaju? Mogu li da se promene? Pod pretpostavkom da mogu, šta bi moralo da bude osnova i uslov da se to desi? Moraju da budu u stanju da prihvate istinu. Ljudi oskudne ljudskosti ne prihvataju istinu, a u sebi preziru, gnušaju se, podsmevaju se i neprijateljski se odnose prema pozitivnim stvarima – naprosto ne mogu da se promene. Dakle, bez obzira na to koliko je godina prošlo, nemoj ih unapređivati, jer nisu u stanju da se promene. Moguće je da će za dvadeset godina naučiti da budu još nepredvidljiviji i još slatkorečiviji i veštiji u obmanjivanju drugih. Ali ako se družiš s tim ljudima i posmatraš njihove postupke, otkrićeš jednu činjenicu, a to je da se uopšte nisu promenili. Ti smatraš da su posle tolikih godina i tolikih propovedi i posle toliko obavljenih dužnosti u Božjoj kući oni morali da se promene – e pa grešiš! Neće se promeniti. Zašto? Čuli su mnogo propovedi i čitali mnogo Božjih reči, ali ne prihvataju i ne primenjuju ni jednu jedinu rečenicu, tako da se nisu nimalo promenili, oni nisu u stanju da se promene. Jednom kada se takvi ljudi otkriju i otpuste, ne mogu se ponovo iskoristiti, a ako ih iskoristiš, nanosiš štetu Božjoj kući i braći i sestrama. Ako nisi siguran, samo posmatraj kako se ponašaju i vidi čije interese brane kada se suoče sa stvarima koje dovode njihove interese u sukob sa interesima Božje kuće; oni nikada neće žrtvovati svoje interese i dati sve od sebe da brane interese Božje kuće. Gledajući sa te tačke gledišta, oni nisu pouzdani i ne zaslužuju da budu unapređeni i korišćeni u Božjoj kući. Zato je takvim ljudima suđeno da ne budu iskorišćeni. Mogu li ljudi koji ne prihvataju istinu da se promene? To nije moguće i tome samo budala može da se nada!

Što se tiče ljudi koji su lenji, koji žude za telesnim uživanjem i nisu u stanju da podnesu ni najmanje nedaće, oni su još manje u stanju da se promene. Dok su starešine, oni ne trpe nikakve nedaće, ne podnose čak ni nedaće koje obična braća i sestre mogu da podnesu. Oni svoje dužnosti samo otaljavaju – organizuju okupljanja i propovedaju neke doktrine, a zatim odlaze u krevet da se brižno posvete sebi. Ako uveče legnu malo kasnije, čvrsto će spavati ujutru kada braća i sestre budu ustajali. Oni nisu voljni da budu čak nimalo umorni, niti malo zauzeti, niti su voljni da podnesu čak imalo nedaća. Ne plaćaju nikakav ceh i ne rade nikakav stvaran posao. Gde god da odu, čim vide dobru hranu i piće, toliko se obraduju da zaborave na sve ostalo, i ne idu nigde, već ostaju tamo da jedu, piju i uživaju, i ništa ne rade. Ne slušaju kada ih Višnji orezuje, niti prihvataju podsećanja i razotkrivanje od strane braće i sestara. Oni biraju da žive na najudobniji mogući način, bez plaćanja bilo kakvog ceha i bez ispunjavanja svojih odgovornosti ili obavljanja svoje dužnosti, i tako postaju beskorisni. Da li su takvi ljudi u stanju da se promene? Takvi ljudi su suviše lenji, žude za telesnim uživanjem; oni se ne mogu promeniti. Takvi su sada i takvi će uvek biti. Neki ljudi mogu da kažu: „Ovaj čovek se promenio, već neko vreme ulaže mnogo truda u svoj rad.” Nemoj da trčiš pred rudu. Ako ga unaprediš u starešinu, vratiće se starim navikama – takav je. On je poput kockara koji će, kada ostane bez novca, nastaviti da se kocka čak i kada mora da pozajmi novac, da proda kuću ili čak da proda ženu i decu. Ako se ne kocka u poslednje vreme, to je možda zato što se kockarnica zatvorila pa nema gde da se kocka, ili zato što su svi njegovi pajtaši uhapšeni pa više nema s kim da se kocka, ili zato što je prodao sve što je imao pa nema para za kockanje. Kada bude imao novac u rukama, ponovo će početi da se kocka i neće moći da stane – naprosto je takav. Isto tako, oni koji su lenji i žude za telesnim uživanjem takođe nisu sposobni da se promene. Kada steknu neki status, odmah će se vratiti u svoje prvobitno obličje, te će njihovo pravo lice biti otkriveno. Kada nemaju status, niko nema visoko mišljenje o njima i niko ih ne dvori, a ako ne rade ništa, onda će ih ukloniti, jer crkva ne trpi dokone ljude, tako da nemaju drugog izbora osim da nevoljno rade bar nešto. Oni rade stvari drugačije od drugih. Drugi stvari rade proaktivno, dok ih oni rade pasivno. Iako gledano spolja nema razlike, u suštini ona postoji. Kada drugi imaju status, oni rade ono što treba da rade i u stanju su da ispune svoje odgovornosti; kada ti ljudi imaju status, oni koriste priliku da uživaju u prednostima statusa i ne rade ništa, i time se razotkriva njihova lenja priroda-suština koja žudi za udobnošću. Zato se takvi ljudi ni pod kojim uslovima neće promeniti, a jednom kada se razotkriju i otpuste, takve ljude nikada više ne treba unaprediti ni koristiti – to je načelo.

Kada je reč o ljudima koji se nalaze u različitim prilikama, ovo su načela za njihovo unapređivanje i korišćenje. Minimalno merilo je da su u stanju da se trude i služe u Božjoj kući bez izazivanja ometanja; u tom slučaju, oni mogu da obavljaju neku dužnost u Božjoj kući. Ako ne mogu da zadovolje ni to minimalno merilo, onda bez obzira na to kakve su im ljudskost i vrline, oni nisu sposobni da obavljaju dužnost i takve ljude treba isključiti iz redova onih koji obavljaju dužnosti. Ako je ljudskost nekog čoveka zlonamerna i ista je kao ljudskost antihrista, onda kada se potvrdi da je on antihrist, Božja kuća ga nikada neće koristiti, niti će ga unaprediti ili gajiti. Neki ljudi mogu da pitaju: „Da li je u redu da mu dozvolimo da pruža usluge?” Zavisi od situacije. Ako njihovo pružanje usluga može da ima negativan uticaj i da ima štetne posledice na Božju kuću, onda mu Božja kuća neće ni dati priliku da pruži uslugu. Ako on sam zna za sebe da je zla osoba ili antihrist koji je proteran, ali je voljan da služi i da radi ono što mu crkva nalaže da radi i može dobro da služi, bez nanošenja štete bilo kakvim interesima Božje kuće, onda u tom slučaju može da se zadrži. Ako čak ne može ni da pruži uslugu na pravi način i od njegove usluge ima više štete nego koristi, onda neće dobiti priliku ni da je pruži; ali čak i ako pruži uslugu, Božja kuća ga i dalje neće koristiti, jer nije čak ni podoban, niti ispunjava kriterijume za pružanje usluge. Dakle, takvi ljudi ne treba da se vraćaju – pustite ih da idu gde god žele. Neki ljudi mogu da kažu: „Ako me Božja kuća ne iskoristi, onda ću sam propovedati jevanđelje, a ljude koje zadobijem propovedanjem predaću Božjoj kući.” Da li bi to bilo u redu? (Da.) Neki će možda reći: „Ti ne bi koristio tu osobu čak ni da pruža usluge, pa na osnovu čega bi trebalo da Ti daje ljude koje zadobije propovedanjem jevanđelja? Na osnovu čega oni treba da propovedaju jevanđelje za Tebe?” Božja kuća ih ne koristi iz raznih aspekata. Jedan je da se oni ne uklapaju u načela Božje kuće za korišćenje ljudi. Druga je da se Božja kuća ne usuđuje da koristi takve ljude, jer kada se jednom upotrebe, neće biti kraja nevoljama. Dakle, kako treba da objasnimo ovo pitanje njihove spremnosti da propovedaju jevanđelje? Ono o čemu svedoče u propovedanju jevanđelja je Bog, i oni su u stanju da zadobiju ljude upravo zbog Božjih reči i Božjeg dela. Iako su ti ljudi zadobijeni propovedanjem jevanđelja te osobe, to se ni na koji način ne računa kao njena zasluga. U najboljem slučaju, to je samo ispunjavanje njenih odgovornosti kao osobe. Bez obzira na to da li si antihrist ili zla osoba, ili da li si uklonjen ili proteran, ispunjavanje tvojih odgovornosti kao osobe je nešto što treba da činiš. Zašto kažem da je to nešto što treba da činiš? Primio si tako veliku količinu istina od Boga, i to je takođe Božji mukotrpni trud. Božja kuća te je zalivala i opskrbljivala tolike godine, ali da li Bog išta zahteva od tebe? Ne. Sve razne knjige koje Božja kuća deli su besplatne, niko ne mora da potroši ni dinar. Isto tako, istiniti put večnog života i reči života koje Bog daruje ljudima su besplatni, a propovedi i razgovori u zajedništvu Božje kuće su svi besplatni za ljude da ih slušaju. Stoga, bilo da si obična osoba ili član posebne grupe, primio si toliko mnogo istina od Boga besplatno, da je sigurno jedino ispravno da propovedaš Božje reči i Božje jevanđelje ljudima i da ih dovodiš u Božje prisustvo, zar ne? Bog je ljudskom rodu podario sve istine; ko može sebi da priušti da uzvrati tako veliku ljubav? Božja blagodat, Božje reči i Božji život su neprocenjivi i nijedno ljudsko biće ne može da postigne da ih uzvrati! Da li je ljudski život toliko dragocen? Može li da vredi koliko i istina? Stoga, niko ne može da uzvrati Božju ljubav i blagodat, a to uključuje i one koje je crkva uklonila, proterala i eliminisala – oni nisu izuzetak. Dokle god imaš i trunku savesti, razuma i ljudskosti, onda bez obzira na to kako se Božja kuća odnosi prema tebi, treba da ispuniš svoju obavezu da širiš Božje reči i svedočiš o Njegovom delu. To je neizbežna odgovornost ljudi. Stoga, bez obzira na to pred koliko ljudi propovedaš Božje reči i širiš jevanđelje, ili koliko ljudi zadobiješ, to nije nešto zbog čega bi neko trebalo da ti se divi. Bog je izrazio toliko istina, a ti ih ipak ne slušaš i ne prihvataš. Svakako bi trebalo malo da služiš i propovedaš jevanđelje drugima, zar ne? S obzirom na to da si stigao tako daleko, zar ne bi trebalo da se pokaješ? Zar ne treba da tražiš prilike da uzvratiš Božju ljubav? Zaista bi trebalo! Božja kuća ima upravne odluke, a uklanjanje ljudi, njihovo proterivanje i eliminisanje su stvari koje se rade u skladu sa upravnim odlukama i u skladu sa Božjim zahtevima – ispravno je činiti te stvari. Neki ljudi mogu da kažu: „Pomalo je neprijatno prihvatiti u crkvu ljude koji su zadobijeni propovedanjem jevanđelja onih koji su uklonjeni ili proterani.” U stvari, to je dužnost koju ljudi treba da obavljaju i nema zašto da im bude neprijatno. Svi su ljudi stvorena bića. Čak i ako si uklonjen i proteran, osuđen kao zla osoba ili antihrist, ili ti se sprema eliminacija, zar nisi i dalje stvoreno biće? Zar nije Bog i dalje tvoj Bog i kada si uklonjen? Da li su reči koje ti je Bog rekao i stvari koje ti je Bog dao najednom izbrisane? Da li prestaju da postoje? One i dalje postoje, samo što ti nisi umeo da ih ceniš. Svi preobraćeni ljudi, bez obzira na to ko ih je preobratio, stvorena su bića i treba da se pokore Stvoritelju. Stoga, ako su ti ljudi koji su uklonjeni ili proterani voljni da propovedaju jevanđelje, mi ih nećemo sprečavati; ali bez obzira na to kako propovedaju, načela Božje kuće za korišćenje ljudi i upravne odluke Božje kuće su nepromenljive, i to se baš nikada neće promeniti.

Među ovih nekoliko vrsta ljudi koji su otpušteni, malo je verovatno da će se većina zaista pokajati i oni ne smeju ponovo da se koriste. Ima samo prostora za unapređenje i korišćenje onih koji su otpušteni ili prebačeni na druge dužnosti jer nisu imali dovoljno radnog iskustva i zato privremeno nisu mogli da obavljaju svoj posao. Takvi ljudi imaju dovoljno dobar kov i nema većih problema sa njihovom ljudskošću, oni samo imaju neke manje nedostatke, poroke ili loše navike koje su nasledili iz porodice – ništa od toga nije veliki problem. Ako su potrebni Božjoj kući, mogu da se unaprede i ponovo koriste u pravom trenutku; to je razumno, jer oni nisu zli ljudi i neće postati antihristi. Njihov kov je dovoljno dobar, samo što dugo nisu radili i nisu imali iskustva, pa nisu bili sposobni da obavljaju posao, što nije ozbiljan problem. Ako su zbog toga otpušteni, onda imaju prostora da napreduju u budućnosti i mogu da se promene. Dokle god neko ima radnu sposobnost, poseduje kov i njegova ljudskost je u skladu sa merilom, onda će se tokom razdoblja u kojem doživljava Božje delo i obavlja svoju dužnost takvi ljudi postepeno menjati, njihova ljudskost će se menjati, oni će napredovati u svom život-ulasku, biće odgovarajućih promena u njihovoj naravi i biće određenog napretka u njihovom shvatanju istine. U zavisnosti od okruženja, dužnosti koje obavljaju i njihovih ličnih težnji, oni će se menjati i napredovati u različitim stepenima, tako da se može reći da takve ljude treba unapređivati i koristiti. Sve u svemu, to su načela za ponovno unapređivanje i korišćenje nekoliko vrsta ljudi koji su prethodno otpušteni.

Sedma stavka odgovornosti starešina i delatnika je „Razumno rasporedite i koristite različite vrste ljudi, na osnovu njihove ljudskosti i vrlina, tako da svako bude na najbolji mogući način stavljen u upotrebu”. Upravo smo sada u ovom našem razgovoru u zajedništvu jasno objasnili značenje korišćenja ljudi na najbolji mogući način. Dokle god postoji i najmanja vrednost u gajenju nekoga i pod uslovom da je njegova ljudskost u skladu sa merilom, onda će mu Božja kuća pružiti prilike. Dokle god neko stremi ka istini i voli pozitivne stvari, Bog neće odustati od njega, niti će ga tako lako eliminisati. Dokle god tvoja ljudskost i kov ispunjavaju merila o kojima sam upravo besedio, Božja kuća će definitivno imati mesto za tebe da obaviš svoju dužnost i svakako će te razumno iskoristiti i daće ti dovoljno prostora da iskoristiš svoju sposobnost. Ukratko, ako imaš sposobnost i stručnost u određenoj profesiji koja je potrebna za rad crkve, onda će ti Božja kuća svakako dozvoliti da obavljaš odgovarajuću dužnost. Međutim, ako nemaš težnje ili nećeš i ne želiš da težiš nagore, onda samo učini sve što možeš, obavljaj neku dužnost koja je u okviru tvoje sposobnosti i ništa više. Ako imaš težnje i kažeš: „Želim da shvatim i zadobijem još istina i da krenem putem spasenja što je pre moguće i da uđem u istina-stvarnost. Spreman sam da budem obziran prema Božjem bremenu, voljan da nosim teško breme u Božjoj kući, da trpim više nedaća od drugih, da se više trudim i da se odričem više od drugih”, i ako si prikladan u svakom pogledu, ali te još uvek niko ne preporučuje, onda možeš i ti sam da istakneš sebe. Da li je to razumno? Ukratko, to su sve načela Božje kuće za korišćenje svih vrsta ljudi, a cilj nije ništa drugo nego omogućiti ljudima da uđu u istina-stvarnost. Kako se ispoljava ulazak u istina-stvarnost? Oni shvataju istinu, shvataju istina-načela kada se bave svim stavkama vezanim za posao i u stanju su da primenjuju odgovarajuće istine kada komuniciraju sa svim vrstama ljudi, događaja i stvari u svakodnevnom životu, umesto da budu zbunjeni i na gubitku kad god vas nešto zadesi – to je cilj. To je cilj koji je postavljen, a vi treba da težite ka njemu!

Ovde se završava naše zajedništvo po pitanju sedme stavke odgovornosti starešina i delatnika. Neki ljudi mogu da kažu: „Još niste završili sa zajedništvom, niste razotkrili lažne starešine u vezi sa ovom stavkom.” Odgovorio bih da nema potrebe da ih razotkrijem. S jedne strane, lažne starešine su lošeg kova i nisu u stanju da obavljaju stvaran posao; s druge strane, oni su lišeni savesti i razuma, ne nose nikakvo breme, u svoj posao uopšte ne ulaze srcem i ne mogu čak ni neke jednostavne stvari dobro da rade. Kad god se susretnu sa složenim problemom ili problemom koji se odnosi na istina-načela, ne mogu uopšte da ga raspoznaju, a još manje mogu da prozru njegovu suštinu. Dakle, nema potrebe da budu razotkriveni. Čak i kada bi bili razotkriveni, oni to ne bi prihvatili i to bi bila prazna priča. Štaviše, govoriti o stvarima koje su uradili bilo bi mučno i ljutilo bi ljude. Dodeljivanje tako važnog posla tim lažnim starešinama bila je greška u korišćenju ljudi. To što nisu sposobni da obavljaju svoj posao već čini da se osećaju beskorisno, a ako ih razotkriješ i detaljno analiziraš, još će se više uznemiriti. Zato neka se te lažne starešine podvrgnu poređenju i neka ispitaju svoje probleme koliko god mogu. Neka vide da li mogu da otkriju svoje probleme, da vide da li mogu da napreduju u budućnosti; ako ne mogu da ih otkriju, onda treba da nastave da ih ispituju, a takođe mogu da zamole ljude oko sebe da im pomognu da ih analiziraju i reše. Ako su drugi razgovarali u zajedništvu s njima i oni su u tome bili svim srcem, ali još uvek ne mogu da otkriju svoje probleme i još uvek ne znaju kako da ih prepoznaju niti kako da ih reše, onda su oni zaista lažne starešine i treba ih eliminisati.

6. mart 2021. godine