Na poslednjem okupljanju razgovarali smo o petoj stavki odgovornosti starešina i delatnika. Tokom razgovora o petoj stavki, raščlanili smo neke od ispoljenja i postupaka lažnih lidera, i završili smo razgovor o toj stavki. Sada ćemo se posvetiti šestoj i sedmoj stavki odgovornosti starešina i delatnika. Koji je konkretan sadržaj ove dve stavke? (Šesta stavka: Unapređujte i gajite sve vrste odgovarajućih talenata kako bi svi koji streme ka istini dobili priliku da vežbaju i da što pre uđu u istina-stvarnost. Sedma stavka: Razumno rasporedite i koristite različite vrste ljudi, na osnovu njihove ljudskosti i vrlina, tako da svako bude na najbolji mogući način stavljen u upotrebu.) Hajde onda da raščlanimo razne postupke i ispoljenja lažnih starešina u vezi sa ove dve stavke. Te dve stavke pripadaju istoj kategoriji, koja se odnosi na unapređivanje, gajenje i upotrebu svih vrsta ljudi u crkvi. Hajde prvo da u zajedništvu razgovaramo o načelima Božje kuće o unapređivanju i gajenju svih vrsta odgovarajućih talenata. Zar onda, na taj način, u osnovi nećete moći da shvatite neka od načela kojih bi starešine i delatnici trebalo da se pridržavaju prilikom obavljanja ovog posla? Možda ćete pomisliti: „Kao starešine i delatnici, često dolazimo u kontakt s tim pitanjima, već smo upoznati s tim radom i imamo neko iskustvo u njemu, pa čak i ako Ti ne bi ništa više rekao o tome, nama je to jasno, i Ti ne moraš posebno da govoriš o tome u zajedništvu.” Znači, nema potrebe za zajedništvom o tome? (Potrebna nam je Tvoja beseda o tome. Još uvek nismo dokučili načela u tom pogledu, a postoje i neki talentovani ljudi koje još uvek ne umemo da prepoznamo.) Većini starešina i delatnika još uvek nije jasno kako da radi ovaj posao; oni trenutno pokušavaju da nađu način da ga obave, a ne mogu baš najtačnije da dokuče načela, tako da i dalje treba da razgovaramo u zajedništvu o pojedinostima.

Šesta stavka: Unapređujte i gajite sve vrste odgovarajućih talenata, kako bi svi koji streme ka istini dobili priliku da vežbaju i da što pre uđu u istina-stvarnost

Značaj Božje kuće koja unapređuje i gaji sve vrste talentovanih ljudi

Zašto Božja kuća unapređuje i gaji sve vrste talentovanih ljudi? Da li unapređuje i gaji sve vrste talentovanih ljudi zarad bavljenja naukom, obrazovanjem i književnošću? Božji izabrani narod već treba da zna da kada Božja kuća unapređuje i gaji različite vrste talentovanih ljudi, ona to ne radi da bi se došlo do neke vrste proizvoda visoke tehnologije i stvorilo čudo, niti da bi se sprovelo istraživanje istorije ljudskog razvoja, a još manje da bi se pravili bilo kakvi planovi za budućnost ljudskog roda. Zašto Božja kuća unapređuje i gaji sve vrste talentovanih ljudi? Da li vam je to jasno ili nije? (Da bi širila jevanđelje carstva.) Da bi širila jevanđelje carstva – to je jedan od razloga. Šta još? (Da bi svako ko stremi ka istini mogao da ima priliku da vežba.) Tako je, ovaj odgovor je sasvim razuman i pogađa tačno u cilj. To je zato da bi još više ljudi koji streme ka istini imalo priliku da vežba i da što pre zakorači u istina-stvarnost. Oba odgovora koja ste upravo dali tačna su i precizna. Unapređivanje i gajenje svih vrsta talentovanih ljudi od strane Božje kuće, u jednom pogledu, odnosi se na širenje jevanđelja carstva i na delo Božje, a u drugom pogledu, odnosi se na individualne težnje i ulazak. To su dva sveobuhvatna aspekta. Konkretno, koji je značaj toga što Božja kuća unapređuje i gaji sve vrste talentovanih ljudi? Koji, konkretno, posao u crkvi obavljaju ti ljudi koji se unapređuju i gaje? Kada Božja kuća unapređuje i gaji osobu da bude vođa tima, nadzornik, ili crkveni starešina ili delatnik, da li ona postaje zvaničnik? (Ne.) Božja kuća unapređuje i gaji ljude tako da mogu da budu odgovorni za određene projekte ili poslove u okviru različitih radnih stavki crkve, kao što su rad na jevanđelju, rad na tekstu, rad na filmskoj produkciji, rad na zalivanju, kao i na nekim opštim poslovima, i tako dalje. Dakle, kako oni obavljaju te konkretne poslove? Preduzimanjem raznih stavki crkvenog rada u skladu sa Božjim zahtevima, sa istina-načelima Božjih reči i sa radnim uređenjem Božje kuće, i time svoju dužnost izvršavaju u skladu sa Božjim zahtevima i postupaju u skladu sa istina-načelima. S obzirom na činjenicu da se ti ljudi unapređuju i gaje za obavljanje posla, ni zvanična funkcija ni status nisu ono što im omogućava da dobro rade svoj posao. Umesto toga, oni moraju da poseduju određeni kov da bi mogli da iznesu određeni posao, to jest da bi izneli ono što im je Bog poverio da urade, ili, drugim rečima, dužnost i obavezu koja nosi odgovornost. To je konkretan značaj i definicija unapređivanja i gajenja raznih vrsta talentovanih pojedinaca, kao što je pomenuto u šestoj stavki odgovornosti starešina i delatnika. Stoga, u unapređivanju i gajenju ljudi, cilj Božje kuće jeste da odgaji sve vrste talentovanih ljudi da dobro obavljaju različite crkvene poslove u skladu sa Božjim zahtevima i sa radnim aranžmanima Božje kuće; te ljude treba osposobiti da iznesu razne konkretne zadatke crkve. Istovremeno, Božja kuća gaji i obučava te ljude kako da razmišljaju o Božjim rečima, kako da u zajedništvu razgovaraju o istini i kako da postupaju u skladu s načelima, navodeći ih da primenjuju istinu, da žive po Božjim rečima i da uđu u istina-stvarnost, i omogućujući im da imaju istinska iskustva i svedočenja, nakon čega mogu da vode, zalivaju i opskrbljuju druge i da dobro obavljaju razne poslove za crkvu. Istovremeno, Božji izabrani narod može da bude osposobljen da se pokorava Bogu, da svedoči o Bogu i da ispuni dužnost propovedanja jevanđelja. S jedne strane, metod primene u unapređivanju i gajenju svih vrsta talentovanih ljudi jeste u tome da se ljudi predvode u primeni i doživljavanju Božjih reči, u samospoznaji, u odbacivanju svojih iskvarenih naravi i u ulasku u istina-stvarnost. S druge strane, na starešinama i delatnicima je da koriste svoje stvarno iskustvo odanosti i pokornosti kako bi ljude gajili i vodili u ispunjavanju dužnosti i u davanju jasnih svedočanstava o Bogu. To su dva glavna puta primene u gajenju raznih vrsta talentovanih ljudi. To je konkretan rad koji je uključen u unapređivanje i gajenje raznih vrsta talentovanih ljudi, a to je i pravi značaj njihovog unapređivanja i gajenja.

Potrebni kriterijumi za razne vrste talentovanih ljudi koje Božja kuća unapređuje i gaji

I. Potrebni kriterijumi za starešine, delatnike i nadzornike raznih stavki rada

Na koga se odnose „razne vrste talentovanih ljudi koje crkva unapređuje i gaji”? Koje okvire to obuhvata? Prva je vrsta ljudi koji mogu da budu nadzornici raznih stavki rada. Koja su zahtevana merila za nadzornike raznih stavki rada? Postoje tri glavna. Prvo, oni moraju da budu sposobni da sagledaju istinu. Samo oni koji istinu mogu da sagledaju čisto, bez iskrivljavanja i izvlačenja zaključaka jesu ljudi dobrog kova. Ljudi dobrog kova moraju, u najmanju ruku, da imaju duhovno razumevanje i da budu u stanju da samostalno jedu i piju reči Božje. U procesu jedenja i pijenja Božjih reči, oni moraju da budu u stanju da samostalno prihvate sud, grdnju i orezivanje Božjim rečima, i da traže istinu kako bi razrešili sopstvene predstave, zamisli i kvarenje sopstvene volje, kao i da bi razrešili svoje iskvarene naravi – ako dostignu to merilo, to znači da znaju kako da dožive delo Božje, a time se ispoljava dobar kov. Drugo, oni moraju da nose breme za rad crkve. Ljudi koji zaista nose breme imaju ne samo elan, već i istinsko životno iskustvo, oni shvataju neke istine i mogu da prozru neke probleme. Oni vide da u crkvenom delu i u Božjem izabranom narodu postoje mnoge poteškoće i problemi koje treba razrešiti. Oni to vide svojim očima i u svom srcu brinu o tome – to znači nositi breme za rad crkve. Ako je neko samo dobrog kova i sposoban je da shvati istinu, ali je lenj, žudi za telesnim udobnostima, nije voljan da radi pravi posao, već, kada mu Svevišnji zada rok da završi neki posao, a on ne može potpuno da se izvuče iz toga, onda uradi samo delić tog posla – to je osoba koja ne nosi nikakvo breme. Ljudi koji ne nose breme ljudi su koji ne streme ka istini, ljudi bez osećaja za pravdu i zaludnici koji se po ceo dan prejedaju, ne razmišljajući ozbiljno ni o čemu. Treće, oni moraju da poseduju radnu sposobnost. Šta znači „radna sposobnost”? Jednostavno rečeno, to znači da mogu ne samo da ljudima dodele posao i daju im uputstva, već mogu i da identifikuju i da reše probleme – to znači posedovati radnu sposobnost. Pored toga, potrebne su im i organizacione veštine. Osobe sa organizacionim veštinama posebno su vešte u spajanju ljudi, u organizovanju i uređivanju posla i u rešavanju problema, a prilikom organizovanja posla i rešavanja problema, mogu temeljno da ubede ljude i navedu ih da budu poslušni – to znači imati organizacione sposobnosti. Oni koji zaista imaju radnu sposobnost mogu da obavljaju određene poslove koje je uredila Božja kuća, i to mogu da rade brzo i odlučno bez ikakve aljkavosti, i štaviše, mogu dobro da obavljaju razne poslove. To su tri merila Božje kuće za gajenje starešina i delatnika. Ako neko ispuni ta tri merila, on je redak, talentovan pojedinac i treba ga odmah unaprediti, gajiti i obučiti; nakon što on to primenjuje neko vreme, može da preuzme posao. Nema potrebe da za onoga ko ima kov, ko nosi breme i poseduje radnu sposobnost, ljudi uvek brinu i nema potrebe da ga nadgledaju i podstiču u radu. On ima vlastitu inicijativu, zna koji poslovi treba da se urade u koje vreme, koje poslove treba pregledati i nadzirati, a koje poslove treba proveriti ili pažljivo nadgledati. On je vrlo svestan svega toga. Takvi ljudi su relativno pouzdani i postojani u svom poslu i neće dovesti do većih problema. Čak i ako dođe do problema, to će biti trivijalna pitanja koja ne utiču na širu sliku, i Bog ne treba da brine o poslu koji ti ljudi obavljaju. Samo oni koji zaista mogu da budu samostalni u svom poslu zaista poseduju radnu sposobnost. Oni koji ne mogu da budu samostalni i uvek im je potrebno da drugi brinu o njima, da drugi paze na njih, nadgledaju ih, pa čak i da ih drže za ruku i podučavaju ih šta da rade, vrsta su ljudi koji imaju izuzetno loš kov. Rezultati posla koji rade ljudi običnog kova svakako su obični, i tim ljudima su potrebni drugi da paze na njih i nadgledaju ih pre nego što oni uspeju bilo šta da urade. Nasuprot tome, ljudi dobrog kova mogu da stanu na svoje noge posle obuke određenog trajanja, i svaki put kada im Svevišnji izda uputstva za neki zadatak i kada u zajedništvu besedi o nekim načelima, oni mogu da dokuče načela, mogu da obave posao u skladu s njima i da, u osnovi, slede pravi kurs bez prevelikih odstupanja ili propusta, te da postignu rezultate koje bi trebalo da postignu – to znači posedovati radnu sposobnost. Na primer, Božja kuća poziva da se crkva očisti i da se antihristi i zli ljudi identifikuju i izbace iz crkve, a vrsta ljudi koja poseduje radnu sposobnost u osnovi ne odstupa od zadatka dok ga obavlja. Jednom kada se antihrist pojavi, u najmanju ruku je potrebno oko pola godine da se on otkrije i ukloni. Za to vreme, oni koji imaju radnu sposobnost mogu da ih identifikuju, da u zajedništvu razgovaraju o istini da bi raščlanili antihristova ispoljenja, i da braći i sestrama pomognu da ga prepoznaju i da ne budu navedeni na pogrešan put, čime im omogućavaju da krenu da zajedno razotkriju i izopšte antihrista. Kada se antihristi ili zli ljudi pojave u radnom okviru ljudi koji poseduju radnu sposobnost, u osnovi, većina braće i sestara ne biva navedena na pogrešan put, niti pada pod njihov uticaj. Samo nekoliko zbunjenih ljudi i onih veoma lošeg kova bude navedeno na pogrešan put, i to je normalna pojava. Ljudi koji su dobrog kova i koji poseduju radnu sposobnost mogu da postignu te rezultate u svom radu, a takvi ljudi poseduju istina-stvarnost i dolične su starešine i delatnici.

Među raznim vrstama talentovanih ljudi koje sam upravo pomenuo, prva vrsta su bili oni koji mogu da budu nadzornici raznih stavki rada. Prvi uslov za njih jeste da imaju sposobnost i kov da sagledaju istinu. To je minimalan uslov. Drugi zahtev je da nose breme – to je neizostavno. Neki ljudi shvataju istinu brže od običnih ljudi, imaju duhovno razumevanje, dobrog su kova, poseduju radnu sposobnost i, nakon nekog vremena primene, svakako mogu da se osamostale. Ali, postoji ozbiljan problem s tim ljudima – oni ne nose nikakvo breme. Vole da jedu, piju, zabavljaju se i bazaju naokolo. Oni su veoma zainteresovani za te stvari, ali, ako se od njih traži da urade neki konkretan posao koji zahteva da trpe nevolje, da plate ceh i da se malo suzdrže, oni postaju bezvoljni i tvrde da imaju neku bolest ili muku, te da se celim bićem osećaju neprijatno. Oni su neobuzdani i nedisciplinovani, ležerni, tvrdoglavi i raskalašni. Jedu, spavaju i zabavljaju se kad god žele, a posao rade samo kada su za njega raspoloženi. Ako im je posao malo težak ili zamoran, gube interesovanje i više ne žele da obavljaju svoju dužnost. Da li to znači nositi breme? (Ne.) Ljudi koji su lenji i žude za telesnim udobnostima nisu oni koje treba unaprediti i gajiti. Ima i ljudi čiji je kov više nego odgovarajući za neki posao, ali, nažalost, oni naprosto ne nose breme, ne vole da preuzimaju odgovornost, ne vole nevolje, i ne vole da brinu. Oni ne obraćaju pažnju na posao koji treba da rade, a čak i da su ga svesni, ne žele da se njime bave. Da li su ljudi te vrste kandidati za unapređivanje i gajenje? Svakako da nisu; ljudi moraju da nose breme da bi bili unapređeni i gajeni. Nošenje bremena se takođe može opisati kao nošenje osećaja odgovornosti. Osećanje odgovornosti ima više veze sa ljudskošću; nošenje bremena odnosi se na jedno od merila koje Božja kuća koristi za procenu ljudi. Oni koji nose breme, dok uz to poseduju još dve stvari – sposobnost i kov da sagledaju istinu, i radnu sposobnost – vrsta su ljudi koji se mogu unaprediti i gajiti, a ljudi te vrste mogu da budu nadzornici raznih stavki rada. To su neophodna merila za unapređivanje i gajenje ljudi da postanu razne vrste nadzornika, a ljudi koji ispunjavaju ta merila kandidati su za unapređenje i gajenje.

II. Potrebni kriterijumi za talentovane ljude u različitim profesijama koji poseduju posebne talente ili darove

Pored vrste ljudi koji mogu da budu nadzornici raznih stavki rada, drugi tip ljudi koji se mogu unaprediti i oplemenjivati su oni koji poseduju posebne talente ili darove, ili koji su savladali neke profesionalne veštine. Koji je standard Božja kuća odredila za oplemenjivanje ovakvih ljudi u vođe timova? Prvo pogledajte njihovu ljudskost – sve dok donekle vole pozitivne stvari i nisu zli ljudi, to je dovoljno. Neki ljudi bi mogli da pitaju: „Zašto se od njih ne traži da budu neko ko stremi ka istini?” Zato što vođe timova nisu crkvene starešine ili delatnici, niti rade na zalivanju, pa bi zahtev da zadovolje standard stremljenja ka istini bio za većinu njih prevelik i nedostižan. To se ne traži od ljudi koji obavljaju opšte poslove ili konkretne stavke nekog profesionalnog posla; da je tako, samo bi nekolicina ispunjavala uslove, tako da su standardi morali da se spuste. Sve dok ljudi razumeju svoju profesiju i sposobni su da preuzmu posao, a ne čine zlo i ne ometaju rad, onda je to dovoljno. Ako će ti ljudi, koji su stručni u nekim veštinama i profesijama i koji imaju određene prednosti, obavljati posao koji zahteva izvesno poznavanje veštine i povezan je sa njihovim zanimanjem u kući Božjoj, onda sve dok su relativno bezazleni, dok nisu zli, dok nemaju iskrivljena shvatanja i dok su sposobni da istrpe teškoće i spremni da plate cenu, onda je to dovoljno. Dakle, prvi uslov za gajenje takvih ljudi da budu vođe timova jeste da moraju donekle da vole pozitivne stvari i da, pored toga, moraju da budu u stanju da trpe nevolje i da plate ceh. Šta još? (Moraju da imaju čestit karakter, da ne budu zli i da nemaju iskrivljeno shvatanje.) Njihov karakter mora da bude u određenoj meri čestit, oni ne smeju da budu zli ljudi, i ne smeju da imaju iskrivljeno shvatanje. Neki ljudi bi mogli da se zapitaju: „Da li njihova sposobnost da sagledaju istinu može da se smatra visokom? Kada čuju istinu, mogu li se probuditi za istina-stvarnost i ući u istina-stvarnost?” Nema potrebe zahtevati sve to; dovoljno je zahtevati da takvi ljudi nemaju iskrivljeno razumevanje. Kada ljudi koji nemaju iskrivljeno razumevanje rade svoj posao, jedna od prednosti je da verovatno neće izazvati prekide niti učiniti nešto besmisleno. Na primer, Božja kuća je neprestano govorila o načelima u vezi sa bojom kostima glumaca, koji bi trebalo da budu dostojanstveni, pristojni, i raznobojni, a ne bezbojni. Ipak, još uvek postoje oni koji naprosto ne mogu da vide smisao u onome što im se kaže, ne razumeju ono što čuju, nisu u stanju da shvate i nisu u stanju da identifikuju načela unutar ovih zahteva Božje kuće, te na kraju biraju kostime koji su svi sivi – zar to nije iskrivljeno razumevanje? (Jeste.) To znači imati iskrivljeno razumevanje. Šta uglavnom znači relativno voleti pozitivne stvari? (Biti sposoban da prihvatiš istinu.) Tako je. To znači biti u stanju da prihvatiš reči i stvari koje su u skladu sa istinom, i da budeš u stanju da prihvatiš i pokoriš se Božjim rečima i svim aspektima istine. Bez obzira da li takvi ljudi mogu da sprovedu te stvari u delo, u najmanju ruku, duboko u sebi ne smeju da se opiru, niti im se te stvari smeju gaditi. Takvi ljudi su dobri ljudi, a kolokvijalno se može reći da su pristojni ljudi. Koje su karakteristike pristojnih ljudi? Oni osećaju gađenje, odvratnost i prezir prema zlim delima koja nevernici vole da čine, kao i prema zlim trendovima koje nevernici slede. Na primer, trendovi u svetu nevernika zagovaraju zle sile, a mnoge žene teže da se udaju za nekog bogatog ili da budu nečije ljubavnice. Zar to nije rđavo? Takve stvari su posebno odvratne ljudima koji vole istinu, a neki kažu: „Čak i da ne mogu da nađem nekoga za koga bih se udala, čak i da umirem od nemaštine, nikada se ne bih ponašala kao neki od tih ljudi”, drugim rečima, oni preziru i nipodaštavaju takve ljude. Jedna od karakteristika pristojnih ljudi jeste da smatraju da su zli trendovi gadni i odvratni, i da preziru one koji su pali u zamku takvih trendova. Ti ljudi su prilično čestiti; kada se pomene verovanje u Boga i da treba biti dobra osoba, ići ispravnim putem, bojati se Boga i kloniti se zla, da treba izbegavati zle trendove i izbegavati svako zlo ponašanje u svetu, duboko u sebi osećaju da je to nešto dobro. Bez obzira na to da li su u stanju da pristupe postizanju svega toga, i bez obzira na to koliko je velika njihova težnja da veruju u Boga i da idu pravim putem, na kraju krajeva, duboko u sebi, oni žude da žive u svetlosti i žude da budu na mestu gde pravednost ima moć. Takvi čestiti ljudi jesu oni koji u dobroj meri vole pozitivne stvari. Oni koji treba da budu unapređeni i gajeni u Božjoj kući moraju u najmanju ruku da poseduju karakter čestite ljudskosti i ljubavi prema pozitivnim stvarima. To je takođe prvo potrebno merilo za unapređenje talentovanih ljudi koji imaju stručne veštine i sposobnosti. Drugo merilo je da takvi ljudi moraju da budu u stanju da trpe nevolje i da plate ceh. Odnosno, kada je reč o ciljevima ili o poslu do kojih im je mnogo stalo, u stanju su da ostave po strani sopstvene želje, da ostave po strani telesna zadovoljstva ili udoban život, pa čak i da se odreknu sopstvenih budućih izgleda. Štaviše, malo nevolja ili malo umora za njih nije velika stvar; sve dok rade nešto smisleno i za šta veruju da je ispravno, rado se odriču telesnih zadovoljstava i koristi – ili, u najmanju ruku, imaju težnju i želju da to učine. Neki ljudi kažu: „Ponekad ta osoba još žudi za telesnim udobnostima: ponekad želi duže da spava ili da jede dobru hranu, a ponekad želi besciljno da luta ili da se glupira – ali, ona uglavnom jeste u stanju da trpi nevolje i da plati ceh, samo što je ponekad raspoloženje navodi na takve misli. Da li bi trebalo to da smatramo problemom?” Ne bi trebalo. Bilo bi previše tražiti da ljudi potpuno ostave po strani telesna zadovoljstva, osim u posebnim okolnostima. Uopšteno govoreći, kada takvim ljudima zadaš neki posao, bez obzira na veličinu i težinu tog posla, bez obzira da li je to nešto što oni vole da rade, bez obzira koliko velike nevolje moraju da podnose ili koju cenu moraju da plate, sve dok taj posao njima dodeljuješ, garantovano je da će ga uraditi najbolje što mogu, i to tako da nećeš morati da paziš na njih niti da ih nadgledaš. Takvi ljudi mogu da trpe nevolje i da plate ceh, a to je još jedno ispoljenje pristojnih ljudi. Šta znači biti u stanju da trpiš nevolje i da platiš ceh? Znači da budeš temeljan, izuzetno posvećen i pažljiv, da budeš spreman da istrpiš bilo kakve nevolje i da platiš bilo koju cenu da bi se stvari obavile kako treba. Takvi ljudi, kada je reč o obavljanju zadataka, održavaju svoja obećanja i pouzdani su, za razliku od ljudi koji su proždrljivi i besposleni, koji vole dokolicu i preziru rad, a zarada im je najvažnija. Ti ljudi ne drže svoja obećanja, stalno lažu da bi obmanuli i nagovorili druge, i ne ustručavaju se da lažu i lažno se kunu da bi postigli svoje ciljeve – Bog neće spasiti te ljude. Bog voli poštene ljude. Samo pošteni ljudi drže reč i odani su svojim dužnostima, a Bog može da spasi samo one koji mogu da trpe nevolje i da plate ceh da bi ispunili Božji nalog. Da bude u stanju da trpi nevolje i da plati ceh druga je karakteristika i ispoljenje koje čovek treba da poseduje da bi bio unapređen i gajen u Božjoj kući. Treće merilo nije iskrivljeno u čovekovom shvatanju. To jest, kada sasluša Božje reči, čovek je barem u stanju da zna na šta se te reči odnose, može da vidi smisao u onome što Bog govori, i u njegovom shvatanju nema odstupanja niti besmislica. Na primer, ako govorite o plavoj boji, neće je pogrešno protumačiti kao crnu, a ako govorite o sivoj boji, neće je pogrešno protumačiti kao ljubičastu. To je minimum minimuma. Čak i ako je ponekad njegovo shvatanje iskrivljeno, kada drugi to istaknu, on to može da prihvati, a ako vidi da neko drugi ima čistije shvatanje od njega samog, on to može spremno da prihvati – ta vrsta osobe ima čisto shvatanje. Četvrto, ne smeju biti zli ljudi. Da li je ovo lako razumeti? Ne biti zla osoba znači učiniti barem jednu stvar: kada nakon neuspeha u postizanju onoga što je od njih tražila Božja kuća, ili nakon kršenja načela i pogrešnog postupanja, bivaju orezani, takvi ljudi moraju da budu u stanju da prihvate i da se pokore, bez otpora i bez širenja negativnosti ili predstava. Pored toga, u kojoj god grupi da se nađu, oni mogu da se slažu sa većinom ljudi i da s njima skladno funkcionišu. Čak i kada ih neko povredi neprijatnim rečima, oni to mogu da trpe bez zlopamćenja, a ako ih neko zlostavlja, zlo ne uzvraćaju zlom, već, umesto toga, samo usvajaju mudre načine da se drže na distanci i da se klone. Iako takvi pojedinci ne mogu da budu pošteni ljudi, u najmanju ruku su prilično bezazleni i ne čine zlo, a ako ih neko uvredi, ne svete se, ne muče drugu osobu niti je tlače. Štaviše, takvi ljudi ne pokušavaju da uspostave sopstvena nezavisna kraljevstva, ne deluju u suprotnosti sa Božjom kućom, ne šire predstave o Bogu, ne pokušavaju da donose sud o Njemu, niti čine bilo šta što remeti ili izaziva ometanje. Gornje četiri tačke osnovni su kriterijumi za unapređivanje i gajenje talentovanih ljudi koji imaju neke sposobnosti i koji imaju neke stručne veštine. Sve dok ispunjavaju ova četiri kriterijuma, u osnovi mogu da preuzmu neke dužnosti i da obavljaju neke poslove na odgovarajući način.

Neki ljudi mogu da se zapitaju: „Kako to da kriterijumi koje talentovani ljudi treba da ispune da bi bili unapređeni i gajeni ne uključuju shvatanje istine, posedovanje istina-stvarnosti niti sposobnost da se boje Boga i da se klone zla? Kako to da ne uključuju sposobnost da se spozna Bog, sposobnost da se pokori Bogu, odanost Bogu i sposobnost da se bude stvoreno biće u skladu s merilom? Jesu li te stvari zanemarene?” Recite Mi, ako neko shvata istinu i ako je ušao u istina-stvarnost, i ako je u stanju da se pokori Bogu, i ako je odan Bogu, i ima bogobojažljivo srce i čak je spoznao Boga, ako mu se neće odupirati, i ako je stvoreno biće u skladu s merilom, da li ga i dalje treba gajiti? Ako je zaista sve to postigao, zar rezultat gajenja nije već ostvaren? (Jeste.) Zato zahtevi za unapređenje i gajenje talentovanih ljudi ne sadrže te kriterijume. Pošto se kandidati unapređuju i gaje iz redova ljudskih bića koja ne shvataju istinu i koja su puna iskvarenih naravi, nemoguće je da ti kandidati koji se unapređuju i gaje već imaju istina-stvarnost, ili da su se već u potpunosti pokorili Bogu, a kamoli da su već apsolutno odani Bogu, i oni su svakako još dalje od spoznaje Boga i od posedovanja bogobojažljivog srca. Kriterijumi koje talentovani ljudi svih vrsta prvenstveno treba da ispune da bi bili unapređeni i gajeni jesu oni koje smo upravo pomenuli – oni su najrealniji i najkonkretniji. Neke lažne starešine kažu: „Mi ovde nemamo talentovane ljude koji mogu da se unaprede i gaje. Taj i taj ne shvata istinu, taj i taj čini stvari bez bogobojažljivog srca, taj i taj ne može da prihvati da bude orezan, taj i taj nije odan…” i tako dalje, iznoseći čitavu gomilu mana. Šta te lažne starešine hoće da kažu time? Kao da ti ljudi ne mogu da se unaprede i gaje jer ne shvataju istinu, i ne doživljavaju Božje delo, i još uvek nemaju istina-stvarnost, i tako dalje, dok su same starešine mogle da postanu starešine jer već imaju neko praktično iskustvo i poseduju istina-stvarnost. Zar to nije ono što te lažne starešine hoće da kažu? U njihovim očima, niko nije tako dobar kao oni, i niko osim njih samih nije podoban da bude starešina. To je nadmena narav lažnih starešina; kada je u pitanju unapređenje i gajenje ljudi od strane Božje kuće, oni su puni predstava i zamisli.

III. Neophodni kriterijumi za radnike na opštim poslovima

Upravo sam pomenuo dve vrste ljudi na čije se gajenje Božja kuća usredsređuje. Jedna vrsta su ljudi koji mogu da budu starešine i delatnici, a druga vrsta su ljudi koji mogu da preduzmu razne stručne poslove. Postoji još jedna vrsta ljudi. Za njih se ne može reći da poseduju posebne vrline ili stručne veštine; njihov rad ne uključuje nikakvu naprednu tehnologiju, to jest, ti ljudi obavljaju određene opšte poslove u crkvi, bave se nekim pitanjima koja su strana suštinskom radu crkve. Oni su vrsta ljudi koji obavljaju opšte poslove. Koji su glavni zahtevi Božje kuće za takve ljude? Najbitniji zahtev jeste da budu u stanju da brane interese Božje kuće, da ne pomažu tuđinima na račun Božje kuće i da ne prodaju interese Božje kuće da bi se dodvorili Sotoni. To je sve. Bez obzira na to da li se radi o darovitom komunikatoru, o društvenoj eliti ili o posebnom talentu, on treba da bude u stanju da štiti interese Božje kuće kada se bavi spoljnim poslovima za Božju kuću. Šta spada pod interese Božje kuće? Novac, materijalna dobra, ugled Božje kuće i crkve i bezbednost braće i sestara – svaki od tih aspekata je veoma važan. Svako ko je u stanju da brani interese Božje kuće poseduje normalnu ljudskost, i dovoljno je čestit i spreman je da primenjuje istinu. Neki ljudi nemaju razboritosti, pa kažu: „Postoji osoba sa zlom ljudskošću, ali ona može da brani rad Božje kuće.” Da li je to moguće? (Ne, nije.) Kako zli ljudi mogu da brane rad Božje kuće? Mogu samo da brane sopstvene interese. Stoga, ako je neko zaista u stanju da brani interese Božje kuće, sigurno ima dobar karakter i ljudskost; tu nema greške. Ako neko, kada čini nešto za Božju kuću, pomaže tuđinima na račun Božje kuće, i izdaje njene interese, i ne samo da nanosi velike ekonomske i materijalne gubitke Božjoj kući, već i nanosi ogromnu štetu ugledu Božje kuće i crkve, da li je to dobra osoba? Takvi ljudi skoro sigurno nisu dobra stvorenja. Nije ih briga koliko velike materijalne i finansijske gubitke Božja kuća trpi; njima je najvažnije da imaju koristi i da se dodvoravaju nevernicima; ne samo da šalju poklone nevernicima, već im čak stalno čine ustupke tokom pregovora – nije im palo na pamet da se bore za interese Božje kuće. Pa ipak, oni lažu Božju kuću, govoreći kako su obavili posao i branili interese Božje kuće – a, u stvari, rad crkve je već pretrpeo gubitke, a Božju kuću su u velikoj meri iskoristili nevernici. Ako je neki čovek, u svakom pogledu, u stanju da brani interese Božje kuće kada se bavi spoljnim pitanjima, da li je ta osoba dobra osoba? (Jeste.) I ako je takva osoba nesposobna da obavlja bilo koji drugi posao u Božjoj kući, i ako je pogodna samo za tu vrstu opštih poslova, da li Božja kuća treba da je unapredi? (Da.) Pored toga što poseduje radnu sposobnost i što može da obavlja svoj posao u skladu s načelima koje zahteva Božja kuća, ona je takođe u stanju da štiti interese Božje kuće, tako da je u skladu s merilima, i takve ljude treba unapređivati. S druge strane, oni koji stalno nanose štetu interesima Božje kuće, koji stalno predstavljaju potencijalni rizik za bezbednost braće i sestara, i koji stalno izazivaju štetno dejstvo i posledice po ugled Božje kuće i crkve – takve ljude ne treba unapređivati niti gajiti; ako se unaprede i upotrebe, moraju biti brzo otpušteni. Postoje i neki ljudi koji, dok rade svoj posao, uvek upadnu u nevolje, kao što su saobraćajne nezgode, zbrka u poslovima kojima se bave ili izazivanje sukoba koji se pretvara u neprekidne pritužbe, a ako postoje nedostaci, ne znaju kako da ih isprave. Takvi ljudi su slaboumni, a takođe su i baksuzi i rasipnici. Ako takva osoba postane vođa tima, nadzornik, starešina ili delatnik, ne samo da ubrzo mora biti otpuštena, već mora biti i uklonjena iz crkve. To je zato što je takva osoba recept za katastrofu i baksuzna je. Sve dok jedno ili dvoje takvih ljudi postoje u crkvi, u njoj ne može biti mira. Čini se da takvi ljudi u sebi imaju zle duhove ili da imaju kugu. Ko god dođe u dodir sa njima doživeće nesreću, pa takvu osobu treba iskoreniti bez odlaganja. Čak je i izgled tih ljudi pogrešan, pun podlih ili đavolskih osobina ili su odvratno ružni, a svako ko dođe u kontakt s njima osećaće se kao da će nešto loše da se dogodi. Takvi ljudi moraju da budu otpušteni i uklonjeni, i tek se tada stvari mogu odvijati dobro za crkvu. Unapređivanje i gajenje raznih ljudi u crkvi zahteva poštovanje načela i primenu razlučivanja, kako bi se delovalo u skladu sa načelima. Među različitim vrstama ljudi koji se unapređuju i gaje, postoje oni koji služe kao crkvene starešine i delatnici, oni koji su odgovorni za razne profesije u crkvi, kao i oni koji se bave opštim poslovima za crkvu. Razni kriterijumi koje ovih nekoliko vrsta talentovanih ljudi treba da ispune takođe su jasno definisani. Kada vam budu jasna načela kako da birate starešine i delatnike i kako da unapređujete i gajite ljude, onda će celokupan rad crkve krenuti ispravnim putem.

Neki se mogu zapitati: „Zašto se ti ljudi koji se unapređuju i gaje u Božjoj kući nazivaju talentovanim?” Kada govorimo o talentovanim ljudima, to se odnosi na kandidate za unapređenje i gajenje. Postoje različiti zahtevi za ljude koji mogu da obavljaju različite dužnosti, a pošto su ti takozvani talentovani ljudi u procesu unapređivanja i gajenja, sasvim je dovoljno da oni mogu da ispune kriterijume koje smo upravo pomenuli. Bilo bi nerealno očekivati da ti ljudi već poseduju istina-stvarnost, da već budu pokorni i odani i da su već bogobojažljivi. Dakle, talentovani ljudi o kojima govorimo samo su oni koji poseduju neke od vrlina i integritet koji ljudi sa normalnom ljudskošću treba da imaju, i imaju kov da shvate istinu – kao takvi, oni se smatraju odgovarajućim. To ne znači da su već shvatili istinu i ušli u istina-stvarnost, niti da su već dostigli apsolutnu pokornost Bogu nakon što su prihvatili Njegov sud i grdnju i slične stvari. Naravno, termin „talentovani ljudi” ne odnosi se na one koji su pohađali univerzitet ili doktorirali, niti na ljude sa privilegovanim porodičnim poreklom ili visokim društvenim statusom, niti na ljude sa posebnim sposobnostima ili darovima – ne odnosi se na njih. Pošto treba da budu unapređeni i gajeni, neki od ljudi koji će obavljati stručan posao možda nikada ranije nisu obavljali to zanimanje, niti ga izučavali, ali, sve dok ispunjavaju tih nekoliko kriterijuma za unapređenje i gajenje, i spremni su da nauče neku profesiju i učenje im dobro ide, onda Božja kuća može da ih unapredi i gaji. Šta pod time podrazumevam? Ne podrazumevam da osoba može da bude unapređena i gajena samo ako se prirodno ističe u određenoj profesiji. Umesto toga, ako ima sklonost i uslove da uči, ili čak i ako samo poseduje neke osnove u toj profesiji, onda može da se unapredi i neguje – to je načelo. Ovde se završava naše zajedništvo o kriterijumima koje treba da ispune razni talentovani ljudi koje Božja kuća želi da unapredi i odgoji.

Ciljevi Božje kuće u unapređivanju i gajenju svih vrsta talentovanih ljudi

Sada ćemo govoriti o tome zašto Božja kuća unapređuje i gaji sve vrste talentovanih ljudi. Neki ljudi to baš i ne razumeju, pa misle: „Zar ne bi bilo dovoljno da Božja kuća nastavi da unapređuje i koristi razne talentovane ljude? Zašto treba da ih gaji i obučava neko vreme?” Da li vam je to jasno ili nije? Hajde da prvo razgovaramo o vrsti ljudi koji postaju starešine i delatnici. Zašto Božja kuća unapređuje i gaji one koji imaju sposobnost razumevanja, koji nose breme za crkvu i koji poseduju radnu sposobnost? Zato što oni, iako kvalifikovani u pogledu svog kova i ispunjavanja kriterijuma, još uvek nisu imali pravo iskustvo i ne shvataju istinu, a još manje znaju kako da je primenjuju i da rade u skladu s načelima. Neko vreme moraju da se obučavaju i da dobiju smernice, a tek kada ovladaju načelima obavljanja svoje dužnosti i steknu stvarno iskustvo, mogu i zvanično da budu upotrebljeni. Da su poput braće i sestara u crkvi, koji jedu i piju Božje reči, slušaju propovedi, žive crkvenim životom i obučavaju se u obavljanju dužnosti, i da se unapređuju i gaje tek kada im se život razvije, onda bi njihov napredak bio isuviše spor. U tom slučaju, koliko bi godina bilo potrebno da budu podobni za Božju upotrebu? Zar to ne bi uticalo na rad crkve? Stoga, sve dok je neko u stanju da shvati istinu, dok poseduje radnu sposobnost i ima osećaj da nosi breme, treba da bude unapređen i gajen i da se od njega traži da se obuči za obavljanje dužnosti starešine ili delatnika i da mu se dodeli breme. S jedne strane, to ga navodi da maksimalno iskoristi svoje vrline. S druge, kada se susretne sa posebnim situacijama, potrebno je s njim razgovarati u zajedništvu o istini, kako bi se razrešile njegove teškoće. Ponekad taj čovek mora i da se oreže, a ako je potrebno, i da se dovede u red, i mora da prođe kroz brojne kušnje i oplemenjivanje, i da pretrpi mnogo patnje. Samo prolaskom takve praktične obuke, on može da ostvari pravi napredak, te da, korak po korak, shvati istinu i ovlada načelima, a zatim da što pre preuzme rad starešine i delatnika. Takav način gajenja i obuke starešina i delatnika proizvešće bolje rezultate i biće brži, što je korisno za rad Božje kuće i korisnije za život-ulazak Božjeg izabranog naroda, jer starešine i delatnici sa praktičnim iskustvom mogu direktno da zalivaju i opskrbljuju Božji izabrani narod. Kada Božja kuća unapređuje i gaji nekoga da bude starešina, ona mu dodeli više bremena da ga obuči, da ga navede da zavisi od Boga i da ga navede da teži ka istini; tek tada će njegov rast napredovati najbrže što može. Što je veće breme koje mu se dodeli, to je taj čovek pod većim pritiskom i pod većom prisilom da traži istinu i da zavisi od Boga. On će na kraju moći pravilno da obavlja svoj posao i da sledi Božju volju, i tako će kročiti na pravi put na kojem će biti spasen i usavršen – to je dejstvo koje se postiže kada Božja kuća unapređuje i gaji ljude. Bez obavljanja tih specifičnih zadataka, on ne bi znao šta mu nedostaje, ne bi znao kako da principijelno radi stvari, i ne bi znao šta znači posedovati istina-stvarnost. Dakle, obavljanje određenog posla mu pomaže da otkrije svoje nedostatke i da uvidi da je, osim svojih darova, lišen i istina-stvarnosti; pomaže mu da oseti koliko je jadan i bedan, te samim tim shvata da, ako ne zavisi od Boga i ne traži istinu, neće biti sposoban ni za kakav rad; time zaista upoznaje sebe i jasno vidi da će, ako ne stremi ka istini i promenama u naravi, biti nemoguće da bude podoban za Božju upotrebu. To su sve efekti koji se moraju postići kada se gaje i obučavaju starešine i delatnici. Samo kada shvate te aspekte, ljudi mogu da streme ka istini sa obe noge na zemlji, mogu da ne privlače pažnju svojim vladanjem, da se sigurno više ne hvališu dok obavljaju svoj posao, mogu dosledno da uzdižu Boga i da svedoče o Bogu dok obavljaju svoju dužnost, i da korak po korak ulaze u istina-stvarnost. Kada je neko unapređen i gajen da bude starešina, osposobljen je da nauči kako da razazna stanja različitih ljudi, obučen je da stremi ka istini zarad rešavanja različitih poteškoća ljudi, da podržava i opskrbljuje različite vrste ljudi i da vodi ljude u istina-stvarnost. U isto vreme, ti ljudi takođe moraju da se obuče u rešavanju raznih problema i poteškoća koje se pojavljuju u radu, i da nauče kako da razlikuju razne vrste antihristȃ, zlih ljudi i nevernika, kako da postupaju sa njima i kako da pročišćavaju crkvu. Na taj način, u poređenju sa drugima, oni mogu da imaju iskustva sa više ljudi, događaja i stvari i sa više okruženja koje je Bog uredio, mogu da jedu i piju sve više i više Božjih reči i da uđu u sve više istina-stvarnosti. To im je prilika da vežbaju, zar ne? Što je više prilika za vežbu, to su bogatija iskustva ljudi, širi su njihovi uvidi, i oni će brže rasti. Međutim, ako ljudi ne rade posao starešine, oni će samo susresti i podneti lično postojanje i lična iskustva i samo će prepoznati lične iskvarene naravi i razna lična stanja – a sve se to odnosi samo na njih. Kada postanu starešine, susreću se sa više ljudi, više događaja i više okruženja, što ih podstiče da često dolaze pred Boga da traže istina-načela. Za njih ti ljudi, događaji i stvari čine nevidljivo breme, a prirodno stvaraju i veoma povoljne uslove za njihov ulazak u istina-stvarnost, što je dobro. Dakle, neko ko ima kov, ko nosi breme, i ima radnu sposobnost, kao običan vernik ući će polako, a brže kao starešina ili delatnik. Da li je za ljude dobro da brzo ili polako uđu u istina-stvarnost? (Brzo.) Stoga, kada je reč o ljudima koji poseduju kov, nose breme i imaju radnu sposobnost, Božja kuća čini izuzetak unapređujući takve ljude, a u slučaju da oni ne streme ka istini i ne teže ka istini, Božja kuća ih neće prisiljavati. Sve dok osoba ima temelj u veri u Boga, sve dok ispunjava kriterijume da bude starešina ili delatnik i spremna je da stremi ka istini i da je Bog koristi, onda nema sumnje da će je Božja kuća unapređivati i gajiti, dati joj priliku da se obuči za starešinu ili delatnika. Takođe će joj omogućiti da nauči da obavlja crkveni posao, da nauči da razazna ljude, da nauči da se nosi sa svim raznim problemima u crkvi, i da nauči da obavlja razne poslove u skladu sa radnim aranžmanima. Tokom obuke, ako ljudi mogu da prihvate istinu i da prihvate da budu orezani, ako mogu da se pokore Božjem orkestriranju i uređenju, ako mogu da traže istinu da bi razrešili razne probleme, ako mogu da nauče da se ophode prema svim vrstama ljudi i da sve vrste ljudi razaberu i njima se bave prema Božjim rečima, onda mogu da se uhvate u koštac sa bitnim istina-načelima, da shvate istinu i da uđu u stvarnost – to su stvari koje obični vernici ne mogu da iskuse, niti da zadobiju. Dakle, sa te tačke gledišta, da li je dobro ili loše za Božju kuću da unapređuje i gaji nekoga? Da li oni od toga imaju korist, ili je to nevolja koja im se nameće? Od toga imaju korist. Naravno, ljudi koji su tek unapređeni ne znaju koje zadatke treba da obave ili kako da ih obavljaju, i malo su zbunjeni. To je normalno; ko je ikada rođen sposoban da radi sve? Kada bi mogao da učiniš sve, sigurno bi bio najnadmeniji i najuobraženiji od svih ljudi i ne bi se nikome potčinio – a da li bi u tom slučaju i dalje mogao da prihvatiš istinu? Da možeš da radiš sve, da li bi se i dalje oslanjao na Boga i ugledao se na Njega? Da li bi i dalje tražio istinu da razrešiš probleme sopstvene iskvarenosti? Naravno da ne bi. Naprotiv, bio bi nadmen i uobražen i hodao bi putem antihristȃ, borio bi se za moć i status i nikome se ne bi potčinio, obmanjivao bi ljude i navodio ih na pogrešan put, ometao bi i uznemiravao rad crkve – da li bi Božja kuća u tom slučaju i dalje mogla da te upotrebi? Ako znaš da imaš mnogo nedostataka, treba da naučiš da budeš poslušan, da se pokoravaš i da dobro obavljaš razne zadatke u skladu sa zahtevima Božje kuće. To će ti omogućiti da postepeno dostigneš tačku u kojoj možeš da obavljaš svoju dužnost u skladu s merilom. Ali, većina ljudi ne može da uradi nešto tako jednostavno kao što su poslušnost i pokornost, tako da ne bi trebalo da krive Božju kuću što ih ne unapređuje i ne gaji, jer nisu sposobni da poslušaju. Ako je čak i poslušnost izvan tvojih mogućnosti, da li bi se Božja kuća usudila da te unapredi i gaji? (Ne.) A zašto ne? Bilo bi previše rizično upotrebiti te, bilo bi previše problema, previše brige! To je stoga što bi ti, ako bi te ikada Božja kuća upotrebila, mogao da preuzmeš kontrolu nad ljudima i povedeš ih na put rđavosti – zato je to tako rizično. Ako bi bio upotrebljen, mogao bi bezobzirno da činiš nedela i uneseš potpunu zbrku u posao, a Božja kuća bi morala da te otpusti i da počisti sav nered za tobom – zato se to ne isplati. I, ako bi bio upotrebljen, ne bi znao kako da obaviš bilo koji posao, i tvoj rad ne bi imao nikakvog dejstva; u svim poslovima koje bi obavljao, Višnji bi morao da te podstiče, nadgleda i prati, i On bi morao da interveniše po svim pitanjima – pa zašto bi onda bio upotrebljen? Previše brige zadaješ! Takva osoba nikako ne može da se upotrebi. Čak i da se gaji, to ne bi bilo od koristi, već bi još izazvalo mnogo problema i uticalo na gajenje drugih; zar šteta ne bi bila veća od koristi? (Bila bi.)

Neki ljudi, zato što nikada nisu unapređeni ili korišćeni u Božjoj kući, stvaraju ideje u svojoj glavi i kažu: „Zašto me Višnji nikada ne primećuje? Zašto me Božja kuća nikada ne unapređuje i ne gaji? To nije fer!” Pa, oni prvo treba da procene da li mogu da budu poslušni i da li mogu da se pokoravaju uređenju Božje kuće. Drugo, treba da procene da li ispunjavaju tri kriterijuma potrebna da bi Božja kuća unapredila i gajila ljude da budu starešine i delatnici – da budu u stanju da shvate istinu, da nose breme i da poseduju radnu sposobnost. Ako ispune te kriterijume, onda će, pre ili kasnije, imati priliku da budu unapređeni, gajeni i upotrebljeni. Da bi ih Božja kuća unapredila, postoje stvari koje se od njih traže. A koje su to stvari? Od njih se zahteva da postupaju u skladu sa načelima i zahtevima Božje kuće; oni moraju da čine ono što se od njih zahteva, i na način koji se od njih zahteva, čime se neguju da prvo nauče da postupaju na principijelan način, i da nauče da traže istinu i da se pokoravaju istini, i da nauče da skladno sarađuju. Tokom gajenja, ponekad će ih Božja kuća orezati; ponekad će ih oštro ukoriti; ponekad će se raspitivati kako napreduju u poslu; ponekad će ih pitati kako se tačno posao odvija, i proveravaće njihov rad; i ponekad će ispitati njihovo gledište prema određenoj stvari. Cilj tih provera nije da im se stvari otežaju, već da se navedu da shvate, u tim pitanjima, koje su Božje namere i kakav stav i načela treba da poseduju. Božja kuća to čini da ih obuči i da ih navede da praktično postupaju. A šta je cilj i svrha obuke ljudi? Cilj je da se oni osposobe da shvate istinu. Cilj shvatanja istine jeste da ljudi budu u stanju da se pokore istini i da deluju u skladu s načelima, da se drže svog mesta i da odano obave svoju dužnost i da, u procesu obavljanja svoje dužnosti, uđu u različite istina-stvarnosti i ostvare promene u svojoj naravi. Tako Božja kuća obučava starešine i delatnike. Sve dok starešine i delatnici shvataju istinu, postoji nada da će oni moći da usmere Božji izabrani narod da shvati istinu. Koliko god istina starešine i delatnici shvatili, toliko istina ljudi koje oni vode imaju nadu da će shvatiti. Kada starešine i delatnici shvate načela istine u svom radu, ljudi koje oni vode takođe mogu da shvate ta načela i da uđu u istina-stvarnost u svom radu. Zbog toga starešine i delatnici koji prolaze obuku moraju da poseduju bolji kov od drugih ljudi. Oni su osposobljeni da najpre shvate istina-načela i da najpre uđu u istina-stvarnost, a zatim da više ljudi povedu da uđu u istina-stvarnost i da shvate istina-načela. Kako vam se čini takav pristup? (Dobar je.) Takvi ljudi možda nisu veoma obrazovani ili rečiti, ili se možda ne razumeju mnogo u tehnologiju ili u tekuća pitanja i politiku. Možda čak nisu ni toliko vešti u nekoj profesiji. Ali, oni su u stanju da shvate istinu, i nakon što čuju Božje reči, u stanju su da ih primenjuju i dožive, i u stanju su da pronađu istina-načela, i u stanju su da povedu više ljudi da uđu u stvarnost Božjih reči i da se pridržavaju istina-načela. Na takve ljude mislimo kada govorimo o vrsti talentovanih ljudi koji se unapređuju i gaje da bi služili kao vođe. Da li je to apstraktno? (Ne, nije.) Neki ljudi mogu da pitaju: „Govoriš o talentovanim ljudima, pa da li su oni društvena elita? Da li su vodili neki posao ili su bili neka vrsta generalnog direktora ili preduzetnika u društvu? Da li su to državnici sa političkom pozadinom, ili ljudi talentovani za biznis, ili talenti u umetničkim i književnim krugovima? Da li su to izuzetno nadareni ljudi?” Talentovani ljudi o kojima se govori u Božjoj kući razlikuju se od onih talentovanih ljudi u svetu. Šta se podrazumeva pod pojmom „talentovani ljudi” o kojem govorimo? Podrazumeva se da budu u stanju da shvate istinu, i da budu u stanju da vode ljude u istina-stvarnost, i da znaju kako da razaznaju različite vrste ljudi, i kako da razreše razna stanja i neprilike u kojima se ljudi nalaze, i da imaju ispravna gledišta i stavove kada se susreću sa problemima, i da poseduju gledišta i stavove koje ljudi koji veruju u Boga i slede Ga treba da imaju. Taj pojam se ne odnosi na ljude koji nemaju duhovno razumevanje, niti na licemerne ljude, niti na ljude koji imaju bombastične izjave i deklamacije. Umesto toga, odnosi se na ljude koji imaju istina-stvarnost. To znači izraz „talentovani ljudi”. Da li je to isprazno? (Nije.) Zar ti kriterijumi koje Božja kuća zahteva od ove vrste talentovanih ljudi, koje unapređuje i gaji da budu starešine i delatnici, nisu veoma praktični? (Jesu.) Izuzetno su praktični! Takvi kandidati ne moraju da imaju visok stepen akademskog obrazovanja, ali moraju, u najmanju ruku, da imaju kov da shvate istinu. Neki ljudi mogu da kažu: „Ako ne moraju da imaju visok stepen akademskog obrazovanja, da li je u redu da budu nepismeni?” Čitanje Božjih reči ne bi bilo moguće bez nekog nivoa obrazovanja. Oni moraju da razumeju pisanu reč, ali im nije potreban visok akademski nivo. Među onima koji se unapređuju u Božjoj kući nalaze se maturanti srednjih škola, svršeni studenti i doktoranti, tako da ne postoje ograničenja u pogledu nivoa obrazovanja. Pored toga, ne postoje ograničenja ni u pogledu društvenog statusa. Od poljoprivrednika i intelektualaca, do poslovnih ljudi i domaćica – svakakvi ljudi su dobrodošli. Pored toga što nema ograničenja u pogledu nivoa obrazovanja i društvenog statusa, potrebni kriterijumi su onih nekoliko o kojima sam govorio. Da li je to razumno? (Jeste.) Izuzetno razumno! Da li sada razumete malo više o tome šta podrazumevam pod „talentovanim ljudima koje Božja kuća unapređuje i gaji”? (Da.) Ljudi koji ispunjavaju ovih nekoliko kriterijuma – da budu u stanju da shvate istinu, da nose breme i da imaju radnu sposobnost – kandidati su za unapređenje i gajenje u Božjoj kući. Ako ispune te kriterijume, kvalifikovani su. Što se tiče drugih stvari, kao što su obrazovanje, porodično poreklo, društveni status, izgled i tako dalje, zahtevi nisu toliko visoki. Toliko o unapređivanju i gajenju ljudi da budu starešine i delatnici.

Upravo smo razgovarali o nekoliko kriterijuma koje talentovani ljudi, koji su stručni ili vešti, treba da ispune da bi bili unapređeni i gajeni. To su sledeći kriterijumi: da treba da vole pozitivne stvari i da budu u stanju da prihvate istinu, da im shvatanje ne bude iskrivljeno, da budu u stanju da odano obavljaju svoju dužnost, da trpe nevolje i da plate ceh bez prigovora, i da u najmanju ruku ne čine zlo. Tih nekoliko kriterijuma od suštinskog su značaja kada su u pitanju ti ljudi. Dakle, šta je cilj unapređivanja i gajenja ovih ljudi? Isto tako, kad god ti ljudi naiđu na probleme u obavljanju dužnosti i u obavljanju određenog posla, oni mogu da traže istinu kako bi razrešili probleme i ponašali se u skladu s načelima. U procesu primene ulaska, oni se nesvesno obučavaju i prilagođavaju, i primenjuju otpuštanje sopstvenih namera, ispravljanje svojih pogrešnih i besmislenih gledišta svetovnih ljudi, otpuštanje nekih detinjastih misli i otpuštanje predrasuda, predstava i zamisli u vezi sa verom u Boga, i slične stvari. Naravno, bez obzira na sve, taj proces primene ima za cilj da omogući ljudima da postepeno shvate istinu, da nauče da se potčine i da nauče da uđu u razne istina-stvarnosti. U procesu učenja, oni postepeno ovladavaju istina-načelima, spoznaju šta znači verovati u Boga, šta znači primenjivati istinu, šta znači obavljati svoju dužnost, i na kraju, postepeno shvataju šta treba da rade da bi obavljali svoju dužnost na način koji odgovara merilima, kako treba da rade stvari koje treba da radi vernik, i tako dalje – to su sve stvari u koje ljudi postepeno ulaze pošto budu unapređeni i odgojeni. Proces postepenog ulaska ljudi jeste proces gajenja, a proces gajenja je zapravo proces u kojem ljudi primenjuju ulazak u istina-stvarnost. Ali, ako nisi unapređen i odgojen, već se ponašaš kao običan vernik koji prisustvuje okupljanjima, čita Božje reči, razgovara u zajedništvu o istini, ili uči himne, onda, sa takvom verom u Boga, ti ne ispunjavaš istinski dužnost stvorenog bića, pa si daleko od toga da svoju dužnost obavljaš u skladu s merilom. Čak ti nije jasno ni koja načela treba da dokučiš u obavljanju svoje dužnosti, i možeš da govoriš samo o nekim doktrinama i krilaticama; stoga još uvek nisi ušao u istina-stvarnost, a tvoj ulazak u život je spor. Slično tome, cilj i svrha unapređivanja i gajenja tih ljudi koji se bave stručnim zadacima jeste da brže uđu u istina-stvarnost i da bolje i tačnije dokuče istina-načela. Oni koji mogu da dokuče istina-načela i da uđu u istina-stvarnost – to su talentovani ljudi koji se unapređuju i gaje u Božjoj kući. Na šta se tačno misli kada se govori o toj vrsti talentovanih ljudi? Misli se na one koji su – na osnovu ljubavi prema pozitivnim stvarima i sposobnosti da trpe nevolje i plaćaju ceh, na osnovu toga što nemaju iskrivljeno shvatanje niti su zli ljudi – postigli razumevanje istina-načela i ušli u istina-stvarnost, sposobni su da se pokoravaju Bogu i uređenju Božje kuće, i imaju donekle bogobojažljivo srce. To je druga vrsta talentovanih ljudi o kojima govorim. Zahtevi za njih su takođe praktični, dovoljno konkretni i nisu apstraktni. Dakle, da li se od te vrste talentovanih ljudi zahteva da budu društvena elita, da imaju iskustva u društvu i da imaju određene akademske kvalifikacije i određeni društveni status? (Ne.) Božja kuća nikada ne zahteva od ljudi da imaju društveni status, ugled, akademske kvalifikacije ili visok nivo znanja – te stvari se nikada ne zahtevaju. Kada unapređuje i gaji ljude, Božja kuća ne gleda njihov izgled, odnosno na to koliko su oni ružni ili privlačni. Osim što ne unapređuje onu vrstu ljudi koji izgledaju kao nevernici, ili koji su odvratni ili rđavi u pojavi, ostali kriterijumi su oni koje sam upravo pomenuo – oni su najpraktičniji. Kada nevernici unapređuju nekoga, prvo gledaju izgled osobe; muškarci treba da budu zgodni, kao zvaničnici, a žene treba da budu lepe, kao vile. Pored toga, oni takođe upoređuju akademske kvalifikacije ljudi, njihov društveni status, porodično poreklo i veštine. Ako imaš dobre akademske kvalifikacije, ali ne i veštine, to ti neće biti dovoljno, nikada nećeš biti unapređen i niko neće imati visoko mišljenje o tebi. Ako imaš dobre akademske kvalifikacije i istinski talenat, ali nisi naročito zgodan, nizak si i ne znaš kako da laskaš svojim nadređenima ili da se zbližiš s njima, onda do kraja života nećeš biti unapređen niti gajen i niko te neće otkriti. Prema tome, nevernici imaju izreku koja glasi: „Brze konje je lako naći, ali su retki njihovi poznavaoci.” Da li to važi u Božjoj kući? (Ne važi.) Dakle, da li je tačan izraz „Pravo zlato će na kraju uvek zasijati”? Da li je to istina? (Nije.) Ljudi koji su cinični i koji nikome ne popuštaju često to kažu. Uvek želiš da zasijaš – to je ljudska ambicija. Razne vrste talentovanih ljudi koje unapređuje i gaji Božja kuća nisu zlato, oni su samo obični ljudi. U stvari, to se samo kaže unapređivanje i gajenje, a zapravo se odnosi na uzdizanje od strane Boga. Da li si ti, stvoreno biće, zlato pred Stvoriteljem? Ti si samo prah, nisi čak ni bakar ni gvožđe. Zašto kažem da si prah, a ne zlato? U ljudima nema ničeg što je vredno hvale. Neki će možda upitati: „Zar to što si rekao nije protivrečno? Zar nisi upravo rekao da neko može da bude unapređen ako ispunjava kriterijum ljubavi prema pozitivnim stvarima?” Zar, kao osoba, ne bi trebalo da voliš pozitivne stvari? Ako voliš nekoliko pozitivnih stvari, da li te to čini zlatnim? Da li od toga sijaš? Ako voliš nekoliko pozitivnih stvari, da li to znači da poseduješ istinu? Čovek sija samo kada poseduje istinu. Ako ne poseduješ istinu, kako se može reći da sijaš? Činjenica je da stvoreno biće ne shvata nijednu istinu. Posedovanje nekakve ljudskosti, i nekakve sposobnosti i kova da se sagleda istina ne znači da čovek prirodno poseduje istinu. Ljudi ne poseduju istinu, pa čak i ako je njihova ljudskost čestita ili dobra, te stvari nisu istina, to su samo osobine koje normalna ljudskost treba da poseduje. Zato ne govori o sijanju. Dakle, kada neko može malo da zasija? Kada može da izgovori Jovove reči: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo” (Knjiga o Jovu 1:21), tada se može reći da on malo sija i da živi u svetlosti. Kada uspeš da koristiš istina-stvarnost koju poseduješ i istinu koju shvataš da bi opskrbio, podržao i vodio druge, što ih može dovesti pred Boga i u istina-stvarnost, da se pokore Bogu i da se klanjaju Bogu, tek tada možeš malo da zasijaš.

Razne vrste talentovanih ljudi koje Božja kuća gaji nisu natprirodno nadareni. Oni su samo obični, iskvareni ljudi. Dokle god mogu da prihvate istinu, da budu poslušni, da se pokoravaju i poseduju određeni kov, Božja kuća će napraviti izuzetak tako što će ih unaprediti i gajiti. Kada govorim o pravljenju izuzetka u unapređivanju i gajenju ljudi, radi se o uzdizanju od strane Boga, radi se o pružanju prilike da staneš pred Boga i prihvatiš Božje vođstvo i da prihvatiš da te Bog gaji i obučava, tako da u tom periodu možeš da uđeš u istina-stvarnost što je pre moguće i da budeš u stanju da tačno shvatiš istina-načela, da obaviš svoju dužnost na odgovarajući način i da živiš u ljudskom obličju. To je ono što termin „talentovani ljudi” znači u Božjoj kući. Takvi ljudi nisu ni najmanje veliki i impresivni, oni samo shvataju istinu i poseduju istina-stvarnost, i mogu savesno i odgovorno da obavljaju svoju dužnost, imaju malo iskrenosti i u stanju su da plate mali ceh, i ne postupaju bezobzirno na osnovu svojih predstava i zamisli. Da li je prikladno da Božja kuća napravi izuzetak unapređivanjem i gajenjem ljudi koji mogu da ispune ove kriterijume i da ih obučava? Da li ljudi od toga imaju koristi? I te kako imaju koristi! Kao i drugi vernici, ljudi koji su unapređeni i gajeni veruju u Boga i čitaju Božje reči i slušaju propovedi i obavljaju svoju dužnost, ali, u poređenju sa drugim vernicima, oni će rasti brže i zadobijati više. Da li biste želeli da zadobijete više, ili da zadobijete samo malo? (Da zadobijemo više.) Većina ljudi ima tu želju, što znači da vole pozitivne stvari. Ponekad u zajedništvu razgovaram s nekim timovima o ulasku u život, a podosta ljudi se priključi da sluša, što pokazuje da većina ljudi žudi za istinom, i da su voljni da razumeju više istine, a takođe su voljni da uđu u istina-stvarnost. U početku sam razgovarao u zajedništvu s nekim ljudima i oni su zaista bili obamrli. Dugo sam govorio, ali oni nisu imali nikakvu reakciju, niti su čak pokazali i najmanji nagoveštaj osmeha. Nakon što sam bio u kontaktu s njima godinu ili dve, izraz lica većine njih je postao prirodniji i počeli su da reaguju, a s vremenom je njihova reakcija stizala nešto brže. Odnosno, pretvorili su se iz mrtvih u žive ljude i duh im se probudio. Kako je to postignuto? Ako ljudi ne shvataju istinu, onda, bez obzira na to koliko vole pozitivne stvari, ili koliko su pametni ili promućurni, oni su i dalje mrtvi ljudi. Neki ljudi su u početku glupi i tupi, niko živi nema dobro mišljenje o njima, a ni oni nisu naročito učeni niti dobro informisani. Ali, nakon što počnu da veruju u Boga, oni mogu da shvate mnoge istine i da jasno vide mnoge stvari, a zatim da prožive obličje ljudskih bića i time postanu živi ljudi. Šta znači „živi ljudi”? Nije bitno da li je tvoje fizičko telo živo ili mrtvo, ni da li tvoje telo može da se kreće ili da diše, već da li je tvoj duh svestan i osetljiv na Božje reči i istinu. Živi ljudi reaguju na istinu i na Božje reči. Kada čuju Božje reči, oni stiču svest, put, plan i cilj. Mrtvi ljudi nemaju takva ispoljenja. Dakle, ako Božja kuća unapređuje i gaji nekoga, ta osoba će zadobiti srazmerno više. Kako onda ljudi, koji ne ispunjavaju ove kriterijume i koji ne bivaju ni gajeni ni unapređeni, mogu dovoljno da zadobiju? Kako mogu brzo da uđu u istina-stvarnost? Moraju da nauče da primenjuju i doživljavaju Božje reči, da steknu razumevanje mnogih istina, a i da budu u stanju da primenjuju istinu da bi razlikovali ljude i razrešavali probleme – tada mogu da uđu u istina-stvarnost.

Neki ljudi kažu: „S obzirom na to da Božja kuća unapređuje i gaji sve vrste talentovanih ljudi i omogućava im da što pre uđu u istina-stvarnost, zar to ne znači da ljudi koji nisu talentovani ne mogu da uđu u istina-stvarnost?” Da li je ispravno reći tako nešto? (Ne, pogrešno je.) Dakle, nakon besede na tu temu, da li je to neke ljude uzbudilo, dok su drugi postali potišteni i razočarani? Na to treba gledati na sledeći način: oni koji su unapređeni i gajeni ne treba da se ponose time. Nemaš čime da se hvališ, to je Božja blagodat i blagoslov. Kada ti Bog da više, On takođe traži od tebe da se više daš. Ako Božja kuća napravi izuzetak unapređujući te i gajeći te, to znači da treba da platiš veći ceh. Ako možeš da pretrpiš tu nevolju, onda ćeš, naravno, zadobiti više. Ako kažeš: „Neću da trpim tu nevolju”, onda nećeš zadobiti istinu, niti ćeš zadobiti Božji blagoslov. Neki ljudi kažu: „Želim da zadobijem te stvari, ali mislim da ne mogu, jer Božja kuća neće napraviti izuzetak time što će mene unaprediti i gajiti. Ne ispunjavam kriterijume.” Nije bitno što ne ispunjavaš kriterijume. Dokle god stremiš ka istini i težiš ka njoj, Bog se neće nepravedno ophoditi prema tebi. Ti ljudi koji se unapređuju i gaje mogu samo ranije da uđu u istina-stvarnost zahvaljujući svom kovu i drugim svojim stanjima. Međutim, taj rani ulazak ne znači da oni jedini mogu da uđu u istina-stvarnost. To samo znači da oni ranije mogu da zadobiju malo više, i da malo ranije mogu da uđu u istina-stvarnost. Oni koji nisu unapređeni malo će zaostajati za njima, ali to ne znači da ne mogu da uđu u istina-stvarnost. Da li neko može da uđe u istina-stvarnost ili ne zavisi od njegovih težnji. Ti ljudi koji se unapređuju i gaje mogu brže da dokuče istina-načela i brže da uđu u istina-stvarnost tokom procesa gajenja, što koristi radu Božje kuće. Zato je ispravno unapređivati i gajiti ljude za koje se utvrdi da imaju dobar kov i da vole istinu. Ako neko može da pronađe te ljude i da ih unapredi i gaji, a da im ne zavidi ili da im ne umanjuje značaj, već da im umesto toga pokloni pažnju, onda on pokazuje obzir prema Božjim namerama. U suprotnom, ako je neko zavidan i brine se zato što su ti ljudi bolji od njega i nadmašuju ga, pa ih isključuje i umanjuje im značaj, to je očigledno zao čin i nešto što antihristi često rade. Samo zli ljudi i antihristi mogu napasti i isključiti braću i sestre.

Shvatanje i stav koji treba imati u pogledu unapređenja i gajenja ljudi od strane Božje kuće

Ono o čemu smo upravo razgovarali u zajedništvu jesu ciljevi Božje kuće u unapređivanju i gajenju svih vrsta talentovanih ljudi. Bez obzira na vrstu posla koji obavljaju oni koji su izabrani za unapređenje i gajenje – bilo da se radi o tehničkom radu, običnom radu ili o opštim poslovima crkve – ukratko, svrha svega toga jeste da im se omogući da shvate istina-načela, da oni uđu u istina-stvarnost, i da mogu što pre da obavljaju svoju dužnost na način koji je u skladu sa merilima, kako bi se zadovoljile Božje namere – to je ono što Bog zahteva od ljudi, i naravno, to je takođe potrebno za rad crkve. Da li sada razumete značaj Božje kuće koja unapređuje i gaji sve vrste talentovanih ljudi? Da li i dalje ima nekih nedoumica? (Nema.) Neki ljudi kažu: „Sada kada je ova osoba unapređena u starešinu i ima status, ona više nije obična osoba.” Da li je ispravno ili pogrešno to reći? (Pogrešno je.) Drugi mogu da kažu: „Oni koji postanu starešine imaju status, ali na vrhu je samotno. Ko visoko leti, nisko pada!” Da li je ispravno ili pogrešno to reći? Očigledno da je pogrešno. Na koje ljude se odnosi izreka „Ko visoko leti, nisko pada”? Odnosi se na ljude sa ambicijama i željama, odnosi se na antihriste. Kada oni koji streme ka istini postanu starešine, to nije let u visine – Bog pravi izuzetak uzdižući ih, i Božji blagoslov je taj koji im nameće to breme i omogućava im da obavljaju posao starešine. „Ko visoko leti, nisko pada” zaključak je do kojeg nevernici dolaze i on opisuje posledice po nevernika koji stremi ka karijeri zvaničnika. Ti nevernici nemaju moć razlučivanja i primenjuju tu izreku na pozitivne ljude, što je ozbiljna greška. Drugi mogu da kažu: „Rođen je na selu, a sada je postao crkveni starešina – feniks visokoletač skromnog porekla.” Da li je ispravno ili pogrešno to reći? To su đavolske reči nevernika i ne mogu da se primene na Božji izabrani narod. U Božjoj kući, Bog blagosilja one koji streme ka istini, one koji su pošteni, one koji su dobrodušni i one koji brane delo Božje kuće. Kada takvi ljudi shvate istinu i steknu određeni rast, biće unapređeni za gajenje i primenu pre ili kasnije, da zamene one koji su lažne vođe i antihristi. U Božjoj kući, pozitivni ljudi, koji su prošli kroz mnoge kušnje i probe i koji su dosledno branili delo Božje kuće, ljudi su koji se susreću sa Božjim odobrenjem, i bilo bi neprikladno da se đavolske reči nevernika koriste u njihovom opisivanju. Stoga, oni koji đavolske reči nevernika uvek koriste da opišu stvari u Božjoj kući i da izraze svoje stavove ljudi su koji ne shvataju istinu i koji imaju besmislene poglede na stvari. Njihovi stavovi se uopšte nisu promenili, već su još uvek stavovi nevernika; oni su verovali u Boga nekoliko godina, a ipak nisu zadobili nikakvu istinu, i još uvek ne mogu da vide stvari u skladu sa Božjim rečima – tako da su onda ti ljudi bezvernici i nevernici. Kada je neko unapređen da služi kao starešina ili delatnik, ili se gaji da postane nadzornik neke vrste tehničkog posla, to nije ništa drugo do Božja kuća koja mu poverava breme. To je nalog, odgovornost i, naravno, to je i posebna dužnost, posebna prilika, i jedno izuzetno uzdizanje – u njima nema ničeg što je vredno hvale. Kada je neko unapređen i gajen u Božjoj kući, to ne znači da u njoj ima poseban položaj ili status, tako da može da uživa u posebnom tretmanu i naklonosti. Umesto toga, pošto ih je Božja kuća izuzetno uzdigla, oni dobijaju odlične uslove da ih Božja kuća obuči, da praktično postupaju kroz neke značajne crkvene poslove, a istovremeno će Božja kuća imati zahtevnija merila za tu osobu, što je veoma korisno za njen ulazak u život. Kada se osoba unapređuje i gaji u Božjoj kući, to znači da će pred nju biti postavljeni strogi zahtevi i da će biti strogo nadgledana. Božja kuća će strogo pregledati, nadgledati i podsticati posao koji takvi ljudi obavljaju, i razumeće i posvetiće pažnju njihovom život-ulasku. Sa te tačke gledišta, da li narod koji se unapređuje i gaji u Božjoj kući uživa poseban tretman, poseban status i poseban položaj? Svakako ne, a još manje uživaju bilo kakve posebne povlastice. Ako ljudi koji su unapređeni i gajeni osećaju da su nešto stekli donekle efikasnim obavljanjem dužnosti, te stagniraju i prestaju da streme ka istini, onda će biti u opasnosti kada se suoče sa kušnjama i nevoljama. Ako je rast ljudi isuviše mali, verovatno neće uspeti da budu postojani. Neki kažu: „Ako je neko unapređen i gajen kao starešina, onda ima ugled. Čak i ako se ne radi o jednom od prvorođenih sinova, on se bar nada da će postati jedan od Božjih ljudi. Nikada nisam bio unapređen niti gajen, zar nema nade da ću postati jedan od Božjih ljudi?” Pogrešno je tako razmišljati. Da bi postao jedan od Božjih ljudi, moraš da imaš životno iskustvo i da budeš neko ko se pokorava Bogu. Bio ti starešina, delatnik ili običan sledbenik, svako ko poseduje istina-stvarnosti spada u Božje ljude. Čak i ako si starešina ili delatnik, ako ti nedostaju istina-stvarnosti, i dalje si službenik. Zapravo, nema ničeg posebnog u ljudima koji se unapređuju i gaje. Jedina stvar koja se razlikuje kod drugih jeste to što oni imaju povoljnije okruženje, povoljnije prilike i bolje uslove za obavljanje konkretnog posla koji uključuje istina-načela. Čak i kada veći deo posla koji obavljaju podrazumeva neko stručno znanje, ako pritom ne postoje istina-načela koja bi regulisala i držala dužnost pod kontrolom, onda ona neće biti u skladu s načelima, te oni samo službuju, i zasigurno neće dobiti Božje odobrenje. Koji su zahtevi Božje kuće za razne talentovane ljude koji se unapređuju i gaje? Da bi ih Božja kuća unapredila i gajila, oni u najmanju ruku moraju da budu ljudi sa savešću i razumom, ljudi koji mogu da prihvate istinu, ljudi koji odano obavljaju svoju dužnost i ljudi koji mogu da se pokore Božjim orkestracijama i uređenjima, i u najmanju ruku moraju da budu u stanju da prihvate i pokore se kada se suoče sa orezivanjem. Dejstvo koje treba da postignu ljudi koji prolaze kroz gajenje i obuku u Božjoj kući nije u tome da oni mogu da postanu zvaničnici ili šefovi, niti da predvode čopor, nije ni u tome da rade na ljudskim mislima, a naravno, pogotovo nije u tome da imaju bolje stručne veštine, viši nivo obrazovanja, veći ugled, ili da mogu da se pominju rame uz rame s onima koji su poznati u svetu po svojim stručnim veštinama ili političkim podvizima. Umesto toga, dejstvo koje treba postići jeste u tome da oni shvate istinu i da prožive Božje reči, te da budu ljudi koji se boje Boga i klone zla. Dok vežbaju, u stanju su da shvate istinu, da dokuče istina-načela, i da bolje znaju šta je tačno vera u Boga i kako da slede Boga – to je izuzetno korisno za one koji streme ka istini da bi postigli savršenstvo. To su dejstvo i merilo koje Božja kuća želi da postigne u unapređivanju i negovanju svih vrsta talentovanih ljudi, a to je i najveća žetva koju žanju oni koji se unapređuju i koriste.

Neki ljudi obavljaju svoju dužnost relativno odgovorno i Božji izabranici ih odobravaju, tako da ih crkva gaji da postanu starešine ili delatnici. Kada steknu status, počinju da osećaju da se izdvajaju od većine i misle: „Zašto se Božja kuća odlučila za mene? Zar to nije zato što sam bolji od svih vas?” Zar to ne zvuči detinjasto? Nezrelo je, smešno i naivno. Zapravo, oni nisu nimalo bolji od drugih ljudi. Radi se o tome da oni samo ispunjavaju kriterijume da ih Božja kuća gaji. To da li oni mogu da iznesu tu odgovornost, da li mogu dobro da obavljaju tu dužnost ili da završe ono što im je povereno, to je druga stvar. Kada braća i sestre izaberu nekoga da bude starešina, ili ga Božja kuća unapredi da obavlja određeni posao ili određenu dužnost, to ne znači da on ima poseban status ili položaj, niti da su istine koje shvata dublje i brojnije u odnosu na druge ljude – a još manje znači da je ta osoba u stanju da se pokori Bogu, i da Ga neće izdati. Svakako, ni to ne znači da su oni spoznali Boga i da su neko ko se boji Boga. Oni, u stvari, nisu postigli ništa od toga. Unapređenje i gajenje je samo unapređenje i gajenje u jednostavnom smislu, i to nije isto kao da ih je Bog predodredio i odobrio. Njihovo unapređenje i gajenje naprosto znači da su unapređeni i da čekaju gajenje. A krajnji ishod tog gajenja zavisi od toga da li ta osoba stremi ka istini i da li je sposobna da izabere put stremljenja ka istini. Dakle, kada je neko u crkvi unapređen i gajen da bude starešina, on je samo unapređen i gajen u jednostavnom smislu; to ne znači da je on već starešina u skladu sa merilom, niti da je kompetentan, ni da je već sposoban da preuzme posao starešine, ni da može da radi pravi posao – nije tako. Većina ljudi ne može da prozre te stvari, a na osnovu sopstvenih zamisli, ugledaju se na one koji su unapređeni. To je greška. Nezavisno od toga koliko su godina verovali u Boga, da li oni koji su unapređeni zaista poseduju istina-stvarnost? Ne mora da znači. Da li su u stanju da sprovedu radne aranžmane Božje kuće? Ne mora da znači. Da li imaju osećaj odgovornosti? Da li su odani? Da li su u stanju da se pokore? Kada naiđu na problem, da li su u stanju da traže istinu? Ništa se od toga ne zna. Da li ti ljudi imaju bogobojažljiva srca? I koliko su velika njihova bogobojažljiva srca? Da li su u stanju da izbegnu samovolju kada nešto rade? Da li su u stanju da traže Boga? Dok obavljaju posao starešina, da li su u stanju da često dolaze pred Boga da traže Božje namere? Da li su u stanju da odvedu ljude u istina-stvarnost? Oni svakako nisu sposobni za to. Nisu prošli obuku i nisu imali dovoljno iskustava, tako da nisu sposobni za tako nešto. Zbog toga, unapređivanje i gajenje nekoga ne znači da on već shvata istinu, niti da je već sposoban da obavlja svoju dužnost na način koji je u skladu sa merilima. Dakle, šta je cilj i značaj unapređivanja i gajenja nekoga? Radi se o tome da se ta osoba unapredi, kao pojedinac, kako bi praktično postupala, i kako bi bila posebno zalivana i obučavana, čime joj se omogućava da shvati istina-načela, kao i načela, sredstva i metode obavljanja različitih stvari i rešavanja raznih problema, te kako da se, u skladu s Božjim namerama, nosi i postupa u raznim sredinama i sa raznim ljudima sa kojima se susreće, i na način koji štiti interese Božje kuće. Sudeći po ovim tačkama, da li su talentovani ljudi koje unapređuje i gaji Božja kuća na pravi način sposobni da obavljaju svoj posao i da dobro obavljaju svoju dužnost tokom perioda unapređenja i gajenja ili pre unapređenja i gajenja? Naravno da nisu. Dakle, neizbežno je da će, tokom perioda gajenja, ti ljudi doživeti orezivanje, sud i grdnju, izlaganje, pa čak i otpuštanje; to je normalno, to je obuka i gajenje. Ljudi ne smeju da imaju visoka očekivanja ili nerealne zahteve od onih koji se unapređuju i gaje; to bi bilo nerazumno i nepravedno prema njima. Možete da nadgledate njihov rad. Ako tokom njihovog rada otkrijete probleme ili nešto što se kosi s načelima, možete da pokrenete to pitanje i da tražite istinu da biste razrešili te stvari. Ono što ne treba da činite jeste da im sudite, da ih osuđujete, napadate ili isključujete, jer su upravo u periodu gajenja, i ne treba ih posmatrati kao ljude koji su usavršeni, a još manje kao ljude koji su bez mane, ili kao ljude koji poseduju istina-stvarnost. Kao i vi, oni su tek u fazi obuke. Razlika je u tome što oni preuzimaju više posla i odgovornosti nego obični ljudi. Oni imaju odgovornost i obavezu da rade više; moraju da plate veći ceh, da trpe više nedaća, da se više mentalno trude, da rešavaju više problema, da istrpe više prekora od ljudi, i naravno, da moraju i više da se trude, i – u poređenju sa običnim ljudima koji obavljaju svoje dužnosti – moraju malo manje da spavaju, moraju da uživaju u malo manje finoj hrani i da se ne upuštaju mnogo u ogovaranje. To je ono što je kod njih posebno; osim toga, oni su isti kao i svi drugi. Koja je poenta da Ja to kažem? Da bi svi znali da moraju pravilno da pristupe raznim vrstama talentovanih ljudi koji se unapređuju i gaje u Božjoj kući, da ne smeju da budu grubi u svojim zahtevima prema tim ljudima, i, naravno, da ne smeju da budu nerealni ni u svom mišljenju o njima. Glupo je da im se preterano divimo i da se ugledamo na njih; nehumano je i nerealno da im postavljamo prestroge zahteve. Dakle, koji je najrazumniji način ophođenja prema njima? Da ih smatrate običnim ljudima i, kada je to potrebno, da potražite nekoga u vezi sa problemom, da razgovarate u zajedništvu s njima, da se ugledate na vrline jedni drugih i da dopunjujete jedni druge. Pored toga, svačija je odgovornost da vodi računa o tome da li starešine i delatnici rade pravi posao, da li umeju da koriste istinu za rešavanje problema; to su merila i načela za procenu da li je neki starešina ili delatnik u skladu sa merilima. Ako su starešina ili delatnik sposobni da se bave opštim problemima i da ih rešavaju, onda su kompetentni. Ali, ako ne mogu da se nose ni sa običnim problemima ni da ih rešavaju, onda nisu sposobni da budu ni starešine ni delatnici, i moraju brzo da budu uklonjeni sa svog položaja. Neko drugi mora biti izabran, a rad Božje kuće ne sme da se odlaže. Odlaganjem rada Božje kuće nanosi se šteta i sebi i drugima, a to nije dobro ni za koga.

Crkva neke ljude unapređuje i kultiviše, dajući im dobru šansu da vežbaju. To je nešto što je dobro. Može se reći da je Bog te ljude uzvisio i pružio im blagodat. Kako bi oni, dakle, trebalo da obavljaju svoju dužnost? Prvo načelo kojeg treba da se pridržavaju jeste da razumeju istinu – kada ne razumeju istinu, moraju da tragaju za njom, pa ako je ni nakon samostalnog traganja ne budu razumeli, mogu da potraže nekoga ko istinu razume i da sa njim porazgovaraju i zajedno potraže istinu, nakon čega će probleme rešavati brže i blagovremenije. Ako se usredsrediš isključivo na to da što više vremena provodiš u samostalnom čitanju Božjih reči i u razmišljanju o tim rečima kako bi razumeo istinu i rešio problem, to će biti presporo; kao što ona izreka kaže: „Spore mere ne mogu da reše hitne potrebe”. Ako želiš brzo da napreduješ kada je reč o istini, moraš da naučiš da skladno sarađuješ sa drugima, da postavljaš još više pitanja i da više tragaš. Jedino tako će tvoj život brzo da raste, a ti ćeš probleme moći da rešavaš na vreme i bez ikakvog odlaganja. Pošto si tek nedavno unapređen i još uvek si na probnom radu i pošto još uvek ne razumeš istinu i ne poseduješ istina-stvarnost – pošto još uvek ne poseduješ takav rast – nemoj da misliš da to što si unapređen znači da poseduješ istina-stvarnost; to, naprosto, ne stoji. Ti si odabran da budeš unapređen i kultivisan samo zato što osećaš breme posla koji obavljaš i zato što u tebi ima starešinskog kova. Tako treba da rezonuješ. Ako nakon unapređenja u starešinu ili delatnika počneš da ističeš svoj status i poveruješ da si ti neko ko teži istini i ko poseduje istina-stvarnost – i ako se praviš da si produhovljen i da razumeš probleme koji muče braću i sestre, ma kakvi ti problemi bili – ti se onda ponašaš glupo i ni po čemu se ne razlikuješ od licemernih fariseja. Moraš da govoriš i da postupaš iskreno. Ako nešto ne razumeš, možeš da pitaš druge ili da zatražiš razgovor sa Višnjim – ničeg sramnog nema u tome. Čak i ako ne budeš pitao, Višnji će ipak znati koliki je zapravo tvoj rast i znaće da u tebi nema istina-stvarnosti. Ono što treba da radiš jeste da tragaš i da u zajedništvu razgovaraš; to je rezon koji treba da postoji u normalnoj ljudskosti i to je načelo kojeg treba da se pridržavaju starešine i delatnici. To nije nešto čega se treba stideti. Ako misliš da je neprijatno da ne razumeš načela kada jednom postaneš starešina, ili da stalno pitaš druge ljude ili Višnjeg, i plašiš se da će te drugi gledati s visine, pa se onda pretvaraš da sve razumeš, da sve znaš, da imaš radnu sposobnost, da možeš da radiš bilo koji crkveni posao i da ti ne treba ničija opskrba ili podrška, onda je to opasno, a ti si suviše nadmen i samopravedan, isuviše ti nedostaje razuma. Ne znaš ni svoju meru – zar te to ne čini smetenjakom? Takvi ljudi zapravo ne ispunjavaju kriterijume za unapređenje i gajenje u Božjoj kući, i pre ili kasnije biće smenjeni i uklonjeni. I tako, svakom starešini ili delatniku koji je upravo unapređen treba da bude jasno da ne poseduje istina-stvarnost; on treba da ima tu svest o sebi. Ti si sada starešina ili delatnik ne zato što te je Bog postavio, već zato što su te druge starešine i delatnici unapredili da budeš jedan od njih, ili zato što te je odredio Božji izabrani narod; to ne znači da poseduješ istina-stvarnost i istinski rast. Kada to shvatiš, steći ćeš malo razuma, što je razum koji starešine i delatnici moraju da poseduju. Da li sada razumeš? (Da.) Dakle, kako tačno treba da obavljate posao? Kako treba da sprovedete skladnu saradnju u delo? Kako treba da tražite istinu da biste razrešili probleme kad god na njih naiđete? Te stvari morate da razumete. Ako otkrijete iskvarene naravi, potražite istinu i razrešite ih što je pre moguće. Ako se ne razreše na vreme, već utiču na vaš rad, to je problem. Ako niste upoznati sa strukom, takođe treba što pre da počnete da je učite. Budući da neke dužnosti uključuju stručno znanje, ako samo shvatate istinu bez ovladavanja stručnim znanjem, to će takođe uticati na rezultate vašeg rada. U najmanju ruku, morate da dokučite i shvatite neko osnovno stručno znanje, kako biste mogli da budete delotvorni u praćenju i usmeravanju rada drugih ljudi. Ako ste samo vešti u struci, ali ne shvatate istinu, takođe će biti nedostataka u vašem radu, te ćete takođe morati da stremite ka istini i da sarađujete s ljudima koji shvataju istinu kako biste svoju dužnost obavljali na odgovarajući način. To što si stručan u pogledu profesionalnih veština ili u određenoj oblasti znanja ne znači da si u stanju da radiš u skladu s načelima, te je od suštinskog značaja da tražiš zajedništvo sa ljudima koji shvataju istinu – to je načelo kojeg treba da se pridržavate. Šta god da radite, ne smete da se pretvarate. Ti si u periodu obuke i gajenja, imaš iskvarenu narav i uopšte ne shvataš istinu. Reci Mi, da li se Bog razume u te stvari? (Da.) Zar onda ti ne bi ispao glup ako bi se pretvarao? Da li želite da budete glupi ljudi? (Ne, ne želimo.) Ako ne želite da budete glupi ljudi, kakvi ljudi treba da budete? Budite razumni ljudi, oni koji mogu ponizno da traže i da prihvate istinu. Ne pretvarajte se, ne budite licemerni fariseji. Ono što znaš je samo neko stručno znanje, to nisu istina-načela. Moraš da pronađeš metod da na odgovarajući način iskoristiš svoje stručne vrline i da svoje stečeno znanje i učenje iskoristiš na osnovu razumevanja istina-načela. Zar to nije načelo? Zar to nije put primene? Kada to naučiš, imaćeš put koji ćeš da slediš i moći ćeš da uđeš u istina-stvarnost. Šta god da radiš, ne budi tvrdoglav i ne pretvaraj se. Tvrdoglavost i pretvaranje nisu razuman način obavljanja stvari. Naprotiv, to je najgluplji način obavljanja stvari. Ljudi koji žive po svojoj iskvarenoj naravi najgluplji su ljudi. Najpametniji su samo oni koji tragaju za istinom i postupaju u skladu sa istina-načelima.

Da li ste sada, kroz ovo zajedništvo, stekli ispravno razumevanje i gledište u vezi sa unapređenjem i gajenjem svih vrsta talentovanih ljudi od strane Božje kuće? (Jesmo.) Sada kada imate ispravan stav o tome, možete li pravilno da pristupite tim ljudima? Morate pravilno da pristupite njihovim vrlinama, kao i manama i nedostacima koje imaju u pogledu svoje ljudskosti, rada, profesije i raznih drugih aspekata – svemu tome se mora pravilno pristupiti. Štaviše, bez obzira na to da li ste unapređeni u starešine ili delatnike, ili da li ste talentovani pojedinci u različitim profesijama, svi ste obični, sve vas je Sotona iskvario i niko od vas ne shvata istinu. Dakle, niko od vas ne treba da se prerušava ili prikriva; umesto toga, treba da naučite da se otvorite u zajedništvu. Ako ne razumete, onda priznajte da ne razumete. Ako ne umete nešto da uradite, onda priznajte da ne umete to da uradite. Bez obzira na probleme ili poteškoće, svi treba da razgovaraju u zajedništvu i da zajedno traže istinu da bi pronašli rešenje. Pred istinom je svaka osoba kao odojče, svaka osoba je osiromašena i jadna i sve joj nedostaje. Ljudi treba da budu pokorni pred istinom, da imaju ponizno i žudno srce i da traže i prihvataju istinu, a zatim da primenjuju istinu i da postignu pokornost Bogu. Čineći to, ljudi mogu da uđu u stvarnost istine Božjih reči dok obavljaju svoje dužnosti i u svom stvarnom životu. Pred istinom su svi jednaki. Oni koji se unapređuju i gaje nisu mnogo bolji od ostalih. Svi su iskusili Božje delo u približno istom trajanju. Oni koji nisu unapređeni ili gajeni takođe treba da streme ka istini dok obavljaju svoje dužnosti. Niko ne sme da liši druge prava da streme ka istini. Neki ljudi su revnosniji u svom stremljenju ka istini i imaju nekakav kov, pa se unapređuju i gaje. To je zbog potreba rada Božje kuće. Zašto Božja kuća ima takva načela za unapređivanje i korišćenje ljudi? Pošto postoje razlike u kovu i karakteru ljudi, a svako bira drugačiji put, to dovodi do različitih ishoda u veri ljudi u Boga. Oni koji streme ka istini spasavaju se i postaju ljudi carstva, dok se uklanjaju oni koji uopšte ne prihvataju istinu, koji nisu odani u obavljanju svoje dužnosti. Božja kuća gaji i koristi ljude na osnovu toga da li streme ka istini i da li su odani u obavljanju dužnosti. Postoji li razlika u hijerarhiji raznih ljudi u Božjoj kući? Za sada ne postoji hijerarhija u pogledu raznih položaja, vrednosti, statusa ili ugleda ljudi. Barem tokom perioda kada Bog radi na spasavanju i vođenju ljudi, nema razlike u rangu raznih ljudi, niti u položaju, vrednosti ili statusu. Jedina razlika je u podeli posla i u ulogama koje se obavljaju. Naravno, u ovom periodu, neki ljudi se, kao izuzetak, unapređuju i gaje za obavljanje nekih posebnih poslova, dok neki ne dobijaju takve mogućnosti iz različitih razloga, kao što su problemi sa kovom ili porodičnim okruženjem. Ali, zar Bog ne spasava one koji nisu imali takve prilike? Nije tako. Da li su njihova vrednost i položaj niži od drugih? Ne. Svi su jednaki pred istinom, svi imaju priliku da streme ka istini i da je zadobiju, a Bog se prema svima odnosi pravedno i razumno. Na kojem nivou se primećuju razlike u položaju, vrednosti i statusu ljudi? Onda kada ljudi dođu do kraja svog puta, i Božje delo je završeno, i konačno se formira zaključak o stavovima i gledištima koje je svaka osoba pokazala u procesu stremljenja ka spasenju i dok je obavljala svoju dužnost, kao i zaključak o njihovim raznim ispoljenjima i stavovima prema Bogu – to jest, kada postoji potpuni zapis u Božjoj beležnici – tada će se, zato što će ishodi i odredišta ljudi biti različiti, takođe videti razlika u njihovoj vrednosti, položajima i statusu. Tek tada će sve te stvari moći da se vide i približno utvrde, dok su trenutno svi isti. Da li je to jasno? Da li se radujete tom danu? Da li se radujete i plašite u isto vreme? Radujete se što će tog dana konačno doći do rezultata, i što ćete konačno stići do tog dana uprkos svim poteškoćama; a plašite se da nećete pravilno hodati putem, da ćete usput posrnuti i da nećete uspeti, te da će krajnji ishod biti nezadovoljavajući, gori nego što zamišljate i očekujete – kako bi to samo bilo tužno, bolno i razočaravajuće! Ne razmišljajte toliko unapred, nepraktično je razmišljati toliko unapred. Prvo pogledaj šta ti je pred očima, pravilno hodaj putem koji ti je pod nogama, dobro uradi posao i obavi dužnosti i odgovornosti koje ti je Bog poverio. To je ono što je najkritičnije i najvažnije. Shvatite onoliko istine i načela za obavljanje svoje dužnosti koliko treba da shvatite u ovom trenutku, i razgovarajte o njima u zajedništvu dok vam ne budu kristalno jasni – tako da ih imate razrađene u svom umu i jasno i tačno znate koja se načela dotiču svake stvari koju radite – i starajte se da ne kršite načela, da ne odstupate od njih, da ne izazivate prekide niti ometanja, niti da činite bilo šta što šteti interesima Božje kuće – u sve to treba da zakoračite baš sada. Nema potrebe da razgovaramo o bilo čemu što je dalje u budućnosti, a nema ni potrebe da vi postavljate pitanja, niti da razmišljate o tome. Beskorisno je razmišljati toliko unapred – to nije ono o čemu treba da razmišljaš. Neki će možda pitati: „Zašto ne bismo razmišljali o tome? Katastrofa je sada toliko velika, zar nije vreme da razmišljamo o takvim stvarima?” Da li je vreme? Da li činjenica da je katastrofa velika utiče na tvoj ulazak u istinu? (Ne, ne utiče.) Katastrofa je tako velika, ali, da li Ja ikada održavam okupljanja ili propovedi posvećene katastrofi? Nikada se ne usredsređujem na pitanje katastrofe, već uvek samo govorim o istini, kako biste mogli da shvatite istinu i da razumete Božje namere, i kako biste razumeli kako da dobro obavite svoju dužnost i kako da uđete u istina-stvarnost. Danas neki ljudi čak i ne shvataju šta je istina-stvarnost i šta su doktrine. Oni samo izgovaraju istih nekoliko reči i doktrina i pričaju prazne priče iz dana u dan, a ipak osećaju da su ušli u istina-stvarnost. Zabrinut sam za njih, ali oni ne brinu za sebe. Oni i dalje razmišljaju o tim dalekim stvarima u budućnosti – razmišljanje o tim stvarima nije praktično.

Cilj unapređivanja i gajenja svih vrsta talentovanih ljudi nije da se oni pretvore u aktivne ljude, niti da planiraju da oni u budućnosti postanu neka vrsta oslonca, već da nekim ljudima koji, relativno govoreći, više streme ka istini i koji ispunjavaju kriterijume za unapređenje i gajenje, pruže mogućnost da se obučavaju u pogodnim sredinama i pod povoljnijim uslovima. Najvažnije je da su u stanju da shvate Božje reči, da shvate istinu i da uđu u istina-stvarnost. Zar to nije ono što ljudi treba da postignu verovanjem u Boga? Zar to nije ono što ljudi treba da zadobiju verovanjem u Boga? Da biste ušli u istina-stvarnost, šta je glavna stvar kojoj sada treba da težite? Imate li neke planove ili korake da to uradite? Ispričaću vam jedan trik koji je jednostavan, lak i brz. Prosto rečeno, ulazak u istina-stvarnost zapravo je primenjivanje istine. Da bi se primenjivala istina, potrebno je najpre pozabaviti se iskvarenim naravima. Koja je najbrža polazna tačka za razrešavanje iskvarene naravi? Za vas je najjednostavniji, najbrži i najefikasniji način da prvo razrešite problem površnosti u obavljanju svoje dužnosti, i time svoju iskvarenu narav razrešavati korak po korak. Koliko vam je vremena potrebno da to razrešite? Imate li plan? Većina ljudi nema plan, već ga stalno razrađuje u glavi, ne znajući kada da zvanično počne. Iako znaju da su površni, naprosto se ne trude da to razreše i nemaju nikakvo konkretno rešenje. Lenjost u obavljanju dužnosti, a ne pedantnost; neodgovornost, a ne ozbiljnost – sve su to ispoljenja površnosti. Prvi korak jeste da se razreši problem površnosti. Drugi korak je razrešavanje problema postupanja po sopstvenoj volji. Što se tiče drugih stvari, kao što su povremene nepoštene izjave, ili otkrivanje lažljive ili nadmene naravi, za sada ne brinite o tome. Zar nije praktičnije i delotvornije da se prvo pozabavimo površnošću i postupanjem po sopstvenoj volji? Zar ta dva pitanja nije najlakše uočiti? Zar ih nije lako razrešiti? (Jeste.) Da li prepoznaš kada si površan? Da li primetiš kad pokušavaš da otaljaš? Da li primetiš kad se, zarad svojih interesa, služiš smicalicama, spletkama i prevarom? (Da.) Ako primećuješ, onda je to lako razrešiti. Započni razrešavanjem problema koje lako možeš da primetiš i kojih si u sebi svestan. Biti površan u svojoj dužnosti veoma je očigledan i čest problem, ali je i uporan i zaista težak za razrešavanje. Prilikom obavljanja dužnosti, čovek mora da nauči da bude savestan, strog, pedantan i odgovoran, i da to radi sa čvrstim utemeljenjem, to jest, tako što će ići korak po korak. Čovek mora da upotrebi svu svoju snagu da dobro obavi tu dužnost, sve dok ne bude zadovoljan načinom na koji ju je obavio. Ako neko ne shvata istinu, treba da traži načela i da postupa u skladu s njima i sa Božjim zahtevima; treba dobrovoljno da uloži više truda da valjano obavlja svoju dužnost i da je nikada ne obavlja na površan način. Samo takvom primenom čovek može da oseti mir u srcu i da ga savest ne grize. Da li je lako razrešiti se površnosti? Sve dok imaš savest i razum, možeš da je razrešiš. Prvo moraš da se moliš Bogu: „Bože, započinjem svoju dužnost. Ako sam površan, molim Te da me disciplinuješ i ukoriš u mom srcu. Takođe te molim da me vodiš da dobro obavljam svoju dužnost i da ne budem površan.” Primenjuj tako svakog dana i vidi koliko je vremena potrebno da se problem tvoje površnosti reši, da se tvoja stanja površnosti smanje, da se zaprljanost tvoje dužnosti smanji, te da se tvoji stvarni rezultati poboljšaju i da se tvoja delotvornost u obavljanju dužnosti poveća. Obavljanje dužnosti bez površnosti – da li je to nešto što možeš da postigneš oslanjajući se na sebe? Kada si površan, možeš li da je kontrolišeš? (Nije lako.) Onda je to varljivo. Ako vam je zaista teško da to kontrolišete, onda imate veliki problem! Šta ste, onda, u stanju da učinite, a da ne budete površni? Neki ljudi su veoma izbirljivi oko toga šta jedu; ako im neki obrok nije po volji, biće neraspoloženi ceo dan. Neke žene vole da se doteruju i šminkaju; nijedna vlas kose im ne promakne. Neki ljudi su dobri u biznisu; pažljivo računaju svaki cent. Ako postupate s tako savesnim stavom, možete da izbegnete površnost. Za početak rešite problem površnosti, a zatim rešite problem postupanja po sopstvenoj volji. Postupanje po sopstvenoj volji je čest problem, i još jedan je od onih koje ljudi lako mogu da otkriju u sebi. Uz malo preispitivanja samog sebe, čovek može da prepozna da postupa po sopstvenoj volji, što nije u skladu sa istina-načelima. Problemi koje ljudi mogu da prepoznaju lako se razrešavaju. Namerite se prvo da razrešite ta dva problema: problem površnosti i problem postupanja po sopstvenoj volji. Nastojte da, u roku od godinu ili dve, postignete rezultate, da ne budete površni, niti da, u bilo čemu što radite, postupate po svojoj volji ili sa uprljanom voljom. Kada se ta dva problema razreše, nećete biti daleko od obavljanja svoje dužnosti na način koji je u skladu s merilom. A ako ni njih ne možete da razrešite, onda ste još uvek daleko od toga da se pokorite Bogu ili da budete obzirni prema Njegovim namerama – apsolutno niste zagrebali ni površinu toga.

Upravo smo u zajedništvu razgovarali o kriterijumima i ciljevima unapređivanja i gajenja raznih vrsta stručnih talenata, kao i o razumevanju i gledištu koje treba imati u vezi sa unapređenjem i gajenjem raznih vrsta talentovanih ljudi od strane Božje kuće. Još jedan aspekt čine stav i pristup koje treba imati prema raznim vrstama talentovanih ljudi koji se unapređuju i gaje. To su neka od pitanja o kojima treba razgovarati u zajedništvu u šestoj stavki. Dakle, hajde sada da, konkretno u vezi sa šestom stavkom, razotkrijemo i raščlanimo kako lažne starešine obavljaju posao unapređivanja i gajenja raznih vrsta talentovanih ljudi. To je glavna tema o kojoj ćemo razgovarati u zajedništvu.

Stavovi i ispoljenja lažnih starešina u pogledu unapređivanja i gajenja svih vrsta talentovanih ljudi

Lažne vođe ne shvataju istinu i ne traže istinu. Stoga, kada je u pitanju važan rad na unapređivanju i gajenju svih stručnih talenata u Božjoj kući, oni tu uvek nešto zabrljaju, potpuno upropaste stvar i naprosto ne ispunjavaju zahteve Božje kuće. Pošto ne razumeju kriterijume, a kamoli Božje namere, u vezi sa unapređivanjem i gajenjem raznih vrsta stručnih talenata, a ne razumeju ni značaj unapređivanja i gajenja raznih vrsta stručnih talenata, veoma im je teško da taj posao obavljaju u skladu s merilom i na principijelan način. Vrste „talentovanih” ljudi koje lažne vođe gaje tokom obavljanja svog posla izrazito su raznovrsne. Umesto da unapređuju i gaje stručne talente, lažne vođe unapređuju ljude koji ni na koji način ne bi trebalo da se unapređuju i gaje da bi služili kao starešine ili delatnici i dozvoljavaju tim ljudima da žive od crkve i da rasipaju Božje priloge. Sve lažne vođe to rade, dovodeći do toga da se neki ljudi, koji streme ka istini i imaju osećaj za pravdu, ne unapređuju, niti se koriste, već se gaze. Namesto toga, oni koji su beskorisni postaju takozvani talentovani ljudi u očima tih lažnih vođa, i oni ih unapređuju i gaje. Dakle, koja su ispoljenja lažnih vođa prilikom obavljanja tog posla? Pretpostavimo, na primer, da zbog potreba svog rada, Božja kuća mora da pronađe neke ljude koji će se baviti spoljnim poslovima. Dakle, koje ljude treba da traži? Upravo sam naveo nekoliko kriterijuma, a to su radna sposobnost, sposobnost da se obavljaju dužnosti u skladu s načelima koje zahteva Božja kuća i sposobnost da se brane interesi Božje kuće. Da li lažni vođa zna ta načela? Očigledno da ne zna, pa kako onda pronalazi ljude koji će se baviti spoljnim poslovima? Ovako on razmišlja: „Ko može da se bavi spoljnim poslovima? Postoji jedna sestra koja je oštroumna i brzo reaguje, vešta je s rečima i ume s ljudima. Dok govori, pogled joj je brz i lukav, a prosečna osoba ne može da je prozre. Ona bi bila pomalo nepodobna za crkvenog starešinu, ali bi bila sjajna u upravljanju spoljnim poslovima, pa ću nju izabrati. Samo, pošto je njen nivo obrazovanja malo niži, brinem se da će nevernici gledati na nju s visine, pa ću naći svršenog studenta – koji je bio predsednik njenog studentskog udruženja – da radi s njom. Ta osoba je prilično pametna, ali ima relativno malo iskustva u društvu i videla je relativno malo sveta, tako da može da uči od svog saradnika. Od to dvoje ljudi, jedno ima nizak nivo obrazovanja, a drugo je visokoobrazovano, jedno ima iskustvo u društvu, a drugo nema – dobra su kombinacija, zar ne?” Jedno od njih je rečito i artikulisano, oštroumno i veoma se dobro snalazi u društvu; kad god komunicira sa nevernicima, oni ne mogu da primete da je ta osoba vernica. Druga osoba je visoko obrazovana i ima društveni status; kad god komunicira sa nevernicima, oni je ne omalovažavaju. Šta misliš o načelima po kojima ovaj lažni vođa bira to dvoje ljudi? Lažni vođa veruje da, ako neko ima dar ubedljivog izražavanja, oštroumnosti i brzih refleksa, ta osoba može da se bavi opštim poslovima za Božju kuću. Da li je to prikladan način izbora ljudi? (Nije.) Kako to nije prikladan? (Takvi ljudi su često prilično lukavi; iako mogu da se bave filozofijama za ovozemaljsko ophođenje s drugima i znaju kako da postupaju s ljudima, možda neće nužno moći da brane interese Božje kuće.) Tako je. Najvažnije je da, bez obzira na to koje poslove osoba vodi za Božju kuću, ona u najmanju ruku mora da bude čestita i u stanju da brani interese Božje kuće. Da li to što je neko blagoglagoljiv i sposoban da proda pesak u pustinji znači da može da brani interese Božje kuće? Da li to što je brz, rečit i artikulisan znači da može da brani interese Božje kuće? (Ne, ne znači.) Čak i da položi zakletvu, od nje neće biti nikakve koristi, i isto tako je besmisleno da joj postavljaš zahteve – ona mora da bude takvog karaktera. Ali, lažni vođa ne istražuje te stvari, već samo gleda ko ima iskustvo u društvu, ko je pronicljiv, ko brzo reaguje, ko je rečit i artikulisan, ko zna kako da se prigodno ponaša, i ko je kao kameleon i snalazi se u društvu. On misli da takvi ljudi mogu da se bave opštim poslovima u Božjoj kući. Zar to nije greška? To je greška u pogledu načela i merila za izbor ljudi. Činjenica je da je takva osoba blagoglagoljiva do krajnosti: bez obzira na to s kim ima posla, sve što ona kaže je laž, i ne može da se promeni ma koliko puta da se zakune. Kada nešto radi, ona samo štiti svoje interese; a posebno kada je suočena sa opasnošću, ona pre svega štiti sebe i nikada ne uzima u obzir interese Božje kuće. Dokle god je u dobrim odnosima s nevernicima, to joj je dovoljno; a da li su interesi Božje kuće ugroženi ili ne, nije je briga. Niti je bezbednost braće i sestara nešto što ona uzima u obzir, niti ju je briga da li je Božje ime obeščašćeno; ona samo čuva svoja leđa. Lažni vođ ne može da prozre tu vrstu osobe i misli da su takvi ljudi najpogodniji za upravljanje spoljnim poslovima Božje kuće. Zar to nije glupavo? Ta osoba prodaje interese Božje kuće, ali lažni vođa to čak i ne zna, te joj ipak dodeljuje važne zadatke, i u svemu zavisi od nje. Zar to nije vrhunac gluposti? Da li su ljudi koji su rečiti, artikulisani i oštroumni oni koji imaju čestite namere? Ako s njima nisi imao posla, niti si ih pažljivo promatrao, nećeš moći da znaš. Kada imaš posla s njima i s njima vodiš poslove, samo gledaj da li je ono što oni kažu u skladu sa onim što rade. To se može proveriti kroz jedan događaj. Recimo, na primer, da pomeraš neke stvari. Kada to vidi, neće ti pomoći. Tek kada završiš s tim poslom, doći će i reći: „Zašto si sam uradio toliki posao? Pomogao bih ti da si me zvao, bez obzira na to koliko sam bio zauzet. Baš si se iznurio. Skuvaću ti nešto kasnije, da bar to ne radiš danas.” Kada to kaže, nestane. Potpuno si iznuren, a ipak moraš da kuvaš. Zatim, kada završiš s kuvanjem, on dolazi da jede i čak kaže: „Zašto me nisi pozvao kada si se spremao da kuvaš? Potpuno si iscrpljen, a ipak mi spremaš obrok – da li je to fer? Ali, kad si ga već napravio, poješću ga. Sledeći obrok ću ja spremiti i ubuduće me zovi kad god budeš imao neki posao koji treba da uradiš.” Ovakav događaj je sve što je potrebno da se takva osoba prozre. Vrlo je vešta na rečima, oštroumna i zna šta da kaže. Svoje ponašanje vešto prilagođava okolnostima, uvek samo govori ono što lepo zvuči, a da nikada zaista ne obavi posao. Da li su takvi ljudi pouzdani? Ako tražiš od njih da se bave opštim poslovima Božje kuće, mogu li da brane njene interese? Mogu li da održe ugled crkve i da zaštite bezbednost braće i sestara? (Ne mogu.) Da li su imovina Božje kuće i svi njeni interesi njihov glavni prioritet? Daleko od toga. Oči i umovi lažnih vođa su slepi za takve lako uočljive probleme, oni naprosto ne mogu da ih vide. Umesto toga, samo mogu da izgovaraju reči i doktrine. Koga Bog voli i koga ne voli, ko voli istinu i ko je ne voli, šta znači imati temelj u veri u Boga i kakvi ljudi nemaju temelj, kakvi ljudi su odani u obavljanju svoje dužnosti i kakvi ljudi nisu – o svemu tome govore na razuman i logičan način, i čini se da zaista sve shvataju, ali sve je to prazna priča i doktrina. Kad god se od njih traži da razaznaju ljude, njihove oči i umovi su slepi; oni naprosto ne znaju kako da pročitaju ljude. Bez obzira na to koliko dugo komuniciraju s tom vrstom ljudi, oni i dalje ne mogu da ih prozru, pa im čak dodeljuju i važne zadatke.

Gnusno je već to što lažne starešine koriste pogrešne ljude, ali oni dodatno doprinose tom nedelu čineći još gnusnije stvari. Recimo, na primer, da je lažni starešina iskoristio pogrešnu osobu. Ta osoba uopšte nije podobna da bude nadzornik i ne ispunjava kriterijume Božje kuće za unapređenje i gajenje. Ipak, lažni starešina je bio uporan da je iskoristi i nikada nije proverio rad te osobe, ubeđen u sledeće: „Čovek ne treba da sumnja u one koje koristi, niti da koristi one u koje sumnja. Pošto sam te izabrao i unapredio, moći ćeš dobro da obavljaš ovaj posao, zato samo napred i radi posao kako god misliš da treba. Podržaću te u svemu što radiš i nema svrhe da se neko tome protivi!” Iskoristio je pogrešnu osobu i, povrh toga, drži se te greške do samog kraja – toliko veruje sebi. Sve lažne starešine su slepe. Oni uopšte ne vide probleme, ne mogu da kažu koji ljudi su zli ili bezvernici, i bez obzira ko prekida i ometa rad crkve, oni nemaju nikakvu svest o tome, i čak dodeljuju važne zadatke smetenjacima. Lažne starešine ukazuju veliko poverenje svakome koga unaprede i bezbrižno im poveravaju važan posao. Iz toga proizilazi da ti ljudi prave zbrku u radu crkve, što ozbiljno utiče na širenje jevanđelja i nanosi štetu interesima Božje kuće. Lažne starešine se čak pretvaraju da ne znaju ništa o tome. Višnji ih pita: „Kako napreduje osoba koju si unapredio? Da li je prikladna za obavljanje tog posla? Da li brani rad crkve i interese Božje kuće? Da li će u kritičnim trenucima zaštititi sebe, ili će braniti rad crkve?” Lažne starešine odgovaraju: „Zakleli su se da će braniti rad crkve. Osim toga, oni veruju u Boga već dvadeset godina. Kako bi mogli da zaštite sebe i da prodaju interese Božje kuće? Verovatno će braniti interese Božje kuće.” Višnji odgovara: „Da li je tačno to što kažeš? Jesi li proverio kako rade posao?” Lažne starešine odgovaraju: „Nisam proverio kako rade posao, ali sam im rekao da ne brane sopstvene interese i da moraju da brane rad crkve, i obećali su mi da hoće.” Kakva je bila korist od obećanja te osobe? Ta osoba ne može da se pridržava ni zakletve koju je položila pred Bogom. Da li misli da može toj osobi da veruje samo na osnovu obećanja? Može li zaista da uradi ono što je obećala? Pošto te lažne starešine nisu proverile rad te osobe, kako da znaju da li je to neko ko brani interese Božje kuće? Kako to da toliko veruju sebi? Zar takve lažne starešine nisu nitkovi? Koristeći pogrešnu osobu, oni su već napravili veliku grešku, a zatim svoju grešku pogoršavaju time što se nikada ne raspituju, ne proveravaju, ne pregledaju rad te osobe i ne nadgledaju je, niti je posmatraju. Oni samo tolerišu bezobzirno ponašanje i nedela te osobe. Tako funkcionišu lažne starešine. Kad god za neki posao nema dovoljno ljudi, lažne starešine rado postave nekog da bude odgovoran za to i tako završe posao; oni nikada ne proveravaju ono što je urađeno, niti zapravo odlaze na lice mesta da bi komunicirali sa tom osobom, posmatrali je i pokušali da saznaju više o njoj. Na nekim mestima okruženje nije pogodno da se s tom osobom upozna i provodi vreme, ali te starešine moraju da se raspituju o njenom radu i da se posredno raspituju o tome šta je ona i kako radila – mogu da pitaju braću i sestre, ili nekoga ko joj je blizak. Zar to nije ostvarivo? Ali, lažne starešine se čak i ne trude da postavljaju bilo kakva pitanja, eto koliko su samouvereni. Njihov rad se svodi na organizovanje okupljanja i propovedanje doktrina, a kada se okupljanja završe i posao bude uređen, oni ne rade ništa drugo; ne nastavljaju da prate, niti da proveravaju da li je osoba koju su izabrali u stanju da odradi stvarni posao. U početku nisu razumeli tu osobu, ali su, na osnovu njenog kova i površinskih ispoljenja i elana, osetili da je pogodna za taj posao i zato su je upotrebili. Nema ničeg lošeg u tome, jer niko ne zna kako će se ljudi pokazati. Ali, kada ih jednom unaprede, zar ne bi trebalo da ih te starešine prate i da provere da li oni rade stvaran posao, da provere kako rade i da li su bili površni, nepredvidivi ili zabušanti? To je upravo posao koji treba da rade, ali oni ne rade ništa od toga, ne preuzimaju nikakvu odgovornost. Oni su lažne starešine i treba ih otpustiti i ukloniti.

Lažne starešine prave ozbiljnu grešku time što, kada unaprede ljude, oni im objasne šta treba da rade, zatim nabace malo doktrine, ponude nekoliko reči ohrabrenja i ostave ih na tome, bez ikakvog praćenja ili učešća u određenim zadacima. Ako kažu da su lošeg kova i da ne umeju da sagledaju ljude, onda bi mogli da prate posao i da saznaju kako se odvijaju određeni zadaci, i mogli bi u potpunosti da drže situaciju pod kontrolom. Međutim, lažne starešine uopšte ne prate posao i ne proveravaju kako se on odvija. Uzmimo za primer štampanje knjiga, što je konkretan posao. Lažni starešina je nekoga zadužio za taj posao, ali ga nije obišao nijednom u pola godine. Posledica toga je da se posle šest meseci ispostavilo da su sve knjige štampane sa greškom – kakva propast! Takve su lažne starešine – oni uopšte ne rade nikakav konkretan posao. Šta treba da uradite ako organizujete štampanje knjige? Prvo morate da odredite odgovarajućeg nadzornika, a zatim da nadgledate i proverite koliko on dobro obavlja posao i da li bi mogao nešto da upropasti. Morate da nadgledate, da pratite rad i neposredno da rešavate probleme ako ih otkrijete – samo tako možete da budete sigurni da neće iskrsnuti problemi. Ali lažne starešine to ne rade. Oni misle da je njihova odgovornost samo da ljudima serviraju doktrine, da ih nateraju da shvate doktrine, i da, ako ljudi te doktrine shvate, problemi mogu da se reše. Stoga obraćaju pažnju samo na iznošenje doktrina i izvikivanje krilatica, a ne uključuju se u konkretne zadatke. Što se lažnih starešina tiče, oni misle da nije njihov posao da se uključuju u konkretne zadatke i da time treba da se bave ljudi ispod njih. Dakle, šta oni lično rade? Komanduju celokupnom situacijom odozgo i postaju neefikasni funkcioneri. Ma šta da se radi, oni nisu prisutni niti su uključeni u to. Kada ljudima saopšte načela, ako ih pitaju o nekim pojedinostima ili konkretnim putevima, oni će reći: „Konkretan posao zavisi od vas, ne razumem se u te stvari.” Dakle, oni ne znaju kako oni ispod njih obavljaju posao. Što se tiče toga da li je nadzornik kompetentan i dorastao poslu, ili kakva je njegova ljudskost, ili da li je čovek koji stremi ka istini, ili da li odgovorno obavlja svoju dužnost, ili da li je površan ili vileni i pravi gluposti, ili da li posao kasni, i tako dalje – lažne starešine ne znaju ništa od toga, već samo lutaju naokolo kao neki funkcioneri koji su u stvari nevernička piskarala, i ne rade nikakav stvarni posao. U crkvama u kojima rade, lažne starešine ne znaju kada neki nadzornici zaustave posao, ili kada neki nadzornici uspostavljaju sopstvena nezavisna kraljevstva, ili kada neki nadzornici ne obavljaju odgovarajuće dužnosti, već, umesto toga, provode svoje dane u jelu, piću i zabavi, a čak će zažmuriti i na to kada su neki nadzornici izuzetno lošeg kova, kada imaju iskrivljeno razumevanje i uopšte nisu sposobni za posao. Takve lažne starešine su samo prazne ljušture, oni se samo zovu starešine, i oni ne rade bilo koji od suštinskih poslova starešina. Na površini se čini da se te lažne starešine prilično lepo ponašaju. Oni određuju nadzornike za svaku stavku rada, sazivaju te ljude na okupljanja s vremena na vreme, i provode ostatak svog vremena na jednom mestu posvećeni duhovnim praksama poput molitve, čitanja Božjih reči, slušanja propovedi, učenja himni i pisanja sopstvenih propovedi. Ima lažnih starešina koje čak i po nedelju dana ne izađu iz svoje sobe. Postoje i lažne starešine koje ne rade ništa osim što održavaju onlajn okupljanja, a da nikad ne odu na radno mesto da bi razumeli situaciju. Braća i sestre ih dugo ne viđaju uživo i nemaju pojma o tome kakva su životna iskustva ili rast lažnih starešina. Tokom okupljanja, lažne starešine se bave samo nekim opštim poslovima, ali što se tiče konkretnih pitanja poput toga šta svaki nadzornik radi, da li su ljudi koje su unapredili i gajili pogodni za dati posao, ili kakav je stav tih ljudi u obavljanju svoje dužnosti, ili da li su pažljivi i temeljni u svom radu, ili su negativni i površni, ili da li ti ljudi slede pravi put, ili da li su pravi ljudi – lažne starešine ne brinu i ne raspituju se o bilo kojoj od tih stvari, i ne žele da znaju ništa o njima. Zar priroda tog problema nije ozbiljna? (Jeste.)

Božjoj kući su potrebni neki talentovani ljudi koji se razumeju u određene stručne oblasti i koji poseduju određene veštine, i ona će gajiti te ljude da proučavaju ta zanimanja kako bi mogli da obavljaju dužnost u Božjoj kući. Šta mislite, kakve ljude lažne starešine pronalaze? Oni okupljaju sve mlade ljude koji su studirali i bili uz svoje roditelje u verovanju u Boga, i traže ko je rečit i ko voli da bude u centru pažnje, i kažu im: „Božja kuća želi da vas odgoji; vi ste rezervna vojska i nove snage.” Zatim, tim ljudima dodeljuju dužnost. Ti ljudi, u stvari, nikada nisu obavljali nijednu dužnost, nedostaju im razne vrste iskustava i uopšte ne shvataju istinu. Ali lažne starešine ih favorizuju i vole, pa počinju da ih gaje. Lažne starešine tim ljudima određuju dužnosti u koje oni, prema svojoj struci, treba da se upute: nekima je određeno da se bave obradom teksta, nekima da se bave filmskom produkcijom, neki treba da snimaju video zapise, a neki su određeni da budu glumci. Dokle god ti ljudi imaju neku obavezu, lažnim starešinama je to dovoljno. Lažne starešine ne istražuju da li ti ljudi vole istinu ili da li mogu da je prihvate, niti istražuju čemu ti ljudi teže ili koji su njihovi ciljevi. I šta se, na kraju, dogodi? Neki od tih ljudi budu uklonjeni. To je zato što su razvratni i neobuzdani, i prate ovozemaljske trendove, i provode svoje dane u doterivanju i nedoličnom petljanju sa drugima, i ne razumeju nikakva pravila niti imaju ikakve manire – očigledno je da su bezvernici i nevernici. Oni se ne trude da posao rade kako treba dok obavljaju svoje dužnosti i sve rade površno, ali lažne starešine to uopšte ne vide. Zar su lažne starešine slepe kod očiju? (Da.) Šta je uzrok tom slepilu? Nije li uzrok tome slepilo uma? Slepilo očiju i slepilo uma dve su odlike lažnih starešina. Iako su im oči širom otvorene, lažne starešine ne mogu ništa da shvate, niti da prozru bilo koga – to jest, njihove oči su slepe. U svom umu, oni nemaju moć razlučivanja niti gledišta o bilo kome ili bilo čemu, i bez obzira na to šta vide, oni nemaju sposobnost da razlikuju dobro od zla, i nemaju stavove, mišljenja i definicije – to je ozbiljan slučaj umnog slepila. Lažne starešine su svi oni koji veruju u Boga dugi niz godina i često slušaju propovedi, pa zašto onda ne mogu da prepoznaju te bezvernike? To je još jedan dokaz da su lažne starešine veoma lošeg kova, da nisu u stanju da shvate istinu, i da, ma koliko istina čuli, nema vajde, jer ih ne shvataju. Njihove oči i um slepi su i potpuno nesposobni da razaznaju ljude. Kako oni uopšte mogu da budu podobni da budu starešine ili delatnici u crkvi? Oni žive u uverenju da su dobri govornici talentovani ljudi, te da su i ljudi koji znaju da pevaju i plešu talentovani pojedinci; kada vide ljude koji nose naočare ili ljude koji su studirali, oni misle da su to talentovani pojedinci, a kada vide ljude sa statusom u društvu, ljude koji su bogati, ljude vešte u biznisu i u smutnim radnjama i ljude koji obavljaju neku vrstu važnog posla u društvu, lažne starešine misle da su to talentovani pojedinci. Oni veruju da Božja kuća treba da gaji takve ljude. Oni ne gledaju karakter tih ljudi niti da li njihova vera u Boga ima osnovu, a još manje gledaju na stav sa kojim se ti ljudi odnose prema Bogu i istini. Oni gledaju samo na društveni status i poreklo ljudi. Zar nije besmisleno da lažne starešine na taj način gledaju na ljude i stvari? Lažne starešine gledaju na ljude i stvari na isti način kao i nevernici – gledište koje nevernici imaju o stvarima i njihovo je gledište. To je dovoljno da se dokaže da lažne starešine nisu ljudi koji vole i shvataju istinu, te da im nedostaje i najmanja sposobnost razlučivanja. Zar nisu izuzetno plitki? Oni su zaista slepi – i te kako su slepi!

Svojevremeno sam sreo lažnog starešinu koji je pričao i smejao se kada sam razgovarao s njim, ali, čim sam ga pitao za posao, gledao je u prazno glupim i tupim pogledom i nije reagovao ni na šta što sam mu rekao. Kov te osobe je isuviše loš da bi se ona mogla koristiti. Nije ni čudo što lažni starešina nije shvatio ništa od onoga što sam mu rekao i što to nije mogao da sprovede u delo. O čemu god da sam razgovarao s njim, stalno je govorio: „Organizovao sam okupljanje i pre nekoliko dana sam proverio šta se radi.” Rekao sam: „Zar nemaš neki drugi posao osim organizovanja okupljanja? U crkvi ima toliko posla, zašto ne nađeš nešto drugo da radiš?” Rekao je: „Zar posao starešine ili delatnika nije samo organizovanje okupljanja? Nemam šta drugo da radim osim da organizujem okupljanja, ne znam da radim ništa drugo!” To pokazuje da mu je bilo suđeno da bude lažni starešina kada je preuzeo tu funkciju, i da ne može da obavi nikakav stvaran posao, jer mu je kov izuzetno loš! Izuzetno loš kov dovodi do slepila očiju i slepila uma. Šta znači slepilo očiju? To znači da, bez obzira na ono što osoba vidi, ona nije u stanju da uoči određene probleme, tako da njene oči ne služe svrsi. Šta znači slepilo uma? To znači da, bez obzira na to šta se dešava, osoba nije svesna i ne razume problem koji je prisutan, i ne može da vidi gde leži suština problema – to je slepilo uma. Ako je osoba slepog uma, onda je s njom svršeno. Tako su lažne starešine slepe i kod očiju i kod uma. Da li biste rekli da se lažne starešine uznemire kada čuju te reči? Oni pomisle: „Moje oči su prilično velike, ali On kaže da su mi oči slepe; u umu gajim dobre namere, ali On kaže da mi je um slep – ta Njegova definicija nije baš tačna, zar ne? Zašto me naprosto ne nazove lažnim starešinom? Zašto bi dodao da su mi oči i um slepi?” Da se nisam tako izrazio, sudeći po kovu lažnih starešina, da li bi oni shvatili da im je kov loš? (Ne, ne bi.) Zar tvrdnja da te lažne starešine imaju slepilo očiju i uma nije savršeno objašnjenje tog pitanja? Na primer, recimo da antihrist uspostavlja sopstveno nezavisno kraljevstvo u crkvi. Ali, lažni starešina kaže: „Taj čovek je veoma sposoban. Nekada je bio univerzitetski profesor, govori jasno, metodično i na dobro uređen i artikulisan način. Štaviše, nema tremu, bez obzira na to pred koliko ljudi govori.” Jasno je kao dan da je osoba o kojoj govore farisej koji uspostavlja sopstveno nezavisno kraljevstvo, a ipak ga lažni starešina i dalje hvali. Zar to nije slepilo očiju? (Jeste.) Ako neko falšira, a ti to ne čuješ, može li se to smatrati slepilom očiju? (Ne.) To je stručno pitanje, a ne pitanje kova. Ali, nakon što su saslušali toliko istina, lažne starešine ne mogu čak ni da razaznaju kakvi su antihristi zaista, i ne mogu da kažu da li je ljudskost neke osobe dobra ili loša, ili da li je neko kandidat za unapređenje i gajenje u Božjoj kući, ili da li je neko nevernik ili da li ta osoba iskreno veruje u Boga, i ne mogu da kažu da li je neko odan u obavljanju svoje dužnosti – šta su, onda, stekli slušajući propovedi sve te godine? Oni nisu zadobili nikakve istine, što znači da su slepe lude; eto toliko su lažne starešine slepe. Oni veruju da je primarni posao starešine da bude u stanju da propoveda, i to da propoveda po dva ili tri sata. Veruju i da, sve dok neko može da izgovara reči i doktrine, da izvikuje krilatice i pokreće ljude, on je starešina u skladu s merilom, u stanju je da iznese posao, poseduje istina-stvarnost, i Bog je zadovoljan njime. Kakva je to logika? Pošto lažne starešine ne shvataju istinu, pošto su suviše lošeg kova i slepih očiju i uma, oni ne poseduju apsolutno nikakvu sposobnost da razaznaju razne vrste ljudi, niti mogu da prozru različite vrste ljudi. Dakle, da li su u stanju da koriste razne vrste ljudi na razuman način? (Nisu.) Oni imaju samo jednu strategiju: oni koji su nekada bili profesori raspoređeni su da propovedaju, oni koji su radili u spoljnoj trgovini raspoređeni su da se bave opštim poslovima, oni koji znaju engleski raspoređeni su da budu prevodioci, a ko god je rečit i otporan na kritike raspoređen je da propoveda jevanđelje; oni koji su stidljivi raspoređeni su da kod kuće pišu članke o iskustvenim svedočenjima, oni koji su odvažni i vole da nastupaju određeni su za glumce, a oni koji žele da postanu funkcioneri imenovani su za starešine ili direktore. Tako lažne starešine koriste ljude, bez ikakvih načela.

U okviru posla za koji su odgovorne lažne starešine, često postoje neki ljudi koji istinski streme ka istini i ispunjavaju kriterijume za unapređenje i gajenje, koji se, pak, odlažu. Neki od tih ljudi propovedaju jevanđelje, a neki su zaduženi za ugostiteljske dužnosti. Činjenica je da svi oni imaju kov, da razumeju neke istine i da ih vredi gajiti za starešine i delatnike, samo ne vole da se razmeću, niti da budu u središtu pažnje. Pa ipak, lažne starešine uopšte ne obraćaju pažnju na te ljude. Oni se ne bave njima, niti se raspituju o njima, i nikada ne gaje talentovane ljude za Božju kuću. Oni se uvek usredsređuju samo na hvatanje u zamku onih koji im se dodvoravaju, kako bi zadovoljili sopstvene sebične želje. Kao rezultat toga, oni ljudi koji zaista streme ka istini ne dobijaju unapređenje i gajenje, dok oni koji vole da budu u središtu pažnje, koji su artikulisani, koji znaju da podiđu ljudima i koji vole slavu, dobitak i status – svi dobijaju unapređenje. Čak i oni koji su bili funkcioneri, izvršni direktori preduzeća ili koji su studirali korporativni menadžment u društvu, dobijaju važne pozicije. Bez obzira na to da li su ti ljudi istinski vernici ili ne, bez obzira da li streme ka istini ili ne, u svakom slučaju, to su ljudi koji su unapređeni i koriste se u okviru posla za koji su odgovorne lažne starešine. Da li je to korišćenje ljudi u skladu s načelima? Zar to što lažne starešine unapređuju samo takve ljude nije isto ono što se dešava u društvu nevernika? Tokom radnog perioda lažnih starešina, oni koji, pri obavljanju dužnosti, zaista mogu da urade stvari, koji imaju osećaj za pravdu, i koji vole istinu i pozitivne stvari – ne stižu da budu unapređeni ili gajeni, i teško im je da dobiju prilike za obuku. Umesto toga, na važne pozicije postavljaju se oni koji su rečiti, koji vole da se razmeću i koji umeju da podiđu ljudima, kao i oni koji vole slavu, dobitak i status. Čini se da su ti ljudi prilično pametni, dok oni, u stvari, nemaju sposobnost razumevanja, imaju veoma loš kov i lošu ljudskost, ne nose pravo breme svojih dužnosti i uopšte nisu dostojni gajenja. Međutim, oni su ti koji zauzimaju položaje starešina i delatnika u crkvi. Ishod je da veliki deo rada crkve nije u stanju da se pokrene glatko i brzo, ili sporo napreduje, a radnim aranžmanima Božje kuće treba previše vremena da budu sprovedeni. To su uticaji i posledice koje na rad crkve imaju lažne starešine koje nedolično koriste ljude.

Većina lažnih starešina je lošeg kova. Iako deluju artikulisano, oni uopšte nemaju sposobnost da sagledaju istinu, do te mere da nemaju duhovno razumevanje. Oni imaju slepe oči i um, ne mogu da prozru nijedno pitanje i uopšte ne shvataju istinu, što je samo po sebi fatalan problem. Oni imaju još jedan, ozbiljniji problem, a to je da, kada razumeju i savladaju nekoliko reči i doktrina i kada mogu da izvikuju nekoliko krilatica, misle da poseduju istina-stvarnost. Dakle, šta god da rade i koga god da izaberu da koriste, oni ne traže istina-načela, i ne razgovaraju u zajedništvu sa drugima, a još manje se pridržavaju radnih aranžmana i načela Božje kuće. Oni su veoma samouvereni, uvek veruju da su njihove ideje ispravne i rade šta god žele. Posledica toga je da, kada naiđu na neku poteškoću ili izuzetnu okolnost, oni budu na gubitku. Štaviše, oni često pogrešno veruju da, pošto već dugi niz godina rade u Božjoj kući i imaju dovoljno iskustva da tamo služe kao starešine, znaju kako da podstaknu rad crkve da funkcioniše i da se razvija. Čini se da su shvatili te stvari, ali zaista nikako ne znaju kako da rade bilo koji posao. Oni obavljaju crkveni posao kako god žele, sledeći sopstvene predstave i zamisli, svoje iskustvo i navike i svoje propise. To stvara nered i haos u raznim stavkama crkvenog rada i sprečava ih da proizvedu bilo kakve stvarne rezultate. Ako u timu postoji nekoliko ljudi koji shvataju istinu i mogu da rade malo pravog posla, oni mogu da održe normalnost u radu tog tima. To, međutim, nema nikakve veze s njihovim lažnim starešinom. Razlog zbog kojeg bi posao mogao biti dobro obavljen jeste taj što postoji nekoliko dobrih ljudi u timu koji mogu da urade malo stvarnog posla i da zadrže posao na pravom putu; to ne znači da je njihov lažni starešina uradio stvaran posao. Nijedan posao se ne može obaviti bez nekoliko takvih dobrih ljudi koji će biti odgovorni za njega. Lažne starešine naprosto nisu u stanju da rade svoj posao i ničemu ne služe. Zašto bi lažne starešine napravile pometnju u radu crkve? Prvi razlog je to što lažne starešine ne shvataju istinu, što u zajedništvu ne mogu da razgovaraju o istini da bi razrešili probleme i ne traže kako da razreše probleme, a to dovodi do gomilanja problema i do zastoja u crkvenom poslu. Drugi razlog je to što su lažne starešine slepe i što nisu u stanju da prepoznaju talentovane pojedince. Oni ne mogu da na odgovarajući način imenuju nadzornike timova, što dovodi do toga da nekim poslom rukovodi neko nepodoban, i to dovodi do zastoja. Treći razlog je to što se lažne starešine previše ponašaju kao funkcioneri. Oni ne nadziru niti usmeravaju posao, a tamo gde postoji slaba karika u poslu, ne učestvuju samoinicijativno, niti pružaju konkretne smernice. Recimo, na primer, da u određenoj stavki rada ima nekoliko ljudi koji obavljaju posao, a novi su vernici bez mnogo osnove, ne shvataju istinu, nisu dobro upoznati sa tom oblašću rada i nisu sasvim dokučili načela rada. Pošto je lažni starešina slep, on ne može da vidi te probleme. Veruje da je sve u redu dokle god neko obavlja posao; nije važno da li je posao dobro ili loše urađen. Lažne starešine ne znaju da slabu kariku u radu crkve, gde god ona bila, treba da prate, da proveravaju i da daju smernice. Ne znaju da treba lično da učestvuju u rešavanju problema i da one koji obavljaju svoje dužnosti treba da podrže dok ne shvate istinu, dok ne počnu da postupaju u skladu s načelima i dok ne krenu pravim putem. Tek od tog trenutka nije potrebno da se toliko brinu. Lažne starešine ne funkcionišu na taj način. Kada vide da ima nekog ko će da obavi posao, više se ne bave time. Ne raspituju se, bez obzira na to kako se posao odvija. Tamo gde postoji slaba karika u poslu, ili nadzornik koji ima loš kov, oni ne pružaju smernice o poslu, niti sami učestvuju u njemu. A pogotovo kada je nadzornik u stanju da preuzme posao, lažne starešine ne proveravaju stvari lično niti daju smernice; oni žive opušteno, a čak i ako neko prijavi problem, ne raspituju se o tome – misle da nema potrebe. Lažne starešine ne rade ništa od tog konkretnog posla. Ukratko, lažne starešine su izrodi koji ne rade ni delić stvarnog posla. Veruju da su svaki posao obavili sve dok je neko za njega zadužen, a svi ostali pomažu u tome. Oni misle da sve što treba da urade jeste da održe neko okupljanje s vremena na vreme i da se raspitaju ako se pojavi neki problem. Dok tako rade, lažne starešine i dalje veruju da dobro obavljaju svoj posao i prilično su zadovoljni sobom. Misle: „Nema problema ni sa jednom stavkom rada. Osoblje je u potpunosti raspoređeno, a nadzornici su na svom mestu. Baš sam dobar u ovom poslu, baš sam talentovan!” Zar to nije besramno? Njihove oči i um toliko su slepi da ne mogu da vide nikakve zadatke koje treba obaviti i ne mogu da otkriju nikakve probleme. Na nekim mestima, posao je stao, ali ipak su tu, zadovoljni, te razmišljaju: „Braća i sestre su svi mladi, svi su oni sveža krv. Oni se svojim dužnostima bave kao ljudski dinamo; svakako mogu dobro da obave posao.” A zapravo, ti mladi ljudi su početnici, ne razumeju se u bilo kakve profesionalne veštine. Oni moraju da uče u hodu. Pošteno je reći da oni još uvek ne znaju kako da rade bilo koji posao: neki možda malo razumeju, ali nisu stručnjaci, i nisu dokučili načela, a kada obave zadatak, to uvek zahteva neke ispravke, a često čak i da se posao ponovi. Postoje i neki mladi ljudi koji nisu prošli obuku i nisu doživeli orezivanje. Izuzetno su podmukli i lenji, i pohlepno jure za udobnošću; ne prihvataju ni delić istine, a kad malo propate, ne prestaju da gunđaju. Većina njih su površni izrodi koji traže udobnost. Sa takvim mladim ljudima svakako morate često da razgovarate o istini u zajedništvu, a još više morate da ih orezujete. Ti mladi ljudi moraju da imaju nekoga ko će biti zadužen za njih i ko će ih paziti. Tamo mora postojati starešina ili delatnik koji preuzima ličnu odgovornost za njihov rad i obezbeđuje lični nadzor i smernice. Tek tada bi njihov rad mogao da urodi nekim plodom. Ako starešina ili delatnik napuste radno mesto i ne prisustvuju radu ili ne pitaju za njega, ti ljudi će se raspasti u neredu, a njihovo obavljanje dužnosti neće uroditi nikakvim plodom. Ipak, lažne starešine nemaju uvid u to. Oni sve vide kao braću i sestre, kao ljude koji su poslušni i pokorni, i zato imaju veliko poverenje u njih, dodeljuju im poslove i onda više ne obraćaju pažnju na njih – to je najbolji dokaz slepila očiju i uma lažnih starešina. Lažne starešine uopšte ne shvataju istinu, ne mogu jasno da sagledaju stvari i nesposobni su da otkriju bilo kakve probleme, ali misle da im ide sasvim dobro. O čemu razmišljaju tokom dana? Razmišljaju kako da se ponašaju kao funkcioneri i da uživaju u prednostima statusa. Lažne starešine, baš kao i nepromišljeni ljudi, nemaju nimalo obzira prema Božjim namerama. Oni ne obavljaju stvaran posao, ali čekaju da ih Božja kuća pohvali i unapredi. Oni stvarno ne znaju šta je sramota!

Lažne starešine su potpuno beskorisne u obavljanju svog posla i nema ničeg pohvalnog u vezi s njima. Oni ne uspevaju da dokuče načela koja se tiču šire slike, a kamoli ona koja se odnose na konkretan i detaljan rad. Na primer, neki ljudi imaju izražene stručne sposobnosti, ali izuzetno lošu ljudskost, dok drugi nemaju problema u pogledu ljudskosti, ali imaju loš kov i loše stručne sposobnosti. Kada je reč o tome kako te ljude treba koristiti i rasporediti na razuman način, lažne starešine još manje znaju o tim konkretnijim i detaljnim pitanjima. Dakle, kad god neko pita lažne starešine da li su pronašli nekoga ko je donekle dobrog kova, nekoga ko može da se gaji, oni kažu da još uvek nisu pronašli nikoga. Lažne starešine su vrlo slepe – kako bi ikoga mogle da pronađu? Ako ih pitaš kakva je neka od sestara, reći će da ona žudi za udobnošću tela; pitaj ih kakav je neki brat, i reći će ti da je često negativan; pitaj ih kakav je neko drugi, i oni će ti reći da ta osoba već dugo ne veruje u Boga i da nije utemeljena. U njihovim očima, niko nije dovoljno dobar. Oni samo vide mane, nedostatke i prestupe drugih ljudi; oni nisu u stanju da sagledaju da li se neko prilagođava načelima Božje kuće za unapređivanje i gajenje niti da li je dobar kandidat za unapređivanje i gajenje. Ne mogu da kažu ko je zaista pogodan za unapređivanje i gajenje, ali sa velikim elanom i brzinom unapređuju one koji ne ispunjavaju zahteve i načela Božje kuće. Oni unapređuju sve bogate žene, imućne muškarce i sinove i kćeri iz bogatih porodica koji pripadaju crkvi, kao i one koji su služili kao funkcioneri u svetu, one koji umeju jasno da se izražavaju i one koji znaju da podvaljuju i varaju – u svakom slučaju, unapređuju svakoga ko je poznat i ugledan u svetu i ko voli da bude u centru pažnje. Veruju da su ti ljudi jedini talentovani i ne primećuju niti unapređuju nijednu osobu koja zaista može da razume i da prihvati istinu. Lažnom starešini je teže da pronađe jednu zaista talentovanu osobu za Božju kuću, nego da odleti na Mesec. Na primer, recimo da su Božjoj kući trenutno potrebni talentovani pojedinci za rad na tekstu – postoji takva osoba u crkvi za koju je zadužen lažni starešina, ali taj lažni starešina ne predlaže ime te osobe. Kada lažnog starešinu pitaju zašto nije unapredio ili odgojio tog pojedinca, on kaže: „Ta osoba se dva puta upustila u blud dok je bila na fakultetu, ali to nije ponovila od kada je u braku. Nisam znao da li da je unapredim ili ne.” Kakva je to izjava? Može li lažni starešina da garantuje da se bogati i moćni ljudi koje unapređuje nikada nisu bavili bludom? Zar ti ljudi ne blude još više? Kako to da on to naprosto ne vidi? Duhovnost lažnih starešina je vrlo neistinita; prave se da znaju neka načela i pronalaze izgovore da opravdaju to što ne unapređuju one koje treba unaprediti i gajiti. U njihovim očima, svi su inferiorni u odnosu na njih. I šta bude na kraju? Da li su „elita” i „talentovani ljudi” koje su lažne starešine unapredile bili postojani? Ne kažemo da ti ljudi svakako nisu dobri ljudi. Ono što uglavnom razotkrivamo jeste da je načelo lažnih starešina u ophođenju prema ljudima da kao meru koriste ljudske pojmove, a ne istinu, i da je njihovo načelo za unapređivanje i gajenje ljudi da se pridržavaju svojih sopstvenih pojmova, zamisli i sklonosti, i jednog potpuno neverničkog gledišta, a ne da kao meru koriste merila koja Božja kuća zahteva. Zašto su lažne starešine u stanju da to učine? Zato što ne razumeju istinu niti Božje namere, u stanju su da unaprede one koji naprosto ne ispunjavaju zahteve Božje kuće, da se usredsrede na to da njih gaje i da im dozvole da obavljaju važne poslove u Božjoj kući. Takvo je delo koje obavljaju lažne starešine. Pogledajte lažne starešine oko sebe; zar oni ne rade tako i zar se ne odnose tako prema ljudima?

Postoji određeno gledište koje se često otkriva kod lažnih starešina: oni misle da su svi oni koji imaju znanje, status i oni koji su služili kao funkcioneri u spoljnom svetu talentovani ljudi i da takve ljude treba da gaji i koristi Božja kuća nakon što počnu da veruju u Boga. Oni zaista cene i obožavaju te ljude – čak ih tretiraju kao svoje rođake i članove porodice. Kada te ljude upoznaju sa drugima, često govore o tome kako su u spoljnom svetu bili gazde nekog preduzeća, ili šefovi neke državne službe, ili urednici nekih novina, ili neki direktori u odeljenju za javnu bezbednost, ili, pak, pričaju o tome koliko su bogati. Lažne starešine imaju posebno visoko mišljenje o takvim ljudima. Šta kažete, da li lažne starešine imaju kov? Zar njihova duhovnost nije lažna, a oni nevični da prozru stvari? Lažne starešine misle da, pošto su ti ljudi bili talentovani pojedinci u društvu, Božja kuća treba da ih gaji i da im da važnu ulogu kada dođu ovamo. Da li je to gledište tačno? Da li je to u skladu sa istina-načelima? Ako ti ljudi uopšte ne ljube istinu i lišeni su savesti i razuma, može li Božja kuća da ih gaji i da im poveri važnu ulogu? Ne zaslužuju da budu gajeni. Činjenica da su bili talentovani pojedinci među nevernicima ne znači da su talentovani ljudi u kući Božjoj, ali te lažne starešine vole da budu funkcioneri, a posebno obožavaju druge koji su bili funkcioneri. Kad god vide ljude koji su bili funkcioneri ili su imali status u spoljnom svetu, klanjaju im se do zemlje i pokorni su im kao što su robovi pokorni svom gospodaru; očajnički žele da ih nazovu majkom ili ocem, ili starijom sestrom ili starijim bratom, a takođe žele da te ljude unaprede u starešine ili delatnike u crkvi. Recite mi, da li su to ljudi koji streme ka istini? Da li to što imaju malo statusa i uživaju neki ugled u spoljašnjem svetu znači da su sposobni da služe kao starešine ili delatnici u Božjoj kući? Ako ne shvataju istinu i ispunjeni su nadmenim i uobraženim naravima, da li su dostojni da budu starešina ili delatnik u Božjoj kući? Da li je u skladu sa načelima unaprediti nekoga samo na osnovu njegovog statusa i ugleda, zanemarujući njegov karakter? Da li lažne starešine znaju kakve ljude Bog voli, kakve ljude On unapređuje i koristi? Radno uređenje Božje kuće uvek iznova naglašava da ljude treba unaprediti i gajiti u skladu sa tri merila: prvo merilo je da moraju da poseduju ljudskost, savest i razum; drugo je da moraju da budu ljudi koji vole istinu i koji su u stanju da je prihvate; i treće je da moraju biti dobrog kova u određenoj meri i da poseduju radnu sposobnost. Samo oni koji ispunjavaju ta tri merila mogu da budu unapređeni i gajeni, i odgovarajući su kandidati i za starešine i za delatnike. Posedovati samo kov i talenat nije dovoljno. Karakter je na prvom mestu, a na drugom je sposobnost da se prihvati istina – to su dva najvažnija merila. Ako se unapređuju zli ljudi koji ne ljube istinu, posledice će biti katastrofalne, tako da onima koji nemaju ljudskosti nikako nije dozvoljeno da budu unapređeni. Ali lažne starešine zanemaruju zahteve Božje kuće. Prilikom odabira i korišćenja ljudi, oni se uvek usredsređuju na to da li osoba ima društveni status, kakvi su joj poreklo i položaj, da li je stekla visok nivo obrazovanja i kakvog je ugleda u društvu – to su aspekti na koje se usredsređuju kada unapređuju i gaje ljude. Da li je to u skladu s načelima koje propisuje Božja kuća? Da li je to u skladu sa istinom Božjih reči? Ko su ljudi koji imaju status u društvu? Može se reći da su svi oni ljudi koji se na svaki način bore za vlast i status, i da pripadaju kategoriji Sotona. Kada bi oni imali moć u Božjoj kući, da li bi Božja kuća i dalje bila Božja crkva? Koji je cilj lažnih starešina u unapređivanju ljudi koji pripadaju kategoriji Sotona da oni postanu starešine? Da li je takvo postupanje u skladu s načelima Božje kuće za gajenje i korišćenje ljudi? Zar nije očigledno da je to uznemirujuće i da šteti radu crkve? Upravo neprincipijelno unapređivanje i gajenje ljudi od strane lažnih starešina izaziva najveći prekid i ometanje rada crkve, i način je odupiranja Bogu.

Lažne starešine imaju izuzetno loš kov i nemaju sposobnost da sagledaju istinu. Bez obzira na to koliko propovedi slušaju ili koliko Božjih reči čitaju, njihovo shvatanje i dalje nije čisto, niti shvataju istinu, i bez obzira na to koliko godina propovedaju doktrine, oni ne razumeju šta govore. Sve je to prosto razglabanje i nemoguće je uhvatiti ih ni za glavu ni za rep! Oni mogu da zapamte i da propovedaju malo doktrine, pa misle da imaju istina-stvarnost, ali ništa što rade nije povezano sa istinom – oni su arhetipski fariseji. Spolja se čini da često propovedaju ljudima i da govore stvari koje lepo zvuče, kao da shvataju istinu, ali je ono što rade potpuno suprotno istini i suprotstavlja joj se. Oni takođe tvrde da služe Bogu i da obavljaju crkveni posao, dok je u stvari sve što rade krajnje neprijateljski nastrojeno prema Bogu. Lažne starešine nikada ne unapređuju talentovane ljude koji su korisni u Božjoj kući, i zanemaruju i zatvaraju oči pred relativno poštenim ljudima koji zaista streme ka istini. Umesto toga, oni unapređuju i gaje laskavce, ljude koji su nepouzdani i varljivi i koji imaju ambicije i želje da preuzmu posao u crkvi. Rezultat svega toga je sledeći: kada su ti ljudi već neko vreme u poslu, u raznim stavkama crkvenog rada dolazi do zastoja i one praktično ulaze u stanje paralize. Tako se rad crkve uništava u rukama lažnih starešina. Zar takvi ljudi kao što su te lažne starešine nisu odvratni? Da li treba da budu otpušteni? Moraju da budu otpušteni! Svaki dan odlaganja utiče na rad crkve. Neke lažne starešine, iako znaju da nisu sposobni da dobro rade posao, nisu voljni da dobrovoljno podnesu ostavku i stalno žude za prednostima koje im status nudi, pa bi čak išli toliko daleko da naškode radu crkve. Da li ti ljudi imaju barem i trunku razuma? Lažne starešine nemaju sposobnost razumevanja, niti bilo kakav istinski talenat i stvarno znanje, nisu ljudi koji streme ka istini, a uz to žude za prednostima koje im status nudi – to su ljudi koji ne znaju za sramotu i nikako ne smeju da se unapređuju i gaje. Ako misliš da je tvoj kov veoma loš, i da nisi sposoban da razlikuješ dobro od zla, i da nisi sposoban da sagledaš istinu, onda šta god da radiš, ne prepuštaj se svojim ambicijama i željama, i ne razmišljaj o tome kako da težiš da postaneš neki funkcioner u crkvi – da postaneš crkveni starešina. Nije baš lako biti starešina. Ako nisi poštena osoba i ne ljubiš istinu, onda, čim postaneš starešina, postaćeš ili antihrist ili lažni starešina. I antihristi i lažne starešine ljudi su lišeni savesti i razuma, i ljudi su koji su sposobni da čine zlo i ometaju rad crkve. Dok za antihriste važi da su đavoli i Sotone, ni lažne starešine nisu dobri ljudi; u najmanju ruku, oni su drski i bestidni ljudi lišeni savesti i razuma. Ima li nečeg slavnog u tome što si lažni starešina i što si otpušten? To je sramota, mrlja, i u tome nema apsolutno ničeg slavnog. Ako rad u crkvi osećaš kao breme i želiš da se uključiš u njega, to je dobro; ali moraš da razmisliš o tome da li shvataš istinu, da li si u stanju da u zajedništvu razgovaraš o istini da bi razrešio pitanja, o tome da li si u stanju da se zaista pokoriš delu Božjem i da li si u stanju da pravilno obavljaš crkveni posao u skladu sa radnim aranžmanima. Ako ispunjavaš te kriterijume, možeš da se kandiduješ za starešinu ili delatnika. Ono što hoću da kažem jeste da, u najmanju ruku, ljudi moraju da poseduju svest o sebi. Prvo pogledaj da li si u stanju da razaznaješ ljude, da li možeš da shvatiš istinu i da radiš stvari u skladu s načelima. Ako ispunjavaš te uslove, podesan si za starešinu ili delatnika. Ako nisi sposoban samog sebe da proceniš, možeš da pitaš ljude oko sebe koji te znaju ili koji su ti bliski. Ako svi kažu da nemaš dovoljno kova da bi bio starešina i da je to što dobro obavljaš trenutni posao već dovoljno dobro, onda treba brzo da spoznaš sebe. Pošto si lošeg kova, ne troši sve svoje vreme želeći da budeš starešina – samo uradi ono što možeš, obavi svoju dužnost kako treba sa obe noge čvrsto na zemlji, tako da možeš da imaš unutrašnji mir. I to je dobro. A ako si sposoban da budeš starešina, ako zaista poseduješ takav kov i talenat, ako poseduješ radnu sposobnost i osećaš breme, onda si upravo ona vrsta ljudi sa talentom koja nedostaje Božjoj kući, i sigurno je da ćeš biti unapređen i gajen; ali u svemu postoji Božje vreme. Ta želja – želja da budeš unapređen – nije ambicija, već moraš da imaš kov i da ispuniš kriterijume da bi bio starešina. Ako si lošeg kova, ali i dalje provodiš sve svoje vreme želeći da budeš starešina, ili da preuzmeš neki važan zadatak, ili da budeš odgovoran za sveukupni posao, ili da uradiš nešto što ti omogućava da se istakneš, onda ti kažem: to je ambicija. Ambicija može da donese katastrofu, zato treba da budeš oprezan. Svi imaju želju da napreduju i svi su spremni da teže ka istini, što nije problem. Neki ljudi imaju kov, ispunjavaju kriterijume da budu starešine i u stanju su da teže ka istini, i to je dobro. Drugi nemaju kov, pa treba da se drže svoje dužnosti, da valjano obavljaju dužnost koja stoji pred njima i da je obavljaju po načelu i po zahtevima Božje kuće; za njih je to bolje, bezbednije, realnije.

Oni koji su izabrani da budu starešine i delatnici ili da budu unapređeni i gajeni, ne bi trebalo da se bave pustim željama, uz ovakav osećaj: „Braća i sestre su me izabrali među tolikim ljudima, Božja kuća me je unapredila, tako da zaista imam neki talenat, i bolji sam od običnih ljudi; pravo zlato će na kraju uvek zasijati.” Da li je dobro tako razmišljati? Zar to nije otkrivenje iskvarene naravi? (Jeste.) Biti unapređen i gajen je dobra stvar i dobra prilika, ali, da li možeš ili ne možeš dobro da hodaš tim putem zavisi od toga kako pristupaš toj prilici i da li možeš da je ceniš. Bog ti je pružio tu priliku, ali to ne znači da si zaista bolji od bilo koga drugog; možda je tvoj kov malo bolji od drugih ili imaš neke talente, ali je teško reći kakav je tvoj život-ulazak i da li poseduješ istina-stvarnost – jer su svačije iskvarene naravi iste, a i ti pripadaš iskvarenoj ljudskoj rasi. Ako to možeš da shvatiš, bićeš u stanju da pravilno pristupiš svom unapređenju i gajenju u Božjoj kući. Ne treba sebe da smatraš talentovanom osobom, niti treba da misliš da poseduješ istina-stvarnost. Radi se samo o tome da imaš malo kova i da možeš da težiš ka istini, tako da ti je omogućeno da se obučavaš. Ovo je probni rad i još nije sigurno da li si zaista neko ko stremi ka istini, ni da li si dostojan da budeš gajen. Teško je reći da li ćeš moći da ostaneš postojan nakon što si isproban tokom ovog perioda. Može se desiti da te zadrže i da nastave da te gaje, a možda se desi da budeš i uklonjen – sve zavisi od toga koliko se potrudiš. To je suština unapređivanja ljudi u starešine i delatnike, i ti to treba da shvatiš. Besmisleno je da ti sam misliš da si talentovana osoba. Ako te Božja kuća ne unapredi i ne gaji, onda si ništa. Ako ne stremiš ka istini i ne želiš da te Božja kuća koristi, onda ne možeš ništa da postigneš. Ako onda kažeš: „Božja kuća me ne koristi, vratiću se u društvo”, onda se vrati u društvo i isprobaj to, vidi ko te unapređuje i vidi šta si u stanju da postigneš. Ovim hoću da kažem da morate da imate ispravno razumevanje i pristup svom unapređenju i gajenju u Božjoj kući. Oni koji su lošeg ili osrednjeg kova i koji ne mogu da ispune merilo potrebno za unapređivanje i gajenje u Božjoj kući, treba samo da poslušno i nepokolebljivo obave svoju dužnost. Sve dok svoju dužnost obavljaju svim srcem i umom, Bog se neće nepravedno ophoditi prema njima. Stoga, ne otimajte se oko pitanja unapređenja i gajenja, ali ih nemojte ni odbijati; samo pustite da sve ide svojim prirodnim tokom. U jednom smislu, morate da se pokoravate uređenju Božje kuće, a u drugom morate da imate srce koje je pokorno Bogu – to je pravi put. Da li je to jednostavno? (Jeste.) Ima li neke koristi od toga što je neka osoba lošeg kova starešina? Na kraju krajeva, kada budu nazvani lažnim starešinom i eliminisani, kako će se osećati zbog toga? Da li će to biti ono što su želeli? (Neće.) Nad glavom će im visiti titula „lažnog starešine”, a gde god da odu, ljudi će reći da je ta osoba nekada bila lažni starešina. Da li je to dobro ili loše? To nije dobro i nije nešto čime bi se proslavili. Ljudi moraju da imaju ispravno shvatanje i stav prema unapređenju i gajenju; po tim pitanjima, oni moraju da traže istinu, a ne da slede sopstvenu volju, ili da imaju ambicije i želje. Ako osećaš da si dobrog kova, ali te Božja kuća nikada nije unapredila, niti planira da te gaji, onda nemoj da se nerviraš, niti da se žališ, samo se usredsredi na stremljenje ka istini i na težnju da ideš napred. Kada stekneš određeni rast i budeš u stanju da obaviš stvaran posao, Božji izabrani narod će te spontano izabrati da budeš starešina. A ako osećaš da si lošeg kova, i da nemaš nikakve šanse da budeš unapređen ili gajen, i da je nemoguće da se tvoje ambicije ostvare, zar to nije dobro? To će te zaštititi! Pošto si lošeg kova, ako naiđeš na grupu slepih smetenjaka koji te izaberu za svog starešinu, zar se nećeš naći u nebranom grožđu? Ti nisi u stanju da obaviš bilo kakav posao, a tvoje oči i um su slepi. Sve što radiš je prekidanje; svaki tvoj potez je zlodelo. Bilo bi ti bolje da dobro obavljaš svoju trenutnu dužnost; bar se nećeš osramotiti, i to je bolje nego da budeš lažni starešina i meta zakulisnih kritika. Ti kao čovek treba da znaš svoju meru, moraš da imaš malo svesti o sebi; ako to učiniš, moći ćeš da izbegneš pogrešan put i ozbiljne greške.

Da li želite da budete lažni starešina ili jedan običan sledbenik? (Običan sledbenik.) Ako te braća i sestre izaberu, pokušaj; možda te oni vide bolje nego što ti osećaš sebe. Ako braća i sestre misle da možeš, treba da daš sve od sebe. Ako zaista daješ sve od sebe, ali i dalje nisi uspešan u svom poslu, i srce ti gori od uzbuđenja, tako da ne možeš ni da jedeš ni da spavaš zbog toga, i naprosto ne znaš kako da to valjano uradiš, onda prestani da budeš starešina ili delatnik – to je preteško za tebe. Ako ne odustaneš, verovatno ćeš postati lažni starešina, tako da bi trebalo da bez odlaganja napišeš ostavku u kojoj stoji: „Pošto sam lošeg kova i nesposoban da dobro radim posao, ako nastavim da budem starešina, uskoro ću sigurno postati lažni starešina, pa zato želim da podnesem ostavku i dobrovoljno se odreknem položaja.” To je najmudriji pravac delovanja i najprikladnija stvar koju treba da uradiš! To je razumno i bolje nego da držiš položaj i da budeš lažni starešina. Ako si uveren da si lošeg kova i nesposoban da budeš starešina, ali ne možeš da podneseš da se odrekneš statusa, tada govoriš sebi: „Zašto ne uspevam ovo da uradim? Ko može da mi pomogne? Kako bi bilo sjajno da zadržim svoj status starešine, a da neko drugi osmišljava sve planove i strategije za mene! Trenutno ne postoji niko pogodan da zauzme moje mesto, tako da mogu da nastavim da budem starešina i da svakog dana na poslu uživam u tome; čak i ako ne mogu da obavljam posao, i dalje sam starešina, a biti starešina je bolje nego biti običan brat ili sestra. Ako me Božja kuća ne otpusti i ako me braća i sestre ne uklone, onda neću podneti ostavku.” Da li je to dolično? (Nije.) Zašto nije dolično? (To je nerazumno; ako sam nesposoban da dobro radim posao, a ipak ne podnesem ostavku, to će samo usporavati rad crkve.) Takvi postupci samo usporavaju rad crkve – nanose štetu drugima, a i tebe povređuju. Da li znaš šta znači biti starešina? To znači da si u neposrednoj vezi sa ulaskom mnogih ljudi u život, a tvoje starešinstvo je u neposrednoj vezi sa načinom na koji oni hodaju putem koji je pred njima. Ako ih dobro vodiš i uputiš na pravi put, oni će moći da kroče na pravi put. Ako ih loše vodiš i vodiš ih u jarak, i oni postanu fariseji kao i ti, onda je tvoj greh veliki! I nakon što počiniš taj veliki greh, da li će to biti kraj? Bog će to pribeležiti! Dobro znaš da je tvoj kov loš, da si lažni starešina i nesposoban da dobro obaviš posao, ali ne priznaješ svoje greške i ne podnosiš ostavku, već se drsko držiš svog položaja i ne predaješ ga nikome. To je greh i Bog će to imati u vidu. A da li će to što On ima u vidu biti dobro ili loše za tebe u budućnosti? Bićeš u nevolji! Iskreno ću ti reći istinu: Bog vodi računa o takvim stvarima za svaku osobu i svaka stavka je jasno zabeležena. Ako bi se nešto tako ozbiljno dogodilo na tvom putu ka spasenju, to bi imalo ogroman uticaj na tebe! Šta god da radiš, ne idi tim putem, i ne budi takav.

Kratko smo u zajedništvu razgovarali o nekim praktičnim postupcima i ispoljenjima lažnih starešina u vezi sa unapređivanjem i negovanjem raznih vrsta talentovanih ljudi. Ukratko, tip osobe koja je lažni starešina ne radi stvarni posao i nije u stanju da radi stvarni posao. Lošeg je kova, oči i um su joj slepi, nesposobna je da otkrije probleme, ne može da prozre razne vrste ljudi, stoga nije u stanju da preuzme važan posao unapređivanja i oplemenjivanja raznih tipova talentovanih ljudi. Dakle, takva osoba nema načina da dobro obavlja crkveni posao i izazvaće mnogo poteškoća za Božji izabrani narod u njihovom život-ulasku. Uzimajući u obzir ove faktore, jasno je da lažne starešine nisu sposobne da budu crkvene starešine. Ima i drugih lažnih starešina koji ne rade nikakav određeni crkveni posao i ne komuniciraju sa nadzornicima specifičnih poslova, pa ne znaju koji su talentovani pojedinci sposobni za koji posao, niti kome odgovara koji posao, niti da li je njihov rad u skladu sa načelima. Zbog toga nisu u mogućnosti da unapređuju niti da oplemenjuju talentovane ljude. Kako bi onda takvi ljudi mogli dobro da obavljaju crkveni posao? Glavni razlog zašto lažne starešine ne mogu da obavljaju stvarni posao je taj što su lošeg kova; što nemaju uvid ni u šta i ne znaju šta je pravi posao. To dovodi do čestih stanja stagnacije ili paralize u radu crkve. Sve je to direktno povezano sa tim što lažne starešine ne mogu da rade stvarni posao. Poslednjih nekoliko godina, kuća Božja je stalno naglašavala da zli ljudi i bezvernici moraju biti očišćeni, a lažne starešine i lažni delatnici otpušteni. Zašto se razni zli ljudi i bezvernici moraju očistiti? Zato što nakon više godina vere u Boga, ti ljudi i dalje uopšte ne prihvataju istinu i dostigli su tačku na kojoj za njih nema nade za spasenje. I zašto moraju da se otpuste sve lažne starešine i svi lažni delatnici? Zato što ne rade stvarni posao i nikada ne unapređuju niti oplemenjuju one koji streme ka istini; umesto toga, oni se samo bave besmislenim aktivnostima. To dovodi do toga da rad crkve upadne u haos i paralizu, dok postojeći problemi čekaju, nerešeni, a takođe usporava život-ulazak Božjih izabranika. Kada bi se sve ove lažne starešine i svi lažni delatnici otpustili i kada bi se očistili svi ti zli ljudi i bezvernici koji ometaju crkvu, rad crkve bi prirodno počeo da nesmetano teče, život crkve bi prirodno postao mnogo bolji, a Božji izabranici bi mogli normalno da jedu i piju reči Božje i vrše svoje dužnosti, kao i da zakorače na pravi put vere u Boga. To je ono što bi Bog želeo da vidi.

27. februar 2021. godine