Peta stavka: Sve vreme budite upoznati i u toku sa stanjem i napretkom svake poslovne stavke i budite spremni da blagovremeno rešavate probleme, ispravljate odstupanja i otklanjate propuste u radu kako bi se on odvijao nesmetano.

Današnji razgovor u zajedništvu o petoj odgovornosti starešina i delatnika: Sve vreme budite upoznati i u toku sa stanjem i napretkom svake poslovne stavke i budite spremni da blagovremeno rešavate probleme, ispravljate odstupanja i otklanjate propuste u radu kako bi se on odvijao nesmetano. Fokusiraćemo se na tu odgovornost da bi detaljno analizirali razna ispoljavanja lažnih starešina, da vidimo da li lažne starešine u tom radu ispunjavaju svoje odgovornosti i da li se čvrsto drže svojih dužnosti i dobro obavljaju posao.

Lažne starešine se prepuštaju udobnostima i ne stvaraju duboke veze sa običnim vernicima kako bi razumeli crkveni rad

Peta odgovornost starešina i delatnika najpre spominje „sve vreme budite upoznati i u toku sa stanjem i napretkom svake poslovne stavke”. Na šta se odnosi izraz „stanje svake poslovne stavke”? Odnosi se na to kakvo je trenutno stanje određene poslovne stavke. Šta starešine i delatnici ovde treba da razumeju? Na primer: koje konkretne zadatke osoblje obavlja, kojim aktivnostima su zauzeti, da li su te aktivnosti neophodne, da li su to ključni i važni zadaci, koliko je to osoblje efikasno, da li rad nesmetano napreduje, da li broj osoblja odgovara obimu posla, da li je svima dato dovoljno zadataka, da li ima slučajeva kada je broj osoblja preveliki za određeni zadatak – kada ima previše osoblja a premalo posla, pa je većina ljudi dokona – ili slučajeva kada je obim posla preveliki, osoblja premalo, a nadzornik ne uspeva delotvorno da rukovodi, pa to dovede do niske radne efikasnosti i sporog napretka. Sve su to situacije koje starešine i delatnici treba da razumeju. Pored toga, stvari koje starešine i delatnici takođe treba da razumeju kod obavljanja svake poslovne stavke, jesu – da li neko ometa ili sabotira, da li neko sputava ili podriva napredak, da li dolazi do mešanja u posao ili nemara. A kako da steknu razumevanje o tim pitanjima? Neke starešine će možda povremeno pozvati telefonom da pitaju: „Društvo, jeste trenutno zauzeti?” Kada čuju drugu stranu kako kaže da su vrlo zauzeti, starešina će možda odgovoriti: „Dobro je, lakše mi je sad kada znam da ste zauzeti.” Šta mislite o takvom načinu rada? Šta mislite o tom pitanju? Da li je to ključno, neophodno pitanje koje mora da se postavi? To je karakteristika rada lažnih starešina – oni samo otaljavaju. Zadovoljavaju se time da obave malo površnog posla da bi sebi olakšali savest, ali se ne fokusiraju na obavljanje stvarnog posla, a još manje se obraćaju običnim vernicima, svakom timu, da bi razumeli trenutno stanje posla. Na primer, da li su kadrovska uređenja prikladna, kako se posao obavlja, da li su se javili neki problemi – lažne starešine se ne raspituju o tim stvarnim pitanjima, već nalaze neko mesto gde mogu neprimetno da jedu, piju i uživaju i gde nisu izloženi surovom vetru ili suncu. Samo šalju dopise ili se povremeno preko nekog raspituju, misleći da to znači da obavljaju svoj posao. Štaviše, braća i sestre ih ponekad ne vide po deset-petnaest dana. Kada braću i sestre pitaju: „Čime se bavi vaš starešina? Da li obavlja konkretan posao? Da li vas usmerava i da li rešava probleme?” oni odgovaraju: „Ništa mi ne spominji, već mesec dana nismo videli našeg starešinu. Od prošlog skupa koji je za nas održao nije više navraćao, tako da sad imamo mnogo problema, a nema nikog da nam pomogne da ih rešimo. Nema drugog načina; nadzornik naše grupe i naša braća i sestre moraju da se okupe da se mole i traže načela, da diskutuju i zajedno sarađuju u radu. Starešina ovde nije efikasan; mi smo sada bez starešine.” Koliko dobro taj starešina obavlja svoj posao? Višnji tog starešinu pita: „Da li si dobio neke nove scenarije otkad je završen prethodni film? Šta sada snimaš? Kako napreduje posao?” A starešina odgovara: „Ne znam. Posle prošlog filma, održao sam sa njima jedan skup, posle kojeg su svi bili puni energije, nisu bili negativni i nisu imali nikakve poteškoće. Od tad se nismo sastajali. Ako želiš da znaš kakva je trenutno situacija, mogu da pozovem i da ti se raspitam.” „Zašto nisi ranije zvao da bi razumeo situaciju?” „Zato što sam bio prezauzet, išao sam svuda na skupove. Oni još nisu došli na red. Razumeću situaciju tek kada se sledeći put sastanem sa njima.” To je njegov stav prema crkvenom radu. Višnji onda kaže: „Nisi upoznat sa trenutnom situacijom ni sa problemima koji postoje u radu na produkciji filmova, a šta je sa napretkom rada na jevanđelju? U kojoj se zemlji rad na jevanđelju najbolje i najidealnije proširio? U kojoj su zemlji ljudi relativno dobrog kova i brzo shvataju stvari? Koja zemlja ima bolji crkveni život?” „Jao, ja sam se fokusirao samo na skupove, zaboravio sam da pitam o tim stvarima.” „Koliko je, onda, osoba u timu za jevanđelje u stanju da svedoči? Koliko se ljudi uzgaja za svedočenje? Ko je odgovoran i ko prati crkveni rad i crkveni život u kojoj zemlji? Ko zaliva i čuva kao pastir? Jesu li novi pripadnici crkve iz raznih zemalja počeli da žive crkvenim životom? Jesu li njihove predstave i uobrazilja u potpunosti razrešene? Koliko se ljudi ukorenilo u istinitom putu, pa ih religiozni ljudi više ne navode na stranputicu? Koliko je njih, posle godinu-dve verovanja u Boga, u stanju da obavlja svoje dužnosti? Da li razumeš te stvari i da li si ih dokučio? Kada se u poslu jave problemi, ko može da ih reši? Da li znaš koja grupa ili koji pojedinci u timu za jevanđelje preuzimaju odgovornost za svoj posao i zaista ostvaruju rezultate?” „Ne znam. Ako želiš da znaš, mogu da ti se raspitam. Ako ne žuriš, pitaću kad budem imao vremena; još uvek sam zauzet!” Je li taj starešina obavio ikakav konkretan posao? (Nije.) On na sve odgovara sa „ne znam”; postavlja pitanja o stvarima samo u trenutku kad njega ispituju, pa čime je onda zauzet? Ma kojem timu otišao na skup ili da proveri posao, ne uspeva da prepozna probleme u radu i ne zna kako da ih reši. Ako nije u stanju da odmah pronikne u stanja i karakter raznih ljudi, zar ne treba onda barem da isprati, razume i dokuči koji problemi postoje u radu, koji se posao trenutno obavlja i do koje je faze uznapredovao? No, lažne starešine ne mogu čak ni to; zar nisu slepi? Čak i kada odu kod raznih timova u crkvi da isprate i provere njihov rad, oni uopšte ne shvataju stvarnu situaciju, nisu u stanju da prepoznaju ključne probleme, a ako neke probleme i uoče, nisu u stanju da ih reše.

Bio je jedan tim za filmsku produkciju koji se spremao da snimi veoma zahtevan film u žanru u kojem se nikada do tada nije okušao. Da li su članovi tima bili sposobni da se prihvate tog scenarija, da li su režiser i čitava snimateljska ekipa bili u stanju da obave taj posao – to njihov starešina nije znao. Rekao je samo: „Prihvatili ste se novog scenarija. Pa snimajte onda. Ja ću vam pružiti podršku i pratiću vaš rad. Dajte sve od sebe, a kada se pojave teškoće, molite se Bogu i rešite ih u skladu sa Božjim rečima.” Zatim je otišao. Taj starešina nije bio u stanju da vidi ni da prepozna nikakve postojeće teškoće; može li se na taj način dobro obaviti posao? Pošto je tim za filmsku produkciju dobio scenario, režiser i članovi tima često su analizirali radnju i raspravljali o kostimima i kadriranju, ali nisu imali pojma kako se snima film; nisu bili u stanju da zvanično počnu sa produkcijom. Zar to nije trenutno stanje? Zar to nisu postojeći problemi? Zar to nisu problemi koje bi starešina trebalo da reši? Starešina je svaki dan provodio na skupovima, ni nakon mnogo dana provedenih na skupovima nikakvi stvarni problemi nisu rešeni, a snimanje filma i dalje nije moglo normalno da se nastavi. Je li taj starešina ostvario ikakav rezultat? (Nije.) On je samo izvikivao slogane da podigne moral: „Ne možemo da besposličimo, ne možemo samo da živimo na račun Božje kuće!” Čak je ljudima držao i pridike: „Vi ljudi nemate savest kad tako bez ikakvog osećaja živite na račun Božje kuće – zar vas nije stid?” Pošto je to rekao, svako je pomalo osetio prekor svoje savesti: „Da, posao tako sporo napreduje, a mi ipak ovako dobijamo svoja tri obroka na dan – zar to nije život na tuđ račun? Stvarno nismo obavili nikakav posao. Ko će onda rešiti te probleme koji se javljaju u poslu? Mi ne umemo da ih rešimo, pa pitamo starešinu, ali on nam samo kaže da se predano molimo, da čitamo Božje reči i da skladno sarađujemo, a ne razgovara sa nama u zajedništvu o tome kako te probleme treba rešiti.” Starešina je svakog dana držao skupove na tom mestu, ali ti problemi naprosto nisu mogli da se reše. S vremenom se vera nekih ljudi ohladila, a njihovo stanje je postalo malodušno jer nisu videli kako će dalje i nisu znali kako da nastave sa snimanjem. Položili su svoju poslednju nadu u starešinu, nadali su se da će on moći da reši neke stvarne probleme, ali avaj, taj starešina je bio praktično slep, niti je učio o toj profesiji niti je u zajedništvu razgovarao, diskutovao ili tragao sa onima koji se u nju razumeju. Često bi u rukama držao knjigu Božjih reči, pa bi govorio: „Ja čitam Božje reči radi duhovne posvećenosti. Snabdevam se istinom. Neka me niko ne ometa, zauzet sam!” Na kraju se nagomilavalo sve više problema, što je dovelo do toga da rad bude napola paralizovan, a lažni starešina je i dalje mislio da odlično obavlja posao. Zašto je to tako? Pošto je lažni starešina održavao skupove, raspitivao se o stanju posla, identifikovao probleme, delio Božje reči, ukazivao na stanja ljudi, pa su se svi poredili i pronalazili u tim stanjima i odlučili da dobro obave svoju dužnost, on je verovao da je time njegova odgovornost starešine ispunjena i da je učinio sve što se od njega moglo očekivati – ako određeni zadaci vezani za profesionalne aspekte nisu mogli dobro da se obave, to nije bio njegov problem. Kakav je to starešina? Crkveni rad je pao u polu-paralizovano stanje, a on ipak nije bio baš nimalo zabrinut ni potresen. Da se Višnji nije raspitivao i da ga nije požurivao, on bi samo nastavio da odugovlači, nikada ne bi pomenuo šta se dešava sa njegovim podređenima i ne bi rešavao nikakve probleme. Je li takav starešina ispunio svoje starešinske odgovornosti? (Nije.) Pa o čemu je onda po čitav dan govorio na skupovima? Zaludno je blebetao, samo je propovedao doktrine i izvikivao slogane. Taj starešina nije rešavao stvarne probleme u radu, nije rešavao nemarna i negativna stanja ljudi i nije znao kako da reši probleme u njihovom radu u skladu sa istina-načelima. Čitav projekat je usled toga obustavljen i dugo se nije video nikakav napredak. A starešina ipak nije bio nimalo zabrinut. Zar to nije ispoljavanje lažnih starešina koje ne obavljaju stvaran posao? Koja je suština tog ispoljavanja lažnih starešina? Zar to nije ozbiljno zanemarivanje dužnosti? Ozbiljno zanemaruju svoj posao, ne ispunjavaju svoje dužnosti – lažne starešine upravo to rade. Ostaju na tom mestu samo da bi otaljali, a ne rešavaju stvarne probleme. Ostaju na tom mestu samo da bi ljude zavarali; pošto ne obavljaju nikakav stvaran posao, čak i da tamo ostanu sve vreme, to ne bi dovelo ni do kakvog rezultata. U radu i u profesionalnim aspektima javljaju se razni problemi, lažni starešina neke od njih može da reši, ali to ne čini – to je već ozbiljno zanemarivanje dužnosti. Štaviše, slep je kod očiju, a slep je i mentalno: kada, tu i tamo, i otkrije problem, nije u stanju da pronikne u njegovu suštinu. Ne ume da ga reši, ali se pretvara da je u stanju da se njime pozabavi, pa jedva nekako izdržava, a ipak izričito odbija da razgovara u zajedništvu ili da se posavetuje sa onima koji istinu razumeju; pored toga ne prijavljuje problem Višnjem, niti od Višnjeg traži savet. Zašto je to tako? Da li se boji da će biti orezan? Da li se boji da će Višnji saznati istinu o njemu i da će ga smeniti? Zar to ne znači da se on fokusira na status, a ni najmanje se ne zalaže za rad Božje kuće? Sa takvim načinom razmišljanja, kako bi čovek mogao dobro da obavlja svoju dužnost?

Bez obzira na to koji važan posao starešina ili delatnik obavlja i kakva je priroda tog posla, njihov glavni prioritet je da u potpunosti shvati i dokuči kako posao napreduje. Oni lično moraju da budu prisutni da bi pratili kako se stvari odvijaju, da bi postavljali pitanja i dobili informacije iz prve ruke. Ne smeju da se oslanjaju samo na glasine ili slušati izveštaje drugih ljudi. Naprotiv, moraju svojim očima da nadgledaju situaciju sa osobljem, kako posao napreduje i da shvate koje sve poteškoće postoje, da li postoji neka oblast koja je u suprotnosti sa zahtevima Višnjeg, da li se krše načela, da li postoje ometanja ili prekidanja, da li nedostaje neophodna oprema ili odgovarajući materijali za profesionalni rad – moraju da nadziru sve to. Bez obzira na to koliko izveštaja čuli ili koliko informacija sakupili putem glasina, ništa od toga ne može da bude važnije od njihovog ličnog prisustva; mnogo je preciznije i pouzdanije kada stvari vide svojim očima. Kada se upoznaju sa svim aspektima situacije, imaće jasnu sliku o tome šta se dešava. Pogotovo moraju da imaju jasan i tačan uvid u to ko je dobrog kova i koga vredi usavršavati, jer samo im to omogućava da na odgovarajući način usavršavaju i koriste ljude, što je ključno da bi starešine i delatnici dobro obavljali svoj posao. Starešine i delatnici treba da imaju put i načela prema kojima usavršavaju i obučavaju ljude dobrog kova. Pored toga, treba da umeju da dokuče i razumeju različite vrste problema i poteškoća koje postoje u radu crkve i treba da znaju kako da ih razreše. Takođe, treba da imaju sopstvene ideje i predloge o tome kako posao treba da napreduje ili da vide njegov uspeh u budućnosti. Biće mnogo lakše obaviti posao ako su u stanju da i u pola noći, bez ikakvih sumnji i nedoumica, jasno govore o takvim stvarima. Radeći na takav način, starešina ispunjava svoje dužnosti, zar ne? Oni moraju da budu dobro upoznati sa tim kako da razreše gore pomenute probleme u radu i često moraju da promišljaju o tim stvarima. Kada naiđu na poteškoće, tragajući za istinom, oni treba da razgovaraju u zajedništvu i sa svima prodiskutuju o tim stvarima kako bi rešili probleme. Ako obavljaju konkretan posao, stojeći s obe noge čvrsto na zemlji, neće biti poteškoća koje ne mogu da se razreše. Umeju li lažne starešine to da urade? (Ne umeju.) Lažne starešine znaju samo da se pretvaraju i da ljude varaju, da se ponašaju kao da razumeju stvari koje ne razumeju, a nesposobni su da reše bilo kakve stvarne probleme i bave se samo beskorisnim stvarima. Kada ih pitaju čime su to zauzeti, kažu: „U našem stambenom prostoru je falilo nekoliko jastučića, a timu za filmsku produkciju je nedostajalo parče tkanine za kostime, tako da sam otišao to da kupim. Drugom prilikom je kuhinji ponestalo sastojaka, a kuvar nije mogao da ode u kupovinu, tako da sam morao ja, a usput sam pokupio i par vreća brašna. Sve to sam morao da uradim sâm.” Stvarno je bio baš zauzet. Zar on ne zanemaruje vlastite zadatke? Nije ga briga i ne nosi nikakav teret kada je reč o poslu koji spada u delokrug njegovih odgovornosti starešine, već se samo trudi da se provuče. Dovoljno je ozbiljan problem to što je on veoma slabog kova i što je slep kod očiju, a i mentalno, ali on pored toga ne nosi nikakav teret i prepušta se udobnostima, pa često provodi po nekoliko dana na nekom prijatnom mestu. Kada neko ima problem, pa potraži tog starešinu da bi našao rešenje, njega nigde nema i niko ne zna šta on uopšte smera. On sâm upravlja svojim vremenom. Ove nedelje jednog jutra održava skup za jedan tim, poslepodne se odmara, a onda uveče okuplja ljude zadužene za opšte poslove da bi razgovarao o stvarima. Naredne nedelje održava skup za ljude zadužene za spoljne poslove, pa ih ležerno pita: „Ima li nekih teškoća? Jeste li čitali Božju reč u poslednje vreme? Jeste li bili sputani ili ometani u kontaktu sa nevernicima?” Pa kada postavi tih par pitanja, stvar je za njega gotova. Za tren oka prođe mesec dana. Kakav je posao on obavio? Iako je redom održavao skupove za svaki tim, on nije znao ništa o stanju rada nijednog tima, nije o tome ništa naučio, niti se o tome raspitao, a kamoli priključio svakom od timova u radu ili usmeravao njihov rad. Nije učestvovao u radu, nije ga ispratio i nije dao uputstva u vezi sa njim, ali nekoliko stvari je obavio tačno na vreme: jeo je na vreme, spavao je na vreme i održavao je skupove na vreme. Život mu je vrlo uredan, dobro se brine o sebi, ali mu uspešnost u radu nije na nivou.

Neke starešine uopšte ne ispunjavaju odgovornosti starešina i delatnika, ne obavljaju suštinski crkveni rad, već se umesto toga fokusiraju isključivo na neke beznačajne opšte poslove. Specijalizuju se za upravljanje kuhinjom, pa stalno pitaju: „Šta danas jedemo? Imamo li jaja? Koliko je mesa ostalo? Ako nam je nestalo, idem da kupim.” Smatraju rad u kuhinji izuzetno važnim, pa bez ikakvog razloga zalutaju u kuhinju, uvek razmišljaju o tome kako da pojedu više ribe, više mesa, da više uživaju, pa jedu hranu bez ikakve zadrške. Dok su ljudi u svakom timu zauzeti poslom i fokusiraju se na to da dobro obave svoje dužnosti, te starešine misle samo o tome kako da se dobro najedu i žive prilično udobnim životom. Otkad su postali starešine, ne samo da se ne brinu o crkvenom radu i izbegavaju svaki teži trud, već su se pobrinuli i za to da ostanu punašni i rumeni u licu. Šta oni to svaki dan rade? Zauzeti su nekakvim opštim poslovima, nekakvim trivijalnim stvarima, a nisu dobro obavili nikakav stvaran posao, niti su rešili ikakve stvarne probleme. No, ipak se u srcu nimalo ne kaju. Sve lažne starešine ne obavljaju ključni crkveni rad i ne rešavaju nikakve stvarne probleme. Od trenutka kada su postali starešine, misle: „Treba samo da nađem par ljudi da obave konkretan posao, pa neću ja morati da ga obavim sâm.” Smatraju da, kada jednom postave nadzornike za svaku poslovnu stavku, oni sami ne moraju više ništa da rade. Veruju da to znači obavljati posao starešine, te da onda imaju pravo i da uživaju u prednostima svog statusa. Ne učestvuju ni u kakvom stvarnom radu, ne prate posao i ne daju smernice, ne ispituju niti istražuju da bi rešili probleme. Da li oni ispunjavaju odgovornosti jednog starešine? Može li se crkveni rad dobro obavljati na taj način? Kada ih Višnji pita kako posao napreduje, kažu: „Sav crkveni rad se normalno odvija. Za svaku poslovnu stavku postoji nadzornik koji se njome bavi.” Ako ih, zatim, Višnji pita da li u radu ima nekih problema, odgovaraju: „Ne znam. Verovatno nema nikakvih problema.” Takav je stav lažnog starešine prema svom poslu. On je, kao starešina, potpuno neodgovoran prema poslu koji mu je dodeljen; sve delegira drugima, ne prati kako se posao odvija, ne raspituje se i ne pomaže sa rešavanjem problema sa svoje strane – samo sedi kao nekakav zahtevan nadzornik koji sam ne voli da prlja ruke. Zar on time ne zanemaruje svoju dužnost? Zar se ne ponaša kao funkcioner? Ne obavlja nikakav konkretan posao, ne prati rad, ne rešava stvarne probleme – zar taj starešina ne služi samo za ukras? Zar on nije lažni starešina? To je oličenje lažnog starešine. Jedini posao koji lažni starešina obavlja je da priča u prazno i izdaje naređenja, ali on sâm ne učestvuje stvarno u radu niti ga prati, ne pronalazi probleme u radu niti ih prepoznaje. Čak i kada su problemi prepoznati, on ih ne rešava. Samo se ponaša kao nekakav zahtevan nadzornik koji sam ne voli da prlja ruke, misleći da to znači obavljati posao. A ipak, činjenica da na ovaj način predvodi uopšte ne narušava njegov duševni mir; on svakodnevno živi udobno i sve vreme je veseo. Kako može i dalje da ima osmeh na licu? Otkrio sam jednu činjenicu: takvi ljudi su potpuno bestidni. Ne obavljaju nikakav stvaran posao kao starešine, već samo postave nekoliko ljudi da izvršavaju zadatke, pa smatraju da je posao obavljen. Nikada ih ne vidiš na radnom mestu; nemaju pojma o napretku ni o rezultatima crkvenog rada, a ipak i dalje misle da su kao starešine kompetentni i da zadovoljavaju očekivanja. To je oličenje lažnog starešine, koji ne obavlja baš nikakav stvaran posao. Lažne starešine ne nose nikakav teret crkvenog rada, ne brinu i ne strepe bez obzira na količinu problema koja se javlja; zadovoljni su time da samo obavljaju neke zadatke opšte prirode, pa misle da su time obavili stvaran posao. Ma kako ih Višnji razotkrio, oni se u sebi ne osećaju loše, niti sebe vide u tom razotkrivanju; uopšte ne promišljaju o sebi, niti se zbog nečega kaju. Zar takvi ljudi nisu lišeni savesti i razuma? Može li neko ko istinski ima savest i razum na taj način da se odnosi prema crkvenom radu? Sasvim sigurno ne može.

Generalno, kada ljudi sa bar malo savesti i razuma čuju razotkrivanje raznih ispoljavanja lažnih starešina, pa sebe uporede sa tim opisima, oni će biti u stanju da u manjoj ili većoj meri vide da u tim opisima ima i ponečeg njihovog. Pocrveneće u licu, unervoziće se, u srcu će im biti nelagodno, osećaće da su nešto dužni Bogu i potajno će odlučiti: „Ranije sam se prepuštao telesnim udobnostima, nisam dobro radio svoj posao, nisam ispunjavao svoje odgovornosti, nisam obavljao stvaran posao, kada bi me nešto upitali nisam znao odgovore, uvek sam želeo da zabušavam i uvek sam se pretvarao, bojeći se da ću, kada drugi vide šta se sa mnom stvarno dešava, izgubiti ugled i status i da neću moći da se održim na položaju starešine na koji sam postavljen. Tek sada vidim da je takvo ponašanje sramno i da ne sme da se nastavi. Moram malo ozbiljnije da pređem na dela i da uložim trud. Ako nastavim loše da radim, to će biti neoprostivo – moja savest bi me okrivila!” Takve lažne starešine još uvek poseduju nešto ljudskosti i savesti; ako ništa drugo, savest im je budna. Kada Me čuju kako razotkrivam, vide sebe u tim rečima i osećaju se nelagodno; razmišljaju: „Zaista nisam obavio nikakav stvaran posao ni rešio nikakve stvarne probleme. Ne zaslužujem Božji nalog ni naziv starešine. Pa šta onda da radim? Moram da se iskupim; od sada ću prionuti na posao i početi da rešavam stvarne probleme, učestvovaću u svakom konkretnom zadatku, neću zabušavati, neću se pretvarati i stvari ću raditi najbolje što mogu. Bog ispituje ljudska srca i njihove najskrivenije misli, Bog zna svačiju pravu meru; nije važno da li radim stvari dobro ili loše, najvažnije je da ih radim svim srcem. Ako ni to nisam u stanju, da li se i dalje mogu nazivati ljudskim bićem?” Biti u stanju da na taj način promišljaš o sebi zove se imati savest. Ljudi bez savesti, ma koliko ih razotkrivao, ne pocrvene u licu i ne osete kako im srce ubrzano lupa; oni samo nastave da rade šta god žele. Čak i ako vide sebe u onom što je Bog razotkrio, osećaju ravnodušnost prema tome: „Nije da me je pomenuo po imenu”, misle. „Zašto bih se plašio? Dobrog sam kova, talentovan sam; Božja kuća ne može bez mene! Pa šta ako ne obavljam nikakav stvaran posao? Ne obavljam ga ja sâm, ali ga zadam nekom drugom, tako ipak bude obavljen, zar ne? U svakom slučaju, pobrinem se da svaki zadatak koji od mene zatražiš da uradim bude obavljen, nije važno koga zadužim da ga obavi. Dobrog sam kova, pametno radim. Nastaviću i ubuduće da se provlačim i da uživam u životu kako želim.” Ma koliko Ja detaljno analizirao ili razotkrivao lažne starešine zbog toga što ne obavljaju stvaran posao, dotični ljudi ostaju isti, uopšte toga nisu svesni: „Neka drugi misle šta hoće i neka me vide kako god hoće – ja to jednostavno neću uraditi!” Imaju li takve lažne starešine savest? (Nemaju.) Sada već četvrti put u zajedništvu razgovaramo o razotkrivanju raznih ispoljavanja lažnih starešina i svaki put kada razotkrijem takve pojedince, oni koji imaju imalo savesti osećaju se kao da sede na iglama, nesigurni su zato što ne rade dobro svoj posao, te potajno donose odluku da se brzo pokaju i preobrate. Za to vreme, oni koji savest nemaju izuzetno su bestidni; ne osećaju baš ništa. Ma kako ja u zajedništvu razgovarao, oni nastavljaju da svoje dane provode kao i obično i da uživaju u životu kako žele. Kada takvog čoveka pitaš: „Neki ljudi su odgovorni za rad na jevanđelju, neki za prevodilački rad, a drugi za rad na filmskoj produkciji – za koji si ti konkretan posao odgovoran?” On kaže: „Iako nisam obavljao nikakav konkretan posao, ja sve nadgledam. Održavam skupove za njih.” Ako ga onda upitaš: „Koliko skupova mesečno održiš?” On odgovara: „Najmanje jedan veliki skup mesečno i jedan mali svake dve nedelje.” A kada ga pitaš: „Osim što držiš skupove, kakav si konkretan posao obavio?” On odgovara: „S obzirom da sam tako zauzet skupovima, kakav bi konkretan posao mogao da radim? Osim toga, obim posla kojim rukovodim je toliko širok da nemam vremena za konkretan posao.” Te lažne starešine osećaju da su potpuno u pravu – baš su čvrste i stabilne starešine! Ma koliko ih razotkrivali i orezivali, njih to ni najmanje ne uznemirava. Da meni zadaju određeni zadatak, na primer da skuvam obrok za petoro, a ja napravim dovoljno samo za četvoro, bilo bi mi neprijatno što nisam napravio dovoljno hrane i osećao bih se krivim što nisam sve dobro nahranio. Zatim bih razmislio o tome kako da ispravim tu grešku i postarao bih se da sledećeg puta tačno izračunam, da bi svako dobio dovoljno za jelo. A kada bi neko rekao da je hrana presoljena, i tada bih se loše osećao. Pitao bih koje je jelo preslano, pa bih onda pitao ostale da li je to jelo bilo odgovarajuće začinjeno. Iako je teško svima ugoditi, ipak moram da dam sve od sebe da dobro obavim Svoj deo posla. To se zove ispunjavati svoje odgovornosti; to je ta razboritost koju bi ljudi trebalo da poseduju. Moraš uvek da ispunjavaš svoje odgovornosti; ma kakav zadatak bio u pitanju, moraš u njemu lično da učestvuješ. Ako neko iznese drugačije mišljenje – ma ko on bio – i ti shvatiš da si u krivu i osetiš se loše kada to čuješ, moraš da se ispraviš i da se ubuduće svim srcem posvetiš tome što radiš, te da svoj posao uradiš dobro čak i ako zbog toga moraš da istrpiš neke teškoće. Lažne starešine nemaju taj osećaj, pa stoga ne trpe baš nikakve teškoće. Kada čuju te činjenice o razotkrivanju lažnih starešina, oni ne osećaju baš ništa, i dalje uživaju u hrani, čvrsto spavaju, žive punim plućima, svakog dana su podjednako srećni i nemaju osećaj da na ramenima nose težak teret, niti ih u srcu muči krivica. Kakvi su to ljudi? Takvi ljudi imaju problem sa karakterom: nemaju savest, lišeni su razuma i niskog su karaktera. Iako su razna ispoljavanja lažnih starešina tako dugo razotkrivana – kako sa pozitivne tačke gledišta, snabdevanjem i razgovorom u zajedništvu, tako i sa negativne, putem razotkrivanja i detaljne analize – jedan deo lažnih starešina i dalje nije u stanju da prepozna sopstvene probleme, niti imaju nameru da ikada razmisle i da se pokaju. Da ih Višnji ne nadzire i ne podstiče, oni bi u svom poslu i dalje zabušavali koliko god mogu i ne bi uopšte okrenuli novi list. Ma kako ih Ja razotkrivao, oni ostaju u mestu, neuznemireni i potpuno nesvesni. Zar nisu previše bestidni? Takvi ljudi nisu podobni za starešine i delatnike; tako su niskog karaktera da uopšte ne znaju za stid! Normalnim ljudima bi bilo teško da podnesu čak i da neko samo spomene njihove nedostatke, mane, ili bilo šta neumesno ili neprincipijelno u vezi sa njihovim postupcima – a kamoli da neko baš njih poimence razotkrije – nasekirali bi se, osećali bi se poniženo i razmišljali bi o tome kako da se promene i poprave. U međuvremenu, te lažne starešine potpuno uprskaju svoj posao, pa i dalje žive čiste savesti, ne brinu, ne strepe i ostaju potpuno nesvesni ma kako bili razotkrivani – pa čak nalaze i mesta gde mogu da se sakriju i da ništa ne rade, i nikada ih nema kad su potrebni. Zaista ne znaju za stid!

Crkveni starešina mora da poseduje barem savest i razum i da razume neke istine – tek tada može da oseti breme. Kako se ispoljava osećanje bremena? Ako vidi neke ljude koji su negativni, neke sa iskrivljenim razumevanjem, neke koji traće imovinu Božje kuće, neke koji nemarno obavljaju svoj posao, neke koji se ne brinu o vlastitim zadacima dok obavljaju dužnosti, neke koji uvek deklamuju bombastične reči a ne obavljaju stvaran posao..., kada otkrije da u crkvi postoji previše problema i da treba da budu rešeni, kada vidi toliko nezavršenog posla, on usled toga razvije osećaj bremena. Otkad je postao starešina, oseća se kao da u njemu neprekidno gori vatra; ako otkrije neki problem a ne može da ga reši, počinje da brine i strepi, ne može ni da jede ni da spava. Kada ljudi na skupovima prijave probleme u radu u koje starešina nije u stanju da pronikne ni da ih odmah reši, on ne odustaje; oseća da mora da reši taj problem. Pošto se molio, tragao i pošto je o tome promišljao dva dana, čim spozna kako da reši problem, on ga brzo rešava. Pošto reši taj problem, on brzo proverava druge elemente posla i otkriva drugi problem, da se previše ljudi bavilo jednim zadatkom, pa je bilo potrebno smanjiti broj osoblja. On onda brzo saziva skup, stiče jasnu sliku o situaciji, smanjuje broj osoblja i smišlja razumna uređenja, pa je tako problem rešen. Bez obzira na to koji posao nadgledaju, starešine koje nose breme uvek će biti u stanju da prepoznaju probleme. Za sve probleme koji imaju veze sa stručnim znanjem ili su u suprotnosti s načelima, biće sposobni da ih prepoznaju, raspitaju se i steknu razumevanje o njima, a kada otkriju problem, rešiće ga odmah. Inteligentne starešine i delatnici rešavaju samo probleme koji se odnose na rad crkve, stručno znanje i istina-načela. Oni ne obraćaju pažnju na sitne stvari u svakodnevnom životu. Oni brinu o svakom aspektu rada na širenju jevanđelja koji je Bog naložio. Raspituju se i proveravaju sve probleme koje su u stanju da opaze ili otkriju. Ako u tom trenutku ne mogu sami da reše problem, onda se okupljaju sa drugim starešinama i delatnicima, razgovaraju sa njima u zajedništvu, tragaju za istina-načelima i smišljaju načine kako da razreše problem. Ako naiđu na veliki problem koji zaista ne mogu sami da reše, odmah traže Višnjeg i puštaju da se Višnji nosi s problemom i da ga reši. Takve starešine i delatnici su ljudi koji se drže načela u svojim postupcima. Bez obzira na to koji problemi postoje, ukoliko ih primete, neće ih ignorisati; insistiraće na tome da potpuno razumeju te probleme, a zatim će ih rešavati jedan po jedan. Čak i ako problemi nisu rešeni u potpunosti, može se garantovati da se ti problemi neće ponovo pojaviti. To znači obavljati svoju dužnost svim srcem, svom snagom i svim umom, te u potpunosti ispunjavati svoje odgovornosti. One lažne starešine i delatnici koji ne obavljaju stvaran posao i ne fokusiraju se na rešavanje stvarnih problema nisu u stanju da otkriju probleme koji su im pred nosom i ne znaju koji posao treba obaviti. Dok god vide da su braća i sestre zauzeti svojim dužnostima, savršeno su zadovoljni, osećaju da je to rezultat njihovog stvarnog rada; misle da su svi aspekti posla sasvim dobri i da oni lično nemaju mnogo šta da rade, niti da ima problema koje bi trebalo da rešavaju, pa se stoga fokusiraju na uživanje u prednostima svog statusa. Među braćom i sestrama žele stalno da se prave važni i da se hvališu o sebi. Kad god vide braću i sestre, kažu: „Budi dobar vernik. Dobro obavljaj svoju dužnost. Nemoj da otaljavaš. Ako si nevaljao ili izazivaš nevolje, smeniću te!” Umeju samo da ističu svoj status i da ljudima drže pridike. Na skupovima uvek pitaju koji su problemi prisutni u radu pa pitaju svoje podređene da li imaju bilo kakve teškoće, a kada drugi izraze svoje probleme i teškoće, oni nisu u stanju da ih reše. Uprkos tome, i dalje su srećni i nastavljaju da žive čiste savesti. Ako braća i sestre ne iznesu nikakve teškoće ni probleme, lažni starešina smatra da vrlo dobro obavlja svoj posao, pa postaje samozadovoljan. Misli da posao koji mu je dodeljen jeste da se raspituje o radu, a kada se jave problemi, pa Višnji otkrije da je za te probleme odgovoran sâm lažni starešina, on je preneražen. Drugi pred njega iznose teškoće i probleme u radu, a on se i dalje žali zbog toga što ne tragaju za istinom kako bi ih rešili. Ne rešava stvarne probleme sâm, već prebacuje loptu nadzornicima koji su mu podređeni, pa oštro prekoreva one koji obavljaju konkretne zadatke. Taj prekor mu pomaže da se oslobodi ljutnje, pa onda čiste savesti veruje da obavlja stvaran posao. Nikada nije osetio brigu ni strepnju zbog toga što nije u stanju da otkrije ni da reši probleme, niti je zbog toga izgubio apetit ili san – tu vrstu nedaće nikada nije pretrpeo.

Svaki put kada posetim jednu seosku crkvu, rešim neke probleme. Svaki put kada tamo odem, to nije zbog toga što sam našao neki konkretan problem kojim se treba pozabaviti; radi se samo o tome da imam nešto slobodnog vremena da idem okolo i da gledam kako se odvija posao raznih timova u crkvi i kakva su stanja ljudi u svakom od njih. Okupljam nadzornike da porazgovaramo, pitam ih na čemu su radili tokom tog perioda i kakvih problema ima, pustim ih da iznesu neke probleme, pa onda sa njima u zajedništvu razgovaram o tome kako da ih reše. Dok razgovaram sa njima, otkrivam i neke nove probleme. Jedna vrsta problema se odnosi na to kako starešine i delatnici obavljaju svoj posao; druga su problemi u radu koji je u delokrugu njihovih odgovornosti. Pored toga, Ja im i pomažem i usmeravam ih na to kako da obave određeni posao, kako da sprovedu posao, koji posao da obavljaju, pa onda sledećeg puta prokontrolišem i pitam ih kako je prošao posao koji im je prethodnog puta dodeljen. Takav nadzor, podsticanje i kontrola su neophodni. Iako se to ne radi uz veliku pompu i viku, ne koriste se zvučnici za objave, ti konkretni poslovi i zadaci saopštavaju se i sprovode preko određenih starešina i delatnika koji su u stanju da obavljaju stvaran posao. Tako rad svakog tima postaje metodičan i napreduje, radna efikasnost se popravlja, a bolji su i rezultati. Na kraju je svaka osoba u svakom timu u stanju da se strogo drži sopstvene dužnosti, zna šta i kako treba da radi. U najmanju ruku, svako obavlja dužnost koju treba da obavlja, svi imaju konkretne zadatke, a ono što urade urađeno je u skladu sa zahtevima Božje kuće i može da se obavi u skladu sa načelima. Zar to nije postizanje rezultata? Umeju li lažne starešine da rade na taj način? Lažni starešina bi ovako razmišljao: „Tako, znači, Višnji obavlja posao: okupi neke ljude da pročavrljaju, svi hvataju beleške u sveščicu, i kada su beleške zapisane, posao Višnjeg je završen. Ako Višnji tako obavlja posao, onda ću i ja raditi isto.” Dakle, lažne starešine na ovaj način oponašaju. Imitiraju spoljašnjost, ali na kraju ne obave baš nikakav stvaran posao, ne sprovedu nijedan od zadataka koji su im zadati, već samo traće vreme govoreći ni o čemu. Ponekad odem i u povrtnjake i staklene bašte da vidim kako rastu sadnice, ili da saznam o broju kultura u povrtarskom plodoredu u staklenim baštama tokom zime, kao i koliko često useve treba zalivati. Svi ti zadaci, bilo da su veliki ili mali, uključuju određene tehničke probleme u vezi sa uzgajanjem povrća, pa je čovek u stanju da ih ostvari ukoliko ih obavlja marljivo. Gde se prvenstveno pokazuje lažnost lažnih starešina? Najupadljivije je to da ne obavljaju stvaran posao; samo obavljaju nekakve zadatke da bi dobro izgledali, te smatraju da je posao time završen, a onda počinju da uživaju u prednostima svog statusa. Ma koliko te vrste posla obavili, da li to znači da obavljaju stvaran posao? Većina lažnih starešina nečisto razume istinu, shvata samo određene reči i doktrine, zbog čega im je vrlo teško da dobro obave stvaran posao. Jedan deo lažnih starešina nije u stanju da reši čak ni probleme vezane za opšte poslove; očigledno su slabog kova i lišeni su duhovnog razumevanja. Nema nikakve vrednosti u tome da se takvi uzgajaju. Neke lažne starešine imaju nešto kova, ali ne obavljaju stvaran posao i prepuštaju se telesnim zadovoljstvima. Ljudi koji uživaju u telesnim zadovoljstvima ne razlikuju se mnogo od svinja. Svinje čitav dan provode u spavanju i jelu. Ne rade ništa. A ipak, posle godine dana napornog rada na hranjenju svinje, kada na kraju godine čitava porodica jede njeno meso, može se reći da je svinja nečemu poslužila. Ako se lažni starešina drži kao svinja, pa besplatno jede i pije tri puta na dan, postane debeo i jak ali ne obavlja nikakav stvaran posao i danguba je, zar nije bilo beskorisno držati ga? Je li od toga bilo ikakve koristi? Može da posluži samo za kontrast i treba da bude uklonjen. Zaista je bolje držati svinju nego lažnog starešinu. Lažni starešina možda nosi naziv „starešine”, možda zauzima to mesto, dobro jede tri puta na dan, uživa u mnogim Božjim blagodatima, na kraju godine postaje punašan i rumen od sveg tog jela – ali šta je sa poslom? Trebalo bi da pogleda sve što je te godine postignuto u njegovom poslu: je li ove godine ostvario rezultate u bilo kojoj oblasti posla? Koji je stvaran posao obavio? Božja kuća ne traži od njega da svaki posao obavi savršeno, ali on mora dobro da obavi ključne poslove – rad na jevanđelju, na primer, ili rad na produkciji filmova, rad na izradi tekstova itd. Sve te vrste rada moraju da urode plodom. Pod normalnim okolnostima, većina poslova bi posle tri do pet meseci trebalo da proizvede neke rezultate i ostvarenja; ako posle godinu dana nema nikakvih ostvarenja, to je onda ozbiljan problem. Koji je rad iz delokruga njegove odgovornosti bio najplodniji? Za koji je tokom te godine platio najveću cenu i najviše propatio? Treba da predstavi to dostignuće i da razmisli o tome da li je iz te godine u kojoj je uživao u Božjoj blagodati postigao neko vredno ostvarenje; trebalo bi da u srcu ima jasan osećaj o tome. Šta je tačno radio sve to vreme dok je jeo hranu Božje kuće i uživao u Božjoj blagodati? Je li išta postigao? Ako nije ništa postigao, onda se on samo provlači; pravi je lažni starešina. Da li takve starešine treba smeniti i ukloniti? (Treba.) Jeste li u stanju da prepoznate lažne starešine kada se sa njima susretnete? Jeste li u stanju da vidite da su to lažne starešine, da se samo provlače da bi jeli hleba bez motike? Prežderavaju se ali nikada ne izgledaju kao da se brinu ili strepe za posao, ne učestvuju u konkretnim zadacima, niti se raspituju o njima. Čak i kada se raspituju, to je s razlogom; oni to čine samo kada Višnji vrši pritisak na njih da ostvare rezultate, a inače se uopšte ne bi trudili. Uvek se prepuštaju uživanju, često gledaju filmove i serije. Delegiraju posao, pa dok su svi ostali zauzeti obavljanjem svojih dužnosti, oni se odmaraju i uživaju. Ako se pojavi problem pa probaš da ih nađeš da bi ga rešili, njih nigde nema, ali zato na obroke nikada ne kasne. A pošto završe s jelom, kad se svi ostali vrate na posao, oni odlaze da uzmu još slobodnog vremena. Ako ih pitaš: „Zašto ne izađeš i ne prekontrolišeš posao? Svi čekaju tvoja uputstva, tvoja uređenja!” Oni kažu: „Zašto mene čekate? Možete vi to da uradite, umete vi to– zar nije tako i kada ja nisam tu? Zar ne mogu malo da se odmorim?” „Zar je to odmaranje? Pa ti samo gledaš filmove!” „Učim stručne veštine, proučavam kako se snimaju filmovi.” Smišljaju čak i izgovore. Gledaju film za filmom, a kada se svi ostali noću odmaraju, odmaraju se i lažne starešine. Svaki dan naprosto tako otaljavaju, a do koje mere? Svako ih smatra neprijatnima, svako se zbog njih oseća nelagodno, a na kraju više niko ne obraća pažnju na njih. Recite Mi, ako taj starešina ne rukovodi, može li posao ipak da napreduje? Da li zemlja bez njega prestaje da se okreće? (Nastavlja da se okreće.) Onda njega treba razotkriti, kako bi svako video da taj čovek ne vodi brigu o pravim zadacima i da on ne treba nikoga da sputava. Taj lažni starešina koji ne vodi brigu o pravim zadacima mora biti razotkriven i detaljno analiziran da bi ga svi prepoznali, a onda ga treba razrešiti dužnosti da stoji po strani! Jeste li u stanju da prepoznate takve lažne starešine kada se sa njima susretnete? Da li biste se, bez lažnih starešina, osećali kao mornari bez kapetana lađe? Da li biste samostalno završavali posao i obavljali zadatke? Ako ne biste, onda ste u opasnosti. Da se suočite se takvim lažnim starešinom, koji ne obavlja propisno svoju dužnost, ne predvodi primerom i gubi vreme ćaskajući preko interneta – da li biste u takvoj situaciji bili pronicljivi? Da li bi on uticao na vas tako da i vi počnete dokono da ćaskate i da odlažete svoje dužnosti? Možete li i dalje da sledite takve lažne starešine? (Ne možemo.)

Neke lažne starešine su proždrljive i lenje, pa više vole udobnost nego naporan rad. Ne žele ni da rade ni da brinu, izbegavaju napor i odgovornost, žele samo da se prepuste zadovoljstvima. Vole da jedu i da se zabavljaju i posebno su lenji. Bio je jedan lažni starešina koji bi ujutro ustao tek kada bi svi već završili sa jelom, a uveče bi i dalje gledao serije dok su se svi ostali odmarali. Jedan brat koji je bio odgovoran za kuvanje nije to više mogao da podnese, pa ga je iskritikovao. Mislite li da bi taj starešina poslušao jednog kuvara? (Ne bi.) Da ga je, recimo, ukorio neki starešina ili delatnik, pa da mu je rekao: „Moraš da budeš marljiviji; posao koji treba obaviti mora da se obavi. Ti kao starešina moraš da ispuniš svoje odgovornosti bez obzira o kakvom poslu se radi; moraš da se postaraš da sa njim ne bude nikakvih problema. Sada kada je pronađen problem, a ti nisi prisutan da bi ga rešio, to utiče na posao. Ako uporno radiš na taj način, zar se time ne odlaže crkveni rad? Jesi li u stanju da nosiš tu odgovornost?” Da li bi on to slušao? Ne mora da znači. Takvog lažnog starešinu grupa za odlučivanje treba pod hitno da otpusti i da za njega predvidi druge radne aranžmane, pa da ga pusti da radi šta god da je sposoban da radi. Ako je, pak, ništarija koja hoće da živi na tuđ račun kuda god da ode i nije u stanju ništa da radi, onda ga treba oterati i ne treba mu dati da obavlja nikakvu dužnost. On nije vredan toga da obavlja dužnost; nije ljudsko biće, lišen je savesti i razuma normalne ljudskosti, bestidan je. Takvog lažnog starešinu, koji je najobičniji lezilebović, treba, čim ga prozrete, odmah otpustiti; nema potrebe da pokušavate da ga ubeđujete i ne treba mu pružati nikakve prilike da se podvrgne posmatranju, niti je potrebno sa njim u zajedništvu razgovarati o istini. Zar nije čuo dovoljno istina? Kada bi ga orezali, da li bi mogao da se promeni? Ne bi. Ako je neko slabog kova, ponekad ima besmislene poglede ili iz neznanja ne uspeva da vidi čitavu sliku, ali je marljiv, nosi breme i nije lenj, taj je čovek, uprkos odstupanjima u vršenju dužnosti, u stanju da se pokaje kada se suoči sa orezivanjem. On bar zna koje su odgovornosti starešine i zna šta treba da radi, ima savest i osećaj odgovornosti i ima srce. Ali oni koji su lenji, više vole udobnost od napornog rada i neopterećeni su, ne mogu se promeniti. U njihovom srcu nema opterećenja; ma ko ih orezivao, od toga nema nikakve koristi. Neki kažu: „Pa onda, kada bi se na njih obrušio Božji sud, grdnja, kušnje i oplemenjivanje, da li bi to promenilo njihov problem neopterećenosti?” To se ne može promeniti; to određuje čovekova priroda, baš kao što se ni pas ne može osloboditi navike da jede smeće. Kad god vidiš nekoga ko je lenj i neopterećen, a istovremeno služi kao starešina, možeš biti siguran da je u pitanju lažni starešina. Neki bi mogli da kažu: „Kako možeš da ga nazoveš lažnim starešinom? Dobrog je kova, oštrouman je, u stanju je da pronikne u stvari i da skuje planove. U svetu se bavio biznisom, bio je generalni direktor; obrazovan je, iskusan i ima životno iskustvo!” Mogu li te vrline da reše problem njegove lenjosti i toga da ne nosi breme? (Ne mogu.)

Kakva ispoljavanja i karakteristike pokazuju oni koji su suviše lenji? Kao prvo, oni sve rade površno, laganim tempom, razvlače se, odmaraju se i odugovlače kad god je to moguće. Kao drugo, oni ne obraćaju pažnju na rad crkve. Po njima, ko god voli da se brine o takvim stvarima, može to i da radi. Oni neće. Kada se brinu o nečemu, to je radi sopstvene slave, dobitka i statusa – za njih je važno jedino da uživaju u prednostima statusa. Kao treće, oni zaziru od poteškoća u svom poslu; ne mogu da prihvate da im posao bude imalo zamoran, postaju vrlo ogorčeni ako jeste i nisu u stanju da podnesu teškoće ni da plate cenu. Kao četvrto, nisu u stanju da istraju u bilo kom poslu koji obavljaju, već uvek odustanu na pola puta i nisu u stanju da istraju do kraja. Ako su u tom trenutku raspoloženi, mogu da iz zabave obave neki posao, ali ako nešto zahteva dugotrajnu posvećenost, ako ih okupira, ako zahteva puno razmišljanja i telesno ih zamara, s vremenom će početi da gunđaju. Primera radi, neke starešine su zadužene za rad crkve i u početku je taj posao za njih nešto novo i sveže. Vrlo su motivisani da razgovaraju o istini i kada vide da braća i sestre imaju probleme, u stanju su da im pomognu i da reše te probleme. Ali nakon što izdrže neko vreme, oni počinju da posao starešine vide kao suviše iscrpljujući i postaju negativni – žele da pređu na lakši posao i ne žele da podnose teškoće. Takvim ljudima nedostaje istrajnost. Kao peto, još jedna karakteristika lenjih ljudi je nedostatak volje da obavljaju stvaran posao. Čim telo počne da im trpi, oni smisle opravdanja da izbegnu i zanemare svoj posao ili da ga prebace na nekog drugog. A kada taj neko završi posao, oni besramno pokupe nagrade za sebe. To je pet osnovnih karakteristika lenjih ljudi. Trebalo bi da proverite da li među starešinama i delatnicima u crkvama ima takvih lenjih ljudi. Ako pronađete nekog takvog, treba odmah da bude smenjen. Da li lenji ljudi dobro obavljaju posao kao starešine? Ma kakvog da su kova i ma kakav da je kvalitet njihove ljudskosti, ako su lenji, neće biti u stanju da dobro obavljaju svoj posao i odlagaće posao i važne stvari. Crkveni posao ima više aspekata; svaki aspekt podrazumeva mnogo detaljnih zadataka i zahteva razgovor o istini da bi se rešili problemi kako bi se posao dobro obavio. Stoga starešine i delatnici moraju da budu marljivi – moraju mnogo da razgovaraju i mnogo da rade svakog dana da bi osigurali efikasnost posla. Ako premalo pričaju ili rade, neće biti nikakvih rezultata. Dakle, ako je starešina ili delatnik lenj, to je svakako lažni starešina nesposoban da obavi stvaran posao. Lenji ljudi ne rade stvaran posao, a još manje odlaze na radno mesto i ne žele da rešavaju probleme niti da se uključe u bilo kakav posao. Oni ni najmanje ne razumeju i ne shvataju probleme u bilo kom poslu. U glavi imaju samo površnu i nejasnu ideju, jer su slušali ono što su drugi rekli i samo se smeteno provlače propovedajući nešto malo doktrine. Da li ste u stanju da razlikujete takvu vrstu starešine? Da li možete da primetite da je to lažni starešina? (Do izvesne mere.) Lenji ljudi su površni u bilo kojoj dužnosti koju obavljaju. Bez obzira na dužnost, njima nedostaje istrajnost, rade u naletima i bune se svakog puta kada naiđu na neku teškoću, iznoseći bezbroj žalbi. Obasipaju uvredama svakog ko ih kritikuje ili orezuje, kao kakvo džangrizalo koji ide i vređa ljude na ulicama, stalno žele da iskale gnev na drugima i neće da obavljaju svoju dužnost. Šta pokazuje to što neće da obavljaju svoju dužnost? Pokazuje da ne nose nikakav teret, da ne žele da preuzmu odgovornost i da su lenji. Oni ne žele da trpe teškoće niti da plate cenu. To se naročito odnosi na starešine i delatnike: mogu li oni da ispune odgovornosti starešine i delatnika ako ne ponesu nikakav teret? Naravno da ne mogu.

Lažne starešine ne prate crkveni rad i ne daju uputstva u vezi sa njim

Upravo smo razmatrali ovaj aspekt pete odgovornosti starešina i delatnika: „sve vreme budite upoznati i u toku sa stanjem i napretkom svake poslovne stavke”. Razmatrajući taj aspekt, razotkrili smo određena konkretna ispoljavanja lažnih starešina, kao i njihovu ljudskost i karakter. Hajde da sada pogledamo rečenicu „sve vreme budite upoznati i u toku sa stanjem i napretkom svake poslovne stavke”. Naravno, napredak posla je donekle u vezi sa stanjem posla, odnos između njih je relativno blizak. Ako čovek nije u stanju da bude u toku i upoznat sa stanjem neke poslovne stavke, onda isto tako ne može da bude u toku i upoznat ni sa napretkom posla. Na primer, kako posao napreduje, do koje je faze uznapredovao, kakva su stanja ljudi koji u njemu učestvuju, da li ima nekih teškoća sa stručnim aspektima, da li ima oblasti posla koje ne ispunjavaju zahteve Božje kuće, kakvi su postignuti rezultati, da li ljudi koji nisu mnogo potkovani u stručnim aspektima posla uče, ko organizuje to učenje, šta uče, kako uče i tako dalje – sva ta konkretna pitanja vezana su za napredak. Na primer, zar rad na komponovanju himni nije veoma važan? Koje konkretne zadatke treba preduzeti u procesu komponovanja jedne himne, od početnog izbora klasičnih odlomaka Božjih reči do završetka kompozicije? Prvo je neophodno izabrati klasične odlomke Božjih reči koji su pogodni da budu spevani u himne, a oni moraju da budu i odgovarajuće dužine. Drugi korak obuhvata promišljanje o tome koja vrsta melodije odgovara tom odlomku, kako bi on bio prijatan i zabavan za pevanje. Zatim treba naći odgovarajuće ljude da otpevaju himnu. Zar to nisu konkretni zadaci? (Jesu.) Pošto je himna iskomponovana, lažni starešina se uopšte ne raspituje da li je kompozicija podobna i da li je stil odgovarajući. Kompozitor, kada primeti da nema nadzora, lično smatra da je himna prikladna, pa pristupa snimanju. Odlomak Božjih reči koji su svi jedva čekali da bude pretvoren u himnu konačno je uglazbljen i spevan u himnu, ali većina smatra da, kada se peva, on ipak ima mane. Koji se problem javlja? Komponovana himna je ispod očekivanih standarda: snimljena je iako nije ni melodična ni pevljiva. Lažni starešina, kada to čuje, pita: „Ko je komponovao ovu himnu? Zašto je snimljena?” Dok on postavi to pitanje, prošlo je već najmanje mesec dana. Zar starešina tokom tog meseca nije trebalo da isprati posao i da se blagovremeno upozna sa njegovim napretkom? Na primer, kako kompozicija napreduje? Da li je određena osnovna melodija? Da li ima temu? Da li se tema i stil te himne slažu sa Božjim rečima? Da li su pojedinci sa odgovarajućim iskustvom pomogli savetima? Kada ta himna bude iskomponovana, da li će moći svuda da se peva? Kakav će efekat imati? Da je melodija dopadljiva? Lažni starešina je bez izuzetka propustio da isprati sve te stvari. A ima i dobar razlog da ih ne prati: „Ne razumem se u komponovanje himni. Kako mogu da pratim nešto što ne razumem? To nije moguće.” Da li je to opravdan razlog? (Nije.) To nije opravdan razlog; dakle, da li neko ko nije upoznat sa komponovanjem himni ipak može da ga isprati? (Može.) Kako treba da isprati? (Može da radi zajedno sa braćom i sestrama i da oceni melodiju na osnovu načela, kako bi video da li je prigodna; može praktično da isprati posao, umesto da pere ruke od njega.) Glavna karakteristika rada lažnih starešina je razglabanje o doktrini i ponavljanje slogana poput papagaja. Pošto je izdao naređenja, on jednostavno pere ruke od te stvari. Ne postavlja pitanja o naknadnom razvoju posla; ne pita da li je došlo do problema, odstupanja ili poteškoća. Smatra svoj posao završenim čim dodeli zadatke drugima. A u stvari, ako si starešina, kada organizuješ posao, ti moraš da pratiš njegov napredak. Čak i ako nisi upoznat sa tom oblašću posla – čak i ako nemaš znanje o njemu – možeš da nađeš način da obaviš svoj posao. Možeš da nađeš nekog ko je tu oblast zaista dokučio, ko se razume u dotično zanimanje, da sprovodi detaljne provere i daje predloge. Iz njegovih predloga možeš da prepoznaš odgovarajuća načela, pa ćeš tako biti u stanju da ispratiš posao. Bez obzira na to da li si upoznat sa dotičnim zanimanjem ili nisi, da li ga razumeš ili ne, ti moraš u najmanju ruku da vodiš posao, da ga pratiš i da se stalno raspituješ i postavljaš pitanja o njegovom napretku. Moraš sve vreme da budeš upoznat sa tim stvarima; to je tvoja odgovornost, to je deo tvog posla. Kada neko ne prati posao, i od trenutka kada je on dodeljen drugima ne radi više ništa, već pere ruke od njega – tako rade lažne starešine. Ne prate i ne daju uputstva u vezi sa poslom, ne raspituju se o problemima koji se javljaju i ne rešavaju ih i nisu upoznati sa napretkom ni sa efikasnošću rada – i to su ispoljavanja lažnih starešina.

Lažne starešine ne obavljaju stvaran posao, što usporava napredak rada

Budući da lažne starešine nisu upoznati sa napretkom rada i budući da nisu u stanju da brzo identifikuju – a još manje da reše – probleme koji se u radu pojavljuju, to neretko dovodi do učestalih kašnjenja. U određenim poslovima, pošto ljudi ne shvataju načela i nema odgovarajuće osobe koja bi bila odgovorna za rad ili njime upravljala, oni koji ga obavljaju često su negativni, pasivni i u stanju čekanja, što ozbiljno utiče na napredak rada. Da su starešine ispunile svoje obaveze – da su upravljale radom, gurale ga napred, nadgledale ga i pronašle nekoga ko se razume u tu oblast da usmerava rad, rad bi brže napredovao, umesto što trpi stalna kašnjenja. Dakle, za starešine je od vitalnog značaja da shvate i dokuče stvarno stanje rada. Naravno, takođe je preko potrebno da starešine saznaju i uoče kako rad napreduje jer se napredak odnosi na efikasnost rada i rezultate koji treba da se postignu. Ako starešine i delatnici nemaju saznanje o tome kako crkveni rad napreduje, i ne prate niti nadgledaju stvari, onda će napredak crkvenog rada biti spor. To je zbog toga što je većina ljudi koja obavlja dužnosti uglavnom stvarno podmukla, nema osećaj tereta i često je negativna, pasivna i površna. Ako nema nikog sa osećajem tereta i radnim sposobnostima da konkretno preuzme odgovornost za rad, da blagovremeno sazna o napredovanju rada i da usmerava, nadgleda, disciplinuje i orezuje kadrove koji obavljaju dužnosti onda će, naravno, nivo efikasnosti rada biti veoma nizak, a rezultati rada veoma loši. Ako starešine i delatnici čak ni to ne mogu jasno da vide, oni su glupi i slepi. Stoga, starešine i delatnici moraju odmah da sagledaju, isprate i dokuče napredak rada, da se raspitaju o problemima ljudi koji obavljaju dužnosti, a koje treba rešiti, kao i da shvate koje probleme treba rešiti da bi se postigli bolji rezultati. Sve su to vrlo važne stvari i moraju biti jasne osobi koja se nalazi na mestu starešine. Da biste dobro vršili svoju dužnost, ne smete da budete kao lažni starešina koji radi neki tobožnji posao, a onda misli da je dobro izvršio svoju dužnost. Lažne starešine su nemarni i nepromišljeni u svom poslu, nemaju osećaj odgovornosti, ne rešavaju probleme kada se pojave, i bez obzira na to kojim poslom se bave, oni samo zagrebu po površini i imaju površan pristup; samo govore zvučne reči, izbacuju doktrine i prazne priče, i otaljavaju svoj posao. Uopšteno govoreći, ovo je stanje rada lažnih starešina. Iako, u poređenju sa antihristima, lažne starešine ne čine nikakvo očigledno zlo i ne čine zlo namerno, kada se pogleda efikasnost njihovog rada, mogu se slobodno okarakterisati kao površni, da ne nose teret, kao i to da su neodgovorni i da nisu posvećeni svom poslu.

Upravo smo u zajedništvu razgovarali o lažnim starešinama koje ne obavljaju stvaran posao, nisu upoznati ni u toku sa napretkom svake poslovne stavke. Kada je, pak, reč o problemima i poteškoćama koje se javljaju u crkvenom radu, činjenica je i da lažne starešine jednostavno ne obraćaju pažnju na njih ili da samo izdeklamuju malo doktrine i kao papagaji ponove par slogana kako bi ih otkačili. Nikada ih nećete videti da zbog bilo koje stavke posla sami dođu na radno mesto da bi pokušali da razumeju i isprate posao. Nećete ih videti kako tamo u zajedništvu razgovaraju o istini da bi rešili probleme, a kamoli kako lično rukovode i nadziru posao da bi sprečili da u njemu dođe do nedostataka i odstupanja. To je najočiglednije ispoljavanje nemarnog načina rada lažnih starešina. Iako lažne starešine, za razliku od antihristâ, ne prekidaju i ne ometaju namerno crkveni rad, niti čine razna zla dela ili uspostavljaju nezavisna kraljevstva, njihova raznorazna nemarna ponašanja prouzrokuju ogromne prepreke u radu crkve, tako da se razni problemi bez kraja i konca pojavljuju i ostaju nerešeni. To ozbiljno remeti napredak svake stavke crkvenog rada i utiče na život-ulazak Božjeg izabranog naroda. Zar takve lažne starešine ne treba da budu uklonjene? Lažne starešine nisu u stanju da obavljaju stvaran posao – sve što rade počnu energično, a na kraju od toga ne bude ništa. Igraju ulogu voditelja svečanosti: izvikuju slogane i propovedaju doktrine, a kada drugima dodele posao i odrede ko će za njega biti odgovoran, on je za njih završen. Nalik su treštećim zvučnicima koje čovek sreće u ruralnim oblastima Kine – dotle seže njihova uloga. Oni obavljaju tek nešto malo preliminarnog rada; kada dođe red na ostatak posla, nigde ih nema. Kada je, pak, reč o konkretnim pitanjima, kao što su – kako se odvija svaka poslovna stavka, da li je u skladu sa načelima i da li je uspešna – ne znaju odgovore. Nikada ne stvaraju duboke veze sa običnim vernicima i ne posećuju radno mesto kako bi razumeli i bili u toku sa napretkom i pojedinostima svake stavke posla. Stoga lažne starešine možda ne izazivaju prekidanje i ometanje namerno i ne čine razna zla dela tokom svog mandata starešine, ali oni u stvari paralizuju rad, sputavaju napredak svake stavke crkvenog rada i onemogućavaju Božjem izabranom narodu da dobro obavlja dužnosti i stekne život-ulazak. S obzirom da na taj način rade, kako bi uopšte mogli da predvode Božji izabrani narod na pravi put vere u Boga? To pokazuje da lažne starešine ne obavljaju nikakav stvaran posao. Ne uspevaju da isprate posao za koji bi trebalo da su odgovorni ni da pruže smernice i vrše nadzor nad njim kako bi obezbedili normalan napredak crkvenog rada; ne uspevaju da obave predviđene funkcije starešina i delatnika i ne uspevaju da ispune svoju obavezu odanosti ni svoje odgovornosti. To potvrđuje da lažne starešine nisu odane u svom obavljanju dužnosti, da su naprosto nemarne; varaju i Božji izabrani narod i samog Boga, te loše utiču na sprovođenje Njegove volje i sputavaju ga. Ta činjenica je svima vidljiva. Može biti da je lažni starešina zaista nedorastao poslu; može biti i da izbegava svoj posao i da je namerno površan. U oba slučaja, činjenica je da on od crkvenog rada pravi haos. Nema ni najmanjeg napretka ni u jednoj stavci crkvenog rada, a hrpa nagomilanih problema dugo ostaje nerešena. To ne samo da utiče na rad na širenju jevanđelja, već i ozbiljno usporava život-ulazak Božjeg izabranog naroda. Te činjenice dovoljno pokazuju da lažne starešine ne samo da su nesposobne da obavljaju stvaran posao, već postaju i prepreka radu na širenju jevanđelja i smetnja sprovođenju Božje volje u crkvi.

Lažne starešine ne obavljaju stvaran posao i nisu u stanju da reše stvarne probleme. To ne samo da usporava napredak rada i utiče na njegove rezultate, već izaziva i ozbiljne gubitke u radu crkve, pa se traći velika količina radne snage, materijalnih i finansijskih resursa. Stoga bi lažne starešine trebalo da nadoknade te ekonomske gubitke. Neki kažu: „Kada bi starešine i delatnici morali da nadoknade gubitke izazvane lošim obavljanjem svog posla, onda niko ne bi bio voljan da bude starešina ili delatnik”. Takvi neodgovorni ljudi nisu podobni da budu starešine ili delatnici. Ljudi bez savesti i razuma su zli ljudi – zar nije problematično ako zli ljudi žele da budu starešine i delatnici? Pošto veliki deo rada u Božjoj kući podrazumeva ekonomske troškove, zar nije neophodno opravdati ih? Zar su Božji prilozi nešto što ljudi smeju po volji da traće i rasipaju? S kojim pravom starešine i delatnici rasipaju Božje priloge? Ako neko prouzrokuje ekonomski gubitak, mora i da ga nadoknadi; to je sasvim prirodno i opravdano i niko to ne može poreći. Primera radi, recimo da postoji neki posao koji bi jedna osoba mogla da obavi za mesec dana. Ako za obavljanje ovog posla bude potrebno šest meseci, zar troškovi preostalih pet meseci ne predstavljaju gubitak? Dozvolite Mi da vam navedem jedan primer o propovedanju jevanđelja. Recimo da je neka osoba spremna da istraži istiniti put i verovatno se može pridobiti za samo mesec dana, nakon čega ulazi u crkvu i nastavlja da prima zalivanje i opskrbu, i kroz šest meseci može da uspostavi temelj. Ali, ako osoba koja propoveda jevanđelje zauzima nepažljiv i površan stav prema ovom pitanju, a starešine i delatnici takođe ignorišu svoje obaveze, pa je na kraju potrebno pola godine da se ta osoba pridobije, zar tih pola godine neće predstavljati gubitak u njenom životu? Ako se ona suoči sa velikim nevoljama, a još uvek nije postavila temelj na istinitom putu, naći će se u opasnosti, pa zar je onda ti ljudi neće izneveriti? Takav gubitak se ne može meriti novcem niti materijalnim stvarima. Ti ljudi su zadržali njeno shvatanje istine za pola godine; a njeno uspostavljanje temelja i početak obavljanja dužnosti su odgodili za pola godine. Ko će za to biti odgovoran? Mogu li starešine i delatnici da priušte da za to preuzmu odgovornost? Niko ne može sebi da priušti da snosi odgovornost za zadržavanje nečijeg života. Pošto niko ne može da priušti da snosi ovu odgovornost, šta je prikladno da starešine i delatnici učine? To staje u četiri reči: dajte sve od sebe. Dajte sve od sebe da biste učinili šta? Da biste ispunili svoje odgovornosti, čineći sve ono što možete da vidite sopstvenim očima, da smislite u svom umu i da postignete na osnovu svog kova. To znači dati sve od sebe, to znači biti odan i odgovoran, i to je odgovornost koju starešine i delatnici treba da ispune. Neke starešine i delatnici se prema propovedanju jevanđelja ne odnose kao prema nečem ozbiljnom. Misle: „Božje ovce će čuti Božji glas. Svako ko istražuje i prihvata biće blagosloven; svako ko ne istražuje i ne prihvata neće biti blagosloven i zaslužuje da umre u katastrofi!” Lažne starešine nemaju baš nikakvog obzira prema Božjim namerama i ne nose teret rada na jevanđelju; ne preuzimaju odgovornost ni za novopridošle članove koji su tek zakoračili u crkvu i ne shvataju ozbiljno život-ulazak Božjeg izabranog naroda – uvek se fokusiraju na uživanje u prednostima svog statusa. Ma koliko ljudi istraživalo istiniti put, oni se nimalo ne brinu i razmišljaju uvek samo o tome kako da se provuku, pa se ponašaju kao kakav car ili funkcioner u penziji. Ma koliko rad bio presudan ili hitan, oni se nikada ne pojavljuju na sceni, ne raspituju se o situaciji u poslu i ne razumeju je, niti prate posao ili rešavaju probleme. Samo organizuju zadatke, pa misle da je njihov posao time obavljen i skinut s dnevnog reda i smatraju da to predstavlja obavljanje posla. Zar to nije nemarno? Zar to nije varanje i onih iznad i onih ispod njih? Jesu li takve starešine i takvi delatnici podobni za to da ih Bog koristi? Zar oni nisu upravo poput funkcionera velike crvene aždaje? Misle: „Biti starešina ili delatnik isto je kao i biti na funkciji, pa čovek treba da uživa u prednostima tog statusa. Činjenica da sam na funkciji daje mi tu privilegiju i oslobađa me obaveze da budem prisutan zbog svake stvari. Da sam uvek na licu mesta, da pratim posao i da razumem situaciju, kako bi to bilo zamorno i kako ponižavajuće! Ne mogu da prihvatim takvo iscrpljivanje!” Upravo tako rade lažne starešine i lažni delatnici, jedino što ih interesuje je njihova žudnja za udobnošću i uživanje u prednostima statusa bez obavljanja ikakvog stvarnog posla, bez traga savesti i razuma. Takve parazite zaista treba ukloniti, pa čak i ako ih kazne, oni to zaslužuju! Neke starešine i delatnici, uprkos tome što mnogo godina obavljaju crkveni rad, ne umeju da propovedaju jevanđelje, a kamoli da svedoče. Ako ih zamoliš da sa mogućim primaocima jevanđelja u zajedništvu razgovaraju o svim istinama koje se tiču vizija Božjeg dela, oni nisu kadri za to. Kada takvog lažnog starešinu upitaš: „Jesi li ikada uložio trud da se opremiš istinom o vizijama?” on ovako razmišlja: „Zašto bi trebalo da ulažem toliki trud? S obzirom na moj visoki status, taj zadatak nije za mene; ima mnogo drugih koji će ga obaviti.” Recite Mi, kakva su to stvorenja? Toliko godina obavljaju crkveni rad, a ipak ne umeju da propovedaju jevanđelje. A kada treba da svedoče, moraju da nađu propovednika jevanđelja da to uradi umesto njih. Ako starešine i delatnici ne umeju da propovedaju jevanđelje, da svedoče i da sa ljudima u zajedništvu razgovaraju o istinama koje se tiču vizija, šta oni umeju da rade? Koje su njihove odgovornosti? Jesu li ih ispunili? Da li se samo snalaze sa onim što već imaju? Šta uopšte imaju? Ko ih je ovlastio da se snalaze sa onim što već imaju? Neki nadzornici timova za jevanđelje nikada nisu posmatrali ni slušali druge kako propovedaju jevanđelje. Ne zanima ih da slušaju; ne radi im se to, previše im je naporno i nemaju strpljenja za to. Oni su starešine, molim lepo – ni manje ni više nego funkcioneri – tako da ne moraju da obavljaju te konkretne zadatke; oni zadužuju braću i sestre da ih obave. Zamislite da delatnici jevanđelja nalete na nekog čoveka odličnog kova, koji svim stvarima prilazi ozbiljno i želi da razume neke konkretne istine koje se tiču vizija. Pošto delatnici jevanđelja ne umeju sasvim jasno da razgovaraju u zajedništvu, oni mole svog starešinu da to uradi. Starešina ne zna šta da kaže, pa čak pribegava i izgovorima, govoreći: „Nikada nisam sâm obavljao ovaj posao. Uradite ga vi; ja vam držim leđa. Ako se jave neki problemi, pomoći ću vam da ih rešite; podržaću vas. Ne brinite. Čega da se bojimo kad imamo Boga? Kada neko traga za istinitim putem, možete da svedočite ili da u zajedništvu razgovarate o istinama o vizijama. Moja odgovornost je samo da besedim o istinama život-ulaska. Delo svedočenja je teško breme koje vi treba da nosite, ne oslanjajte se na mene.” Svaki put kada u propovedanju jevanđelja dođe ključni trenutak svedočenja, on se sakrije. Potpuno je svestan da mu nedostaje istina, pa zašto onda ne uloži trud da se njome opremi? Ako odlično zna da mu nedostaje istina, zašto stalno tako očajnički nastoji da postane starešina? Nema nimalo talenta, a ipak ima drskosti da prihvati bilo kakav položaj funkcionera – da ga pustiš, i ulogu cara bi prihvatio – previše je bestidan! Bez obzira na nivo starešinstva koji mu je poveren, on nije u stanju da obavlja stvaran posao, a ipak se usuđuje da uživa u prednostima statusa bez imalo griže savesti. Zar takvi ljudi nisu potpuno bestidni? Da je neko od njih tražio da govore na stranom jeziku, pa da nisu bili u stanju, to bi se moglo razumeti; ali trebalo bi valjda da mogu na svom maternjem jeziku u zajedništvu da razgovaraju o istinama o vizijama i Božjim namerama, zar ne? Ljudima koji veruju tek tri do pet godina može se oprostiti što nisu u stanju da u zajedništvu razgovaraju o istini. Ali neki veruju u Boga već skoro 20 godina, a ipak nekako i dalje nisu u stanju da razgovaraju o istinama koje se tiču vizija – zar takvi ljudi nisu beskorisne individue? Zar nisu ništarije? Zaprepastim se kada čujem da neko mnogo godina veruje u Boga, a ipak ne ume da besedi o istinama o vizijama. Kako se vi osećate sada kada se to čuli? Zar to nije nepojmljivo? Kako su obavljali svoj posao svih ovih godina? Kada od njih zatraže da daju smernice za komponovanje muzike, oni to ne umeju, pa kažu da je ta stručna oblast preteška i da prosečan čovek ne može da je razume. Kada ih zamole da daju smernice za umetničko stvaranje ili rad na filmskoj produkciji, tvrde da je za te poslove potreban previsok nivo tehničkih veština da bi oni mogli da ih savladaju. Kada im traže da pišu članke iskustvenog svedočenja, kažu da su previše neobrazovani i da ne umeju da napišu članak, kao i da nikada nisu bili obučeni za to. Oprostivo je ako nisu u stanju da obavljaju takve poslove, ali rad na jevanđelju sastavni je deo njihove dužnosti. Oni su sa tim radom toliko dobro upoznati – zar ne bi trebalo da im bude lak? Najvažniji aspekt razgovora u zajedništvu o istini o vizijama je da se jasno razgovara o istini tri etape dela. Na početku ljudi nemaju mnogo iskustva sa tim i možda ne razgovaraju tako dobro, ali s vremenom i vežbom, što više razgovaraju u zajedništvu to bolji postaju u tome, tako da postaju sposobni da govore na strukturiran način, preciznim i jasnim jezikom i da se izražavaju biranim rečima. Zar to nije konkretna oblast stručnog rada kojom bi starešine trebalo da ovladaju? Nije da učiš slona da leti, zar ne? (Nije.) Ali takve lažne starešine nisu sposobne da obave čak ni to malo posla. A ipak i dalje služe kao starešine? Šta traže još uvek na tom položaju? Neki kažu: „Ja sam osoba čije je razmišljanje smeteno, nejasno i bez logike i ne ide mi baš dobro razgovor o istinama koje se tiču vizija”. Pošto je tako, jesi li u stanju da prepoznaš i rešiš razne nedostatke i odstupanja do kojih dolazi u radu na jevanđelju? Ako nisi u stanju da ih prepoznaš, onda sigurno ne možeš ni da ih rešiš. Kada je lažni starešina zadužen za rad na jevanđelju, on ne učestvuje u detaljnim proverama i nadzoru; samo pušta svoje podređene da rade po svom, tako da svako može da radi stvari kako hoće i da propoveda kome hoće – ne primenjuju se apsolutno nikakva načela ni standardi. Neki ljudi kada rade stvari postupaju iz hira, fali im razuma i, naročito, načela, pa bezobzirno čine nedela. Lažni starešina uopšte ne uspeva da uoči ni da prepozna te probleme.

Kažu da su u Južnoj Americi i Africi, pod okrilje crkve radom na širenju jevanđelja dovedeni neki siromašni ljudi. Ti ljudi nemaju stalan prihod, pa čak i nabavljanje dovoljne količine hrane i preživljavanje predstavlja problem. Šta, dakle, da se radi? Bio je jedan starešina koji je rekao: „Božja je namera da spase čovečanstvo, a da bi čovek bio spasen, mora prvo da ima dovoljno da jede, zar ne? Zar Božja kuća onda ne bi trebalo da im pruži pomoć? Ako veruju u Boga, možemo da im podelimo par knjiga Božjih reči. Nemaju kompjutere ni telefone, pa šta da radimo ako zatraže da obavljaju neke dužnosti? Raspitajte se, vidite da li iskreno žele da obavljaju dužnosti.” Raspitivanjem se doznalo da su ti ljudi trenutno bez novca, ali da bi, kada bi imali novca i mogli da jedu do mile volje, bili voljni da izađu da propovedaju jevanđelje i da obavljaju dužnost. Pošto su starešine shvatile te okolnosti, počeli su da dele sredstva pomoći, koja su izdavali svakog meseca. Hrana i smeštaj, pa čak i naknada za korišćenje interneta, kupovina telefona, kompjutera i ostale opreme za te ljude – sve je to plaćeno novcem Božje kuće. Novac je tim ljudima deljen ne zato da bi se širio rad na jevanđelju, već da bi im se pružila pomoć za preživljavanje. Je li to bilo u skladu sa načelima? (Nije.) Ima li Božja kuća pravilo da, kada, propovedajući jevanđelje, sretnete siromašne ljude bez sredstava za život, treba da im date pomoć ukoliko su u stanju da prihvate ovu etapu dela? Postoji li takvo načelo? (Ne postoji.) Po kojem je načelu onda taj starešina tim ljudima delio sredstva pomoći? Je li to učinio zato što je mislio da Božja kuća ima novca koji nema gde da potroši, ili zato što je te ljude smatrao previše jadnima, ili je to učinio u nadi da će ti ljudi pomoći sa širenjem jevanđelja? Šta je tačno bila njegova namera? Šta je pokušavao da postigne? On je sa velikim žarom delio telefone, kompjutere i novac za životne troškove; uživao je da se bavi tim radom koji drugima donosi korist, pošto mu je omogućio da se tim ljudima dodvori i da osvoji njihova srca, pa je bio naročito predan toj vrsti zadataka i išao je sve dalje i dalje, bez trunke stida. To je korišćenje Božjeg novca zarad dodvoravanja ljudima i kupovanja njihove naklonosti. Ti siromašni ljudi u stvari nisu istinski verovali u Boga; samo su pokušavali da napune stomake i da pronađu neki način da zarade za život. Njihov cilj nije bio da steknu istinu ili spasenje. Da li bi Bog spasao te ljude? Neki od njih, iako su bili voljni da obavljaju dužnost, nisu bili iskreni, već su bili motivisani željom za telefonima i kompjuterima, za sredstvima koja bi im olakšala život. Ali lažnog starešinu za to nije bilo briga; ukoliko je neko bio voljan da obavlja neku dužnost, starešina bi se za njega pobrinuo, pa ne samo da bi ga snabdeo novcem za smeštaj i hranu, već bi mu kupio i kompjuter, telefon i raznu opremu. Ali ispostavilo se da su ti ljudi obavljali svoje dužnosti a nisu postizali baš nikakav efekat. Zar lažni starešina nije samo bacao novac? Zar nije koristio novac Božje kuće da pokaže svoju velikodušnost? (Jeste.) Zar je to posao koji treba da obavljaju starešine i delatnici? (Nije.) Zar to nije bio lažni starešina? Lažne starešine vole da glume dobrotu, dobronamernost i dobrodušnost. Ako hoćeš da pokažeš dobrodušnost, odlično, samo koristi sopstveni novac! Ako nemaju odeću, skini svoju pa im je daj; nemoj da trošiš Božje priloge! Božji prilozi namenjeni su radu na širenju jevanđelja, a ne tome da se dele kao socijalna pomoć, a naročito nisu za to da se pruža pomoć siromašnima. Božja kuća nije dobrotvorna ustanova. Lažne starešine su nesposobne za stvaran posao, a još manje su sposobni za to da nekoga snabdevaju istinom ili životom. Oni se fokusiraju samo na to da upotrebe Božje priloge da dele socijalnu pomoć kako bi se ljudima dodvorili i održali sopstveni ugled i status. Oni su bestidni rasipnici, zar ne? Ako se takav lažni starešina otkrije, može li iko da ga na vreme razotkrije i zaustavi? Niko nije ništa preduzeo da ga zaustavi. Da nije Višnji saznao za to i sprečio tu praksu korišćenja Božjeg novca u cilju pružanja pomoći ljudima, ona nikada ne bi prestala. Kada tim siromašnim ljudima daš prst, oni hoće celu ruku, uvek hoće više. Nezasiti su; ma koliko im dao, nikad nije dovoljno. Oni koji iskreno veruju u Boga kadri su da napuste porodicu i posao da bi obavljali dužnost i bili spaseni, pa čak i kada se suoče sa teškoćama u životu, u stanju su da nađu načine da ih reše sami, a ne da neprestano zahtevaju stvari od Božje kuće. Rešavaju šta mogu sami, a kada nešto ne mogu da reše, mole se Bogu i uzdaju se u svoju veru da bi prošli kroz to. Oni koji uvek traže milostinju od Boga i očekuju da se Božja kuća pobrine za njihove životne troškove i da ih izdržava, potpuno su lišeni razuma! Ne žele da obavljaju nikakvu dužnost, a da uživaju u životu, to žele; znaju samo da pruže ruku i da traže stvari od Božje kuće, pa čak i onda im nikad nije dosta. Zar to nisu prosjaci? A lažni starešina – taj debil – uporno je delio pomoć i nije prestajao, stalno je ljudima ugađao da bi zaslužio njihovu zahvalnost, pa je čak mislio i da takvim postupcima slavi Boga. To su stvari koje lažne starešine najviše usrećuju. Ima li, dakle, nekoga ko je u stanju da prepozna ta pitanja, ko je kadar da pronikne u suštinu tih problema? Većina starešina se pravi da ništa ne vidi, misleći: „U svakom slučaju, nisam ja odgovoran za rad na jevanđelju, pa zašto da se ja brinem za te stvari? Ne troši se moj novac. Dok god niko ne dira pare u mom džepu, u redu je. Možete da dajete kome god želite, kakve to veze ima sa mnom? Taj novac ionako ne završava u mom novčaniku.” Takvih neodgovornih ljudi ima mnogo, ali koliko je onih koji su u stanju da podrže rad kuće Božje?

Rad na jevanđelju u inostranstvu je sada u toku. U nekim zemljama ima više ljudi kadrih da prihvate istinu, dok je stanovništvo u nekim drugim zemljama slabijeg kova, pa stoga ima i manje onih koji su kadri da prihvate istinu. U nekim zemljama nema slobode veroispovesti, pa postoji jak otpor prema istinitom putu i Božjem delu i nema mnogo ljudi kadrih da prihvate istinu. Osim toga, stanovništvo nekih zemalja je previše nazadno i toliko je slabog kova da nije u stanju da razume istinu ma kako se sa njim u zajedništvu razgovaralo o njoj, te izgleda da ljudi u tim zemljama nisu dorasli istini. Na takvim mestima ne treba propovedati jevanđelje. Međutim, oni koji propovedaju jevanđelje ne vide suštinu problema; oni ne propovedaju onima koji su kadri da prihvate istinu, već umesto toga insistiraju na tome da tragaju za teškim slučajevima, ignorišući one lakše. Ne propovedaju na mestima gde se rad na jevanđelju već širi i gde je lako propovedati. Umesto toga insistiraju na tome da propovedaju jevanđelje u tim siromašnim i nazadnim mestima, pa propovedaju grupama ljudi najlošijeg kova, koji nisu kadri da razumeju istinu, kao i etničkim grupama sa najtežim verskim predstavama i najjačim otporom prema Bogu. Zar to nije skretanje s puta? Uzmimo, na primer, judaizam i neke duboko ukorenjene religije vezane za određene rase, koje hrišćanstvo smatraju neprijateljem, pa ga čak i proganjaju. U slučaju takvih zemalja i etničkih grupa, jevanđelje naprosto ne treba propovedati. Zašto ne treba? Zato što je propovedanje uzaludno. Čak i ako uložiš sve ljudstvo i sve finansijske i materijalne resurse, može proći tri, pet, pa čak i deset godina, a da se ne vide nikakvi značajni rezultati. Šta se može učiniti u svetlu te situacije? Čovek, najpre, ako ne zna bolje, može pokušati; ali kada jasno sagleda okolnosti – da propovedanje jevanđelja tim ljudima po viskoj ceni na kraju uopšte ne mora da donese dobre rezultate – čovek onda mora da izabere neki drugi put, put koji može da ostvari rezultate. Zar to nije nešto u šta bi starešine i delatnici trebalo da proniknu? (Jeste.) Ali lažne starešine to ne razumeju. Kada je reč o tome u kojoj stranoj zemlji treba početi sa širenjem jevanđelja, neki kažu: „Počni sa Izraelom. Pošto je Izrael bio baza za prve dve etape Božjeg dela, jevanđelje se mora propovedati tamo. Ma koliko teško to bilo, moramo istrajati u tome da im ga propovedamo.” No, pošto su dugo propovedali, nema značajnih rezultata, što vodi razočaranju. Šta starešine tada treba da urade? Da je u pitanju neki starešina sa kovom i teretom, rekao bi: „U našem propovedanju jevanđelja nema načela; ne umemo da se prilagođavamo situaciji, već posmatramo stvari samo na osnovu svoje uobrazilje – to je isuviše naivno od nas! Nismo očekivali glupost, tvrdoglavost i bezumnost tih ljudi. Mislili smo da oni treba da budu prvi koji će čuti Božje jevanđelje, pošto već hiljadama godina veruju u Boga, ali pogrešili smo; previše su bezumni! U stvari, kada je Bog obavljao delo iskupljenja, On je već tada bio digao ruke od njih. Kada bismo se sada vratili i njima propovedali, ulagali bismo besmislen napor; bilo bi to uzaludno službovanje i budalasto postupanje. Pogrešno smo razumeli Božje namere. Bog ne radi na toj stvari, pa na koji način bi mi ljudi to mogli? Pokušali smo, ali ma koliko mi propovedali, oni ne prihvataju istiniti put. Trebalo bi za sada da odustanemo, da ih ostavimo po strani i da zasad ne obraćamo pažnju na njih. Ako bude onih koji su voljni da tragaju, poželećemo im dobrodošlicu i svedočićemo pred njima o Božjem delu. Ako ne bude onih koji tragaju, nema potrebe da preuzimamo inicijativu da ih tražimo.” Zar to nije načelo propovedanja jevanđelja? (Jeste.) Dakle, da li je lažni starešina kadar da se pridržava načela? (Nije.) Lažne starešine su slabog kova i nisu kadri da sagledaju suštinu problema; oni će reći: „Bog je rekao da su Izrailjci Njegov izabrani narod. Ne smemo nikada i ni u koje vreme da dignemo ruke od njih. Oni treba da budu na prvom mestu; treba prvo da propovedamo njima pre nego što propovedamo ljudima u drugim zemljama. Kakva bi to velika slava bila kada bi se Božje delo proširilo u Izrael! Bog je doneo slavu iz Izraela na Istok, a mi treba tu slavu da vratimo u Izrael sa Istoka i da im pokažemo da se Bog vratio!” Zar to nije samo slogan? Da li se to slaže sa činjenicama? To bi rekli oni koji su lišeni duhovnog razumevanja. A šta je sa lažnim starešinama koje ne obavljaju stvaran posao? Oni se na te stvari ne obaziru. Ljude koji propovedaju jevanđelje već dugo muči to pitanje, rastrzani su između toga da odustanu i da nastave sa propovedanjem, nisu sigurni kako da postupe. Lažne starešine su potpuno nesvesne da je to problem. Kada vide te ljude kako se uzrujavaju jer nemaju put, oni kažu: „Zašto da se brineš? Mi imamo istinu i iskustveno svedočenje; jednostavno im to propovedaj!” Neko kaže: „Ne razumeš, tim ljudima je zaista teško propovedati.” Kada se u radu jave značajni problemi koje starešine treba da reše, te starešine i dalje izvikuju slogane i izgovaraju isprazne reči. Zar je to ponašanje koje se očekuje od starešina? Kada ih pitaju da li takvim mogućim primaocima jevanđelja treba propovedati, oni kažu: „Svima treba propovedati, a naročito Izrailjcima, njima svakako treba propovedati”. Čujete li vi ikakav problem sa tim rečima? Znaju li oni da je to odstupanje, nedostatak u radu na jevanđelju kojim oni treba da se pozabave? Te ništarije to ne znaju, pa i dalje bombastičnim jezikom deklamuju i izvikuju slogane, zaista su beskorisna đubrad! A ipak misle da su oštroumni, da imaju kova i da su pametni. Nisu čak svesni ni toga da se u radu pojavio tako veliki nedostatak i odstupanje; mogu li uopšte početi da ga rešavaju? To je još manje verovatno. Oni koji propovedaju jevanđelje bolesni su od brige; to je uticalo na rad na jevanđelju, koji je ometen i ne može nesmetano da se odvija, a lažne starešine, na opšte iznenađenje, nemaju pojma o tome da je u radu došlo do odstupanja. Većina ljudi, kada se u radu susretne sa problemima ili odstupanjima, često ne mari, ne primećuje i tvrdoglavo nastavlja sa pogrešnim pristupom bez obzira na posledice. Ako i starešine i delatnici na vreme ne razumeju i ne dokuče tu situaciju, onda, kada problem već postane ozbiljan i utiče na napredak rada, a većina ljudi je u stanju da ga otkrije, starešine i delatnici budu zapanjeni. To je posledica zanemarivanja dužnosti od strane starešina i delatnika. Kako, dakle, oni mogu da izbegnu takve ozbiljne posledice? Starešine i delatnici moraju redovno da proveravaju rad i da blagovremeno razumeju trenutno stanje i napredak posla. Ako se otkrije da radna efikasnost nije visoka, moraju da vide u kojem delu postoje nedostaci i problemi, te da ovako razmišljaju: „Ovi ljudi trenutno deluju zauzeto, ali zašto nema nikakve očigledne efikasnosti? Kao u radu tima za jevanđelje; toliko ljudi svakodnevno propoveda jevanđelje i svedoči, zajedno sa još nekim ljudima koji u tom radu sudeluju, pa zašto onda ne pridobijemo veliki broj ljudi svakog meseca? U kojem je delu problem? Ko prouzrokuje problem? Kako dolazi do tog odstupanja? Kada je to počelo? Treba da odem do svake grupe i da saznam šta svako sada radi, kako su sadašnji mogući primaoci jevanđelja i da li je pravac propovedanja jevanđelja ispravan; sve to treba da saznam.” Odstupanja i nedostaci u radu postepeno postaju očigledni kroz savetovanje, razgovore u zajedništvu i diskusiju. Kada se problem otkrije, on se ne sme ostaviti na miru; mora se rešiti. Dakle, kakav je starešina koji je u stanju da opazi probleme, odstupanja i nedostatke koji se pojavljuju u radu? Takav starešina treba da nosi teret, da bude marljiv i da učestvuje u svakom detalju konkretnog posla; da prati, da razume i da dokuči svaki njegov deo; da utvrdi šta svako radi, koji je broj ljudi pogodan za obavljanje kojeg zadatka, ko su nadzornici, kakav je kov tih ljudi i da li dobro obavljaju svoj posao ili ne, koliko su efikasni, kako rad napreduje i tako dalje – sve te stvari se moraju utvrditi. Osim toga, najpresudniji deo rada na jevanđelju je da li propovednici jevanđelja poseduju istinu ili ne, da li su kadri da jasno u zajedništvu razgovaraju o istinama vizija kako bi rešili ljudske predstave i probleme, da li su kadri da pruže ono što mogućim primaocima jevanđelja nedostaje kako bi ih sasvim ubedili, te da li su kadri da o istini razgovaraju neformalnim tonom, kako bi mogući primaoci jevanđelja mogli više da slušaju Božji glas. Na primer, ako mogući primalac jevanđelja želi nešto da sazna o istinama koje se tiču značaja Božjeg ovaploćenja, a određeni propovednik jevanđelja uvek govori o značaju Božjeg dela i o tome šta su verske predstave, zar to nije problem? Ako čovek želi da sazna samo kako da bude spasen i koji je sadržaj Božjeg plana upravljanja za spasenje ljudskog roda, zar nije to vreme da se u zajedništvu razgovara o viziji istina koje se tiču tri etape Božjeg dela? (Jeste.) Ali taj propovednik jevanđelja uporno govori o Božjoj grdnji i sudu i o Njegovom razotkrivanju da ljudske iskvarene naravi obuhvataju nadmenost, lažljivost i rđavost, kao i o drugim sličnim temama. Pre nego što je ta druga strana prihvatila Božje delo, propovednik jevanđelja počinje da joj govori o grdnji i sudu i razotkriva njenu iskvarenu narav. Posledično, tog čoveka to odbija, on ne dobija ono što želi i njegovi problemi koje treba rešiti ostaju nerešeni; on gubi interesovanje i nije voljan da nastavi sa istraživanjem. Zar to nije problem sa propovednikom jevanđelja? Propovednik jevanđelja ne razume istinu ili je lišen duhovnog razumevanja, pa je potpuno nesvestan toga što je drugom čoveku potrebno, ne pogađa suštinu kada govori, nadugačko i naširoko raspreda, a uopšte ne rešava probleme mogućeg primaoca jevanđelja – kako uopšte može da pridobije ljude kada tako propoveda jevanđelje?

Lažne starešine se ne obaziru ni na kakve probleme sa kojima se susretnu u svom radu. Ma kakvi se problemi javljali u radu na jevanđelju i ma kako zli ljudi ometali i uticali na taj rad, oni se na sve to uopšte ne obaziru, kao da nema nikakve veze sa njima. Lažne starešine su u svom radu smetene; bez obzira na to da li određeni pojedinac u obavljanju svoje dužnosti ostvaruje rezultate i da li se pridržava načela, lažne starešine niti nadziru niti sprovode detaljne provere, te ljude puštaju da se ponašaju slobodno bez obzira na posledice. To dovodi do toga da odstupanja i nedostaci koji se pojavljuju u radu na jevanđelju nikada ne budu rešeni, a ogroman broj ljudi koji tragaju za istinitim putem na kraju šmugne i ne može što je moguće pre da bude doveden pred Boga. Neki ljudi, pošto prihvate Božje delo u poslednjim danima, kažu: „U stvari, neko mi je pre tri godine propovedao jevanđelje. Nije da nisam hteo da ga prihvatim ili da sam verovao u negativnu propagandu; samo je čovek koji mi je propovedao bio tako neodgovoran. Nije umeo da odgovori na pitanja koja sam postavio i nejasno je razgovarao u zajedništvu kada sam tragao za istinom, samo je izgovarao nekakve beskorisne reči. Usled toga, jedino što sam mogao bilo je da razočaran odem.” Tri godine kasnije, pošto su istraživali na internetu, pa zatim tragali i u zajedništvu razgovarali sa braćom i sestrama, ti ljudi rešavaju sve predstave i zbunjenost u svojim srcima jednu po jednu, u potpunosti potvrđuju da je Bog Taj koji se pojavio i koji obavlja delo, te Ga prihvataju. To oni prihvataju Božje delo kroz sopstveno traganje i istraživanje. Da je čovek koji propoveda jevanđelje bio u stanju da jasno u zajedništvu razgovara o istini i da razreši njihove predstave i odgovori na njihova pitanja pre tri godine, oni bi ga prihvatili tri godine ranije. Koliki je životni rast odložen za te tri godine! To se mora smatrati zanemarivanjem dužnosti od strane onih koji propovedaju jevanđelje i direktno je povezano sa njihovim nerazumevanjem istine. Neki delatnici jevanđelja se naprosto ne fokusiraju na to da se opreme istinom, već su kadri samo da deklamuju nekakve doktrine, a nisu u stanju da reše ljudske predstave ili stvarne probleme. Usled toga, mnogi ljudi ne prihvate jevanđelje blagovremeno kada ga čuju, zbog čega se njihov lični razvoj u životu odlaže za nekoliko godina. Mora se reći da su za to odgovorne starešine zadužene za rad na jevanđelju, zbog svog neadekvatnog usmeravanja i nedovoljnog nadzora. Ako starešine i delatnici zaista nose breme i ako su kadri da istrpe nešto više patnje, ako više praktikuju da u zajedništvu razgovaraju o istini i pokažu malo više odanosti, ako jasno besede o svim aspektima istine, pa ti delatnici jevanđelja postanu kadri da u zajedništvu razgovaraju o istini kako bi razrešili ljudske predstave i sumnje, onda će rezultati propovedanja jevanđelja postajati sve bolji i bolji. To bi većem broju ljudi koji istražuju istiniti put omogućilo da ranije prihvate Božje delo i da se pre vrate pred Boga da prime Njegovo spasenje. Rad crkve postaje otežan prosto zato što lažne starešine ozbiljno zapostavljaju svoje dužnosti, ne rade stvarni posao, ne prate i ne nadgledaju rad i nisu u stanju da razgovaraju u zajedništvu o istini kako bi razrešili probleme. Naravno, to se takođe dešava zato što te lažne starešine uživaju u pogodnostima svog statusa, uopšte ne teže istini, i nisu voljni da prate, nadgledaju ili usmeravaju rad na širenju jevanđelja – što za rezultat ima to da posao sporo napreduje, a mnoga odstupanja, apsurdi i nesmotrene greške koje je uzrokovao čovek, ne bivaju blagovremeno ispravljene ili razrešene, što opet ozbiljno utiče na efikasnost širenja jevanđelja. Tek kada Višnji otkrije te probleme i kaže starešinama i delatnicima da moraju da ih reše, ti problemi budu ispravljeni. Poput slepaca, ove lažne starešine nisu u stanju da otkriju bilo kakve probleme i uopšte ne postoje načela po kojima rade stvari, a povrh svega, nisu sposobni da shvate sopstvene greške – svoje pogreške priznaju tek kada su orezani od strane Višnjeg. Prema tome, ko može preuzeti odgovornost za gubitke koje su prouzrokovale ove lažne starešine? Čak i kad budu sklonjeni sa svojih položaja, kako se mogu nadoknaditi gubici koje su prouzrokovali? Stoga, kada se otkrije da postoje lažne starešine koje nisu sposobne da obavljaju stvarni posao, treba ih odmah razrešiti. U nekim crkvama, rad na jevanđelju napreduje izuzetno sporo, a to je jednostavno zbog toga što lažne starešine ne rade stvarni posao, kao i zbog previše situacija u kojima zanemaruju posao i prave greške.

U svim tim različitim poslovnim stavkama koje obavljaju lažne starešine, zapravo se nalaze brojni problemi, odstupanja i nedostaci koje bi trebalo da razreše, isprave i otklone. Međutim, pošto lažne starešine nemaju osećaj za odgovornost, već samo uživaju u pogodnostima svog statusa bez da obavljaju stvaran posao, oni na kraju od posla naprave haos. U nekim crkvama, ljudi nisu ujedinjeni u mislima – svako sumnja, čuva se i podriva druge, sve vreme se plašeći da ih kuća Božja ne eliminiše. Suočeni sa takvim situacijama, lažne starešine ne preduzimaju ništa da ih razreše i ne uspevaju da obave nikakav stvaran i konkretan posao. Dolazi do zastoja crkvenog rada, a lažne starešine to nimalo ne uznemirava, već i dalje smatraju da su sami obavili veliki posao i da nisu doveli do kašnjenja crkvenog rada. Takve lažne starešine su fundamentalno nesposobne za obavljanje posla snabdevanja životom i nisu u stanju da reše stvarne probleme u skladu sa istinom. Oni samo obavljaju nešto rada na opštim poslovima koje im je Višnji naročito dodelio i naveo, kao da svoj posao treba da obavljaju isključivo za Višnjeg. Kada je reč o presudnom crkvenom radu koji je Višnji uvek postavljao kao uslov – kao što je rad na snabdevanju životom i rad na negovanju ljudi – ili o određenim posebnim zadacima koje je Višnji naložio, lažne starešine ne znaju kako da ih obave i nisu kadri za to. Oni te zadatke samo delegiraju drugima, pa smatraju svoj posao obavljenim. Rade tačno onoliko koliko im je Višnji naložio i nešto malo preduzimaju tek kada ih nateraju; inače su neaktivni i nemarni – to je lažni starešina. Šta je lažni starešina? U najkraćim crtama, to je neko ko ne obavlja stvaran posao, ko ne obavlja svoj posao starešine, ozbiljno zanemaruje svoju dužnost u najvažnijem i presudnom radu i ništa ne preduzima – to je lažni starešina. Lažne starešine se bave samo površnim opštim poslovima, pa to mešaju sa obavljanjem stvarnog posla, a u stvarnosti, kada je reč o njihovom poslu starešine i o presudnom radu koji im je dodelila kuća Božja, oni ništa od toga ne rade dobro. Pored toga, često se javljaju problemi u raznim stavkama crkvenog rada koje je potrebno da reši starešina, koji nije u stanju da ih reši, pa često zauzme stav izbegavanja, te braća i sestre ne mogu da ga nađu kada žele da reše neki problem. Ako i uspeju da nađu starešinu, on ih izbegava pod izgovorom da je prezauzet poslom te braću i sestre moli da sami čitaju Božje reči i tragaju za istinom kako bi samostalno rešili svoje probleme, dok se on sam ne meša. To na kraju dovodi do nagomilavanja prevelikog broja nerešenih problema, čime se zaustavlja napredak svih poslovnih stavki, pa dolazi do zastoja crkvenog rada. To je posledica toga da lažne starešine ne obavljaju stvaran posao. Lažne starešine nikada nisu ozbiljne ni marljive u pogledu svojih osnovnih odgovornosti, niti tragaju za istinom kako bi rešili razne probleme. To znači da će lažne starešine sigurno biti nesposobne za obavljanje stvarnog posla i rešavanje bilo kakvih problema. Ono u čemu se lažne starešine ističu je propovedanje reči i doktrina, izvikivanje slogana i ubeđivanje drugih, te fokusiranje isključivo na bavljenje radom na opštim poslovima. Kada je reč o osnovnom crkvenom radu koji im je Božja kuća poverila, kao što je snabdevanje životom i razgovor u zajedništvu o istini u cilju rešavanja problema, oni to ne umeju da rade, ne obučavaju se da bi naučili i nisu kadri da reše nikakve stvarne probleme – to su lažne starešine.

Neke lažne starešine, kada se od njih zatraži da vode rad na izradi tekstova kao što su pisanje scenarija, pisanje tekstova o iskustvenom svedočenju i drugi konkretni zadaci, misle da, pošto je u pitanju samo usmeravanje, oni ne moraju da obave nikakav konkretan posao, već se samo okolo motaju. „Džang”, kažu, „kako napreduje tvoj tekst?” „Još malo pa je gotov.” „Li, imaš li kakve teškoće sa pisanjem onog scenarija?” „Imam, možeš li da mi pomogneš da ih rešim?” „Možete o tome da porazgovarate među sobom. Molite se malo više.” Ne samo da te lažne starešine braću i sestre ne usmeravaju i da im ne pomažu, već se ne fokusiraju ni na to da dobro obave sopstveni posao, već samo tumaraju naokolo i žive laganim i udobnim životom. Spolja deluje da kontrolišu posao, ali u stvarnosti ne rešavaju nikakve probleme – nisu ništa drugo do najobičnije birokrate! Oni sposobni funkcioneri u nekim zemljama u svetu nevernika podjednako su iskvarena ljudska bića, ali čak su i oni daleko bolji od tih lažnih starešina, kojima fali osećaj odgovornosti kakav imaju ti funkcioneri. Tako su, na primer, nakon izbijanja pandemije, zemlje u čitavom svetu počele da sprovode preventivne mere. Na kraju se većina tih zemalja složila da su preventivne mere koje je preduzeo Tajvan delotvorne, što ukazuje na to da su tajvanski državni službenici obavili svoje zadatke u vezi sa odgovorom na pandemiju prema najvišim standardima i krajnje detaljno. Zaista je divljenja vredno to da su jedna svetovna država i državni službenici i političari iskvarenog čovečanstva izvršili zadatak prema najvišim standardima i toliko detaljno. Mnogi evropski državni službenici bili su spremni da posete Tajvan i da uče od njega; sa te tačke gledišta, državni službenici Tajvana bili su daleko superiorni u odnosu na državne službenike ostalih nacija. Sama činjenica da je većina njihovih državnih službenika bila u stanju da obavi konkretan posao i da dȃ sve od sebe da ispuni svoje odgovornosti dokazuje da su ti državni službenici bili na visini zadatka. Neke starešine i delatnici u crkvi uvek su nemarni kada obavljaju svoje dužnosti, pa ma koliko ih orezivali, od toga nema vajde. Ja smatram da karakter tih starešina i delatnika nije ravan čak ni karakteru funkcionera iz sveta nevernika koji su u stanju da obave stvaran posao. Većina njih tvrdi da veruje u Boga i da stremi ka istini, ali u stvarnosti nisu voljni da plate cenu. Snabdevaju se sa toliko istine, a oni ipak imaju takav stav prema obavljaju svoje dužnosti. Rezultat je taj da svi oni postaju lažne starešine i delatnici, koji uveliko podbacuju u poređenju sa boljim državnim službenicima! Moji zahtevi od ljudi u stvari nisu visoki; Ja ne zahtevam od ljudi da razumeju previše istina ni da budu previsokog kova. Minimalni standard jeste da čovek postupa savesno i da ispunjava svoje odgovornosti. Ako ništa drugo, onda treba u najmanju ruku da budeš dostojan svog hleba nasušnog i naloga koji ti je Bog dao; to je dovoljno. Ali Božje delo je uznapredovalo do ove faze, a da li je mnogo ljudi u stanju da postupa savesno? Vidim da neki funkcioneri u demokratskim zemljama govore i postupaju iskreno. Ne preteruju i ne izgovaraju uzvišene teorije, jezik im je naročito rigorozan i iskren i u stanju su da se pobrinu o velikom broju stvarnih problema. Njihov rad je zaista veoma dobar, istinski odražava njihov integritet i njihovu ljudskost. Gledajući većinu starešina i delatnika u crkvi sada, oni u svom radu otaljavaju i nemarni su, nisu ostvarili mnogo dobre rezultate i nisu u potpunosti ispunili svoje odgovornosti. Pošto postanu starešine, pretvaraju se u verske službenike, ponašaju se nadmeno, izdaju naređenja i postaju birokrate. Fokusiraju se samo na uživanje u prednostima svog statusa i vole da ih svi prate naokolo i da se vrte oko njih. Retko stvaraju duboke veze sa običnim vernicima kako bi rešili stvarne probleme. U srcima se sve više udaljavaju od Boga. Takve lažne starešine i lažni delatnici sasvim su nepopravljivi! Tako sam mukotrpno u zajedništvu razgovarao o istini, a te lažne starešine i delatnici ipak to nisu usvojili, tvrdoglavo se drže svojih pogrešnih ideja i ravnodušni su. Njihov stav prema dužnostima uvek je nemaran i nemaju ni najmanju nameru da se pokaju. Vidim da su ti ljudi bez savesti, bez razuma, uopšte nisu ljudska bića! Onda razmišljam: je li potrebno da sa takvim ljudima i dalje uporno u zajedništvu razgovaram o tim istinama? Je li potrebno da taj razgovor bude toliko konkretan? Je li potrebno da trpim tu patnju? Jesu li te reči suvišne? Posle kraćeg razmišljanja, odlučujem da moram i dalje da govorim, pošto su te reči, iako nemaju uticaja na ljude lišene svake trunke savesti i razuma, korisne za one koji su, iako nešto slabijeg kova, u stanju da prihvate istinu i da iskreno obavljaju svoje dužnosti. Lažne starešine ne obavljaju stvaran posao i ne ispunjavaju svoje odgovornosti, ali oni koji streme ka istini naučiće lekcije, postaće nadahnuti i naći će iz tih reči i stvari put praktičnog delovanja. Život-ulazak nije tako jednostavan; ako nemaju nekoga da ih podrži i da ih snabde, da im razloži i obrazloži svaki aspekt istine, ljudi su veoma slabi, često se nalaze u stanju bespomoćnosti i zbunjenosti, stanju negativnosti i pasivnosti. Stoga često, kada vidim te lažne starešine, gubim motivaciju da im besedim. Ipak, kada pomislim na patnju koju trpe i cene koje plaćaju oni koji iskreno veruju u Boga i koji odano obavljaju svoje dužnosti, Ja se predomislim. I to samo iz ovog razloga: čak i ako je 30 do 50 ljudi – ili barem 8 ili 10 ljudi – u stanju da se iskreno daje i bude odano u obavljanju svojih dužnosti, i voljno je da sluša i da se pokorava, onda se isplati izgovarati te reči. Ne bih u Sebi našao motivaciju da govorim i u zajedništvu razgovaram sa onima koji nemaju savesti ni razuma; razgovor sa tim ljudima deluje zamorno i jalovo. Većina vas u svojim dužnostima ne stremi ka istini i ne plaća cenu – nemate breme i niste odani, samo otaljavate u svojim postupcima i nerado činite stvari u nadi da ćete zadobiti blagoslove. Slušanje ovih reči za vas je u stvari jedna nezaslužena usluga. Šlepujete se uz one koji iskreno obavljaju svoje dužnosti, koji zaista plaćaju cenu, koji poseduju odanost i breme i koji su voljni da sprovode istinu u delo. Ove reči su namenjene tim ljudima, a vi dobijate nezasluženu uslugu kada ih slušate. Ako stvari pogledamo iz te perspektive – tačnije, da većina vas ima stav da u obavljanju svojih dužnosti samo otaljava bez ikakve ozbiljnosti – onda niste dostojni ovih reči. Zašto ste nedostojni? Zato što čak i kada slušate, sve je uzalud; ma koliko toga da je rečeno i ma koliko detaljno, vi se samo pretvarate da slušate, ne sprovodite te reči u delo ma koliko da ste shvatili kada ste ih saslušali. Kome treba izgovarati te reči? Ko je dostojan toga da ih čuje? Zaslužuju da ih slušaju samo oni koji su voljni da plate cenu, koji su u stanju da se iskreno daju i koji su odani svojim dužnostima i svom nalogu. Zašto kažem da oni zaslužuju da slušaju? Zato što su oni, kada razumeju nešto istine koju su čuli, u stanju da je sprovedu u delo i sprovode u delo ono što razumeju; nisu lukavi i ne zabušavaju, a prema istini i prema Božjim zahtevima se odnose sa stavom iskrenosti i čežnje, u stanju su da vole i da prihvate istinu. Stoga, pošto saslušaju te reči, one na njih imaju uticaja i postižu rezultat.

13. februar 2021. godine