Treća stavka: Razgovarajte u zajedništvu o istina-načelima koja treba da se razumeju da bi se svaka dužnost pravilno obavljala (2. deo)

Na poslednjem okupljanju, dodatno smo u zajedništvu razgovarali o drugoj po redu odgovornosti starešina i delatnika, te smo govorili o tome koje sve teškoće postoje pri život-ulasku i razotkrivali određene prakse i ispoljavanja lažnih starešina. Zatim smo razmotrili nekoliko slučajeva koji se tiču treće odgovornosti starešina i delatnika – da razgovaraju u zajedništvu o istina-načelima koja treba da se razumeju da bi se svaka dužnost pravilno obavljala – i razotkrili smo i detaljno analizirali kako se kod lažnih starešina „lažnost” ispoljava kroz njihove stavove, prakse i ispoljavanja u tim slučajevima. Drugim rečima, kako se kod lažnih starešina manifestuje neizvršavanje starešinskih odgovornosti. Molim vas, nabrojte te slučajeve. (Jedan od njih se odnosio na štampanje knjiga Božjih reči. Taj lažni starešina nije obavljao konkretan posao, već je samo isprazno govorio doktrine. Osim toga, u zajedništvu nije naročito razgovarao o istina-načelima niti je obavio i delić stvarnog posla.) U tom slučaju, taj lažni starešina nije obavljao stvaran posao, nije uspeo da ispuni svoje odgovornosti starešine i delatnika niti je jasno u zajedništvu razgovarao o stručnim zahtevima, o konkretnim načelima i o stvarima na koje treba obratiti pažnju u vezi sa tim poslom. Samo je izvikivao nekakve slogane i izgovarao isprazne reči, te je posle toga mislio da je dobro obavio posao. O čemu smo još razgovarali? (Bio je i slučaj kupovine perjane jakne za Boga.) Kakav je problem taj incident razotkrio u vezi sa lažnim starešinama? (Razotkrio je da lažne starešine ne obavljaju stvaran posao i da su potpuno lišene ljudskosti i razuma.) Kada Mi je neko kupio jedan odevni predmet, te starešine su pomogle da se on pregleda – je li to deo posla koji treba da obavljaju starešine i delatnici? (Nije.) Obavljali su posao koji nije trebalo da obavljaju – koji je problem sa tim? (Nisu se starali o svom vlastitom poslu.) To je jedno od ispoljavanja lažnih starešina. Taj slučaj je, najpre, razotkrio da se lažne starešine ne staraju o svom pravom poslu, a drugo, razotkrio je da su nerazboriti i da rade samo odvratne stvari lišene razuma i ljudskosti. Sećate se samo tih primera, ali niste pronikli u probleme koje ti primeri ilustruju, niti u suštinu tih problema koje primeri treba detaljno da analiziraju. Koje sam još primere dao o lažnim starešinama koje se ne brinu o svom pravom poslu? (Bio je i onaj poslastičar koji je uporno pravio pecivo za Boga. Bog mu je rekao da to više ne radi, ali starešine i delatnici su mu i dalje dozvoljavali da pravi pecivo, koje su čak sami degustirali.) Koje je probleme lažnih starešina taj primer razotkrio? (Da se ne brinu o svom pravom poslu, da ne rade posao koji bi trebalo da rade i da uporno rade posao koji ne treba da rade.) Prvenstveno je razotkrio da se lažne starešine ne brinu o svom pravom poslu i da ne uspevaju da dokuče srž i suštinu svog posla. Osim toga, lažne starešine imaju jedan ozbiljan problem. Koji? (Nisu poslušni Božjim rečima i ne sprovode posao u skladu sa Božjim zahtevima.) Da li još neko želi nešto da doda? (Prave se da su duhovni ljudi i da pokazuju razumevanje prema Božjem bremenu, a u stvarnosti samo mahnitaju i rade loše stvari.) To je još jedan njihov problem. Još neko? (Pre nego što delaju, ne pokušavaju da shvate Božje zahteve, već koriste vlastitu uobrazilju da njome zamene Božje želje.) To spada u kategoriju nedostatka razboritosti. Još neko? (Stav koji su lažne starešine zauzele kada je neko Bogu kupio odevni predmet otkrio je da su starešine lišene normalne ljudskosti.) Kojeg su to aspekta normalne ljudskosti lažne starešine lišene? Ne razumeju pravila ponašanja i nemaju nikakve manire. Zar nije upravo tako? (Jeste.) Te stvari koje ste pomenuli su, zapravo, sekundarne; koji je glavni problem? Kada ti ljudi postanu starešine, oni žele da uživaju u prednostima svog statusa i u posebnim povlasticama, i žude za udobnošću. Tako, na primer, imaju želju za pecivom, a kada vide da neko dobro kuva, smišljaju kako da probaju njegova jela da bi udovoljili svojoj žudnji. Već je dovoljno mučno što ne obavljaju svoj pravi posao i što ne rade stvaran posao, a oni povrh toga još i žude za udobnošću i za zadovoljstvima proždrljivosti. Pod izgovorom da degustiraju i da proveravaju hranu za Boga, oni udovoljavaju svojim proždrljivim željama i uživaju u prednostima svog statusa. Sve su to ispoljavanja lažnih starešina. Iako se ta ispoljavanja, kada se uporede sa narav-suštinom antihristȃ, ne mogu nazvati gnusnim ili rđavim, već i sama ljudskost lažnih starešina dovoljna je da se oni ljudima ogade. Što se tiče njihovog karaktera, nemaju dovoljno savesti i razuma; ljudskost im je sasvim prizemna i prljava, i imaju nizak integritet. Iz tih primera se vidi da lažne starešine nisu u stanju da obavljaju stvaran posao. To je činjenica.

Lažne starešine nisu u stanju da u zajedništvu razgovaraju o načelima obavljanja posla

Danas ćemo nastaviti da razotkrivamo razna ispoljavanja lažnih starešina na osnovu odgovornosti starešina i delatnika. Lažne starešine su u osnovi nesposobne za obavljanje suštinskog crkvenog rada od ključnog značaja. Oni se bave samo nekim jednostavnim poslovima opšte prirode; njihov rad ne igra ključnu ni odlučujuću ulogu u radu crkve u celini i ne proizvodi stvarne rezultate. Njihove besede u osnovi se odnose samo na nekolicinu otrcanih, svakidašnjih tema, to su same često ponavljane fraze i doktrine, koje su neverovatno šuplje, uopštene i koje ne ulaze u pojedinosti. Njihove besede sadrže samo one stvari koje ljudi i sami mogu da razumeju iz bukvalnog čitanja. Te lažne starešine uopšte nisu u stanju da reše stvarne probleme koje Božji izabrani narod ima pri život-ulasku; a pogotovo im fali sposobnosti da reše ljudske predstave, uobrazilju i otkrivenja iskvarenih priroda. Glavna stvar je da lažne starešine prosto nisu u stanju da nose najvažnije poslove koje je Božja kuća uredila, kao što su rad na jevanđelju, rad na produkciji filmova ili rad na izradi tekstova. Naročito kada je reč o radu koji podrazumeva stručno znanje, iako je lažnom starešini možda vrlo jasno da je u tim oblastima laik, on ih ne proučava, niti ih istražuje, a još manje je u stanju da drugima da konkretne smernice ili da reši bilo kakve probleme u vezi sa njima. A ipak, bestidno održava skupove, beskrajno razglaba o ispraznim teorijama i izgovara reči i doktrine. Lažne starešine vrlo dobro znaju da nisu u stanju da obavljaju tu vrstu posla, a ipak se pretvaraju da su stručnjaci, ponašaju se umišljeno i uvek koriste veličanstvene doktrine da druge kritikuju. Nisu u stanju da odgovore ni na čija pitanja, a ipak nalaze izgovore i opravdanja da druge kritikuju, pa ih pitaju zašto ne izučavaju to zanimanje, zašto ne tragaju za istinom i zašto nisu u stanju da reše vlastite probleme. Te lažne starešine, koje su u tim oblastima laici i nisu u stanju da reše nikakve probleme, ipak drugima s visine drže pridike. Na površini drugim ljudima deluju vrlo zauzeto, kao da su u stanju da obave mnogo posla i kao da su vrlo sposobni, ali oni su u stvarnosti ništa. Lažne starešine su očigledno nesposobne da obavljaju stvaran posao, a ipak se s entuzijazmom nečim zamajavaju, na skupovima izgovaraju uvek iste otrcane fraze, stalno se ponavljaju, a nisu u stanju da reše ni jedan jedini stvarni problem. Ljudima to veoma dojadi i nisu u stanju iz toga da izvuku baš nikakvu pouku. Takav način rada je užasno neefikasan i ne daje nikakve rezultate. Tako rade lažne starešine, a rad crkve zbog toga kasni. No, lažni starešina ipak smatra da odlično radi posao i da je vrlo sposoban, dok u stvari ni jedan jedini aspekt crkvenog rada nije dobro obavio. On ne zna da li su starešine i delatnici koji spadaju u njegov delokrug odgovornosti u skladu sa merilom i ne zna da li su starešine i nadređeni raznih timova u stanju da nose svoj posao; niti ga je briga niti pita da li su braći i sestrama u obavljanju dužnosti iskrsli problemi. Ukratko, lažne starešine nisu u stanju da u svom poslu reše nikakve probleme, a ipak su i dalje energično zauzeti. Iz perspektive drugih ljudi, lažne starešine su u stanju da pretrpe nedaće, spremni su da plate cenu i da svaki dan provode užurbano. Kada dođe vreme jelu, moraju biti pozvani za sto, a na spavanje odlaze veoma kasno. A ipak, rezultati njihovog rada naprosto nisu dobri. Da ne gledaš pažljivo, na površini bi delovalo da se sve stavke posla obavljaju i da su svi zauzeti vršenjem svojih dužnosti, ali da pažljivo posmatraš i da pedantno i marljivo obaviš nadzor nad poslom, otkrilo bi se pravo stanje stvari. Svaka stavka posla koja spada u njihov delokrug odgovornosti u haosu je, a u svemu tome nema nikakve strukture ni reda. U svakoj stavci rada ima problema – pa čak i rupa. Pojava tih problema povezana je sa tim što lažne starešine ne razumeju istina-načela, već postupaju u skladu sa svojim predstavama, sa svojom uobraziljom i svojim entuzijazmom. Lažne starešine nikada u zajedništvu ne razgovaraju o istina-načelima i nikada ne tragaju za istinom da bi rešili probleme. Očigledno ne poseduju duhovno razumevanje i nisu u stanju da obavljaju posao starešine, već umeju samo da deklamuju reči i doktrine bez ikakvog razumevanja istine, a ipak se prave da znaju stvari koje ne znaju i izdaju se za stručnjake. Rad koji oni obavljaju puko je otaljavanje. Kada iskrsne neki problem, oni na njega naslepo primenjuju pravila. Naslepo se i užurbano muvaju i ne proizvode nikakve stvarne rezultate. Pošto te lažne starešine ne razumeju istina-načela, već samo deklamuju reči i doktrine i drugima savetuju da se povinuju pravilima, napredak svake stavke crkvenog rada se usporava i ne postižu se nikakvi jasni rezultati. Najočiglednija posledica podužeg perioda rada lažnog starešine jeste ta da većina ljudi nije u stanju da razume istinu, da ne ume da prepozna kada neko otkrije iskvarenost ili razvije predstave, te da nikako ne razume istina-načela kojih u obavljanju svojih dužnosti treba da se pridržava. I oni koji obavljaju svoje dužnosti i oni koji ih ne obavljaju – tromi su, neobuzdani, nedisciplinovani i u rasulu su poput rasutog peska. Većina njih je možda u stanju da izgovori par reči i doktrina, ali se u obavljanju dužnosti samo pridržavaju pravila; ne znaju kako da tragaju za istinom da bi rešili probleme. Pošto ni sam lažni starešina ne zna kako da traga za istinom da bi rešio probleme, kako bi mogao druge da predvodi u tome? Ma šta druge ljude zadesilo, lažni starešina ume samo da ih opominje govoreći: „Moramo voditi računa o Božjim namerama!” „Moramo biti odani u vršenju svojih dužnosti!” „Kada nam se nešto desi, moramo znati kako da se molimo i moramo tragati za istina-načelima!” Lažne starešine često izvikuju te slogane i doktrine, ali to ne dovodi baš ni do kakvih rezultata. Ljudi, pošto ih čuju, i dalje ne razumeju šta su istina-načela i ne poseduju put primene. Ljudi se, na površan način, mole kada ih neke stvari zadese i žele da budu odani u obavljaju svojih dužnosti – ali niko od njih ne poseduje razumevanje problema poput ovih: šta treba da rade da bi bili odani, kako treba da se mole da bi razumeli Božje namere i kako, kada naiđu na neki problem, treba da tragaju da bi stekli razumevanje istina-načela. Kada pitaju lažne starešine, ovi kažu: „Kada te nešto zadesi, više čitaj Božje reči, više se moli i više u zajedništvu razgovaraj o istini.” Ljudi ih pitaju: „Kojih se načela dotiče taj rad?” a lažne starešine kažu: „Božje reči ništa ne kažu o pitanjima stručnog rada, a ni ja ne razumem tu oblast posla. Sami istražite ako želite da razumete – ne pitajte mene. Ja vas predvodim u razumevanju istine, a ne u pitanjima stručnog rada.” Lažne starešine koriste takve reči da izbegnu pitanja. A kao rezultat toga, ljudi, iako većinom gore od želje da obavljaju svoju dužnost, ne znaju kako da postupaju na temelju istina-načela, niti kako da se pridržavaju načela u obavljanju svojih dužnosti. Gledajući rezultate svake stavke posla iz delokruga odgovornosti lažnog starešine, većina ljudi se u obavljanju posla oslanja na svoje znanje, obrazovanje i darove, a neuki su kada je reč o pitanjima kao što su – koji su konkretni Božji zahtevi, koja su načela obavljanja dužnosti, kako se ponašati da bi se ostvario rezultat svedočenja za Boga i kako efikasnije širiti jevanđelje da bi svi koji čeznu za Božjom pojavom čuli Njegov glas, istražili istinski put i što pre se vratili Bogu. Zašto oni ne znaju ništa o tim stvarima? To je direktno povezano sa činjenicom da lažni starešina ne uspeva da obavlja stvarni rad. Glavni uzrok njihovog neznanja jeste to što ni sam lažni starešina ne zna koja su istina-načela, niti koja načela ljudi treba da razumeju i da slede. On postupa neprincipijelno i nikada ljude ne predvodi da tragaju za načelima primene i za putevima u svojim dužnostima. Kada lažni starešina naiđe na neki problem, on nije u stanju da ga sam reši, a ne razgovara u zajedništvu sa drugima i ne traga sa njima, što dovodi do toga da zadatke u okviru svake stavke rada treba obaviti ponovo. To je traćenje ne samo finansijskih i materijalnih sredstava, već i ljudske energije i vremena. Takve posledice su direktno povezane sa vrlo slabim kovom i sa neodgovornošću lažnih starešina. Iako se ne može reći da lažne starešine namerno čine zlo i prouzrokuju ometanje, može se reći da uopšte ne tragaju za istina-načelima u svom radu i da uvek postupaju na osnovu vlastite volje. To je sigurno. Lažne starešine ne razumeju istina-načela i nisu u stanju da sa drugima jasno u zajedništvu razgovaraju o njima; umesto toga, naprosto ljudima daju slobodu da rade kako im se prohte. To i nehotice dovodi do toga da neki ljudi koji su zaduženi za određeni posao postupaju proizvoljno i samovoljno, ponašaju se kako god žele i rade šta god hoće. Usled toga, ne samo da ima malo stvarnih rezultata, već se i od crkvenog rada napravi haos. Kada lažnog starešinu smene, on ne samo da ne promišlja o sebi i ne samo da sebe ne spozna, već i pribegava izvrtanju činjenica, brani se, te ni najmanje ne prihvata istinu i ne pokazuje nikakvu nameru da se pokaje. Može čak tražiti da mu Božja kuća da još jednu šansu, tvrdeći da je sigurno u stanju da dobro obavlja posao. Da li mu verujete? On sebe uopšte ne poznaje, niti prihvata istinu. Može li onda da se popravi? Budući da ne poseduje istina-stvarnost, može li dobro da obavlja posao? Je li to moguće? Ovog puta nije dobro obavio posao – hoće li biti u stanju da to učini ako mu bude data još jedna šansa? To nije moguće. Sa sigurnošću se može reći da lažne starešine nemaju radnu sposobnost; ponekad se možda mnogo trude i veoma su zauzeti, ali to je slepa zauzetost i ona ne urađa nikakvim plodom. To dovoljno pokazuje da lažne starešine imaju vrlo slab kov, da uopšte ne razumeju istinu i da nisu u stanju da obavljaju stvaran posao. To dovodi do nastanka mnogih problema u poslu, ali oni nisu u stanju da te probleme reše razgovorom u zajedništvu o istini i koriste tek nekoliko ispraznih doktrina da ljude ubeđuju da se pridržavaju pravila, pa stoga prave puno grešaka u poslu, koji posle njih ostaje u potpunom neredu. To je način rada lažnih starešina i takve su posledice koje on donosi. Sve starešine i delatnici to treba da shvate kao upozorenje.

Razne neprihvatljive stvari koje iskrsavaju u crkvi direktno su povezane sa lažnim starešinama – to je neizbežan problem. Te lažne starešine ne poseduju sposobnost shvatanja istine, a ipak misle da sve razumeju i shvataju, pa onda postupaju na osnovu vlastitih uobrazilja i predstava. Nikada ne tragaju za istinom da bi se pozabavili svojim nerazumevanjem istina-načela i standarda koje Bog zahteva. Komunicirao sam sa mnogim starešinama i delatnicima i često se sa njima sastajem. Kada se nađemo, Ja ih pitam: „Imate li kakvih problema? Jeste li zabeležili probleme koji postoje u radu? Ima li problema koje niste u stanju sami da rešite?” Pošto završim, oni bledo gledaju, a u srcu imaju sumnje: „Mi smo starešine; kako mi možemo da imamo probleme? Da ih imamo, zar se ne bi crkveni rad već odavno paralisao? Kakvo je to pitanje? Mi slušamo propovedi i besede i držimo Božje reči u svojim rukama. Toliko je nas koji crkvu vodimo, kako Ti možeš ipak da se brineš? Čim nam postavljaš to pitanje, očigledno je da nas potcenjuješ. Kako bismo mi mogli da imamo probleme? Da imamo probleme, ne bismo bili starešine. Tvoje pitanje je tako neumesno!” Svaki put kada ih pitam da li imaju problema, oni su u takvom stanju – svaki od njih je slika i prilika utrnulosti i tuposti. Ima toliko problema u raznim stavkama crkvenog rada, a ti ljudi naprosto nisu u stanju da ih vide ni da ih otkriju. Nisu u stanju da iznesu probleme povezane sa ličnim život-ulaskom, ni probleme koji postoje u radu, a tiču se istina-načela. Pošto nisu u stanju da iznesu te probleme, Ja ih pitam: „Kako napreduje rad na prevodu Božjih reči? Znate li na koliko jezika sada treba da se prevodi? Na koje jezike treba prvo da se prevodi, a na koje kasnije? Koliko primeraka Božjih reči treba štampati za pojedine jezike?” Oni odgovaraju: „A, pa prevodi se.” Ja ih pitam: „Dokle se stiglo da prevodom? Ima li nekih problema?” A oni odgovaraju: „Ne znam; moram da pitam.” Ja moram da ih pitam o tim stvarima, a oni još i ne znaju odgovore. Pa, kakav su onda posao obavljali sve to vreme? Pitam ih: „Jesi li rešio probleme o kojima su braća i sestre prošli put pitali?” A oni odgovaraju: „Održao sam skup sa njima – celodnevni skup.” Ja ih pitam: „Jesu li problemi rešeni posle skupa?” A oni odgovaraju: „Hoćeš da kažeš da, ako i dalje ima problema, treba da održimo još jedan skup?” Ja im kažem: „Ne pitam da li si održao skup ili nisi. Pitam da li su problemi u vezi sa stručnim poslovima rešeni. Razumeju li ti ljudi načela? Jesu li prekršili neka načela u obavljanju svojih dužnosti? Jesi li otkrio ikakve probleme?” Oni odgovaraju: „O, probleme? Rešio sam ih. Održao sam skup sa braćom i sestrama.” Može li taj razgovor da se nastavi? (Ne može.) Zar vas ne ljuti kada slušate taj razgovor? (Ljuti nas.) Kakve su te starešine? Zar to nisu obični pseudo-duhovni kreteni? Nedostaje im kov starešina i delatnika; slepi su, ne razumeju kako da obavljaju posao i na svako pitanje odgovaraju sa „ne znam”, a kada nastaviš da im postavljaš pitanja, oni odgovaraju: „U svakom slučaju, održao sam skup; pusti sad to!” Jesu li te starešine obavile stvaran posao? Jesu li oni starešine u skladu sa merilom? (Nisu.) To su lažne starešine. Sviđaju li vam se takve starešine? Ako sretnete takve starešine, šta treba da radite? Neke starešine, kada se sastanu sa braćom i sestrama, kažu: „Bez obzira na to kakve probleme danas imate, hajde da prvo u zajedništvu razgovaramo o tome kako da dobro obavljate svoje dužnosti.” Neki ljudi onda kažu: „Susreli smo se sa jednim problemom u vezi sa profesionalnim tehnikama u obavljanju naših dužnosti: da li treba da koristimo profesionalne tehnike koje su popularne među nevernicima?” Zar to nije problem koji treba da reše starešine? Ako određene probleme nije moguće rešiti razgovorom u zajedništvu među braćom i sestrama, treba da uskoče starešine da ih reše – to se tiče odgovornosti starešina. A šta lažne starešine rade kada se susretnu sa takvim problemima? Kažu: „To je stručno pitanje; to je vaš problem, kakve veze on ima sa mnom? Razgovarajte o tom problemu sami, a ja ću najpre za vas održati skup. Na današnjem skupu besediću o skladnoj saradnji. Pitanje koje ste upravo postavili povezano je sa skladnom saradnjom. Treba da budete u stanju da zajedno razmatrate stvari, da razgovarate u zajedništvu i da više istražujete; niko ne treba da bude samopravedan i svako treba da prihvati svaku odluku koju je podržala većina – zar to nije pitanje skladne saradnje? Izgleda da vi ne umete skladno da sarađujete ni da diskutujete o problemima kada iskrsnu. O svakom problemu pitate mene. Zašto mene pitate? Da li se ja razumem u te stvari? Da se razumem, zar ne biste onda vi bili besposleni? O svemu mene pitate. Je li to problem koji ja treba da rešavam? Moja odgovornost je samo da besedim o istini; stručna pitanja rešavajte sami. Šta se ona mene tiču? U svakom slučaju, već sam sa vama razgovarao u zajedništvu i rekao sam vam da skladno sarađujete – ako to ne možete, onda nemojte da obavljate tu dužnost. Završio sam sa besedom; idite rešite taj problem sami.” Umeju li te starešine da reše probleme? (Ne umeju.) Uprkos tome što ne umeju, misle da su njihovi postupci veoma opravdani i vešti su u izbegavanju odgovornosti. Po svemu izgleda kao da su obavili svoj posao, da su došli na lice mesta da obave nadzor i da ne zabušavaju. Ali, oni nisu u stanju da obave stvaran posao ni da reše stvarne probleme, što znači da su lažne starešine. Jeste li u stanju da prepoznate takvog lažnog starešinu? Kada se suoči sa bilo kakvim problemom, on nije u stanju da u zajedništvu razgovara o relevantnim istinama: izgovara samo isprazne doktrine i teorije, tako da one zvuče vrlo uzvišeno i duboko, ali, kada ih ljudi čuju, oni ne samo da ne razumeju istinu, već se osećaju zbunjeno i dezorijentisano. Takav je rad lažnih starešina.

Lažne starešine bivaju u potpunosti otkrivene u poslu razgovora u zajedništvu o istina-načelima koja treba da se razumeju da bi se svaka dužnost pravilno obavljala. Nesposobni su da u zajedništvu razgovaraju o istina-načelima i da predvode ljude u poštovanju i primeni istina-načela u obavljanju dužnosti, kao i u njihovom usmeravanju da razumeju istina-stvarnost i da zakorače u nju – nisu stanju da ispune odgovornosti koje starešine treba da ispunjavaju. I to nije sve, nesposobni su i da budu u toku sa okolnostima nadređenih za različite poslove i osoblja odgovornog za razne važne poslove, a čak i ako imaju nekakvo razumevanje o tome, ono nije tačno. To prouzrokuje ogromno ometanje i štetu raznim stavkama rada. Ovo su razna ispoljavanja lažnih starešina koja ćemo danas razotkriti u vezi sa četvrtom odgovornošću starešina i delatnika.

Četvrta stavka: Budite u toku sa okolnostima nadređenih za različite poslove i osoblja odgovornog za razne važne poslove, te im po potrebi blagovremeno promenite dužnosti ili ih smenite, da biste sprečili ili ublažili gubitke izazvane upotrebom neodgovarajućih ljudi i zagarantovali efikasnost i nesmetan napredak posla

Starešine i delatnici moraju da dokuče okolnosti nadređenih za različite poslove

Koja je četvrta odgovornost starešina i delatnika? („Da budu u toku sa okolnostima nadređenih za različite poslove i osoblja odgovornog za razne važne poslove, te da im po potrebi blagovremeno promene dužnosti ili da ih smene, da bi sprečili ili ublažili gubitke izazvane upotrebom neodgovarajućih ljudi i zagarantovali efikasnost i nesmetan napredak posla.”) Tako je, to je minimalni kriterijum koji starešine i delatnici treba da budu u stanju da ispune u obavljanju svog posla. Jesu li vam jasne glavne odgovornosti starešina i delatnika u vezi sa tom četvrtom stavkom? Starešine i delatnici moraju jasno da razumeju nadređene za različite poslove i osoblje odgovorno za razne važne poslove. U delokrug odgovornosti starešina i delatnika spada da dokuče okolnosti nadređenih za različite poslove i osoblja odgovornog za razne važne poslove. Ko je, dakle, to osoblje? To su, pre svega, crkvene starešine, zatim nadređeni timova i starešine raznih grupa. Zar nije presudno i od velike važnosti razumeti i dokučiti okolnosti poput ovih: da li nadređeni za različite poslove i osoblje odgovorno za razne važne poslove poseduju istina-stvarnost, jesu li principijelni u svojim postupcima i jesu li u stanju da dobro obavljaju crkveni rad? Ako starešine i delatnici detaljno dokuče okolnosti glavnih nadređenih za različite poslove i izvrše odgovarajuća prilagođavanja osoblja, to je isto kao da drže svaku stavku posla pod kontrolom i ekvivalentno je ispunjavanju njihovih odgovornosti i dužnosti. Ako se, u vezi sa tim osobljem, ne izvrše ispravna prilagođavanja i ako iskrsne neki problem, to će veoma uticati na rad crkve. Ako je to osoblje dobre ljudskosti, ako poseduje temelj u svojoj veri u Boga, ako je odgovorno u postupanju sa problemima i ako je u stanju da traga za istinom da bi rešilo probleme, onda će se, kada se to osoblje zaduži za posao, uštedeti mnogo muke i, što je najvažnije, omogućiti nesmetan napredak posla. Ali, ako nadređeni raznih timova nisu pouzdani, ako imaju slabu ljudskost, nisu lepo vaspitani i ne sprovode istinu u delo, i ako, štaviše, postoji verovatnoća da će izazvati prekidanje i ometanje, onda će to uticati na posao za koji su odgovorni i na život-ulazak braće i sestara koje oni predvode. Naravno, taj uticaj može da bude veliki ili mali. Ako su nadređeni samo nemarni u vršenju svojih obaveza i ne brinu se o svom pravom poslu, to će verovatno dovesti samo do kašnjenja u poslu; napredak će biti nešto sporiji, a rad će biti manje efikasan. No, ako su nadređeni antihristi, problem će biti ozbiljan: to neće biti samo pitanje nešto manje efikasnog ili manje delotvornog obavljanja posla – oni će ometati i nanositi štetu crkvenom radu za koji su odgovorni i prouzrokovaće ozbiljnu štetu. Stoga obaveza starešina i delatnika da budu u toku sa okolnostima nadređenih za različite poslove i osoblja odgovornog za razne važne poslove, te da ih po potrebi blagovremeno prerasporede i smene kada otkriju da neko ne obavlja stvaran posao, nije obaveza koju oni smeju da izbegavaju – to je vrlo ozbiljan, vrlo važan posao. Ako su starešine i delatnici u stanju da blagovremeno upoznaju karakter nadređenih za različite poslove i osoblja odgovornog za razne važne poslove, njihov stav prema istini i prema svojim dužnostima, kao i njihova stanja i učinak tokom svakog perioda i u svakoj etapi, te da blagovremeno izvrše prilagođavanja ili da se tim ljudima pozabave u skladu sa okolnostima, onda posao može neprekinuto da se odvija. Naprotiv, ako ti ljudi divljaju, rade loše stvari i ne obavljaju stvaran posao u crkvi, a starešine i delatnici nisu u stanju da to blagovremeno utvrde i da ih pravovremeno prerasporede, već čekaju da iskrsnu razne vrste ozbiljnih problema i da crkveni rad pretrpi značajne gubitke pre nego što ležerno pokušaju da se tim problemima pozabave, da izvrše preraspodele, te da isprave i spasu situaciju, onda su te starešine i delatnici đubrad. Oni su prave pravcate lažne starešine, koje moraju biti smenjene i uklonjene.

Upravo smo, u širokim crtama, u zajedništvu razgovarali o značaju razumevanja i shvatanja stvarnih stanja nadređenih za različite poslove i efikasnosti njihovog rada, a ta stvarna stanja smo koristili da procenimo da li su starešine i delatnici ispunili svoje odgovornosti, te smo razotkrili ispoljavanja koja oni prikazuju, a koja su dokaz toga da su oni lažne starešine. Time smo detaljno analizirali suštinu lažnih starešina. Kada u crkvenom radu iskrsnu ozbiljni problemi, lažne starešine ne ispunjavaju svoje odgovornosti. Oni nisu u stanju da te probleme blagovremeno otkriju, a kamoli da se njima pozabave i da ih pravovremeno reše. To dovodi do toga da se problemi prolongiraju, što potom prouzrokuje kašnjenje i nanosi štetu crkvenom radu, a može da dovede čak i do zaustavljanja ili pometnje u crkvenom radu. Tek kada se to desi, lažne starešine nevoljno odlaze na lice mesta da posmatraju crkveni rad, ali ni onda nisu u stanju da prepoznaju odgovarajuća ili primerena rešenja da bi rešili probleme, pa ih na kraju naprosto ostavljaju nerešene. To je glavno ispoljavanje lažnih starešina.

Merila za izbor nadzornika za različite poslove

Jesu li većini ljudi manje-više jasna merila za izbor nadzornika za različite poslove i osoblja odgovornog za razne važne poslove? Šta, na primer, treba prvenstveno da poseduje nadzornik za umetnički rad? (Treba da poseduje stručne veštine u toj oblasti i da bude u stanju da iznese taj posao.) To da treba da ima stručne veštine je jedna teorija. No, na šta se tačno odnose te stručne veštine? Hajde da to objasnimo. Ako neko uživa u crtanju i interesuje ga pravljenje umetničkih dela, ali to nije njegova struka, on ne poseduje znanje iz te oblasti, već samo voli to da radi, je li prikladno izabrati takvog čoveka za nadređenog umetničkog tima? (Nije.) Neki kažu: „Ako on voli umetničko stvaralaštvo, može da obavlja taj posao, pa da postepeno nauči o tome.” Je li ta tvrdnja ispravna? (Nije.) Postoji jedan izuzetak: kada je svima ostalima u umetničkom timu ta struka strana, a taj čovek zna malo više od drugih i uči malo brže od njih. Da li bi onda bilo koliko-toliko prikladno izabrati ga? (Bilo bi.) Pored tog scenarija, recimo da, među svima onima koji učestvuju u umetničkom stvaranju, samo taj čovek ne poznaje tu struku, ali je izabran zato što razume istinu i voli umetničko stvaranje – je li to prikladno? (Nije.) Zašto nije prikladno? Zato što on nije ni prvi ni jedini izbor. Kako onda treba izabrati takvog nadzornika? Treba ga izabrati iz redova onih koji su u toj struci najbolje potkovani i najiskusniji; odnosno, mora da bude stručnjak, da poseduje i stručne veštine i radne sposobnosti – nemojte birati laika. To je jedan aspekt. Osim toga, on mora da ponese breme, da poseduje duhovno razumevanje i da bude u stanju da razume istinu. Mora, pored toga, da ima barem temelj u svojoj veri u Boga. Najvažnija načela su: prvo, mora da ima radne sposobnosti; drugo, mora da se razume u tu struku; treće, mora da ima duhovno razumevanje i da bude u stanju da razume istinu. Koristite ta tri kriterijuma za izbor nadzornika za različite poslove.

Ispoljavanja lažnih starešina u vezi sa nadzornicima za različite poslove

Pošto izaberu nadzornike za razne konkretne stavke posla, starešine i delatnici ne treba samo da stoje po strani i da ništa ne rade; treba te nadzornike neko vreme da obučavaju i da odgajaju, da bi videli da li pojedinci koje su izabrali zaista mogu da iznesu taj posao i da ga izvedu na pravi put. To znači ispuniti svoju odgovornost. Da pretpostavimo da, u vreme odabira, vidiš da se tvoji kandidati razumeju u svoju struku, da poseduju radnu sposobnost, da nose nešto tereta, da poseduju duhovno razumevanje i sposobnost da razumeju istinu, te da pomisliš da će sve biti u redu pošto su oni u tom smislu kvalifikovani, pa da kažeš: „Možete da počnete da radite; rekao sam vam sva načela. Od sad, jednostavno, radite ono što Božja kuća nalaže da sami radite.” Je li to prihvatljiv način da se obavlja posao? Kada rasporediš nadzornike, znači li to da možeš stvari da ostaviš na tome? (Ne znači.) Šta onda treba da se uradi? Pretpostavimo da se starešina dva puta nedeljno sastaje sa nadzornicima, da sa njima u zajedništvu razgovara o istini i da je to sve što on čini, u veri da su ti nadzornici, budući da su svi preduzimljivi, pouzdani i sposobni da razumeju šta drugi ljudi kažu, u stanju i da praktično deluju u skladu sa istinom. Taj starešina misli da ne mora dalje da gleda ni da prati kako ti nadzornici konkretno obavljaju svoj posao, da li skladno sarađuju sa drugima, da li su tokom tog perioda savladali stručne veštine i u kojoj su meri dovršili posao koji im je Božja kuća dala. Da li starešina i delatnik treba na taj način da se bavi poslom? (Ne treba.) Tako lažne starešine obavljaju svoj posao. Pokušavaju da sav posao obave jednom za svagda, da postave nadzornike i sastave tim od nekoliko članova, pa da onda kažu: „Počnite sa radom. Ako vam je potrebna oprema, recite mi i Božja kuća će je kupiti za vas. Ako naiđete na teškoće u svakodnevnom životu ili na nevolje, slobodno ih iznesite i Božja kuća će ih uvek rešiti za vas. Ako nemate nikakve teškoće, onda se fokusirajte na svoj posao. Ne izazivajte prekidanje i ometanje i ne deklamujte nikakve bombastične ideje.” Lažne starešine sređuju da ti ljudi zajedno rade, pa misle da je dovoljno ukoliko oni imaju hranu, piće i krov nad glavom, te da nema potrebe da se obraća pažnja na njih. Kada Višnji upita: „Pre koliko vremena su izabrani nadzornici za taj posao? Kako napreduje posao?” lažne starešine odgovaraju: „Pre šest meseci. Održali smo oko deset skupova za njih i deluje da su dobro raspoloženi, a posao se obavlja.” Kada Višnji pita: „A kakva je radna sposobnost tih nadzornika?” lažne starešine kažu: „U redu je; kada smo ih izabrali, oni su bili najbolji.” Višnji ih zatim pita: „Kako im sad ide? Jesu li u stanju da obavljaju stvaran posao?” A lažni starešina odgovara: „Održao sam skup za njih.” Višnji će na to: „Nisam pitao da li si održao skup; pitao sam kako im ide posao.” A lažni starešina kaže: „Verovatno ide dobro; niko nije prijavio ništa loše o njima.” Višnji odgovara: „To što niko nije prijavio ništa loše o njima nije merilo. Treba da pogledaš kakve su im radne sposobnosti i stručne veštine i da vidiš da li poseduju duhovno razumevanje i da li obavljaju stvaran posao.” A lažni starešina će: „U vreme kada su izabrani, izgledalo je da su u redu. Već neko vreme se ne raspitujem o tim detaljima. Ako ti želiš da saznaš, pitaću ponovo.” Tako lažne starešine obavljaju posao. Drže skupove i bez kraja i konca u zajedništvu razgovaraju sa podređenima, ali, kada je u pitanju Višnji, oni okolišaju i daju površne odgovore. Njihov najbolji površan odgovor je kada kažu: „Održao sam skup za njih. Prošli put sam se vrlo detaljno raspitao o poslu.” Tako oni odgovaraju Višnjem. Da li te lažne starešine obavljaju stvaran posao? Jesu li utvrdili stvarne probleme? Jesu li ih rešili? Pošto su postavili nadzornike, lažne starešine ne znaju ništa o tome da li su ti nadzornici ispunili svoje odgovornosti, da li su bili odani, kako se posao obavlja, da li su rezultati dobri ili loši, šta braća i sestre prijavljuju o njima i da li ima pojedinaca koji su pogodniji za taj posao. Zašto ne znaju ništa o tim stvarima? Zato što ne obavljaju taj stvaran posao; bave se samo beskorisnim stvarima. Misle da nije potrebno da stalno tako nadgledaju i obavljaju nadzor nad poslom, da bi to značilo da nemaju poverenja u te nadzornike. U njihovim umovima, oni održavanjem skupova ispunjavaju svoje odgovornosti i pokazuju svoju odanost. To je glavno ispoljavanje lažnih starešina koje ne obavljaju stvaran posao.

I. Kako se lažne starešine ophode prema nadzornicima koji ne obavljaju stvaran posao

Lažne starešine zatvaraju oči pred raznim okolnostima nadzornika svakovrsnih poslova u crkvi; nisu u stanju da dokuče te okolnosti, da ih istraže, da se pozabave njima i da ih reše. Koje konkretne okolnosti nadzornika postoje? Prva je kada nadzornik ne nosi teret, pa jede, pije i traži zabavu, a ne bavi se vlastitim niti obavlja stvaran posao. Zar to nije ozbiljan problem? (Jeste.) Neki ljudi imaju radnu sposobnost, dobro su potkovani u nekoj struci i najbolji su u njoj; rečiti su i inteligentni, pa ako se od njih zatraži da ponove uputstva, u stanju su i dovoljno su pametni da to da učine bez ijedne propuštene reči; od svih dobijaju vrlo dobre ocene i već duže vreme su vernici. Shodno tome, biraju ih za nadzornike. No, niko ne zna da li su ti ljudi pragmatični, da li su u stanju da plate cenu i da li su sposobni da obavljaju stvaran posao. Pošto su ih ljudi izabrali, oni su u početku unapređeni da bi bili probno negovani i korišćeni. No, pošto su neko vreme radili, otkriva se da su, uprkos svojim stručnim veštinama i iskustvu, pohlepni i lenji, te da nisu voljni da plate cenu. Prestaju sa radom čim on postane malo zamoran i ne žele da obraćaju pažnju ni na koga ko ima probleme ili teškoće i kome je potrebno njihovo usmeravanje. Ujutro, čim otvore oči, pomisle: „Šta ću danas da jedem? U kuhinji već danima nisu pravili dinstanu svinjetinu.” Po običaju, drugima uporno govore: „U mom rodnom gradu ima baš izvrsnih đakonija; tokom svakog festivala smo izlazili da ih jedemo. Kada sam išao u školu, vikendom bih spavao sve dok se sam ne probudim, a onda bih izlazio da jedem, a da se nisam potrudio ni da se umijem ni da se očešljam. Popodne sam kod kuće u pidžami igrao video igrice, ponekad sve do 5 ujutro narednog dana. Sada me je rad u Božjoj kući doterao dovde, pa kao nadzornik moram da radim određene stvari. Gledajte kako je svima vama dobro; vi ne morate da plaćate tu cenu. Ja, kao nadzornik, moram da budem u stanju da istrpim nedaće.” Oni to kažu, a da li se bune protiv tela? Da li plaćaju cenu? Puni su pritužbi, a nisu spremni da rade nikakav stvaran posao. Pomere se samo kad ih gurnu, a bez tuđeg nadzora ponašaju se nemarno. U obavljanju svojih dužnosti, opušteni su i nedisciplinovani, često su podli, zabušavaju i nisu ni najmanje odgovorni. Kada je reč o stručnim problemima koje primećuju, oni ih ne ispravljaju za druge i srećni su kada se i svi ostali ponašaju nemarno kao oni. Oni ne žele da bilo ko ozbiljno shvati posao. Neki nadzornici ležerno i nemarno završe nekoliko zadataka koji su im pri ruci, pa onda počnu sa maratonskim gledanjem TV serija. Iz kog razloga prave te filmske maratone? „Završio sam sa svojim zadacima; ne živim na grbači Božje kuće. Samo se opuštam da osvežim um. Inače ću biti preumoran i moj radni učinak će zbog toga trpeti. Pusti me da se neko vreme opuštam da bih efikasnije radio.” Tako gledaju serije do dva ili tri ujutro. Sledećeg jutra, u osam sati, kada su svi već doručkovali i počeli sa obavljanjem dužnosti, ti nadzornici još uvek spavaju i ne izlaze iz kreveta čak ni kada je sunce već visoko na nebu. Kasnije nevoljko ustaju, vuku svoje lenjo telo, protežu se i zevaju, a kada vide da su svi ostali već počeli sa radom, uplaše se da će drugi primetiti njihovu lenjost, pa počinju da traže izgovore: „Ostao sam prekasno budan sinoć, imao sam previše da radim, posla je bilo previše. Malo sam umoran. Čak sam sinoć i sanjao da postoji problem u nekom delu posla. Kada sam se jutros probudio, ruke su mi bile u položaju kao da kucam na kompjuteru. Um mi je baš zbrkan, moram poslepodne da odremam.” Tako kasno ustaju, a moraju i da odremaju poslepodne – zar nisu postali prasci? Očigledno je da su zabušavali, pa ipak nalaze izgovore da se opravdaju i odbrane, te tvrde da su umorni zato što su obavljali svoju dužnost do kasno u noć. Očigledno je da su gledali serije, da su se prepuštali udobnostima tela i da su živeli u tom stanju prepuštanja trenutnim zadovoljstvima, a ipak na kraju nalaze čak i izgovor koji lepo zvuči, da druge prevare. Zar to ne znači da se ne staraju o onom što je stvarno njihov posao? (Znači.) Takvi ljudi možda imaju radnu sposobnost i stručne veštine, a da li su, kao nadzornici, u skladu sa merilom? Očigledno nisu. Nisu pogodni za nadzornike jer su isuviše lenji, prepuštaju se telesnim udobnostima, žude za hranom, snom i zabavom i nisu u stanju da iznesu ni da ispune odgovornosti nadzornika.

Neke žene često na internetu razgledaju odeću, cipele, kozmetiku i hranu, a kada sa tim završe, počnu da gledaju serije. Ljudi kažu: „Zašto po ceo dan gledaš serije kad nisi završila sa poslom? Osim toga, drugi ljudi još uvek imaju toliko problema. Trebalo bi da ih, kao nadzornica, usmeravaš. Zašto ne ispunjavaš svoje odgovornosti?” A te žene kažu: „I gledanje serija je deo mog posla. Treba praviti video-zapise i filmove Božje kuće, i ja u ovim dramama moram da nađem inspiraciju!” Zar to nije izjava smišljena da obmane? Ako se bave tim zanimanjem, prihvatljivo je da ponekad gledaju serije, a da li se danonoćnim gledanjemserija traži inspiracija? Zar to nije laž? (Jeste.) Svako zna šta se dešava, pa kada govore takve stvari, te žene izdaju svoje dostojanstvo i svoj integritet. Neki ljudi su stekli naviku da igraju video igre i to je postao redovan deo njihovog života. Zar ne bi, ipak, trebalo, kada ih izaberu za nadzornike, da promene te loše navike i odbace te poroke? (Trebalo bi.) Ako ne mogu da se pobune protiv svojih loših navika, trebalo bi, kada ih izaberu za nadzornike, da kažu: „Ne mogu da preuzmem taj posao. Zavisan sam od video igara. Kada ih igram, ja se potpuno zaboravim i niko ne može da me ometa niti da utiče na mene. Ako me izaberete, sa poslom će se zbog toga sigurno kasniti. Zato reagujte odmah i ne dozvolite da ja postanem nadzornik.” Ako ti ljudi to unapred ne objave, već se osećaju zadovoljno i ponosno kada budu izabrani, vole taj status, no ipak, i kao nadzornici, nastavljaju da igraju video igre kad god im padne na pamet, baš kao što su radili i ranije, to je neumesno i posao će zbog toga sigurno kasniti.

Neki nadzornici imaju određene loše navike. Kada ih braća i sestre izaberu, neki ne razumeju njihovu situaciju, dok drugi veruju da su te osobe u stanju da se daju za Boga sve vreme, te misle da će se navike i poroci mladih ljudi, sa godinama i sa neprekidnim razumevanjem istine, možda postepeno promeniti. Mnogi ljudi gaje taj stav i tu perspektivu kada te osobe biraju za nadzornike. Pošto su te osobe izabrane, one obavljaju nekakav posao, ali ne prođe mnogo vremena, a one postanu negativne, pa misle: „Nije lako biti nadzornik. Moram rano da ustajem i kasno da ležem, moram u svakoj prilici više od drugih da radim i da posmatram. Moram više i da brinem i da trošim više vremena i energije. Taj posao je težak; prenaporan je!” Stoga razmišljaju o tome da daju otkaz. Ako ne nosiš breme, ne možeš ni da obavljaš posao nadzornika. Ako, pak, u svom srcu nosiš breme, bićeš voljan da se brineš o poslu, pa čak i ako budeš malo umorniji od drugih, nećeš to osećati kao neku muku. Čak i kada bude vreme za odmor, ti ćeš i dalje misliti: „Kako je prošao današnji posao?” Ako se iznenada setiš nekog problema koji je ostao nerešen, nećeš moći da zaspiš. Ako u srcu nosiš breme, uvek ćeš razmišljati o poslu i nećeš mariti čak ni za to koliko dobro jedeš i koliko se odmaraš. Ako ljudi, kao nadzornici, nose premalo bremena, to malo njihovog entuzijazma može da potraje tek nekoliko dana, pa neki od njih, s vremenom, ne mogu to više da podnesu. Misle: „Ovaj posao toliko umara. Kako da nađem način da se malo zabavim i opustim? Igraću malo igrice.” Na kratko se dobro pokažu, a onda iznenada osete žudnju za igranjem video igara. Kada počnu, ne mogu da stanu; i to malo breme koje su nekada nosili rastočiće se igranjem igrica, baš kao i njihovo oduševljenje i elan da se daju, njihova rešenost i njihov pozitivan stav prema obavljanju dužnosti. Kada ih neko nešto pita, postaju nestrpljivi. Ili ljude orezuju, ili im drže pridike, ili ih prozivaju, ili nemarno rade stvari i napuštaju svoj posao. Zar sa tim nadzornicima ne postoji problem? (Postoji.) Tokom dana, jedva nekako završe svoj posao u smetenom stanju, a noću, kad niko ne gleda, krišom igraju igrice, pa po celu noć oka ne sklope. Na početku se osećaju opušteno u vezi sa tim i misle: „Posao nije kasnio zbog mene tokom dana. Uradio sam sav posao koji je trebalo da uradim. Rešio sam sve probleme o kojima su me drugi pitali. Čak i ako noću ne spavam da bih imao slobodno vreme za igranje igrica, zar se ne može na osnovu svega toga smatrati da sam odan?” Posledično, kada počnu da igraju igrice, ne mogu da stanu i nikoga ne slušaju. Iako to ne remeti tuđi odmor ni radno okruženje, jesu li takvi nadzornici i dalje u stanju da iznesu svoj posao? Jesu li u stanju da ga dobro obavljaju? (Nisu.) Zašto nisu? Često po čitavu noć igraju igrice i ne spavaju, a danju moraju da rade – koliko energije može da ima jedan čovek? Hoće li njihov radni učinak biti visok ako se tako zalepe za video igrice? Ni slučajno. Stoga, takvi nadzornici uopšte nisu u stanju da ispune svoje dužnosti niti da iznesu svoj posao. Iako imaju stručne veštine i nešto kova, obožavaju da igraju i ne brinu se o onom što je zaista njihov posao. Zar ti nadzornici ne treba da budu smenjeni? Ako ne budu smenjeni, sa poslom će se kasniti. Neki kažu: „Ako budu smenjeni, nećemo moći da nađemo nikog drugog sa stručnim veštinama kakve oni imaju. Moramo da ih pustimo da obavljaju taj posao – i dalje su u stanju da iznesu posao iako igraju igrice.” Je li ta tvrdnja ispravna? (Nije.) Čovek ne može da se fokusira na dve stvari odjednom; ljudska bića imaju ograničenu energiju. Ako većinu svoje energije usredsredite na igranje, to će uticati na vašu predanost dužnostima, a vaša uspešnost u obavljanju dužnosti će se dovesti u pitanje. To je neodgovoran stav prema obavljanju dužnosti. Čak i ako neko ulaže čitavo svoje srce i svu svoju energiju u svoju dužnost, rezultati neće uvek biti sto posto u skladu sa merilom. No, biće još gore ako svoje srce i većinu energije usredsredi na igrice – neće mu ostati mnogo energije ni misli za obavljanje dužnosti, a to će uticati na njegovu uspešnost u obavljanju dužnosti. Uticati je blago rečeno; u stvari, njegova uspešnost u obavljanju dužnosti biće ozbiljno oštećena. Ako takvi nadzornici budu identifikovani, treba ih odmah smeniti i prerasporediti, jer oni su već otpisani. Ne samo da njihovo obavljanje dužnosti nije u skladu sa merilom – oni su već nesposobni da iznesu svoj posao i ne mogu da imaju nikakav pozitivan uticaj na svoj posao. Stoga je bolji izbor naći nekog ozbiljnog i odgovornog da preuzme njihov posao, čak i ako taj neko ima nešto manje stručnih veština od njih.

Upravo sam besedio o raznim vrstama ljudi koji su pohlepni za hranom, snom i zabavom. Postoji još jedna vrsta ljudi. U početku, kada se biraju nadzornici, takvog čoveka vide kao u svakom pogledu pogodnog za tu funkciju, pa su braća i sestre voljni da ga izaberu. Misle da taj čovek ima dobru ljudskost, da je pun entuzijazma i potkovan u svojoj struci, kao i da je u svakom pogledu najbolji i najjači u timu, zbog čega je logično da ga postave na položaj nadzornika. Ali, neko vreme nakon izbora, taj čovek počinje često da se oseća dremljivo, čak i na skupovima. Kada drugi sa njim razgovaraju, uvek je zbunjen i daje nepovezane odgovore na pitanja. Ranije nije bio takav, pa zašto iznenada izgleda kao da je postao druga osoba? Kasnije neko slučajno otkriva da razgovori tog nadzornika sa određenom osobom zvuče kao da su njih dvoje u ljubavnom odnosu, pa počinje da se nagađa da li oni zaista gaje romantična osećanja jedno prema drugom. Dok taj problem postaje sve očigledniji, nadzornik postaje sve smeteniji. Kad god mu postave neko pitanje ili sa njim o nečemu razgovaraju, njegovi odgovori nisu brzi kao što su bili, a on ne zvuči jasno i razumljivo kao nekad. Počinje da obavlja sve manje posla koji bi nadzornik trebalo da obavlja i ima sve manje entuzijazma za obavljanje svoje dužnosti. Kao da je postao drugi čovek; zainteresovan je za svoju odeću i doteruje se više nego ranije. Tu postoji neki problem. U prošlosti se, tokom perioda kada je imao mnogo posla, retko kupao, a sada se umiva dva puta na dan, češlja se i gleda se u ogledalu kad god ugrabi priliku i stalno druge pita: „Misliš li da mi je ten u poslednje vreme posvetleo ili potamneo? Zašto izgleda kao da sam potamneo?” Ljudi mu odgovaraju: „Neozbiljno je da ti, jedan nadzornik, govoriš o takvim stvarima – kakve veze ima da li si posvetleo ili potamneo?” On redovno govori o tim trivijalnim temama i nije raspoložen da obavlja svoj posao. Kad god mu se ukaže prilika, on razgovara o odeći, ženama, muškarcima, ljubavi i o tome kakve bi bračne drugove ljudi izabrali, a nikada ne razgovara o tome koji problemi postoje u njegovom obavljanju dužnosti niti o tome kako da se oni reše. Zar tu ne postoji neki problem? Je li on još uvek u stanju da obavlja posao? (Nije.) Njegov način razmišljanja se promenio i pitanja koja se tiču obavljanja dužnosti više mu nisu u mislima. Umesto toga, um mu je po ceo dan zaokupljen mislima o tome kako da uđe u ljubavnu vezu, kako da se obuče i kako da privuče osobe suprotnog pola. Među nevernicima postoji izraz „zaljubiti se”. Je li to ljubav? Ne, to je duboka jama! Kada u nju uđeš, ne možeš više da izađeš. Ima li takvih ljudi među osobljem koje obavlja dužnosti? (Ima.) Iako se Božja kuća ne meša kada ljudi traže partnera za ljubavni odnos, ako oni pri tom ometaju crkveni život i utiču na crkveni rad, te ljude treba pročistiti. Ti parovi treba da odu i da se zabavljaju sami, a ne da utiču na druge ljude. Ako si ti neko ko se posvetio tome da čitav svoj život provede dajući se Bogu i odlučio si da se ne upuštaš u ljubavne odnose, onda se fokusiraj na to da se daješ Bogu. Ako si ušao u vezu i više ti se ne radi tvoj posao, onda ne treba da obavljaš dužnost nadzornika, a Božja kuća će nekog drugog izabrati na taj položaj. Tvoj ljubavni odnos ne sme da zadržava rad Božje kuće niti da utiče na njega. Rad mora da se nastavi. Kako da se nastavi? Tako što će se izabrati drugi nadzornik koji nije u vezi, koji ima dobre stručne veštine i u stanju je da iznese posao – i njemu će se poveriti tvoj posao. Božja kuća uvek tako funkcioniše i to načelo se nije promenilo. Neki nadzornici kažu: „Moj ljubavni odnos ne utiče na moj rad; dozvolite mi da nastavim da rukovodim.” Možemo li da verujemo u tu izjavu? (Ne možemo.) Zašto ne možemo da verujemo u nju? Zato što su činjenice svima očigledne! Kada je čovek u ljubavnom odnosu, on misli samo na svog partnera ili partnerku, a srce mu je zaokupljeno tim stvarima, tako da je na skupovima često dremljiv i nije u stanju da obavlja svoje dužnosti. Stoga, Božja kuća sa takvim pojedincima postupa prikladno i u skladu s načelima. Božja kuća te ne sprečava da se viđaš sa nekim, niti ti ukida slobodu da se zabavljaš sa ljudima. Možeš da se zabavljaš do mile volje: to je tvoja odluka, samo pazi da ti se ne desi da zbog nje jednog dana zažališ i proliješ suze. Neki su nadzornici smenjeni zbog ljubavnog odnosa. Neki ljudi pitaju: „Zar čovek ne sme da veruje u Boga kada je u vezi?” Božja kuća to nikada nije rekla. Da li Božja kuća odbacuje ili proteruje sve one koji su u vezi? (Ne.) Ako si u vezi, onda ne možeš da budeš nadzornik, starešina ili delatnik, a ako nisi posvećen obavljanju svojih dužnosti, treba da napustiš crkvu sa punim radnim vremenom. Je li iko rekao da više ne smeš da veruješ u Boga, ili da ćeš biti proteran? Je li iko doneo presudu kojom se tvrdi da ne možeš da budeš spasen ili da ćeš biti proklet? (Nije.) Božja kuća to nikada nije rekla. Božja kuća se uopšte ne meša u tvoje lične izbore i slobodu; ona ti ne ukida nikakvu slobodu – ona ti daje slobodu. Ali, kada je reč o takvim nadzornicima, načelo Božje kuće za postupanje sa njima jeste da ih otpusti i da nađe odgovarajuću osobu da ih zameni. Ako su pogodni da nastave da obavljaju neku dužnost, mogu da nastave da je obavljaju. Ako nisu, biće proterani. Neće biti nikakvog udaranja, verbalnog zlostavljanja ni ponižavanja. Nije to ništa sramno; to je vrlo normalno. Pa kada neke ljude smene sa položaja ili ih pošalju u obične crkve zbog toga što su u vezi, je li to sramota? To samo ukazuje da nisu bili odani u obavljanju dužnosti, da nisu zainteresovani za istinu i da uopšte ne nose breme za sopstveni život-ulazak. Takav nadzornik ne brine o svom pravom poslu – on se fokusira samo na ljubavne odnose, što usporava crkveni rad i već je uticalo na napredak rada crkve – zar to nije ozbiljan problem? (Jeste.) Stoga takav nadzornik nije pogodan da nastavi da obavlja dužnost i treba da bude smenjen sa tog položaja. Neki kažu: „Zar nije malo previše ishitreno smeniti ga?” Ako je, od trenutka kada je ušao u vezu pa do trenutka kada je otpušten, prošao dan ili dva, to bi se moglo smatrati ishitrenim. Ali, ako je prošlo tri do pet meseci, da li bi se i to smatralo ishitrenim? (Ne bi.) Ta mera je preduzeta dovoljno sporo, rad je već u tolikom zakašnjenju – kako to da ti zbog toga nisi zabrinut? Zar to nije problem? (Jeste.)

Lažne starešine se nikada ne raspituju o nadzornicima koji ne obavljaju stvaran posao ili koji se ne bave svojim pravim poslom. Oni misle da samo treba da izaberu nadzornika i to je sve i da nadzornik kasnije može sȃm sve da rešava. Pa tako lažne starešine samo povremeno drže skupove, ne nadziru posao niti pitaju kako on napreduje i ponašaju se kao nedodirljivi šefovi. Ako neko prijavi neki problem sa nadzornikom, lažni starešina će reći: „To je samo sitan problem, u redu je. Možete sami da ga rešite. Nemojte mene da pitate.” Kada čovek koji je prijavio problem kaže: „Taj nadzornik je lenji proždrljivac. Fokusira se samo na hranu i na zabavu, i pravi je besposličar. U obavljanju svoje dužnosti, ne želi da trpi ni najmanju teškoću, uvek zabušava i smišlja lažne izgovore da izbegne svoj posao i da zanemari svoje odgovornosti. On je nepodoban za funkciju nadzornika.” Lažni starešina će odgovoriti: „Bio je odličan kada je izabran za nadzornika. Nije istina to što govoriš, a čak i da jeste, to je tek privremeno ispoljavanje.” Lažni starešina neće pokušati da sazna nešto više o situaciji tog nadzornika, već će, na osnovu svojih prethodnih utisaka o njemu, doneti sud i presudu o tom pitanju. Ma ko da prijavi probleme sa tim nadzornikom, lažni starešina će tog čoveka ignorisati. Nadzornik ne radi stvaran posao, a crkveni rad je praktično u zastoju, ali lažnog starešinu je baš briga, kao da ga se to uopšte ne tiče. Dovoljno je mučno to što se on pravi da ništa ne vidi kada neko prijavi probleme sa nadzornikom. A šta je najodvratnije od svega? Kada mu ljudi prijave stvarno ozbiljne probleme sa nadzornikom, on neće pokušati da ih reši, nego će čak iznaći i sve moguće izgovore: „Znam ja tog nadzornika, on istinski veruje u Boga, nikada ne bi pravio probleme. Čak i da ima neki mali problem, Bog bi ga zaštitio i doveo u red. Ako i napravi neku grešku, to je između njega i Boga – ne treba mi da se brinemo o tome.” Tako lažne starešine rade u skladu sa vlastitim predstavama i uobraziljom. Prave se da razumeju istinu i da imaju vere, ali samo prave haos od crkvenog rada – čak i ako je crkveni rad u potpunom zastoju, oni će se i dalje pretvarati da to ne znaju. Zar se lažne starešine ne ponašaju isuviše nalik običnim ćatama? Oni nisu u stanju da sami obave stvaran posao, a nisu ni pedantni kada se radi o poslu vođa timova i nadzornika – ne prate ga i ne raspituju se o njemu. Njihova slika o ljudima zasniva se samo na sopstvenim utiscima i uobraziljama. Kada vide da neko izvesno vreme dobro radi, oni misle da će ta osoba ostati dobra zauvek i da se neće promeniti; oni ne veruju nikome ko kaže da postoji problem s tom osobom i ignorišu kada ih neko upozori na nju. Da li vi mislite da su lažne starešine glupe? Oni su glupi i budalasti. Zbog čega su glupi? Oni nonšalantno nekome poklanjaju svoje poverenje i veruju da je taj neko pouzdan pošto je izabran, pošto se zakleo, doneo odluku i molio se roneći suze i da s njim neće biti nikakvih problema kada kasnije bude preuzeo odgovornost za posao. Lažne starešine nimalo ne razumeju ljudsku prirodu; ne poznaju stvarno stanje iskvarenog čovečanstva. Oni kažu: „Kako neko može da se promeni na gore ako je izabran kao nadzornik? Kako bi neko ko deluje tako ozbiljno i pouzdano mogao da zanemari svoj posao? On to ne bi učinio, zar ne? On ima svoj integritet.” Pošto lažne starešine suviše veruju sopstvenim uobraziljama i osećanjima, na kraju više nisu u stanju da blagovremeno reše brojne probleme koji se javljaju u radu crkve i da odmah smene i premeste određenog nadzornika. Oni su stvarno lažne starešine. A u čemu je tu problem? Da li pristup lažnih starešina prema svom poslu ima bilo kakve veze s površnošću? S jedne strane, oni vide kako velika crvena aždaja fanatično hapsi Božji izabrani narod, pa radi svoje sigurnosti nasumično srede da neko bude odgovoran za posao, verujući da će to rešiti problem i da više ne moraju time da se bave. Šta oni misle u svom srcu? „Ovo je tako neprijateljsko okruženje, trebalo bi da se krijem neko vreme.” To predstavlja žudnju za telesnim zadovoljstvima, zar ne? S druge strane, lažne starešine imaju jednu kobnu manu: oni odmah veruju ljudima na osnovu svojih uobrazilja. A razlog tome je što ne razumeju istinu, zar nije tako? Kako Božja reč otkriva suštinu iskvarenog čovečanstva? Zašto bi oni verovali u ljude ako Bog to ne čini? Lažne starešine su suviše nadmene i samopravedne, zar ne? Oni misle: „Nisam mogao da pogrešim u proceni te osobe, ne bi trebalo da bude bilo kakvih problema s tom osobom za koju sam procenio da je odgovarajuća; ta osoba sigurno nije neko ko se prepušta jelu, piću i zabavi ili ko voli udobnost, a mrzi težak rad. Ta osoba je krajnje pouzdana i dostojna poverenja. Ona se neće promeniti; ako se promeni, to bi značilo da sam ja pogrešio u pogledu te osobe, zar ne?” Kakva je to logika? Da li su oni nekakvi stručnjaci? Da li imaju rendgenski pogled? Da li imaju tu posebnu veštinu? Možeš da živiš zajedno s nekim godinu ili dve, ali da li bi mogao da vidiš ko je on zapravo bez odgovarajućeg okruženja u kojem bi taj neko u potpunosti ogoleo svoju priroda-suštinu? Ako ga Bog ne otkrije, mogao bi da živiš pored njega tri ili čak pet godina a da se i dalje mučiš da vidiš kakva je njegova priroda-suština. Utoliko više kada ga retko viđaš i kad si retko s njim. Lažne starešine nonšalantno poveruju nekoj osobi na osnovu prolaznog utiska ili nečije pozitivne ocene i usuđuju se da crkveni posao povere takvoj osobi. Zar ovakvim postupanjem ne pokazuju da su potpuno zaslepljeni? Zar se ne ponašaju nesmotreno? I zar lažne starešine nisu krajnje nedogovorne kada tako čine? Više starešine i delatnici ih pitaju: „Jesi li prokontrolisao rad tog nadzornika? Kakvog je on karaktera i kova? Je li odgovoran u radu? Je li u stanju da iznese posao?” A lažne starešine odgovaraju: „Sigurno da jeste! Kada je izabran, on se zavetovao i doneo je odluku. I dalje imam njegovu pisanu zakletvu. Trebalo bi da je u stanju da iznese posao.” Šta vi mislite o rečima lažnih starešina? Oni smatraju da će taj nadzornik, pošto se obavezao zakletvom, sigurno biti u stanju da svoju zakletvu sprovede u delo. Je li ta izjava i dalje istinita? Koliko je ljudi u današnje vreme sposobno da ispuni svoje zavete? Koliko je poštenih ljudi koji sprovode svoje odluke u delo? To što se neko zakleo ne znači da je zaista u stanju da svoju zakletvu ispuni. Da pitaš te lažne starešine: „Možeš li da garantuješ da se taj nadzornik neće promeniti? Možeš li da garantuješ da će biti odan do kraja života? Kada Bog ljude želi da otkrije, On mora da postavi razna okruženja da bi ih kušao. Na osnovu čega tvrdiš da je taj nadzornik pouzdan? Jesi li ga proučio?” Lažne starešine bi odgovorile: „Nema potrebe. Sva braća i sestre prijavljuju da je pouzdan.” I ta tvrdnja je netačna. Da li je čovek stvarno dobar samo zato što su braća i sestre prijavili da je dobar? Poseduju li sva braća i sve sestre istinu? Jesu li svi u stanju da proniknu u stvari? Da li sva braća i sve sestre poznaju tog čoveka? Ta tvrdnja je još odvratnija! U stvari, taj čovek je već odavno otkriven. On je izgubio delo Svetog Duha, a njegove ološke osobine – ljubav prema lagodnosti, mržnja prema napornom radu, proždrljivost i lenjost – već su razotkrivene. Svi su ga, izuzev lažnih starešina koje su još uvek potpuno nesvesne, već odavno prozreli – samo mu još lažne starešine toliko veruju. Kakva je korist od tih lažnih starešina? Zar oni nisu ništarije? Ima čak i slučajeva kada Višnji saznaje za razna ispoljavanja određenih nadzornika tako što odlazi na lice mesta da istražuje i da se raspituje o njima, a starešine su ipak i dalje potpuno neobaveštene. Zar to nije problem? Te starešine su prave pravcate lažne starešine. Ne obavljaju stvaran posao, obične su ćate i, poput nedodirljivih šefova, obave nešto malo posla, pa žive od toga i misle da imaju pravo na uživanje, a kada stvari pođu naopako, neće ni prstom da mrdnu. Kakvo pravo oni imaju da uživaju u prednostima statusa? Zaista su bestidni! Kada lažne starešine rade, nikada ne proveravaju nikakav rad, ne raspituju se o napretku posla i nipošto ne proučavaju okolnosti raznih nadzornika timova. Oni samo dodele posao i postave nadzornike, pa misle da su time završili, da je sa njihovim poslom gotovo jednom za svagda. Misle: „Neko se brine o tom poslu, tako da se mene to više ne tiče. Ja mogu da uživam.” Zar se tako obavlja posao? Svako ko tako radi bez sumnje je lažni starešina – lažni starešina koji zadržava rad crkve i škodi Božjem izabranom narodu.

Lažne starešine nikada ne pitaju kakva je situacija u obavljanju posla kod raznih nadzornika timova niti je dalje prate. Oni takođe ne pitaju, ne prate niti shvataju život-ulazak nadzornika raznih timova i osoblja odgovornog za različite važne poslove, kao ni njihove stavove u pogledu crkvenog posla i dužnosti, ali i u pogledu vere u Boga, istine i Samog Boga. Oni ne znaju da li su ti pojedinci doživeli bilo kakav preobražaj ili rast niti poznaju različite probleme koji bi mogli postojati u njihovom radu; pre svega, oni ne znaju kakav uticaj greške i odstupanja do kojih dolazi u različitim fazama posla mogu imati na crkveni posao i život-ulazak Božjeg izabranog naroda niti da li su te greške i odstupanja ikada otklonjeni. Oni nemaju pojma o svemu tome. Ako ništa ne znaju o tim detaljnim uslovima, oni postaju pasivni svaki put kad se jave problemi. Međutim, lažne starešine se uopšte ne brinu zbog tih detaljnih pitanja dok obavljaju svoj posao. Oni veruju da se njihov posao završava nakon što rasporede razne nadzornike timova i dodele zadatke – to se računa kao dobro obavljen posao i njih se ne tiče ako se pojave neki drugi problemi. Pošto lažne starešine ne nadgledaju, ne usmeravaju i ne prate rad nazdornika raznih timova i ne ispunjavaju svoje obaveze na tom polju, što rezultira time da se crkveni posao pretvara u haos. Tako to izgleda kad starešine i delatnici zapuste svoje dužnosti. Bog može detaljno da ispita dubinu ljudskog srca, dok ljudi nemaju tu sposobnost. Stoga ljudi treba da budu marljiviji i pažljiviji dok rade i treba redovno da odlaze na radno mesto da bi pratili, nadgledali i usmeravali posao kako bi osigurali normalan napredak crkvenog posla. Jasno je da su lažne starešine krajnje nedgovorne u svom radu i da nikada ne nadlgedaju niti prate i usmeravaju obavljanje različitih zadataka. Kao rezultat toga, neki nadzornici ne znaju kako da reše razne probleme koji se javljaju u radu i nastavljaju da igraju ulogu nadzornika uprkos tome što nisu ni približno kompetentni za obavljanje posla. Na kraju se posao stalno odlaže i oni od njega naprave potpunu zbrku. To je posledica toga što lažne starešine ne pitaju, ne nadziru niti prate situaciju kod nadzornika, a to je ishod do koga isključivo dovodi nemarno obavljanje dužnosti lažnih starešina. Pošto lažne starešine ne pregledaju, ne prate niti pitaju o poslu i ne mogu odmah da shvate situaciju, oni nisu svesni toga da li nadzornici stvarno obavljaju posao, kako posao napreduje i da li daje stvarne rezultate. Kada ih pitaju čime se bave nadzornici ili koje konkretne zadatke obavljaju, lažne starešine odgovaraju: „Ne znam, ali oni prisustvuju svakom skupu i svaki put kad razgovaram s njima o poslu, oni nikad ne spominju bilo kakve probleme ili poteškoće”. Lažne starešine veruju da nema nikakvih problema s nadzornicima sve dok oni ne ostave svoj posao i dok su uvek tu kada ih potraže. Tako rade lažne starešine. Zar to nije ispoljavanje „licemerja”? Zar to nije neuspeh u ispunjavanju svojih odgovornosti? To je ozbiljno zanemarivanje dužnosti! Lažne starešine se u svom radu fokusiraju samo na to da posao obave sa što manje truda i ne traže stvarne rezultate. Oni, površno gledano, često drže skupove i deluju zaposlenije nego prosečan čovek. No, nije poznato koje su probleme zaista rešili, kojim su se konkretnim zadacima propisno pozabavili i koje su rezultate ostvarili. Niko, pa ni same lažne starešine, u vezi sa tim stvarima ne može da dȃ jasan odgovor. No, jedno je sigurno: ma kakve probleme ljudi imali na radnom mestu, lažnih starešina nigde nema; niko ih nikada nije video na radnom mestu kako ljudima rešavaju probleme. Pa šta onda lažne starešine rade po čitav dan? Koje probleme rešavaju njihovi skupovi? Niko to ne zna sa sigurnošću, a kada se na kraju obavi nadzor njihovog rada, otkrije se hrpa nagomilanih nerešenih problema. Lažni starešina na površini zaista deluje vrlo zauzeto – „bavi se mnoštvom poslova.” No, kada čovek prouči rezultate njegovog rada, tu vlada potpuni nered; vlada haos, u svemu tome nema baš ničeg vrednog i očigledno je da lažni starešina nije obavio ni delić stvarnog posla. Uprkos tome što nije rešio mnoštvo stvarnih problema, lažni starešina izgleda kao da ne zna za savest i kao da sebe ni za šta ne krivi. Štaviše, vrlo je zadovoljan sobom i misli da je prilično dobar; zaista je lišen razuma. Takvi ljudi ne zaslužuju da budu starešine ni delatnici u crkvi.

Vrsta nadzornika o kojoj smo upravo u zajedništvu razgovarali razume se u svoje zanimanje i poseduje radnu sposobnost, ali naprosto ne nosi breme i po čitav dan se prepušta piću, jelu i zabavi, a ne brine se o vlastitom poslu niti obavlja ikakav stvaran posao. Lažne starešine nisu u stanju da brzo smene i preraspodele takvog nadzornika, što blokira i ometa posao i sprečava ga da glatko napreduje. Zar to ometanje ne prouzrokuje lažni starešina? Iako on nije direktno odgovoran za to, lažni starešina je, zbog svog zanemarivanja dužnosti i propusta da ispuni svoju funkciju nadgledanja, indirektno odgovoran za gubitke nanete poslu. Takav lažni starešina ne ispunjava svoju dužnost nadgledanja, zanemaruje dužnosti i na kraju dovodi do toga da crkveni rad pretrpi gubitke. Neki zadaci se čak potpuno zaustave i bivaju ostavljeni u rasulu, pošto nema odgovarajućeg nadzornika da preuzme odgovornost, da sprovede provere, te da nadzire i pogura posao. Nepravilno korišćenje osoblja će dovesti do takvih gubitaka u poslu. Iako takav nadzornik ima nešto malo kova i pomalo se razume u dotično zanimanje, on se ne brine o vlastitom poslu, često ide putem koji je sam zacrtao i ne sledi pravi put. Čak i ako lažni starešina čuje da je neko prijavio problem sa takvim nadzornikom, on to ne prouči niti se time na vreme pozabavi, pa to na kraju parališe crkveni rad. Zar ta paraliza nije prouzrokovana neodgovornošću lažnog starešine? Lažni starešina čak pokušava da izbegne odgovornost, tvrdi da nije razumeo situaciju tog nadzornika, da je bio budalast i da nije znao, pa misli da će, kada to kaže, pitanje biti zaključeno i da on neće morati da preuzme odgovornost. Lažne starešine u radu uvek postupaju nemarno. Čak i kada ljudi prijave probleme, lažne starešine se o tim problemima ne raspituju niti se njima bave, a kada stvari krenu naopako, pokušavaju da izbegnu odgovornost. To je jedno od ispoljavanja lažnih starešina.

II. Kako se lažne starešine odnose prema nadzornicima slabog kova i bez radne sposobnosti

Kada lažni starešina radi, problemi sa kojima se susreće nisu ograničeni samo na pomenutu situaciju – postoji i problem kada je nadzornik slabog kova, kada nema radnu sposobnost i nije u stanju da iznese posao. I u takvim slučajevima, lažni starešina propušta da se raspita o tom problemu i da se njime na vreme pozabavi. Zašto je to tako? Lažne starešine su lišene radne sposobnosti, slabog su kova i nemaju duhovno razumevanje. Nikada ih nije briga i nikada ne preuzmu inicijativu da se raspitaju o kovu nadređenih raznih timova, o njihovoj sposobnosti da iznesu posao, niti o okolnostima njihovog rada. Nisu u stanju da prozru nadzornike slabog kova, nesposobne da iznesu svoj posao, niti znaju za te stvari. U njihovom umu, kada čovek preuzme na sebe ulogu nadzornika, on će na tom položaju ostati dugo ako ne počini razna zla i ne izazove opšte zgražavanje, pa ga braća i sestre smene, ili ako neko njegove probleme ne prijavi Višnjem, pa ga Višnji direktno otpusti. Lažne starešine, inače, nikada neće smeniti tog čoveka. Oni veruju da taj čovek mora biti najbolji izbor, pošto su braća i sestre rekli da je dobar i pošto su ga izabrali. Lažne starešine se uvek oslanjaju na uobrazilju i sudove da bi utvrdili da li je neko u stanju da obavlja posao i da li je podoban za nadzornika. Tako je, na primer, bio jedan nadzornik plesnog tima koji nije umeo da pleše i nije razumeo načela izbora plesova. Kada bi pravio koreografiju za neki ples, on nije znao da li da izabere savremeni ili klasični stil. Strogo uzevši, on nije posedovao nikakvo znanje o plesu. A ipak, lažni starešina to nije video. Izabrao je tog čoveka kao nadzornika jer je ovaj bio pun entuzijazma i voljan da bude u centru pažnje. Lažni starešina je stoga pretpostavio da on sve razume i dozvolio mu da usmerava braću i sestre. Kasnije, lažni starešina nije pratio ni posmatrao njegov rad, niti je video koliko dobro taj nadzornik usmerava braću i sestre, da li je stručnjak ili laik, da li je to što on poučava prikladno i da li je u skladu sa zahtevima Božje kuće. Nije bio u stanju da primeti te stvari, a nije se ni raspitao o njima. Usled toga, svi su dugo radili bez ikakvih rezultata, dok se nije konačno otkrilo da nadzornik kojeg je lažni starešina izabrao uopšte ne ume da igra, iako se pretvara da je stručnjak i drugima daje uputstva. Zar to nije dovelo do kašnjenja u poslu? No, lažni starešina nije bio u stanju da prepozna taj problem i verovao je i dalje da taj čovek dobro obavlja svoj posao. U umu lažnih starešina, bez obzira na to ko je čovek, ukoliko on ima hrabrosti i usuđuje se da govori, da deluje i da preuzme posao na sebe, to je dokaz da ima kova i da je u stanju taj posao da iznese, a ako se ne usuđuje da radi te stvari, to je dokaz da mu je kov nedovoljan da iznese taj posao. Neki ljudi su maloumnici ili nesmotrene usijane glave i dovoljno su odvažni da urade bilo šta. Ti ljudi ne znaju da li su pravog kova ni da li su u stanju da iznesu posao, no ipak imaju dovoljno smelosti da postanu nadzornici. Ispostavlja se da, kada preuzmu tu funkciju, rad nimalo ne napreduje, a ti ljudi, ma koji posao radili, nemaju jasan osećaj za pravac, niti su im jasni koraci, niti imaju ispravne ideje. Bilo ko može da iznese bilo kakvo mišljenje, a takav nadzornik neće znati da li je ono tačno ili pogrešno. Ako neko kaže da stvari treba raditi na jedan način, taj nadzornik kaže da je to u redu, a ako neko drugi kaže da ih treba raditi na drugi način, nadzorniku je i to u redu. A kada treba da se odluči za određeni pristup, on svakom dozvoli da govori, pa se sprovode ideje onoga ko je najglasniji. Takvi ljudi nemaju nimalo kova, nisu u stanju ni u šta da proniknu i jednostavno od svog posla prave haos, ali lažni starešina i dalje nije u stanju da prozre takve nadzornike. Neki kažu: „Taj nadzornik je zaista slabog kova; treba ga odmah smeniti!” A lažni starešina odgovara: „Razgovarao sam sa njim i on kaže da je spreman da učini ono što je do njega. Hajde da mu damo još jednu šansu.” Šta mislite o toj izjavi? Zar to nije nešto što bi rekla budala? Šta je pogrešno u toj izjavi? (Ne radi se o tome da li je on spreman da učini ono što je do njega; on nema kova i naprosto uopšte nije u stanju da iznese posao.) Tako je, ne radi se o tome da li je on voljan da to učini; radi se o tome da je preslabog kova i da ne ume to da uradi – to je suština problema. Zato njegov starešina treba da ima malo mozga i da bude u stanju ljude da oceni, da bi video da li taj nadzornik poseduje neophodan kov. Starešina treba da sprovede sveobuhvatnu procenu tog nadzornika zasnovanu na njegovom govoru, na tome kako on u zajedništvu razgovara, na posmatranju da li on obično postupa u odgovarajućem okviru, na propisan način i pravim koracima, kao i na povratnim informacijama koje dobija od braće i sestara. Ako je nadzornik preslabog kova i lišen je potrebne radne sposobnosti, ako zabrlja u svemu što radi, ako nije ni za šta sposoban, onda tog nadzornika treba odmah smeniti.

Bio je, tako, jedan nadzornik poljoprivrednog gazdinstva koji je zabrljao u poljoprivrednim radovima. Nije znao koje useve treba da poseje na kojoj parceli, niti koja je parcela odgovarajuća za gajenje povrća, a nije ni tragao niti je sa drugima u zajedništvu razgovarao – nije znao kako da razgovara u zajedništvu o tim stvarima, pa naprosto to nije uradio. Posejao je razne useve po svom nahođenju smetnuvši s uma načela Božje kuće. Usled toga, svaka parcela bila je posejana haotično, pa su usevi koje je trebalo posejati u malim količinama bili posejani u velikim razmerama, dok su oni koje je trebalo sejati u velikim količinama posejani u maloj razmeri Kada ga je Višnji orezao, i dalje je bio neposlušan i smatrao je da ništa nije pogrešio u takvoj setvi useva. Recite Mi, zar takvi nadzornici nisu veoma teški? On nije znao kako da reši stvari na osnovu načela koja je utvrdila Božja kuća, niti je znao da na osnovu broja ljudi koji obavljaju dužnosti u crkvi sa punim radnim vremenom treba da odredi koliko njiva treba posejati žitaricama, a koliko povrćem. Umesto toga je odlučio da poseje veću ili manju količinu određenih useva na osnovu vlastitih sklonosti, smatrajući da je to sasvim primereno. Na kraju je useve posejao zbrkano. Posle nekog vremena, seme je izniklo. Neki deo izniklih biljaka je požuteo i bilo mu je potrebno đubrivo, ali on nije znao koliko đubriva da nanese ni kada to treba učiniti. Jedan deo useva napale su štetočine, a on nije znao da li treba da ih isprska pesticidima ili ne treba. Neki ljudi su zagovarali upotrebu pesticida, a drugi su se tome protivili, pa se nadzornik zbunio i nije znao da li da prska pesticide ili ne. Tako je petljao sve dok nije došlo vreme žetve. No, on nije imao pojma ni koliko traje sezona rasta raznih useva, ni kada oni dozrevaju. Stoga su žitarice koje su prerano požnjevene još uvek bile pomalo zelene, dok su one koje su prekasno požnjevene opale na zemlju. Na kraju su, uprkos svemu, usevi požnjeveni, žitarice su konačno uskladištene, a poljoprivredni radovi za tu godinu bili su manje-više završeni. Kako je nadzornik tog poljoprivrednog gazdinstva obavio svoj posao? (Zabrljao je.) Zašto je tako zabrljao? Nađite koren tog problema. (On je izuzetno slabog kova.) Taj nadzornik je izuzetno slabog kova! Kada se suočio sa stvarima, nije ispravno rasuđivao, nije bio u stanju da pronađe načela i nije imao način ni metod da stvari reši. To je dovelo do toga da on tako jednostavan posao kao što je setva useva obavi neverovatno zbrkano i da od tog posla napravi haos. Koja su glavna ispoljavanja slabog kova? (Nesposobnost ispravnog rasuđivanja i pronalaženja načela.) Zar te reči nisu ključne? Hoćete li ih zapamtiti? Kada se čovek suoči sa problemima, ono što ukazuje na izuzetno slab kov jeste nesposobnost ispravnog rasuđivanja i pronalaženja načela. Što su drugi ljudi davali više predloga i indirektnih saveta, to se nadzornik više zbunjivao. Mislio je da bi bilo odlično kada bi mu dali samo jedan predlog, jer bi onda mogao prema njemu da se odnosi kao prema pravilu i da ga posluša, što bi mu pojednostavilo stvari i lišilo ga obaveze da razmišlja i da rasuđuje. Plašilo ga je da mu mnogi ljudi daju predloge zato što, kada bi ih čuo, nije znao kako sa njima da postupi. U stvari, ljudi koji imaju mozga i dobrog su kova ne plaše se kada im drugi daju predloge. Smatraju da njihovo rasuđivanje postaje tačnije, a mogućnost greške se smanjuje kada im više ljudi daje predloge. Ljudi bez mozga i bez kova boje se različitih mišljenja i predloga koji dolaze od većeg broja ljudi; saveti iz mnogo izvora dovode ih u nedoumicu. Zar nadzornik poljoprivrednog gazdinstva kojeg sam upravo pomenuo nije bio izuzetno slabog kova – nije bio dovoljno dobar da iznese taj posao, zar ne? (Tako je.) Neki se ne slažu: „Možda se nikada ranije nije bavio poljoprivredom. Ti si insistirao na tome da se bavi poljoprivredom – zar mu ta uloga nije stajala kao krmači sedlo?” Zar činjenica da neko nema iskustva sa poljoprivrednim poslovima znači da on time ne može da se bavi? Ko se rađa kao poljoprivrednik? Da li se poljoprivrednici možda rađaju sa tom sposobnošću? (Ne rađaju se.) Je li bilo poljoprivrednika koji nisu imali iskustva i nisu umeli da se bave poljoprivredom, pa posle prve godine setve nisu požnjeli useve i nisu imali žitarice za jelo, zbog čega je godinu dana vladala glad? Da li se takve stvari dešavaju? (Ne.) Da je zaista tako, to bi bila prirodna katastrofa, a ne posledica ljudskih postupaka. Takve situacije su izuzetno retke! Poljoprivrednici žive od poljoprivrede, pa čak i oni koji se time bave tek godinu ili dve nauče kako se to radi. Pojedinci dobrog kova obradom zemlje postižu malo bolji prinos, dok oni koji su slabog kova možda imaju slabiju žetvu. Štaviše, sa današnjim napretkom i obiljem informacija, ako čovek ima kova, te informacije su dovoljne da mu posluže kao referenca kako bi doneo ispravne sudove i odluke. Što su informacije opširnije i tačnije, to njegovi sudovi i odluke postaju precizniji i on pravi manje grešaka. No, sa pojedincima slabog kova je obrnuto; što više informacija dobiju, to zbunjeniji postaju. Na kraju, svaki korak postaje borba i vrlo im je težak. Poljoprivreda je trka sa vremenom; ne valja ni ako poraniš ni ako zakasniš. Ako zakasniš i propustiš pravi trenutak, to utiče na krajnji ishod žetve. Tokom tog perioda u kojem se bavio poljoprivredom, taj nadzornik je bio preplavljen, žurio je jer je vreme prolazilo, i bio je forsiran na svakom koraku. Iako je uspevao da preduzme svaki od tih koraka, to mu je bilo vrlo teško i na kraju je zabrljao sa tim poslom. Takve osobe su izuzetno slabog kova!

Ljudi krajnje slabog kova nisu u stanju da dobro obave ni jedan jedini zadatak; ma kakav posao radili, oni zabrljaju. Ako su starešine takvih nadzornika dobrog kova i sposobni da ispune svoje odgovornosti, oni bi te stvari trebalo da vide. Trebalo bi nadzornicima slabog kova da pomognu time što će ih usmeriti, sprovoditi standarde i proveravati. No, lažne starešine to propuštaju da urade; i oni sami su nesposobni da urade stvari koje ti nadzornici ne umeju da urade, pa kada je nadzornicima težak njihov posao ili se u poslu osećaju nesigurno i oklevaju, zajedno sa njima oklevaju i lažne starešine. Ne znaju čak ni kako nadzornicima ide posao, dokle su stigli, kakvi su se izazovi javili, niti znaju oko čega su nadzornici zbunjeni. Kada je neko pitao starešinu onog nadzornika o poljoprivrednom radu, ona je rekla: „Ja sam starešina; nisam zadužena za poljoprivredu.” Taj neko je odvratio: „Ti si starešina, šta je pogrešno u tome da te pitam o poljoprivredi? Taj posao spada u delokrug tvojih odgovornosti.” Na šta je ona rekla: „Raspitaću ti se za to.” Kada se raspitala, odgovorila je: „Trenutno sejemo krompir.” Onaj je čovek pitao: „Koliko ste krompira zasejali?” A ona je odgovorila: „To nisam pitala, čekaj da proverim.” Pošto je ponovo pitala, odgovorila je: „Zasejali smo dva jutra.” Čovek je zatim pitao: „Koju ste sortu zasejali? Je li ta parcela pogodna za gajenje krompira? Jeste li pođubrili posle setve? Koliko ste duboko zasadili krompir?” Ona ništa od toga nije znala. Nije znala o tim stvarima, ali se nije ni raspitala o njima, niti je našla nekoga da ga upita – zar to nije usporilo stvari? Je li ona uopšte bila ikakav starešina? Koji je posao obavljala kao starešina? Ako nije bila u stanju da predvodi ljude čak ni da obave ovo malo spoljnog posla, koja je bila korist od njenog starešinstva? Iako je nadzornik bio slabog kova, ta žena – lažna starešina – to nije otkrila, a kada su je pitali kakvog je nadzornik kova, kako napreduju usevi i da li je žetva obezbeđena, ona je ovako razmišljala: „Nepotrebno je da se raspituješ o tim stvarima; poljoprivreda je tako jednostavan zadatak! Već smo zasejali useve na njivi, zar ne? Kako može da ne bude žetve?” Nije uzela u obzir ništa, nije se raspitala ni o čemu, i bila je potpuno bez mozga. Kakva je to starešina bila? (Lažna starešina.) Kad god bi se nadzornik sa nečim suočio, nije imao blage veze šta da radi i ponašao se kao obezglavljena kokoš. Nije znao koga da pita ni kako da pronađe informacije, niti je znao za koju stranu da se opredeli kada bi različiti izvori informacija izneli mnogo različitih ideja. Ta starešina nije istražila te okolnosti. Mislila je da je posao predat tom čoveku, pa se više nije interesovala za to. Mislite li da bi činjenica da je nadzornik tako slabog kova uticala na rezultate rada? (Uticala bi.) Šta je onda starešina trebalo da uradi da reši taj problem? Trebalo je da otkrije da je nadzornik krajnje slabog kova, da je nesposoban za bilo šta, tako što bi to istražila i izokola se raspitala, zatim kroz događaje koji su se oko nje dešavali, a i na osnovu setve useva za tu sezonu. On, čak ni posle više godina bavljenja poljoprivredom, nije iz sveg tog iskustva ništa naučio – u tom trenutku nije bio siguran čak ni kako se seju usevi – trebalo je da joj bude jasno da je on slabog kova i da nije dorastao tom zadatku, pa je takav čovek trebalo da bude smenjen! Trebalo je da se raspita o tome ko je podesan za funkciju nadzornika, ko bi mogao da preuzme taj posao i da ga dobro obavlja, te da se na taj način postara da rad Božje kuće ne pretrpi štetu. Je li lažna starešina imala taj način razmišljanja? Je li bila u stanju da vidi te probleme? (Nije.) Njen um i njene oči bili su slepi; bila je potpuno slepa. To je ispoljavanje lažnih starešina. Kada naiđu na ljude slabog kova, oni ne znaju da ih usmeravaju u radu, ne znaju kako da im pomognu redovnim proverama, ni kako da na vreme reše njihove poteškoće, a naročito ne znaju da neko ko je slabog kova nije u stanju da iznese posao i da ga treba brzo zameniti nekim ko je za taj posao podesan. Lažne starešine nisu u stanju da sprovedu nijedan od tih zadataka; nisu im dorasli i ništa od svega toga ne vide. Zar to nisu slepci? Neki kažu: „Možda su zauzeti drugim zadacima. Zašto Ti od njih uporno tražiš da se staraju o tim beznačajnim, sitnim zadacima?” To su zadaci koje starešine moraju da obavljaju, kako ih možete smatrati sitnim? To su stvari iz delokruga odgovornosti starešine – zar bi bilo u redu da ih zanemare? To bi onda bilo zapostavljanje dužnosti. Teškoće i problemi u radu javljaju se svaki dan starešinama pred nosom i ljudi ih svakodnevno iznose. Ali kod lažnih starešina, slepe su i njihove oči i njihov um. Oni ne vide i ne osećaju da su to problemi i nemaju osećaj za njih, tako da, naravno, ne mogu ni da ih reše. Ta lažna starešina nije bila u stanju da otkrije da je nadzornik čovek krajnje slabog kova. Isto tako, nije bila u stanju ni da prepozna razne probleme koji su se javili u njegovom radu. Taj nadzornik nije umeo da se nosi sa problemima, pa kada bi se nešto desilo, on se ponašao unezvereno kao mravi kada im neko zgazi na mravinjak, postupao je neprincipijelno i pravio je haos od posla, a ta lažna starešina nije bila u stanju ni da vidi ni da otkrije ništa od toga. Postoji jedno načelo u skladu sa kojim lažne starešine obavljaju svoj posao: ukoliko su uredili da neko bude odgovoran za svaki zadatak, oni taj zadatak smatraju obavljenim, pa bez obzira na to da li je nadzornik dobrog ili lošeg kova, da li je u stanju da dobro obavlja posao, i koliko se problema javlja u poslu, smatraju da to nema nikakve veze sa njima. Može li takav starešina ipak da obavi posao? Razume li on kako treba da radi? (Ne razume.) Ako ne razume kako da radi, zašto onda vrši funkciju starešine? Ako, uprkos tome, služi kao starešina, on je onda lažni starešina. Lažne starešine nisu u stanju da vide ni da otkriju razna ispoljavanja ljudi slabog kova, ni razne probleme koji se javljaju dok ti ljudi obavljaju posao. Srca su im krajnje otupela. Zar nisu slepe i njihove oči i njihov um? Neki bi mogli da kažu: „Nisu oni slepi. Ti ih uporno klevećeš i ocrnjuješ.” Problemi sa tim nadzornikom poljskih radova bili su vrlo ozbiljni; ta lažna starešina je svaki dan živela pored njega i čula je i videla sve što se dešavalo. Kako onda nije mogla da otkrije ni da uvidi da su to problemi? Zašto se nije pozabavila tim problemima i zašto ih nije rešila? Zar nisu njene oči i njen um bili slepi? Je li taj problem bio ozbiljan? (Jeste.) To je još jedno ispoljavanje lažnih starešina – slepilo uma i očiju.

Kada čoveku slabog kova zadaš neki zadatak, možeš da prepoznaš iz toga kako on obično govori, kakav stav i poglede izražava kada govori o poslu i kako se nosi sa zadacima, da je njegov kov preslab, da mu je razmišljanje haotično i da svemu prilazi sa nekom dozom slepila i nehajnosti, kao i da je lišen svakog cilja. Možeš da utvrdiš da je taj čovek izuzetno slabog kova samim posmatranjem njegovog rada, pa da li je uopšte potrebno da ga naročito dugo posmatraš? Nije. No, lažne starešine imaju jedan kobni problem, a to je da, ako neko već dugo radi i nije dao otkaz, ako nisu čuli da ga je neko prijavio da radi nešto loše, da izaziva prekide i ometanja, ili da je negativan i lenj, smatraju da je taj čovek i dalje u stanju da obavi posao. Ne znaju kako da, na osnovu nečijeg govora, stava, pogleda na stvari i načina rada, donesu sud o kovu tog čoveka i o njegovoj sposobnosti da dobro obavlja posao. Nemaju tu svest; neosetljivi su na te stvari i fali im sposobnost opažanja u vezi sa njima. Imaju jedno stanovište: ukoliko čovek nije neradan, sve ostalo je u redu i posao može da se nastavi. Mislite li da starešina koji gaji takvo stanovište može dobro da obavlja posao? Je li on dorastao zadatku? (Nije.) Pustiti da takav čovek bude starešina napravilo bi haos od posla, zar ne? Kada se čovek prepušta jelu, piću i zabavi i zanemaruje svoje dužnosti, lažne starešine se ne trude da to istraže i da se time pozabave, i nisu u stanju da vide da li je kov ili karakter nekog čoveka dobar ili loš, ma koliko dugo bili u kontaktu sa njim. Poseduju li te starešine sposobnost da obavljaju posao starešine? (Ne poseduju.) To su lažne starešine. Lažne starešine nisu u stanju da prepoznaju da li čovek ima dobar kov ili ne, i nisu u stanju da obave te konkretne zadatke. Misle da to ne spada u njihov posao. Zar to nije zanemarivanje dužnosti? Šta mislite, ko je u stanju da iznese posao – čovek slabog kova, ili čovek sa nešto kova? (Čovek sa nešto kova.) Stoga je ocena nečijeg kova i njegove sposobnosti da obavlja posao pitanje do kojeg bi starešinama i delatnicima trebalo da bude stalo i koje bi trebalo da razumeju, a to je ujedno i zadatak koji bi starešine i delatnici trebalo da obavljaju. Međutim, lažne starešine ne razumeju da je to deo njihovog posla, nisu toga svesni i nisu u stanju da ispune taj deo svojih odgovornosti. U tome lažne starešine zanemaruju svoju dužnost, a to je ujedno i ispoljavanje činjenice da su lažne starešine nedorasle zadatku. To je druga vrsta situacije: nadzornici slabog kova, lišeni radne sposobnosti i nesposobni da iznesu svoj posao, što je problem koji se tiče njihovog kova. U toj situaciji, ni same lažne starešine ne uspevaju da igraju ulogu starešine i nisu u stanju da brzo smene nadzornika slabog kova.

III. Kako se lažne starešine odnose prema nadzornicima koji druge muče i ometaju crkveni rad

Treća vrsta situacije tiče se nadzornika koji druge ljude muče i sputavaju, pa time ometaju rad crkve. Prva situacija, o kojoj smo ranije govorili, bila je kada određeni nadzornici, uprkos tome što imaju koliko-toliko dobar kov i u stanju su da preuzmu posao na sebe, ne shvataju taj posao ozbiljno i naprosto se ponašaju nemarno, a lažni starešina ne zna za to, pa ih ne otpusti blagovremeno. Druga situacija tiče se određenih nadzornika koji su slabog kova i nisu u stanju da iznesu posao, a lažni starešina ne uspeva to da primeti niti da ih na vreme zameni. Ova treća situacija tiče se nadzornika koji se, bez obzira na to da li su dobrog ili lošeg kova, ne staraju o vlastitom poslu, već samo muče i sputavaju druge ljude, te time ometaju rad crkve. Od momenta kada su izabrani na položaj nadzornika, oni se ne trude da nauče nešto o svojoj oblasti rada niti da je prouče, ne tragaju za istina-načelima, a svakako ne usmeravaju druge da propisno obavljaju svoje dužnosti. Umesto toga, kad god im se pruži prilika, oni maltretiraju jednog čoveka, a rugaju se i podsmevaju drugom; kad god im se ukaže prilika, oni se razmeću i, ma šta da rade, nikada nisu obema nogama na zemlji. Jedan dan kažu ljudima da rade stvari na jedan način, drugi dan im kažu da ih rade na drugi način; stalno izmišljaju nove smicalice i uporno žele da se istaknu. Zbog svega toga, ljudi postaju anksiozni. Neki ljudi, kad god progovore, osećaju kako im srce podrhtava. Kada tako svakog potčine i kad postignu da ih se svako plaši i da ih svi slušaju, ushićeni su. Takvi ljudi, bili oni lažne starešine ili antihristi, imali vlast ili ne, narušavaju spokoj crkve. Ne samo da nisu u stanju da obavljaju stvaran posao ni da normalno ispunjavaju svoju dužnost, već i seju neslogu i izazivaju sukobe među ljudima, čime ometaju crkveni život. Ne samo da nisu u stanju drugima da pomognu da razumeju istinu, već često i donose sud o ljudima, osuđuju ih i teraju da im budu u svemu poslušni, sputavajući ih do te mere da ovi više ne znaju kako da se ponašaju. To se naročito odnosi na njihov način života, pa tako ljudi ne smeju ni na spavanje da odu malo ranije ili malo kasnije. Šta god da rade, moraju da paze na to kakav izraz lica imaju njihovi nadređeni, zbog čega im život postaje krajnje zamoran. Ako takvi ljudi postanu nadzornici, i svima drugima će biti teško. Ako iskreno razgovaraš sa njima i razotkriješ njihove probleme, reći će da ih namerno uzimaš na zub i razotkrivaš. Ako ne razgovaraš sa njima o njihovim problemima, reći će da ih gledaš s nipodaštavanjem. Ako si ozbiljan i odgovoran u vezi sa poslom i daš im savet, prkosiće, reći će da ih napadaš i nazvaće te nadmenim. U svakom slučaju, ma šta da uradiš, njima će to biti neprijatno. Uvek razmišljaju o tome kako da ljude muče, te ih sputavaju tako da ovi ne mogu ni da mrdnu i osećaju da ništa što urade nije kako valja. Takvi nadzornici ometaju rad crkve.

Lažne starešine su dobre u površnim poslovima, ali nikada ne rade stvaran posao. Oni ne idu da pregledaju, nadgledaju ili usmeravaju razne stručne poslove ili da blagovremeno utvrde šta se dešava u različitim timovima i ne proveravaju kako napreduje posao, koji problemi postoje, da li su nadzornici timova kompetentni za svoj posao i kako braća i sestre izveštavaju o nadzornicima i kako ih ocenjuju. Oni ne proveravaju da li vođe timova i nadzornici sputavaju nekoga, da li se usvajaju ispravni predlozi koje drugi iznose, da li se potiskuje ili isključuje neko ko je talentovan ili ko stremi istini, da li se maltretiraju iskreni ljudi, da li se napadaju oni koji razotkrivaju i prijavljuju lažne starešine i da li im se svete, uklanjaju ih ili ih izbacuju, da li su vođe timova ili nadzornici zli ljudi i da li neko nekoga muči. Ako lažne starešine ne rade ništa od tog konkretnog posla, trebalo bi da budu smenjeni. Recimo, primera radi, da neko lažnom starešini prijavi da neki nadzornik često sputava i potiskuje ljude. Nadzornik je učinio nešto pogrešno, ali ne dozvoljava braći i sestrama da iznesu bilo kakve predloge, čak traži izgovore da se opravda i da se brani i nikada ne priznaje svoje greške. Zar takvog nadzornika ne bi trebalo odmah smeniti? To su problemi koje bi starešine trebalo blagovremeno da reše. Neke lažne starešine ne dozvoljavaju da nadzornici koje su sami postavili budu razotkriveni bez obzira na to kakvi se problemi jave u njihovom radu i nikako ne dozvoljavaju da se oni prijave nadređenima – oni čak govore ljudima da nauče da se pokoravaju. Ako neko i otkrije probleme s nadzornikom, te lažne starešine pokušavaju da tog nadzornika zaštite ili da zataškaju istinske činjenice, govoreći: „To je problem s nadzornikovim život-ulaskom. Normalno je da ima nadmenu narav – svi koji imaju barem malo kova su nadmeni. Nije strašno, samo treba s njim malo da porazgovaram.” U tom razgovoru, nadzornik iznosi svoj stav, govoreći: „Priznajem da sam nadmen. Priznajem da ima slučajeva kada se brinem zbog svoje taštine, gordosti i statusa i kada ne prihvatam predloge drugih ljudi. Ali drugi ljudi nisu dobri u ovom zanimanju, oni često iznose beznačajne predloge, pa zato ima razloga što ih ne slušam.” Lažne starešine ne pokušavaju da u potpunosti shvate situaciju, oni ne gledaju rezultate rada nadzornika, a još manje njegovu ljudskost, narav i stremljenje. Oni samo umanjuju ozbiljnost stvari, govoreći: „Ovo su mi prijavili, pa te držim na oku. Dajem ti još jednu priliku.” Kada završe, nadzornik kaže da je spreman da se pokaje, ali lažne starešine ne obraćaju pažnju na to da li se on stvarno kasnije pokajao ili je samo lagao i obmanjivao. Ako neko postavi pitanje o toj stvari, lažne starešine kažu: „Već sam razgovarao sa njim, pa sam čak sa njim podelio i mnoge odlomke Božjih reči. Spreman je da se pokaje, a problem je već rešen.” Kada taj čovek pita: „Kakva je ljudskost tog nadzornika? Je li on čovek koji prihvata istinu? Dao si mu šansu, ali da li će on biti u stanju da se iskreno pokaje i da se promeni?” Lažni starešina, koji nije u stanju da u to pronikne, odgovara: „Još uvek ga posmatram.” Taj čovek odvraća pitanjem: „Koliko ga dugo posmatraš? Jesi li došao do nekih zaključaka?” A lažni starešina kaže: „Već šest meseci, još uvek nisam došao ni do kakvih zaključaka.” Ako nije dobio nikakve rezultate posle više od šest meseci posmatranja, kakva je to efikasnost u radu? Lažni starešina veruje da jedan razgovor sa tim nadzornikom može da ima uticaja i da rešava to pitanje. Je li ta ideja osnovana? Misli da će taj čovek, nakon obavljenog razgovora, biti u stanju da se promeni, a ako neko izrazi rešenost da više ne ponavlja svoju grešku, lažni starešina mu u potpunosti veruje, ne raspituje se dalje, niti ponovo istražuje situaciju. Ako niko ne nastavi da se bavi tim pitanjem, lažni starešina se možda čak i pola godine neće truditi da istraži niti da isprati taj posao. Lažni starešina ostaje nesvestan čak i kada nadzornik zabrlja u poslu. Nije u stanju da prepozna kako ga nadzornik vara i kako se poigrava sa njim. Još je odbojnije kada neko prijavi nadzornikove probleme, a lažni starešina ga ignoriše i uopšte ne istražuje da li ti problemi postoje i da li su prijavljeni problemi stvarni. Lažne starešine ne razmatraju te probleme – zaista imaju isuviše vere u sebe! Ma kakva se situacija javila u crkvenom radu, lažni starešina ne žuri da se njome pozabavi; misli da ga se ona nikako ne tiče. Odgovor lažnog starešine na te probleme krajnje je trom, on preduzima mere i kreće se veoma sporo, uporno okoliša i uporno ljudima daje nove šanse da se pokaju, kao da su šanse koje im on daje tako dragocene i važne i kao da mogu da promene njihovu sudbinu. Lažni starešina ne zna kako da vidi nečiju priroda-suštinu kroz ono što se u tom čoveku ispoljava, niti kako da na osnovu nečije priroda-suštine oceni kojim putem taj čovek korača, niti da na osnovu puta kojim on korača vidi da li je taj čovek podoban da bude nadzornik ili da obavlja posao starešine. On nije u stanju da stvari vidi na taj način. Lažni starešina je u svom radu u stanju da uradi samo dve stvari: prvo, da ljude privede na ćaskanje i da simulira; drugo, da ljudima daje šanse, da drugima ugađa, i da nikoga ne vređa. Radi li on stvaran posao? Naravno da ne radi. Ali, lažni starešina smatra da privesti nekoga na ćaskanje jeste stvaran posao. On te razgovore smatra vrlo vrednim i važnim, a prazne reči i doktrine koje deklamuje vidi kao neverovatno značajne. Misli da je tim razgovorima rešio velike probleme i obavio stvaran posao. Ne zna zašto Bog ljudima sudi ni zašto ih grdi, orezuje, kuša i oplemenjuje. Ne zna da samo Božje reči i istina mogu da razreše iskvarene ljudske naravi. On preterano pojednostavljuje Božje delo i Božje spasenje ljudskog roda! Smatra da je par izgovorenih reči i doktrina zamena za Božje delo i da to rešava problem ljudske iskvarenosti. Zar to nije glupost i neznanje lažnih starešina? Lažne starešine nemaju ni trunčicu istina-stvarnosti, pa zašto su onda toliko samouvereni? Da li će deklamovanje nekakvih doktrina ljudima pomoći da sebe spoznaju? Hoće li im omogućiti da se oslobode svojih iskvarenih naravi? Kako te lažne starešine mogu da budu tako neuke i naivne? Da li je za čoveka baš tako jednostavno da se reši pogrešnih praksi i iskvarenog ponašanja? Je li tako lako rešiti problem čovekove iskvarene naravi? Lažne starešine su tako budalaste i površne! Bog problem ljudske iskvarenosti ne rešava na samo jedan način. On koristi mnoge načine i orkestrira različita okruženja da bi ljude razotkrio, pročistio i usavršio. Lažne starešine, nasuprot tome, obavljaju posao na neverovatno jednoličan i površan način: oni ćaskaju s drugima, malo se bave psihologijom, malo podstiču ljude i misle da je to obavljanje stvarnog posla. To je površno, zar ne? A šta se krije iza te površnosti? Nije li to naivnost? Lažne starešine su izuzetno naivne, a i posmatraju ljude i stvari na neverovanto naivan način. Nema ničeg težeg od rešavanja ljudske iskvarene naravi – vuk dlaku menja, ali ćud nikada. Lažne starešine uopšte ne mogu da razaberu taj problem. Stoga, kada se radi o crkvenim nadzornicima koji stalno izazivaju ometanja i koji uvek sputavaju i muče druge, lažne starešine samo razgovaraju s njima i orezuju ih uz par reči i to je sve. Oni ih odmah ne smene i ne premeste ih. Takav pristup lažnih starešina prouzrokuje ogromnu štetu u crkvenom poslu i često dovodi do zastoja, kašnjenja i štete u crkvenom poslu i ne dozvoljava normalno i efikasno napredovanje bez problema i to zbog ometanja od strane nekih zlih ljudi – sve to je žalosna posledica toga što lažne starešine postupaju na osnovu svojih osećanja, što krše istina-načela i što angažuju pogrešne ljude. Gledano spolja, lažne starešine ne čine namerno mnoštvo zlih dela, ne rade stvari na svoj način niti stvaraju sopstveno carstvo kao što to čine antihristi. Ali lažne starešine nisu u stanju da odmah reše razne probleme koji se javljaju u crkvenom poslu i kada se pojave problemi s nadzornicima različitih timova i kada ti nadzornici nisu u stanju da iznesu svoj posao, lažne starešine ne mogu odmah da ih preraspodele na druge dužnosti ili da ih smene, čime crkvenom poslu nanose ozbiljne gubitke. Sve je to posledica zapuštanja dužnosti kod lažnih starešina. Zar lažne starešine nisu vredne prezira? (Jesu.)

IV. Kako se lažne starešine odnose prema nadzornicima koji se protive radnim aranžmanima i stvari rade na svoj način

Lažne starešine nisu u stanju da se na vreme pozabave zlim delima do kojih dolazi u crkvi, kao kada nadzornici druge muče, kada ih sputavaju i kada ometaju crkveni rad. Slično tome, kada se određeni nadzornici protive radnim aranžmanima Božje kuće pa stvari rade na svoj način, lažni starešina nije u stanju da pronađe odgovarajuća rešenja da bi brzo rešio te probleme. To nanosi gubitke crkvenom radu i materijalnim i finansijskim sredstvima Božje kuće. Lažne starešine su naivne i površne, nisu u stanju da razumeju istina-načela, a naročito nisu u stanju da proniknu u ljudsku priroda-suštinu. Stoga, često površno obavljaju posao, otaljavaju, pridržavaju se pravila i skandiraju slogane, ali propuštaju da izađu na teren da izvrše nadzor posla, da posmatraju i da se raspitaju o svakom nadzorniku, ili da blagovremeno pitaju šta su ti nadzornici uradili, kakva su načela kojima se rukovode u svojim postupcima i kakvi su naknadni efekti. Usled toga, često ne znaju apsolutno ništa o tome ko su stvarno ljudi kojima se služe i šta su ti ljudi uradili. Zato, kada se ti nadzornici krišom protive radnim aranžmanima Božje kuće i kada stvari rade na svoj način, ne samo da lažni starešina ne zna za to, već pokušava i da ih brani. Čak i kada čuje za to, on se time ne bavi i ne rešava to brzo. Lažne starešine su, sa jedne strane, nekompetentne u svom poslu, a sa druge su nemarne u svojim dužnostima. Da damo jedan primer. Određeni starešina izabrao je da poljoprivredna tehničarka bude žena koja je isključena iz nekog drugog tima. Nije proveravao da li ta žena ima relevantno iskustvo i stručnost, da li je u stanju da dobro obavlja taj posao ni da li ima ozbiljan i odgovoran stav, a kada ju je postavio na to mesto, ostavljena je potpuno bez nadzora, uz reči: „Ti samo počni da sadiš povrće. Izaberi seme, a ja ću odobriti iznos koji budeš potrošila. Prosto, radi taj posao kako ti misliš da treba!” Pošto je starešina to rekao, ta nadzornica je počela da obavlja posao po svom nahođenju. Njen prvi zadatak bio je da izabere seme. Kada je proverila na internetu, ovo je otkrila: „Naprosto postoji previše različitih vrsta povrća – ovaj veliki svet pun je izuzetnih stvari! Baš je zabavno birati seme. Nikada ranije nisam radila taj posao i nisam znala da će mi biti tako zanimljiv. Pošto mi je tako zanimljivo, daću sve od sebe!” Prvo je otvorila odeljak sa semenom paradajza i bila je prosto oduševljena. Bilo ih je raznoraznih vrsta i veličina, a po boji je bilo crvenih, žutih i zelenih. Jedna vrsta je čak bila šarena – nikada nije videla ništa slično i to joj je zaista proširilo vidike! Ali, kako da izabere pravo seme? Odlučila je da posadi pomalo od svake vrste, a naročito od one šarene, koja je izgledala tako jedinstveno. Nadzornica je izabrala preko 10 vrsta paradajza različitih veličina, boja i oblika. Pošto je izabrala seme paradajza, došlo je vreme da isto uradi i sa semenom patlidžana. Vrste patlidžana koje ljudi obično jedu su duguljasti ljubičasti ili beli patlidžani, ali ona je pomislila: „Patlidžan ne bi trebalo da se ograniči samo na te dve vrste. Postoje i zelene, prošarane, duguljaste, okrugle i ovalne sorte. Izabraću po par od svake vrste, da bi svi mogli da prošire um i da jedu sve vrste različitih patlidžana. Gledaj kako sam, kao nadzornica, vešta i odvažna u izboru semena, kako sam obzirna prema braći i sestrama pa udovoljavam svačijem ukusu.” Zatim je birala seme luka. U toj oblasti uspevalo je ukupno 14 sorti luka i ona ih je sve izabrala, pa je, kada je završila, bila vrlo zadovoljna. Je li ta nadzornica „odvažna”? Ko bi se usudio da izabere toliko sorti? Kasnije sam nastavio detaljno da analiziram to pitanje, pa je neko čak rekao: „U toj oblasti ne raste samo 14 sorti; bilo ih je još par koje nije izabrala!” Hteo je da kaže da 14 sorti nije tako mnogo i da je bilo i drugih koje nadzornica nije izabrala, tako da ona nije ništa pogrešila. Zar čovek koji je to rekao nije ograničen? To znači biti ograničen, ne razumeti ljudski jezik i ne znati zašto sam Ja to pitanje detaljno analizirao. Pošto je izabrala seme luka, nadzornica je izabrala i najmanje osam sorti krompira. Koji je bio njen cilj kada je izabrala toliko sorti? Da proširi svačije vidike i da ljudima omogući da probaju različite ukuse. Nadzornica je verovala da odabir semena treba da se zasniva na načelu koristi za braću i sestre. Šta mislite o njenim motivima? Da li je delovanje na osnovu stava da treba misliti u ime svih i služiti svakoga – načelo koje zahteva Božja kuća? (Nije.) Koje je onda načelo Božje kuće za odabir semena? Ne sadi čudne i retke sorte koje obično ne jedemo. Kada je, pak, reč o sortama koje obično jedemo, ako ih nismo ranije sejali i ne znamo da li im lokalna zemlja i klima pogoduju, izaberi jednu-dve sorte, ili najviše tri-četiri. Prvo, sve sorte moraju da budu podobne za gajenje na lokalnoj zemlji i u lokalnoj klimi; drugo, moraju biti lake za uzgoj i neosetljive na bolesti i štetočine; treće, treba da daju seme za narednu godinu; na kraju, treba da daju dobar prinos. Ako su izvrsnog ukusa, ali daju slab prinos, nisu odgovarajuće. Sudeći po pitanju izbora semena, je li ta nadzornica postupala u skladu sa načelima? Je li tragala? Je li se pokorila? Da li je imala obzira prema Božjoj kući? Je li postupala sa stavom koji treba da poseduje dok obavlja dužnost? (Nije.) Očigledno je da je povilenela i radila loše stvari, otvoreno se protivila radnim aranžmanima Božje kuće i radila stvari na svoj način! Ona je na taj način protraćila Božje priloge kako bi udovoljila ličnoj radoznalosti i želji za zabavom; prema tako važnom zadatku se odnosila kao prema igri, a njen lažni starešina ju je pustio da radi šta hoće i niti je postavljao pitanja, niti se mešao. Kada su ga upitali: „Je li nadzornica koju si izabrao u stvari obavila ikakav posao? Kakvi su bili rezultati? Jesi li joj pomogao time što si je proveravao dok je birala seme?” On nije obraćao pažnju na te stvari, već je rekao samo: „Seme je zasejano; otišli smo na lice mesta tokom setve.” Nije ga bilo briga ni za kakva druga pitanja. Kako je na kraju otkriven problem te nadzornice? Posejala je neke jagode, a prema odgovarajućim tehničkim specifikacijama, jagode u prvoj godini ne treba da se pokrivaju, ne treba da im se dozvoli da donesu plod, a sve cvetove treba poskidati; ako se to ne uradi, u drugoj godini neće biti plodova, a ako ih u prvoj godini i bude, biće veoma sitni. Iako su stručnjaci to rekli nadzornici, ona ih nije poslušala. Njeno razmišljanje je bilo zasnovano na informacijama sa interneta, gde je pisalo da se jagode u prvoj godini mogu prekriti plastičnom folijom i da im se može dozvoliti da donesu plod. Posledica toga bila je da je ta jagoda rodila razne izobličene sitne plodove pune semena – neke su bile kisele, neke slatke, neke bezukusne – bilo je svakakvih. Problem je već postao tako ozbiljan, a lažne starešine su ga ipak potpuno ignorisale. Zašto? Zato što su mislili da oni te jagode ionako neće jesti, pa su odlučili da se ne obaziru na to pitanje. Da li to što oni nešto neće jesti znači da ne treba da brinu o tome? A šta je sa krompirom i lukom koji hoće jesti – je li ih za njih bilo briga? Nikoga od tih lažnih starešina nije bilo briga; samo su gledali dok je nadzornica radila šta je htela. Jednoga dana sam ih posetio i neko je prijavio da je salata već počela da se suši i da, ako je ubrzo ne uberu, niko neće moći da je jede, pa će propasti. Ipak, nadzornica je insistirala na tome da se salata ostavi u zemlji, te je rekla da će, ako je poberu, morati da posade neko drugo povrće, što je za nju bilo problematično. Iako su to znale, lažne starešine nisu uradile ništa. Na kraju je Višnji morao da im naredi da brzo poberu salatu i reše situaciju; u protivnom će salata zauzeti čitavu parcelu, pa neće moći da se posadi letnje povrće. Uprkos tome što se u poslu pojavio tako značajan problem, ni jedan od lažnih starešina nije učinio ništa; bilo ih je previše strah da nekoga ne uvrede. Kako je nadzornicu unapredio jedan lažni starešina, koji, pošto je to učinio, nikada nije nadzirao njen rad, dopuštao joj je da postupa po svojoj volji, pružao joj je podršku i uvek bio na njenoj strani, a ostale starešine se nisu usuđivale da se umešaju i radile su ruku pod ruku sa njima, s vremenom se zbog toga javilo mnoštvo problema. Tako su te starešine obavljale posao. Mogu li se oni i dalje zvati starešinama? Uprkos tome što im se tako ozbiljan problem odvijao pred nosom, oni nisu uspeli ni da ga prepoznaju kao problem, a kamoli da ga reše. Zar to nisu lažne starešine? (Jesu.) S jedne strane su se trudili da drugima ugađaju i bojali se da ih ne uvrede. S druge strane, nisu znali koliko je problem ozbiljan, nisu tačno rasuđivali, nisu znali da je to problem, i nisu bili svesni da taj posao spada u delokrug njihovih odgovornosti. Zar to nisu ništarije i dangube? Zar to nije zanemarivanje dužnosti? (Jeste.) To je četvrta situacija: kada se nadzornici protive radnim aranžmanima Božje kuće i rade stvari na svoj način. Predstavili smo jedan primer, koji razotkriva ispoljavanje lažnih starešina da su u toj stvari zanemarile svoje dužnosti i iznosi na videlo priroda-suštinu lažnih starešina.

V. Kako se lažne starešine odnose prema nadzornicima koji su antihristi i uspostavljaju nezavisna kraljevstva

Još jedna situacija je kada se nadzornici pobune protiv svojih nadređenih, pa uspostavljaju nezavisna kraljevstva – takvi nadzornici su antihristi. Lažne starešine nisu u stanju da vrše dužnost nadgledanja kada je reč o problemima koji nastaju kada su nadzornici slabog kova i loše ljudskosti ili kada povilene i rade loše stvari. Oni takođe propuštaju da na vreme izvrše kontrolu posla koji takvi nadzornici obavljaju, propuštaju da se raspitaju o tom poslu i o njihovim problemima, kako bi utvrdili da li su nadzornici pogodni za to. Isto tako, lažni starešina je još nesposobniji da pronikne u priroda-suštinu antihrista, koji su zastrašujući i pakosni ljudi. Ne samo da je nesposoban da pronikne u to, već se istovremeno pomalo i boji tih ljudi i malko je bespomoćan i slab, do te mere da ga antihristi uglavnom povuku za nos. Koliko to može da postane ozbiljno? Može da se desi da antihristi formiraju klike u oblastima rada lažnog starešine, da vrbuju sopstvene snage i uspostave nezavisna kraljevstva, te da na kraju možda i prevladaju, pa počnu oni da odlučuju, a od lažnog starešine naprave puku figuru. Taj lažni starešina nekako ostaje nesvestan stvari o kojima antihristi odlučuju i koje znaju, i neobavešten je o njima. Postaje ih svestan tek kada se nešto desi i neko mu ih prijavi, ali tada je već dockan. Lažni starešina čak i pita antihriste zašto nije bio obavešten, a odgovor koji dobija glasi: „Kakva je korist od toga da tebi kažem? Ti ne možeš ni o čemu da odlučuješ, pa nije bilo potrebe da o tome razgovaram sa tobom; mi smo sami doneli odluku. Čak i da smo te obavestili, ti bi se sigurno složio. Kakvo si mišljenje ti mogao da imaš?” Lažni starešina je u takvim stvarima bespomoćan. Ako ne može te antihriste da prepozna, da ih reši i da se njima pozabavi, treba da ih prijavi Višnjem, ali on čak ni to ne sme – zar on nije ništarija? (Jeste.) Kada se suoče sa takvim stvarima, te velike ništarije samo u suzama dođu kod Mene da se žale, pa gunđaju: „Nisam ja kriv; nisam ja doneo tu odluku. Ja nemam nikakve veze sa tim da li su oni doneli ispravnu odluku ili ne, pošto me nisu obavestili i nisu mi rekli kada su to učinili.” Šta time hoće da kažu? (Izbegavaju odgovornost.) Kao starešine, oni treba da znaju i da razumeju te stvari; ako ih antihristi o njima ne obaveste, zašto sami ne preuzmu inicijativu da odu i da se raspitaju? Kao starešine, oni treba da organizuju svaku stvar, da budu odgovorni za nju i da donose odluke o njoj; ako ih antihristi ni o čemu ne obaveštavaju, već sami donose odluke, pa im zatim naknadno šalju fakture na potpis, zar oni onda ne preotimaju vlast tih starešina? Kada se lažne starešine susretnu sa antihristima koji ometaju crkveni rad, oni ostanu zgranuti; kao ovce pred vukovima, bespomoćni su i nesposobni da bilo šta učine, te stoje po strani dok ih pretvaraju u marionete i preotimaju im vlast. Ne mogu baš ništa da urade po tom pitanju – kakva je to gomila beskorisnih jadnika! Nisu u stanju da reše probleme, nisu u stanju da prepoznaju ni da razotkriju antihriste, a pogotovo ne mogu da ih spreče da čine zlodela. Istovremeno, ne prijavljuju te probleme Višnjem. Zar to nisu ništarije? Kakva je korist od toga što su ih izabrali za starešine? Antihristi vilene i rade loše stvari, otvoreno traće priloge, formiraju snage kojima su oni na čelu i uspostavljaju nezavisna kraljevstva u okviru crkve; za to vreme, te starešine ih uopšte ne nadziru, ne razotkrivaju, ne obuzdavaju i ne bave se njima, a ipak dolaze kod Mene da se žale. Kakve su to starešine? To su zaista ništarije! Ma šta radile, te bande kojima upravljaju antihristi potajno među sobom održavaju diskusije, pa zatim donose odluke bez ovlašćenja. Starešinama ne daju pravo čak ni da znaju šta se dešava, a kamoli pravo da odlučuju. Direktno negiraju starešine, sami drže svu moć u rukama i donose sve odluke. A šta, usred svega toga, rade starešine čiji je zadatak da njima rukovode? Uopšte ne uspevaju da ih nadziru, da ih nadgledaju, da njima rukovode, ni da donose odluke u vezi sa poslom. Na kraju dozvoljavaju antihristima da prevladaju i da njima s visine upravljaju. Zar taj problem ne nastaje iz rada lažnih starešina? Koja je suština tog problema? Iz čega on proističe? Proističe iz toga što su lažne starešine slabog kova, što su lišeni radne sposobnosti, pa se antihristi na njih uopšte ne obaziru. Antihristi misle: „Šta ti možeš da uradiš kao starešina? Ja te ipak neću slušati i nastaviću da te gazim da bih uradio neke stvari. Ako to prijaviš Višnjem, kinjićemo te!” Lažne starešine se ne usuđuju da prijave takve stvari. Ne samo da su lišeni radne sposobnosti, već nemaju ni hrabrosti da se drže načela, boje se da ljude ne uvrede i nemaju nimalo odanosti – zar to nije ozbiljan problem? Da zaista imaju nešto kova i da razumeju istinu, onda bi, kada vide da su ti ljudi loši, rekli: „Ne usuđujem se da ih sam razotkrijem, tako da ću razgovarati u zajedništvu sa nekolicinom braće i sestara koji streme ka istini i bolje je razumeju, kako bismo rešili te probleme. Ako, posle razgovora u zajedništvu sa njima i dalje ne budemo u stanju da izađemo na kraj sa antihristima, prijaviću problem Višnjem i pustiću Njega da ga reši. Ništa drugo ne mogu, ali moram prvo da zaštitim interese Božje kuće; nipošto se ne sme dozvoliti da sporna pitanja koja sam prozreo i problemi koje sam otkrio nastave da se razvijaju.” Nije li ovo jedan od načina rešavanja problema? Zar se i ovo ne može smatrati ispunjavanjem svoje odgovornosti? Kada bi to mogli da urade, Višnji onda ne bi rekao da su slabog kova i da su lišeni radne sposobnosti. Međutim, te starešine nisu u stanju čak ni da prijave probleme Višnjem, pa su stoga okarakterisani kao ništarije i lažne starešine. Ne samo da su slabog kova i da nemaju radnu sposobnost, već nemaju čak ni vere ni hrabrosti da se oslone na Boga kako bi razotkrili antihriste i izborili se sa njima. Zar nisu ništarije? Jesu li oni kojima su antihristi prisvojili vlast vredni sažaljenja? Možda zvuči kao da su vredni sažaljenja; nisu učinili ništa loše, a u svom poslu su vrlo oprezni, vrlo se plaše da ne pogreše, da ne budu orezani i da ih braća i sestre ne prezru. A ipak im antihristi na kraju potpuno prisvoje vlast pred nosom, ništa što oni kažu nema nikakvog uticaja i nema mnogo veze da li su tu ili nisu. Možda na površini deluje da su vredni sažaljenja, ali su, u stvari, prilično odvratni. Recite Mi, može li Božja kuća da reši probleme koje ljudi ne mogu? Treba li ljudi da prijavljuju probleme Višnjem? (Treba.) U Božjoj kući nema problema koji se ne može rešiti, a Božje reči mogu da reše svako sporno pitanje. Imaju li ti ljudi istinsku veru u Boga? Ako nemaju čak ni to malo vere, kako su onda podobni da budu starešine? Zar nisu beskorisni jadnici? Ne radi se samo o tome da su loše starešine; nemaju čak ni najosnovniju veru u Boga. Oni su bezvernici i ne zaslužuju da budu starešine!

U vezi sa četvrtom odgovornošću starešina i delatnika, nabrojali smo pet situacija da bismo razotkrili kako lažne starešine pristupaju raznim stavkama rada i nadzornicima. Na osnovu tih pet situacija, detaljno smo analizirali razna ispoljavanja izuzetno slabog kova i nestručnosti lažnih starešina, kao i njihove nesposobnosti da obavljaju stvaran posao. Da li vam je sada, kada smo ovako u zajedništvu porazgovarali, malo jasnije kako da prepoznate lažne starešine? (Jeste.) Dobro onda, hajde da ovde završimo naš današnji razgovor u zajedništvu. Pozdravljam vas!

23. januar 2021. godine