Hajde da se najpre osvrnemo na sadržaj našeg razgovora u zajedništvu sa prethodnog okupljanja. (Prošli put si Ti nabrojao petnaest odgovornosti starešina i delatnika, i uglavnom si govorio o prve dve: prva je da oni predvode ljude da jedu i piju Božje reči, da ih razumeju i uđu u stvarnost Božjih reči; druga je da se upoznaju sa stanjem svake osobe i reše razne poteškoće s kojima se ona suočava u životu, a koje se odnose na život-ulazak. Na osnovu te dve stavke, Ti si detaljno analizirao odgovarajuća ispoljavanja lažnih starešina.) Jeste li ikada razmišljali o tome koju od te dve odgovornosti biste vi bili u stanju da ispunite da ste starešina? Mnogi ljudi uvek osećaju da su nekog kova, da imaju nešto inteligencije i neki osećaj tereta, pa stoga žele da se nadmeću za položaj starešine, ne želeći da budu obični sledbenici. Zato najpre pogledaj da li si ti u stanju da ispuniš te dve odgovornosti, te koju od njih si sposobniji da obavljaš i kadar da preuzmeš. Hajde da za sada ne govorimo o tome da li imaš kov da postaneš starešina i da li poseduješ sposobnost ili osećaj tereta tog zadatka, već da najpre pogledamo da li si u stanju da dobro ispuniš te dve odgovornosti. Jeste li ikada razmišljali o tom pitanju? Neki će možda reći: „Ja ne planiram da budem starešina, pa zašto bih o tome razmišljao? Treba samo dobro da obavljam svoj posao – to pitanje nema nikakve veze sa mnom. U ovom životu, ne želim da ikada budem starešina i ne želim da ikada preuzmem odgovornosti starešine ili delatnika, tako da ne moram nikada ni da razmišljam o takvim pitanjima.” Je li ta tvrdnja ispravna? (Nije.) Čak i ako ne želiš da budeš starešina, zar ne treba ipak da znaš koliko dobro čovek koji te predvodi obavlja te dve odgovornosti, da li je ispunio svoje odgovornosti, da li ima potreban kov, sposobnosti i osećaj tereta i da li ispunjava ta dva uslova? Ako te stvari ne razumeš ili nisi u stanju da pronikneš u njih, pa te taj čovek povede u bezdan, hoćeš li toga biti svestan? Ako ga samo zbunjeno i tupavo slediš, ako ne znaš da je on lažni starešina ili da te vodi na stranputicu, ili ne znaš gde te vodi, bićeš u opasnosti. Pošto ne razumeš delokrug odgovornosti starešina i delatnika i nemaš sposobnost da prepoznaš lažne starešine sledićeš ga zbunjeno i učinićeš sve što od tebe bude tražio, ne znajući da li je to o čemu on sa tobom u zajedništvu razgovara u skladu sa istinom Božjih reči i da li je to stvarnost. Pošto je takav čovek pun entuzijazma, pošto je užurban, naporno radi od jutra do mraka i u stanju je da plati cenu, pošto čoveku u nevolji uvek pruži pomoć i ne ignoriše ga, mislićeš da je on starešina po svim merilima. Ti ne znaš da je lažni starešina lišen sposobnosti da shvati Božje reči, da, ma koliko dugo on bude predvodio ljude, ti ljudi neće razumeti Božje namere niti spoznati Njegove zahteve, da neće biti u stanju čak ni da razaberu šta su doktrine i istina-stvarnosti; ne znaš da lažni starešina neće znati koje Božje reči ljudi iskrivljeno shvataju, dok ljudi neće znati kako da jedu i piju Božje reči. Lažni starešina će sa tobom razgovarati u zajedništvu i otaljavati svoj posao, ali mu neće biti jasno u kakvom si stanju, sa kakvim se teškoćama suočavaš i da li su one, u stvari, rešene, pa tako ni ti sam nećeš znati te stvari. On će površno čitati Božje reči i sa tobom u zajedništvu razgovarati o istini, ali ti ćeš i dalje živeti u pogrešnom stanju i neće biti nikakvog preokreta. Sa ma kakvim teškoćama se ti susretao, lažni starešina će delovati kao da ispunjava svoje odgovornosti, ali nijedan od tvojih problema neće biti rešen zahvaljujući njegovoj pomoći ili razgovoru u zajedništvu sa njim, pa će se problemi nastaviti. Je li to starešina po svim merilima? (Nije.) Koje istine, dakle, treba da razumeš da bi uočio ta pitanja? Treba da razumeš da li starešine i delatnici svaki zadatak obavljaju i svaki problem rešavaju u skladu sa zahtevima Božjih reči, da li je svaka reč koju izgovore praktična i da li odgovara istini u Božjim rečima. Pored toga, treba da razumeš da li te, kada se suočavaš sa raznim teškoćama, njihov pristup rešavanju problema vodi ka razumevanju Božjih reči i sticanju puta praktičnog delovanja, ili oni samo izgovaraju nekakve reči i doktrine, izvikuju slogane i opominju te. Neke starešine i delatnici vole ljudima da pomažu ubeđivanjem, neki motivisanjem, a neki, opet, razotkrivanjem, optuživanjem i orezivanjem. Bez obzira na metod koji koriste, ako te oni istinski navode da zakoračiš u istina-stvarnost i da rešiš svoje stvarne teškoće, ako ti pomažu da razumeš kakve su Božje namere, pa ti time omoguće da spoznaš sebe i pronađeš put praktičnog delovanja, onda ćeš, kada se u budućnosti budeš suočavao sa sličnim situacijama, imati put koji ćeš slediti. Stoga, najosnovnije merilo za procenu da li starešina ili delatnik ispunjava standarde jeste njegova sposobnost da koristi istinu u rešavanju tuđih problema i teškoća, da ljudima omogući da razumeju istinu i da steknu put praktičnog delovanja.

Prošli put smo, manje-više, u zajedništvu razgovarali o prvoj i drugoj odgovornosti starešina i delatnika i detaljno smo analizirali određena ispoljavanja lažnih starešina u vezi sa te dve odgovornosti. Njihova primarna ispoljavanja su plitko i površno shvatanje Božjih reči i nerazumevanje istine. Očigledno je da oni, usled toga, nisu u stanju da druge predvode da razumeju Božje reči i da dokuče Njegove namere. Kada se ljudi suoče sa teškoćama, lažne starešine nisu u stanju da se oslone na sopstveno iskustvo i znanje da bi te ljude predvodili da razumeju istinu i da zakorače u stvarnost, kako bi imali put koji će slediti, niti su kadri da ih navedu da, usred teškoća, razmišljaju o sebi i da sebe spoznaju, dok ujedno rešavaju te teškoće. Hajde stoga da danas najpre razgovaramo o teškoćama život-ulaska i o raznim uobičajenim teškoćama povezanim sa život-ulaskom, sa kojima se ljudi u svakodnevnom životu često susreću. Hajde da sačinimo konkretan sažeti pregled tih stvari. Da li treba o tome da razgovaramo u zajedništvu? (Treba.) Donekle ste zainteresovani za te teme povezane sa život-ulaskom, zar ne? Kada sam prvi put sa vama komunicirao i razgovarao, ma šta da sam rekao, vi ste bili obamrli, otupeli i tromi i sporo ste reagovali. Delovalo je da ništa ne razumete i da ne posedujete nikakav rast, a kamoli život-ulazak. Kada sada razgovaramo o pitanjima koja se tiču promene život-naravi, većina vas je relativno zainteresovana za tu temu i ima nekakve reakcije na nju. To je pozitivna pojava. Da niste obavljali svoje dužnosti, da li biste mogli da postignete te stvari? (Ne bismo.) To je Božja blagodat; sve je to posledica Njegove naklonosti.

Druga stavka: Upoznajte se sa stanjem svake osobe i rešite razne teškoće s kojima se ona suočava u stvarnom životu, a koje se odnose na život-ulazak (2. deo)

Osam vrsta teškoća život-ulaska

I. Teškoće povezane sa obavljanjem dužnosti

Što se tiče teškoća život-ulaska, hajde da najpre bacimo jedan širi pogled na teškoće povezane sa obavljanjem svojih dužnosti. Kada se u obavljanju svojih dužnosti suočiš sa problemima koji se tiču primene istine i kada nisi u stanju da se sa stvarima nosiš u skladu sa načelima, zar to nije teškoća pri život-ulasku? (Jeste.) Prosto rečeno, tokom obavljanja dužnosti, javljaju se razna stanja, ideje, gledišta i određeni neispravni načini razmišljanja. Dakle, koje konkretne teškoće postoje u tom pogledu? Imamo, na primer, slučaj kada čovek, dok obavlja svoje dužnosti, uvek nastoji da bude nemaran, prevrtljiv i da zabušava – zar to nije stanje koje se često ispoljava i otkriva pri obavljanju dužnosti? Imamo i slučaj kada čovek ne vodi brigu o tome da sam dobro radi, već se u obavljanju dužnosti stalno poredi sa drugima, odnosi se prema mestu gde obavlja dužnost kao prema igralištu ili bojnom polju, te, pri svakom obavljanju dužnosti, razmišlja o tome kako da nađe neki „reper” i u sebi govori: „Videću ko je bolji od mene i ko može da izazove moj borbeni duh, pa ću se sa njim takmičiti, nadmetati i porediti, kako bih video ko postiže bolje rezultate i ko je efikasniji u obavljanju dužnosti, a ko bolji u pridobijanju ljudskih srca.” Zatim imamo slučaj kada čovek razume načela po kojima treba da obavlja svoju dužnost, ali ne želi da ih se pridržava, niti da postupa u skladu sa istinom u Božjim rečima ili sa zahtevima Božje kuće, već uvek radije uprlja obavljanje svoje dužnosti svojim ličnim sklonostima, govoreći: „Ja volim da radim stvari ovako, ja volim da radim stvari onako; ja sam spreman da radim ovako, želim da radim onako.” To je samovolja, stalna želja da se sledi vlastita volja i da se ponaša po svome, u skladu sa svojim sklonostima, oglušujući se o zahteve Božje kuće i birajući skretanje sa pravog puta. Zar to nisu stvarna ispoljavanja koja većina ljudi prikazuje u obavljanju svojih dužnosti? Jasno je da se sva ta pitanja tiču teškoća u obavljanju dužnosti. Molim vas dodajte još nešto. (Kada neko odbija da skladno sarađuje sa drugima u obavljanju svoje dužnosti i kada je uvek sam sebi zakon.) I to se ubraja u teškoće. Kada neko odbija da skladno sarađuje sa drugima u obavljanju svoje dužnosti, uvek želi da bude sam sebi zakon i da njegova bude poslednja; kada je, suočen s problemima, spreman da se unizi tražeći savete i slušajući tuđa mišljenja, ali nije u stanju da te savete i mišljenja sprovede u delo i oseća nelagodu kada to pokuša – to je problem. (Kada neko, dok obavlja dužnost, uvek gleda sopstvene interese, sebičan je i podao, pa iako u stvari zna kako da reši iskrsli problem, oseća da to nema nikakve veze sa njim, boji se da preuzme odgovornost u slučaju da nešto pođe po zlu, te se samim tim ne usuđuje ni da istupi.) Kada neko ne rešava uočeni problem, smatra da on nema veze sa njim i ignoriše ga – i to se ubraja u slučajeve nelojalnog obavljanja dužnosti. Bez obzira na to da li je neki zadatak tvoja odgovornost, ako si u stanju da pronikneš u problem i da ga rešiš, treba da ispuniš tu odgovornost. To je tvoja dužnost i posao koji je tebi zapao. Ako je nadzornik u stanju da reši taj problem, pusti ga, ali ako nije, treba ti da istupiš i da ga rešiš. Nemoj da deliš probleme po tome u čiji delokrug odgovornosti spadaju – to je nelojalnost prema Bogu. Ima li još nešto? (Kada se neko, pri obavljanju dužnosti, uzda da će inteligencijom i darovitošću obaviti posao, umesto da traga za istinom.) Ima mnogo takvih ljudi. Uvek misle da poseduju inteligenciju i kov, i ravnodušni su prema svemu što ih zadesi; uopšte ne tragaju za istinom i isključivo postupaju po svojoj volji, pa stoga nijednu dužnost nisu u stanju da obave propisno. Sve su to teškoće sa kojima se ljudi suočavaju u obavljanju svojih dužnosti.

II. Teškoće povezane sa odnosom prema svojim izgledima i sudbini

Kako se čovek odnosi prema svojim izgledima i sudbini takođe je značajno pitanje povezano sa život-ulaskom. Neki ljudi su spremni da plate cenu ako veruju da ima nade da budu spaseni, a postaju negativni ako misle da nade nema. Ako ih Božja kuća ne unapredi i ne neguje, nisu spremni da plate cenu, već otaljavaju obavljanje svojih dužnosti, ne preuzimajući odgovornost. Ma šta radili, uvek imaju u vidu svoje izglede i sudbinu, pa sebi postavljaju pitanje: „Hoću li zaista imati dobro odredište? Jesu li Božja obećanja pomenula kakvi će biti izgledi i odredište čoveka kao što sam ja?” Ako ne pronađu tačan odgovor, ponestaje im entuzijazma za bilo kakav posao. Ako ih Božja kuća unapredi i neguje, napune se energijom i naročito su preduzimljivi u svemu što rade. No, ako ne obave dobro svoju dužnost pa budu smenjeni, odmah postaju negativni, te dižu ruke od svoje dužnosti, gubeći svaku nadu. Kada se suoče sa orezivanjem, misle: „Zar me Bog više ne voli? Ako je tako, trebalo je to ranije da kaže, umesto da ometa moje ovozemaljske težnje!” Ako ih smene, misle: „Zar me ne gledaju s nipodaštavanjem? Ko li me je prijavio? Uklanjaju li me to? Ako je tako, trebalo je to ranije da kažu!” Štaviše, srca su im puna trgovanja, zahteva i nerazumnih molbi za Boga. Ma šta crkva uredila da rade, oni smatraju da je osnovni preduslov za obavljanje tog posla mogućnost da imaju dobre izglede, dobro odredište i Božje blagoslove. Njihovi preduslovi za prihvatanje i pokoravanje su, u najmanju ruku, da se drugi prema njima ophode sa lepim izrazom i stavom i da o njima imaju dobro mišljenje. Zar to nisu ispoljavanja njihovog odnosa prema vlastitim izgledima i sudbini? Dodajte još nešto. (Ako, dok obavljaju dužnosti, dođe do nepravilnosti ili problema, pa oni budu orezani, takvi ljudi se žale na Boga i zauzimaju gard prema Njemu; boje se da ne budu otkriveni i uklonjeni, te uvek sebi obezbeđuju izlaznu strategiju.) Boje se da ne budu otkriveni i uklonjeni i uvek sebi obezbeđuju izlaznu strategiju – i to su ispoljavanja njihovog odnosa prema vlastitim izgledima i sudbini. (Kada neko vidi da se Božje reči razotkrivanja i određivanja poklapaju sa njim, ili se suoči sa orezivanjem i oseti stid, pa za sebe zaključi da je smetenjak, đavo i Sotona i da je nesposoban da prihvati istinu. Tada utvrđuje da nema nade da bude spasen i postaje negativan.) Ljudi nisu u stanju da se u potpunosti odreknu sopstvenih namera i želja kada je reč o njihovim izgledima i sudbini. Dosledno se prema njima odnose kao prema nečem najvažnijem i upravo tako streme ka njima, smatrajući ih pogonskom silom i preduslovom za sve čemu teže. Kada se suoče sa sudom, grdnjom, kušnjama, oplemenjivanjem ili razotkrivanjem, ili se nađu u opasnim okolnostima, odmah pomisle: „Zar me Bog više ne želi? Odbacuje li me On to s gnušanjem? Ton kojim sa mnom govori vrlo je strog; zar ne želi da me spase? Zar želi da me ukloni? Ako želi da me ukloni, trebalo bi to da kaže što pre, dok sam još mlad, da ne bi sputao moje ovozemaljske težnje.” Iz toga se rađaju negativnost, otpor, protivljenje i mlitavost. To su neka od stanja i ispoljavanja koja se tiču ljudskog odnosa prema vlastitim izgledima i sudbini. To je značajna teškoća povezana sa život-ulaskom.

III. Teškoće povezane sa međuljudskim odnosima

Da pogledamo sada jedan drugi aspekt – međuljudske odnose. I to je značajna teškoća povezana sa život-ulaskom. Kako se odnosiš prema ljudima koje ne voliš, prema ljudima čija se mišljenja razlikuju od tvojih, prema ljudima koji su ti bliski, prema ljudima koji su sa tobom u porodičnom odnosu ili koji su ti pomogli, prema ljudima koji te uvek brzo upozore, govore ti istinu i pomažu ti; potom, da li si u stanju da se prema svakom čoveku odnosiš pošteno, kako postupaš kada dođe do spora između tebe i drugih ljudi, ili kada se među vama pojave ljubomora i sukobi, te nisi u stanju da skladno komuniciraš, pa čak ni da skladno sarađuješ u procesu obavljanja svojih dužnosti – to su neka stanja i ispoljavanja povezana sa međuljudskim odnosima. Ima li i drugih? (Kada se neko uvek trudi da ugodi drugima i ne usuđuje se da progovori kada otkrije da neko drugi ima probleme, iz straha da ga ne uvredi.) To je stanje do kojeg dolazi kada se čovek boji da druge ne uvredi. (Isto tako, kako se čovek odnosi prema starešinama i delatnicima i prema ljudima koji imaju moć i status.) Kako se odnosiš prema starešinama i delatnicima ili prema ljudima koji imaju moć i status – da li im laskaš i ulaguješ im se, ili se prema njima odnosiš korektno – to je posebno ispoljavanje čovekovog odnosa prema onima koji imaju moć i uticaj. To su manje-više teškoće međuljudskih odnosa.

IV. Problemi povezani sa ljudskim osećanjima

Hajde da malo razgovaramo o ljudskim osećanjima. Koji su problemi povezani sa osećanjima? Prvi je na koji način procenjuješ članove svoje porodice i kako se odnosiš prema onom što oni rade. Izraz „ono što oni rade” se ovde prirodno odnosi na situacije kada oni prekidaju i ometaju crkveni rad, kada iza leđa donose sud o ljudima, kada se upuštaju u neke prakse bezvernika, i tako dalje. Jesi li u stanju da se prema tim stvarima odnosiš nepristrasno? Kada treba da napišeš ocenu nekog člana porodice, jesi li u stanju da to učiniš objektivno i nepristrasno i da svoja osećanja ostaviš po strani? To je povezano sa tvojim odnosom prema članovima porodice. Osim toga, gajiš li osećanja prema onima sa kojima se slažeš ili koji su ti prethodno pomogli? Jesi li u stanju da njihove postupke i vladanje posmatraš objektivno, nepristrasno i ispravno? Ako prekidaju i ometaju rad crkve, hoćeš li biti u stanju da ih bez odlaganja prijaviš i razotkriješ kada za to saznaš? Osim toga, gajiš li osećanja prema onima koji su ti relativno bliski ili dele tvoja interesovanja? Poseduješ li sposobnost nepristrasne i objektivne procene, određivanja i obračunavanja sa njihovim postupcima i ponašanjem? Kada bi se, recimo, crkva sa tim ljudima sa kojima imaš emotivnu vezu obračunala u skladu sa načelima i kada ishod toga ne bi bio u skladu sa tvojim predstavama – kako bi se ti prema tome odnosio? Da li bi bio u stanju da budeš poslušan? Da li bi potajno nastavio svoju upletenost sa njima i da li bi dozvolio da te navedu na stranputicu ili čak potaknu da za njih nalaziš izgovore, da ih pravdaš i braniš? Da li bi priskočio u pomoć onima koji su tebi pomogli i primio metak za njih, a zanemario istina-načela i ignorisao interese Božje kuće? Zar razna ova pitanja nisu povezana sa osećanjima? Neki pitaju: „Zar se osećanja ne vezuju samo za rođake i članove porodice? Zar se osećanja ne odnose samo na roditelje, braću, sestre i druge članove porodice?” Ne, osećanja se odnose na širok krug ljudi. Da i ne ulazimo u nepristrasnost pri proceni članova sopstvene porodice – neki ljudi nisu u stanju da nepristrasno procene ni svoje dobre prijatelje i drugove, pa izvrću činjenice kada govore o njima. Ako, na primer, neki njihov drug ne mari da propisno radi, već se, pri obavljanju dužnosti, stalno upušta u nepoštene i rđave prakse, opisaće ga kao nekog ko je nestašan i reći da je njegova ljudskost nezrela i da još uvek nije stabilna. Zar te reči nisu obojene osećanjima? Tako se izgovaraju reči prepune osećanja. Ako je, pak, neko ko sa njima nema nikakve veze ne mari da propisno radi i upušta se u nepoštene i rđave prakse, oni će o tom čoveku imati da kažu mnogo oštrije stvari, pa će ga možda i osuditi. Zar se time ne ispoljavaju govor i postupanje na osnovu osećanja? Jesu li ljudi koji žive prema svojim osećanjima nepristrasni? Jesu li časni? (Nisu.) Šta je problem s ljudima koji govore prema svojim osećanjima? Zašto nisu u stanju da se prema drugima odnose pravično? Zašto nisu kadri da govore na osnovu istina-načela? Ljudi koji su dvolični i nikada svoje reči ne zasnivaju na činjenicama – rđavi su. Ne biti nepristrastan u govoru, uvek govoriti prema svojim osećanjima i sebe radi, a ne u skladu sa istina-načelima, ne misliti na rad Božje kuće, već samo štititi lična osećanja, slavu, dobit i status – to je karakter antihristȃ. Tako govore antihristi; sve što kažu je rđavo, uznemirujuće i ometajuće. Ljudi koji žive usred svojih telesnih sklonosti i interesa žive u svojim osećanjima. Ljudi koji žive po svojim osećanjima uopšte ne prihvataju i ne primenjuju istinu. Oni koji govore i postupaju na osnovu svojih osećanja nemaju nimalo istina-stvarnosti. Ako takvi ljudi postanu starešine, nesumnjivo će biti lažne starešine ili antihristi. Ne samo da su nesposobni da obavljaju stvaran posao, već se mogu upustiti i u razna zlodela. Sigurno će biti uklonjeni i kažnjeni.

V. Problemi povezani sa žudnjom za telesnim udobnostima

I žudnja za telesnim udobnostima je ozbiljan problem. Šta mislite, koja su neka od ispoljavanja žudnje za telesnim udobnostima? Koje primere možete da date iz vašeg sopstvenog iskustva? Ubrajaju li se u to prednosti statusa? (Ubrajaju se.) Ima li još nešto? (Kada su nekom, pri obavljanju dužnosti, laki zadaci draži od teških, te uvek bira lagan posao.) Kada obavljaju dužnost, ljudi uvek biraju lakše poslove, one koji ne umaraju i koji ne podrazumevaju izlaganje vremenskim neprilikama. Ovo predstavlja biranje lakih poslova i izbegavanje teških i to je manifestacija žudnje za telesnim udobnostima. Šta još? (Uvek se žale kada je njihova dužnost pomalo teška, pomalo zamorna i kada ona podrazumeva da plate neku cenu.) (Zaokupljenost hranom, odećom i telesnim užicima.) Sve ovo su manifestacije žudnje za telesnim udobnostima. Kada takva osoba vidi da je zadatak previše naporan ili rizičan, ona ga utrapi nekom drugom; takvi ljudi sami obavljaju samo ležerne poslove i smišljaju izgovore, tvrdeći da su lošeg kova, da nemaju radne sposobnosti i da ne mogu da preuzmu na sebe taj zadatak – kada je zapravo reč o tome da žude za telesnim udobnostima. Ma kakav posao obavljali i ma kakvu dužnost vršili, ne žele da pate. Ako im kažeš da će, kada završe sa poslom, biti carskog mesa za jelo, oni posao obave vrlo brzo i efikasno i ne moraš da ih požuruješ, da vršiš pritisak na njih, ni da ih nadzireš; ali, ako nema carskog mesa i ako moraju da rade prekovremeno, oni odlažu, iznalaze sve vrste razloga i izgovora da posao odlože, pa kad malo odrade, kažu: „Nešto sam ošamućen, utrnula mi je noga, iscrpljen sam! Celo telo me boli, je l’ mogu malo da se odmorim?” Šta je ovde problem? Taj čovek žudi za telesnim udobnostima. Imamo i slučaj kada se ljudi, dok obavljaju dužnost, večito žale na teškoće, ne žele da ulože trud, čim imaju malu pauzu – sednu da se odmore, dokono brbljaju, besposliče ili se zabavljaju. A kada se količina posla poveća, pa im to poremeti ritam i životnu rutinu, postanu nesrećni i nezadovoljni. Zanovetaju i žale se, te počinju nemarno da obavljaju svoju dužnost. To je žudnja za telesnim udobnostima, zar ne? Na primer, neke žene, da bi održale figuru, svaki dan vežbaju i na spavanje idu svakog dana u isto vreme kako bi ostale lepe. No, čim je na poslu gužva i te rutine im se poremete, one postaju nesrećne, pa kažu: „Ovo ne valja; stvari se previše odlažu zbog obavljanja ovog posla. Ne mogu da dozvolim da on utiče na moja lična posla. Neću obraćati pažnju ni na koga ko pokuša da me požuruje; radiću svojim tempom. Kada bude vreme za jogu, radiću jogu. Kada bude vreme za spavanje zarad lepote, odspavaću. Nastaviću da radim te stvari isto kao i ranije. Nisam ja luda da toliko radim kao svi vi. Za par godina pretvorićete se u neprivlačne starice, tela će vam otići i nećete više biti vitke. Niko neće hteti da vas pogleda i nećete imati nimalo samopouzdanja u životu.” One zarad telesnog uživanja, zarad lepote, zarad toga da se drugima dopadaju i da žive sa većim samopouzdanjem, odbijaju da se odreknu telesnih zadovoljstava i sklonosti, ma koliko zauzete bile sa svojim dužnostima. To je prepuštanje telesnim udobnostima. Neki kažu: „Bog je nestrpljiv, a mi treba da budemo obzirni prema Njegovim namerama.” Ali, te žene kažu: „Ja ne vidim da je Bog nestrpljiv; meni je dobro dok god ja nisam nestrpljiva. Ako ja budem obzirna prema Božjim namerama, ko će biti obziran prema mojim?” Imaju li takve žene imalo ljudskosti? Zar nisu pravi đavoli? Ima i nekih ljudi koji, ma kako zaposleni bili i ma kolika žurba vladala u njihovom poslu, neće dopustiti da to utiče na njihovo odevanje i izbor odeće. Svakodnevno provode sate šminkajući se, i kao svog imena se sećaju šta će obući određenog dana i kako da to uklope sa cipelama, isto kao što u glavi drže svoj raspored kozmetičkih tretmana i masaža i nikad ne pobrkaju te stvari. No, kada je reč o tome koliko istine razumeju, koje istine još uvek ne razumeju ili nisu u njih zakoračili, koje stvari i dalje obavljaju površno i bez odanosti, koje su iskvarene naravi pokazali, i o sličnim pitanjima u vezi sa istinom koja uključuju život-ulazak, oni o tim stvarima ne znaju baš ništa. Kada ih o njima upitate, oni su potpune neznalice. No, kada je reč o temama vezanim za telesne užitke – o hrani, piću i zabavi – mogu da melju bez kraja i konca, ne možete da ih zaustavite. Ma koliko posla bilo u crkvenom radu i u njihovim dužnostima, rutina i normalno stanje njihovog života nikada se ne prekidaju. Nikada nisu nemarni ni prema najsitnijem detalju telesnog života i imaju nad njima savršenu kontrolu, vrlo su strogi i ozbiljni. No, kada imaju posla sa radom Božje kuće, ma koliko važno bilo neko pitanje, pa čak i ako se radi o bezbednosti braće i sestara, oni se prema tome odnose nemarno. Nije ih briga čak ni za one stvari koje se tiču Božjeg naloga ili dužnosti koju treba da obave. Ne preuzimaju baš nikakvu odgovornost. To je prepuštanje telesnim udobnostima, zar ne? Da li su ljudi koji se prepuštaju telesnim udobnostima pogodni za obavljanje dužnosti? Čim neko pokrene temu obavljanja svoje dužnosti ili govori o plaćanju cene i trpljenju teškoća, oni stalno odmahuju glavom. Imaju previše problema, puni su žalbi i ispunjeni negativnošću. Takvi ljudi su beskorisni, nisu kvalifikovani za obavljanje svoje dužnosti i treba ih eliminisati. Što se tiče žudnje za telesnim udobnostima, ovde ćemo stati.

VI. Teškoće povezane sa samospoznajom

Spoznaja samog sebe je najvažniji aspekt život-ulaska. No, za većinu ljudi, pošto ne vole istinu i ne streme ka njoj, spoznaja samog sebe postaje najveća teškoća. Stoga je izvesno da oni koji ne vole istinu nisu u stanju da sebe istinski spoznaju. Koji su aspekti samospoznaje? Prvi je znanje o tome koje se iskvarene naravi otkrivaju u tvom govoru i u tvojim postupcima. Ponekad je to nadmenost, u drugim prilikama je lažljivost, ili pak rđavost, nepopustljivost, ili izdaja, i tako dalje. Nadalje, kada čoveka nešto zadesi, on treba sebe da preispita da bi video da li ima ikakve namere ili motive koji nisu u skladu sa istinom. Treba da ispita i da li ima nečega u njegovom govoru ili postupcima što se opire Bogu ili se protiv Njega buni. Naročito treba da ispita da li ima osećaj za podnošenje bremena, da li je odan kada je reč o dužnosti, da li se iskreno daje za Boga i da li je proračunat ili površan. Samospoznaja znači i da znaš da li imaš predstave, uobrazilju i ekstravagantne zahteve, da li pogrešno razumeš Boga ili imaš na Njega pritužbe, te da li imaš nameru da se pokoriš. Znači da znaš da li si u stanju da tragaš za istinom, da li prihvataš od Boga i da li imaš bogopokorno srce u svom odnosu prema situacijama, ljudima, događajima i stvarima koje Bog orkestrira. Znači da znaš da li imaš savesti i razuma i da li si ljubitelj istine. Znači da znaš da li se pokoravaš ili pokušavaš da se prepireš kada te stvari zadese, da znaš da li se uzdaješ u predstave i u uobrazilju ili, pak, tragaš za istinom u svom odnosu prema tim pitanjima. Sve to spada u delokrug samospoznaje. Čovek treba da razmišlja o tome da li voli istinu i da li ima istinsku veru u Boga u svetlu svog odnosa prema raznim situacijama i ljudima, događajima i stvarima. Ako čovek uvidi svoju iskvarenu prirodu i da vidi kako je veliko njegovo buntovništvo protiv Boga, to će značiti da je porastao. Osim toga, kada je reč o stvarima koje se tiču čovekovog odnosa prema Bogu, on treba da razmisli o tome da li u svom odnosu prema Božjem imenu i ovaploćenju ima predstave, strah, ili pokornost, a naročito kakav je njegov stav prema istini. Čovek treba da spozna i svoje mane, svoj rast, kao i to da li ima istina-stvarnost, da li su njegovo stremljenje i put kojim korača ispravni i u skladu sa Božjim namerama. Sve su to stvari koje ljudi treba da spoznaju. Ukratko, razni aspekti samospoznaje suštinski se sastoje od sledećeg: od spoznaje da li je nečiji kov dobar ili loš, spoznaje o svom karakteru, spoznaje o namerama i motivima vlastitih postupaka, spoznaje o iskvarenoj naravi i priroda-suštini koju čovek otkriva, spoznaje o svojim sklonostima i težnjama, spoznaje o putu kojim čovek korača, spoznaje o svojim pogledima na stvari, spoznaje o svom stanovištu prema životu i o svojim vrednostima, i spoznaje o svom stavu prema Bogu i istini. Samospoznaja se uglavnom sastoji od tih aspekata.

VII. Razna ispoljavanja ljudi u ophođenju prema Bogu

Sledeći deo sadržaja o život-ulasku tiče se raznih ispoljavanja u ljudskom odnosu prema Bogu. Na primer, ljudi mogu imati predstave o Bogu, mogu razviti pogrešno razumevanje o Njemu i zauzeti gard prema Njemu, mogu Mu postavljati nerazumne zahteve, uvek nastojati da Ga izbegnu, ne voleti reči koje On izgovara i stalno pokušavati da Ga proučavaju. Mogu isto tako biti nesposobni da proniknu u Božju svemoć ili da je priznaju, mogu večno gajiti stav sumnje o Božjoj neprikosnovenosti, o Njegovim uređenjima i autoritetu, kao i biti potpuno lišeni spoznaje o tim stvarima. Nadalje, postoji i slučaj kada ljudi, ne samo da ne izbegavaju i ne poriču klevete i huljenje nevernika i sveta usmerene protiv Boga, već čak imaju želju i da pitaju da li su istiniti i da li odgovaraju činjenicama. Zar to ne znači da sumnjaju u Boga? Pored tih ispoljavanja, koja još postoje? (Biti sumnjičav prema Bogu i iskušavati Ga.) (Pokušavati da se dodvoriš Bogu.) (Ne želeti da prihvatiš Božje ispitivanje.) Ne želeti da prihvatiš Božje ispitivanje i istovremeno sumnjati da je Bog u stanju da ispita dubinu ljudskih srca. (Postoji i suprotstavljanje Bogu.) I to je jedno od ispoljavanja – suprotstavljanje Bogu i negodovanje protiv Njega. Postoji i prezriv i potcenjivački stav u odnosu prema Bogu, u razgovoru sa Njim i u druženju sa Njim. Ima li još nešto? (Nemarnost prema Bogu i varanje Boga.) (Žalbe na Boga.) Postoji i slučaj kada se čovek, suočen s nekim stvarima, nikada ne pokorava i ne traga za istinom, već se večito raspravlja i dokazuje da je u pravu i večito se žali. (Donošenje suda o Bogu i bogohuljenje.) (Nadmetanje sa Bogom za status.) (Cenkanje sa Bogom i iskorišćavanje Boga.) (Poricanje Boga, odbacivanje Boga i izdaja Boga.) Sve su to suštinska pitanja; to su razna stanja i iskvarene naravi koji se pojavljuju u odnosu ljudi prema Bogu. To su, u osnovi, razna ispoljavanja odnosa ljudi prema Bogu.

VIII. Stavovi i razna ispoljavanja ljudi u odnosu prema istini

Još jedan aspekt sadržaja o život-ulasku jeste odnos ljudi prema istini. Koja su ispoljavanja tog aspekta? Recimo, odnos prema istini kao prema nekoj teoriji ili sloganu, kao prema pravilu, ili kao prema kapitalu za život na račun crkve i za uživanje u prednostima statusa. Molim vas dodajte još nešto. (Odnos prema istini kao prema duhovnoj hrani.) Odnos prema istini kao prema duhovnoj hrani kako bi se ispunile vlastite duhovne potrebe. (Neprihvatanje istine i odbojnost prema njoj.) To je stav prema istini. (Uverenje da je namera Božjih reči da razotkriju druge ljude i da one nemaju nikakve veze sa tobom i smatranje sebe gospodarem istine.) Baš ste prikladno opisali to ispoljavanje. Ljudi sa tim ispoljavanjem smatraju da razumeju sve istine koje je Bog izgovorio i smatraju da se ljudske iskvarene naravi i suštine koje On razotkriva odnose na druge ljude, a ne na njih same. Sebe vide kao gospodare istine, pa često koriste Božje reči da drugima drže predavanja, kao da oni sami nemaju iskvarene naravi i kao da su već otelotvorenje i glasnogovornici istine. Kakva su oni to đubrad? Hoće da budu otelotvorenje istine – zar nisu baš kao Pavle? Pavle je porekao da Gospod Isus jeste Hristos i Bog; želeo je da on sam bude Hristos i Sin Božji. Ti ljudi su poput Pavla, od iste su fele kao i on, antihristi su. Ima li još nešto? (Odnos prema Božjim rečima kao da su to reči običnog čoveka, a ne istina koju treba sprovesti u delo, te nipodaštavajući i brzoplet stav prema Božjim rečima.) Odnos prema Božjim rečima kao da one nisu istina koju treba prihvatiti i sprovesti u delo, već da su ljudske reči – i to jedno od ispoljavanja. (Povezivanje Božjih reči sa filozofijama i teorijama nevernika.) To je slučaj kada se Božje reči povezuju sa filozofijama, kada se prema njima odnosi kao prema ukrasima ili praznim rečima, dok se poznate izreke slavnih i velikih ljudi smatraju istinom, te se prema znanju, tradicionalnoj kulturi i običajima odnosi kao prema istini, a Božje reči se zamenjuju njima. Ljudi koji prikazuju to ispoljavanje, kada se suoče sa raznim situacijama, bez prestanka govore o tome kako žele da sprovode istinu u delo, da svedoče o Božjim rečima i da ih šire, ali se u srcu dive slavnim i velikim ljudima iz svetovnog života, pa čak i veličaju državnika Bao Gunga iz vremena drevne dinastije Sung, govoreći: „On je zaista bio strog i pravedan sudija. Nikada nije doneo nepravednu presudu, nikada nije bilo povrede prava od njegove ruke, niti je ijednoj duši naneta nepravda oštricom njegovog dželata!” Zar to nije veličanje i divljenje slavnom čoveku i mudracu? Kada neko pokušava da reči i dela slavnih ljudi predstavi kao istinu, to je klevetanje i huljenje na istinu! Takvi ljudi u crkvi mnogo govore o tome kako žele da sprovode istinu u delo i da šire Božje reči, ali ono što u svojim umovima misle i obično izgovaraju samo su narodne izreke i poslovice, koje oni izražavaju vrlo uvežbano i tečno. Usta su im uvek puna tih stvari i izgovaraju ih lako i bez teškoća. Nikada nisu izgovorili ni reči o vlastitom iskustvu i razumevanju Božjih reči, a pogotovo nisu govorili o tome koje su Božje reči merilo ili osnov njihovih postupaka i vladanja. Izgovaraju samo zablude, kao što su, između ostalog: „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”, „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave”, „Uvek ima nečeg odvratnog kod ljudi koji izazivaju sažaljenje”, „Uvek ostavi sebi odstupnicu”, „Možda nisam zaslužio nikakvo priznanje, ali sam se ipak trudio i mučio”, „Ne uništavaj most kad ga pređeš, ne ubijaj magarca kad ga rastovariš”, „Strogo kazni jednog za primer i opomenu drugima” i „Novi šefovi jedva čekaju da druge zadive” – ništa od toga što kažu nije istina. Neki će ljudi učiti napamet reči savremenih pesnika, pa će ih čak i objavljivati u komentarima ispod video zapisa Božje kuće. Zar to ispoljavanje ne pokazuje da čovek ne poseduje duhovno razumevanje? Jesu li te reči istina? Jesu li povezane sa istinom? Neki ljudi često govore ovakve stvari: „Bog je metar iznad tebe” i „Sve se vraća, sve se plaća”. Jesu li te tvrdnje istina? (Nisu.) Odakle one dolaze? Nalaze li se u Božjim rečima? Dolaze iz budističke kulture i nemaju nikakve veze sa verom u Boga. Uprkos tome, ljudi često pokušavaju da ih podignu na nivo istine; to je ispoljavanje nedostatka duhovnog razumevanja. Neki ljudi su pomalo rešeni da se daju za Boga, pa kažu: „Božja kuća me unapredila, Božja kuća me uzdigla, pa moram da budem dostojan izreke ’Džentlmen se žrtvuje za one koji ga razumeju’.” Ti nisi džentlmen, a Bog od tebe nije tražio da se žrtvuješ. Je li neophodno, dok obavljaš dužnosti, imati tako uzvišen osećaj da činiš nekakav podvig? Nisi u stanju da obavljaš svoje dužnosti čak ni sada kada si živ, ima li nade da ćeš to činiti mrtav? Kako ćeš onda obavljati svoje dužnosti? Drugi kažu: „Ja sam prirodno odan, hrabar sam i strastven čovek. Za prijatelje bih sve stavio na kocku. Isto je i sa Bogom: pošto me je Bog izabrao, unapredio i uzdigao, moram da Mu se odužim za tu blagodat. Sigurno ću sve staviti na kocku za Boga, čak i svoj život!” Je li to istina? (Nije.) Bog je izgovorio toliko reči, zašto ti ljudi nisu zapamtili ni jednu jedinu? Sve o čemu u zajedništvu razgovaraju jeste ovo: „Šta drugo reći? Džentlmen se žrtvuje za one koji ga razumeju, pa čovek mora sve da stavi na kocku za svoje prijatelje i da bude odan.” Nisu u stanju čak ni da izgovore rečenicu „odužiti se Bogu za Njegovu ljubav”. Nakon što su toliko godina slušali propovedi i čitali Božje reči, ne znaju ni jednu jedinu istinu i nisu u stanju da izgovore čak ni par duhovnih izraza – to je njihovo unutrašnje razumevanje i određenje istine. Recite Mi, zar to nije jadno? Zar to ne izaziva smeh? Zar to ispoljavanje ne pokazuje da čovek ne poseduje duhovno razumevanje? Nakon što su čuli toliko propovedi, oni ne razumeju istinu i ne znaju šta je istina, ali zato bestidno koriste te đavolske, besmislene, apsurdne i krajnje smešne reči da njima zamene istinu. Ne samo da je takvo njihovo unutrašnje razmišljanje i shvatanje, već oni to stalno šire i tako uče i druge, da bi i drugi imali isto shvatanje kao i oni. Nisu li prekidanje i ometanje donekle u prirodi toga? Izgleda da su ti ljudi koji ne razumeju istinu i koji su lišeni duhovnog razumevanja opasni, da su u stanju da izazovu prekidanje i ometanje i da uvek i svugde rade besmislene i apsurdne stvari. Koja su još ispoljavanja ljudskog odnosa prema istini? (Prezir prema istini, prihvatanje samo onoga što je u skladu sa vlastitim predstavama, te odbacivanje i odbijanje da se upražnjava ono što se nije u skladu sa njima.) Prihvatanje i upražnjavanje samo onoga što je u skladu sa vlastitim predstavama i konstantan otpor i osuda onoga što nije – to je stav. (Neverovanje da istina može da razreši nečiju iskvarenu prirodu ili da čoveka promeni.) Nepriznavanje i neverovanje u istinu takođe je stav. Još jedno ispoljavanje jeste kada se nečiji stav prema istini i pogled na nju menja prema njegovom raspoloženju, okruženju i osećanjima. Kada se takav čovek, jednog dana, oseća dobro i raspoložen je, on misli: „Istina je odlična stvar! Istina je stvarnost svih pozitivnih stvari, najvrednija stvar koju ljudska bića treba da sprovode u delo i šire.” Kada je loše raspoložen, misli: „Šta je to istina? Koje su koristi od sprovođenja istine u delo? Da li se to plaća? Šta istina može da promeni? Šta će se desiti ako budeš sproveo istinu u delo? Neću da je sprovodim u delo – kakve to veze ima?” Ukazuje se njegova demonska priroda. Ta ispoljavanja su naravi i razna stanja koja ljudi otkrivaju u svom odnosu prema istini. Koja su još neka konkretna ispoljavanja? (Kada se neko prema Božjim rečima ne odnosi kao prema istini ili životu, već ih analizira i ispituje.) To je prilaženje Božjim rečima sa akademskim stavom, kada čovek uvek analizira i ispituje istinu na osnovu svog znanja, bez ikakvog stava prihvatanja i pokornosti. To su, manje-više, teškoće u odnosu ljudi prema istini koje se mogu formulisati kao sažeti naslovi.

U našem sadržaju o teškoćama život-ulaska ima ukupno osam aspekata, i to su glavne teškoće povezane sa život-ulaskom i postizanjem spasenja. Sva stanja i naravi koje ljudi otkrivaju u okviru tih osam aspekata razotkriveni su u Božjim rečima; Bog je ljudima postavio zahteve i ukazao im je na put primene. Ako su ljudi u stanju da ulože trud u Božje reči, da zauzmu ozbiljan stav, čežnjiv stav, i da ponesu breme zarad vlastitog život-ulaska, onda u Božjim rečima mogu da nađu odgovarajuće istine da bi rešili tih osam vrsta problema, a za svaki od njih postoje putevi primene. Nijedan od tih problema nije nerešiv niti je nekakva tajna. No, ako ne poneseš nikakvo breme zarad svog život-ulaska i ako nisi nimalo zainteresovan za istinu niti za promenu svoje naravi, onda će Božje reči, ma kako jasne i precizne bile, za tebe ostati puki tekstovi i doktrine. Ako ne stremiš ka istini i ne sprovodiš je u delo, onda, ma kakve probleme imao, nećeš biti u stanju da nađeš rešenje, što će ti veoma otežati postizanje spasenja. Možda ćeš zauvek ostati u fazi službenika; možda ćeš zauvek ostati u fazi da si nesposoban da dostigneš spasenje i da te Bog s gnušanjem odbacuje i isključuje.

Štetni uticaji i posledice rada lažnih starešina

A šta rade lažne starešine u vezi sa svim teškoćama na koje ljudi nailaze u svom život-ulasku? Kada se ljudi suoče sa nekim stanjem koje spada u jednu od tih osam kategorija teškoća, jesu li lažne starešine u stanju da to prepoznaju i da upotrebe Božje reči i vlastito iskustvo i znanje da reše probleme tih ljudi? Na nesreću, kada se ljudi susretnu sa teškoćama, te lažne starešine ulažu tek površan trud, prave samo nekakve plitke, irelevantne primedbe koje promašuju suštinu i nemaju nikakve veze sa naravima tih ljudi i sa njihovim stvarnim teškoćama u rešavanju svojih problema. Tako, na primer, lažne starešine često kažu: „Ti jednostavno ne voliš istinu!” Tako oni pokušavaju da reše stvarne teškoće koje ljudi imaju i da klasifikuju njihovu suštinu. Nisu u stanju da pomognu ljudima da pronađu odgovore u Božjim rečima čak ni kada je reč o nekom minornom pitanju ili stanju, niti su kadri da to reše razgovorom u zajedništvu o istini. Umesto toga, prave nekakve doktrinarne i nepovezane primedbe, ili se hvataju za problem i prave od komarca magarca, pa potpuno otpisuju ljude, a da im nisu ni pružili priliku da se pokaju. A, u stvari, ako neko ima sposobnost shvatanja Božjih reči i poseduje duhovno razumevanje, biće u stanju da u Njegovim rečima sam pronađe Božje razotkrivanje tih osam aspekata stanja. To nije teško. No, pošto su lažne starešine slabog kova i lišene duhovnog razumevanja i sposobnosti shvatanja, a pored toga su neki od njih jednostavno puni entuzijazma, nestrpljivi da deluju, licemerni su i izdaju se za duhovne ljude, oni uopšte nisu u stanju da reše probleme drugih ljudi. Kada se ljudi susreću sa raznim problemima, lažne starešine će ih posavetovati ovakvim rečima: „Božje delo je ovoliko uznapredovalo; zašto tebe još uvek muči ljubomora, pa se svađaš s drugima? Imaš li vremena za to? Kakva je korist od svađe? Zar ne možeš da rešiš stvari i bez svađe?” „Božje delo je dovde došlo, a ti si i dalje tako sentimentalan i nisi u stanju to da otpustiš. Ubiće te ta osećanja ranije ili kasnije!” „Božje delo je dovde stiglo, pa zašto se ti još uvek toliko brineš za hranu i odeću? Zar ne možeš bez te jedne haljine? Zar ne možeš da preživiš bez tog para kožnih cipela? Trebalo bi više da posvetiš misli Božjim rečima i svojoj dužnosti!” „Kada te nešto zadesi, više se moli Bogu. Ma šta da te zadesi, postoji samo jedna lekcija: nauči da se pokoriš Bogu i da razumeš Njegovu neprikosnovenost i Njegovo uređenje.” Mogu li ti saveti da reše stvarne probleme? Ne mogu ni slučajno. U drugim prilikama, lažne starešine kažu: „Sotona je duboko iskvario ljude. Zar se ne buniš protiv Boga kada si sentimentalan? Zar se ne buniš protiv Boga kada sebe ne poznaješ?” Ma kakav problem bio u pitanju, lažne starešine ne umeju da u zajedništvu razgovaraju o istini kako bi detaljno analizirali nečiju suštinu ili stanje, nisu kadri da proniknu u to kako ta stanja nastaju u ljudima, pa da zatim, na osnovu njihovih stanja, u zajedništvu razgovaraju o istini kako bi rešili njihove probleme i pružili im odgovarajuću pomoć i opskrbu. Umesto toga, oni uvek govore iste stvari: „Voli Boga! Marljivo obavljaj svoje dužnosti, moraš da budeš odan Bogu i da se više moliš kada naiđeš na probleme!” „Bog je suveren nad svim i uređuje sve. Sve je u Božjim rukama!” „Ako ne budeš tragao za istinom, neće biti dobro. Moraš da čitaš više Božjih reči. Božje reči sve razjašnjavaju, ali ljudi jednostavno ne vole istinu!” „Katastrofe nam predstoje, ishod svih stvari se bliži, Božje delo se završava, a u tebi nema nestrpljenja. Koliko je dana čoveku ostalo? Carstvo Božje je stiglo!” Lažne starešine samo izbacuju te tvrdnje koje promašuju suštinu, a nikada konkretno ne analiziraju i ne raščlanjuju razne probleme, niti ljude zaista snabdevaju ili im pružaju pomoć. Oni ljudima nađu nekoliko odlomaka Božjih reči da čitaju ili im pružaju irelevantne savete o tome kako da sa tim problemima izađu na kraj. Šta se na kraju dešava? Zbog štete koju prouzrokuju lažne starešine, čovek ne samo da ne spoznaje vlastitu iskvarenu narav, već ne zna ni kakav mu je karakter, kakav je kao čovek i kakvu priroda-suštinu poseduje; nije mu jasno kakvog je kova, da li ima ili nema sposobnost shvatanja i na kojem je putu. I dalje se u srcu drži ovozemaljskih i pomodnih stvari koje voli i ceni i niko mu ne pomaže da te stvari razume, raščlani i analizira. To su posledice rada lažnih starešina. Kada naiđu problemi, oni ljude ili napadaju, proizvoljno osuđuju i nepravedno optužuju, ili im daju savete i lekcije koji promašuju poentu, ili koriste Božje reči da prave usiljena, netačna poređenja. Kada ih čovek čuje, pomisli: „Osećam se kao da razumem, a istovremeno kao da ne razumem – možda sam dokučio šta je rekao, a možda i nisam. Zašto je to tako? Sve što starešina kaže je tačno, pa zašto ja onda ne mogu da se oslobodim tog problema koji mi je u srcu? Zašto ne mogu da nađem rešenje te teškoće? Zašto i dalje razmišljam na ovaj način i želim da radim te stvari? Zašto ne mogu da razumem u čemu je suština i koren tog problema? Starešina kaže da ne volim istinu i priznajem da je ne volim, ali zašto ne mogu da se izbavim iz tog stanja?” Da li su te starešine išta postigle? Uprkos njihovom govoru i radu, sve je to jedna velika zbrka i nema efekta kakvog je trebalo da ima. Nisu omogućili ljudima da razumeju Božje namere, da sebe uporede sa Božjim rečima, da tačno razumeju svoja stanja i da reše sopstvene teškoće. Kada je, pak, reč o onim nepopravljivim zabušantima koji uopšte ne prihvataju istinu, kada oni čuju ozbiljna i strpljiva upozorenja tih starešina, to ih jako odbija. Istovremeno, kao papige ponavljaju reči koje te starešine izgovaraju – kada starešina završi prvi deo, taj čovek nastavlja i izgovara sledeći, ali se brzo unervozi i kaže: „Nemoj da nastavljaš. Već sam dokučio sve što govoriš. Ako nastaviš, slošiće mi se i povratiću!” Starešina nastavlja da govori: „Ti jednostavno ne voliš istinu. Da voliš istinu, razumeo bi sve što kažem.” A ovaj mu odgovara: „Bez obzira na to da li ja volim istinu ili ne, ti si te reči ponovio toliko puta da u njima nema ničeg novog i ja sam umoran od toga da ih slušam!” Tako rade lažne starešine, kruto se pridržavaju pravila i fiksiraju se na određene rečenice, pa im uopšte ne uspeva da ljudima reše stvarne teškoće. Ako neko ima neke predstave o Bogu, lažni starešina kaže da taj čovek sebe ne poznaje. Ako neko ima slabu ljudskost, ne slaže se sa ljudima i nema normalne međuljudske odnose, lažni starešina kaže da ni taj čovek ni ona druga osoba nisu u pravu, pa oboma drži pridike i krivi ih ovim rečima: „Dobro, sad ste kvit. Treba da budemo pravični i razumni u svojim postupcima i da se prema svima odnosimo jednako i bez predrasuda. Svako ko govori razumno voli istinu, dok onaj ko govori nerazumno treba da ućuti i da ubuduće manje govori, a više radi. Svakog ko kaže nešto tačno treba više slušati.” Rešava li to problem? Je li to obavljanje posla? Zar to nije isto kao kada čovek umiruje neko dete ili kada ljude vuče za nos? Lažni starešina možda izgleda kao da je stalno zaposlen, ali on nije kadar da reši ničije probleme. Koliko je njegov rad efikasan? Bezvredan je i besmislen! Njegovi postupci su postupci jednog nevernika.

Ljudi se, tokom svog iskustva vere u Boga, često susreću sa teškoćama, a lažne starešine nikada nisu u stanju da te teškoće reše. Lažne starešine nisu u stanju da reše čak ni određene očigledne teškoće koje se mogu rešiti sa samo par reči, pa i u takvom slučaju prave oko toga veliku gužvu i pretvaraju svaki mali problem u veliki. Ima, na primer, ljudi koji nisu zli, ali, kada je reč o njihovoj ljudskosti, pomalo im nedostaju maniri, ne razumeju najosnovnija pravila bontona i malo su gadni. Lažni starešina oko tih sitnih problema diže veliku graju, raspravlja o njima sa braćom i sestrama, kritikuje i osuđuje te ljude, sve u cilju da ostavi trajan utisak na njih, kako se ne bi usudili da nastave sa takvim ponašanjem. Je li to neophodno? Da li se tako rešavaju problemi? Je li to korišćenje istine u cilju rešavanja problema? (Nije.) Ukoliko sa nečijom ljudskošću nema velikih problema, ukoliko taj čovek nije zao i u stanju je da se iskreno daje, onda je, pod uslovom da on to prihvata, dovoljno nastaviti sa radom na njemu, podsećati ga, pomagati mu, sa njim u zajedništvu razgovarati i pružati mu podršku. Ako se, pak, čovek uporno tako ponaša, on onda ima problem sa karakterom ili zlobnom naravi, pa su u tom slučaju potrebni strogo orezivanje i disciplinovanje. Ako odbije da to prihvati, treba ga ili privremeno udaljiti sa dužnosti ili ukloniti. Lažni starešina nije u stanju da u to pronikne, niti će tako postupiti; kada se susretne sa takvim zlim čovekom, ponašaće se prema njemu kao prema bratu ili sestri, pružaće mu pomoć i podršku. Zar se tako obavlja posao? Zar se tako koristi istina da bi se rešili problemi? (Ne.) Rad lažnih starešina je besmislen, detinjast i smešan, i ništa u njemu nije u skladu sa Božjim namerama. U svemu što lažni starešina radi vidi se da je laik, da je lišen duhovnog razumevanja i da postupa bezobzirno i neprincipijelno. Isto tako, on nije u stanju da pronikne ni u razne teškoće sa kojima se ljudi susreću u život-ulasku, niti da ih tačno dokuči. Stoga, njegovi pokušaji rešavanja problema deluju neverovatno nespretno, budalasto i laički. I čovek koji prihvati njegovu pomoć oseća se nelagodno i ugušeno. Neki ljudi s vremenom čak i gube veru, govoreći: „Starešina je toliko puta sa mnom razgovarao u zajedništvu, zašto se onda nisam promenio? Zašto stalno ponavljam iste greške? Da li se radi o tome da je moja ljudskost naročito slaba i da ne mogu da budem spasen?” Neki čak gaje i ovakve sumnje: „Zar nešto nije u redu sa mojim duhom? Da li u meni deluju zli duhovi? Zar me Bog neće spasti? Zar to ne znači da za mene nema nade?” To su posledice rada lažnih starešina. Oni u svom radu brkaju različite stvari, ponašaju se smešno, apsurdno, budalasto i nespretno, što na kraju dovodi do toga da razne teškoće sa kojima se suočavaju oni ljudi koji iskreno streme ka istini ne budu brzo rešene. To, s druge strane, kod tih ljudi dovodi do pojave slabosti i negativnosti, kao i do određenih predstava i pogrešnog razumevanja Boga i Njegovog dela. Oni, onda, kažu: „Pročitao sam toliko Božjih reči, zašto onda moj problem ne može da se reši? Da li su Božje reči zaista kadre da spasu i preobraze ljude?” U srcu im se rađa sumnja i oni bivaju zarobljeni u pometnji. Dakle, kada lažni starešina obavlja posao, on ne dovodi do mnogih pozitivnih rezultata, već do mnogih negativnih i štetnih stvari. Njegov rad ne samo da ne otklanja ljudske predstave, sumnje i sudove o Bogu, već naprotiv, povećava njihovo nerazumevanje i rezervu prema Bogu. Čak i posle mnogo godina vere, problemi tih ljudi ostaju nerešeni. Dok ih lažne starešine navode na stranputicu i pogrešno usmeravaju, njihovo se nerazumevanje i rezerve prema Bogu produbljuju. Pošto je to tako, mogu li oni da postignu život-ulazak?

Razumevanje lažnih starešina o pozitivnim stvarima kao što su istina i promena naravi kod čoveka može da utiče na gledišta i stavove mnogih ljudi prema pozitivnim stvarima. Jedna je stvar kada lažni starešina ne obavlja nikakav posao, a čim počne da radi, pojavljuju se odstupanja i štetne posledice. U tim crkvama nastaje neprimerena atmosfera, odnosno, često se smišljaju pogrešne i besmislene izreke, ljudi u crkvi ne razumeju duhovne izraze koji se često pominju u Božjim rečima i ne znaju kako da ih primene, dok se takozvani duhovni izrazi i izreke koje lažni starešina često izgovara naširoko pronose tim crkvama. Te stvari imaju nemali uticaj na ljude: ne samo da lažni starešina ne može ljudima da pomogne da steknu praktičnije i tačnije znanje o Božjim rečima i istini, niti da im omogući da u Njegovim rečima pronađu ispravan put primene, već je, naprotiv, zbog njega, znanje koje ljudi imaju o istini u stvari više iskrivljeno, teoretsko i doktrinarno, a istovremeno im je manje jasan put primene. Na taj način, lažni starešina ljudima ometa vidik i utiče na čistoću njihovog shvatanja istine. Kakav uticaj vrši lažni starešina kada to čini? Kakva je tada njegova uloga? Iako je možda donekle preterano opisati ga kao nekog ko prekida i ometa, nije uopšte preterivanje ako ga nazovemo lakrdijašem koji besciljno juri na sve strane. Kada sam tek počeo sa ovom etapom dela, upoznao sam neke osobe i, dok sam slušao njihov razgovor, jedan od njih se raspitivao za nečiju situaciju, pa su mu iznenada izletele reči: „pretvorio se u pepeo”. Kada sam pitao: „Pretvorio se u pepeo? Šta to znači?” odgovorili su: „Pretvorio se u pepeo znači da je neko otpušten i da je možda prestao da veruje.” Rekao sam: „To je prilično surov izraz – ispada da čovek nema nikakvu slobodu odlučivanja. Jesam li Ja ikada rekao tako nešto? Kako to da Ja nisam znao za taj izraz? Nikada nikoga nisam tako definisao, niti izjavio da se neko ko je prestao da vrši svoju dužnost i udaljio se od Boga ’pretvorio u pepeo’. Kako je taj izraz nastao?” Kasnije sam saznao da je ta fraza potekla od jednog starijeg vernika, jednog starog sitničara. Taj čovek je bio veoma učen, već je dugo verovao u Boga i imao je visok rang. Kada je izgovorio tu rečenicu, ta grupa smetenjaka nije koristila svoju sposobnost rasuđivanja i naučila je od njega tu frazu, koja je postala popularna. Mislite li da je ta fraza ispravna? Da li za nju ima osnova? Je li tačna? (Nije tačna.) Kako treba prema njoj da se odnosimo? Treba li da dozvolimo da se i dalje koristi u crkvi? (Ne treba.) Treba je razotkriti, kritikovati i saseći u korenu. Nakon toga, pošto je fraza kritikovana i detaljno analizirana, ti smetenjaci se nisu usuđivali da je i dalje izgovaraju, ali moguće je da je poneka neobaveštena osoba nasamo i dalje potajno koristi. Ti ljudi možda misle da je to vrlo duhovan izraz koji je potekao od neke „poznate ličnosti” i smatraju da ga treba i dalje koristiti. Jesu li i vaše starešine radile slične stvari? Jesu li negativno uticali na vaš život-ulazak, na promenu naravi ili put kojim koračate? (Jedan lažni starešina je nekada, dok je širio jevanđelje, jednom rekao: „Bog nas osvaja sudom i grdnjom, pa kada širimo jevanđelje religioznim ljudima, treba sa njima da govorimo oštro i da im držimo pridike; samo tako će biti osvojeni.”) Ta izjava možda zvuči razumno, a da li je u skladu sa istina-načelima? Je li Bog ljudima naložio da to rade? Kažu li Božje reči: „Kada nadaleko širite jevanđelje, morate ustati i vladati ljudima gvozdenom pesnicom, morate koristiti sud i grdnju da nadaleko širite jevanđelje”? (Ne kažu.) Odakle onda dolazi ta tvrdnja? Jasno je da je to teorija smišljena u glavi nekog lažnog starešine bez duhovnog razumevanja. Sledeća tvrdnja na površini možda ne deluje problematično: „Čitavo čovečanstvo mora da se podvrgne Božjem sudu i grdnji. Ako ljudi ne mogu da ih prime direktno iz Božjih reči, zar ne mogu da ih prime indirektno? U svakom slučaju, to je efekat koji Božje reči treba da postignu – da osvoje čitavo čovečanstvo. Zar ne bi bilo bolje da ih ljudi prime što pre? Preduzećemo tu preventivnu meru pre nego što Bog bude delovao, kako bi ljudi razvili neku vrstu otpornosti. Onda, kada Bog zaista bude doneo sud o njima i kada ih bude izgrdio, ti ljudi se neće pobuniti protiv Njega, neće Mu se usprotiviti i neće Ga izdati. Tako ćemo izbeći da Bogu budu povređena osećanja. Zar to nije dobro?” Svaka rečenica, spolja gledano, deluje tačno, a sa tačke gledišta doktrine, izgleda logično. No, da li je to istina-načelo? Koje su odredbe Božje kuće o širenju jevanđelja? Da li ona od ljudi zahteva da tako rade? (Ne zahteva.) Ta teorija, dakle, ne važi, a čovek koji je to predložio lažni je starešina.

Lažni starešina se često pretvara da je duhovan čovek, pa izgovara nekakve naizgled uverljive zablude kako bi ljude naveo na stranputicu i obmanuo. Iako te zablude možda na površini ne zvuče problematično, one imaju štetan uticaj na ljudski život-ulazak, ometaju ljude, navode ih na stranputicu i sprečavaju ih da koračaju putem stremljenja ka istini. Neki ljudi zbog tih pseudo-duhovnih reči razviju sumnje i otpor prema Božjim rečima, stvore predstave o Bogu, pa čak i pogrešno razumevanje Boga i uzdržanost prema Njemu, te se zatim udalje od Njega. Takav je uticaj pseudo-duhovnih izreka lažnog starešine na ljude. Dok lažni starešina navodi pripadnike određene crkve na stranputicu i vrši uticaj na njih, ta crkva postaje religija poput hrišćanstva ili katoličanstva, u kojoj se ljudi samo pridržavaju ljudskih izreka i učenja. Svi oni obožavaju Pavlova učenja, pa čak idu dotle da koriste njegove reči umesto reči Gospoda Isusa, umesto da slede Božji put. Usled toga, svi postaju licemerni fariseji i antihristi. Stoga ih Bog proklinje i osuđuje. Lažne starešine, poput Pavla, uzdižu sebe i svedoče o sebi, navode ljude na pogrešan put i ometaju ih. Odvlače ih na stranputicu i u religijske obrede, pa način na koji ti ljudi veruju u Boga biva upravo onakav kakav je kod religioznih ljudi, što usporava njihov ulazak na pravi put vere u Boga. Lažni starešina neprekidno ljude navodi na pogrešan put i ometa ih, pa ti ljudi zatim proizvode čitav niz pseudo-duhovnih teorija i izreka. Te teorije, izreke i praktično delovanje dijametralno su suprotni istini i nemaju baš nikakve veze sa njom. A ipak, dok lažni starešina ljude navodi na pogrešan put i dok ih obmanjuje, ti ljudi te stvari smatraju pozitivnim, smatraju ih istinom. Pogrešno veruju da su te stvari istina i misle da su stekli istinu ukoliko u srcu veruju u njih i umeju rečito da ih izgovaraju, te ukoliko svako te stvari podržava. Obmanuti tim mislima i pogledima, ljudi ne samo da nisu kadri da razumeju istinu, već nisu u stanju ni da sprovedu Božje reči u delo ni da ih dožive, a kamoli da uđu u istina-stvarnost. Naprotiv, sve više se udaljavaju od Božjih reči, a pogotovo od ulaska u istina-stvarnost. U teoriji, u rečima koje izgovaraju lažne starešine i u sloganima koje oni izvikuju nema ničega pogrešnog, sve je to tačno. Ali zašto oni onda baš ništa ne postižu? Zbog toga što je razumevanje i shvatanje lažnih starešina jednostavno isuviše površno. Sve su to same doktrine, koje su irelevantne za istina-stvarnost u Božjim rečima, za Božje zahteve i za Njegove namere. Činjenica je da su sve doktrine koje lažne starešine propovedaju daleko ispod istina-stvarnosti – preciznije rečeno, nemaju nikakve veze sa istinom, a ni sa Božjim rečima. Pa kada lažni starešina često deklamuje te reči i doktrine, sa čime je to povezano? Zašto on nikada nije sposoban da uđe u istina-stvarnost? To je u direktnoj vezi sa kovom lažnih starešina. Potpuno je izvesno da su lažne starešine slabog kova i da su lišeni sposobnosti shvatanja istine. Ma koliko godina verovali u Boga, oni neće razumeti istinu niti će steći život-ulazak, a može se reći i to da, ma koliko godina verovali u Boga, za njih neće biti lako da zakorače u istina-stvarnost. Ako lažnog starešinu ne otpuste, već mu dozvole da ostane na tom položaju, kakve će posledice uslediti? Njegovo vođstvo će sve veći broj ljudi uvlačiti u religijske obrede i pravila, reči i doktrine, kao i u nejasne predstave i uobrazilju. Za razliku od antihristȃ, lažne starešine ljude neće predvoditi da dođu pred njih same ili pred Sotonu, ali ako ne budu u stanju da Božji izabrani narod povedu u istina-stvarnost Njegovih reči, hoće li Božji izabrani narod uspeti da dostigne Njegovo spasenje? Hoće li moći da bude usavršen od Boga? Naravno da neće. Ako Božji izabrani narod nije u stanju da zakorači u istina-stvarnost, zar on onda ne živi još uvek pod Sotoninom vlašću? Zar nisu njegovi pripadnici i dalje izopačeni ljudi koje Sotona drži pod svojom vlašću? Zar to ne znači da će oni u rukama lažnog starešine propasti? Zato su posledice rada lažnog starešine i rada antihristȃ u osnovi iste. Ni jedan ni drugi ne može da pomogne Božjem izabranom narodu da razume istinu, da zakorači u stvarnost i da dostigne spasenje. I jedan i drugi škode Božjem izabranom narodu i vode ga u propast. Posledice su potpuno iste.

Koje su neke od jeresi i zabluda lažnih starešina? Sami kasnije napravite njihov sažetak. Ostavljam vam taj zadatak da vidim da li ste u stanju da ih prepoznate. Jesu li starešine oko vas ikada izgovorile reči koje su duhovne ili usaglašene sa ljudskim osećanjima i koje, spolja gledano, deluju tačno i u skladu sa istinom, ali ti ne pružaju život-ulazak i ne rešavaju tvoje stvarne probleme? Ukoliko nisi u stanju da raspoznaš te reči, već su ti one čak i drage i uzimaš ih k srcu, pa im dozvoljavaš da vladaju tobom i da te sve vreme vode, te da ti sve vreme utiču na misli i ponašanje, zar posledice toga nisu veoma ozbiljne? (Jesu.) Onda je od suštinskog značaja da uđete u sam koren tih problema, da pronađete koje stvari su jeresi i zablude koje mogu ljude do te mere da upropaste da se njihova vera u Boga pretvori u religijsko ubeđenje, te da dovedu do toga da se oni odupru Bogu i da ih On odbaci. Recimo, na primer, da čovek kaže: „Nemoj težiti ka tome da postaneš starešina. Ako postaneš starešina pa posle toga budeš smenjen ili uklonjen, nećeš više imati šanse ni da budeš običan vernik.” Zar takav govor lažnog starešine nije jeres i zabluda? (Jeste.) Da li je? Moramo razlikovati jeresi i zablude lažnih starešina od jeresi i zabluda antihristȃ; nemojte ih brkati. Šta taj čovek hoće da kaže kada govori takve stvari? Koji se motivi kriju iza tih reči? Ima li u njima nečeg sumnjivog? Jasno je da sadrže trik namenjen tome da navede ljude na pogrešan put; te reči znače da drugi ljudi ne treba da teže ka tome da budu starešine jer se to neće dobro završiti. Cilj lažnog starešine kada to govori jeste da ljudi odustanu od ideje da postanu starešine, da se niko ne bi sa njim takmičio za ugled i status, što bi mu omogućilo da opušteno zauvek bude starešina. On istovremeno govori ljudima: „Ovako se Božja kuća odnosi prema starešinama i delatnicima, unapredi te kad si joj potreban, a kada nisi, šutne te na dno i ne da ti priliku čak ni da budeš običan vernik.” Kakva je priroda tih reči? (Bogohulna.) Kakav je čovek koji huli na Boga? (To je antihrist.) U tim rečima postoje dve zle namere, koje mogu da dovedu do dve posledice: jedna je da se drugima kaže da se nipošto ne nadmeću za status, kako bi status samog starešine ostao neugrožen; druga je da ljudi pogrešno razumeju Boga, da prestanu da veruju u Njega i da umesto toga počnu da veruju u lažnog starešinu. To je najočiglednija vrsta antihrista. Izgleda da ste lišeni sposobnosti shvatanja; već sam ranije govorio o primerima toga. Ne samo da ste nepažljivi i da imate loše pamćenje, već vam je i sposobnost shvatanja manjkava. Niste u stanju da raspoznate čak ni tako očiglednog antihrista. Da li bi lažni starešina govorio takve stvari? Da li bi svesno i otvoreno navodio ljude na stranputicu i opirao se Bogu? (Ne bi.) Iako stvari koje lažne starešine govore i rade možda na površini ne deluju problematično, njihov rad nije principijelan i ne može da ostvari rezultate. Lažne starešine nisu u stanju da ljudima reše probleme, da ih povedu na pravi put vere u Boga, niti da ih odvedu pred Boga. Sve što kažu je tačno, uopšte ne otaljavaju svoj posao, imaju zanos i strast, spolja deluje da imaju veru i rešenost, te da su spremni da istrpe nedaće i da plate cenu. Štaviše, deluje da imaju neverovatnu izdržljivost i da su u stanju da istraju kroz sve vrste zamora i teškoća. Problem je samo u tome što su im kov i sposobnost shvatanja slabi i nedostaje im tačno shvatanje istine. Šta oni preduzimaju u vezi sa tim nedostatkom sposobnosti shvatanja? Koriste pravila i doktrine, kao i duhovne teorije o kojima često govore, kako bi rešili taj problem. Nakon nekoliko godina pod njihovim starešinstvom, među ljudima se javljaju sve vrste doktrina, pravila i spoljnih praksi. Ljudi se pridržavaju tih doktrina, pravila i praksi i veruju da upražnjavaju istinu i da ulaze u istina-stvarnost, dok su u stvari i dalje vrlo daleko od istina-stvarnosti! Kada se ljudska srca ispune i vode tim stvarima, kada te stvari ovladaju njima, postaje teško rešiti taj problem. Svaka od njih mora se posebno raščlaniti i analizirati da bi je ljudi razumeli. Zatim, ljudima treba reći šta je istina, a šta su doktrine, slogani i pravila, šta je pravilno razumevanje istine, koje su izreke tačne i šta su istina-načela. Sve to treba pojedinačno rešiti; inače će lažne starešine navesti na stranputicu i upropastiti one koji su relativno lepo vaspitani, koji poštuju pravila i streme ka duhovnosti. Možda izgleda da su ti ljudi pobožni, sposobni da istrpe nedaće i da plate cenu,te da su kadri da se mole kada ih neke stvari zadese. No, upravo nalik religioznim ljudima, kada se Bog vrati, niko od njih Ga ne prepoznaje, niko od njih ne priznaje da Bog ponovo obavlja novo delo i svi Mu se opiru. Zašto je to tako? Zato što su ih lažne starešine i antihristi naveli na pogrešan put – oni su naškodili mnogim iskrenim vernicima u Boga i upropastili ih.

Lažne starešine izgovaraju samo reči i doktrine – ono što ljudi pored njih uče da razumeju samo su doktrine, a ne istina, a ono što ljudi pored njih vide samo je lažna duhovnost. Kakve su posledice izgovaranja reči i doktrina? Lažna duhovnost, lažno razumevanje, lažna spoznaja, lažno praktično delovanje i lažna smernost – sve je to lažno. Kako dolazi do te „lažnosti”? Ona je izazvana time što lažni starešina ima iskrivljeno, jednostrano i površno shvatanje istine i nimalo ne shvata suštinu istine. Lažni starešina ljudima donosi mnogo pravila, reči i doktrina, zajedno sa nekim sloganima i teorijama. Takav čovek uopšte ne razume istinske Božje namere, a kada se susretne sa raznim složenim situacijama, on ne zna kako da se nosi sa njima i kako da im priđe, niti zna kako da dokuči Božje namere. Mogu li takve osobe da dođu pred Boga? Mogu li da prihvate Boga i da prestanu da Mu se opiru? Ne mogu. Stoga je presudno i neophodno da napravite sažetak jeresi i zabluda lažnih starešina i da uspete da ih prepoznate. Kada ih budete nabrajali, vrlo je važno da ih razlikujete od zabluda koje antihristi koriste da ljude navedu na stranputicu. Što se tiče druge odgovornosti starešina i delatnika – da se upoznaju sa stanjem svake osobe i da reše razne teškoće s kojima se ona suočava u životu, a koje se odnose na život-ulazak – ovde ćemo zaključiti naš razgovor u zajedništvu u kojem smo detaljno analizirali razne postupke lažnih starešina i suštinu problema sa lažnim starešinama.

Treća stavka: Razgovarajte u zajedništvu o istina-načelima koja treba razumeti da bi se svaka dužnost pravilno obavljala (1. deo)

Lažne starešine jedino mogu da izgovaraju reči i doktrine da opomenu ljude

Sledeća tema o kojoj ćemo razgovarati jeste treća odgovornost starešina i delatnika – da razgovaraju u zajedništvu o istina-načelima koja treba razumeti da bi se svaka dužnost pravilno obavljala. To je važan i presudan posao starešina i delatnika i mi ćemo u zajedništvu razgovarati o ispoljavanjima lažnih starešina po pitanju te odgovornosti i detaljno ćemo ih analizirati. Sposobnost starešine ili delatnika da u zajedništvu jasno razgovara o istina-načelima koja ljudi treba da razumeju da bi dobro obavljali svoje dužnosti najbolji je pokazatelj da li on poseduje istina-stvarnost i ključna je za određivanje da li je u stanju da dobro obavlja stvarni posao. Hajde da sada pogledamo kako se lažne starešine nose sa tim poslom. Jedna od karakteristika lažnog starešine jeste njegova nesposobnost da temeljno objasni ili obrazloži bilo kakva pitanja koja se tiču istina-načela. Ako neko od njega to zatraži, u stanju je da mu kaže tek par praznih reči i doktrina. Kada se suoči sa problemima koje treba rešiti, često na to reaguje izjavama poput ovih: „Svi ste vi stručnjaci za obavljanje te dužnosti. Ako imate probleme, treba sami da ih rešite. Ne pitajte mene; ja nisam stručnjak i ne razumem se u to. Sami rešavajte svoje probleme.” Neki će možda odgovoriti: „Molimo tebe jer ne umemo sami da rešimo problem; ne bismo te pitali da umemo. Ne razumemo taj problem koji se tiče istina-načela.” Na šta lažni starešina odgovara: „Zar ti nisam već rekao načela? Dobro obavljaj svoje dužnosti, ne prekidaj i ne ometaj. Šta me još pitaš? Reši to kako znaš i umeš! Božje reči su već izgovorene: stavi interese Božje kuće na prvo mesto.” Ti ljudi ostaju potpuno zbunjeni, pa misle: „To nije rešenje tog problema!” Tako se lažne starešine odnose prema poslu – samo obave nadzor, otaljaju to i nikada ne rešavaju probleme. Bez obzira na probleme sa kojima ljudi dođu, lažni starešina im kaže da sami potraže istinu. On često ljude pita: „Imaš li problema? Kako je sa tvojim život-ulaskom? Jesi li nemaran u obavljanju svojih dužnosti?” Ti ljudi odgovaraju: „Ponekad sebe uhvatim da sam nemaran, pa to rešim kroz molitvu i vratim se na pravi put, ali još uvek ne razumem istina-načela za obavljanje moje dužnosti.” Lažni starešina na to kaže: „Zar nisam na prošlom okupljanju sa tobom podelio konkretna načela? Čak sam te snabdeo i sa nekoliko odlomaka Božjih reči. Zar ne bi sad već trebalo da razumeš?” On, u stvari, razume svu doktrinu, ali ipak nije u stanju da reši njihove probleme. Lažni starešina nastavlja da deklamuje bombastične reči: „Zašto nisi kadar da rešiš taj problem? Samo nisi dovoljno temeljno pročitao Božje reči. Ako se budeš više molio i više čitao Božje reči, svi tvoji problemi će biti rešeni. Morate da naučite da razgovarate i da zajedno pronađete put, tako će se vaši problemi na kraju rešiti. Kada je, pak, reč o stručnim pitanjima, ne pitajte mene; moja je odgovornost samo da nadzirem posao. Ja sam završio svoj zadatak, a ostalo su stručna pitanja koja ja ne razumem.” Lažni starešina često koristi razloge i izgovore poput ovih: „Ne razumem, nikada to nisam učio, nisam ja stručnjak” da odbije ljude i da izbegne pitanja. On možda deluje ponizno; ali ovo u stvari razotkriva jedan ozbiljan problem lažnog starešine – on uopšte ne razume probleme koji se tiču stručnog znanja u određenim zadacima, oseća se nemoćno i deluje kao da mu je izuzetno neprijatno i kao da se stidi. I šta onda radi? U stanju je samo da sakupi par odlomaka Božjeg dela kako bi sa svima u zajedništvu razgovarao na okupljanjima, da govori o nekakvim doktrinama i da ljude opominje. Starešina sa nešto malo dobrote možda će pokazati zanimanje za ljude, pa će ih povremeno pitati: „Jeste li se u poslednje vreme susretali sa teškoćama u životu? Imate li dovoljno odeće? Je li se neko od vas nedolično ponašao?” Ako svi kažu da nemaju takve probleme, starešina odgovara: „Onda problema nema. Nastavite sa radom; ja moram da se pobrinem za druge stvari”, pa užurbano odlazi, u strahu da neko nešto ne upita i da od njega ne zatraži odgovor, što bi ga dovelo u neprijatnu situaciju. Tako rade lažne starešine – nisu u stanju da reše nikakve stvarne probleme. Kako bi onda mogli efikasno da obavljaju crkveni rad? Usled toga, nagomilavanje nerešenih problema na kraju ometa rad crkve. To je izražena karakteristika i ispoljavanje načina rada lažnih starešina.

Lažni starešina u svom radu oseća entuzijazam jedino za propovedanje, a najviše voli da izgovara reči i doktrine i da ljude opominje i teši, misleći da je, ukoliko uspe da ih podstakne da energično i marljivo obavljaju svoje dužnosti, to isto kao da je on sam obavio dobar posao. Pored toga, lažne starešine strastveno brinu o stanju svačijeg svakodnevnog života. Često ljude pitaju da li se u tom pogledu susreću sa ikakvim teškoćama, pa ako neko da potvrdan odgovor, voljni su da mu pomognu da te teškoće reši. Zaista se bave tim opštim poslovima, ponekad čak ne stižu ni da jedu i često ostaju budni do kasno u noć, a ustaju rano. Imajući u vidu njihovu zauzetost i marljiv rad, zašto problemi u radu crkve i teškoće sa kojima se Božji izabrani narod suočava u obavljanju dužnosti ostaju nerešeni? Zato što lažne starešine nikada ne mogu jasno da izlože istina-načela povezana sa obavljanjem dužnosti. Reči, doktrine i opomene koje oni izgovaraju potpuno su neefikasne i uopšte ne mogu da reše stvarne probleme. Ma koliko govorili, ma koliko zauzeti bili i ma koliko se iscrpljivali, crkveni rad nikada ne napreduje. Iako svi oni naizgled vrše svoju dužnost, ne postižu baš mnogo stvarnih rezultata, pošto nisu u stanju da u zajedništvu razgovaraju o istina-načelima koja se tiču obavljanja dužnosti, niti da koriste istinu da bi rešili stvarne probleme – stoga su nesposobni da reše mnoge probleme koji se javljaju kod obavljanja dužnosti. Tako je, na primer, Božja kuća jednom trebalo da organizuje štampanje knjiga Božjih reči, a posao starešine je bio da zaduži dvoje ljudi da obave taj zadatak. Po kojim se merilima biraju ljudi? Njihova ljudskost treba da bude relativno dobra, treba da budu pouzdani i sposobni da preuzmu rizik. Pošto je dvoje ljudi izabrano, starešina im je rekao: „Danas sam vas pozvao da vam poverim jedan zadatak: Božja kuća ima jednu knjigu koja treba da se štampa, a vi ste mi potrebni da nađete štampariju i da sve primerke, kada budu štampani, odmah razdelite Božjem izabranom narodu, kako bi mogao bez odlaganja da počne da jede i da pije Božje reči. Jeste li čvrsto rešeni da obavite taj zadatak? Jeste li spremni da preuzmete na sebe taj teret i taj rizik?” To dvoje je pomislilo da ih to Bog uzdiže, pa su rekli „da”. Starešina ih je onda upitao: „Donosite li odluku da ispunite Božji nalog? Jeste li voljni da se zakunete?” Njih dvoje se zatim zaklelo ovim rečima: „Ako ne budemo u stanju da obavimo Božji nalog i ako zabrljamo sa ovim zadatkom, pa Božja kuća zbog toga pretrpi gubitke, neka nas udare munja i grom s neba. Amin!” Starešina je na to rekao: „Pored toga, treba u zajedništvu da porazgovaramo o istini. Da li se vi, obavljajući taj posao, bavite biznisom? Da li se od vas traži da radite kao da ste zaposleni?” Njih dvoje je odgovorilo: „Ne, to je naša dužnost”. Starešina je rekao: „Pošto je to vaša dužnost, morate da se odužite Bogu za Njegovu ljubav. Ne smete da naljutite Boga ni da Ga zabrinete. Voljnost da preuzmete rizike nije dovoljna; treba odano da obavljate svoju dužnost. Kada se susretnete sa problemima, treba više da se molite i da se međusobno savetujete. Nemojte biti samovoljni niti postupati po sopstvenom nahođenju. Zašto sam odredio da radite u paru? Zato da biste mogli da porazgovarate kada iskrsne neki problem, kako bi vam bilo lakše da nešto preduzmete. Ako niste u stanju da se usaglasite, molite se. Svako od vas treba da otpusti sopstvena mišljenja i da dela tek kada postignete saglasnost. Nadam se da ćete uspešno obaviti taj posao!” Na kraju je taj starešina pronašao odlomak Božjih reči o tome kako se dobro obavlja dužnost, pa je njih troje nekoliko puta molitveno pročitalo taj odlomak. Time se smatralo da su oni zaduženi da obave taj zadatak i da je starešina ispunio svoju odgovornost. Kako je starešina obavio taj posao? On je bio vrlo zadovoljan, baš kao i ono dvoje. Oni koji su to gledali, ovako su komentarisali: „Taj starešina stvarno ponešto zna o tome kako se obavlja posao; govor mu je dobro organizovan i utemeljen i radi stvari korak po korak. Najpre im je dodelio zadatak, zatim je rešio probleme vezane za njihove misli i gledišta i na kraju je izgovorio par strogih reči, naterao ih da se zakunu i zavetuju. Zaista je metodično obavio taj posao i zaista zaslužuje naziv starešine – iskusan je i sposoban da ponese breme.” Starešina im je, na kraju, rekao: „Zapamtite ovo: štampanje knjiga nije lak posao; to nije nešto što običan čovek može da preuzme na sebe. Taj posao vam nisam poverio ja, niti vam ga je poverila Božja kuća; to je Božji nalog. Ne smete Ga razočarati. Ukoliko dobro obavite taj posao, vaš život će napredovati i imaćete stvarnost.” U teoriji, sa tim rečima nije bilo nikakvih načelnih problema; mogle su se smatrati manje-više tačnima. Hajde da analiziramo to pitanje i da vidimo u čemu se ispoljilo to „lažno” kod ovog lažnog starešine. Je li starešina dao ikakva uputstva o raznim pojedinostima, kao što su stručni i tehnički aspekti tog zadatka? Je li u zajedništvu razgovarao o konkretnim istina-načelima ili o neophodnim standardima? (Nije.) Samo je izgovorio neke prazne i besmislene reči – reči kakve mnogi ljudi često izgovaraju, lišene svakog značaja. Pošto je starešina lično govorio i davao uputstva, ljudi su te reči doživeli kao značajnije nego što je uobičajeno, ali u stvarnosti, to je bila samo prazna priča bez ikakvog uticaja na rešavanje stvarnih problema u vezi sa štampanjem knjiga. Koji su, dakle, konkretni problemi vezani za štampanje knjiga? Treba da porazgovaramo o tome pa da vidimo da li je posao koji je taj starešina obavio bio posao lažnog starešine.

Štampanje knjiga podrazumeva najpre slaganje teksta, zatim lekturu, formatiranje sadržaja i teksta, kao i izbor težine, boje i kvaliteta papira. Zatim je tu izbor materijala za korice, odluka o tome da li će knjiga imati mek ili tvrd povez, kao i odluka o dizajnu, boji, uzorku i fontu na koricama. Konačno, treba doneti odluku o tehnici povezivanja – da li će se koristiti lepljenje ili šivenje. Sve su to pitanja koja spadaju u delokrug štampanja knjiga. Je li starešina razmotrio ijedno od njih? (Nije.) Još jedno pitanje je pronalaženje odgovarajuće štamparije: u okviru toga treba videti da li štamparija ima najsavremenije mašine za štampanje i koričenje knjiga, kakav kvalitet štampanja i povezivanja nudi, i koje su cene – zar starešina nije trebalo da dȃ uputstva za sve te stvari, kao i načela i obim rada? Da je starešina rekao: „Ne razumem se u to; potražite bilo šta”, da li bi on bio koristan starešina? Mogu li reči bez značaja koje je izgovorio da zamene razne pojedinosti koje se tiču štampanja knjiga? (Ne mogu.) A taj lažni starešina je verovao da mogu. Mislio je: „Već sam sa njima u zajedništvu razgovarao o mnogim istinama i rekao sam im sva načela. Trebalo bi da razumeju te stvari!” Upravo to „trebalo bi” jeste logika i način rešavanja problema kod lažnih starešina. Na kraju, kada su knjige štampane, papir je bio tako nekvalitetan i tanak da se tekst provideo sa obe strane, zbog čega je starijim i slabovidnim osobama bilo vrlo naporno i teško da ih čitaju. Pojavilo se i pitanje poslednjeg koraka u štampanju, tehnike uvezivanja – da li povez ispunjava standarde ili ne odražava se na ukupan kvalitet i životni vek knjige. Pošto starešina nije dao uputstva, a onima koji su taj posao obavili nedostajali su načela i iskustvo, pa su se neodgovorno cenkali, štamparija je, da ne bi bila na gubitku, traljavo obavila posao i upotrebila materijale lošeg kvaliteta. Kada su knjige konačno razdeljene braći i sestrama, počele su da se raspadaju već u prva dva meseca. Korica je otpala, a stranice poispadale, pa je čitav posao štampanja bio uzaludan. Čija je to odgovornost bila? Kada bi se postavilo pitanje lične odgovornosti, direktnu odgovornost bi snosile dve osobe zadužene za štampanje knjige, dok bi indirektna odgovornost pala na lažnog starešinu. Lažni starešina je imao čak i izgovor, pa je rekao: „Ne možete mene da krivite što je taj posao pošao po zlu; ni ja se u to ne razumem! Nikada nisam štampao knjige, nisam ja vlasnik štamparije. Kako ja da znam te stvari?” Da li taj izgovor pije vodu? Pošto je on starešina, taj posao spada u delokrug njegovih odgovornosti. Bez obzira na to da li je u pitanju bio posao koji se ticao određene profesije, veštine, vrste znanja ili istine, činjenica je da nije bilo potrebno da on razume baš svaki deo toga. Ipak, da li je on uložio trud da sazna ono što nije znao? Da li je svoje odgovornosti ispunio ozbiljno i savesno? Neki bi mogli da kažu: „Ja želim da ispunim svoje odgovornosti, ali ni ja se u to ne razumem. Ma koliko se trudio da naučim, jednostavno mi ne ide!” To znači da taj čovek, kao starešina, nije u skladu sa merilima; on je u svakom pogledu jedan lažni starešina. Braća i sestre su bili pomalo ozlojeđeni zbog lošeg kvaliteta knjiga, pa su govorili: „Te knjige nas, doduše, nisu ništa koštale, ali baš su nekvalitetne! Kako je taj starešina ispunio svoju dužnost? Kako je obavio taj posao?” Kada je starešina to čuo, odgovorio je: „Zar možete mene da krivite za to? Nisam ja vlasnik štamparije i nije moja poslednja. Osim toga, zar nismo Božjoj kući uštedeli novac? Je li pogrešno uštedeti novac Božjoj kući?” Reči starešine su bile tačne, nisu bile pogrešne; starešina nije morao da snosi pravnu odgovornost. No, problem je u tome što je novac potrošen na štampanje knjiga u stvari bio protraćen. Knjige koje su braći i sestrama razdeljene počele su da se raspadaju i stranice su počele da im ispadaju u prva dva meseca. Ko treba da snosi posledice? Zar to nije bila odgovornost starešine? To se desilo sa poslom koji je spadao u njegov delokrug obaveza, u periodu u kojem je on služio kao starešina, pa zar to ne znači da bi on trebalo da preuzme odgovornost? Mora da snosi krivicu; ne može da poriče svoju odgovornost! Neki ljudi bi čak mogli da kažu nerazumne stvari, kao što su: „Nikada ranije nisam radio taj posao. Zar nemam pravo da pogrešim u poslu koji nikada nisam radio?” Na osnovu same te izjave, taj čovek nije podoban za svoj posao i treba da bude smenjen. On nema dara za dužnost starešine; pravi je pravcati lažni starešina. Izgovara gomilu milozvučnih reči, a ne obavlja nikakav stvaran posao – to je najočiglednije ispoljavanje lažnog starešine.

Neke starešine su nesposobne da svaku stavku stvarnog posla obave propisno i konkretno, sa obema nogama na zemlji. U stanju su da obave samo neke poslove opšte prirode, pa posle toga za sebe veruju da su starešine po svim merilima i da su neverovatni, te se često hvališu i govore: „Ja moram da se brinem o svemu u crkvi i da rešim svaki problem. Može li crkva bez mene? Da ne držim okupljanja za vas, zar se ne biste rasuli kao gomila peska? Da ja ne nadgledam i da ne održavam rad na produkciji filmova, zar ga ne bi određeni ljudi stalno ometali? Da li bi rad na produkciji filmova mogao glatko da se odvija? Iako sam laik za rad na himnama, da ne dolazim često da nadzirem vaš rad, da ne odolevam pritiscima umesto vas i da vam ne organizujem okupljanja, da li biste bili u stanju da smišljate te himne? Koliko bi vam trebalo da shvatite te stvari?” Te izjave možda deluju razumno i tačno, ali kada izbliza pogledaš, kako napreduju razne stavke stručnog rada koje nadziru te lažne starešine? Jesu li oni u stanju da jasno besede o istina-načelima? (Nisu.) Jednom je neki tim za filmsku produkciju tražio rešenje za boje kostima. Snimili su nekoliko statičnih kadrova u kojima su se pozadina i ljudi na snimcima razlikovali, ali su boje kostima u osnovi bile iz iste palete – sve su bile nijanse zemljano sive i žute. Upitao sam ih: „Šta se dešava? Zašto nose te boje?” Rekli su mi da su te boje izabrane namerno i da su tu odeću iskopali na nekoj pijaci uz veliku muku i trud. Rekao sam: „Zašto ste izabrali te boje? Je li vam Višnji dao uputstva o tome? Zar vas Višnji nije uputio da koristite raznovrsne boje, s tim da sve treba da budu dostojanstvene i pristojne? Kako je došlo do ovoga?” Konačno su, nakon mnogo pitanja, neki ljudi rekli: „Druge boje nisu izgledale dovoljno dostojanstveno i pristojno, niti kao boje koje bi nosili vernici u Boga ili sveci. Samo ova paleta boja odgovara onome što bi vernici trebalo da nose. Stoga su svi delili stav da odevanje u tim bojama u najvećoj meri slavi Boga i najbolje predstavlja sliku kuće Božje.” Rekao sam: „Ja vam nikada nisam rekao da nosite odeću tih boja. Ima mnogo dostojanstvenih i pristojnih boja. Razmislite o tome kako je divna duga, koju je Bog stvorio kao znak Svog zaveta čovečanstvu. U njoj su i crvena, i narandžasta, i žuta, i zelena, i svetlo i tamno plava, i ljubičasta – zastupljene su sve boje osim onih koje vi nosite. Zašto ste izabrali baš te boje?” Je li njihov starešina obavio konkretan posao provere u vezi sa tim pitanjima? Rekao bih da nije uopšte. Da je starešina posedovao čisto shvatanje i da je stvarno razumeo istinu i Božje zahteve, članovi tima za filmsku produkciju ne bi izabrali takve kostime i ne bi se o njima konsultovali sa Višnjim. Pitanje kostima bilo bi rešeno na nižem nivou; no, lažni starešina je bio nesposoban da se njime pozabavi. Umesto toga, bestidno je pitao Višnjeg o tome. Zar takav čovek ne treba da bude orezan? Taj lažni starešina nije bio u stanju da reši ni najprostiji problem – kakva je korist od njega? On je najobičnije đubre! Od njega je zatraženo da slavi Boga i da svedoči o Njemu, a on Ga je na kraju osramotio. Zar on ne razume prilično mnogo? Zar nije u stanju da izrazi obilje znanja i doktrina? Pa zašto su onda sve te doktrine i znanje bili nedelotvorni u toj situaciji? Kako je uopšte propustio da donese odluku i da sprovede provere u vezi sa pitanjem kostima? Je li ostvario rezultat koji je kao starešina trebalo da ostvari? Je li ispunio odgovornosti koje je kao starešina trebalo da ispuni? To je ispoljavanje lažnog starešine. Lažnim starešinama kod svakog konkretnog zadatka nedostaje razumevanje načela. Nesposobni su da blagovremeno isprave i reše ijedno pitanje iskrivljenog shvatanja istine, kao i da ljudima na taj način omoguće da pronađu pravac i put. Lažne starešine samo izgovaraju reči i doktrine i izvikuju slogane; nesposobni su da obave bilo kakav konkretan posao.

Lažne starešine ne obavljaju stvaran posao niti se brinu o vlastitom poslu

Neke lažne starešine nisu sposobne da obave nikakav konkretan posao, već se bave nekim beznačajnim poslovima opšte prirode misleći da obavljaju konkretan posao i da to spada u delokrug njihovih odgovornosti. Štaviše, tim poslovima se bave veoma ozbiljno i ulažu zaista veliki trud, pa ih obavljaju vrlo pristojno. Bio je, na primer, u crkvi jedan čovek koji je prethodno radio kao poslastičar. Jednoga dana je, iz dobrote svog srca, odlučio da mora da Mi ispeče pecivo, pa se spremio da to uradi, a nije Me o tome obavestio. Pitao je svoje starešine da li sme, a oni su mu rekli: „Samo napred. Ako bude ukusno, ponudićemo ga Bogu. Ako ne bude, poješćemo ga mi.” Dobio je od svojih starešina odobrenje, pa je taj posao bio legitiman i propisan, te je brzo sakupio sastojke i ispekao jednu turu, govoreći: „Ne znam da li će biti ukusno, da li će udovoljiti Bogu i da li će biti po Njegovom ukusu.” Starešine su odgovorile: „U redu je. Mi ćemo žrtvovati malo svog vremena i zdravlja i malo ćemo reskirati za Boga. Prvi ćemo probati pecivo i proverićemo ga za Boga. Ako nije dobro, a mi ga ponudimo Bogu, naljutiće se i razočaraće se u nas. Stoga, kao starešine, imamo odgovornost i obavezu da izvršimo provere u vezi sa tim pitanjem. To je obavljanje konkretnog posla.” Nakon toga je svaki starešina grupe koji je imao imalo „osećaja za odgovornost” probao pecivo. Pošto su ga probali, dali su svoju ocenu, rekavši: „Rerna je, dok se ova tura pekla, bila prevruća, temperatura je bila previsoka, pa bi pecivo moglo da izazove unutrašnju vrućinu – a i malo je gorko. To ne valja! Moramo da imamo odgovoran stav, da ispečemo novu turu, pa da ga ponovo probamo!” Pošto su probali i tu turu, rekli su: „Ova tura je baš kao što treba. Oseća se ukus putera, jaja i susama. To je zaista pecivo dostojno jednog poslastičara! Pošto ga ima toliko, a Bog ne može sve da pojede sam, hajde da stavimo deset ili dvadeset komada u činijicu, pa da ga ponudimo Bogu da proba, kao uzorak. Ako Mu se svidi, možemo da nastavimo da ga pečemo u većim količinama.” Dali su Mi činiju i Ja sam probao dva komada. Pomislio sam da može da prođe kao novina, ali, pošto nije bilo pogodno za glavni obrok, prestao sam da ga jedem. Neki ljudi su čak mislili da je to domaće pecivo koje je ispekao pripadnik Božje kuće, da je puno ljubavi, odanosti i straha, te da u sebi nosi jedno veće značenje, iako mu je ukus bio tek solidan. Kasnije sam vratio činiju sa pecivom. Ne interesuju Me takve stvari i nemam apetita za njih. Osim toga, ako Mi se jede pecivo, mogu u prodavnici da kupim razne ukuse iz raznih zemalja, a da Me to ne košta mnogo novca. Nakon toga sam im rekao: „Cenim ovaj vaš gest, ali molim vas nemojte više da pravite pecivo za Mene. Neću ga jesti, a ako Mi se bude jelo, sam ću ga kupiti. Ako bude potrebno, napravite ga samo ako to od vas zatražim; ako vam ne kažem da ga napravite, onda ga nemojte ponovo praviti.” Zar to nije bilo dovoljno prosto da se razume? Da su bili lepo vaspitani i poslušni, zapamtili bi Moje reči i ne bi više pekli pecivo. Kada Bog govori, „da” znači „da”, „ne” znači „ne”, a „ne pravite pecivo” znači „ne pravite pecivo”. Ali, posle nekog vremena, poslali su Mi još dve činije peciva. Rekao sam im: „Zar vam nisam rekao da Mi to više ne pravite?” Odgovorili su: „Ovo je drugačije od onog prethodnog.” Odgovorio sam: „Iako je drugačije, i dalje je pecivo. Nema potrebe da pravite ikakvo pecivo. Ne odbijam samo iz učtivosti – ako Mi se bude jelo pecivo, reći ću vam. Zar ne razumete ljudski jezik? Nemojte više praviti pecivo.” Jesu li te reči razumljive? (Jesu.) Pa zašto ih je onda čovek koji je pekao pecivo uvek zaboravljao? Da su njegove starešine mogle da ga drže pod kontrolom, da nisu aktivno sarađivale sa njim i podsticale ga da to radi i da su bile u stanju da ga odmah obuzdaju, da li bi se čovek koji je pekao pecivo i dalje usuđivao da ga peče? U najmanju ruku, ne bi to činio tako drsko i bezobzirno. Kakvo je, dakle, bilo dejstvo tih starešina na tu situaciju? Upravljali su svakim, pa i najsitnijim detaljem, zabadali su nos u sve i preuzeli su na sebe da vrše provere u Moje ime. Bili su toliko „puni ljubavi” da se to ne može opisati rečima. Je li to posao koji je trebalo da obavljaju? U načelima rada Božje kuće nije bilo nikakvih uputstava da se to radi, niti sam im Ja poverio taj zadatak; ljudi su se sami toga poduhvatili, Ja to od njih nisam tražio. Zašto su, dakle, te starešine tako preduzimljivo obavljale taj zadatak? To je ispoljavanje lažnih starešina: ne bave se sopstvenim poslom. U crkvi je bilo toliko zadataka čiji je razvoj trebalo da prate, nadziru i podstiču, kao i toliko stvarnih problema koje je trebalo da reše besedama o istini, a oni ništa od toga posla nisu obavljali. Umesto da to rade, bili su toliko dokoni da su u kuhinji degustirali pecivo za Mene. U tom poslu su bili sasvim ozbiljni i uložili su mnogo truda. Zar to ne rade lažne starešine? Zar to već samo po sebi nije vrlo odvratno? Nisam ni u snu očekivao da će se to pitanje ponovo pojaviti posle nekog vremena. Čovek koji je napravio pecivo hteo je ponovo da počne da ga pravi za Mene. Nedvosmisleno sam rekao jednom starešini: „Idi i reši to. Moraš jasno da mu objasniš. Ako opet to uradi, smatraću tebe odgovornim!” U crkvi je bilo toliko posla da bi oko svakog zadatka kojeg bi se poduhvatili bili duže vreme zauzeti. Zašto su oni bili toliko dokoni? Jesu li ovde bili da se tove i da se upuštaju u dokono blebetanje? Nije ovo mesto za takve stvari. Posle toga više nije bilo vesti o tom pitanju. Kada sam dao to uputstvo, starešina Mi nije podneo nikakav izveštaj. Uglavnom, niko Mi više nije slao sitno pecivo, što je bilo veliko olakšanje. Sudeći po tom incidentu, može li se reći da se te starešine nisu starale o sopstvenom poslu? (Može.) To i nije neko mnogo ozbiljno pitanje; ima i mnogo ozbiljnijih.

Često posećujem određene crkve da pogledam naokolo, da upoznam starešine, izdam uputstva za rad i rešim probleme. Ponekad u tim crkvama moram da ručam, zbog čega se postavlja pitanje ko će spremiti obrok. Starešine su bile tako odgovorne da su izabrale nekoga ko je tvrdio da je profesionalni kuvar. Rekao sam: „Nije važno da li je profesionalni kuvar; važno je to da Ja volim jednostavnu hranu. Volim da osetim ukus samih namirnica. Hrana ne treba da bude previše slana, masna ni stimulativna. Zimi moram da pojedem nešto toplo. Osim toga, hrana treba da bude dobro skuvana, da ne bude nekuvana i treba da bude laka za varenje.” Zar nisam jasno saopštio ta načela? Je li ih bilo lako ispuniti? Bilo ih je lako i zapamtiti i sprovesti. Svaka domaćica koja je kuvala tri do pet godina mogla bi da dokuči ta načela i da ih ispuni. Stoga nije bilo potrebe da se insistira da Moj obrok pripremi profesionalni kuvar; dovoljan bi bio i neko ko ume da pravi domaću hranu. No, te starešine su bile toliko „pune ljubavi” da su insistirale na tome da se pronađe „profesionalni kuvar” da za Mene spremi obrok kada ta crkva bude Moj domaćin. Pre nego što će taj kuvar zvanično kuvati za Mene, starešine su morale da izvrše proveru. Kako su oni to uradili? Tražili su od kuvara da napravi porciju punjenih knedli i jelo sa nudlama i sosom, kao i nekoliko jela sa prženim mesom i povrćem. Probale su ih sve starešine i poglavari raznih grupa i sva jela su im se mnogo dopala. Konačno su zamolili kuvara da se prihvati posla kuvanja za Mene. Da ostavimo po strani rezultate degustacije koju su sprovele te starešine i prirodu problema o kojima je ovde reč, pa da najpre porazgovaramo o hrani koju je taj kuvar pripremio. Prvi put kada sam tamo otišao, kuvar je napravio neko jelo sa prženim mesom i povrćem i svi su bili vrlo zadovoljni. Drugi put je kuvar napravio punjene knedle. Već posle prve knedle, osetio sam da nešto nije u redu – bila je malo pikantna. I drugi oko Mene su rekli da su knedle malo pikantne i osetili su da jezik počinje da im otiče. No, pošto su knedle bile jedino glavno jelo, morao sam sve da ih pojedem iako su bile pikantne. U filu se nije videla ljuta paprika, tako da sam jednostavno ignorisao taj pikantni sastojak i pojeo ručak. Zbog toga mi se u telu pokrenula alergijska reakcija. Na mnogim mestima na telu sam neprekidno osećao svrab, pa sam morao da se češem; raščešao sam se do krvi i tek onda Mi je postalo bolje. Trajalo je tri dana pre nego što je svrab postepeno uminuo. Posle te alergijske reakcije, shvatio sam da je u knedlama definitivno bilo bibera; inače ne bi bile tako ljute. Obavestio sam ih da ne koriste pikantne sastojke kao što je biber, pošto ih ne podnosim. Oni su ipak dodali priličnu količinu bibera, veću od normalne, da udovolje sopstvenom ukusu; te knedle su bile zaista pikantne. Kuvar nije čak umeo ni da odredi odgovarajući odnos sastojaka u svojim jelima, već je dodao toliko bibera da je neko od toga dobio alergijsku reakciju. Kasnije sam mu rekao: „Nemoj više nikad da dodaš te pikantne sastojke. Ne podnosim ih. Ako imaš imalo stvarne ljudskosti, nemoj to više da radiš. Kada kuvaš za sebe, neću se mešati u to šta jedeš. Ali, ako kuvaš za Mene, ne stavljaj pikantne začine. Sledi Moje obavezne standarde.” Je li on to mogao da uradi? Zar nije trebalo da se tim poslom pozabave starešine? Na nesreću, niko na to nije obratio pažnju i oni nisu obavili posao koji je trebalo da obave. Jednom prilikom, kada se kuvar ponovo spremao da kuva, uzeo je biber u ruku da ga doda u neko jelo, a neko ko je bio u blizini video ga je i sprečio u tome. Pod strogim nadzorom te osobe, nije imao priliku da doda biber. Starešine nisu uspele da reše čak ni tako mali problem – za šta su onda bile sposobne? Dok je kuvar kuvao, nije im falilo inicijative da sve to probaju. Nekoliko ljudi je otišlo da proba. Bilo je to najobičnije domaće jelo; šta je tu imalo da se proba? Jesu li svi oni stručnjaci za kulinarstvo? Da li se u sve razumeju od kad su postali starešine? Jesu li razumeli načela zdrave ishrane? Je li Božja kuća uredila da oni to rade? Kada sam im Ja poverio zadatak ili dao nalog da umesto Mene probaju hranu? Potpuno su lišeni razboritosti, nemaju nimalo stida! Svako ko iole zna za stid ne bi radio nešto tako očigledno, tako odvratno, tako nerazumno. To pokazuje da su ti ljudi potpuno bestidni – oni su probali hranu za Mene! Nisu sledili ni poštovali nijedno od načela koja sam im saopštio. Tražili su od kuvara da kuva sve što je njima bilo ukusno i što je odgovaralo njihovom nepcu. Zar je to kuvanje za Mene? Zar to nije kuvanje za njih? Zar se tako ponašaju starešine? Ugrabili su svaku priliku da ućare i da iskoriste rupe u sistemu, istovremeno pokušavajući da Mi se dodvore – ako su hteli da mi se dodvoravaju, nije trebalo da Mi naude! Zar takvi ljudi nisu lišeni svih vrlina? Zar ne gaje nečasne namere? Bestidni su i gaje nečasne namere, a mislili su da su vrlo odani! Da li išta od toga što su učinili spada u ono što starešine zaista treba da rade? (Ne.) Ništa od toga što su uradili nije ispunjavalo standarde. Nisu znali čak ni koja hrana je zdrava, a koja nezdrava, a mislili su da mogu ovde da dođu da Mi glume stručnjake za zdravlje i hranu! Ko je odredio da treba da obavljaju provere kada se za Mene kuva? Da li je to crkva odredila? Da li je Božja kuća napravila to uređenje? Toliko se rupa u sistemu pojavilo u raznim stavkama crkvenog rada, toliko je ljudi pogrešno razumelo Boga i uopšte nije shvatalo istinu, a te starešine se nisu bavile ni jednim od tih problema. Umesto toga, sve napore su ulagali u tako neznatnu oblast kao što je kuhinja, a mislili su da ispunjavaju svoju „odgovornost”. Te su starešine u svakom pogledu lažne, to su licemeri! Ti ljudi su Meni ispred nosa proveravali stvari – šta su oni razumeli? Jesu li se posavetovali sa Mnom? Jesu li izražavali svoju ideju ili Moju? Da su izražavali Moju ideju, a da sam Ja od njih tražio da je prenesu, ispravno bi postupili. To bi bila njihova odgovornost. Ako su izražavali svoju ideju, a ne Moju, i uporno primoravali druge da je i oni poslušaju i prihvate, kakva je priroda toga? Šta mislite, da li Mi je to bilo odvratno? Bio sam tamo sa njima, a oni Me ni jednom rečju nisu pitali šta Ja jedem ni koji su Moji zahtevi – naprosto su donosili odluke bez Mog odobrenja i samovoljno izdavali naređenja iza Mojih leđa. Jesu li oni to pokušavali Mene da zastupaju? Tako je to kad lažne starešine mahnitaju i rade loše stvari, pretvaraju se da su duhovni ljudi, da su obzirni prema Božjem bremenu i da razumeju istinu, a postupaju licemerno. Zar to već samo po sebi nije dovoljno preterivanje? Zar to već samo po sebi nije vrlo odvratno i gnusno? (Jeste.) Jeste li stekli neki uvid? Jeste li naučili neku lekciju iz ovoga? Takve su te stvari, jedna odvratnije od druge, a postoji još jedna koja ih nadilazi u odvratnosti.

Ove zime, jedna osoba dobrog srca kupila Mi je „divnu” dugačku perjanu jaknu. Lepota jakne nije bila u njenoj boji ni u njenom stilu, već u njenoj visokoj ceni i vrhunskom kvalitetu; bio je to vredan predmet. Među nevernicima postoji izreka „Guščje pero poslato iz velike daljine: dar je skroman, ali su osećanja iskrena”. Ne samo da su osećanja u vezi sa tom jaknom bila iskrena, već je jakna bila i vrlo skupa. Još pre nego što sam jaknu video, čuo sam da lepo izgleda i da je crvena, da je lepo dizajnirana i da izgleda kvalitetno. To što sam ja čuo za nju značilo je, izvesno, da su je neki ljudi već videli – u stvari, nemali broj ljudi je već video jaknu, detaljno je pregledao i okvirno procenio, s rečima: „Znam ovu marku”, „Boja je lepa, baš je divna!” „Kad je pogledaš donesi je i meni da je vidim”, pa se tako i vest o njoj proširila. Ne znam koliko je trebalo da ta vest stigne do Mojih ušiju i da i Ja saznam nešto o tome. Vidite li problem u tome? Ja još nisam ni video jaknu, a mnogi drugi ljudi su je već videli, dodavali iz ruke u ruku i pokazivali. Zar to nije problem? Smeju li ljudi ležerno da gledaju Moju imovinu, da je dodiruju i pokazuju? (Ne smeju.) Čiju imovinu ljudi smeju ležerno da dodiruju i gledaju? (Niko ne bi želeo da mu se to desi i niko to ne treba da radi.) Zar Moja imovina onda ne treba da bude još i više van domašaja? Neki kažu: „Zašto bi trebalo da bude van domašaja? Ti si javna ličnost. Zar se privatni život slavnih ličnosti i zvezda ne izlaže uvek očima javnosti? Gde se bave sportom, gde idu na kozmetičke tretmane, s kim se druže, koje marke nose – zar se sve to ne izlaže očima javnosti? Zašto i Tvoja imovina ne bi smela da se izloži očima javnosti?” Jesam li Ja slavna ličnost? Ja nisam slavna ličnost, a ti ljudi nisu Moji obožavaoci. Ko su oni? Oni su obični ljudi, stvorena bića i iskvarena ljudska bića. A ko sam Ja? (Bog.) Ja nisam javna ličnost; Ja nisam u obavezi da sve izlažem ljudima, da ih o svemu izveštavam, ni da ih o svemu obaveštavam. Pa zašto su onda dodirivali nešto što pripada Meni? Zar to nije odvratan čin? Jesam li Ja ljudima naložio da gledaju i proveravaju tu Moju imovinu? Nisam. A neki ljudi su se ipak usudili da je uzmu u ruke i da je ležerno razgledaju, s takvom drskošću, pa čak i da je dodaju iz ruke u ruku. Ko je tim ljudima dao pravo da je dodaju iz ruke u ruku? Je li to bila njihova obaveza? Da ne veruju u Boga, mi bismo jedni za druge bili stranci. Ja znam ko su oni samo zato što veruju u Boga, ali ne znam kakva im je porodica, kakav im je svakodnevni život ili finansijska situacija, niti želim to da znam. Jesmo li mi bliski? Ja im nisam blizak prijatelj, ortak niti drug. Ne poznajemo se i nismo toliko bliski da bi im sve što je Moje bilo dato da razgledaju. Da li bi ti ljudi Meni dozvolili da preturam po svim njihovim stvarima i da ih svima pokazujem, da ih svi vide i dodirnu? Čak i kada ljudi nešto donesu kući iz radnje, to mora više puta da se opere da bi se dezinfikovalo. Zar stvari koje su drugi ljudi nemarno dodirivali nisu odvratne? Ti ljudi nisu uspeli da ostanu po strani, zar ne? Ko im je naložio da pregledaju Moju jaknu? Jesam li im Ja ukazao poverenje? Jesu li oprali ruke pre nego što su bezobzirno dodirnuli Moju jaknu? Zar Mi se oni neće zgaditi? Je li njima to jasno? Zašto su tako bestidni? Nemaju nimalo razboritosti! Veruju u Boga već nekoliko godina i čuli su toliko propovedi. Kako to da nemaju baš nimalo razboritosti? Nehajno otvaraju priloge koji pripadaju Bogu, nehajno dodiruju Njegovu odeću i stvari koje Mu pripadaju – kakav je to problem? Kada vidim da je ambalaža tih stvari otvorena i bačena, kako da ne budem ljut? Gade mi se takve stvari i prezirem te ljude. Ne želim više da ih vidim i svakako ne želim da imam išta sa njima, jer su gori od svinja i pasa! Zapamtite, svaki čovek ima svoje dostojanstvo, a Ja ga imam još više. Ne petljaj se sa stvarima koje su Moje, inače ću te prezreti i gnušaću te se!

Lažne starešine na površini možda ne čine velika zlodela i nisu baš skroz pokvareni nitkovi. Ali ono što kod njih najviše prezirem jeste to što vide da postoji stvaran posao koji treba obaviti, a ne obavljaju ga, što vrlo dobro znaju da nisu u stanju da reše probleme, a ne tragaju za istinom, što vide kako zli ljudi ometaju, a ne bave se njima. Umesto toga, brinu se samo o spoljnim poslovima opšte prirode. Strogo kontrolišu i budno paze na sporedne probleme i trivijalne stvari, a ne obavljaju posao u vezi sa život-ulaskom Božjeg izabranog naroda, niti se brinu za razna pitanja koja su u suprotnosti sa istina-načelima. Umesto toga, obavljaju samo posao koji nema veze sa istinom. Te su starešine u svakom smislu lažne. Lažne starešine ne znaju baš ništa o istina-načelima vezanim za razne stavke crkvenog rada. Prema načelima i merilima koja važe za starešine i delatnike, lažne starešine su budale i idioti. Ma kako ozbiljni bili problemi koji nastaju u radu crkve, lažne starešine ih ne vide i nisu u stanju da ih reše čak ni kada im se oni dešavaju pred nosom, pa Višnji mora sam da dođe i da rešava te probleme. Zar ti ljudi nisu lažne starešine? (Jesu.) Zaista jesu lažne starešine. Kada je, na primer, reč o crkvenom radu na izradi tekstova, o tome koje knjige treba da se lektorišu, a koje da se prevedu – to su za crkvu zadaci od presudnog značaja. Postoje li načela koja se tiču lekture i prevođenja knjiga? U tom radu, svakako, postoje načela; on se u velikoj meri zasniva na načelima i zaista je potrebno da ga neko vodi i da se o njemu konkretno u zajedništvu razgovara. Međutim, lažne starešine nisu u stanju da obavljaju taj posao. Kada vide braću i sestre zauzete svojim dužnostima, oni neiskreno kažu: „Rad na izradi tekstova i prevodilački rad naročito su važni. Treba da date sve od sebe da dobro obavite taj posao, a ja ću rešiti sve eventualne probleme.” No, kada neko zaista ukaže na neki problem, lažni starešina kaže: „Ne razumem se u to. Nisam stručnjak za prevođenje stranih jezika. Moli se Bogu i traži odgovor od Njega.” Kada neko ukaže na neki drugi problem, pa pita: „Ne možemo da nađemo odgovarajuće ljude za prevod na određene jezike, šta da radimo u vezi sa tim?” lažni starešina odgovara: „Ja sam laik za to pitanje. Morate sami da ga rešite.” Da li to što je on rekao rešava problem? On nalazi izgovor da prikrije činjenicu da ne obavlja svoj posao, pa kaže: „Ja sam laik; ne razumem se u to zanimanje” i time izbegava problem koji bi trebalo da reši. Tako rade lažne starešine. Kada neko postavi neko pitanje, lažni starešina kaže: „Moli se Bogu i traži odgovor od Njega; ja se ne razumem u to zanimanje, ali ti se razumeš.” To možda deluje kao skrušenost, pošto on priznaje da je nesposoban i da se ne razume u to zanimanje, ali, u stvari, on uopšte nije u stanju da obavlja posao starešine. Naravno, to što je on starešina ne znači da treba da se razume u sva zanimanja, ali bi trebalo da u zajedništvu jasno razgovara o istina-načelima potrebnim da se problemi reše, bez obzira na to na koje se zanimanje ti problemi odnose. Ukoliko ljudi razumeju istina-načela, i problemi mogu da se reše. Lažne starešine koriste izgovor „Ja sam u tome laik; ne razumem se u to zanimanje” da bi izbegli razgovor u zajedništvu o istina-načelima za rešavanje problema. Tako se ne obavlja stvaran posao. Ako lažni starešina uporno koristi izgovor „Ja sam u tome laik; ne razumem se u to zanimanje” da bi izbegao da rešava probleme, to znači da nije sposoban za posao starešine. Najbolje bi bilo da podnese ostavku i da pusti nekog drugog da preuzme njegovu funkciju. No, poseduju li lažne starešine tu vrstu razboritosti? Hoće li biti u stanju da podnesu ostavku? Neće. Čak će misliti: „Zašto kažu da ne obavljam nikakav posao? Svakog dana održavam skupove i toliko sam zauzet da ni ne obedujem na vreme i sve manje spavam. Ko kaže da se problemi ne rešavaju? Održavam skupove, u zajedništvu razgovaram sa ljudima i pronalazim za njih odlomke Božjih reči.” Ali, kada bi ga ti pitao: „Neko je rekao da ne može da nađe odgovarajuće prevodioce za neke jezike. Kako si rešio taj konkretan problem?” On bi rekao: „Rekao sam im da se ja ne razumem u to zanimanje, nego da o tome oni sami prodiskutuju i da sami to reše.” Pa da ga onda pitaš: „Taj problem se tiče raspolaganja prilozima i napretka crkvenog rada. Ne mogu sami da donose odluke, treba ti da im kažeš šta da rade i da pronađeš istina-načela da se to reši. Jesi li to uradio?” Odgovoriće: „Kako to misliš nisam uradio? Posao zbog mene nije kasnio. Ako nema nikoga da prevodi na taj jezik, neka prevode na neki drugi!” Vidiš, lažne starešine ne obavljaju stvaran posao, a ipak iznalaze gomilu izgovora. Zaista su bestidni i odvratni! Veoma su slabog kova, ne razumeju se ni u jedno zanimanje i lišeni su razumevanja istina-načela koja se tiču svake stavke stručnog posla – koja je korist od toga da budu starešine? Oni su, prosto rečeno, budale i ništarije! Pošto nisu kadri da obave nikakav stvaran posao, zašto i dalje služe kao crkvene starešine? Jednostavno su lišeni svake razboritosti. Pošto nemaju svest o sebi, treba da saslušaju kritike koje dolaze od Božjeg izabranog naroda i da procene da li ispunjavaju uslove za to da budu starešine. Pa ipak, lažne starešine te stvari nikada ne uzimaju u obzir. Ma koliko crkveni rad kasnio i ma koliki gubitak pretrpeo život-ulazak Božjeg izabranog naroda tokom mnogih godina njegovog služenja na položaju starešine, lažnog starešinu je za to baš briga. To je rugobno lice starešine koji je u svakom smislu lažan.

Razmislite o tome kako se lažne starešine nose sa svojim poslom – je li to u skladu sa onim što sam vam upravo rekao? Ima li starešina koje ne obavljaju stvaran posao i da li si u stanju da ih prepoznaš kao lažne starešine? Ako ih prepoznaješ kao lažne starešine, od danas se više ne treba prema njima ophoditi kao prema starešinama; treba prema njima da se ophodiš kao prema bilo kom drugom čoveku. To je ispravno načelo praktičnog delovanja. Neki će se možda pitati: „Znači li to da takvog čoveka treba da diskriminišem, potcenjujem ili da ga isključujem zato što je lažni starešina?” Ne znači. On nije u stanju da obavlja stvaran posao, već jedino može da izgovara neke reči, neke doktrine i isprazne fraze, da okoliša i da ti podvaljuje. To govori o jednoj činjenici, a to je da on nije tvoj starešina. Ne treba od njega da tražiš uputstva za probleme i teškoće na koje u radu nailaziš. Ako je potrebno, možete da ih preskočite i da problem prijavite Višnjem, te da se sa Njim posavetujete o tome kako da sa problemom postupate i kako da ga rešite. Naučio sam vas putu primene, a vaše je kako ćete postupiti. Nikada nisam rekao da su sve starešine Bogom dane, da moraš da ih slušaš i da im se povinuješ, kao ni da treba da ih slušaš čak i kada prepoznaš da je u pitanju lažni starešina. Nikada ti to nisam rekao. Sada besedim o tome kako se prepoznaju lažne starešine. Kada prepoznaš da je neko lažni starešina, možeš da prihvatiš i da poslušaš to što on kaže ako je ispravno i u skladu sa istinom. Međutim, ako on nije u stanju da reši neki problem, ako okoliša i ako ti podvaljuje, pa to utiče na napredak posla, onda ne moraš da prihvatiš njegovo starešinstvo. Ako ste u stanju sami da dokučite načela, treba i da postupate u skladu sa njima. Ako niste u stanju da ih dokučite, ako ste nesigurni ili niste načisto koja su načela, onda treba da tragate za istinom i da međusobno razgovarate kako biste rešili problem. Ako i posle razgovora niste u stanju da donesete odluku, prijavite problem Višnjem i posavetujte se sa Njim o tome. Sve su to dobri načini rešavanja problema – nema te teškoće koja se ne može rešiti.

Ovde ćemo završiti današnji razgovor u zajedništvu. Pozdravljam vas!

16. januar 2021. godine