Na poslednjem skupu smo u zajedništvu razgovarali o devetoj stavci odgovornosti starešina i delatnika: „Precizno prenosite, izdajte i sprovodite razne radne aranžmane Božje kuće u skladu sa njenim zahtevima, te pružajte savete, nadzirite, ohrabrujte, proveravajte i pratite napredak njihovog sprovođenja.” Razgovarali smo o odgovornostima koje starešine i delatnici moraju da ispunjavaju i o poslu koji treba da obavljaju, a osim toga smo i detaljno analizirali ponašanje lažnih starešina. Iako nismo u zajedništvu razgovarali o detaljima toga kako starešine i delatnici treba da sprovedu svaki pojedinačni radni aranžman, razgovarali smo o detaljima načela za sprovođenje tih aranžmana, kao i o tome šta starešine i delatnici moraju da rade. Da li ste kroz naš razgovor u zajedništvu o devetoj stavci dobili konkretniju, precizniju definiciju posla koji starešine i delatnici treba da obavljaju? Da li vam je sada jasno kakav je to posao koji starešine i delatnici treba da obavljaju? Glavna stvar je da sprovode posao u skladu sa Božjim zahtevima i radnim aranžmanima Njegove kuće. To je u osnovi to. Sada nam je svima jasno. U okviru devete stavke trebalo je sasvim konkretno da se u zajedništvu razgovara o tome kakav posao starešine i delatnici moraju da obavljaju u kući Božjoj i koje su njihove odgovornosti. Ta stavka je u osnovi sveobuhvatna. Jasno je definisan delokrug njihovih odgovornosti i posao koji treba da obavljaju, a jasno je navedeno i kako treba da ga obavljaju. Ako neko još uvek ne zna kako da obavi konkretan posao sada kada je to jasno navedeno, to je problem njegovog slabog kova. On je ona vrsta lažnog starešine koja nije u stanju da obavlja posao. Postoji još jedna vrsta lažnog starešine, koja posao organizuje isključivo prema vlastitim predstavama i uobraziljama, a ljude koristi nasumice, što dovodi do slučaja poznatog kao „mnogo babica, kilavo dete”. Ne samo da posao nije dobro obavljen – oni ga ostavljaju u potpunom haosu, tako da se više nema kud. Lažne starešine nikada neće sprovoditi radne aranžmane, a kamoli obavljati stvaran posao. Obavljaju samo onaj posao koji im je po volji, fokusiraju se samo na rad na opštim poslovima; kada rade, umeju samo da izdaju naređenja i da izvikuju isprazne fraze i doktrine. Nikada ne prate posao, niti ih je briga da li je uspešno obavljen. To je jedna vrsta lažnog starešine. Ukratko, bilo da neko nije u stanju da obavlja stvaran posao ili ne obavlja stvaran posao kao starešina – kakve god da su okolnosti – ako nije u stanju da ispuni odgovornosti starešina i delatnika ili da obavi posao Božjeg naloga, te ako ne uspeva da sprovede različite poslove koje je Božja kuća uredila, on je onda lažni starešina.

Da li ste sada, kroz naš razgovor u zajedništvu o devetoj stavci odgovornosti starešina i delatnika i kroz naše razotkrivanje raznih načina na koji se lažne starešine ispoljavaju, stekli neko osnovno znanje i razumevanje o tome kako se ispunjavaju odgovornosti starešina i delatnika? (Jesmo.) Da li onda vidite rad Božje kuće kao nešto lako? Jesu li zahtevi koji se pred čoveka postavljaju visoki? Jesu li preterani? (Nisu visoki; sve su to zahtevi koje smo kadri da ispunimo.) Ima li starešina i delatnika koji kažu: „Previše je stavki i vrsta posla koje Božja kuća zahteva da obavimo. Što je starešina na višem položaju, to je veći obim njegovog posla i za više stavki posla je odgovoran. Da bismo taj posao obavili dobro i da bi on bio sproveden u skladu sa zahtevima Višnjeg – umrli bismo od iscrpljenosti, zar ne?” Je li se iko preturio od iscrpljenosti zato što je dobro obavio sav konkretan posao, zato što je sproveo svaku stavku posla onako kako treba? (Nije.) Je li se iko razboleo od iscrpljenosti? Je li iko toliko zauzet da nema vremena da jede ili da spava? (Nije.) Neki će možda reći: „Kako to misliš nije? Neki ljudi se zaista iscrpe u obavljanju crkvenog rada jer se dešava da dugo ne mogu redovno da jedu, niti da tokom rada prave pauze u predviđeno vreme, kako bi odnos rada i odmora bio uravnotežen. Oni se na kraju razbole od iscrpljenosti.” Jeste li čuli za takve situacije? (Nismo.) Da li se neko, pošto je čuo devetu stavku i video konkretan sadržaj raznih stavki posla u Božjoj kući, kao i standarde koje ona postavlja pred starešine i delatnike kada obavljaju taj konkretan posao, oseća isprepadano i uplašeno? Da li neko oseća: „Nije lako biti starešina ili delatnik. Bez zdravog tela, dobrog kova, širokog srca i nadljudske energije i snage, ko bi mogao dobro da obavlja taj posao?” Je li iko to pomislio? Je li takvo razmišljanje osnovano? (Nije.) Zašto je neosnovano? Prvo, bez obzira na njihov položaj i da li je njihova odgovornost sveobuhvatna ili se odnosi samo na jednu stavku posla, kada obavljaju rad Božje kuće, starešine i delatnici moraju barem svoj primarni posao da obavljaju dobro, i najviše još jedan ili dva dodatna posla. Čak i ako su zaduženi za celokupan posao, to ne znači da treba i da prate i da daju smernice za celokupan posao. Moraju da se fokusiraju na to da preuzmu odgovornost za najvažniji deo posla ili da se istovremeno bave najslabijim karikama u određenim poslovima. Neki ljudi su možda puni energije, imaju jak osećaj odgovornosti i dobar kov i sposobni su da obavljaju širok spektar raznovrsnih poslova, ali njihov glavni posao se sastoji prvenstveno od samo jednog ili dva posla. Kada je reč o ostalom poslu, treba samo da pitaju za njega, da se raspituju o njemu, da probaju da ga razumeju i da reše samo one probleme koje otkriju. To je jedan deo toga. Drugi deo je da, čak i ako istovremeno obavljaju nekoliko poslova, treba da se oslone samo na primarne nadzornike koji će te poslove obaviti. Oni sami samo nadgledaju razne poslove, proveravaju ih i usmeravaju; glavni posao koji sami treba da rade je i dalje samo jedan posao. A da li bi se čovek iscrpeo obavljajući jedan jedini posao? (Ne bi.) Ako je čovekov kov dovoljno dobar, a njegov um prilagodljiv, urediće posao razumno u smislu vremenske raspodele i efikasnosti. Neće biti u neorganizovanoj zbrci iz koje se nema kud. Neće izgledati tako zauzeto – radiće u skladu sa propisanom rutinom – ali rad neće biti neefikasan i postizaće dobre rezultate. To je čovek sa kovom, koji zna kako da razumno rasporedi radnu snagu i vreme. Ljudi bez kova ili slabog kova su u rasulu ma koji posao obavljali. Vrlo su zauzeti svaki dan, ali ni sami nisu sigurni čime. Nemaju raspored ni pojam o vremenu; bude se vrlo rano, a ležu vrlo kasno; ne mogu da jedu u određeno vreme – ali kada je reč o efikasnosti njihovog rada, oni ne obavljaju baš nikakav stvaran posao. Zar to nije slučaj izuzetno slabog kova? (Jeste.) Ta vrsta ljudi deluje kao da svaki dan užurbano bez odmora radi, ali nije u stanju da uđe u srž posla, niti da razlikuje hitne stvari od onih koje mogu da čekaju, a u rešavanju problema je neefikasna. To usporava rad. Takvi ljudi su u srcu toliko zabrinuti da će da puknu, a u ustima im se javljaju afte. No, čak i u takvim slučajevima, oni se ne preturaju od iscrpljenosti. Ljudi slabog kova možda rade više od osam sati na dan, ali je efikasnost njihovog rada mnogo lošija nego kod ljudi dobrog kova. Stoga moraju da budu zauzeti, zar ne? I treba da budu – rezultate ne ostvaruju čak ni kada su zauzeti; da nisu stalno zauzeti, rad bi bio paralisan. To su ljudi tako slabog kova da nisu u stanju da kompetentno obave posao niti da ga preuzmu na sebe. Osim toga, u radu Božje kuće ima mnogo poslova, a zahtevi u pogledu osoblja i vremena su pomalo strogi. Kod većine ljudi, kada su malo zauzetiji, to je zato da bi stremili ka izvrsnosti i ostvarili dobre rezultate, pošto se rad Božje kuće razlikuje od rada firmi i fabrika nevernika: tamo se zahteva ekonomska efikasnost, dok mi stavljamo akcenat na rezultate rada. Ali pošto je većina ljudi slabog kova, neprincipijelna i izuzetno neefikasna u radu, potrebno im je više vremena da ostvare rezultate. Da li većina vas sada nema negativne misli o odgovornostima starešina i delatnika? Jedno je sigurno: starešine i delatnici neće se srušiti od iscrpljenosti radeći u skladu sa zahtevima Božje kuće. Pored tih spoljnih, objektivnih faktora, ima još nešto u šta možete biti sigurni: ako čovek ima breme i određenog je kova – a nemojte prevideti činjenicu da je prisutno i delo Svetog Duha – onda će mu Sveti Duh, kada čovek naiđe na probleme koje ne može da zamisli ni da predvidi i na stvari kroz koje još nikada nije prošao i sa kojima nema iskustva, davati stalne podsetnike, i u svakom trenutku će ga prosvećivati i pomagati mu. Da bi crkveni rad bio obavljen, on se ne oslanja u potpunosti na ljudsku snagu, energiju i breme – deo tog rada mora da se osloni na delo i vođstvo Svetog Duha, kao što većina ljudi iz iskustva zna. Stoga, s koje god strane gledali na to, stvar koju bi starešina ili delatnik trebalo da postigne jeste da ispunjava svoje odgovornosti. To nije neki dodatni zahtev koji se pred njega postavlja. Kada nevernici rade u ovozemaljskom svetu, oni postupaju na osnovu sopstvenog kova. Obavljanje dužnosti u kući Božjoj je drugačije: čovek to ne radi samo na osnovu svog kova – da bi postigao rezultate, on mora da se osloni i na svoje razumevanje istina-načela. Ponekad ljudi moraju i jedni drugima da pomažu i da skladno sarađuju kako bi dobro obavili svoju dužnost. Neki će možda pitati: „Da li rad u Božjoj kući od nas zahteva da ’prionemo na posao i damo sve od sebe dok ne ispustimo dušu’? ’Svilene bube u proleće tkaju dok ne umru’ – je li to ono što treba da postignemo? Hoće li Božja kuća završiti sa nama tek kada budemo umirali od iscrpljenosti?” Je li to ono što Bog zahteva od čoveka? (Nije.) Naš razgovor u zajedništvu o zahtevima u vezi sa odgovornostima starešina i delatnika treba ljudima samo da dâ jasnoću i razumevanje o tome kako da sarađuju sa Božjim delom u skladu sa istina-načelima i sa metodama rada koje On zahteva, da bi Njegovo delo napredovalo na uređen i delotvoran način i da bi Njegove reči i delo mogli da postignu bolje rezultate kod Njegovog izabranog naroda. Jedan aspekt toga ima veze sa razvojem i širenjem dela; drugi se tiče toga da se Božjim rečima i delu omogući da postignu efekte koje treba da postignu na onima koji Ga slede. To su odgovornosti starešina i delatnika i ono što oni treba da postignu u svom radu.

Deseta stavka: Propisno čuvajte i razumno raspodeljujte razne materijalne predmete Božje kuće (knjige, raznu opremu, žito i tako dalje) i sprovodite redovne kontrole, održavanje i popravke da bi sveli štetu i rasipanje na minimum; isto tako, sprečite zle ljude da ih otuđe

Danas ćemo preći na razgovor u zajedništvu o desetoj stavci odgovornosti starešina i delatnika: Propisno čuvajte i razumno raspodeljujte razne materijalne predmete Božje kuće (knjige, raznu opremu, žito i tako dalje) i sprovodite redovne kontrole, održavanje i popravke da bi sveli štetu i rasipanje na minimum; isto tako, sprečite zle ljude da ih otuđe. Deveta stavka je relativno sveobuhvatan zahtev za starešine i delatnike. Deseta stavka je još jedan važan deo posla, a obuhvata još jedan konkretan zahtev koji se tiče odgovornosti starešina i delatnika. Taj deo posla se tiče predmeta koji pripadaju Božjoj kući, od kojih su neki kupljeni da bi ispunili životne potrebe ljudi koji obavljaju svoje dužnosti sa punim radnim vremenom, dok drugi predstavljaju opremu, materijal i druge stvari kupljene za potrebe rada na širenju jevanđelja. Ima tu i knjiga Božjih reči i još nekih takvih stvari koje se tiču život-ulaska braće i sestara, a treba da se drže u Božjoj kući. To su artikli koji se tiču ljudske vere u Boga. Mogu se podeliti u tri kategorije: predmeti potrebni za život, predmeti potrebni za rad i predmeti potrebni za veru u Boga. Bilo da je te predmete kupila Božja kuća ili da su ih poklonili braća i sestre, kada dospeju u posed Božje kuće, oni postaju povezani sa pitanjem upravljanja materijalnim predmetima i njihovom raspodelom, koje vrše starešine i delatnici. Iako taj posao u poređenju sa crkvenim životom, administrativnim radom ili stručnim radom spolja gledano ne deluje toliko važno i nije nešto što treba da bude na dnevnom redu, to je ipak važan posao koji starešine i delatnici treba da obavljaju. Razni predmeti Božje kuće uključeni su u rad, život, učenje i sve slične stvari sveg osoblja koje obavlja dužnosti, tako da je njihovo čuvanje i razumna raspodela veoma važni i ne smeju se prevideti.

Propisno čuvanje

Za starešine i delatnike, od dobrog obavljanja administrativnog posla crkve i unapređenja crkvenog života još je važnije dobro obavljati rad na širenju jevanđelja, kao i razne poslove povezane sa njim. Pored toga, raznim materijalnim predmetima kuće Božje potrebno je pravilno upravljati. Te stvari treba dobro čuvati; ne treba pustiti da se uplesnive ili da ih napadnu bube i ne treba ljudima dozvoliti da ih prisvoje kao svoju ličnu imovinu. Božja kuća ima i određene zahteve i korake koji se odnose na to kako da starešine i delatnici dobro obave taj posao. Treba da počnu proverom da li osoblje koje upravlja tim predmetima čine primereni i odgovorni ljudi, da li oni umeju da upravljaju imovinom i da li su u stanju da marljivo ispunjavaju svoju odgovornost – da li će te stvari u rukama tih ljudi biti na sigurnom. Primera radi, kada se čuva žito, da li je mesto na kojem se ono čuva tokom kišne sezone – kada je velika vlaga i ima puno kiše – vlažno? Da li ljudi koji time upravljaju to blagovremeno proveravaju? Ako se žito ovlaži, da li ga iznose da se osuši? Da li upravljaju tim stvarima podjednako pedantno kao da su njihove? Imaju li takvu ljudskost? Imaju li takvu odanost? Treba da počnu vršenjem kontrole nad ljudima koji upravljaju tim stvarima, da bi videli kakva je njihova ljudskost, da li imaju savest i da li su moralni. Ako čovek deluje kao da ima dobru ljudskost i da je dobrodušan, a većina ljudi daje povoljne izveštaje o njemu, ali ti ipak ne znaš da li je on podoban da upravlja predmetima kuće Božje, šta onda učiniti? Moraš da pratiš, da proveravaš stvari i da nadzireš. Moraš posle nekog vremena da pitaš za stvari, da bi video da li staratelj ispunjava svoju odgovornost. Na primer, kada je reč o žitu, najveća briga je vlaga. Staratelj treba da proveri da li je ambar vlažan i da li postoji verovatnoća da u žitu ima insekata, a treba i da nađe nekoga ko zna o tim stvarima, da bi se sa njim posavetovao i stekao razumevanje o tome kojim će se praksama obezbediti da se žito ne ovlaži i ne uplesnivi, odnosno da ga ne napadnu insekti. Kada se žito pospremi, ambar treba često proveravati ili otvarati prozore da se provetri. To bi bilo pravo ispunjavanje svoje odgovornosti. Ako staratelj preuzme inicijativu da te stvari radi, i ne treba ga terati i podsećati, to znači da je pouzdan, što je umirujuće. A šta je sa ljudima koji čuvaju razne vrste opreme – jesu li oni prave osobe za taj posao? To još uvek ne znaš; moraš i njih da proveravaš. Kako se čuva većina opreme – elektronskih uređaja, nameštaja, objekata i tako dalje – ako se ne koristi redovno? Da li se staratelj brine o njoj i da li je održava? Da li sprovodi redovne provere elektronskih uređaja, uključuje ih u struju i pušta u rad? Ako se raspitaš, možda ćeš saznati da staratelj koji se o tim stvarima brine to redovno radi. Te stvari možda stoje van upotrebe, ali na njima nema prašine, što znači da neko često dolazi da se o njima pobrine – videćeš da je njihov staratelj dobar, da ispunjava svoju odgovornost. Onda možeš da budeš miran. Tu su, zatim, i knjige Božjih reči. Do svake od njih se teško dolazi, a osim toga, knjige Božjih reči su svakom verniku u Boga važnije od svega ostalog – važnije od žita, elektronike i bilo kojih drugih predmeta. Stoga je sa tim stvarima još važnije da nađeš pravu osobu da njima upravlja i pravo mesto gde ćeš da ih čuvaš. Potrebni su i odgovarajuće vetrenje, nadzor i kontrola – ne sme se dozvoliti da se knjige ovlaže ili pokvase, ni da ih izgrizu miševi. Na sve ove stvari mora se paziti. Dakle, jesu li ljudi koji tim stvarima upravljaju pravi ljudi za taj posao? I to treba često da proveravaš. Ako su ljudi koji se o njima brinu lenji, nemarni i nepažljivi, neki predmeti će biti oštećeni, ako ne od vlage i buđi, onda od insekata. Sve su to gubici prouzrokovani nemarnim nadzorom i kontrolom od strane starešina i delatnika. Ako se njihovi čuvari o tim stvarima dobro brinu, ta odgovornost starešina i delatnika je ispunjena. Bilo da su ti predmeti veliki ili mali i bilo da se često koriste ili ne, ukoliko spadaju u kategoriju stvari koje pripadaju Božjoj kući, treba da se uredi da neko njima upravlja. Predmet treba da bude bezbedan, koje god da je vrste i gde god da se čuva i treba se postarati da sa njim ništa ne krene po zlu. To znači biti odan i odgovoran. Ako se utvrdi da je osoba koja upravlja stvarima nepodobna, šta treba uraditi? Ona se odmah mora rasporediti na drugi posao, i mora se naći neko da je zameni. Neki ljudi su, na primer, dokoni besposličari, vole da jedu, ali ne vole da rade, ne preuzimaju odgovornost. Prema crkvenim stvarima se ophode ležerno, kao da su javna svojina, pa misle da je to u redu i da je važno samo da se stvari ne izgube. Niti ih je briga niti pitaju da li su se te stvari uplesnivile, da li su ih napali insekti, i da li su oštećene. Kad god ih pitaš, kažu da su bili da ih provere i da je sve u redu. A u stvari, već dugo nisu bili da provere stvari. Onda dođe dan kada neko iznenada otkrije da se žito ubuđalo, da su kablove od neke opreme oglodali miševi, i da su se čak i knjige Božjih reči toliko ovlažile da je tekst u njima umrljan i nejasan. Da se te stvari otkriju tek tada – zar to nije prekasno? (Jeste, šteta je već učinjena.) To je posledica nepravilnog upravljanja. Zar onda osoba koja tim stvarima upravlja nije nepodesna? Zar nije slabe ljudskosti i nemoralna? (Jeste.) Nevernici bi tu osobu nazvali nemoralnom; a šta mi kažemo? Da je ljudskost te osobe loša, da ona nije odana. Nije u stanju da ispuni čak ni tu malu odgovornost; ne može da uradi čak ni nešto što bi mogao da uradi svako ko se makar malo potrudi, ko ima samo malo savesti i ljudskosti. Je li ta osoba i dalje vernik u Boga? Čak i nevernici su stava „daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere” – ta osoba ne ispunjava čak ni minimalne moralne standarde nevernika, pa je očigledno nepodesna da služi kao član osoblja koje upravlja predmetima. Nepodesnim ljudima se mora odmah pozabaviti i mora im se naći odgovarajuća zamena. Ako ne veruješ svom osoblju koje upravlja predmetima, a nemaš vremena da sam proveriš stvari ili ti okolnosti ne dozvoljavaju da ispratiš stvari i da ih proveriš, šta u tom slučaju treba uraditi? Možeš da nateraš osobu koja upravlja imovinom da napiše garanciju u kojoj se navodi da će eventualnu štetu na predmetima sama platiti, ili da je spremna da prihvati sve vrste kazne od Božje kuće. To se mora rešiti u skladu sa upravnim sistemom. Ako je starešina ili delatnik u stanju da obavi svoj posao do tog nivoa, on će ispuniti svoju odgovornost.

Svaki materijalni predmet Božje kuće, bio on veliki ili mali, skup ili jeftin, bilo da ga ti lično koristiš ili ne, ako ti je poveren na upravljanje, ti si onda za njega odgovoran. Taj rad spada u delokrug odgovornosti starešina i delatnika, tako da treba da nađeš pravu osobu i pravo mesto, da bi se taj predmet ispravno čuvao. Ne smeš dozvoliti da se imovina kuće Božje ošteti. Kada je reč, na primer, o čuvanju knjiga Božjih reči – pošto starešina ili delatnik postavi odgovarajuće osoblje za taj posao, on i dalje treba povremeno da se raspituje o njemu: „Mnogo je knjiga izdato u poslednje vreme, ali ne budi nepažljiv iako ih je manje ostalo. Glavna stvar kod čuvanja knjiga je da ne dozvoliš da se ovlaže ili da ih ošteti sunce i da ne dozvoliš da se izgužvaju i iskrive.” Mora da pita za posao i da se povremeno raspituje. Ako su stigle nove knjige, mora da pita koliko se dobro čuvaju; da li će sve stati na prvobitno predviđeno mesto, a ako neće, da li je za njih pronađeno neko drugo mesto i kakvo je ono, da li je bezbedno i suvo; da li su knjige dobro spremljene; a ako postoji briga zbog miševa, da li ima potrebe da se drži mačka. Sve te stvari su obaveze starešina i delatnika i njihova odgovornost koju treba ispune. Taj posao možda izgleda pomalo beznačajan, ali i on je jedan od zadataka koje starešine i delatnici treba redovno da obavljaju. Ne potcenjujte ga – on se mora shvatiti ozbiljno. Te stvari su možda javna svojina i ne pripadaju nijednom pojedincu, ali one se moraju dobro čuvati; bez obzira na to da li će ti biti od koristi u budućnosti i da li su za tvoju upotrebu, tvoja je odgovornost da ih dobro čuvaš, to je stvar koja je zapala tebi i ne treba da tražiš razloge ili izgovore da je prebaciš na nekog drugog i da ne obraćaš pažnju na nju. Ukoliko je nešto tvoja odgovornost, to je nešto čime ti treba da upravljaš, posao koji ti treba da radiš. Ti treba da se raspituješ o svemu tome, da pokušaš da razumeš stvari ili da učestvuješ u poslu lično. Ako imaš vremena da odeš na lice mesta i da sam pogledaš, to bi naravno bilo još bolje. Ali ako ti okolnosti ili uslovi to ne dozvoljavaju ili si prezauzet poslom, treba ipak blagovremeno da se raspitaš i da pitaš o tome, kako bi pokušao da sačuvaš predmete kuće Božje od bilo kakvog oštećenja ili rasipanja. Kada to radiš, znači da si ispunio odgovornost starešina i delatnika.

Razumna raspodela

Kada je reč o materijalnim predmetima Božje kuće, ima još jedan važan posao pored čuvanja: razumna raspodela. Sva ta imovina je za to da je ljudi koriste – sve su to korisne stvari – tako da je glavni cilj čuvanja tih stvari da se one razumno koriste. Pre nego što se stave u razumnu upotrebu, posao je starešina i delatnika da ih razumno raspodele. Šta je to razumna raspodela? Božja kuća ima načela i pravila o tome kome te stvari treba dati na korišćenje. Glavna svrha tih stvari, bilo da su ih poklonili braća i sestre ili da ih je kupila Božja kuća, nije da se od njih prave zalihe da bi se delile kao pomoć ili milostinja u dobrotvornom radu; naprotiv, one služe za upotrebu svoj braći i svim sestrama koji svoje dužnosti obavljaju sa punim radnim vremenom. Dakle, način njihove raspodele – određivanje načela za njihovo raspoređivanje – još jedna je odgovornost koju treba da obavljaju starešine i delatnici u okviru upravljanja raznim materijalnim predmetima Božje kuće. Ovde smo pomenuli razumnu raspodelu; u ovom slučaju, načelo koje zahteva Božja kuća je da se bude „razuman”.

I. Razumna raspodela knjiga Božjih reči

Počećemo sa knjigama Božjih reči. Svaki put kada se izdaju nove knjige, Božja kuća ima zahteve i pravila koji se odnose na načela o tome kome treba izdati te knjige. U crkvi ima ljudi koji čitaju Božje reči i onih koji ih ne čitaju, ima ljudi koji vole istinu i onih koji je ne vole i ima ljudi koji obavljaju dužnosti i onih koji ih ne obavljaju – treba razlikovati te vrste ljudi. Osim toga, ima i nekih posebnih knjiga u kategoriji udžbenika –gramatika, rečnika i drugih takvih knjiga koje služe kao alati. Sve njih treba raspodeliti strogo u skladu sa načelima. Moraju se dati onima kojima su potrebne, a ne onima kojima nisu. Zatim ima i nekih knjiga koje služe kao alati, a štampaju se u relativno malim tiražima – ako se one izdaju određenom pojedincu, šta se od tog pojedinca zahteva? Možeš da ih čitaš, ali nemoj da ih oštetiš; nemoj da ih ostavljaš okolo niti da nepromišljeno cepaš strane iz njih. A kada završiš sa čitanjem, treba da ih vratiš tamo odakle si ih uzeo. Kada je reč o knjigama vere u Boga, starešine i delatnici treba da ih razdele strogo u skladu sa radnim aranžmanima kuće Božje i treba da omoguće Božjem izabranom narodu da i on razume načela i da ih se pridržava.

II. Razumna raspodela raznih vrsta opreme

U nastavku govorimo o tome kako raspodeliti razne vrste opreme. To je relativno važan zadatak. Za raspodelu razne vrste opreme postoje nešto stroža pravila. U tu opremu spadaju elektronski uređaji, kao i alati potrebni za razna zanimanja. Kada starešine i delatnici dele te predmete, i to treba da čine po načelima. Oni kojima se ta oprema izdaje moraju biti ljudi koji su u stanju da njome dobro upravljaju i da je pravilno i razumno koriste. Ako je neko početnik ili naprosto ne zna kako se neka stvar koristi, ne sme mu se izdati na korišćenje. To se naročito odnosi na dobre, visokokvalitetne elektronske uređaje, kao što su luksuzni fotoaparati i skuplji računari, kao i oprema za snimanje, fotografski uređaji ili oprema potrebna za post-produkciju video-zapisa – takvu opremu naročito ne treba izdavati takvom čoveku, da se ne bi oštetila. Starešine i delatnici treba da se uvere da oni koji takvu opremu koriste pre svega umeju da cene te aparate, a zatim, da umeju pravilno da ih koriste i održavaju. Tako je recimo, prema uputstvu za upotrebu, neke uređaje posle dvočasovne upotrebe potrebno ostaviti da se deset minuta odmaraju, da bi se ohladili. Ako se uređaj ne ohladi, oštetiće se i skratiće mu se životni vek. Ljudi koji cene uređaj koristiće ga strogo u skladu sa njegovim uputstvom za održavanje; sami će od sebe pratiti ta uputstva bez da im iko kaže, a ako ih na to podsetiš, biće još dosledniji i precizniji. Takvi ljudi su podobni za korišćenje uređaja; oni su podesni za to da koriste visokokvalitetne stvari, jer umeju da cene uređaje i ozbiljno shvataju njihova uputstva za održavanje i popravku. Takvi ljudi, koji su u stanju da čuvaju opremu i da je normalno koriste, najpodobniji su za to da im se rasporedi i podeli prvorazredna oprema. Starešine i delatnici u tom smislu treba da sprovedu odgovarajuće provere. Ako postoji neki visokokvalitetan računar i on se izdaje na korišćenje svakom ko za njim iskaže potrebu, da li je ovde načelo ispravno? (Nije.) Šta je u njemu neispravno? Za starešine i delatnike, deo dodele i raspodele takvih stvari treba da se zasniva na stručnoj sposobnosti čoveka koji je zadužen za posao; drugi deo treba da se zasniva na tome koliko taj čovek pazi na uređaje, da li ima ljudskost, da li ceni opremu dok je koristi. Ako čovek ne ume da vodi računa o uređajima, nema potrebno znanje za to zanimanje i želi samo da se igra sa uređajem iz radoznalosti, treba mu ograničiti i zabraniti njegovu upotrebu. On nije podoban za to da koristi prvorazrednu opremu i da vodi računa o njoj. Onima koji obavljaju obične dužnosti dovoljna je obična oprema. Oni koji se razumeju u određeno zanimanje; dobre su ljudskosti; i umeju da koriste, održavaju i cene opremu, mogu koristiti stvari više klase, jer dobro poznaju profesiju i u stanju su da koriste prvorazrednu opremu. Ako daš smetenjaku ili prostaku da koristi nešto prvorazredno, on će tu mašinu uništiti za samo nekoliko dana. Drugi neće moći da je koriste i neće je biti lako popraviti. To ne samo da usporava rad crkve, već i predstavlja traćenje materijalnog predmeta Božje kuće. Šta se iz ovoga vidi? Da ti ljudi nisu podobni da koriste dobre mašine. Dobre mašine moraju se dati na korišćenje ljudima sa ljudskošću, koji se razumeju u neku profesiju. Za one koji nisu eksperti u nekoj profesiji i čija je ljudskost slaba, dovoljno su dobre i obične stvari. Da li je takva raspodela stvari razumna? (Jeste.)

Kada je reč o svim vrstama materijalnihstvari, različiti ljudi se prema njima odnose na različite načine. Neki ljudi kupe prvoklasni računar i on, posle dve godine korišćenja, i dalje izgleda kao nov; na ekranu nikada nećete videti otisak prsta, a tastatura je uvek tako čista, bez trunke prašine. I desktop je lep i uredan, a sve što se na tom računaru čuva vrlo je organizovano i jasno. Ako neko takvom čoveku kaže da nije dobro da se ekran dugo koristi bez gašenja, on će odmah pitati kako je najbolje da zaštiti ekran – šta god da je najbolje, on će to uraditi. Ako mu neko kaže da računar posle duže upotrebe treba da bude u stanju mirovanja, da će lošije raditi ako se pregreje, što će uticati na životni vek uređaja, čovek će, kada shvati da je koristio računar više od dva sata, odmah prestati sa radom i pustiti ga da se ohladi. Ako se računar hladi sporo zato što je napolju prevelika vrućina, uključiće ventilator da duva na njega. Odnosi se prema toj mašini sa toliko posebne pažnje kao da je njegovo dete. Naročito je pažljiv i obazriv kada ga sklanja u torbu, a kada ga stavlja na sto, mora da očisti površinu stola i da pravilno postavi uređaj na njega. Zar to nije njegova vrlina? (Jeste.) Takvi ljudi ne samo da sami cene uređaje – već teško podnose i kada vide druge kako ih uništavaju i oštećuju. Takvi ljudi su podobni da koriste dobre uređaje. Neki ljudi koji imaju novca takođe će kupiti prvoklasne računare, na koje neće uopšte paziti kada ih donesu kući. Ne čiste ih bez obzira na to koliko prašine popada na njih i prilično ih uprljaju. Neko drugi će koristiti uređaj dve godine i on će i dalje izgledati kao nov; taj čovek ga koristi dva meseca, a on izgleda kao da je korišćen deset godina. Ako mu kažeš da je mašinu potrebno održavati, reći će: „Koji je smisao održavanja te stvari? Mašine služe ljudima i ljudi ih upotrebljavaju. Ako se pokvari, jednostavno ću kupiti novu!” Posledično, mašina se zbog nepravilne upotrebe pokvari posle manje od šest meseci. Šta mislite o takvim ljudima? Jesu li podobni da koriste prvorazrednu opremu? (Nisu.) Ma kako dobar računar kupili, ne sete se da paze na njega, već ga nemarno bacaju naokolo. Neki njihovi računari su sasvim izgrebani; neki su oštećeni od vode; neki padnu na pod i razbiju se. Vrlo ih nepažljivo koriste. Nešto nedostaje u ljudskosti tih ljudi. Jeste li voljni da dobre uređaje dodelite takvim ljudima na upotrebu? (Nismo.) Neki ljudi nose naočare i stakla su im uvek veoma čista, dok su drugima stakla umazana i puna prljavštine, otisaka prstiju i sličnog. Kako uopšte mogu takve da ih koriste? Oni koji se dobro brinu o svojim naočarima paze kada ih odlažu; nikako neće dozvoliti da staklo dodirne sto ili bilo koji predmet, niti će dozvoliti da se izgrebe ili ošteti. Naočare su toliko važne naročito kratkovidim ljudima – kako ćeš ih koristiti ako izgrebeš stakla? Neki ljudi su nepažljivi sa svojim naočarima, pa im se stakla zamute posle vrlo kratkog vremena nošenja. Ne mogu ništa jasno da vide dok ih nose – bolje bi im bilo bez naočara. A ipak misle da je u redu da ih nose takve kakve jesu, kao da je svejedno. Mene to zbunjuje: zar im cilj kada nose naočare nije da jasnije vide stvari? Šta ti ljudi mogu jasno da vide sa tim izgrebanim naočarima? Zar to nisu prostaci? Zaista su prosti! Ima nešto što fali u ljudskosti izuzetno prostih ljudi – ne umeju da se brinu o stvarima, a još manje se sete da paze na njih.

Kada je reč o važnoj opremi i alatu Božje kuće, koja je odgovornost starešina i delatnika? Kada se ta oprema raspodeljuje, treba da bude data odgovarajućim ljudima. Oni koji koriste tu važnu, prvorazrednu opremu obavezno moraju da budu ljudi koji umeju da cene stvari. Ceniće je, brinuće se o njoj i održavaće je; kada bude u njihovom posedu, možeš biti uveren da je nikada neće namerno ili svojom greškom uništiti ili oštetiti, osim zbog trenutka nepažnje ili zbog nepoznavanja neke opštepoznate činjenice. Takvi ljudi mogu da koriste tu opremu; može im se dodeliti dobra, prvorazredna oprema. Kada je reč o ljudima koji su prirodno nepažljivi kada koriste stvari, biće dovoljno da im se na upotrebu daju obične stvari. Osim toga, staratelji te opreme i alata odgovorni su za to da vode evidenciju o njihovoj upotrebi: ko je šta uzeo i koliko je dugo koristio, ili koji predmet sme da koristi isključivo jedna osoba, ko treba da nadoknadi eventualnu štetu na toj opremi u skladu sa njenom vrednošću. Obe strane moraju da daju saglasnost na te stvari, da bi sve bilo fer i razumno za svakoga. O uređajima i opremi se treba dobro brinuti, bilo da se koriste dugoročno ili kratkoročno; korisnik mora da nauči da ih pravilno koristi, a ako se pokvare, treba ih odmah popraviti. Što se taj posao pedantnije obavi, to bolje. Ako se javi situacija da Sotonin režim hapsi ljude, najvažnija odgovornost starešina i delatnika je tada da raspodele važnu opremu i alat pouzdanim ljudima od poverenja. Kada im se oprema pošalje, treba im dati i neki savet, pa im reći: „Ovo su stvari iz Božje kuće, da ih koristiš u obavljanju svoje dužnosti. Ne smeš da se igraš sa njima. Treba da ih koristiš razumno i da se dobro brineš o njima. Nemoj da ih oštetiš. Pošto su ta oprema i alat potrebni za obavljanje dužnosti, ako se oštete, treba da se plati naknada štete u skladu sa njihovom vrednošću. Ako posao bude kasnio zbog oštećenja na opremi, to je ozbiljniji problem jer znači da je došlo do ometanja i uništenja opreme. Stoga moraš da znaš kako da u obavljanju dužnosti pravilno koristiš sve vrste opreme i alata – nipošto ne smeš da oštetiš imovinu kuće Božje. Obavezno zapamti ta načela: razumna upotreba i redovno proveravanje, popravke i održavanje – ako se nešto pokvari, brzo prijavi kvar i zatraži da bude popravljen.” Da bi dobro obavljali taj posao, starešine i delatnici moraju, s jedne strane, da poznaju načela raspodele i upotrebe; s druge strane, treba korisnicima da objasne kako da vrše remont i održavanje, a ako dođe do kvara, kako da izvrše popravke, i tako dalje. To je standardno znanje koje ljudi treba da razumeju i da poseduju kada je reč o brizi i korišćenju svih vrsta opreme i alata.

Starešine i delatnici treba razumno da raspodele raznu opremu kuće Božje. Ako je, na primer, nekom članu radnog osoblja potreban računar sa relativno sveobuhvatnim svojstvima, treba da mu ga dodeliš. Ako kaže da mu jedan nije dovoljan, moraš da ga pitaš zašto i moraš da se raspitaš da vidiš da li je to što on tvrdi činjenica. Nemoj da se rukovodiš samo njegovim zahtevom, pa da mu daš onoliko računara koliko zatraži, da mu daš dva ako kaže da mu jedan nije dovoljan, da mu daš tri ako kaže da mu dva nisu dovoljna. Zar to onda ne bi značilo da deliš računare kao da su igračke? Zar to ne bi bilo nepromišljeno? Prvo treba da ispitaš situaciju i da doneseš odluku na osnovu načela kuće Božje. Nipošto ne smeš nasumično da odobravaš sve vrste zahteva, u slučaju da neki ljudi naprosto nepromišljeno podnose zahteve pod prividom da obavljaju dužnost. Nadalje, nekim ljudima koji obavljaju važan posao možda će trebati računari više klase, a imaju lične računare sa nižerazrednom konfiguracijom. Starešine i delatnici i to treba odmah da istraže i da razumno raspodele opremu. O snabdevanju računarima treba odlučiti na osnovu prirode čovekovog posla i klase računara koja mu je potrebna. Ako je neko samo običan starešina i delatnik i ne bavi se kompjuterskom tehnologijom ni radom na video-produkciji, već koristi računar samo za to da ode na internet, potraži resurse i obavi pozive, onda mu nije potrebno da njegov računar ima neke naročite specifikacije, onda će za njega biti dovoljno da koristi običan računar. Neki stariji ljudi znaju samo kako da obave jednostavne radnje kao što su kucanje, krstarenje internetom i obavljanje poziva, a ipak, kada postanu starešine ili delatnici, izdaju im se vrlo visokokvalitetni računari. Je li to razumno? Zar oni ne traže posebne povlastice? Zar ne uživaju u prednostima statusa? (Uživaju.) Za šta treba da se koristi takva visokokvalitetna, prvorazredna oprema? Nju na korišćenje treba dati odgovarajućem radnom i stručnom osoblju. Kvalitet opreme ne mora da se podudara sa statusom tog čoveka. Neke starešine i delatnici pogrešno smatraju da treba da uživaju prava na povlašćenu upotrebu raznih predmeta Božje kuće. Je li to pravilo Božje kuće? Nije. Nekim ljudima se, kada postanu starešine i delatnici, brzo izdaju prvorazredni računari, mobilni telefoni i slušalice, snabdevaju ih svim vrstama prvorazredne opreme. Koja je posledica toga? Da li se to zaista čini da bi se ostvarili dobri rezultati u radu? Zar ti ljudi ne žude za telesnim uživanjem? Za šta uopšte koristiš prvorazredne računare? Zar ne držiš samo skupove preko interneta i propovedaš reči i doktrine? Da li umeš da postaviš na mrežu ili da napraviš video-zapise? Da li umeš da održavaš sigurnost mreže ili da postaviš veb stranu? Da li se razumeš u te poslove? Ako ne poznaješ, šta će tebi nekakav prvorazredni računar? Zar nije odvratno tako nešto raditi? (Jeste.) Ako imaš sopstveni novac, nikog nije briga koliko ćeš računara njime kupiti i niko se neće mešati, ma koliko luksuzni bili. Sada razgovaramo o tome kako materijalnu imovinu Božje kuće treba razumno raspodeliti. Šta znači „razumno”? Kada starešine i delatnici koriste tu prvorazrednu opremu Božje kuće, da li se to računa kao „razumna” upotreba? (Ne.) Oni se ne razumeju u taj posao, niti umeju bilo šta da rade. Da li to što imaju prvoklasan računar i njih čini prvoklasnima? Zašto li se oni hvališu? Božja kuća nema pravilo kojim se starešinama i delatnicima daje pravo na povlašćenu upotrebu i podelu materijalnih predmeta; oni nemaju tu posebnu povlasticu i to nije razumno načelo za raspodelu predmeta od strane Božje kuće – nije nimalo razumno. Neko može sam da kupi te stvari ako je u mogućnosti; ako nije, pa treba da mu ih dodeli Božja kuća, onda je za njega dovoljno da koristi obične stvari. To je pošteno i razumno. Oni koji zaista umeju da koriste tu prvorazrednu opremu jesu stručnjaci koji se bave tim poslom, tako da Božja kuća tu opremu treba da dodeli njima. To su neka načela koja starešine i delatnici treba da razumeju i dokuče u vezi sa raspodelom materijalnih predmeta kuće Božje. Proverite ponovo, na osnovu tih načela, da biste videli da li su te stvari negde nerazumno raspodeljene. Ako jesu, požurite i ispravite to. Neki ljudi, kada postanu starešine ili delatnici, vide da im se u Božjoj kući niko ne ulizuje, da im niko ne izdaje prvorazredne stvari i da i dalje nose sopstvenu staru garderobu, da još uvek koriste sopstveni, vrlo običan mali računar i da ih Božja kuća nije snabdela dobrim računarom. Stoga odlaze do tima za finansije i podnose zahtev za kupovinu računara. Je li to razumno? (Nije.) Kažu: „Ako mi ga ne izdaš, ja neću obavljati svoju dužnost – naći ću priliku da nateram Božju kuću da mi kupi luksuzniji računar, noviji, brži model!” Veoma su drski – ničega se ne libe. Pošto ti ljudi postanu starešine, odnose se prema Božjoj kući kao da je njihova, misleći: „Novac Božje kuće je i moj novac – trošiću ga kako mi se prohte!” To je nešto što su antihristi u stanju da urade.

III. Razumna raspodela raznih dnevnih potrepština i hrane

Sada smo završili sa razgovorom o razumnoj raspodeli raznih materijalnih predmeta i opreme. Sledeće ćemo govoriti o stvarima potrebnim za svakodnevni život, kao što su: žitarice, povrće i sušene namirnice, kao i neophodni sastojci za kuvanje, razne dopunske namirnice i tako dalje. Ti artikli ne samo da treba razumno da se čuvaju, već treba razumno i da se raspodele. Dakle, kako da se ti razni artikli razumno raspodele? Božja kuća ima standarde za svoju hranu, a oni koji tim artiklima upravljaju treba da ih raspodele razumno, uz strogo poštovanje tih standarda. Ne smeju da daju više dobre hrane onima sa kojima su bliski. Na primer, ako se kupi neki ukusan, kvalitetan pirinač, ili ako se neko voće ili meso kupuje samo povremeno, a ti izdaš više toga nekom sa kim si u dobrim odnosima, ili toj osobi izdaš sve dobre stvari, a ostalima pošalješ loše – da li se to smatra razumnom raspodelom? (Ne.) Kako se onda ovde meri „razumnost”? Koji se način raspodele stvari može smatrati razumnim? Ravnomerna raspodela, u skladu sa načelima i sa obaveznim standardima koje je Božja kuća propisala za hranu, izdavanje one količine koja treba da bude izdata. Ako osećaš da si sa nekim blizak, možeš da mu daš sopstveno sledovanje. Ne budi velikodušan sa tuđim stvarima i ne koristi materijalnu imovinu Božje kuće da drugima pokažeš velikodušnost; ako hoćeš da budeš velikodušan, čini to sa sopstvenim stvarima. Velikodušnost nije načelo kuće Božje – načelo kuće Božje je razumna raspodela. Podela dnevnih životnih potrepština i raznih namirnica treba da se obavlja u skladu sa standardima koje je postavila Božja kuća, a ne nasumično. Naravno, starešine i delatnici mogu nadzirati i videti da li je ljudima odgovornim za podelu takvih stvari srce na pravom mestu, da li je njihova podela razumna, da li se podela vrši u skladu sa načelima kuće Božje, šta većina ljudi kaže o tome, da li imaju ikakve pritužbe i da li su svi zbrinuti. Šta treba raditi ako ponekad dođe do nestašice nečega? Je li u redu da starešine i delatnici to zadrže za sebe da bi sami pojeli? Neki će možda reći: „Starešine i delatnici imaju najviši status i prestiž i obično su oni ti koji sa nama najviše govore, pa im se usta osuše. Ako ima nešto dobro, hajde da to ostavimo njima da pojedu.” Je li u redu tako deliti stvari? (Nije; stvari treba ostaviti za one kojima su zaista potrebne.) Ako dođe do nestašice nekog relativno skupog proizvoda za negu zdravlja, kako ga treba raspodeliti? Treba ga raspodeliti onima koji su se mnogo godina davali za Boga i davali doprinos. Ti ljudi su zbog svojih godina slabog zdravlja, pa ipak i dalje savesno obavljaju svoje dužnosti, a braća i sestre su imali značajne koristi od njih. Ti ljudi treba malo da održavaju svoje telo i da se brinu o njemu, pa je pravedno da im se dozvoli da jedu i koriste te proizvode za negu zdravlja. Niko ne treba da se svađa oko oskudnih zaliha. Tako starešine i delatnici treba da raspodele te stvari. Je li to razumno? (Jeste.) Da li bi onda većina ljudi imala primedbe na takvu raspodelu? Ima li ikoga ko kaže: „Možda nisam baš tako star, ali imam mnogo posla – radim više od osam sati svakog dana. Moj rad možda nije baš tako efikasan i možda ga ne radim toliko godina, ali ni zdravlje mi nije uvek najbolje. Zašto niko ne pazi na mene? Kada ima dobrih stvari, nikada nije moj red da ih dobijem, ali kada treba da se uradi posao, uvek mene potraže”? Treba li nekom takvom dati sledovanje? Pošto je imao hrabrosti da to traži, da mu se nešto ostavi – je li to razumno? Da li biste se složili da to uradite? (Ne bismo.) Da Mene neko pita, Ja bih se složio. Zašto bi čoveku te stvari toliko smetale? Ljudi svoj život ne žive zarad uživanja; ne žive da bi jeli, pili i veselili se. Zašto se svađati oko takvih stvari? Ako neko stvarno hoće da se svađa oko njih, a okolnosti su mu donekle primerene, pustite ga onda da malo uživa u tim stvarima. Jeste da će on dobiti neku posebnu korist, ali ti zbog toga nećeš biti na gubitku; nema potrebe da ti to toliko smeta. Pa zamisli da neko kaže: „Zašto i meni ne daš malo toga? Ni ja nisam najboljeg zdravlja; da stvarno dobijem nešto dobro za jelo, popravilo bi mi se zdravlje i bio bih u stanju da više radim i više se trudim za Božju kuću, a moj rad bi bio efikasniji.” Pošto je to zamolio, nemoj da ga sramotiš odbijanjem, podeli i njemu nešto. Drugim ljudima to ne bi trebalo toliko da smeta – budi malo velikodušniji. Zar se tvoj život ne bi nastavio kao i do sad i bez tih stvari? Ono što Bog ljudima daje nije oskudno; obilno je i bogato – nema potrebe da se svađate oko stvari. Ako ima neki poseban artikal, a niko ne smatra da mu je neophodan ili da treba u njemu da uživa, onda ga treba dati onom čoveku za kojeg se većina na kraju složi da je najpodobniji, da ga on pojede. Stavljamo akcenat na ljudskost i razumnu raspodelu stvari. Oni koji te stvari dobiju treba da ih prihvate od Boga i da Mu se zahvale za Njegovu blagodat. Ostali ne treba da se svađaju oko njih. Ako se svađaš, nerazuman si, namerno izazivaš nevolje i prelaziš granicu. Tako se treba ophoditi u slučaju takvih posebnih okolnosti. Postoje načela kako za posebne okolnosti, tako i za obične; prema tim okolnostima se ne treba ophoditi nasumice, a kamoli na osnovu zahteva međuljudskih odnosa. Kada se te stvari raspodele razumno, starešine i delatnici su ispunili svoju odgovornost.

Prilikom raspodele dnevnih potrepština i hrane, starešine i delatnici to treba da rade na osnovu stvarne situacije, stvarnog broja ljudi i stvarno potrebnih količina, kako bi ih raspodelili na zaista razuman način i time sprečili da se one rasipaju i da se trpe gubici. To je odgovornost koju bi starešine i delatnici trebalo da ispunjavaju. Ponekad, kada nemaju razumevanje konkretnih okolnosti, oni mogu neke stvari raspodeliti u skladu sa osnovnim načelom, pa zatim saznati, iz povratnih informacija drugih ljudi i naknadnog praćenja, da raspodela nije bila razumna, i da se pomalo kruto rukovodila pravilima. U tom slučaju, treba to da poprave sledeći put, da bi izbegli da se problem ponovo javi i da bi smanjili rasipanje i gubitak. To je ispunjavanje svoje odgovornosti. Naravno, kako bi izbegli štetu i rasipanje, oni moraju, jednim delom, više da se savetuju kod raspodele stvari; moraju, isto tako, strogo da se drže načela. To je neophodno. Nemojte izdavati stvari nepromišljeno, pa da ih ne date onima kojima su stvarno potrebne, da ih ne date onima koji iskreno obavljaju svoju dužnost, koji imaju istina-stvarnost, a da ih date posebno laskavcima koji nemaju duhovno razumevanje. Kada to radite, da li postupate u skladu s načelima? (Ne.) Zar raditi to ne znači biti obesno nesmotren? Ne postupati u skladu sa načelima znači ne ispunjavati svoje odgovornosti. Na šta se odnosi ispunjavanje odgovornosti? Na to da čovek ne otaljava i da postupa u skladu sa pravilima, a odgovornost se ne ispunjava preduzimanjem niza ustaljenih koraka – naprotiv, odnosi se na to da čovek postupa zaista strogo u skladu sa načelima koja zahteva Božja kuća, kao i da se stara da ne dođe do slučajeva rasipanja ili štete na bilo čemu iz Božje kuće. To znači istinski ispuniti svoju odgovornost. Na primer, kada izdaješ jaja petoro ljudi, treba svakom od njih da daš po jedno na dan i da ih izdaješ svakih deset dana, tako da pošalješ tačno pedeset jaja. Tako treba da ih izdaješ delom zato što je to mali broj i lako je pobrinuti se za njega; osim toga, to je upravo ona količina koju petoro ljudi treba da pojede. Postupati na taj način, u skladu sa merilima i uputstvima koje zahteva Božja kuća, sasvim je ispravno – to je postupanje u skladu s načelima. Da starešina ili delatnik, ne želeći da se gnjavi, ljudima odjednom izda količinu jaja za sto dana – petsto jaja – da li bi to bilo primereno? Recite mi, da li je lakše transportovati i pobrinuti se za pedeset jaja ili za petsto jaja? (Pedeset.) Manji broj je lakše transportovati i lakše je pobrinuti se za njega. Neki ljudi zaista pošalju količinu za sto dana, pa se usled toga neka jaja razbiju na putu, a neka se smrskaju dok ih nose na odredištu. Jedan mali lom za drugim, i dobar deo pretrpi štetu. Dodajte tome i činjenicu da će ljudi ležerno protraćiti ta jaja kada vide kako ih je mnogo izdato, pa do dana naredne pošiljke neće više imati jaja za jelo. Stoga, kada se ta jaja polome i pretrpe štetu, zar nije do toga doveo nemar starešina i delatnika? (Jeste.) Ako ljudi traže više, da li možete da im date više? Prema načelima, ne možete da im date više pre predviđenog datuma, ali oni se osećaju ogorčeno kada nemaju jaja za jelo. Šta tu treba uraditi? (Treba im davati na vreme i u pravoj količini.) Davati im na vreme i u pravoj količini je postupanje u skladu s načelima – to je razumna raspodela. Starešine i delatnici, pri raspodeli tih stvari, obavezno moraju da se pridržavaju načela razumne raspodele i merila koja zahteva Božja kuća, te da ih izdaju na vreme i redovno. Osim toga, moraju odmah da razumeju da li je došlo do slučajeva rasipanja, da li je bilo ponovljenih zahteva ili molbi za izdavanje stvari kojih ima premalo zbog rasipanja, i da li je bilo slučajeva rasipanja sa izdatim stvarima koje se ljudima nisu dopale. Izdaju se, na primer, i meso i povrće, ali većina ljudi više voli meso, tako da se može desiti da njega potroše za tri ili pet dana, a da povrće ostane. Povrće brzo propada; neko se posle nekog vremena pokvari i istrune, tako da ostanu bez njega pre nego što se izda naredna tura. Onda neko može ponovo podneti zahtev i tražiti još. Da li u takvom slučaju treba dati još? Je li razumno dati mu još? (Nije.) Drugi ljudi će potajno pojesti meso i jaja i poješće sve povrće koje vole, a daće sve moguće razloge i izgovore da ne pojedu ono koje ne vole. Kada povrće požuti i pokvari se, kažu da nije jestivo i na kraju njime nahrane svinje i kokoške, ili ga samo izbace, pa onda traže još. Kada se starešine i delatnici susretnu sa takvim slučajem, kako treba da postupe? Ako kažu: „Daću vam više sledeći put, pošto ovo nije dovoljno – snabdeću vas većom količinom, pošto mnogo jedete”, da li je to pravi način da postupe? Zar to nije slepilo? (Jeste.) Kako su oni to slepi? (Ne razumeju šta se stvarno dešava: glavni razlog zašto hrana koju su izdali nije bila dovoljna jeste taj da je protraćena.) Donose ishitrene zaključke, a ne razumeju šta se stvarno dešava. Na većini mesta je hrana izdata u skladu sa uputstvima Božje kuće dovoljna za jelo. Zašto samo tom jednom mestu nikad nije dosta? Zar to ne treba posebno istražiti? Starešina treba da ode na lice mesta i da se pažljivo i detaljno raspita o situaciji, da bi video šta se dešava. Na kraju, kroz svoju istragu i razumevanje otkriva da je kuvar na tom mestu loš i nemoralan čovek, koji je hranu za ljude davao kokoškama i namerno rasipao hranu kuće Božje. Vrlo je izbirljiv u vezi sa tim šta jede i voli da jede samo izvrsnu hranu. Neće da jede povrće kad nema mesa, a kad ga ima, onda neće da jede čak ni tofu. Kada dobije jaja, jede ih za svaki obrok. Bira isključivo ukusnu hranu i ne jede nikakvo obično povrće, niti ga je briga ako se ono pokvari. Razumevanjem problema se pokazalo da je kuvar loš čovek – da li mu onda, sledeći put kada se stvari budu izdavale, treba dati veće sledovanje? (Ne treba.) Ako mu ne date više, da li je to sve? Kako taj problem treba rešiti, kada se otkrije? Kuvara treba odmah smeniti; zameniti ga nekim ko ima nešto ljudskosti i ko će preuzeti tu dužnost. Brzo otkriti i rešiti problem i ukloniti takve zle ljude, takav kukolj. Neko će možda pitati: „Pošto više ne kuva, da li bi bilo u redu da ga zadužimo da hrani kokoške?” (Ne bi.) Ako on bude hranio kokoške, one neće nositi jaja; ako bude hranio svinje, one će smršati. Nije prihvatljivo da on bilo koga hrani. Takve ljude treba proterati – nepodobni su za obavljanje dužnosti u Božjoj kući. Ako se prilikom raspodele materijalnih predmeta Božje kuće otkriju još neki problemi, i njih treba brzo rešiti. Koji je cilj rešavanja tih problema? Da se smanji rasipanje i kvarenje materijalnih predmeta Božje kuće. Neki će možda pitati: „Da bi se ti problemi rešili, neko mora da ode da istraži kuhinju. Zar nisi Ti rekao da starešine i delatnici ne smeju u kuhinju? Zašto sad smeju?” To su dva različita pitanja. Nisam rekao da ne smeju – to je bila detaljna analiza situacije kada starešine i delatnici ne znaju da rade, dokono besposliče i šetaju se okolo, pohlepni za prednostima statusa, pa stalno idu u kuhinju da nađu nešto dobro za jelo. U ovom slučaju, oni idu u kuhinju da rešavaju probleme, a ne da nađu nešto dobro za jelo. Idi kad treba, a nemoj da ideš kad ne treba. Starešine i delatnici imaju puno posla, a ovo je jedan od njihovih zadataka, kod kojeg konkretni problemi mogu da se saznaju samo ulaskom u dubine kuhinje i razumevanjem detalja. Ako se utvrdi da je kuvar nepodesan, treba ga odmah otpustiti i zameniti nekim podesnim. Time se obezbeđuje da ne dođe do rasipanja i kvarenja predmeta koje je izdala Božja kuća. Kako god Ja to izrazio, ono što se zahteva od starešina i delatnika jeste da ispunjavaju svoje odgovornosti – ako je tvoj posao da se za nešto pobrineš i da nešto uradiš, onda apsolutno moraš za to da se pobrineš i da to uradiš. Moraš očima da posmatraš i da koristiš uši da pažljivo slušaš sve što svaka vrsta ljudi ima da kaže – a naravno, moraš i u srcu da naučiš da imaš mišljenja, misli i pronicljivost o svim vrstama stvari; drugi važan deo je da primiš k srcu načela koja Božja kuća zahteva da slediš i da nikada od njih ne odstupaš. Koji god posao da obavljaš, prvo moraš da razumeš koja su načela i pravila koja Božja kuća zahteva; pre nego što počneš sa poslom, moraš još nekoliko puta sebi da postaviš pitanja kao što su: da li su mi jasna načela koja Božja kuća zahteva? Kako ovo treba uraditi da bi bilo urađeno u skladu sa načelima Božje kuće? Kako to treba uraditi u skladu sa načelima u posebnim okolnostima? Kako se sa tim treba nositi u običnim okolnostima? Obavezno moraš, pre nego što počneš sa poslom, sebi da postaviš više ovih i drugih takvih pitanja, i da se više moliš pred Bogom. Deo toga je samoispitivanje; drugi deo je prihvatanje Božjeg ispitivanja. Uz pomoć toga starešine i delatnici prave manje grešaka i manje odstupaju u svom radu, smanjujući rasipanje materijalnih predmeta Božje kuće i gubitke nanete Njegovoj kući. Što je još važnije, takvim postupanjem podržavaju se i ispunjavaju njihove odgovornosti. To je ono što bi starešine i delatnici zaista trebalo da rade. To je zahtev koji se pred njih postavlja. Čuvanje i raspodela raznih materijalnih predmeta Božje kuće nije komplikovan zadatak. Delom se radi o tome da starešine i delatnici treba sami da budu upoznati sa načelima; drugi deo je to da starešine i delatnici moraju više u zajedništvu da razgovaraju o tim načelima sa ljudima zaduženim za upravljanje raznim materijalnim predmetima, da više prate te stvari, da bolje razumeju stvari i da više istražuju stanje upravljanja, te da istovremeno više u zajedništvu razgovaraju sa nadzornicima o raspodeli raznih materijalnih predmeta Božje kuće, kako bi ovima omogućili bolje razumevanje tih načela. Naravno, i starešine i delatnici moraju stalno da se raspituju i da pitaju kako ti ljudi raspodeljuju i izdaju predmete i da li ima nekih posebnih okolnosti – na primer, da li nadzornici dodeljuju predmete u skladu sa načelima koja zahteva Božja kuća u raznim godišnjim dobima, u različito vreme i u slučajevima kada razne vrste ljudi imaju različite zahteve. Cilj toga je da se omogući da razni predmeti Božje kuće delotvorno ispune svoju funkciju i da se koriste u najvećoj mogućoj meri razumno, kao i da se čuvaju i održavaju sa najboljom mogućom brigom. To je odgovornost starešina i delatnika.

Dobro upravljanje materijalnim predmetima Božje kuće odgovornost je svakog pripadnika Božjeg izabranog naroda

Pošto ste razumeli odgovornosti starešina i delatnika, da li ste razumeli i načela koja svaki brat i svaka sestra treba da dokuči u svom odnosu prema raznim materijalnim predmetima Božje kuće? Možda niste starešine i delatnici, ali ipak je vaša odgovornost da nadzirete. To je pravo Božjeg izabranog naroda. Osim toga, kada je reč o raznim materijalnim predmetima Božje kuće – knjigama i uređajima svih vrsta; svakodnevnoj hrani, piću, predmetima i tako dalje – svako mora prema njima da se odnosi s ljubavlju i pažnjom. Svako treba i da redovno proverava, popravlja i održava razne stvari koje koristi i treba da ih koristi razumno – ne dozvoli da se oštete i da propadnu dok su u tvom posedu i nemoj nepromišljeno da ih bacaš. Neki kažu: „Ta stvar ionako nije moja. Nisam je kupio svojim novcem. Božja kuća mi je izdala – to je javna svojina. Ne moram ja da brinem o tome kad se ona održava i popravlja, niti gde se čuva. Ne mogu da je nosim okolo sa sobom, kao da sam je oteo.” Je li to razumna misao? Zar nije sasvim sebična i lišena ljudskosti? (Jeste.) Dakle, koja načela treba slediti kada se koriste materijalni predmeti Božje kuće? Ako ti je nešto dodeljeno na korišćenje, onda je tvoj posao i da ga popravljaš i da se brineš o njemu dok ga koristiš. Sva odgovornost za taj predmet je tvoja; treba da se prema njemu odnosiš, da ga ceniš i da ga štitiš baš kao da je tvoja lična svojina, a da niko drugi ne treba da te podseća ni da te nadzire. To znači imati ljudskost. U kakvom god stanju da je ta stvar bila kada ti je izdata, kada više nemaš pravo da je koristiš ili si sa njom završio, osobi koja je čuva treba da je vratiš potpuno neoštećenu i u prvobitnom stanju. To se zove imati razuma; to je nešto čega bi trebalo da bude u ljudskosti. Kažeš da veruješ u Boga, da imaš savest i razum, da voliš istinu, da stremiš ka njoj i da joj se pokoravaš, ali ako nemaš čak ni najmanju ljudskost koju bi trebalo da imaš u svom odnosu prema jednom materijalnom predmetu, kako uopšte možeš da govoriš o ljubavi prema istini i o sprovođenju istine u delo? Zar to nije malo previše šuplje? Ako nisi u stanju da ispuniš čak ni onu odgovornost koju bi trebalo da ispunjavaš u svom odnosu prema nekom materijalnom predmetu, to znači da tvoja ljudskost ništa ne valja – za to se obično koristi izraz „lišen ljudskosti”. Pored toga, ma kako da koristiš sopstvene stvari, da li si u svom odnosu prema njima nemaran ili pedantan, to je tvoje pravo. Niko se neće mešati. Ali Božja kuća ima načela za to kako se koriste njene stvari. Ta načela su sva utemeljena na savesti i razumu, pa iako se možda ne uzdižu do nivoa istine, ona se u najmanju ruku povinuju merilima ljudskosti. Ako nisi u stanju čak ni da ispuniš ovaj standard ljudskosti, ako nisi u stanju čak ni da se ispravno odnosiš prema uređajima i potrepštinama koje ti Božja kuća izdaje i da ih ispravno koristiš, onda je problem i da li si u stanju da razumeš istinu i da zakoračiš u istina-stvarnost – to treba staviti pod znak pitanja. Stoga, kada je reč o tvom odnosu prema tim stvarima, imaš pravo da ih koristiš, pa prirodno imaš i odgovornost da ih popravljaš, održavaš i da se o njima brineš. Moraš te stvari da shvatiš ozbiljno. Ako, poput nevernika, kažeš: „Ta stvar ionako nije moja. Nisam je kupio svojim novcem. Ako se stvar koja je u javnoj svojini polomi, polomila se – samo kupite novu ili je, u najgorem slučaju, popravite. Ionako nisam ja na gubitku.” Ako tako razmišljaš, to je problem – u opasnosti si. Ne poseduješ pošten karakter i srce ti nije na pravom mestu. Koristiti sopstvene stvari štedljivo, a prema stvarima Božje kuće se odnositi kao da su nevažne, ne brinuti o njima i ne ceniti ih – zar to ne radi neko čije srce nije na pravom mestu? Da li Bog voli ljude čije srce nije na pravom mestu? (Ne voli.) Recite Mi, da li Bog ispituje ljude čije srce nije na pravom mestu? (Ispituje.) Bog ispituje i one čije srce jeste na pravom mestu, i one čije nije. Kada prihvatiš Božje ispitivanje, šta treba učiniti ako otkriješ da na taj način razmišljaš? Ne obraćati pažnju? Ne reagovati? Ne mariti za to? „Moja je stvar šta mislim. Ko si ti da se mešaš u to? Ako mi daš da nešto koristim, ja onda imam pravo da to koristim – a u svakom slučaju, biće u redu ako samo ne polomim tu mašinu. Zašto postavljaš toliko mnogo tako visokih zahteva?” Je li to dobar način razmišljanja? (Nije.) „Lišen je ljudskosti.” Ako imaš takve misli, moraš da prihvatiš Božje ispitivanje i da kažeš: „Bože, imam iskvarenu narav i ljudskost mi je slaba. Nekada sam mislio da sam vrlo plemenit i častan, da imam dostojanstvo; ne bih nikada pomislio da će me ta mala stvar razotkriti: imam sebične želje; srce mi nije na pravom mestu; imam sopstvene sitne ciljeve. Spreman sam da prihvatim Tvoje ispitivanje i Tvoje disciplinovanje i voljan sam da se promenim.” Moraš da se moliš i da se pokaješ pred Bogom i da Mu dozvoliš da te ispituje. Kada prihvatiš Njegovo ispitivanje, kako da se promeniš? Reći ćeš: „Bilo je nemoralno razmišljati onako kako sam ja nekada razmišljao – to je razmišljanje nevernika, bezvernika. Ne smem više tako da razmišljam. Ne smem da krenem tim putem. Ja sam vernik u Boga; treba da budem čovek sa ljudskošću i dostojanstvom, treba da radim stvari koje Bog voli. Treba ubuduće da promenim svoj način korišćenja alata i uređaja. Moram da ih pustim da miruju kad treba da miruju i da ih popravljam i održavam kad je potrebno. Moram često da ih čistim i da redovno proveravam razne njihove sastavne delove kako bih obezbedio da mogu normalno da se koriste. A kada završim sa njima, odmah ću ih očistiti i čuvaću ih, kako bih sprečio neovlašćene ljude da njima rukuju.” A onda, kada budeš ponovo koristio mašine u budućnosti, bićeš naročito obazriv i pažljiv. Tvoji pogledi će se stalno menjati, tvoje navike će se popraviti, preokrenuće se iz tvojih prethodnih sebičnih, odvratnih misli i postupaka, prema osećaju odgovornosti, spremnosti da se brineš o stvarima, spremnosti da preuzmeš odgovornost. Promena u tvom načinu razmišljanja početak je tvoje istinske promene. Ona postaje promena u tvojim navikama kada svoj način razmišljanja i svoje misli ostvariš u praksi. Kada stvari dođu do tog nivoa, Bog vidi da se zaista menjaš i kaješ; ti preokreti i te promene koje budeš napravio biće zaista prihvatljivi Bogu. To je sprovođenje istine u delo. Šta je najosnovnija stvar koju čovek treba da poseduje kada sprovodi istinu u delo? Savest i razum koje ljudi treba da imaju. A da li sebičan, odvratan čovek ima savest i razum? (Nema.) Možda na osnovu doktrine znaš da ne smeš da ostavljaš predmete Božje kuće da leže okolo, niti da ih oštećuješ ili rasipaš, ili da budeš neodgovoran sa njima – ali kakav je tvoj stav u srcu i u mislima? „Koji je smisao brige o tim stvarima? Ta stvar čak nije ni moja.” Takvo razmišljanje će usmeriti tvoje ponašanje, pa da li će ti onda doktrina koju poznaješ biti od ikakve koristi? Neće – biće samo doktrina koja nije ni od kakve koristi. Tek kada ti se razmišljanje i pogledi preokrenu i kada se istinski promeniš i pokaješ pred Bogom, počeće da se menjaju i tvoje ponašanje i tvoji postupci u praksi. Tada će ono što proživljavaš početi da ima ljudskost; tada ćeš početi da ulaziš u istina-stvarnost. Takva sitna stvar razotkriva čovekovu ljudskost, kao i to da li taj čovek iskreno voli istinu.

Upravljanje raznim materijalnim predmetima Božje kuće je odgovornost koju treba da ispunjavaju starešine i delatnici, a svi pripadnici Božjeg izabranog naroda treba zajedno da pruže nadzor, pomoć i punu saradnju. To je svačija odgovornost. Pripadnici Božjeg izabranog naroda treba da posluže kao primer. Treba da počnu od sebe – tek kada sami dobro obavljaju posao, kvalifikovani su da nadziru druge i da procene da li je to što drugi rade primereno i u skladu sa načelima. To je stvar koja se tiče svakoga, ta sitna stvar razotkriva čovekovu ljudskost, kao i njegov stav prema istini. Starešine i delatnici treba taj posao da obavljaju dobro i sa ogromnom energijom, u skladu sa načelima kuće Božje, a svaki običan brat i sestra takođe treba na tu stvar da gleda strogo i oprezno. Moraš često da razmišljaš o sebi, o tome da li u tvojoj ljudskosti i tvom načinu razmišljanja ima problema, o tome kakav stav imaš. Kada otkriješ da postoji problem u tvom stavu i razmišljanju, treba odmah da se pomoliš i da se promeniš – a kada upravljaš stvarima Božje kuće ili kada ih koristiš, treba da nastojiš s jedne strane da ne izazoveš ni prekor svoje savesti ni da podbaciš u odnosu na Boga, a sa druge – da ti se drugi dive, da odobravaju to što radiš i da kažu da imaš ljudskost, koju svi mogu da vide. Glavna stvar je da se ljudi dok to rade pridržavaju načela. To je obaveza koju ljudi treba da ispune, nešto što treba da postigne svaki pripadnik Božje kuće. To nije samo odgovornost starešina i delatnika.

Je li vam sada manje-više jasna deseta stavka odgovornosti starešina i delatnika? Pošto su razumeli načela, ljudi bi trebalo da budu pažljiviji i pedantniji u obavljanju svog posla, i trebalo bi da se više trude i da ne budu lenji – onda će praktično biti u stanju da smanje štetu i rasipanje materijalnih predmeta Božje kuće i da spreče da ih zli ljudi pljačkaju. To bi trebalo da bude ostvarivo. Zašto kažem da je to lako ostvariti? To su stvari koje se mogu ticati svakodnevnog čovekovog života kod kuće. Lako je biti pažljiv u upravljanju stvarima u sopstvenoj kući, pa ako budeš čuvao stvari Božje kuće kao da su tvoje, u skladu sa zahtevima Njegove kuće, ako ih budeš razumno raspoređivao, pa smanjio štetu i rasipanje, i ako ne budeš dozvolio zlim ljudima da ih pljačkaju, ti ćeš onda ispunjavati odgovornost starešina i delatnika. Izgleda da je taj rad po svojoj prirodi zadatak koji se tiče opštih poslova. Zašto ga nazivamo zadatkom koji se tiče opštih poslova? On se tiče upravljanja materijalnim predmetima. Dobro upravljaj njima i dobro ih raspoređuj, pa ćeš ispuniti svoju odgovornost. Isto tako, načelo tog rada je sasvim jednostavno – on obuhvata samo jedno jedino načelo i ne uključuje nikakve komplikovane istine. Ukoliko čovek ima breme i ispravne namere, on je u stanju da taj posao obavlja dobro i nije potrebno da razume previše istine, kao ni da se sa njim mnogo u zajedništvu razgovara o istini. Stoga je taj posao jedan jedini zadatak, i to zadatak koji se tiče opštih poslova. To je rad koji je za starešine i delatnike lak. Ukoliko si malo vredniji, postavljaš više pitanja, više se raspituješ, više se time baviš i imaš ispravne namere, ti si kadar da obavljaš taj posao. To uopšte nije komplikovano. Završili smo sa razgovorom u zajedništvu o desetoj stavci odgovornosti starešina i delatnika. Eto, toliko je jednostavno.

Stav i ispoljavanje lažnih starešina u pogledu materijalnih predmeta Božje kuće

Sada kada ste razumeli tu odgovornost starešina i delatnika, u vezi sa njom ćemo preći na detaljnu analizu ispoljavanja koja lažne starešine prikazuju dok obavljaju taj posao, kao i stvari koje oni rade, a koje ih određuju kao lažne starešine. Prvo, kada lažni starešina obavlja taj posao, on nije u stanju da razne predmete propisno čuva. Čuvanje je prva stavka važnog rada kada je reč o svim vrstama materijalnih predmeta. Lažne starešine su u haosu u svemu što rade; pored toga što su, kada je reč o istini i raznim načelima koji je se tiču, duboko zaglibili, isto tako su u haosu i kada je reč o čuvanju raznih materijalnih predmeta Božje kuće. Ne znaju kakve ljude da traže da tim predmetima upravljaju, niti na koji način oni treba da se čuvaju. Nemaju precizne ciljeve ni konkretne planove, a kamoli detaljne korake za obavljanje tog posla. Ako je neko voljan da se potrudi, ti predmeti se mogu sačuvati; ako nije, lažni starešina dopušta da budu ležerno ostavljeni po strani. On ne nalazi odgovarajućeg čoveka da ih čuva ni primereno mesto za njihovo čuvanje, a još manje u zajedništvu razgovara o konkretnim načelima čuvanja tih predmeta. Istovremeno, ne priprema ništa za budući smeštaj, popravku i održavanje tih materijalnih predmeta. Neke lažne starešine čak ne znaju ništa o tome koje predmete Božja kuća ima – baš ih briga i ne pitaju za to. Recimo, na primer, da je Božja kuća štampala nove knjige Božjih reči. Koliko je knjiga ostalo pošto su podeljene, ko je određen da ih smesti na čuvanje, kako se čuvaju i da li se čuvaju na pravom mestu – lažni starešina ništa od toga neće znati, niti će pitati ili se raspitivati za te stvari. Zašto se neće raspitivati? On misli da je čuvanje materijalnih predmeta Božje kuće sporedna stvar, dok je on starešina, neko ko radi važne stvari, ko isključivo propoveda. Uopšte ne obraća pažnju na te „sporedne stvari”, već ih prosleđuje ljudima koji ništa ne razumeju i koje nije briga da li su one dobro ili loše obavljene, da ih oni urade. On, dakle, uopšte ozbiljno ne shvata posao čuvanja materijalnih predmeta Božje kuće. To je jedan razlog. Drugi je taj da su neke lažne starešine smetenjaci – njihovi umovi su zbrkani. Nemaju normalno razmišljanje ni svest o čuvanju stvari i nemaju postupak ni put za to kako da čuvaju predmete Božje kuće. Stoga ne znaju koliko je takvih stvari oštećeno, a ne znaju ni da li ima slučajeva rasipanja. Kada zli ljudi uzmu neke stvari, lažni starešina kaže: „Neka ih – u svakom slučaju, sve je u Božjim rukama.” Pojedinci koriste neke važne predmete bez ičijeg odobrenja; ti ljudi uzmu te stvari, pa drugi ne mogu da ih koriste za rad, a niko se ne usuđuje da ih zatraži. Lažni starešina kaže: „Ništa strašno. Samo kupite novu. Uzeo je tu stvar, pa neka je prvo koristi. To je samo stvar – svejedno je ma ko je koristio. Ako je ne koristi razumno, to je između njega i Boga. Nema potrebe da se mi mešamo.” Gledaj kako propoveda veličanstvenu doktrinu da „reši” problem, pa pretvara velike probleme u male, a male u nikakve. Lažne starešine uopšte ne ispunjavaju svoje odgovornosti kada je reč o čuvanju raznih predmeta kuće Božje. Nije ih briga i ne pitaju za njih, ne rešavaju nikakve probleme i ne bave se njima. Čak i ako Višnji uzme da prekontroliše njihov posao, oni samo izbegavaju odgovore da Ga zavaraju, i to je to.

Neka braća i sestre kupuju opremu, odeću i lekove da bi ih Božja kuća koristila, a kada lažni starešina vidi te predmete, on će među njima probrati i za sebe uzeti dobru odeću, cipele i torbe, dok će drugima dozvoliti da uzmu samo one ostatke koji njemu samom nisu potrebni. Kada to vide kreteni koje on predvodi, kažu: „Naš starešina je probrao ono što želi – sada je red na nas. Kada završimo, bacićemo bezvredne stvari koje preostanu braći i sestrama ispod nas.” Te stvari pripadaju onima u čije ruke padnu, a ostale stvari koje se nikom ne dopadaju odbacuju se i niko ih ne čuva. I tako, razni materijalni predmeti Božje kuće navodno imaju mesto gde se čuvaju, ali u stvari se uopšte ne čuvaju – ta mesta su rupe kojima uopšte niko ne upravlja. Samo odbacuju stvari na neko mesto i puštaju ih da se nagomilavaju. Ima tamo odeće, cipela i čarapa, lekova i elektronskih uređaja, kao i svakodnevnih potrepština i kuhinjskog pribora – to je zbrka u kojoj ima svih vrsta đubreta, pa se čak mešaju ljudska i pseća hrana. Ako pitaš ko upravlja tim stvarima i da li ih razvrstava; ili da li postoje uputstva za te stvari i kako treba da se čuvaju; ili, ako te stvari nisu potrebne za rad Božje kuće, da li su potrebni braći i sestrama – niko ne zna odgovore. Sasvim je normalno da braća i sestre ne znaju, ali ni starešine ni delatnici nemaju odgovore ni na jedno od tih pitanja – oni sasvim izbegavaju odgovornost za te stvari, te ili kažu „Ne znam” ili kažu „Neko se brine o tome”, pa te time skidaju s vrata i varaju Božju kuću. To dovodi do toga da ti problemi ostaju nerešeni. Starešinama i delatnicima nije teško da nađu odgovarajuće ljude da upravljaju raznim materijalnim predmetima Božje kuće, zar ne? Lažne starešine ne obavljaju čak ni taj jednostavan posao da nađu nekog odanog da pravilno čuva te stvari, da dobro vodi evidenciju i da ih drži dobro razvrstane. Pa šta onda rade? Kada braća i sestra Božjoj kući poklone odeću ili dnevne potrepštine, pa lažne starešine vide te predmete, oni nagrnu kao čopor gladnih vukova koji zajedno proždiru meso. Bez kraja i konca isprobavaju svaki odevni predmet koji im odgovara, bez prestanka biraju stvari za sebe. Kada Božja kuća kupi razne vrste važnih i skupih mašina i opreme, oni pojure da prvi proberu za sebe one dobre. Zašto biraju one dobre? Misle da, kao starešina ili delatnik, imaju pravo prvenstva u korišćenju predmeta kuće Božje. Šta god da Božja kuća izda, oni uvek prvi izaberu najbolje stvari. Tako se oni odnose prema predmetima kuće Božje. Zar se tako obavlja posao? Zar to nije ispoljavanje lažnih starešina? Kada je reč o stvarima koje imaju rok trajanja – na primer, hrani i lekovima – lažne starešine je za to baš briga. Ne nalaze odgovarajuće osoblje da njima upravlja, niti tom osoblju kažu: „Neke od ovih stvari imaju rok trajanja, stoga ga odmah zabeležite. Požurite da ih izdate braći i sestrama pre isteka roka, da bi se koristile razumno – nemojte čekati da im istekne rok; ne dozvolite da propadnu.” Lažne starešine te stvari nikada ne rade. Kada nečemu istekne rok trajanja, oni to samo bace. Kada starešine i delatnici obavljaju posao u Božjoj kući, oni bi, strogo uzevši, trebalo da budu upravnici kuće Božje. Prva stvar koju treba da urade je da razumno i dobro čuvaju predmete kuće Božje, da ih strogo nadziru i sprovode propisne provere. I to je osnovna stavka rada Božje kuće, a lažne starešine ipak nisu u stanju da obave čak ni tako suštinski posao. Jesu li smeteni, slabog kova i tupavi – ili im srca nisu na pravom mestu? Ako su tupavi i smeteni, kako znaju da izaberu dobre stvari za sebe? Zašto se ne odreknu sopstvenih stvari ili njih ležerno daju drugima? Zašto ne kvare i ne oštećuju svoje stvari? I zašto imaju takav stav prema stvarima Božje kuće? Jasno je da su lišeni morala i da im srca nisu na pravom mestu. Kada starešine i delatnici jednom steknu status i dođu u kontakt sa većim obimom rada Božje kuće, oni dobiju povlašćen pristup raznim materijalnim predmetima i javnoj svojini Božje kuće i najobavešteniji su o tim stvarima. A ipak, neke starešine ih ignorišu, ne čuvaju ih propisno i svakom dozvoljavaju da ih uzme, naprosto svakom ko je voljan da brine o njima dozvole da to radi, a ako neko nije voljan da se brine o njima i neodgovoran je, starešinama i delatnicima to ne smeta, pa čak i ako saznaju da neko ima problem, oni ga ne reše. To su lažne starešine. U ovom trenutku smo zaključili da lažne starešine, osim toga što su slabog kova i ne nose breme, imaju i srca na pogrešnom mestu i slab karakter. Pošto su te starešine slabog kova i lišeni su sposobnosti razumevanja, razumljivo je zašto loše obavljaju posao u radu koji se tiče istine i život-ulaska. A pošto su slabog kova i nemaju radnu sposobnost, može se prihvatiti i to što loše obavljaju posao u radu koji se tiče upravljanja. Ali to što nisu u stanju čak ni da obavljaju posao koji se tiče upravljanja raznim predmetima kuće Božje – što je najminimalniji, najjednostavniji posao – pokazuje jednu stvar još jasnije: kada je reč o nekim lažnim starešinama, problem nije samo to što su slabog kova i ne nose breme, već još više to što su naročito lošeg karaktera i slabe ljudskosti. Kroz naš razgovor u zajedništvu o desetoj odgovornosti starešina i delatnika, otkriveno je još jedno ispoljavanje lažnih starešina i delatnika: ne samo da su slabog kova, da ne nose breme i da su pohlepni za telesnim zadovoljstvima – već su i slabog karaktera i srce im nije na pravom mestu. Za stvari koje nisu njihove nije ih briga – čak ih i ne čuvaju. Postavljeni su za upravnike kuće Božje, a ipak ujedaju ruku koja ih hrani i ne štite interese Božje kuće, a žive od nje; ležerno bacaju stvari Božje kuće na stranu, kao da one pripadaju nekim tuđincima, ne čuvaju ih i misle da one nisu naročito važne. To nije samo neispunjavanje svojih odgovornosti – to je problem sa njihovom ljudskošću, to je jedan veliki nedostatak morala! To što loše čuvaju ili uopšte ne čuvaju stvari koje bi trebalo da čuvaju ukazuje na to da lažne starešine nemaju ljudskost i da im srca nisu na pravom mestu. Nisu u stanju čak ni da dobro čuvaju predmete kuće Božje, pa kada bi trebalo da ih raspodele, da li bi to bili kadri da urade razumno? Još više podbacuju kada je reč o postupanju u skladu sa načelima. Vide kako se stvari Božje kuće nemarno bacaju, oštećuju i rasipaju, kako tamo nema nikog dobrog da ih čuva, i u srcu odlično znaju da tako ne treba – a ipak se time ne bave. To znači imati srce na pogrešnom mestu. Može li taj ološ, čije je srce na pogrešnom mestu, razumno da raspodeli razne materijalne predmete kuće Božje? Tek to nisu kadri da urade – ako njih postaviš da raspodele te stvari, radiće još nemoralnije stvari.

U jednoj seoskoj crkvi gde drže pse, osobi odgovornoj za njihovo čuvanje mnogo je stalo do tek izleglih štenaca. Bojala se da štenci neće dobiti potrebne hranljive sastojke, pa je podnela zahtev za organska jaja koja će jesti ti psi. Lažni starešina je odmah odobrio zahtev; nije razmišljao o tome da organskih jaja nema u izobilju. Nema ih dovoljno čak ni za ljudsku ishranu, pa zašto bi ih davali psima? Zar to nije besmislen način da se postupa po tom pitanju? Koja je priroda takvog ponašanja tog lažnog starešine? Kako ga treba okarakterisati? Zar ovakvo postupanje tog lažnog starešine nije besmisleno? Ono što taj lažni starešina sve vreme izgovara, kad god otvori usta, jesu doktrine koje su ljudima po ukusu, a u stvari, on ne razume ni trunku istina-načela, pa kada se nešto desi, on tome pristupa i rešava to u skladu sa ljudskim uobraziljama, sklonostima i subjektivnim željama – a na kraju je učinio takvu odvratnu stvar kao što je hranjenje pasa organskim jajima. Može li se takva raspodela predmeta kuće Božje od strane tog lažnog starešine smatrati razumnom? (Ne može.) Zašto on nije u stanju da izvrši razumnu raspodelu? Na površini deluje da je lažni starešina intervenisao čak i u tako sitnoj stvari, da se za nju brinuo i pratio je, te da je imao obilje razloga i osnove da podrži taj zahtev – ali da li je on postupao u skladu s načelima? Da li je postupao u skladu s načelima koja zahteva Božja kuća? Nije. Stoga, kada pogledamo prirodu tog njegovog postupka, je li to dobro ili zlo delo? Je li to ispunjenje ili zanemarivanje svoje odgovornosti? To je zanemarivanje – neprincipijelno je, on je bezobzirno radio loše stvari! Kako, kroz tu stvar, vidite suštinu ljudskosti tog lažnog starešine? Zar nije u pitanju iskrivljeno shvatanje i slepa primena pravila? Ono što on sa svakim dahom izgovara jesu ispravne doktrine i zvuči kao da u tome nema ni jedne jedine pogrešne rečenice, a u stvari je iskrivljeno. Takvi ljudi su lažno duhovni i maju iskrivljeno shvatanje – to je đubrad lišena duhovnog razumevanja. Upravo smo pomenuli da je ljudskost lažnih starešina takva da su oni niskog karaktera i da im je srce na pogrešnom mestu. Kada dođe vreme za raspodelu predmeta kuće Božje, njima nedostaju načela, pa te predmete dele naslepo, što otkriva da lažne starešine imaju iskrivljeno shvatanje i da naslepo primenjuju pravila, te da su u svojim postupcima neprincipijelni – naprosto postupaju naslepo i nasumice. Lažne starešine spolja deluju tako dobronamerno i ljubazno, a u stvari su to lažna dobronamernost i lažna ljubaznost. Tako je, na primer, kada se kuja oštenila, čuvar pasa rekao da štencima treba dati novo ćebe, koje je bilo namenjeno ljudima. Neko je onda rekao: „Bila bi šteta da damo novo ćebe psima – bolje bi bilo da ga umesto toga damo braći i sestrama, a da životinjama damo staro ćebe koje ćemo zameniti tim novim.” Šta mislite o tom predlogu? Raspodela novih stvari ljudima, a starih životinjama sasvim je razumna. To je načelo; to je razumna raspodela. Kako se lažne starešine nose sa takvim stvarima kada se sa njima susretnu? Pošto je to čuo, tamošnji lažni starešina je ovako razmišljao: „Životinje nikad nisu u prilici da koriste nove stvari. Uvek koriste stare, prljave stvari. Nove stvari uvek koristimo mi ljudi. Božje reči su rekle da mi ponekad nismo čak ni tako dobri kao svinje ili psi. Stoga se nemojte svađati oko stvari sa svinjama i psima. To je nedostatak ljudskosti.” I tako je on na kraju dao novo ćebe tim životinjama. Ljudi u toj crkvi možda nisu bili na gubitku zato što su koristili staro ćebe, ali način na koji je ta stvar rešena vrlo je ilustrativan za taj problem. Koju je ulogu lažni starešina odigrao u toj stvari? Da li biste rekli da bi normalni ljudi bili u stanju da tako nešto urade? (Ne bismo.) Kakvi bi, onda, ljudi dozvolili da u rešavanju tog pitanja stvari dođu do te tačke? (Apsurdna vrsta ljudi lišena razuma i razmišljanja normalnih ljudi.) Ti odgovori su svi tačni – ti ljudi su manji od ničega. Kada se normalni ljudi sa tako nečim susretnu, oni znaju kako da to rešavaju razumno, ali lažno duhovne lažne starešine iskrivljenog shvatanja ne znaju kako da to reše. I njihov način rešavanja tog pitanja deluje kao da je osnovan, i on deluje kao da je u skladu s načelima Božje kuće i potkrepljen obiljem razumnih opravdanja – a ipak ljudi, nakon što ga čuju, izlaze ne znajući da li da se smeju ili da plaču, toliko je to apsurdno. Kako to da nisu u stanju da razumeju čak ni tako jednostavnu, očiglednu logiku? Kako oni na kraju to pitanje reše na tako izopačen način? To je gnusno. Ako njih postaviš za upravnike psi će im loviti miševe, mačke čuvati kuću, a svinje spavati u krevetima – sve će biti zbrkano. Jesu li lažne starešine u stanju da razumno raspodele razne materijalne predmete kuće Božje? (Nisu.) Oni su posebna vrsta, smetenjaci i apsurdni tipovi. Pored onih lažnih starešina sa naročito iskrivljenim shvatanjem i srcem na pogrešnom mestu, većina lažnih starešina isto tako ubrlja i zbrka tu vrstu posla, čak i ako imaju nešto kova i shvatanje im nije iskrivljeno. Nisu u stanju da ispune čak ni najminimalnije odgovornosti koje bi trebalo da ispunjavaju. Pa kada ih pitate o tom poslu, njihov odgovor je uvek isti: „Taj i taj radi na tome. Taj i taj zna. Ako imaš bilo kakva pitanja, moraću da odem da pitam tog i tog.” I to je poslednje što ćeš o tome čuti. To je ispoljavanje koje lažne starešine prikazuju kada obavljaju taj posao.

Kada je reč o poslu raspodele raznih materijalnih predmeta kuće Božje, lažne starešine ne samo da su nesposobne da to rade u skladu s načelima koja zahteva Božja kuća, već dozvoljavaju da se u to umešaju i mnoga njihova lična osećanja, sklonosti i želje, kao i njihovo lično razumevanje. Prave haos i smušeni nered od tog posla, praktično bez ikakvih načela. Stoga, kada lažni starešina upravlja raznim predmetima kuće Božje, često se desi, u okolnostima u kojima niko ne zna šta se događa, da stvari budu oštećene, bezrazložno protraćene, ili da neke stvari nestanu, a brojke se ne slažu. Druge predmete, pak, pojedinci uzmu za ličnu upotrebu, a da lažni starešina to ne zabeleži i ne prijavi. Lažne starešine nisu u stanju da dobro obave čak ni tako jednostavan opšti posao. Oni taj posao ubrljaju, a ipak se i dalje osećaju opušteno, misleći da su puno uradili. Lažne starešine nikada ne sprovode redovne kontrole, remont i održavanje raznih materijalnih predmeta Božje kuće; njih u srcu nije nimalo briga za sve te predmete. Da ih, recimo, pitaš: „Da li se iko brine o remontu i održavanju ovih delova opreme? Je li bilo slučajeva rasipništva u nabavci rezervnih delova kada se ta oprema popravljala? Ili slučajeva da je neko previše potrošio ili da su ga opelješili? Je li iko snosio odgovornost posle tih incidenata? Je li ikom izrečena novčana kazna ili upozorenje?” Lažne starešine ništa od toga neće znati, niti će za to mariti. Da li je novac nezakonito potrošen kada su se kupovale stvari za Božju kuću, da li je neko određen da upravlja tim stvarima kada su kupljene, da li su kupljene stvari odgovarajuće i da li se mogu efikasno koristiti, a ako ne mogu, da li su vraćene ili zamenjene u predviđenom roku – oni ni o čemu od toga ništa ne znaju. To su takvi idioti – ništa ne znaju. Jedina stvar o kojoj lažne starešine razmišljaju je kako da propovedaju doktrine na skupovima da bi naveli ljude da ih cene; nemaju nikakvu radnu sposobnost kada je reč o konkretnom pitanju upravljanja predmetima, a nemaju ni bilo kakav stav o tom pitanju. Ne znaju da je to posao koji bi oni trebalo da rade, niti znaju kako da ga urade. Stav koji lažne starešine zauzimaju o predmetima Božje kuće je da oni pripadaju svima, tako da svako ko želi nešto da koristi može to i da učini, a svako kome je nešto potrebno može to da uzme ili da zahteva od nadređenih – da je to svačije pravo, te da predmeti kuće Božje ne treba da budu pod upravom ni pod kontrolom nijednog pojedinca. Stoga, ako neko polomi ili izgubi neki uređaj, njih je za to baš briga, a ako neko podnese zahtev da se nešto kupi, njih je isto tako baš briga da li je to skupo ili jeftino. Činjenica je da Božja kuća ima pravila za te stvari. Ukoliko starešine i delatnici ispunjavaju svoje odgovornosti i sprovode propisne provere u skladu sa načelima Božje kuće, svi ti gubici i rasipanje mogu se izbeći. A ipak, lažne starešine ne obavljaju čak ni taj najjednostavniji posao kojim se mogu sprečiti gubici. Zar ne da oni samo besplatno jedu hranu kuće Božje? Zar ne žive na tuđoj grbači? Zar to nije tipično ispoljavanje „lažnosti” lažnih starešina? Kako biste vi postupili sa takvim starešinom da se sa njim susretnete? (Otpustili bismo ga.) Samo biste ga otpustili i to je sve? Zar ne treba jednu ili dve stvari da ga naučite? „Taj uređaj je stavljen tamo i pokvasio se, i niko ga danima nije proveravao. Nije jasno da li napajanje i dalje radi i da li su miševi izgrizli kablove. Zašto se ne baviš tim stvarima? Računar koji koristim je pokvaren i treba ga popraviti. Ako ne bude popravljen, to će dovesti do kašnjenja u poslu. A ja sam to već toliko puta tražio od tebe – zašto nisi obratio pažnju? Čime se ti to po ceo dan besmisleno zamajavaš, kao kokoška bez glave? Kada se na starešinu kao što si ti računa da obavi posao, ti sav posao odlažeš, a sve mašine i materijalne predmete uništavaš sopstvenim rukama. Ne brineš o raznim predmetima Božje kuće i ne upravljaš njima. Nepodoban si za starešinu – da si brzo dao ostavku!” Je li u redu tako mu održati pridiku? (Jeste.) Šta poseduje čovek koji se usuđuje da drži pridike starešinama i delatnicima? Prvo mora da bude hrabar i da ima osećaj za pravdu. Neki će možda reći: „Ja se ne bih usudio da držim pridike starešinama i delatnicima. Oni su oficiri, a ja samo običan vojnik, moj čin je toliko niži od njihovog. Oni imaju istinu i u stanju su da drže propovedi. Ja nisam dobar ni u čemu i nisam u položaju da im držim pridike.” Zar to nije logika nitkova? (Jeste.) Pa kako biste onda vi održali pridiku takvom starešini? „Ako si u stanju da obavljaš taj posao, daj sve od sebe i obavi ga u skladu sa načelima kuće Božje. Šta god nam zadaš da uradimo, mi ćemo te poslušati. Ali ako ti ne daš sve od sebe da obaviš taj posao, ako ga ne obaviš u skladu sa načelima kuće Božje, nikada nas nećeš naterati da te slušamo! Osim toga, ako ne budeš obavljao nikakav stvaran posao, imamo pravo da te smenimo i uklonimo. Ako nekom hoćeš da naudiš, naudi sebi – ne pokušavaj da naudiš svima nama!” Da li biste se usudili da mu tako održite pridiku? (Usudili bismo se.) To sad govorite; a da li biste zaista to uradili, kada za to dođe vreme? Generalno, kada je reč o stvarima koje se dotiču istina-načela i važnih stvari, vi se ne usuđujete da ležerno govorite, iz straha da zbog nedostatka uvida i jasnoće izražavanja ne ostavite utisak kao da samo donosite sud o starešinama i delatnicima i izazivate ometanje. Ali trebalo bi da budete u stanju da imate uvid u pitanje upravljanja materijalnim predmetima; treba da naučite da po tom pitanju budete pronicljivi i da dokučite njegova načela.

Bio je jedan čovek zadužen za odeću u timu za filmsku produkciju. U svojim postupcima je bio neposlušan i uvek je potajno prisvajao predmete kuće Božje. Kada je napustio tim za filmsku produkciju, sa sobom je odneo neke stvari, a kada su kasnije provereni računi, pokazalo se da se kod velikog dela novca koji je primio računica ne slaže. Osim toga, iako nije radio, imao je novca i kupio je mnogo luksuznih predmeta. Mnogi ljudi su mu laskali dok je bio u timu za filmsku produkciju i svi su želeli da budu u dobrim odnosima sa njim, da bi, kada im zatreba odeća, samo zatražili od njega, a on bi im je dao. Ako je čovek sa njim bio u lošim odnosima, on mu čak ne bi dao ni odeću koju je trebalo da dobije. Kakav je to problem? To je problem sa osobljem zaduženim za upravljanje. Jedan deo toga bio je da je on te stvari sam prisvajao; drugi deo je bio da nije delio predmete kuće Božje u skladu s načelima, već se rukovodio svojim osećanjima, sopstvenom voljom i svojim odnosima sa ljudima. Prema načelima, taj čovek je trebalo da bude pročišćen. To je bio očigledan problem. Lažni starešina ne samo da to nije učinio, već ga je smatrao dobrim čovekom i uredio je da on ode na drugo mesto da obavlja dužnost. Nije li time napravio još veću grešku? Šta mislite o tome kako je obavljen taj posao? Je li to bilo u skladu s načelima? Je li taj starešina ispunioodgovornosti koje starešina treba da ispuni? (Nije.) Da na trenutak ostavimo po strani pitanje kakve je koristi starešina mogao da pribavi postupajući na taj način sa tim čovekom – sudeći samo po tome kako je rešio to pitanje, koja je priroda toga? To je pružanje zaštite zlom čoveku na osnovu osećanja, umesto da se sa njim postupi u skladu s načelima Božje kuće. Pa da povežemo to sa desetom stavkom odgovornosti starešina i delatnika, koje greške ta vrsta starešine i delatnika pravi u svom odnosu prema raznim materijalnim predmetima kuće Božje? Je li taj starešina ispunio svoje odgovornosti? Je li njegovo postupanje u toj stvari bilo zasnovano na zaštiti predmeta kuće Božje? Ni slučajno. On nije ozbiljno shvatao predmete kuće Božje, pa se čak i pravio da ništa ne vidi i dozvoljavao da ih zao čovek po svom ćefu uništi ili uzme. Da li bi tako rešavao tu stvar i da su drugi oštetili ili prisvojili njegove lične stvari? Ne bi – onda bi mislio na osvetu i nadoknadu. Pa zašto nije tako postupao i sa predmetima kuće Božje? Čak je i rekao: „Može da uzme par predmeta ako hoće – ne uzima on tako mnogo. Može malo da prisvaja te stvari ako hoće – ko nema pomalo želju da to radi? Kakve veze ima ta mala količina koju on prisvaja? Nije da drugi zbog toga dobijaju manje.” Kakav je to stav? Je li to stav koji starešine i delatnici treba da imaju prema predmetima kuće Božje? (Nije.) Zar ne ujedaju ruku koja ih hrani? A koju logiku je on na kraju izneo? „Neka on prisvaja te stvari – nema potrebe da poravnavamo te račune sa njim. Koliko vrede ta beznačajna sredstva i predmeti? Antihristi prisvajaju mnogo više od toga. Njegovo prisvajanje tih predmeta je između njega i Boga – njegova je stvar kako će se opravdati pred Bogom kada dođe vreme. To nema nikakve veze sa nama.” Kakve misli i osećanja doživljavate kada čujete starešinu kako izgovara tako nešto? Svako ko ima ma kakav osećaj za pravdu, makar i malo svesti ili savesti, plakao bi u sebi da čuje te stvari i bio bi skrhan i razočaran, čak i da je samo običan sledbenik, a kamoli da je starešina ili delatnik! Ta vrsta lažnog starešine uživa u tolikoj Božjoj blagodati i zaštiti i u tolikim Njegovim istinama, a on ipak ima takav hladnokrvan stav prema predmetima Njegove kuće. Poseduje li on ljudskost? Je li podoban za starešinu ili delatnika? (Nije.) Kada takvog čoveka smene, je li on kvalifikovan da ubuduće bude starešina ili delatnik? (Nije – njegova ljudskost je slaba.) Kako se ispoljava njegova slaba ljudskost? (Tako što se on ne zalaže za interese Božje kuće.) Koja je konkretna radnja koja pokazuje da se ne zalaže za interese Božje kuće? Koja je suština tog konkretnog ispoljavanja? Takvi ljudi nemaju srce na pravom mestu i niskog su karaktera; sasvim lepo govore, ali ništa stvarno ne rade. Takvi ljudi nipošto ne smeju da budu starešine i delatnici. Oni čije srce nije na pravom mestu nisu ljubitelji istine, već ih interesuje samo sopstvena dobit; oni čije srce nije na pravom mestu uopšte ne misle na Božji izabrani narod i uopšte se ne zalažu za rad crkve ni za interese kuće Božje.

Prva osnovna stvar koju starešine i delatnici moraju da rade je da propisno nadziru razne materijalne predmete Božje kuće, da pravilno sprovode provere i da paze na Božju kuću, da ne dozvole da zli ljudi oštete, protraće ili prisvoje bilo koji predmet. To je najmanje što oni treba da rade. Čim si izabran za starešinu ili delatnika, Božja kuće te smatra svojim upravnikom: ti pripadaš kategoriji rukovodilaca i zadatak kojeg si se prihvatio teži je od zadataka drugih ljudi. Nosiš veliku odgovornost. Zato se svaki tvoj stav, svaki tvoj postupak, svaki tvoj plan za bavljenje spornim pitanjima i svaki tvoj način rešavanja problema tiče interesa Božje kuće. Ako uopšte ne uzimaš u obzir interese Božje kuće i ne uzimaš ih k srcu, nepodoban si da budeš upravnik Njegove kuće. O kakvom je ovde čoveku reč? Zašto je nepodoban da bude upravnik Božje kuće? Među lažnim starešinama ima onih koji ne samo da su slabog kova – njihov glavni problem je to što ne nose breme; ne znaju kako da rade, ali ne tragaju za istinom i nesposobni su da ispune čak i minimalne odgovornosti koje bi upravnik trebalo da ispunjava. Nemaju ni savest ni razum. To je zbog toga što im srce nije na pravom mestu, niskog su karaktera, sebični su ipodli; uopšte se ne zalažu za crkveni rad, već često nanose štetu i izdaju interese crkve, dodvoravaju se ljudima i održavaju odnose sa drugima po cenu da naškode interesima crkve. Dozvoljavaju zlim ljudima da materijalne predmete Božje kuće oštete, protraće, izgube, pa čak i prisvoje i uopšte ih nije briga za to, niti se zbog toga osećaju i najmanje dužni ili krivi. Dakle, kada je reč o izboru starešina i delatnika, kada to posmatramo sa tačke gledišta ljudskosti, koja je najosnovnija stvar koju bi trebalo da poseduju? Moraju da imaju savest i osećaj za pravdu, a njihovi motivi treba da budu ispravni. Prvo njihova ljudskost treba da ispuni uslove. Ma koliku radnu sposobnost posedovali i ma koliko visokog kova bili, takvi ljudi će biti upravnici imanja u skladu sa standardima ako budu služili kao nadzornici. Biće, u najmanju ruku, u stanju da se založe za interese Božje kuće i za zajedničke interese braće i sestara. Nipošto neće izdati interese braće i sestara, niti interese Božje kuće. Kada je izvesno da će interesi Božje kuće i braće i sestara biti oštećeni ili povređeni, oni će unapred misliti na to i biće prvi koji će istupiti i sačuvati ih, čak i ako to bude uticalo na njihovu sopstvenu bezbednost ili ako zbog toga budu morali da plate cenu ili da pate. Sve su to stvari koje su ljudi sa savešću i razumom kadri da urade. Neke lažne starešine i delatnici, kada se suoče sa opasnim okolnostima, pojure da nađu bezbedno mesto da se sakriju, a kada je reč o važnim predmetima Božje kuće – knjigama Božjih reči, mobilnim telefonima, računarima i tako dalje – niti ih je briga za njih niti za njih pitaju. Da brinu kako bi njihovo hapšenje uticalo na širu sliku crkvenog rada, mogli bi da pošalju druge da se bave tim stvarima – ali te lažne starešine kriju se samo zarad sopstvene bezbednosti. Nasmrt su preplašeni, pa da bi osigurali sopstvenu bezbednost, oni ne rade ono što bi mogli da urade. Stoga ima mnogo slučajeva kada nemar, nečinjenje i neodgovornost lažnih starešina dovode do toga da, kada dođe do opasnih situacija, velika crvena aždaja opljačka i uzme razne predmete Božje kuće i priloge za Boga, što prouzrokuje ozbiljne gubitke. Čim dođe do takvih situacija u crkvi, prva misao starešina i delatnika trebalo bi da bude da opremu i materijalne predmete Božje kuće sklone na odgovarajuća mesta, da ih predaju odgovarajućim ljudima na upravljanje; nipošto se ne sme velikoj crvenoj aždaji dozvoliti da ih uzme. Ali lažnim starešinama takve stvari nikada nisu na umu; oni nikada na prvo mesto ne stavljaju interese Božje kuće, već svoju bezbednost. Propust lažnih starešina da obavljaju stvaran posao često dovodi do toga da razni važni predmeti Božje kuće budu uništeni ili oštećeni. Zar to nije ozbiljno zanemarivanje dužnosti od strane lažnih starešina? (Jeste.)

U pogledu desete stavke odgovornosti starešina i delatnika, koje je glavno ispoljavanje lažnih starešina koje razotkrivamo? Stav lažnih starešina prema materijalnim predmetima Božje kuće odlikuju ravnodušnost i nepoštovanje; ne drže se načela, već te stvari raspodeljuju nasumice, shodno sopstvenim uobraziljamai svojim sklonostima. Dok oni upravljaju stvarima, predmeti Božje kuće često pretrpe veći ili manji stepen štete i rasipanja, što nanosi gubitke radu Božje kuće. To je glavno ispoljavanje lažnih starešina. Lažne starešine nisu u stanju da se nose čak ni sa jednim jedinim najprostijim opštim poslom; čak ni to nisu kadri da urade niti da dobro urade – za šta su onda uopšte sposobni? Dakle, kada vidite takve ljude u svojstvu starešina, možete kontrolisati i nadzirati njihov rad. Ako ubrljaju taj jedan jedini opšti posao, ne urade čak ni ono što mogu i ne nađu druge, primerene ljude da to obave kada oni sami nemaju vremena, onda takve starešine treba odmah otpustiti i ukloniti sa položaja. Božja kuća ih nikada neće koristiti. Je li to ispravno? (Jeste.) Zašto? Čovek čije srce nije na pravom mestu, čije je shvatanje iskrivljeno i koji postupa isključivo u skladu sa svojim osećanjima i svojim sebičnim, podlim ambicijama i željama, nije pouzdan. Kakav posao nepouzdan čovek može dobro da obavlja? Koju dužnost može dobro da obavi? Je li u stanju da odano obavlja dužnost? (Nije.)

Zar nisam kroz današnji razgovor u zajedništvu o desetoj stavci odgovornosti starešina i delatnika jasno izložio još jedno od načela i merila koja se zahtevaju od starešina i delatnika? Ono o čemu se ovde radi nije pitanje kova, niti pitanje radne sposobnosti, već pitanje ljudskosti. Posmatrajte ljude koji služe kao starešine i delatnici ili one koje crkva gaji, pa vidite da li među njima ima onih koji su slabe ljudskosti i čije srce nije na pravom mestu, čija je ljudskost ista kao ljudskost lažnih starešina koje su detaljno analizirane u desetoj stavci. Ako zaista nađete takve starešine i delatnike, treba da ih otpustite i morate da zapamtite da takve ljude nikada ne birate za starešine, i da ih nikada ne gajite za to da budu starešine i delatnici. Ako neki ljudi ne razumeju karakter tih ljudi, pa ih izaberu, smesta ih prijavite. Nemojte im dati priliku da budu starešine i delatnici. Ti ljudi ne postaju starešine i delatnici da bi obavljali stvaran posao, već da bi uništili rad crkve. Ako postanu starešine, razni materijalni predmeti Božje kuće će usled toga samo otići u propast. Jeste li voljni da vidite ovakav ishod? (Nismo.) Kako, dakle, treba da se odnosite prema takvim ljudima? Ako trenutno služe kao starešine, prijavite ih i uklonite ih sa položaja. Ako ne služe, ako još nisu izabrani, onda recite svima: „Ovaj čovek ne valja. Nemojte ga ni u kom slučaju izabrati; to bi bilo štetno za crkvu.” A ako su ljudi nasamareni i obmanom navedeni da ih izaberu, morate smesta sve obavestiti: „Danas smo nešto pogrešno uradili. Izabrali smo za starešinu čoveka slabe ljudskosti, čije je srce na pogrešnom mestu. Sada kada smo to uradili, interesi Božje kuće će pretrpeti gubitke i štetu. Moramo smesta da ga uklonimo sa tog položaja, kako bismo sprečili da interesi i razni predmeti Božje kuće pretrpe štetu. Ne smemo mu dozvoliti da uspe u svojim spletkama.” Zar nije ispravno to uraditi? (Jeste.)

Od onih koji su izabrani kao starešine i delatnici zahteva se da imaju kov i radnu sposobnost; e sad, postoje i zahtevi vezani za njihov karakter. Šta kažete, da li je tačno da većina ljudi ne ispunjavaju merila za to da budu starešine i delatnici? Koje je od ta tri najpresudnije? (Ljudskost.) A drugo po redu? (Radna sposobnost.) Posle toga? (Da li ima ili nema kov.) To je prilično tačan redosled. Kada ubuduće budete birali starešine, procenite ih po tom redosledu. Neki kažu: „Sa tim redosledom postoji problem. Da pretpostavimo da je ljudskost na prvom mestu i da ima ljudi koji su dobre ljudskosti, ali su prilično lošeg kova, pa ako budu izabrani za starešine, neće biti u stanju da obavljaju nikakav stvaran posao – da li je onda i dalje u redu da uzimamo u obzir samo nečiju ljudskost?” Čovekova ljudskost je od ključnog značaja i to je prva stvar koju treba da gledate, ali nije i jedina stvar koju treba uzeti u obzir prilikom izbora starešina i delatnika. Ako je nečija ljudskost u skladu sa standardima, sledeće gledajte njegovu radnu sposobnost. Ako je lišen radne sposobnosti i nije u stanju da obavlja stvaran posao, možete od njega tražiti da preuzme posao koji nije previše zahtevan za njegove sposobnosti. Ako je dobre ljudskosti, u stanju je da iznese posao i daje sve od sebe da ga dobro uradi, a pouzdan je i Božja kuća ne mora da ima nikakve bojazni u vezi sa tim da ga koristi, ako je poučan, uslužan i koristan većini braće i sestara, onda ispunjava merila. Ako mu je kov slab i lišen je radne sposobnosti, ili je tek prosečne radne sposobnosti, dajte mu da obavlja neki jednostavan rad, ili samo jedan posao. Ako je dobrog kova i jake radne sposobnosti, može da obavlja neki važan rad ili nekoliko različitih poslova. Zar niste u stanju da napravite čak ni takve aranžmane? Ako je slabog kova i srce mu nije na pravom mestu, onda ma kolika bila njegova radna sposobnost, da li će on biti u stanju da dobro obavlja posao? (Neće.) Da upravlja nekom kompanijom ili nekolicinom osoblja, to možda ne bi bio problem – ali kakvi bi se problemi javili da od njega zatraže da upravlja raznim materijalnim predmetima Božje kuće? Pre svega, on uopšte ne bi upravljao tim predmetima niti bi sa stvarima postupao u skladu sa načelima koje zahteva Božja kuća. Srce mu nije na pravom mestu, ne voli istinu i u njegovom srcu nema ničega osim spletki, ničega osim rđavih ideja i misli, pa kad god dela, on to čini u skladu sa svojim sklonostima i na osnovu svojih interesa, a ne na osnovu istina-načela niti na osnovu poštenja. Ima u vidu samo šta on može da izgubi ili da dobije, a ni ne pomišlja na načela koja zahteva Božja kuća – stoga je osuđen na neuspeh u poslu starešina i delatnika. Čime je to određeno? Njegovim karakterom; to nije određeno njegovom radnom sposobnošću. Zato, kada merite da li je neko plemenit ili nizak, i da li ispunjava merila Božje kuće za izbor starešine ili delatnika, prvo gledajte njegovu ljudskost: ako je pouzdane i podobne ljudskosti, onda razmotrite da li poseduje radnu sposobnost i da li ima breme; potom razmotrite ostale aspekte.

To je deseta stavka odgovornosti starešina i delatnika. To je manje-više ono što je detaljno analizirano u desetoj stavci raznih ispoljavanja lažnih starešina. Iz stava i ispoljavanja lažnih starešina u njihovom odnosu prema materijalnim predmetima Božje kuće vidi se da je većina njih lišena savesti i razuma i da su previše slabe ljudskosti i ne preuzimaju odgovornost – može se reći da im je srce na pogrešnom mestu. Zar nemamo sada još jedan dokaz pomoću kojeg ćemo okarakterisati lažne starešine? Neke lažne starešine nisu u stanju da obavljaju posao zato što su slabog kova i zato što su slepi i nemaju uvid u stvari. Neki ne obavljaju stvaran posao zato što im srce nije na pravom mestu i idu isključivo za sopstvenom korišću – ne zauzimaju se za interese Božje kuće i nije ih briga da li će Božji izabrani narod živeti ili umreti. Sve vrste lažnih starešina moraju što brže da budu smenjene i uklonjene, kako bi se sprečilo kašnjenje rada Božje kuće i nanošenje štete Njegovom izabranom narodu.

1. maj 2021. godine