Na prošlom okupljanju razgovarali smo o desetoj stavci odgovornosti starešina i delatnika: „Propisno čuvajte i razumno raspoređujte predmete koji su u vlasništvu Božje kuće (knjige, opremu, žitarice i tako dalje) i sprovodite redovne kontrole, održavanje i popravke da biste sveli štetu i rasipanje na minimum; isto tako, sprečite zle ljude da ih otuđe.” Razgovor u zajedništvu povodom desete stavke bio je o radu koji starešine i delatnici treba da obave i o odgovornostima koje treba da ispune u vezi sa predmetima koji su u vlasništvu Božje kuće, a istovremeno je samim poređenjem izložio razna ispoljavanja lažnih starešina. Ako starešine i delatnici ispunjavaju odgovornosti koje treba i mogu da ispunjavaju u svakoj stavci rada Božje kuće, onda su kao starešine i delatnici u skladu s merilom; ako ne ispunjavaju svoje odgovornosti i ne rade nikakav stvaran posao, onda je sasvim jasno da su lažne starešine. Što se tiče desete stavke, lažne starešine, naravno, ne obavljaju sjajan posao u čuvanju i razumnom raspoređivanju stvari koje pripadaju Božjoj kući – te stvari se ne čuvaju dobro, ili se možda čak uopšte i ne čuvaju, a lažne starešine prave zbrku kada ih raspoređuju. Može biti da oni taj posao uopšte ne shvataju ozbiljno. Iako je to rad na opštim poslovima, i dalje je to odgovornost koju starešine i delatnici treba da ispune i to je posao koji treba da rade. Bez obzira na to da li sami obavljaju posao ili organizuju da ga obavljaju odgovarajući ljudi, a takođe vrše nadzor, proveru, praćenje i tako dalje, u svakom slučaju, taj posao je neodvojiv od odgovornosti starešina i delatnika – oni su direktno povezani. Stoga, kada je reč o ovom poslu, ako starešine i delatnici ne čuvaju i razumno ne raspoređuju stvari koje pripadaju Božjoj kući, oni ne ispunjavaju svoje odgovornosti i ne rade dobro svoj posao. To je jedno ispoljenje lažnih starešina. Na našem prošlom okupljanju sproveli smo jednostavno razotkrivanje i detaljnu analizu ispoljenja koja lažne starešine prikazuju tokom upravljanja ovom stavkom opštih poslova i dali smo nekoliko primera. Ako je neko lažni starešina, onda sasvim sigurno nije ispunio svoje odgovornosti u ovom poslu, a posao koji radi nije u skladu s merilom. To je zato što lažne starešine nikada ne ulažu trud u stvaran rad – kada se posao jednom dogovori, oni su završili s njim i nikada ga ne isprate, niti učestvuju u poslu. Drugi bitan razlog je to što lažne starešine ne razumeju načela bilo kojeg posla koji obavljaju. Čak i ako ne sede zaludno u svom poslu, ono što rade nije u skladu s načelima i pravilima koje zahteva Božja kuća, ili čak u potpunosti nije u skladu s načelima. Šta znači ne biti u skladu s načelima? To znači da se oni ponašaju nesmotreno i divlje na osnovu svojih zamisli, volje i osećanja, i tome slično. Dakle, bez obzira na sve, postoje dva primarna ispoljenja lažnih starešina kada je u pitanju ta stavka odgovornosti starešina i delatnika: prva je da oni ne rade stvaran posao, a druga je da ne mogu da dokuče načela, tako da samim tim ne mogu da rade stvaran posao. To su osnovna ispoljenja. Na prošlom okupljanju razgovarali smo u zajedništvu i razotkrili kako se ljudskost lažnih starešina ispoljava u njihovom upravljanju ovom vrstom opštih poslova. Čak i na tom jednostavnom, jednom jedinom radnom zadatku, lažne starešine ne mogu da ispune svoje odgovornosti. Oni umeju da obave taj posao, ali to ne čine. To ima veze s karakterom i ljudskošću takve vrste ljudi. U čemu je problem s njihovom ljudskošću? Srce im nije na pravom mestu, a karakter im je bedan. U osnovi smo završili naše zajedništvo o odgovornostima starešina i delatnika, o opštim načelima i različitim ispoljenjima lažnih starešina koja potpadaju pod desetu stavku. Danas ćemo preći na zajedništvo o jedanaestoj stavci odgovornosti starešina i delatnika.

Jedanaesta stavka: Izaberite pouzdane ljude zadovoljavajuće ljudskosti, posebno za zadatak sistematskog evidentiranja, prebrojavanja i čuvanja priloga; redovno pregledajte i proveravajte ulazak i izlazak sredstava kako bi slučajevi rasipništva i gubitaka, kao i neopravdanih rashoda, bili što pre utvrđeni – sprečite takve stvari i zahtevajte razumnu nadoknadu; osim toga, na sve načine sprečite da prilozi padnu u ruke zlih ljudi koji će ih otuđiti

Šta su prilozi

Sadržaj jedanaeste stavke odgovornosti starešina i delatnika je: „Izaberite pouzdane ljude zadovoljavajuće ljudskosti, posebno za zadatak sistematskog evidentiranja, prebrojavanja i čuvanja priloga; redovno pregledajte i proveravajte ulazak i izlazak sredstava kako bi slučajevi rasipništva i gubitaka, kao i neopravdanih rashoda, bili što pre utvrđeni – sprečite takve stvari i zahtevajte razumnu nadoknadu; osim toga, na sve načine sprečite da prilozi padnu u ruke zlih ljudi koji će ih otuđiti.” Koje su odgovornosti starešina i delatnika u tom poslu? Šta je njihov glavni posao? (Pravilno čuvanje priloga.) Deseta stavka se odnosila na čuvanje i razumno raspoređivanje stvari koje pripadaju Božjoj kući; ova se odnosi na pravilno čuvanje priloga. Razne stvari koje pripadaju Božjoj kući i njeni prilozi su donekle slični – ali da li su isti? (Nisu.) U čemu je razlika? (Prilozi se uglavnom odnose na novac.) Novac je jedan njihov aspekt. Kako se stvari koje pripadaju Božjoj kući i prilozi razlikuju po prirodi? Da li su knjige Božjih reči prilozi? Da li su razne mašine koje se koriste za rad prilozi? Da li su razne svakodnevne potrepštine koje Božja kuća kupuje prilozi? (Nisu.) Pa šta su onda? U Božjoj kući, sve knjige Božjih reči i svi raznorazni uređaji potrebni za njen rad koje kupuje novcem koji prilaže Božji izabrani narod, uključujući razne stvari kao što su kamere, snimači zvuka, računari i mobilni telefoni – sve su to predmeti u vlasništvu Božje kuće. Pored njih, stolovi, stolice, klupe, hrana i druge takve svakodnevne potrepštine takođe su predmeti u vlasništvu Božje kuće. Neke od tih predmeta kupuju braća i sestre, a druge Božja kuća kupuje od priloga; svi se oni vode kao predmeti u vlasništvu Božje kuće. Na prošlom okupljanju razgovarali smo u zajedništvu o toj temi. Sada ćemo da obratimo pažnju na nešto važno o čemu ćemo razgovarati u zajedništvu pod jedanaestom stavkom: na priloge. Šta su zapravo prilozi? Kako su propisani njihovi okviri? Pre nego što se pozabavimo odgovornostima starešina i delatnika, potrebno je razjasniti pitanje šta su prilozi. Iako je većina ljudi u prošlosti verovala u Isusa i prihvatila tu etapu dela već nekoliko godina, njihovo shvatanje koncepta priloga i dalje je nejasan. Nejasno im je šta su zaista prilozi. Neki će reći da su prilozi novac i predmeti koji se prilažu Bogu, dok će drugi reći da se prilozi uglavnom odnose na novac. Koja od ovih izjava je tačna? (Prilog je sve što se prilaže Bogu, bez obzira na to da li se radi o novcu ili bilo kojem drugom predmetu, velikom ili malom.) To je relativno tačan sažetak. Sada kada su obim i granice priloga jasni, hajde da precizno definišemo šta su zapravo prilozi, tako da svi jasno shvate koncept.

Kada je reč o prilozima, Biblija beleži da je prvobitno Bog tražio od čoveka da ponudi desetak Bogu – to je prilog. Bez obzira na to da li je ponuđeni iznos bio veliki ili mali, i bez obzira na to šta je ponuđeno – bilo da se radi o novcu ili stvarima – dokle god je čovek davao jednu desetinu svojih prihoda, to je svakako bio prilog. To je ono što je Bog tražio od čoveka, to je ono što je bilo potrebno da vernici prilože Bogu. Taj desetak je jedan aspekt priloga. Neki ljudi pitaju: „Da li se ta desetina odnosi samo na novac?” Ne mora da znači. Na primer, ako osoba požanje deset jutara žita, onda bez obzira na to koliko ima žita, količina žita požnjevena sa jednog jutra treba na kraju da se priloži Bogu – ta desetina je ono što ljudi treba da prilože. Dakle, koncept „desetine” ne odnosi se samo na novac – ne znači samo da kada osoba zaradi hiljadu dolara, mora da priloži Bogu stotinu – već se odnosi na sve što ljudi steknu, što podrazumeva mnogo više, uključujući stvari i novac. To je ono o čemu Biblija govori. Naravno, danas se Božja kuća ne pridržava tako strogo Biblije, ne zahteva da ljudi daju jednu desetinu svega što steknu. Ja ovde samo razgovaram u zajedništvu i širim koncept i definiciju „desetine”, tako da ljudi znaju da je desetak jedan aspekt priloga. Ne pozivam ljude da prilažu jednu desetinu; koliko će ljudi priložiti zavisi od njihovog ličnog razumevanja i spremnosti, a Božja kuća nema nikakve dodatne zahteve po tom pitanju.

Drugi aspekt priloga su stvari koje ljudi prilažu Bogu. Uopšteno govoreći, to naravno uključuje i desetak; konkretno govoreći, osim desetka, sve što ljudi prilažu Bogu spada u kategoriju priloga. Veliki deo obuhvataju stvari koje se prilažu Bogu. Na primer, hrana, aparati, dnevne potrepštine, dodaci ishrani, kao i krave, ovce i tako dalje, koje su bile žrtvovane na oltaru tokom starozavetnog vremena. Sve su to prilozi. Da li je nešto prilog zavisi od namere onoga koji daje; ako onaj koji daje kaže da se ta stvar daje Bogu, onda bez obzira na to da li je data neposredno Bogu ili stavljena u Božju kuću na čuvanje, ona spada u kategoriju priloga i ljudi je ne mogu proizvoljno dodirivati. Na primer: kada neko kupi vrhunski računar i priloži ga Bogu, on postaje prilog; kada neko kupi Bogu automobil, on postaje prilog; kada neko kupi dva pakovanja dodataka ishrani i priloži ih Bogu, ta dva pakovanja tada postaju prilog. Ne postoji konkretna, krajnja definicija onoga šta su stvari priložene Bogu. Ukratko, to je veoma širok okvir – to su stvari koje Bogu prilažu oni koji Ga slede. Neki mogu da kažu: „Bog se sada ovaplotio na zemlji i stvari koje Mu se prilažu pripadaju Njemu – ali šta da On nije na zemlji? Zar ono što se prilaže Bogu kada je On na nebu, onda nisu prilozi?” Da li je to tačno? (Nije.) Osnova toga nije da li se Bog nalazi u periodu ovaploćenja. U svakom slučaju, ako je nešto priloženo Bogu, to je prilog. Drugi mogu da kažu: „Ima veoma mnogo stvari koje se prilažu Bogu. Može li On sve da ih upotrebi? Može li On sve da ih iskoristiti?” (Čovek nema nikakve veze s tim.) To je ispravan i precizan iskaz. Te stvari ljudi prilažu Bogu; kako ih On koristi i da li može sve da ih iskoristi, i kako ih raspodeljuje i upravlja njima, ništa od toga nema nikakve veze s čovekom. Nema potrebe da se uzrujavate ili brinete oko toga. Ukratko, čim neko nešto priloži Bogu, ta stvar potpada pod kategoriju priloga. On pripada Bogu i nema nikakve veze sa bilo kojom osobom. Neki mogu da kažu: „Način na koji to govoriš zvuči kao da Bog na silu prisvaja tu stvar.” Da li je stvarno tako? (Nije.) Ta stvar pripada Bogu, tako da se zove prilog. Ljudi ne mogu da ga dodiruju niti da ga raspoređuju po sopstvenoj volji. Neki će možda pitati: „Zar to nije gubitak?” Čak i da jeste, to nije tvoja stvar. Drugi mogu da kažu: „Kada je Bog na nebu, kad nije ovaploćen, On ne može da uživa niti da koristi stvari koje mu ljudi prilažu. Šta onda treba da se radi?” To se lako rešava: Božja kuća i crkva su tu da postupaju prema tim stvarima u skladu s načelima; nema potrebe da se uzrujavaš ili da brineš o tome. Ukratko, bez obzira na to kako se prema nečemu postupa, čim spada u kategoriju priloga, čim se klasifikuje kao prilog, više nema nikakve veze sa čovekom. I zato što ta stvar pripada Bogu, ljudi ne mogu da rade s njom šta hoće – za takav postupak postoje posledice. U starozavetno doba, u vreme jesenje žetve, ljudi su prinosili svakakve stvari na oltare. Neki su prinosili žitarice, voće i razne druge useve, dok su drugi prinosili krave i ovce. Da li je Bog uživao u njima? Da li On jede te stvari? (Ne jede.) Kako znaš da ih ne jede? Jesi li to video? To je tvoja predstava. Kažeš da ih Bog ne jede – pa, ako bi On uzeo zalogaj, kako bi se ti zbog toga osećao? Da li bi to bilo u suprotnosti s tvojim predstavama i zamislima? Zar neki ljudi ne veruju da, pošto Bog ne jede ili ne uživa u tim stvarima, nema potrebe da se prinose? Kako možete da budete tako sigurni? Da li kažete „Bog ih ne jede” zato što mislite da je On duhovno telo i da ne može da jede, ili zato što mislite da Bog ima Svoj identitet kao Bog, da On nije telesan i smrtan, i da On ne treba da uživa u tim stvarima? Da li je sramota za Boga da uživa u prilozima koje Mu ljudi prilažu? (Nije.) Da li je to onda u suprotnosti s ljudskim predstavama ili je u suprotnosti s Božjim identitetom? Šta je tačno od to dvoje? (Ljudi ne bi trebalo da ulaze u tu priču.) Tako je – to nije nešto što bi ljude trebalo da brine. Ne treba ti da odlučuješ da Bog mora da uživa u njima, niti da On ne treba da uživa u njima. Uradi ono što treba, ispuni svoju dužnost i svoje odgovornosti i ispuni svoje obaveze – to će biti dovoljno. Tada ćeš završiti svoj posao. Što se tiče načina na koji će Bog postupiti sa tim stvarima, to je Njegova briga. Da li ih Bog deli s ljudima, ili ih ostavlja da se pokvare, ili uživa u nekolicini njih, ili ih samo gleda, to nije otvoreno za davanje mišljenja i legitimno je. Bog ima Svoju slobodu kada se radi o tome kako postupa po tim pitanjima. To nije nešto što bi ljude trebalo da brine, niti je nešto o čemu bi trebalo da sude. Ljudi ne treba samovoljno da zamišljaju nešto po tim pitanjima, a još manje da samovoljno sude ili donose presude o njima. Da li sada razumete? Kako Bog treba da postupa sa prilozima koje Mu ljudi prilažu? (Koristiće ih kako god On to želi.) Tako je. Ljudi koji to tako razumeju normalno razmišljaju. Bog će koristiti te stvari kako god On to želi. Može da ih pogleda ili naprosto da ih ne pogleda, ili da ih uopšte ne primeti. Brinite se samo o davanju priloga kada za to dođe vreme i o davanju priloga kada to želite, u skladu sa Božjim zahtevima i sa ispunjavanjem čovekove odgovornosti. Ne brini o tome kako Bog upravlja i postupa po tim pitanjima. Ukratko, dovoljno je da ono što radiš bude u okviru Božjih zahteva, u skladu s merilom savesti i u skladu sa dužnošću, obavezom i odgovornošću čovečanstva. Što se tiče načina na koji Bog upravlja i postupa s tim stvarima, to je Njegova briga, i ljudi nikako ne smeju da donose sud ili da presuđuju o tome. Napravili ste veliku grešku u roku od samo nekoliko sekundi. Pitao sam vas da li Bog uživa u tim stvarima ili ih jede, a vi ste rekli da ih On ne jede niti uživa u njima. Gde ste pogrešili? (Doneli smo sud o Bogu.) Odredili ste nepromišljeno ograničenje i doneli nepromišljenu presudu, i to dokazuje da ljudi u sebi i dalje imaju zahteve prema Bogu. Smatraju da je pogrešno da Bog uživa u tim stvarima, a pogrešno je i da ne uživa. Ako uživa, reći će: „Ti si duhovno telo, a ne telesno, smrtno. Zašto bi uživao u tim stvarima? To je baš nezamislivo!” A ako Bog ne obraća pažnju na te stvari, ljudi će tada reći: „Mukotrpno smo se trudili da Ti predamo svoja srca, da Ti ne bi ni pogled bacio na stvari koje smo Ti priložili. Imaš li Ti ikakvog poštovanja prema nama?” I za to ljudi imaju nešto da kažu. To je nerazumno. Ukratko, kakav je stav sa kojim bi ljudi trebalo da gledaju na to pitanje? (Ljudi treba da prilože Bogu ono što misle da treba, a što se tiče toga kako će Bog postupati s tim stvarima, ljudi o tome uopšte ne treba da imaju ni predstave ni zamisli, niti treba da sude o tome.) Da – to je poimanje koje ljudi treba da poseduju. To ima veze sa predmetima koji se prilažu Bogu, što je takođe jedan aspekt priloga. Širok je spektar stvari koje se prilažu Bogu. To je zato što ljudi žive u materijalnom svetu, i pored novca, zlata, srebra i nakita, postoji još mnogo stvari koje smatraju prilično dobrim i vrednim, i kada neki ljudi misle o Bogu ili razmišljaju o Božjoj ljubavi, spremni su da Bogu prilože ono što smatraju dragocenim i vrednim. Kada se te stvari prilože Bogu, one potpadaju pod kategoriju priloga; one postaju prilozi. I dok postaju prilozi, na Bogu je da upravlja njima – ljudi tada nemaju dodira s njima, nisu pod njihovom kontrolom i ne pripadaju ljudima. Jednom kada nešto priložiš Bogu, to pripada Bogu, nije na tebi da se time baviš i više ne možeš da se mešaš u tu stvar. Bez obzira na to kako Bog upravlja ili postupa s tom stvari, to nema nikakve veze s čovekom. Stvari koje se prilože Bogu su takođe jedan aspekt priloga. Neki ljudi pitaju: „Mogu li samo novac i dragocenosti kao što su zlato, srebro i nakit biti prilozi? Recimo da neko priloži par cipela, par čarapa ili par uložaka za cipele Bogu – da li se oni računaju kao prilozi?” Ako pogledamo definiciju priloga, bez obzira na to koliko je nešto veliko ili malo, ili koliko je dragoceno ili jeftino – čak i ako je to olovka ili parče papira – dokle god je priloženo Bogu, to je prilog.

Postoji još jedan aspekt priloga: predmeti koji se prilažu Božjoj kući i crkvi. Te stvari takođe spadaju u kategoriju priloga. Šta takvi predmeti uključuju? Recimo, na primer, da je neko kupio automobil, i pošto ga je neko vreme vozio, osetio je da je malo zastareo, te je kupio novi, a stari je priložio Božjoj kući da ga koristi za svoje poslove. Taj automobil tada pripada Božjoj kući. Stvari koje pripadaju Božjoj kući treba klasifikovati kao priloge – to je ispravno. Naravno, uređaji i oprema nisu jedine stvari koje se prilažu crkvi i Božjoj kući, postoje i neke druge; taj spektar je prilično veliki. Neki ljudi kažu: „Jedna desetina koju ljudi nude od svega što steknu je prilog, kao i novac i predmeti priloženi Bogu; nemamo primedbi na to da se oni klasifikuju kao prilog, u tome nema ničeg spornog. Ali zašto predmeti koji se prilažu crkvi i Božjoj kući takođe spadaju u kategoriju priloga? To nema mnogo smisla.” Recite Mi, da li ima smisla da se oni klasifikuju kao prilozi? (Ima.) A zašto to kažete? (Crkva postoji samo zato što Bog postoji, pa je sve što se priloži crkvi takođe prilog.) To je lepo rečeno. Crkva i Božja kuća pripadaju Bogu i one postoje samo zato što Bog postoji; mesto gde braća i sestre mogu da se okupe i da žive postoji samo zato što crkva postoji, a samo zato što Božja kuća postoji, braća i sestre imaju gde da reše sve svoje probleme i imaju svoj istinski dom. Sve to postoji samo na temelju Božjeg postojanja. Ljudi ne prilažu stvari crkvi i Božjoj kući jer ljudi u crkvi veruju u Boga i članovi su Božje kuće – to nije pravi razlog. Ljudi zbog Boga prilažu stvari crkvi i Božjoj kući. Koja je posledica toga? Da nije Boga, ko bi tek tako davao stvari crkvi? Bez Boga crkva ne bi postojala. Kada ljudi imaju stvari koje im nisu potrebne ili koje su im višak, mogli bi da ih bace ili da ih ne koriste; nešto bi takođe mogli i da prodaju. Sve bi to moglo da se uradi da se ta stvar reši, zar ne? Zašto onda ljudi ne postupaju tako s njima – zašto ih umesto toga prilažu crkvi? Zar to nije zbog Boga? (Da.) Upravo zato što Bog postoji, ljudi prilažu stvari crkvi. Stoga, sve što se prilaže crkvi ili Božjoj kući treba klasifikovati kao prilog. Neki ljudi kažu: „Ovu moju stvar prilažem crkvi.” Prilaganje te stvari crkvi je isto što i prilaganje Bogu, a crkva i Božja kuća imaju puno pravo nad upravljanjem takvim stvarima. Kada nešto priložiš crkvi, ta stvar gubi svaku vezu s tobom. Božja kuća i crkva će razumno raspoređivati, koristiti i upravljati tim predmetima u skladu s načelima koje propisuje Božja kuća. Dakle, odakle dolaze ta načela? Od Boga. U osnovi, načelo za upotrebu tih stvari je da one treba da se koriste za Božji plan upravljanja i za širenje Božjeg rada na jevanđelju. One nisu za isključivu upotrebu bilo kog pojedinca, a još manje bilo koje grupe ljudi, već treba da se koriste za rad na širenju jevanđelja i za razne stavke rada Božje kuće. Prema tome, niko nema privilegiju da koristi te stvari; jedino načelo i osnova za njihovo korišćenje i raspodelu je da se to čini u skladu s načelima koje zahteva Božja kuća. To je razumno i pravilno.

To su tri dela definicije priloga, od kojih je svaki definicija jednog aspekta priloga i jednog aspekta njihovog okvira. Sada vam je jasno šta su prilozi, zar ne? (Jeste.) Ranije su neki govorili: „Ovaj predmet nije novac, a osoba koja ga je priložila nije rekla da je za Boga. Samo je rekla da ga prilaže. Dakle, ne može biti za upotrebu u Božjoj kući, a još manje se može dati Bogu.” I tako, nisu vodili nikakvu evidenciju o tome i koristili su tu stvar u tajnosti kako su želeli. Da li je to razumno? (Nije.) Ono što su rekli samo po sebi je nerazumno; takođe su rekli: „Prilozi priloženi crkvi i Božjoj kući su zajednička imovina – svako može da ih koristi”, što je očigledno nerazumno. Upravo zato što definicija i koncept priloga većini ljudi nisu jasni i zbunjuju ih, neki bedni zlikovci i neki ljudi pohlepnog srca i nepristojnih težnji iskorišćavaju situaciju i razmišljaju o prisvajanju tih stvari. Sada kada vam je jasna tačna definicija i koncept priloga, bićete dovoljno razboriti kada se u budućnosti susretnete sa takvim događajima i ljudima.

Odgovornosti starešina i delatnika u pogledu čuvanja priloga

I. Pravilno čuvanje priloga

Sada ćemo da pogledamo koje tačno odgovornosti starešine i delatnici treba da ispune kada je u pitanju čuvanje priloga. Kada govorimo o prilozima, starešine i delatnici prvo moraju da shvate šta su prilozi. Kada ljudi prilože jednu desetinu onoga što su stekli, to je prilog; kada jasno kažu da prilažu novac ili stvari Bogu, to su prilozi; kada jasno kažu da prilažu neku stvar crkvi i Božjoj kući, to je prilog. Kada jednom shvate definiciju i koncept priloga, starešine i delatnici moraju do kraja time da ovladaju i da upravljaju prilozima koje ljudi daju i da sprovedu odgovarajuću proveru u tom pogledu. Kao prvo, treba da pronađu pouzdane ljude čija je ljudskost u skladu s merilom da rade kao staratelji koji sistematski vode evidenciju o prilozima i čuvaju ih. To je prvi zadatak u poslu koji starešine i delatnici moraju da obave. Ti staratelji priloga mogu da budu prosečnog kova i da nemaju sposobnost da budu starešine ili delatnici, ali će biti pouzdani i neće ništa proneveriti; dok su u njihovom posedu, prilozi neće nestati, niti se pomešati i biće pravilno čuvani. Za to postoje pravila u radnim aranžmanima. U obzir dolazi samo pouzdana osoba čija je ljudskost u skladu s merilom. Kada ljudi bedne ljudskosti vide nešto lepo, oni žude za tim i uvek traže priliku da to uzmu za sebe. Šta god da se desi, uvek nastoje da izvuku neku korist. Takvi ljudi ne mogu da se koriste. Osoba čija je ljudskost u skladu s merilom mora da bude bar poštena, da je neko kome ljudi veruju. Ako bude zadužena da čuva priloge ili da upravlja imovinom crkve, ona će to činiti dobro, pažljivo, marljivo i veoma brižno. Ona ima bogobojažljivo srce i neće zloupotrebljavati te stvari, davati ih u zajam i tome slično. Ukratko, kada joj poveriš priloge, možeš da budeš siguran da nijedan cent neće nestati i nijedna stvar neće biti izgubljena. Takva osoba mora da se nađe. Štaviše, Božja kuća ima pravilo da ne treba da se nađe samo jedna takva osoba; najbolje je naći dvoje ili troje – od kojih neki vode evidenciju, a neki čuvaju. Kada se ti ljudi pronađu, priloge treba kategorizovati i sistematski voditi evidenciju o tome ko čuva koju kategoriju stvari i ko koliko čuva. Kada se najzad pronađu odgovarajući ljudi i stvari budu čuvane i evidentirane po kategorijama, da li je to kraj priče? (Nije.) Šta onda treba dalje da se radi? Evidencija o prilivima i odlivima mora da se proverava na tri do pet meseci da bi se videlo da li je tačna – to jest, da li je čuvar evidencije sve tačno evidentirao, da li je nešto izostavljeno prilikom evidentiranja, da li se ukupan iznos poklapa s evidencijom priliva i odliva, i tako dalje. Takav računovodstveni posao mora pažljivo da se obavlja. Starešine i delatnici koji nisu dobro upućeni u takav posao treba da urede da ga sprovede neko ko je donekle vešt u tome, a zatim da sprovode redovne provere i da slušaju njihove izveštaje. Ukratko, bez obzira da li se oni sami razumeju u računovodstvo i celokupno planiranje, oni ne mogu da ostave rad na čuvanju priloga bez nadzora, niti mogu da ga zanemaruju i da naprosto ne pitaju za njega. Umesto toga, oni moraju da vrše redovne provere, da pitaju kakva je situacija s računima koji su pregledani i da li se računica poklapa, a zatim da na licu mesta proveravaju neke evidencije rashoda da bi videli na šta se u poslednje vreme trošilo, da li je bilo prekomernog trošenja, u kakvom je stanju knjigovodstvo i da li se prilivi podudaraju sa odlivima. Starešine i delatnici treba da imaju čvrstu kontrolu nad svim tim okolnostima. To je jedan od zadataka vezanih za čuvanje priloga. Da li biste rekli da je taj zadatak lak? Postoji li određeni stepen izazova u tome? Neke starešine i delatnici kažu: „Ne volim cifre; boli me glava kad ih vidim.” Pa, onda nađi odgovarajuću osobu koja će ti pomoći u proveri i nadzoru; neka ti pomogne da proveriš te stvari. Možda ti se taj posao ne sviđa ili ti ne ide dobro, ali ako znaš kako da koristiš ljude i činiš to ispravno, i dalje ćeš moći dobro da ga obavljaš. Koristi odgovarajuće ljude da to rade, a ti možeš samo da slušaš njihove izveštaje. Može i tako posao da se obavi. Pridržavaj se sledećeg načela: redovno proveravaj i prebrojavaj svu čuvanu imovinu sa osobom zaduženom za taj posao, a zatim postavi nekoliko pitanja o bitnim rashodima – možeš li to da postigneš? (Mogu.) Zašto starešine i delatnici moraju to da rade? Zato što se tako štite prilozi – to je tvoja odgovornost.

Prilozi koje ljudi prilažu Bogu su za Njegovo uživanje, ali da li ih On koristi? Da li Bog ima koristi od tog novca i tih stvari? Zar ti prilozi Bogu ne treba da se koriste za širenje rada na jevanđelju? Zar oni nisu namenjeni za sve troškove rada Božje kuće? Pošto se odnose na rad Božje kuće, i upravljanje i trošenje priloga podjednako uključuju odgovornosti starešina i delatnika. Bez obzira na to ko prilaže novac ili odakle te stvari dolaze, dokle god one pripadaju Božjoj kući, treba dobro da upravljaš njima i treba da pratiš taj posao, da ga proveravaš i da brineš o njemu. Ako Božji prilozi ne mogu pravilno da se troše za širenje Božjeg dela jevanđelja, već se bezobzirno rasipaju i traće, ili ih zli ljudi čak prisvajaju ili uzimaju za sebe, da li je to prikladno? Zar to nije zanemarivanje odgovornosti od strane starešina i delatnika? (Jeste.) To je zanemarivanje odgovornosti sa njihove strane. Dakle, starešine i delatnici moraju da obave taj posao. To je njihova obaveza. Dobro upravljanje prilozima, njihovo pravilno korišćenje za širenje rada na jevanđelju i u bilo kojem poslu koji se odnosi na Božje upravljanje, odgovornost je starešina i delatnika i ne treba ga zanemariti. Braća i sestre uz velike muke uspevaju da uštede nešto novca da bi ga priložili Bogu. Pretpostavimo da, zbog nemarnosti i nepažnje starešina i delatnika u obavljanju svojih dužnosti, taj novac padne u ruke zlih ljudi – da ga svog bezobzirno rasipaju i traće zli ljudi, pa čak i prisvajaju. Samim tim, starešine i delatnici nemaju dovoljno novca za putne ili za životne troškove, a nema ni dovoljno novca kada dođe vreme za štampanje knjiga Božjih reči ili za kupovinu neophodnih uređaja i alata. Zar to ne zadržava posao? Kada novac koji braća i sestre prilažu padne šaka zlim ljudima umesto da se pravilno upotrebi, i novac bude potreban za rad Božje kuće, ali ga nema dovoljno, zar rad tada nije ometen? Može li se reći da starešine i delatnici nisu ispunili svoju odgovornost? (Može.) Pošto starešine i delatnici nisu uspeli da ispune svoju odgovornost i nisu dobro upravljali prilozima, nisu bili dobri upravitelji ili nisu uložili srce u ispunjavanje svoje odgovornosti u vezi sa ovim poslom, nastali su gubici u prilozima i neki crkveni poslovi su zapali u stanje paralize ili je došlo do zastoja na neko vreme. Zar starešine i delatnici ne snose veliku odgovornost za to? To je nepravda. Možda nisi prisvojio, rasipao ili protraćio te priloge i možda ih nisi stavio u svoj džep, ali do te situacije je došlo zbog tvog nemara i zanemarivanja odgovornosti. Zar ne bi trebalo da snosiš odgovornost za to? (Trebalo bi.) To je veoma velika odgovornost!

II. Provera računa

U svom radu, pored pravilnog sprovođenja raznih radnih aranžmana i sposobnosti obavljanja razgovora u zajedništvu o istini zarad rešavanja problema, starešine i delatnici treba dobro da čuvaju priloge. Oni treba da nađu odgovarajuće ljude, u skladu sa zahtevima Božje kuće, da sprovode sistematsko upravljanje prilozima i da, s vremena na vreme, provere račune. Neki pitaju: „Kako mogu da ih proverim kada okolnosti to ne dozvoljavaju?” „Okolnosti to ne dozvoljavaju” – da li je to razlog da ne proverite račune? Možete da ih proverite čak i kada okolnosti to ne dozvoljavaju; ako ne možete da odete sami, morate da pošaljete pouzdanu, odgovarajuću osobu da sprovede nadzor i da vidite da li staratelj čuva priloge na prikladan način, da li postoje bilo kakva odstupanja u računima, da li je staratelj pouzdan, u kakvom je stanju u poslednje vreme i da li je bio negativan, da li se uplašio kada se suočio sa određenim situacijama i da li postoji mogućnost izdaje. Pretpostavimo da čuješ da je njegovoj porodici ponestalo novca – da li postoji mogućnost da zloupotrebi priloge? Kroz razgovor u zajedništvu i sagledavanje situacije vidiš da je staratelj prilično pouzdan, da zna da prilozi ne smeju da se diraju i da, bez obzira na to koliko je novca ponestalo njegovoj porodici, on se nije latio priloga, a dugotrajnim posmatranjem može se dokazati da je staratelj u potpunosti pouzdan. Pored toga, mora da se proveri da li je okolina kuće u kojoj se drže prilozi opasna, da li je velika crvena aždaja tamo hapsila braću i sestre, da li se staratelj priloga suočio sa bilo kakvom opasnošću, da li se prilozi čuvaju na odgovarajućem mestu i da li ih treba preseliti. Okruženje i okolnosti domova staratelja često moraju da se proveravaju, tako da u bilo kojem trenutku mogu da se pripreme odgovarajuće reakcije i planovi. Dok to radiš, s vremena na vreme treba da se raspitaš koji su timovi nedavno nabavili nove uređaje i kako se došlo do tih uređaja. Ako su kupljeni, moraš da pitaš da li ih je neko pregledao i odobrio pre nego što su kupljeni, da li su kupljeni po visokoj ili razumnoj tržišnoj ceni, da li je novac nepotrebno potrošen i tome slično. Recimo da su provera i pregled računa pokazali da u knjigama nema problema, ali se otkriva da su neki nabavljači često rasipali priloge na ekstravagantan način. Bez obzira na to koliko je nešto skupo, oni će ga kupiti; štaviše, kada vrlo dobro znaju da će proizvod biti na rasprodaji, da će mu cena pasti, oni ne čekaju rasprodaju, već ga odmah kupuju i kupiće dobre proizvode, vrhunske proizvode, najnovije modele. Ti nabavljači neprincipijelno i ekstravagantno troše novac, i troše priloge za kupovinu stvari za Božju kuću kao da rade za svog neprijatelja. Nikada ne kupuju praktične stvari u skladu s načelima, već odu u bilo koju prodavnicu i kupuju stvari bez obzira na njihovu cenu i kvalitet. Te stvari koje oni kupe pokvare se posle nekoliko dana korišćenja, a ti nabavljači ih ne popravljaju kada se pokvare – odu i kupe nove. U slučaju da se prilikom provere računa i pregleda finansijskih rashoda utvrdi da su neki ljudi ozbiljno rasipali i traćili priloge, kako to može da se reši? Da li tim ljudima treba izdati disciplinsko upozorenje ili ih treba naterati da plate odštetu? Neophodno je uraditi i jedno i drugo, naravno. Ako se utvrdi da njihova srca nisu na pravom mestu, da su naprosto nevernici, bezvernici, da su đavoli, onda to pitanje ne može da se reši samo disciplinskim upozorenjem ili orezivanjem. Bez obzira na to koliko se o istini govori u zajedništvu, oni je neće prihvatiti; bez obzira na to kako su orezani, oni to neće shvatiti ozbiljno. Ako se od njih traži da plate odštetu, to će i učiniti, ali će se i ubuduće isto ponašati i neće se promeniti. Oni sigurno neće postupati u skladu sa zahtevima Božje kuće; umesto toga, postupaće svojevoljno, nepromišljeno i neprincipijelno. Kako se postupa sa takvom osobom? Može li da se koristi ubuduće? Ne bi trebalo; ako se bude koristila, onda su starešine i delatnici velike budale – naprosto su previše glupi! Kada se takvi bezvernici otkriju, treba ih odmah otpustiti, eliminisati i ukloniti iz crkve. Nisu podobni čak ni za pružanje usluga – nisu spremni za to!

Kada starešine i delatnici proveravaju račune i rashode, može se desiti da ne nađu samo slučajeve rasipanja i traćenja ili neke nerazumne rashode – oni takođe mogu da otkriju da su neki od ljudi koji rade taj posao bednog karaktera, da su prosti i sebični i da su izazvali gubitke crkvi. Ako otkriješ takvu situaciju, kako treba da postupiš? Postupak je lak: moraš to da rešiš na licu mesta – otpusti te ljude, a zatim izaberi odgovarajuće ljude koji će obavljati taj posao. Odgovarajući ljudi su oni čija je ljudskost u skladu s merilom, koji poseduju savest i razum i koji su u stanju da upravljaju stvarima u skladu s načelima Božje kuće. Kada nabavljaju za Božju kuću, kupiće isplative stvari koje su takođe relativno praktične i trajne, stvari koje je neophodno kupiti. Oni nisu nužno skloni kupovini jeftinih stvari, ali ne osećaju ni potrebu da kupuju one najskuplje; od nekoliko sličnih proizvoda izabraće one sa prilično dobrim recenzijama i reputacijom, kao i sa odgovarajućim cenama, i naravno, ako je garancija duža, tim bolje. Takvu osobu morate da pronađete da vrši nabavke za Božju kuću. Ona mora da bude ispravna u srcu, i šta god da radi mora da uzima u obzir Božju kuću i da dobro promisli o svojim postupcima; ona takođe mora da postupa u skladu sa zahtevima Božje kuće, da se lepo ponaša i vlada, jasno i bez okolišanja. Kada pronađeš takvu osobu, odredi joj nekoliko dužnosti u Božjoj kući i posmatraj je. Ako se učini donekle pogodnom, može da se koristi. Ali nije kraj priče kada se to dogovori – nadalje ćeš morati da se sastaješ sa njom, da razgovaraš u zajedništvu s njom i da proveravaš njen rad. Neki pitaju: „Da li je to zato što joj ne treba verovati?” Ne radi se u potpunosti o nedostatku poverenja – ponekad, čak i ako joj se može verovati, provere i dalje moraju da se vrše. A šta treba proveravati? Pogledajte da li je došlo do odstupanja u njihovoj primeni u situacijama kada im načela nisu bila jasna ili im je razumevanje bilo iskrivljeno. Neophodno je da im vršenjem provere pomognete. Na primer, pretpostavimo da kaže da postoji veoma popularan proizvod na tržištu, ali ne zna da li bi Božja kuća imala koristi od njega, i brine se da ako ga ne kupi sada, možda više neće biti u ponudi. Pita te kako da to reši. Ako ne znaš, onda bi trebalo da joj kažeš da pita nekoga ko se time profesionalno bavi. Taj stručnjak zatim kaže da je taj proizvod novina koja većinu vremena neće biti od koristi i da nema potrebe da se na njega troši novac. Oslanjajući se na mišljenje stručnjaka, odlučeno je da nema potrebe za kupovinom proizvoda, da bi kupovina bila gubitak, a ne kupiti ga sada ne bi bio gubitak. To je mera u kojoj starešine i delatnici moraju da rade svoj posao. Bez obzira na to koliko je nešto važno ili trivijalno, ako mogu da ga vide, da razmisle o tome ili saznaju za njega, onda to moraju bez izuzetka da ga isprate i provere, i to na propisan način u skladu sa zahtevima Božje kuće. To znači ispuniti svoju odgovornost.

Neki ljudi često zahtevaju nabavku nekih stvari, tražeći od Božje kuće da kupi te proizvode, a pažljivim pregledom i proverama obično se utvrdi da tek jedna od pet traženih stvari zaista treba da se kupi, i da nema potrebe da se kupuju ostale četiri. Šta treba da se radi u takvim slučajevima? Proizvodi koje oni traže moraju strogo da se pregledaju i razmotre, ne smeju da se kupuju na brzinu. Ne treba ih kupovati samo zato što ti ljudi kažu da su potrebni za posao – tim ljudima ne treba dozvoliti da samovoljno traže kupovinu nekih proizvoda pod izgovorom da im treba za posao. Bez obzira na izgovore koje ti ljudi daju, i bez obzira na to koliko im se žuri, starešine i delatnici ili ljudi zaduženi za upravljanje prilozima svakako moraju da budu čvrste volje. Oni moraju savesno da pregledaju i provere te stvari; ne sme biti ni najmanje greške. Stvari koje neizostavno moraju da budu kupljene moraju da se istraže i starešine moraju to da odobre, a ako kupovina nije obavezna, one se ne odobravaju, već se odbijaju. Ako starešine i delatnici to rade pedantno, konkretno i detaljno, to će smanjiti broj slučajeva rasipanja i traćenja, a još više će, naravno, smanjiti nerazumne rashode. Obavljanje tog posla nije samo pitanje pažljivog sagledavanja koji su prilivi i odlivi evidentirani u knjigama, šta kažu cifre. To je u drugom planu. Najvažnije je da tvoje srce mora da bude na pravom mestu i da se prema svakom trošku i svakom unosu odnosiš kao prema unosu na svoj bankovni račun. Onda ćeš ih detaljno pogledati i moći ćeš da ih se setiš i moći ćeš da ih razumeš – a ako dođe do greške ili problema, primetićeš. Ako ih posmatraš kao tuđe ili javne račune, sigurno ćeš biti slep kod očiju i u glavi, nesposoban da otkriješ bilo kakve probleme. Neki ljudi uspeju ponešto da uštede u banci i svakog meseca čitaju svoj izvod i gledaju kamatu, zatim provere račune – provere koliko potroše svakog meseca, koliko podignu i koliko uplate. Pamte svaki unos, znaju svaku cifru kao svoj dlan i u glavi imaju jasnu sliku. Ako negde iskrsne problem, oni ga primećuju na prvi pogled i ne previđaju čak ni najmanju grešku. Ljudi umeju da budu vrlo brižni prema svom novcu, ali da li pokazuju istu brigu prema Božjim prilozima? Po Mom mišljenju, 99,9 odsto ljudi to ne čini, pa kada se Božji prilozi predaju ljudima na čuvanje, često postoje slučajevi rasipanja i traćenja i raznih vrsta nerazumnih troškova, a ipak niko ne smatra da je to problem, a ni ljudi odgovorni za to nikada ne osećaju grižu savesti. Gubitak sto dolara za njih nije ništa – čak i ako izgube hiljadu, deset hiljada, oni u srcu ne osećaju prekor, obavezu ili krivicu. Zašto su ljudi toliko smeteni kada se radi o tom pitanju? Zar to ne ukazuje na to da srca većine ljudi nisu na pravom mestu? Kako to da uvek znaš koliko si novca uštedeo u banci? Kada se novac iz Božje kuće privremeno položi na tvoj račun, da bi ga ti čuvao, ti ga ne shvataš ozbiljno, niti brineš o njemu. Kakav je to mentalni sklop? Nisi odan čak ni kada je u pitanju čuvanje Božjih priloga, da li onda još uvek veruješ u Boga? Odnos ljudi prema prilozima je dokaz njihovog odnosa prema Bogu – njihov odnos prema prilozima mnogo toga govori. Ljudi su ravnodušni prema prilozima i ne brinu se o njima. Ne ražaloste se ako se prilozi izgube; oni ne preuzimaju odgovornost i nije ih briga. Dakle, zar oni nemaju isti stav prema Bogu? (Imaju.) Da li neko kaže: „Božji prilozi su Njegovi. Dokle god ne žudim za njima i ne prisvajam ih, sve je u redu. Ko ih prisvoji, biće kažnjen – to je njegova stvar i on to zaslužuje. To nema nikakve veze sa mnom. Nemam nikakvu obavezu da se time bavim”? Da li je ta izjava tačna? Očigledno da nije. Gde onda greši? (Njihovo srce nije kako treba; oni ne brane delo Božje kuće i ne štite priloge.) Kakva je ljudskost takve osobe? (Sebična je i prosta. Ona veoma brine o svojim stvarima i veoma ih dobro štiti, ali ne brine se i ne raspituje o Božjim prilozima. Ljudskost takvih osoba je veoma niskog kvaliteta.) Prvenstveno je sebična i prosta. Zar takvi ljudi nisu hladnokrvni? Sebični su i prosti, hladnokrvni i nedostaje im ljudskih osećanja. Da li takvi ljudi mogu da vole Boga? Mogu li da Mu se pokore? Mogu li da imaju bogobojažljivo srce? (Ne mogu.) Zašto onda takvi ljudi uopšte slede Boga? (Da zadobiju blagoslov.) Zar to ne predstavlja odsustvo stida? Način na koji se neko odnosi prema Božjim prilozima najviše otkriva kakva je njegova priroda. Ljudi zapravo nisu u stanju da učine bilo šta za Boga. Čak i ako su u stanju da obave neku dužnost, to je veoma ograničeno. Ako čak ne možeš da postupaš ispravno sa prilozima koji pripadaju Bogu, ili da ih dobro čuvaš, ako gajiš takvo gledište i stav, zar onda nisi ti neko kome najviše nedostaje ljudskost? Zar nije netačno ako kažeš da voliš Boga? Zar nije varljivo? To je vrlo varljivo! U takvoj osobi uopšte nema ljudskosti – da li bi Bog spasio takav šljam?

III. Praćenje, proučavanje i provera svih vrsta troškova, i vršenje strogog pretresa

Da bi starešine i delatnici bili dobri upravitelji Božje kuće, prvi posao koji treba da urade dobro jeste da pravilno raspolažu prilozima. Pored pravilnog čuvanja priloga, oni treba da izvrše strog pretres načina na koji se prilozi troše. Šta znači vršenje strogog pretresa? Pre svega, to znači da u potpunosti treba eliminisati nerazumne rashode i nastojati da svako trošenje priloga bude razumno i delotvorno, a ne da se prilozi rasipaju i traće. Ako se otkriju slučajevi rasipanja ili traćenja, starešine i delatnici ne treba samo da ih odmah zaustave, već i da ih pozovu na odgovornost, kao i da odrede odgovarajuće ljude da obavljaju posao. Starešine i delatnici treba da znaju tačno gde svaki trošak ide i koja je svrha svakog troška u okviru njihovog delokruga upravljanja – treba strogo o tome da vode računa. Na primer, ako u nekoj prostoriji nedostaje ventilator, oni treba da daju parametre za to ko će da ga kupi, koliko će se na njega potrošiti i koje funkcije bi bilo najprikladnije da ima. Neke starešine i delatnici kažu: „Zauzeti smo; nemamo vremena da ga kupimo.” Od tebe se ne traži da odeš da ga kupiš sam. Trebalo bi da nađeš dobru osobu, osobu dobrog kova, da obavi taj zadatak. Nemoj za tu kupovinu da angažuješ lošu osobu koja je tupava i čije je srce na pogrešnom mestu. Ljudi normalne ljudskosti znaju da moraju da kupuju stvari sa odgovarajućim funkcijama i odgovarajuće cene – prekomerne funkcije su beskorisne i skupo se plaćaju. Nasuprot tome, oni koji traže zadovoljstvo, a čija srca nisu na pravom mestu, kupuju nepraktične stvari koje imaju gomilu različitih funkcija i koje su skuplje. Nabavljači moraju da budu razumni; oni moraju da razumeju načela. Kupljene stvari moraju da budu praktične, da ne budu skupe i svi treba da smatraju da su prikladne. Ako angažuješ neodgovornu osobu koja voli da nekontrolisano troši i rasipa novac, ona će skupo platiti vrhunski klima-uređaj, deset puta više nego što bi platila ventilator. Ona veruje da iako košta malo više novca, ljudi moraju da nam budu na prvom mestu – da klima-uređaj ne samo da filtrira vazduh, već može i da podesi vlažnost i temperaturu, a ima i razne tajmere i podešavanja. Zar to nisu bačene pare? To je razbacivanje i rasipništvo. Ta osoba želi da uživa i da troši novac iz zabave, da se razmeće, a ne da kupuje praktične stvari. Takvim ljudima je srce na pogrešnom mestu. Kad kupuju za sebe, pronalaze načine da uštede novac, traže proizvode na popustu i pokušavaju da se cenkaju. Štede novac gde god mogu – što jeftinije, to bolje. Ipak, kada kupuju za Božju kuću, bez obzira na to koliko novca potroše, nije ih briga. Oni se čak i ne trude da gledaju jeftine stvari; oni samo žele da kupe skupe, vrhunske, najsavremenije stvari. To znači da im srce nije na pravom mestu. Mogu li da se koriste ljudi čije je srce na pogrešnom mestu? (Ne.) Kada obavljaju zadatke za Božju kuću, ljudi čije je srce na pogrešnom mestu samo rade besmislene i bezvredne stvari. Oni ne troše novac na prave stvari; oni samo traće i rasipaju priloge, a svaki njihov trošak je nerazuman.

Neki drugi ljudi imaju sirotinjski način razmišljanja i veruju da moraju da kupe najjeftinije stvari kada kupuju za Božju kuću-što jeftinije, to bolje. Oni misle da to štedi novac Božjoj kući, pa isključivo kupuju zastarele proizvode na sniženju. Kao rezultat toga, oni kupuju najjeftinije aparate lošeg kvaliteta. Ti aparati se kvare čim počnu da se koriste, ne mogu da se poprave i neupotrebljivi su. Stoga je potrebno kupiti druge koji su odgovarajućeg kvaliteta i koji mogu normalno da se koriste, tako da se troši još novca. Zar to nije blesavo? Takve ljudi treba nazvati škrtim i oni imaju sirotinjski način razmišljanja. Oni uvek žele da uštede novac Božjoj kući, a šta proizilazi iz svog njihovog škrtarenja i štednje? Proizilazi otpad i rasipanje novca. Oni se čak i pravdaju: „Nisam to uradio namerno. Imao sam dobre namere – samo sam pokušavao da uštedim novac Božjoj kući – nisam želeo nekontrolisano da trošim novac.” Da li su te njihove namere od bilo kakve koristi? Oni, zapravo, troše novac nekontrolisano, izazivaju nepotrebne troškove, a to troši novac i radnu snagu. Takvi ljudi takođe ne mogu da budu iskorišćeni – oni su tupavi, nisu dovoljno bistri. Ukratko, ljudi kojima je srce na pogrešnom mestu ne treba da se koriste za nabavke u Božjoj kući, kao ni tupavci. Treba koristiti bistre ljude koji imaju određeno iskustvo u kupovini i određeni kov, i koji sve vide na ispravan način. Šta god da se kupuje, mora da bude praktično i cena mora da bude razumna, a čak i ako se pokvari, mora da bude lako za popravku, a i nabavka delova mora da bude jednostavna. To je razumno. Kada ljudi kupe nešto i vide da proizvod može da se vrati u roku od mesec dana, oni žure da ga isprobaju, tako da posle mesec dana već znaju na čemu su. Ako je aparat malo neispravan i ne radi dobro, odmah ga vraćaju i biraju nešto drugo, smanjujući gubitke. Ti ljudi imaju relativno dobru ljudskost. Ljudi bez ljudskosti kupe nešto, a posle to bace. Ne isprobaju taj proizvod da bi videli da li nešto nije u redu s njim ili da li je izdržljiv, niti gledaju koliko je duga garancija ili koji je rok za povraćaj robe – nije ih briga ni za šta od toga. Kada se jednog dana iznenada zainteresuju za taj proizvod, uzmu ga i isprobaju, da bi tek tada otkrili da je pokvaren. Pogledaju račun i vide da je rok za vraćanje istekao i da proizvod više ne može da se vrati. Zatim kažu: „Hajde onda da kupimo drugi.” Zar to nisu bačene pare? „Hajde da kupimo još jedan” – to je rečenica zbog koje Božja kuća mora da istovari još novca. Zahtev za kupovinu još jednog aparata na površini izgleda kao da je to zarad crkvenog rada i da se radi o razumnom trošku, a ispod toga se zapravo krije njihov nemar u obavljanju dužnosti, jer nisu proverili proizvod čim su ga kupili. Određena suma novca iz priloga je bačena, a druga se izdvaja, dok se o tom novom proizvodu niko ne brine, tako da se i on koristi samo kratko vreme pre nego što se pokvari. Iznenađujuće je da niko ne nadgleda te stvari, niko ne rešava probleme koji se javljaju – šta rade starešine i delatnici? Oni su potpuno zanemarili svoje odgovornosti u vezi s tim poslom – nisu obavljali svoju funkciju nadzora, provere i pretresa, pa se prilozi tako rasipaju i traće. Ako su nabavljači odgovorni ljudi, oni će odmah vratiti proizvod koji su kupili kada vide da on nije praktičan. Time se smanjuju gubici i otpad. Ako su oni neodgovorni ljudi kojima je srce na pogrešnom mestu, kupovaće robu lošeg kvaliteta i tako traćiti priloge. Dakle, kome tačno treba pripisati taj gubitak novca? Zar nabavljač, starešine i delatnici ne snose odgovornost za to? Da su starešine i delatnici postupali savesno, konkretno i pažljivo, zar ti problemi ne bi bili otkriveni? Zar se te mane ne bi nadomestile? (Bi.) Ako starešine i delatnici često idu u razne crkve da provere status trošenja priloga, moći će da uvide probleme i eliminišu tu vrstu rasipanja i traćenja. Ako su starešine i delatnici lenji i neodgovorni, ti slučajevi nerazumnog trošenja, rasipanja i traćenja će se stalno javljati – nastaviće da se množe. Šta je uzrok tom množenju? Zar to nema veze sa starešinama i delatnicima koji ne rade stvaran posao, već se umesto toga postavljaju iznad drugih i ponašaju se kao jalovi zvaničnici? (Ima veze.) Takve starešine i delatnici nemaju ni savesti ni razuma i nemaju nimalo ljudskosti. Pošto sav novac koji crkva troši pripada Božjoj kući, i to su sve Božji prilozi i oni veruju da to nema nikakve veze s njima, niti brinu o tome niti se raspituju, a zanemaruju ga. Većina ljudi veruje da novac iz Božje kuće treba da se potroši, da je u redu da se potroši na bilo koji način, da sve dok ga niko ne trpa sebi u džep niti proneverava, nije važno da li je protraćen, i da su to samo ljudi koji kupuju iskustvo i šire svoje horizonte. Starešine i delatnici samo žmure pred tim i kažu: „Svako može da potroši taj novac kako god želi i da kupi šta god želi. Nije važno koliko se troši – ko god troši novac, odgovoran je za to, a u budućnosti će se suočiti sa odmazdom i kaznom – to nema nikakve veze sa mnom. Na kraju krajeva, ja ga ne trošim i oni ne troše moj novac.” Zar to nije isto gledište i stav koji nevernici gaje prema trošenju državnog novca? To je kao da troše novac svojih neprijatelja. Kada nevernici rade u fabrici, ako je uprava opuštena, zajedničke stvari će uvek biti ukradene i odnesene kućama, ili će biti uništene nemarom, a ako se nešto pokvari, tražiće od fabrike da kupe novo. Kada budu kupovali za fabriku, isključivo će kupovati dobre, skupe stvari. U svakom slučaju, novac će se trošiti proizvoljno i bez ograničenja. Ako i vernici u Boga imaju takav stav prema prilozima, mogu li da budu spaseni? Da li će Bog raditi na takvoj grupi ljudi? (Neće.) Ako ljudi imaju takav stav prema Božjim prilozima, onda ne treba Ja da ti kažem kakav stav Bog ima prema tim ljudima, već treba sam da znaš.

Najdirektniji način na koji se ispoljava čovekov odnos prema Bogu je u njegovom odnosu prema prilozima. Kakav god da je tvoj stav prema prilozima, takav je tvoj stav prema Bogu. Ako se prema prilozima odnosiš kao prema sredstvima na svom bankovnom računu – pedantno, brižno, oprezno, strogo, odgovorno i pažljivo – onda je tvoj stav prema Bogu manje-više takav. Ako je tvoj stav prema prilozima kao tvoj odnos prema javnoj svojini, prema povrću na pijaci – ležerno kupuješ ponešto od onoga što ti je potrebno, a čak i ne gledaš u povrće koje ti se ne sviđa, zanemaruješ ga bez obzira na to gde je složeno, ne brineš da li ga neko uzima i koristi, praviš se da ne vidiš kada padne na zemlju i neko gazi po njemu, verujući da ništa od toga nema nikakve veze s tobom – onda ti to donosi nevolje. Ako je to tvoj stav prema prilozima, da li si ti odgovorna osoba? Može li osoba kao što si ti dobro da obavlja svoju dužnost? Očigledno je kakvu ljudskost imaš. Ukratko, u radu na upravljanju prilozima, glavna odgovornost starešina i delatnika, osim da ih dobro čuvaju, jeste da moraju da prate dalji rad – što je najvažnije, da redovno proveravaju račune, kao i da prate, pregledaju i proveravaju sve vrste rashoda i da vrše strog pretres. Oni svakako treba da eliminišu nerazumne rashode pre nego što dođe do rasipanja i traćenja; a ako su nerazumni rashodi već doveli dotle, moraju da pozovu krivce na odgovornost, da ih upozore i da traže da nadoknade štetu. Ako ne možeš ni taj posao dobro da obaviš, požuri i podnesi ostavku – ne zauzimaj mesto starešine ili delatnika, jer ne možeš da obavljaš taj posao. Ako ne možeš ni da preuzmeš odgovornost za taj posao i ne možeš dobro da ga obavljaš, koji posao onda možeš da obavljaš? Izloži mi tačno: koliko ukupno ima zadataka koje starešine i delatnici moraju da urade u vezi s prilozima? (Prvi je čuvanje priloga. Drugi je provera računa. Treći je praćenje, pregledanje i proveravanje svih vrsta rashoda i vršenje strogog pretresa; nerazumni rashodi moraju biti eliminisani, i bez obzira na to ko izaziva rasipanje ili traćenje, on mora da se smatra odgovornim i da se natera da plati naknadu.) Da li je lako slediti ove korake u radu? (Jeste.) To je jasno razgraničen način rada. Ako ne možeš ni da obavljaš tako jednostavan posao, šta onda možeš da činiš kao starešina ili delatnik – kao upravitelj Božje kuće? Postoje slučajevi rasipanja i traćenja priloga na svakom koraku, i ako, kao starešina ili delatnik, nemaš svesti o tome i uopšte se ne osećaš loše zbog toga, da li ti je onda Bog uopšte u srcu – da li tamo uopšte ima mesta za Njega? To je upitno. Kažeš da je tvoje bogoljubivo srce veliko i da zaista imaš bogobojažljivo srce, ali kada se Njegovi prilozi tako rasipaju i traće, ti nekako nisi svestan toga i uopšte se ne osećaš loše zbog toga – zar to ne dovodi u pitanje tvoju ljubav i strah prema Bogu? (Dovodi.) Čak je i tvoja vera upitna, a kamoli tvoja ljubav i strah prema Bogu. Tvoja ljubav i strah prema Bogu nemaju osnovu – nisu održivi! Dobro čuvanje priloga je obaveza koju starešine i delatnici treba da ispune, a to je i njihova neizbežna odgovornost. Ako prilozi nisu dobro čuvani, to je zanemarivanje odgovornosti s njihove strane – može se reći da su svi koji loše čuvaju priloge lažne starešine i lažni delatnici.

IV. Brzo otkrivanje gde se nalaze prilozi, kao i o raznim okolnostima njihovih staratelja

Pored provere stanja troškova priloga i rešavanja nerazumnih troškova, starešine i delatnici imaju još jedan najvažniji zadatak: treba odmah da otkriju gde se nalaze prilozi, kao i u kakvim okolnostima žive njihovi staratelji. Cilj ovoga je da se zli ljudi, lovci u mutnom i ljudi pohlepnog srca drže podalje od prilike da iskoriste previde da bi prisvojili priloge. Neki ljudi vide da Božja kuća ima mnogo stvari i da neke niko ne nadgleda niti vodi evidenciju o njima, pa uvek razmišljaju o tome kada će te stvari da prisvoje i da ih imaju za sopstvenu upotrebu. Takvih ljudi ima svuda. Neki ljudi spolja deluju kao da ne iskorišćavaju druge i da nemaju veliku želju za materijalnim stvarima ili novcem, ali to je zato što im situacija i uslovi ne odgovaraju – ako se prilozi zaista njima povere na čuvanje, oni će verovatno da ih prisvoje. Neki se pitaju: „Ali ranije je bio baš dobar čovek; nije žudeo za tuđim stvarima i bio je dobrog karaktera – kako to da je bilo dovoljno poveriti mu nekoliko priloga da bi se razotkrio?” To je zato što nisi proveo mnogo vremena s tim čovekom, zato što ga nisi shvatio do kraja, zato što nisi prozreo njegovu priroda-suštinu. Da si ranije shvatio o kakvoj se osobi radi, prilozi bi bili pošteđeni nesreće da odu u posed zlih ljudi. Dakle, da bi sprečili da prilozi padnu u ruke zlih ljudi, starešine i delatnici imaju još jedan, važniji zadatak: da odmah saznaju i budu u toku sa mestom gde se nalaze prilozi i sa raznim okolnostima u kojima se nalaze njihovi staratelji. Recimo da neko ima nekoliko stotina ili nekoliko hiljada dolara u svom posedu da njima raspolaže; ako ima imalo savesti, neće ih proneveriti – ali da je reč o desetinama ili stotinama hiljada, na većinu ljudi se ne bi moglo osloniti, to bi bilo opasno jer bi njihova srca mogla da se promene. Kako bi njihova srca mogla da se promene? Nekoliko stotina ili hiljadu dolara ne mogu da pokolebaju nečije srce, ali sa desetinama ili stotinama hiljada, njihovo srce može lako da se pokoleba. „Ne bih mogao ovoliko da zaradim ni za nekoliko života, a sada je sve u mojim rukama – koliko bih bolje živeo kada bi ovo bilo moje!” Oni se premišljaju: „Ne osećam krivicu zbog ovih misli – da li bog uopšte postoji ili ne postoji? Gde je bog? Zar nije istina da niko ne zna da imam ove misli? Niko ne zna i ne osećam krivicu niti se osećam loše zbog toga – da li to znači da nema boga? Onda, ako uzmem taj novac za sebe, zar se neću suočiti sa bilo kakvom kaznom ili odmazdom? Zar neće biti posledica?” Zar srce te osobe nije u procesu promene? Zar prilozi u njenim rukama nisu u opasnosti? (Jesu.) Pored toga, neki ljudi koji upravljaju prilozima su prilično dobri, njihova vera u Boga je čvrsto utemeljena i odani su u svojim postupcima, pa čak i ako im poveriš na čuvanje nekoliko desetina ili stotina hiljada dolara, moći će to dobro da urade i garantovano ih neće proneveriti. Ali u njihovim porodicama ima nekoliko nevernika, a kada ti ljudi vide novac, oči im se zacrvene, kao kada vuk ugleda svoj plen. Zaboravite na desetine ili stotine hiljada – strpali bi i hiljadu dolara u džep, ako bi ih videli. Nije ih briga čiji su; oni veruju da pripadaju onome ko uspe da ih ukrade, onome ko ih prvi zgrabi. Ako postoje takvi zli vukovi oko osobe koja čuva priloge, zar prilozi onda nisu u opasnosti da budu uzeti bilo gde i bilo kada? Da li bi tako nešto moglo da se dogodi? (Moglo bi.) Zar nije opasno ako su starešine i delatnici nepažljivi i nemaju osećaj odgovornosti i čak ni ne primećuju ili se o tome ne raspituju i ne istražuju kada su prilozi u tako opasnoj situaciji? Moglo bi da dođe do greške bilo gde i bilo kada. Postoji još jedna vrsta situacije: neki staratelji čuvaju i novac i razne stvari u svojim domovima, a tamo ugošćavaju i braću i sestre, kao i starešine i delatnike. Ovo može biti relativno bezbedno na privremenoj osnovi, ali da li je prikladno da se prilozi tamo drže dugoročno? (Nije.) Čak i ako je osoba koja ih čuva pogodna, okolina i uslovi svakako nisu. Treba ukloniti ili osobe koje ugošćava, ili priloge. Ako starešine i delatnici ne proveravaju taj posao niti ispunjavaju svoju odgovornost u vezi s njim, nešto može poći po zlu bilo gde, bilo kada; prilozi mogu da pretrpe gubitke i da padnu u ruke demona bilo gde, bilo kada. Postoji još jedna vrsta situacije: neke crkve se nalaze u neprijateljskim okruženjima u kojima se ljudi često hapse, i zbog toga veoma lako može da se desi da kuće u kojima se prilozi čuvaju budu prodate i da velika crvena aždaja u njih nasilno uleti i pretraži ih – demoni mogu da opljačkaju priloge u bilo kojem trenutku. Da li su takva mesta pogodna za čuvanje priloga? (Ne.) Dakle, ako se već tamo nalaze, šta treba da se radi? Odmah ih premestite. Neke starešine i delatnici ne ispunjavaju svoju odgovornost i ne rade stvaran posao. Oni nisu u stanju da predvide, niti da razmisle o tim stvarima, nemaju svest o njima, i samo kada nešto krene naopako i kada demoni otmu priloge, oni misle: „Trebalo je da ih preselimo ranije” i samo osećaju malo žaljenja kao što je ovo. Ali ako ništa ne krene naopako, može da prođe još deset godina, a oni i dalje neće da premeste priloge. Ne mogu da uvide koje ozbiljne posledice mogu da nastanu zbog ovog problema i nisu u stanju da odrede prioritete na osnovu bitnosti i hitnosti. Starešine i delatnici treba da jasno shvate ovu situaciju kada se nađu u njoj: „Jedno od mesta gde se čuvaju prilozi nije odgovarajuće. Okolina je previše opasna, a dosta braće i sestara je uhapšeno, praćeno ili stavljeno pod prismotru u okolini. Moramo da smislimo način da iznesemo priloge odatle. Bolje je prebaciti ih na donekle bezbedno mesto nego da budu ostavljeni tamo gde su i da čekaju da budu oteti.” Kada neprilika tek iskrsne i oni shvate da su prilozi u opasnosti, trebalo bi da ih odmah premeste, kako ih ne bi zaplenio i progutao demon velike crvene aždaje. To je jedini način da se osigura bezbednost priloga i da se izbegnu bilo kakve zamke ili propusti. To je posao koji starešine i delatnici treba da rade. Čim se pojavi i najmanji znak opasnosti, čim je neko uhapšen, čim iskrsne neprilika, prva misao starešina i delatnika treba da bude da li su prilozi bezbedni, da li mogu da padnu u ruke zlih ljudi, ili da li mogu da ih prisvoje ili da ih otmu demoni, i da li su prilozi pretrpeli bilo kakve gubitke. Trebalo bi odmah da preduzmu mere za zaštitu priloga. To je odgovornost i obaveza starešina i delatnika. Neke starešine i delatnici mogu da kažu: „Raditi ove stvari zahteva od nas da se izlažemo opasnosti. Možemo li da ih obavljamo? Zar nisu ljudi naš glavni prioritet, što znači da nema potrebe da se prilozi stavljaju na prvo mesto, već da ljude treba stavljati na prvo mesto?” Kako ti se čini njihovo pitanje? Da li ti ljudi imaju ljudskost? (Nemaju.) Dobro čuvanje priloga, dobro upravljanje njima i dobar nadzor nad njima – to su odgovornosti koje dobar upravitelj treba da ispuni. Ozbiljnije rečeno, čak i ako moraš da žrtvuješ svoj život, to je vredno toga i to je ono što treba da radiš. To je tvoja odgovornost. Ljudi uvek viču: „Dati život za Boga je dostojna smrt.” Da li su ljudi zaista spremni da daju život za Boga? Od tebe se sada ne traži da daš život za Boga; od tebe se samo traži da preuzmeš malo rizika da bi sačuvao priloge. Da li si voljan da to uradiš? Sa zadovoljstvom treba da kažeš: „Jesam!” Zašto? Zato što je to Božji nalog i zahtev prema čoveku, to je tvoja neizbežna odgovornost, i ne treba da pokušavaš da se izvučeš iz toga. S obzirom na to da tvrdiš da bi dao život za Boga, zašto onda ne možeš da platiš neki ceh i preuzmeš neki rizik da bi zaštitio priloge? Zar to nije ono što treba da radiš? Ako ne radiš ništa konkretno, ali uvek si glasan o davanju života za Boga, zar te reči nisu šuplje? Starešine i delatnici treba da imaju jasno razumevanje rada na čuvanju priloga i treba da nose tu odgovornost. Ne treba da je eskiviraju, niti da je izbegavaju, i ne treba da se povlače pred svojom odgovornošću. Pošto si starešina ili delatnik, taj posao je odgovornost koja ti pripada. To je važan posao – da li si voljan da ga obaviš, čak i ako preuzimaš neki rizik, čak i ako je tvoj život u pitanju? Da li treba to da učiniš? (Da.) Trebalo da si voljan da to učiniš; ne smeš se odreći te odgovornosti. To je Božji zahtev za čoveka i nalog koji On izdaje čoveku. Bog ti je saopštio svoj najmanji zahtev i nalog – ako nisi čak ni voljan da ga ispuniš, šta si onda u stanju da učiniš?

Starešine i delatnici treba da se bave poslom čuvanja i trošenja priloga što je moguće pažljivije i konkretnije. Ne bi trebalo da budu aljkavi u tome, a još manje da prema tome postupaju kao da je tuđi posao i da se odreknu odgovornosti. Starešine i delatnici treba lično da izvrše pretres, da se uključe i da se raspitaju u vezi s tim stvarima, pa čak i da se lično pozabave njima, kako bi sprečili zle ljude i ljude bedne ljudskosti da iskoriste previde i izazovu uništenje. Što pedantnije obavljaš taj posao, to će manje prilika zli i loši ljudi imati da iskoriste propuste; što su detaljnija tvoja pitanja i što je strože tvoje upravljanje, to će biti manje slučajeva nerazumnih izdataka, rasipanja i traćenja. Neki kažu: „Da li se ovde radi o štednji novca za Božju kuću? Da li Božja kuća ima nedostatak sredstava? Ako ima, priložiću vam još.” Da li se o tome radi? (Ne.) To je odgovornost starešina i delatnika, to je Božji zahtev prema čoveku, i to je načelo koje starešine i delatnici treba da poštuju u obavljanju tog posla. Kao vernik u Boga, kao neko ko je preuzeo ulogu upravitelja u Božjoj kući, tvoj stav prema prilozima treba da bude stav odgovornosti i vršenja strogog pretresa; u suprotnom, nisi sposoban za taj posao. Da si običan vernik koji nema osećaj odgovornosti i ne stremi ka istini, od tebe se ne bi tražilo da činiš te stvari. Ti si starešina i delatnik; ako nemaš taj osećaj odgovornosti, nisi sposoban da to budeš, a čak i ako jesi na tom položaju, ti si neodgovorni lažni starešina ili lažni delatnik, i pre ili kasnije, bićeš eliminisan. Svi oni kojima potpuno nedostaje osećaj odgovornosti su ljudi koji uopšte ne brane delo Božje kuće – svima njima nedostaje i najmanja trunka savesti i razuma. Kako bi takvi ljudi uopšte mogli da obavljaju dužnosti? Svi su oni nepromišljeno đubre – treba odmah da napuste Božju kuću i vrate se u svet, gde i pripadaju!

Da nije bilo ovakvog zajedništva o opštem znanju o prilozima, kao i o istinama uključenim u čuvanje priloga i o načelima koja ljudi treba da primenjuju, zar vam te stvari ne bi bile nejasne? (Bile bi.) Kada ljudima nisu jasna precizna načela, mogu li da ispune deo svoje odgovornosti? Da li su ispunjavali svoju odgovornost? Zar većina ljudi nije kretala od najpliće teorije i načela: „U svakom slučaju, ne žudim za Božjim prilozima, ne proneveravam ih niti ih zloupotrebljavam, i dobro pazim na njih i ne dozvoljavam ljudima da ih troše proizvoljno – da li je to dovoljno?” Da li je to primena istine? Da li je to ispunjavanje nečije odgovornost? (Nije.) Ako znanje većine ljudi ne ide dalje od tog merila, onda ta tema zaista zaslužuje razgovor u zajedništvu. Da li sada kroz ovo zajedništvo možete da sagledate i razumete malo više o tome kako da čuvate priloge i kakav stav i znanje treba da imate o njihovom čuvanju? (Da.) Ovde ćemo završiti naše zajedništvo o istinama koje se tiču priloga i o načelima koja se odnose na to kako postupati s prilozima i upravljati njima.

Stavovi i ispoljenja lažnih starešina prema prilozima

I. Postupanje sa prilozima kao sa zajedničkim vlasništvom

Sada ćemo imati jedno jednostavno izlaganje i detaljnu analizu lažnih starešina u pogledu jedanaeste stavke odgovornosti starešina i delatnika. Pogledaćemo kakva ispoljenja imaju lažne starešine u svom stavu prema prilozima i u čuvanju i upravljanju prilozima. Prvo ispoljenje je da lažne starešine nemaju tačno znanje o prilozima. Veruju u sledeće: „Prilozi se nominalno daruju Bogu, ali zapravo se daruju crkvi. Ne znamo gde je bog, a on ionako ne može da koristi tolike stvari. Ti prilozi se samo zvanično daruju bogu, a u stvarnosti se daruju crkvi i božjoj kući, i nisu izričito darovani nijednoj određenoj osobi. Crkva i Božja kuća su zajednički naziv za sve ljude, što dovodi do zaključka da prilozi pripadaju svima, a ono što je svačije, zajedničko je vlasništvo. Dakle, prilozi su zajedničko vlasništvo koje pripada svoj braći i sestrama.” Da li je takvo shvatanje tačno? Prilično je jasno da nije. Zar ne postoji problem sa ljudskošću ljudi koji imaju takvo shvatanje? Zar to nisu ljudi koji žude za prilozima? Ljudi koji imaju pohlepna srca i želju da prisvoje priloge koriste taj metod i to gledište kada su u pitanju prilozi. Jasno je da su bacili oko na priloge i žele da ih se domognu radi sopstvenog užitka. Kakva su to stvorenja? Zar oni nisu ljudi Judinog soja? Dakle, takav starešina ili delatnik shvata Božje priloge kao zajedničko vlasništvo crkve. On gaji takav stav u srcu – on ne čuva priloge usrdno, niti njima upravlja razumno i odgovorno, već koristi priloge kako mu je volja, drsko i potpuno neobuzdano, neprincipijelno. On dozvoljava svakome da ih koristi, a čija god „zvanična funkcija” je veća, čiji god status je viši, ko god među braćom i sestrama uživa neki prestiž, taj ima prednost u posedovanju i korišćenju. To je isto kao u društvenim firmama i fabrikama, gde službene automobile i dobre, vrhunske stvari koriste menadžeri, direktori i predsednici. On veruje da tako treba da bude i sa Božjim prilozima, da onaj ko je starešina ili delatnik ima prednost u uživanju u vrhunskim stvarima Božje kuće, u uživanju u prilozima koji se daruju Bogu. Dakle, svi oni koji činjenicu da su starešina ili delatnik koriste kao izgovor za kupovinu vrhunskih računara i mobilnih telefona, kao i sve one starešine i delatnici koji prisvajaju priloge, veruju da su prilozi zajedničko vlasništvo i da treba da se koriste i rasipnički troše kako se njima prohte. Kada neka braća i sestre daruju zlatni i srebrni nakit, torbe, odeću i obuću, oni ne naglašavaju da ih daruju Bogu, pa neke lažne starešine veruju: „Pošto nisu naveli da se ovi predmeti daruju Bogu, trebalo bi da stoje na raspolaganju crkvi. Sve što se daje crkvi je zajedničko vlasništvo, a starešine i delatnici treba da imaju prednost u uživanju u zajedničkom vlasništvu.” I tako oni, po običaju, uzimaju te stvari za sebe. Stvari koje oni ne uzmu za sebe može da koristi ko god hoće i da ih uzima ko god želi – svi ih dele. Te starešine i delatnici to nazivaju deljenjem bogatstva; povodeći se za njima, ljudi mogu dobro da jedu i piju i da zaista uživaju. Svi su srećni i kažu: „Hvalimo boga – da li bismo mogli da uživamo u ovim stvarima da ne verujemo u njega? To su prilozi, a mi nismo dostojni da u njima uživamo!” Kažu da nisu dostojni, a ipak se hvataju za te stvari i ne puštaju. Takve starešine i delatnici ne samo da prisvajaju priloge i dele ih, već i lično uživaju u njima bez ičijeg odobrenja – dok to rade, oni svi do jednog ne obraćaju pažnju na upravljanje, na rashode i na upotrebu priloga, niti biraju odgovarajuće ljude za upravljanje i vođenje evidencije o njima, a još manje proveravaju račune ili strogo pregledaju stanje rashoda. Ravnodušnost lažnih starešina prema upravljanju prilozima dovodi do zbrke, a neki prilozi se gube i rasipaju. Ono što se najviše ističe u radu lažnih starešina je da svako postupa po svojoj volji. Prolazi sve što nadzornik bilo kojeg tima kaže, a kada bilo koji tim treba da kupi nešto, može da odluči da to uradi sam, bez potrebe da podnese zahtev na odobrenje. Dokle god je nešto potrebno za posao, oni to mogu da kupe, ne mareći koliko košta, da li mogu da ga upotrebe, da li je to neophodno ili nije – u svakom slučaju, oni troše priloge, a ne nečiji lični novac. Lažne starešine to ne nadziru, niti vrše pretres, a još manje razgovaraju u zajedništvu o načelima. Kada se nešto kupi, lažne starešine, svi do jednog, ne obraćaju pažnju na to da li postoji neko ko bi to čuvao, da li nešto može da pođe po zlu ili da li je vredno potrošenog novca. Zašto ne obraćaju pažnju na te stvari? Zato što novac nije njihov – oni misle da svako može da ga potroši, jer u svakom slučaju taj novac koji se troši nije njihov. U svakom aspektu upravljanja prilozima vlada zbrka. Kolika je ta zbrka? Ista kao u velikim, državnim fabrikama socijalističkih zemalja, gde su svi isto plaćeni bez obzira na to koliko ko radi. Svi nose stvari kući, jedu fabričku hranu i zarađuju fabrički novac i proneveravaju fabričke stvari. Zbrka je potpuna. Lažne starešine ne određuju pravila za troškove kupovine bilo kakvih uređaja ili opreme. Božja kuća određuje pravila, ali oni ne sprovode stroge preglede, ne kontrolišu, ne prate i ne proveravaju troškove. Oni ne rade ništa od toga. Rad lažnih starešina je krajnje haotičan, ni u čemu nema reda i svuda ima propusta. Na svakom koraku, zlim ljudima i onima čije je srce na pogrešnom mestu dozvoljeno je da iskoriste previde i da izvuku korist. Ti ljudi rasipaju i traće Božje priloge bez ikakve odgovornosti, a ipak se ne kažnjavaju niti sankcionišu na bilo koji način – čak ne dobiju ni upozorenje. Kakve su to starešine i delatnici? Zar ne ujedaju ruku koja ih hrani? Da li su oni upravitelji Božje kuće? To su lopovske izdajice Božje kuće!

Kako treba gledati na ove starešine i delatnike koji ne preuzimaju odgovornost kada je u pitanju čuvanje priloga? Zar oni nisu bednog karaktera i lišeni savesti i razuma? Te lažne starešine smatraju da su stvari koje su braća i sestre darovali Bogu i crkvi vlasništvo Božje kuće i kažu da njima treba da upravljaju braća i sestre kao grupa. I tako, kada se problemi otkriju, a Višnji pozove ljude na odgovornost, oni se brane iz petnih žila i ne prepoznaju koliko je ozbiljno to što su ukrali i prisvojili Božje priloge nakon što su postali starešine i zadobili status. Zar to nisu ljudi bednog karaktera? Oni naprosto nemaju stida! Ne znaju zašto braća i sestre daruju novac i stvari, niti kome ih daruju. Da nema Boga, ko bi darovao stvari koje su im drage? To je tako jednostavna logika, a ipak te takozvane „starešine” to ne znaju niti shvataju. Te lažne starešine imaju omiljenu frazu: „prilozi Božje kuće”. Zar taj izraz ne treba da se ispravi? Šta bi trebalo da bude tačan izraz? „Prilozi” ili „Božji prilozi”. Ako želiš da dodaš pridev, treba da dodaš „Božji” – prilozi su samo Božji. Ako ne dodaš pridev, to su naprosto samo „prilozi” – ljudi i dalje treba da znaju da je vlasnik priloga Stvoritelj, Bog, a ne čovek. Čovek nije dostojan da poseduje priloge, a čak ni sveštenici ne mogu da kažu da su ti prilozi njihovi – oni mogu da uživaju u prilozima uz Božju dozvolu, ali oni ne pripadaju njima. Pridev uz „priloge” nikada neće biti bilo koja osoba – to može biti samo Bog, i niko drugi. Onda je sasvim očigledno da je izraz „prilozi Božje kuće” koji često izgovaraju lažne starešine pogrešan i da ga treba ispraviti. Ne bi trebalo da postoji nikakva izreka kao što je „prilozi Božje kuće” ili „crkveni prilozi”. Postoje neki ljudi koji čak kažu „naši prilozi” i „prilozi naše kuće Božje”. Svi ti izrazi su pogrešni. Priloge Bogu daruje stvoreno čovečanstvo, oni koji slede Boga. Samo Bog ima isključivo pravo da bude njihov vlasnik, korisnik i uživalac. Prilozi nisu zajedničko vlasništvo; oni ne pripadaju čoveku, a još manje crkvi i Božjoj kući, već pripadaju Bogu. Bog dozvoljava crkvi i Božjoj kući da ih koriste – to je Njegov nalog. Prema tome, svi takvi izrazi kao što su „prilozi Božje kuće”, „crkveni prilozi” i „naši prilozi” su neprecizni, pa i više od toga, oni su izrazi ljudi sa skrivenim motivima, oni treba da zalude i otupe ljude, i da i da ih, povrh toga, obmanu. Ti ljudi svrstavaju priloge u zajedničko vlasništvo koje pripada crkvi, ili Božjoj kući, ili svoj braći i sestrama. Sve je to problematično i pogrešno i treba da se ispravi. To je ispoljenje jedne vrste lažnog starešine. Takvi ljudi uzimaju priloge kao zajedničko vlasništvo i koriste ih kako žele; ili, oni veruju da kao starešine imaju pravo da raspodeljuju te stvari, pa ih raspodeljuju ljudima koji su im simpatični ili svima podjednako. Kakav scenario pokušavaju da stvore? Onaj gde su svi jednaki, gde svi mogu da uživaju u Božjoj blagodati, gde svi dele. Žele da kupe naklonost ljudi tako što će biti velikodušni sa sredstvima Božje kuće. Zar to nije odvratno? To je podlo, bestidno ponašanje! Kako takve ljude treba okarakterisati? Takve lažne starešine žude za prilozima, a da bi sprečili ljude da ih nadgledaju, razotkrivaju i razaznaju, preostale stvari koje ne koriste dele braći i sestrama, kupujući tako njihovu naklonost i ostvarujući scenario u kojem su svi jednaki, i omogućavajući svima da imaju koristi od povezivanja sa njima, tako da ih niko neće razotkriti. Ako biste naišli na takvu vrstu starešine, koji bi vam omogućio da izvučete neke koristi i sa kojim biste mogli da uživate u nekom „zajedničkom vlasništvu” – ako biste imali to pravo i iskoristili tu vrstu prednosti, da li biste bili zadovoljni time? Da li biste mogli to da odbijete? (Mogli bismo.) Ako žudite za tuđim stvarima, nemate bogobojažljivo srce i ne plašite se Boga, nećeš moći da odbiješ. Svako ko ima imalo integriteta, imalo razuma i imalo bogobojažljivo srce će to odbiti, a takođe će ustati da prekori tog starešinu, da ga oreže, da ga zaustavi, govoreći: „Prva stvar koju treba da uradiš kao starešina jeste da dobro upravljaš prilozima, a ne da ih proneveravaš, a još manje da odlučuješ bez ovlašćenja da ih razdeliš svima po sopstvenom nahođenju. Ti nemaš to pravo; to nije Božji nalog za tebe. Prilozi pripadaju Bogu da ih On koristi, a postoje načela kako ih crkva koristi – niko nema poslednju reč o njima. Ti si možda starešina, ali nemaš tu privilegiju. Bog ti je nije podario. Ti nemaš pravo da koristiš Božje stvari – Bog ti nije poverio taj posao. Zato što pre skini zlatni i srebrni nakit koji su braća i sestre darovali Bogu, i skini odeću koju su Mu darovali. Požuri i plati nadoknadu za stvari koje si pojeo, a nisi smeo. Ako si još uvek čovek i imaš stida, učini to odmah. Štaviše, bez obzira na to kome si poslao te priloge da bi pridobio njihovu naklonost, ili kome si dozvolio da ih iskoristi i uživa u njima, odmah traži te priloge nazad. Ako to ne učiniš, obavestićemo svu braću i sestre i postupaćemo prema tebi kao prema Judi!” Da li biste se usudili da to učinite? (Da.) Svako ima tu odgovornost kada su u pitanju prilozi i treba da se prema njima odnosi s tom savešću i s takvim stavom. Naravno, oni takođe imaju tu obavezu da nadgledaju kako se drugi ponašaju prema prilozima, da li ih dobro čuvaju i da li njima upravljaju u skladu s načelima. Nemojte da mislite da to nema nikakve veze s vama i da za to niste odgovorni, govoreći: „Bilo kako bilo, ja nisam ni starešina ni delatnik, to nije moja odgovornost. Čak i da to otkrijem, ne moram da se zamaram time ili da kažem nešto o tome – to je stvar starešina i delatnika. Ko proizvoljno troši novac i proneverava priloge, on je Juda i Bog će ga kazniti kada za to dođe vreme. Ko god izazove posledice, odgovoran je za njih. Nema potrebe da se time zamaram. Kakvo dobro bi mi donelo da odjednom progovorim o tome?” Šta mislite o takvoj osobi? (Nema savesti.) Ako otkriješ da u nekim oblastima koje starešine i delatnici ne proveravaju postoje ljudi koji rasipaju i prisvajaju priloge, trebalo bi lično da upozoriš te ljude, a takođe i da to odmah prijaviš starešinama i delatnicima. Trebalo bi da kažeš: „Šef našeg tima i naš starešina često uzimaju priloge za sebe. Oni takođe proizvoljno troše priloge, ne razgovaraju sa drugima i sami odlučuju o kupovini ovoga i onoga. Većina troškova koje prave nisu u skladu s načelima. Da li Božja kuća može time da se pozabavi?” Odgovornost je Božjeg izabranog naroda da izveštava i informiše o problemima na koje nailazi. Naše prethodno zajedništvo se odnosilo na ispoljenje jedne vrste lažnog starešine – njegov odnos prema prilozima jeste da ih posmatra kao zajedničko vlasništvo.

II. Nebriga ili nepostavljanje pitanja o trošenju priloga

Još jedno ispoljenje lažnih starešina u pogledu čuvanja priloga je da oni ne znaju kako da upravljaju prilozima. Znaju samo da prilozi ne smeju da se diraju, da ne smeju proizvoljno da budu prisvojeni ili pronevereni, da su prosvećeni, izdvojeni kao sveti i da o njima ne sme da se misli na nedoličan način. Ali kada se dođe do toga kako tačno, dobro upravljati prilozima, kako biti dobar upravitelj i čuvar, oni nemaju put, nemaju načela, nemaju konkretne planove niti korake za taj posao. Dakle, u pitanjima kao što su evidentiranje, prebrojavanje i čuvanje priloga, kao i kontrolisanje računa priliva i odliva i kontrole troškova, te lažne starešine su prilično pasivne. Kada neko pošalje nešto na odobrenje, oni to potpisuju. Kada neko podnese zahtev za nadoknadu, on mu je daju. Kada neko podnese zahtev za novac za neku svrhu, on mu ga uruči. Ne znaju gde se čuvaju razni aparati i oprema. Takođe ne znaju da li je njihov staratelj odgovarajući, niti kako da znaju da li jeste; ne mogu da prozru ljudska srca i ne mogu da prozru ljudske suštine. Dakle, iako postoje zapisi o svim odlivima priloga u okviru uprave tih ljudi, gledajući pojedinosti o rashodima na tim računima, mnogi rashodi su nerazumni i nepotrebni – mnogi od njih su prekomerni i rasipnički. Prilozi se gube pod potpisima tih starešina i delatnika. Oni deluju kao da rade konkretan posao, ali zapravo uopšte ne postoje načela u onome što rade. Ne vrše pretres – otaljavaju posao, pridržavaju se pravila i propisa, ništa više. To uopšte ne ispunjava merila za upravljanje prilozima, a još manje njihova načela. Dakle, u periodu kada su na delu lažne starešine, ima previše nerazumnih rashoda. Ako postoji neko ko nadgleda i upravlja stvarima, kako nastaju ti nerazumni rashodi? To je zato što te starešine i delatnici ne preuzimaju odgovornost u svom radu. Oni otaljavaju posao, bave se stvarima na površan način i ne ponašaju se u skladu s načelima. Oni ne vređaju druge, ponašaju se kao da ugađaju ljudima i ne vrše odgovarajući pretres. Možda čak nema nijedne zaista odgovorne osobe među onima koji upravljaju prilozima, nijedne koja zaista može da izvrši pretres. Lažne starešine ne obraćaju pažnju na to da li su ljudi koji čuvaju priloge pogodni, ili na to da li postoje bilo kakve opasne situacije u crkvama tih ljudi. Dokle god su oni sami bezbedni, njima je sve u redu. Kada se javi opasnost, prva stvar o kojoj razmišljaju je gde mogu da pobegnu i da li će njihov lični novac biti zaplenjen, a niti istražuju niti pitaju gde se nalaze prilozi ili da li su u opasnosti. Nekoliko meseci ili čak pola godine nakon incidenta, oni mogu da postave neko pitanje da bi smirili savest, a kada saznaju da je neke priloge velika crvena aždaja prisvojila, da su neke protraćili zli ljudi, i da se za neke ne zna gde su, neko vreme će se osećati loše – malo će se moliti, priznati svoju grešku i to će biti sve. Kakva su stvorenja ti ljudi? Zar ne postoji problem kada se tako radi? Kako će se Bog odnositi prema nekome ko ima takav stav prema prilozima? Da li će ga smatrati istinskim vernikom? (Ne.) Za šta će ga onda smatrati? (Za nevernika.) Kada Bog nekoga smatra nevernikom, da li ta osoba to oseća? Ona postane tupa i glupa u duhu, a kada nešto radi, nema Božje prosvećenje ili vođstvo, niti bilo kakvu svetlost. Ona nema Boga da je štiti kada joj se nešto desi i često je negativna i slaba, živi u tami. Iako često sluša propovedi i može da pati i da plati ceh u svom radu, ona naprosto ne napreduje i ostavlja jadan utisak. To su njeni „rezultati”. Zar to nije još teže podneti od kazne? Reci Mi, ako je to posledica nečije vere u Boga, da li je to razlog za radost i slavlje ili za tugu i kukanje? To nije dobar znak, po Mom mišljenju.

Lažne starešine posao upravljanja prilozima nikada ne shvataju ozbiljno. Iako kažu: „Ljudi ne smeju da diraju Božje priloge; niko ne treba da proneverava Božje priloge i oni ne bi trebalo da padnu u ruke loših ljudi”, oni izvikuju ove parole prilično dobro, a njihove reči zvuče veoma moralno i pristojno, ali se ne ponašaju kao ljudska bića. Iako ne proneveravaju priloge i nemaju neprikladne misli o njima, niti nameru da ih prisvoje, a neki od njih čak ni ne koriste novac Božje kuće niti dodiruju Božje priloge za bilo koji trošak koji imaju, i umesto toga troše svoj novac, kao starešine i delatnici, oni uopšte ne rade stvaran posao kada je u pitanju upravljanje prilozima. Oni čak i ne rade tako jednostavne stvari kao što su raspitivanje o stanju trošenja priloga ili pretres trošenja priloga. To su, očigledno, lažne starešine. Njihov stav prema prilozima je sledeći: „Ne trošim ih i ne proneveravam ih, a takođe se ne bavim time kako ih drugi troše ili da li ih drugi proneveravaju.” Tim lažnim starešinama kažem da im je taj mlak stav veoma problematičan. Ne trošiti ih i ne proneveravati je ono što ljudi treba da rade, ali ti kao starešina ili delatnik treba još više da se trudiš da dobro upravljaš prilozima, a ipak nisi uspeo u tome. To se zove zanemarivanje odgovornosti. To je ispoljenje lažnog starešine. Možda nisi potrošio nijedan cent niti proneverio ijedan prilog, ali zato što ne obavljaš stvaran posao i ne obavljaš nikakve konkretne poslove upravljanja u vezi sa prilozima, okarakterisan si kao lažni starešina, i to je opravdano i razumno. Neke starešine nikada ne uzimaju niti koriste bilo kakve priloge – čak i ako ih koriste sve druge starešine i delatnici, oni to ne čine, a kada se Božja kuća dogovori da im nešto da, oni to odbijaju. Izgledaju prilično čisto i kao da ne žude za tuđim stvarima, ali kada budu određeni da upravljaju prilozima, oni uopšte neće obavljati nikakav konkretan posao. Bez obzira na to ko troši priloge, oni će odobriti troškove – čak se neće ni raspitati, i neće više ni reč o tome progovoriti. Mada ti ljudi ne pronevere nijedan cent od priloga, pod njihovom upravom prilozi padaju šaka zlim ljudima, i zbog njihove neodgovornosti i zanemarivanja odgovornosti, priloge bilo ko može da rasipa i traći. Zar to rasipanje i traćenje nije povezano s njihovim lošim upravljanjem? Zar to nije izazvano njihovim zanemarivanjem odgovornosti? (Jeste.) Zar oni nemaju udela u zlim delima tih ljudi? Zar oni ne snose odgovornost za njih? To je velika odgovornost i oni je ne mogu izbeći! Oni se samo drže svojih stavova: „Bilo kako bilo, ne proneveravam Božje priloge i ne želim, niti planiram da ih proneverim. Nije bitno ko troši Božje priloge, ja ih ne trošim; bez nije bitno ko ih uzima i koristi, ja to ne radim; nije bitno ko u njima uživa, ja ne uživam. To je moj stav prema prilozima – možeš da radiš šta god želiš!” Da li ima takvih ljudi? (Da.) Antihristi troše priloge na vrhunsku odeću, luksuznu robu, pa čak i na automobile. Recite Mi, da li ta vrsta lažnog starešine može da uoči taj problem? Oni sami ne proneveravaju priloge, imaju takav stav, pa zar ne veruju da je loše proneveriti ih? (Veruju.) Dakle, kada antihristi čine tako veliko zlo, zašto ga zanemaruju i ne zaustavljaju? Zašto to ne shvataju ozbiljno? (Ne žele nikoga da uvrede.) Zar to nije zlo delo? (Jeste.) To nije ispunjavanje odgovornosti koje upravitelj treba da ispuni. Ako tokom tvog upravljanja prilozi padaju u šake zlim ljudima, ako se rasipaju, traće i troše na nerazuman način, ako tako izmiču, a ti ipak ništa ne radiš po tom pitanju, ne prozboriš čak ni reč, zar to nije zanemarivanje odgovornosti? Zar to nije ispoljenje lažnog starešine? Ako ne kažeš ono što treba, ne obavljaš posao koji treba, ne ispunjavaš odgovornost koju treba, i mada razumeš svaku doktrinu, naprosto ne obavljaš stvaran posao, onda si svakako lažni starešina. Ti veruješ: „Bilo kako bilo, ja ne proneveravam priloge; ako ih drugi pronevere, to je njihova stvar.” Zar ti onda nisi lažni starešina? Neproneveravanje priloga je tvoja lična stvar, ali da li dobro čuvaš priloge? Da li si ispunio svoju odgovornost u vezi s prilozima? Ako nisi, ti si lažni starešina. Nemoj tražiti izgovore za sebe, govoreći: „Bilo kako bilo, ne proneveravam priloge, tako da nisam lažni starešina!” Neproneveravanje priloga ne važi kao kriterijum za merenje da li su starešina ili delatnik u skladu s merilom; pravi kriterijum za to da li su u skladu s merilom je da li ispunjavaju svoju odgovornost, da li sprovode ono što čovek treba da uradi i da li ispunjavaju obavezu koju čovek treba da ispuni, u stvarima koje im je Bog poverio – to je najvažnije. Dakle, koja je tvoja obaveza i odgovornost u upravljanju prilozima? Jesi li sve to sproveo? Sasvim je jasno da nisi. Ti samo otaljavaš posao; plašiš se da ne uvrediš ljude, ali se ne plašiš da uvrediš Boga. Zanemaruješ priloge jer se plašiš da ne uvrediš ljude, da ne narušiš svoj ugled u njihovim očima – ako imaš to ispoljenje, svakako si lažni starešina. To nije etiketiranje tebe. Činjenice su izložene da ih svi vide: ti ne možeš čak ni da ispuniš svoju obavezu i odgovornost – tako si sebičan! Prilično dobro, savesno i pažljivo upravljaš svojim stvarima, svojom ličnom imovinom. Ne dozvoljavaš da se te stvari izlože vremenskim nepogodama; ne dozvoljavaš nikome da ih odnese i ne dozvoljavaš nikome da se okoristi o tebe. Ali kada se radi o prilozima, ti uopšte nemaš osećaj odgovornosti – ne obavljaš čak ni jednu desetinu odgovornosti koju obavljaš kada je u pitanju upravljanje tvojim ličnim stvarima. Kako možeš da se smatraš dobrim upraviteljem? Kako možeš da se smatraš starešinom ili delatnikom? Ti si očigledno lažni starešina. To je ispoljenje jedne vrste lažnog starešine.

III. Ograničavanje razumnih rashoda

Postoji još jedna vrsta lažnih starešina koja je u priličnoj meri takođe dostojna prezira. Kada takvi ljudi postanu starešine, oni uvide da je osoba koja je čuvala priloge trošila novac ekstravagantno i veoma rasipno, pa je otpuštaju. Potom žele da pronađu osobu koja je u stanju da vrlo pažljivo planira troškove, koja zaista broji svaku paru i koja zna kako da ekonomično vodi domaćinstvo. Oni misle da je to vrsta osobe koja bi bila dobar upravitelj, a na kraju se ispostavi da im niko ne valja, te oni lično čuvaju priloge. Kada braća i sestre kažu da zarad propovedanja jevanđelja treba doštampati određeni broj primeraka knjiga Božjih reči, te starešine odbijaju njihov predlog, smatrajući da je štampanje knjiga skupo; nije ih briga da li je to hitno potrebno za rad – njima je najvažnije da štede novac. Oni naprosto ne znaju kada je korišćenje Božjih priloga u skladu s Njegovim namerama; znaju samo da treba da zaštite Božje priloge i da ne dozvole da ih iko dotakne. Ne troše ono što treba da troše – vrše pretres veoma „detaljno”, i te kako detaljno! Kako posao može da bude nastavljen u takvim okolnostima? Da li te starešine postupaju na osnovu načela? (Ne.) Oni ne dozvoljavaju da se obavi posao koji treba da se obavi, niti dozvoljavaju da se štampaju knjige koje treba da se štampaju, i ne dozvoljavaju da se potroši novac koji mora da se potroši – ne dozvoljavaju nikakve razumne rashode. Da li je to upravljanje? (Nije.) Šta je to? To je nerazumevanje načela. Ljudi koji ne razumeju načela ne znaju kako da u svom poslu upravljaju prilozima. Oni veruju da moraju da motre na novac i da ne dozvole da se potroši ijedan cent, i da, bez obzira na to koji je trošak u pitanju, novac ne sme da se dira. Da li je to u skladu sa Božjim namerama? (Ne, nije.) Regulisanje stvari i vršenje pretresa bez načela nije upravljanje. Razuzdano trošenje, traćenje i rasipanje nije upravljanje, ali ne dozvoliti da se potroši ni cent i ograničavati razumne troškove zbog pretresa takođe nije upravljanje. Ni jedno ni drugo nije u skladu s načelima. Pošto neki ljudi ne shvataju načela korišćenja, raspoređivanja i upravljanja prilozima, nastaju svakakve neprimerene situacije i svakakve zbrke. Te starešine na površini deluju prilično odgovorno i posvećeno, ali kako obavljaju svoj posao? (Bez načela.) I zato što to rade bez načela, rad na jevanđelju u njihovoj oblasti nailazi na prepreke i ograničenja, a i nešto stručnog rada je takođe ograničeno zbog njihovog prestrogog pretresa korišćenja priloga. Na površini se čine veoma savesnim i odgovornim u tome kako čuvaju priloge. Međutim, pošto nemaju duhovno razumevanje i samo deluju na osnovu svojih predstava i zamisli, i čak vrše pretres za Božju kuću pod maskom da su štedljivi zarad crkve, oni ozbiljno utiču na napredovanje raznih stavki rada crkve, a da toga čak nisu ni svesni. Mogu li takvi ljudi da budu okarakterisani kao lažne starešine? (Mogu.) To ih kvalifikuje kao lažne starešine. U izvesnoj meri, oni su već izazvali ometanja i prekide u radu na jevanđelju i u radu crkve. Ta ometanja i prekidi prouzrokovani su njihovim nerazumevanjem načela, kao i nesmotrenim radom na osnovu sopstvenih sklonosti i pojmova, a ne traženjem istina-načela, razgovorom o stvarima ili saradnjom sa drugima. Prilozi neće biti protraćeni ili proćerdani kada oni brinu o njima, ali oni nisu u stanju da koriste priloge razumno u skladu s načelima i ne dozvoljavaju da se koriste samo da bi ih zaštitili, i stoga rad na širenju jevanđelja kasni i to utiče na normalno odvijanje posla Božje kuće. Dakle, na osnovu tog ispoljenja uopšte nije preterano okarakterisati ih kao lažne starešine. Zašto su takvi ljudi takođe okarakterisani kao lažne starešine? Ne znaju kako da rade posao, a njihovo razumevanje kako da postupaju sa prilozima i način na koji se prema njima odnose je veoma iskrivljen; da li onda oni mogu dobro da rade drugi posao? Naravno da ne. Zar ti ljudi nemaju problem s razumevanjem? (Imaju.) Njihovo shvatanje je iskrivljeno, pridržavaju se propisa, pretvaraju se da se trude i pseudo-duhovni su. Oni ne uzimaju u obzir rad Božje kuće i ne postupaju u skladu s načelima – ne mogu da pronađu načela za postupanje i samo se vode svojom sitnom lukavošću i sopstvenom voljom i pridržavaju se propisa. Zato njihov rad dovodi do ometanja i prekida. Njihov način rada je glup i trom – odvratan je. Takvi ljudi su očigledno lažne starešine. Postoji li neko ko kaže: „Tako dobro čuvam priloge, tako pažljivo obavljam ovaj posao, a ipak sam okarakterisan kao lažni starešina. Onda više neću da upravljam njima! Ko želi da ih potroši, neka ih potroši; ko želi da ih koristi, neka ih koristi; ko želi da ih uzme, neka ih uzme!” Postoji li neko ko tako razmišlja? Koja je, onda, naša svrha u razotkrivanju različitih stanja i ispoljavanja raznih vrsta lažnih starešina? (Da bi ljudi dokučili načela i izbegli da idu putem lažnih starešina.) Tako je. Da nateramo ljude da shvate načela, da budu u stanju da dobro rade svoj posao i ispune svoju odgovornost u skladu s načelima, da ne zastrane u svojim zamislima i predstavama, da ne gaje ljudsku volju ili plahovitost, da ne dozvole izmišljenoj teoriji da stoji na mestu istina-načela, da se ne pretvaraju da su duhovni i da ne koriste ono što veruju da je duhovnost kao falsifikat ili zamenu za načela. Takvi ljudi postoje među starešinama i delatnicima i vredi ih uzeti kao upozorenje.

IV. Prisvajanje i uživanje u prilozima

Postoji još jedna vrsta lažnih starešina koja u upravljanju prilozima pravi još veću zbrku. Oni veruju da kao starešina ili delatnik ne mogu uvek da motre na priloge, niti da budu tako pažljivi kada je reč o prilozima. Oni misle da samo treba dobro da obavljaju crkveni administrativni posao i dobro da obavljaju posao vezan za crkveni život i život-ulazak Božjeg izabranog naroda, i da pored toga obezbede da se razne vrste stručnog rada dobro obavljaju. Oni veruju da su prilozi novac i stvari koje Bog obezbeđuje crkvi, i da taj novac i te stvari postoje da zadovolje potrebe starešina i delatnika u njihovom životu i radu. To podrazumeva da su prilozi pripremljeni za starešine i delatnike i da, kada je neko izabran za starešinu ili delatnika, Bog mu dozvoljava da uživa u tim prilozima i da starešine i delatnici imaju prioritet u njihovom raspoređivanju, uživanju i trošenju – tako da, kada osoba postane starešina ili delatnik, ona postaje gospodar, upravnik i vlasnik priloga. Kada takvi ljudi dođu u kontakt s prilozima u svom radu, oni ih ne evidentiraju, ne broje, ne čuvaju ih, niti proveravaju račune priliva i odliva priloga, a još manje proveravaju status svojih rashoda i raspodele. Umesto toga, oni istražuju i shvataju kakvih priloga ima i da li postoje neki u kojima starešine i delatnici mogu da uživaju. Takav stav imaju te starešine i delatnici prema prilozima. Po njihovom mišljenju, prilozi ne moraju da budu evidentirani, prebrojani, čuvani, niti da se njihovi prilivi i odlivi ili stanje njihovih rashoda proveravaju – takve stvari nemaju nikakve veze s njima – oni samo treba da rasporede priloge starešinama i delatnicima, dajući im prednost kada je u pitanju uživanje u prilozima. Po njihovom mišljenju, ono što starešine i delatnici kažu je načelo – oni odlučuju kako da potroše i rasporede priloge. Oni veruju da biti izabran za starešinu ili delatnika znači da je neko već usavršen i da, poput sveštenika, ima privilegiju da uživa u prilozima, kao i da u vezi s njima ima poslednju reč, pravo korišćenja i pravo raspodele. U nekim crkvama, pre nego što se stvari koje braća i sestre daruju mogu evidentirati, popisati i pohraniti u skladište od strane odgovarajućeg osoblja, starešine i delatnici ih odmah pregledaju, pročešljaju i profiltriraju, zadržavši sve što mogu da upotrebe, pojevši sve što mogu da pojedu, oblačeći sve što mogu da obuku i deleći sve što im nije potrebno direktno onome kome je to potrebno, odlučujući umesto Boga. To je njihovo načelo. O čemu je ovde reč? Da li oni zaista misle da su sveštenici? Zar to nije krajnje nerazumno? (Jeste.) Postoje i druge starešine i delatnici koji vide da nekoj porodici nedostaju dve stolice, da drugoj nedostaje šporet, da je neko lošeg zdravlja i da treba da pije vitamine i minerale, i onda koriste novac Božje kuće da kupe sve te stvari. Raspodela, potrošnja, izdaci i pravo korišćenja svih priloga pripadaju tim starešinama i delatnicima – da li to ima smisla? Zar taj pristup nije prouzrokovan time što nešto nije u redu sa njihovom spoznajom? Na osnovu čega oni donose odluke? Da li starešine i delatnici imaju pravo da kontrolišu priloge? (Ne.) Oni treba da upravljaju prilozima, a ne da ih kontrolišu i koriste. Oni nemaju privilegiju da uživaju u njima. Da li su starešine i delatnici jednaki sveštenicima? Ljudima koji su usavršeni? Da li su oni vlasnici priloga? (Nisu.) Zašto se onda odlučuju da neovlašćeno koriste priloge za kupovinu stvari za ovu i onu porodicu – zašto imaju to pravo? Ko im je dao to pravo? Da li radni aranžmani predviđaju: „Prva stvar koju starešine i delatnici treba da urade kada preuzmu svoju funkciju je da preuzmu potpunu kontrolu nad finansijama Božje kuće”? (Ne.) Zašto onda deo starešina i delatnika u to veruje? U čemu je tu problem? Kada brat ili sestra daruju skupu odeću, a sutradan je obuče starešina ili delatnik, šta se tu dešava? Zašto prilozi braće i sestara padaju u ruke pojedinca? „Pojedinac” ovde znači niko drugi do starešina ili delatnik. Oni ne samo da ne uspevaju da dobro upravljaju prilozima – već prednjače u njihovom prisvajanju i ličnom uživanju. Šta je ovde problem? Ako posmatramo tog starešinu ili delatnika u svetlu toga što ne obavlja stvaran posao kada je u pitanju upravljanje prilozima, on onda može da se okarakteriše kao lažni starešina; ali ako ga posmatramo u smislu činjenice da prisvaja i uživa u prilozima, on svakako može da se okarakteriše kao antihrist. Kako bi, zapravo, na razuman način mogla da se okarakteriše dotična osoba? (Kao antihrist.) Ona je i lažni starešina i antihrist. Kada upravljaju prilozima, lažne starešine pregledaju sve priloge i zaduže ljude da upravljaju njima. Ali pre nego što to urade, prisvoje deo za sebe i odluče bez ovlašćenja da razdele drugi deo. Što se tiče stvari koje su ostale – koje oni ne žele, ili koje ne prepoznaju kao vredne, ali ne žele da ih daju – oni te stvari privremeno ostavljaju po strani. Kada je reč o tome gde se nalaze ti prilozi, da li postoji odgovarajuća osoba koja će ih čuvati, da li ih treba redovno proveravati, da li ih neko krade, ili da li ih neko prisvaja, lažne starešine se bez izuzetka ne bave tim stvarima. Njihovo načelo je sledeće: „Već sam se dokopao stvari u kojima ću da uživam i stvari koje su mi potrebne. Ko želi da uzme preostale stvari koje mi ne trebaju, može da ih uzme; ko želi da upravlja njima, može da upravlja njima. One pripadaju onome ko ih prvi zgrabi – ko prvi devojci, tom devojka.” Kakvo je to načelo i logika? Takvi ljudi su naprosto đavoli i zveri!

Jednom je lažni starešina rekao da u magacinu ima dosta stvari i pitao sam ga da li ih je evidentirao. Rekao je: „Za neke od njih čak ne znam ni šta su, tako da ne postoji način da ih evidentiramo.” Rekao sam: „To je glupost. Kako nisi mogao da ih evidentiraš? Trebalo bi da postoje zapisi o njima od kada su prvi put donesene ovde!” „To je bilo prilično davno, ne možemo da znamo.” Šta znače te reči? Da li preuzima odgovornost? (Ne.) Rekao sam: „Ima neke odeće – vidi kome od braće i sestara je potrebna pa im daj tu odeću.” „Ima odeće koja je izašla iz mode. Nikoga to ne zanima.” Rekao sam: „Podeli ono što je potrebno braći i sestrama i postupi na odgovarajući način sa onim što im nije potrebno.” Nije odradio kako mu je rečeno. Da li je bio savestan i marljiv? Kada se od njih traži da urade neki posao, oni se stalno žale, govore negativne stvari i ukazuju na teškoće. Ono što nikada ne kažu je da će dobro upravljati tim stvarima, u skladu s načelima. Uopšte nemaju nameru da se pokore. Bez obzira na ono što se od njih zahteva, oni nastavljaju da pričaju o teškoćama, kao da na taj način tu osobu ostavljaju bez reči, kao da će tako pobediti i steći prednost i tako završiti svoj posao. Kakvo je stvorenje ta osoba? Nisi postao starešina ili delatnik da bi mogao da praviš probleme, niti da bi mogao da ukazuješ na teškoće i probleme – već da bi mogao da rešavaš probleme i da se nosiš sa teškoćama. Ako si zaista sposoban za svoj posao, onda bi, nakon iznošenja problema i teškoća, nastavio da govoriš o tome kako bi se nosio s njima i kako bi ih rešio u skladu s načelima. Lažne starešine mogu samo da izvikuju parole, propovedaju doktrinu, da koriste pompezne reči i govore o objektivnim opravdanjima i izgovorima – oni uopšte nemaju stvarnu radnu sposobnost, a što se tiče upravljanja prilozima, takođe nisu u stanju da postupaju u skladu s načelima niti da ispune svoju odgovornost. Toliko su slaboumni i nesposobni, a ipak osećaju da sada kada su starešina ili delatnik, imaju privilegije i status, poseduju istaknut identitet i da su vlasnici i korisnici priloga. Ta vrsta lažnog starešine samo zna kako da uživa u privilegiji trošenja priloga – ne može da vidi niti da otkrije bilo kakve slučajeve nerazumnog, neodgovornog trošenja priloga, a kada ih možda i vidi, ipak ne čini ništa da s tim izađe na kraj. Zašto je tako? To je zato što oni samo znaju da uživaju u osećaju nadmoći koji dolazi sa položajem starešine ili delatnika – oni uopšte ne razumeju Božje zahteve prema starešinama i delatnicima ili načela za obavljanje posla Božje kuće. Oni su samo dangube, đubre i slaboumnici. Zar nije odvratno što takvi smeteni ljudi i dalje žele da uživaju u prednostima statusa? Šta ste razumeli iz našeg razotkrivanja takve vrste lažnog starešine? Čim takva osoba postane starešina ili delatnik, ona želi da kuje zavere u vezi s prilozima i ne može da skine pogled s priloga. Na prvi pogled se može reći da već dugo čeznu za ekstravagantnim trošenjem novca i rasipanjem priloga. Sada su konačno dobili priliku; mogu da troše novac proizvoljno na taj način i da koriste Božje priloge kako žele, uživajući u stvarima koje nisu sami zaradili. Njihova prava pohlepna priroda je tako potpuno razotkrivena. Da li vidite takve ljude među starešinama i delatnicima, prošlim i sadašnjim? Oni uvek pogrešno tumače odgovornosti i definicije starešina i delatnika, i čim postanu starešina ili delatnik, vide sebe kao gospodara Božje kuće, svrstavaju se u redove sveštenika i smatraju se uglednom osobom. Zar to nije malo slaboumno? Da li je istina da kada neko postane starešina ili delatnik, on više nije iskvareno ljudsko biće? Da li je tačno da on odmah postane sveta osoba? Kada postane starešina, više ne zna ko je i misli da bi trebalo da uživa u prilozima – zar takvi ljudi nisu slaboumni? Takvi ljudi su definitivno slaboumni, nemaju razum normalne ljudskosti. Čak i nakon ovakvog razgovora u zajedništvu, oni i dalje ne znaju koje su dužnosti i odgovornosti starešina i delatnika. Takvih starešina i delatnika svakako ima, a ispoljenja takvih ljudi su sasvim očigledna i upadljiva.

To bi u osnovi bila ispoljenja raznih vrsta lažnih starešina u vezi sa čuvanjem priloga. Oni sa ozbiljnijim problemima ne spadaju u kategoriju lažnih starešina – oni su antihristi. Prema tome, morate dobro da dokučite taj okvir. Ako je neko lažni starešina, onda je lažni starešina – ne može se okarakterisati kao antihrist. Antihristi su mnogo gadniji od lažnih starešina u pogledu ljudskosti, postupaka, ispoljavanja i suštine. Većina lažnih starešina ima loš kov, slaboumni su, nemaju radnu sposobnost, imaju iskrivljeno shvatanje i nemaju duhovno razumevanje, njihov karakter je bedan, sebični su i podli, i njihova srca nisu na pravom mestu. To dovodi do toga da nisu u stanju i ne obavljaju pravi posao u vezi sa čuvanjem priloga i to utiče na razumno upravljanje i odgovarajuće čuvanje priloga. Deo priloga čak pada u ruke zlih ljudi zbog toga što lažne starešine zanemaruju svoje odgovornosti, ne rade stvaran posao i ne postupaju u skladu s načelima i zahtevima Božje kuće – takav problem je takođe prilično čest. Različita ispoljavanja lažnih starešina u čuvanju priloga su u osnovi izložena na sledeći način: njihov karakter je bedan, sebični su i podli, njihovo shvatanje je iskrivljeno, nemaju radnu sposobnost, njihov kov je loš, uopšte ne traže istina-načela i isti su kao glupi i slaboumni ljudi. Neki mogu da kažu: „Priznajemo sva druga ispoljenja koja si izložio, ali ako su glupi i slaboumni, kako mogu da postanu starešine?” Da li priznajete da su neke starešine i delatnici glupi i slaboumni? Da li takvi ljudi postoje? Neki mogu da kažu: „Imaš loše mišljenje o nama. Svi smo mi savremeni ljudi sa fakultetskim diplomama ili srednjom školom – imamo odličnu moć razlučivanja u odnosu na ovo društvo i čovečanstvo. Kako bismo mogli da izaberemo slaboumnu osobu da bude naš starešina? To nikako ne može da se desi!” Zar je to nemoguće? Većina vas je slaboumna i neodgovarajuće inteligencije, tako da vrlo lako možete da izaberete slaboumnu osobu za starešinu. Zašto kažem da je većina vas slaboumna? Zato što većina vas, bez obzira na to koliko ste iskusni, ne može da prozre suštinu stvari i ne može da dokuči načela. Možete samo godinama da istrajavate u poštovanju propisa, ponavljajući uvek isti pristup, uvek nesposobni da shvatite istina-načela bez obzira na to kako vam se istina deli u zajedništvu. Šta je ovde problem? Vaš kov je isuviše loš. Ne možete da prozrete suštinu ili koren problema i niste u stanju da pronađete obrasce razvoja stvari, a još manje da sledite načela koja treba da posedujete u obavljanju stvari – to se zove slaboumnost. Koliko vam je vremena potrebno da dokučite načela za stvari koje se odnose na vaše dužnosti? Postoje neki ljudi koji već nekoliko godina rade na izradi tekstova, ali do dan-danas su članci i scenariji koje pišu samo prazne reči, i dalje ne mogu da dokuče načela i ne znaju šta je stvarnost ili kako da izraze nešto stvarno. To je suviše loš kov i suviše skromna inteligencija. Zar vam sa inteligencijom koju posedujete ne bi bilo isuviše lako da izaberete slaboumnu osobu za starešinu? I ne samo da biste je izabrali, već biste joj i srce dali. Kada bi bila otpuštena, ti bi negodovao. Dve godine kasnije, kada bi je prozreo i zadobio razumevanje, tada bi mogao da razabereš da je lažni starešina, ali pre toga, šta god da ti je rečeno, ti ne bi dozvolio da bude otpušten. Zar nisi još slaboumniji od njih? Zašto kažem da su neke starešine i delatnici nedovoljno inteligentni? Zato što umeju da rade samo najjednostavniji posao. Kada je u pitanju nešto komplikovanije, oni ne znaju kako to da urade, kada naiđu na malu teškoću, ne znaju kako da se nose s njom, a kada im se dodeli dodatni posao, ne znaju šta će sa sobom. Zar to nije problem inteligencije? Zar ne birate vi takve starešine? A vi im se klanjate diveći im se: „Oni veruju u Boga bez traženja romantičnog partnera i dali su se za Boga više od dvadeset godina. Oni i te kako imaju volju da pate i zaista su ozbiljni u svom poslu.” „A da li razumeju načela u svom radu?” “Ako oni ne razumeju, ko onda pa razume?” I ispostavilo se da je njihov rad u totalnom haosu kada se izvrši provera – oni nisu u stanju da sprovedu bilo koji od poslova. Njima se prenesu načela za njihov rad, ali oni nikada ne znaju kako to da urade. Samo nastavljaju da postavljaju pitanja i ne znaju šta da rade osim ako im se izričito ne kaže. Govoriti im o načelima isto je što i ne govoriti ništa; čak i ako su načela navedena, jedno po jedno, oni i dalje neće znati kako da urade posao. Ima li takvih starešina? Bez obzira na to kako su im načela saopštena, oni ih ne shvataju i nisu u stanju da sprovedu posao. Razgovaraj u zajedništvu s njima ili ih upućuj u iste reči ili stvari po nekoliko puta i oni ipak neće shvatiti, a problem nakon toga neće biti nimalo rešen – i dalje će pitati šta da rade i neće znati ako se izostavi i jedna jedina reč. Zar oni nisu slaboumni? Zar niste vi izabrali te slaboumne starešine? (Jesmo.) To ne možete poreći, zar ne? Takvih starešina svakako ima.

Različita ispoljenja lažnih starešina o kojima danas razgovaramo uglavnom se odnose na rad na upravljanju prilozima. Kroz naše razotkrivanje raznih ispoljavanja lažnih starešina, ljudi treba da znaju da je upravljanje prilozima važan posao za starešine i delatnike i da ne treba da ga previde. Iako se ovaj rad na opštim poslovima razlikuje od drugog rada, povezan je sa normalnim funkcionisanjem drugog rada Božje kuće. Dakle, upravljanje prilozima je veoma važan, ključan posao. Zašto je važan? Stvari koje se čuvaju i koje su predmet rada na upravljanju prilozima pripadaju Bogu – da to kažem donekle neprimereno, te stvari su Božja lična svojina, tako da starešine i delatnici treba da budu svesrdni, savesni i marljivi u pogledu tog rada. Ako posmatramo taj rad u smislu njegove prirode, mislim da nije preterivanje svrstati ga pod administrativni rad. Razlog zbog kojeg ga svrstavamo u kategoriju administrativnog rada je taj što se taj rad tiče odnosa ljudi prema Bogu i Njegovoj imovini. Dakle, neophodno je da ljudi imaju ispravan stav i da dokuče ispravna načela u obavljanju tog posla. Razlog zbog kojeg ga stavljamo u kategoriju administrativnog rada je da starešine i delatnici shvate da je veoma važno raditi taj posao i da je on veoma težak zadatak i veoma teško breme. Treba da shvate da tome ne treba da pristupaju kao da se radi o redovnim opštim poslovima – da moraju da imaju tačno, duboko znanje o značaju tog rada, a zatim da u njemu budu svesrdni, savesni i marljivi. Ljudi mogu da budu nepažljivi prema drugim ljudima – čak i ako dođe do grešaka, to nije veliki problem. Ali pozivam ljude da ne budu smeteni, da ne budu površni i da se njihov pristup Bogu ne završi na ispraznim rečima. Dobro obavljati posao upravljanja prilozima važan je Božji nalog starešinama i delatnicima.

8. maj 2021. godine