Na našem poslednjem okupljanju u zajedništvu smo razgovarali o jedanaestoj odgovornosti starešina i delatnika. Razgovarali smo o odgovornosti koju starešine i delatnici treba da ispunjavaju, kao i o poslu koji treba da izvršavaju kako bi zaštitili priloge. Koji posao starešine i delatnici treba da izvršavaju kako bi zaštitili priloge? (Njihov prvi zadatak je da ih zaštite; drugi je da proveravaju račune; i treći je da nastave da prate, ispituju i proveravaju da li su različiti rashodi u skladu sa načelima. Moraju se sprovoditi stroge kontrole, a nerazumni rashodi se moraju strogo zabraniti. Rasipništvo i trošenje novca najbolje je sprečiti pre nego što do njih uopšte dođe. Ako su oni već nastali, oni koji su za to zaduženi moraju se pozvati na odgovornost. Ne samo da je potrebno izricati upozorenja, nego je nužno zahtevati i nadoknađivanje sredstava.) U suštini to je sve. Najvažnije je zaštititi priloge, proveravati račune, a zatim pratiti i kontrolisati rashode, te sredstva ispravno koristiti i trošiti. Pošto smo priveli kraju naš razgovor o jedanaestoj odgovornosti, ljudi sada imaju tačno shvatanje i znanje o prilozima, a poznat im je i posao koji starešine i delatnici treba da obavljaju u zaštiti priloga, kao i način na koji lažne starešine ovaj posao izvršavaju i njihova karakteristična ponašanja u njegovom obavljanju. Bilo da naš razgovor ima za temu odgovornosti starešina i delatnika ili različita ponašanja lažnih starešina, i bilo da je to razgovor o pozitivnim stvarima ili o razotkrivanju negativnih stvari, glavni cilj mu je da ljudi shvate kako da pravilno obavljaju posao zaštite priloga i kako da otklone neopravdane načine ponašanja u zaštiti priloga, njihovom trošenju i raspodeli. Svi pripadnici Božjeg izabranog naroda – bilo da su oni starešine ili delatnici ili to nisu – treba da ispunjavaju svoju odgovornost u zaštiti priloga. U čemu se onda sastoji ta odgovornost? U tome da nadziru i da odmah prijavljuju sve uočene probleme – to jest, da obavljaju funkcije nadzora i prijavljivanja. Nemojte misliti da je „zaštita priloga odgovornost starešina i delatnika i da nema nikakve veze sa nama, običnim vernicima”. Takav stav je pogrešan. Pošto ljudi shvate ove istine, oni treba da ispunjavaju svoju odgovornost. Kad je reč o problemima koje starešine i delatnici nisu u stanju da otkriju, odnosno o „slepim tačkama”, mestima koja nije lako zapaziti, ako bilo ko otkrije ikakve nerazumne slučajeve ili kršenje načela u zaštiti, raspodeli i korišćenju priloga, on to treba odmah da prijavi starešinama i delatnicima, kako bi se obezbedila razumna zaštita, razumna upotreba i razumna raspodela priloga. To je odgovornost svakog pripadnika Božjeg izabranog naroda.

Dvanaesta stavka: Brzo i tačno identifikujte razne ljude, događaje i stvari koji prekidaju i ometaju Božje delo i normalan poredak u crkvi; zaustavite ih i ograničite, te preokrenite stvari; pored toga, u zajedništvu razgovarajte o istini kako bi Božji izabrani narod kroz takve stvari razvio pronicljivost i iz njih nešto naučio (1. deo)

Pošto smo završili razgovor u zajedništvu o jedanaestoj odgovornosti, sada prelazimo na razgovor o dvanaestoj odgovornosti starešina i delatnika: „Brzo i tačno identifikujte razne ljude, događaje i stvari koji prekidaju i ometaju Božje delo i normalan poredak u crkvi; zaustavite ih i ograničite, te preokrenite stvari; pored toga, u zajedništvu razgovarajte o istini kako bi Božji izabrani narod kroz takve stvari razvio pronicljivost i iz njih nešto naučio.” Šta je glavna suština ove odgovornosti? Ona starešinama i delatnicima prevashodno nalaže da se bave raznim ljudima, događajima i stvarima u crkvi – kao i različitim problemima – koji prekidaju, ometaju i narušavaju normalan poredak u crkvi. Kako bi se ovim problemima delotvorno bavili i rešavali ih, kako bi ispunjavali svoje odgovornosti i dobro obavljali ovaj posao, šta starešine i delatnici moraju prvo da shvate? Ova odgovornost je u tome da se „brzo i tačno identifikuju razni ljudi, događaji i stvari koji prekidaju i ometaju Božje delo i normalan poredak u crkvi”; ovo je obim ovog posla. Kad postoje cilj i obim, jasno je koje probleme treba rešiti i za koji posao i odgovornosti se od starešina i delatnika očekuje da ih preuzmu. U okviru dvanaeste odgovornosti, koji je glavni zahtev koji se postavlja starešinama i delatnicima? Da zaustave i ograniče razne ljude, događaje i stvari koji izazivaju prekide i ometanja i da preokrenu stvari, te da istovremeno u zajedništvu razgovaraju o istini kako bi Božji izabrani narod kroz takve stvari razvio pronicljivost i iz njih nešto naučio. Da bi se to postiglo, koji se preduslovi moraju ispuniti? Ako uočiš razne ljude, događaje i stvari koji prekidaju, ometaju i narušavaju normalan poredak u crkvi, a ipak misliš da to ne predstavlja problem, onda to sluti na nevolju. To ukazuje na to da ne možeš da prozreš suštinu problema, odnosno da ne razumeš kakvu štetu prekidanje i ometanje crkvenog života mogu da nanesu crkvenom poslu, kao ni posledice ni uticaje koje to može imati na život-ulazak Božjeg izabranog naroda. Mogu li takve starešine i delatnici i dalje dobro da obavljaju crkveni posao? Mogu li da rešavaju probleme i da preokrenu stvari? (Ne mogu.) Koja je onda ključna stvar o kojoj ovde treba razgovarati u zajedništvu? Da pre svega shvatanjem istina-načela starešine i delatnici mogu da prozru suštinu raznih pitanja i da delotvorno rešavaju različite stvarne probleme. Kako bi dobro obavljali crkveni posao, starešine i delatnici, pre svega, moraju da znaju koji problemi uobičajeno nastaju u crkvenom poslu. Zatim moraju tačno da shvate, razaznaju i procene prirodu nastalih problema, da li oni utiču na crkveni posao i normalan poredak crkvenog života i da li oni po svojoj prirodi prekidaju i ometaju crkveni posao. Ovo je veoma važna stvar koju starešine i delatnici treba prvo da shvate. Tek kad to shvate, moguće je da delotvorno rešavaju ove probleme i da budu u stanju da „ih zaustave i ograniče, te da preokrenu stvari”, kako je navedeno u dvanaestoj odgovornosti. Ukratko, pre nego što rešiš problem, pre svega treba da razumeš u čemu se tačno sastoji problem, koja su stanja i situacije obuhvaćeni, koja je priroda tog problema, koliko je on ozbiljan, kako da ga raščlaniš i razaznaš i kako da ispravno praktično postupiš. To je ono što starešine i delatnici moraju prvo da razumeju. Budući da starešine i delatnici moraju da razumeju ove stvari, hajde da o njima razgovaramo u zajedništvu iz nekoliko konkretnih aspekata, kako bi starešine i delatnici, ali i pripadnici Božjeg izabranog naroda, shvatili kako da se nose s ovim problemima kad oni nastanu, kako da ih povežu sa Božjim rečima i kako da koriste istina-načela da bi ih rešavali. Na taj način, kad starešine i delatnici naiđu na teškoće koje ne mogu da reše, svi pripadnici Božjeg izabranog naroda mogu zajedno da se s tim teškoćama suoče i da tragaju za istinom u potrazi za rešenjima, a kad se u crkvenom poslu susretnu sa problemima prekida i ometanja, svi mogu da ustanu kako bi ih zaustavili i ograničili. U isto vreme, kad je reč o negativnim ljudima i stvarima, pripadnici Božjeg izabranog naroda mogu da sprovode javnu detaljnu analizu, razaznavanje i karakterizaciju i da time omoguće da se ovi problemi zaustave, ograniče i saseku u korenu. Hajde da razgovor u zajedništvu započnemo najkonkretnijim pitanjima.

Različiti ljudi, događaji i stvari koji prekidaju i ometaju crkveni život

Da bi prepoznali probleme koji prekidaju i ometaju Božje delo i normalan poredak u crkvi, od kojih oblasti treba starešine i delatnici prvo da krenu? Treba da počnu od provere crkvenog života kako bi ove probleme uočili. Da li svi vi znate ponešto o problemima koji uobičajeno nastaju u crkvenom životu, a koji po svojoj prirodi dovode do prekida i ometanja? Koliko god ljudi da ima u nekoj crkvi, zasigurno postoji veći broj njih koji bi mogli da prekidaju i ometaju crkveni posao. Koji postupci prekidanja i ometanja su vam poznati? (Stalno skretanje sa teme kad se u zajedništvu razgovara o istini na okupljanjima, bez usredsređivanja na suštinska pitanja.) (Takođe, uobičajeno izgovaranje reči i doktrina.) Skretanje sa teme kad se u zajedništvu razgovara o istini. Na primer, kad drugi u zajedništvu razgovaraju o tome kako biti odan u izvršavanju sopstvene dužnosti, ti ljudi će govoriti o tome kako treba dobro brinuti o sopstvenom mužu (ili ženi) i deci. Kad drugi u zajedništvu razgovaraju o tome kako odanost u izvršavanju sopstvene dužnosti ima za cilj da udovolji Bogu i da Mu se pokori, oni će govoriti o tome kako odanost u izvršavanju sopstvene dužnosti ima za cilj pribavljanje blagoslova za sopstvenu porodicu ili svoje voljene. Zar to nije skretanje sa teme? (Jeste.) Ako ih ne prekinete, oni će o tome pričati unedogled. Ako ih ograničite, oni će se naljutiti i pobesneti od postiđenosti, podižući time svoje loše ponašanje na sledeći nivo. Dakle, ovaj problem je po svojoj prirodi u rangu prekidanja i ometanja, a to je veoma ozbiljno. Iako je skretanje sa teme kad se u zajedništvu razgovara o istini uobičajen problem, objektivno govoreći, on može da prekine i ometa život crkve. Ovo je prvi problem. Kad je reč o drugom, „izgovaranju reči i doktrina”, da li će to biti prekidanje i ometanje zavisiće od ozbiljnosti samog slučaja. Neki ljudi govore reči i doktrine zato što im nedostaje istina-stvarnost; čim otvore usta, iz njih naviru samo reči i doktrine, samo prazne teorije. Ipak, namera im nije da druge navedu na pogrešan put ni da zadobiju njihovo poštovanje. Uz ograničavanje i odvraćanje, oni će steći samosvest i nakon toga će manje izgovarati reči i doktrine i više neće sprečavati život-ulazak braće i sestara. Ovo se ne ubraja u prekidanje i ometanje. Međutim, oni koji svesno izgovaraju reči i doktrine s namerom da druge navedu na pogrešan put rade to čak i kad vrlo dobro znaju da su ono što izgovaraju reči i doktrine. Kad to čine, cilj im je da steknu tuđe poštovanje; oni žele da ljude privuku na svoju stranu i navedu ih na stranputicu, da prigrabe status. Po svojoj prirodi, ovo je prilično ozbiljno. Po prirodi se razlikuje od situacije kad neko izgovara reči i doktrine samo zato što ne razume istinu. Takvo ponašanje predstavlja prekidanje i ometanje. Razni ljudi, događaji i stvari koji izazivaju prekide i ometanja u crkvenom životu su široko rasprostranjeni. To nisu samo problemi poput izgovaranja reči i doktrina ili skretanja sa teme. Kakvi još postoje? (Formiranje klika, sejanje razdora i prigušivanje pozitivnosti drugih ljudi.) (Postoje još izbacivanje negativnosti, izazivanje neprilika i uporno uznemiravanje ljudi.) (Kad neki ljudi imaju predstave o radnim aranžmanima Božje kuće, oni te predstave šire i izbacuju svoju negativnost, dovodeći do toga da i kod drugih nastaju predstave o radnim aranžmanima.) Takve stvari se mogu svrstati u prekidanja i ometanja. Formiranje klika predstavlja još jedan slučaj, sejanje razdora je dodatni slučaj, zajedno sa mučenjem i napadanjem ljudi, širenjem predstava, izbacivanjem negativnosti, raspredanjem neosnovanih tračeva i nadmetanjem za status – sve ovo su prekidi i ometanja. Ovi problemi su po svojoj prirodi mnogo ozbiljniji od skretanja sa teme kad se u zajedništvu razgovara o istini. A tu je i problem koji se odnosi na izbore. Koje se to vrste problema do kojih dolazi tokom izbora odnose na izazivanje prekida i ometanja? Postoji, na primer, manipulisanje glasanjem, kroz obećavanje koristi drugima kako bi se za sebe obezbedili glasovi. Ovo je jedan od načina podrivanja izbora. I prikrivene radnje – zakulisno poigravanje ljudskim umovima kako bi se oni privukli na tvoju stranu, naveli na stranputicu i privoleli da glasaju za tebe. Sve su to problemi koji nastaju tokom izbora. Da li oni predstavljaju prekide i ometanja? (Da.) Ovi problemi se zajednički nazivaju kršenjem izbornih načela. Još jedan problem jeste naklapanje o privatnim stvarima, uspostavljanje ličnih veza i bavljenje ličnim poslovima. Neko bi na okupljanja mogao da dolazi zbog ovih stvari – ne da bi shvatio istinu niti da bi u zajedništvu razgovarao o Božjim rečima, već da bi se bavio ličnim poslovima. Da li je po svojoj prirodi ovaj problem ozbiljan? (Jeste.) I on se podvodi pod izazivanje prekida i ometanja.

Dakle, hajde da rezimiramo različite probleme prekida i ometanja koji nastaju u crkvenom životu: prvi je, često skretanje sa teme kad se u zajedništvu razgovara o istini; drugi, izgovaranje reči i doktrina da bi se ljudi naveli na stranputicu i zadobilo njihovo poštovanje; treći, naklapanje o privatnim stvarima, uspostavljanje ličnih veza i bavljenje ličnim poslovima; četvrti, formiranje klika; peti, nadmetanje za status; šesti, sejanje razdora; sedmi, napadanje i mučenje ljudi; osmi, širenje predstava; deveti, izbacivanje negativnosti; deseti, raspredanje neosnovanih tračeva; i jedanaesti, kršenje izbornih načela. Ima ih ukupno jedanaest. Ovih jedanaest ispoljavanja predstavljaju probleme prekida i ometanja koji često nastaju u crkvenom životu. Pri vođenju crkvenog života, ako se ovi problemi pojave, nužno je da starešine i delatnici ustanu i da ih zaustave, da ih ograniče i ne dozvole im da se nekontrolisano razvijaju. Ako starešine i delatnici nisu u stanju da ih ograniče, onda sva braća i sestre treba da se udruže da ih ograniče. Ako osoba koja je tim problemom obuhvaćena nema zlu ljudskost i ako prekide i ometanja ne izaziva namerno, već joj naprosto nedostaje razumevanje istine, može joj se pomoći i pružiti podrška kroz razgovor u zajedništvu o istini. Ako je osoba koja izaziva prekide i ometanja zla, a slučaj je po svojoj prirodi manje ozbiljan, onda njene prekide i ometanja treba zaustaviti i ograničiti kroz razgovor u zajedništvu i razotkrivanje. Ako je ona spremna da se pokaje i da više ne govori niti da postupa na načine kojima se izazivaju prekidi i ometanja, ako je voljna da bude najmanje bitan pripadnik crkve, ako može da sluša i poslušno se povinuje i da radi sve ono što crkva uređuje, prihvatajući ograničenja koja su postavili braća i sestre, onda ona može privremeno da ostane u crkvi. Ali ako to ne prihvata, već se opire i prema većini postaje neprijateljski nastrojena, onda treba preduzeti drugi korak – ukloniti je. Da li je ovaj pristup primeren? (Jeste.)

I. Često skretanje sa teme kad se u zajedništvu razgovara o istini

Sada ćemo u zajedništvu razgovarati o raznim ljudima, događajima i stvarima koji se pojavljuju u crkvenom životu i koji po svojoj prirodi predstavljaju prekide i ometanja. Prvo od njih jeste često skretanje sa teme kad se u zajedništvu razgovara o istini. Na koji način se utvrđuje skretanje sa teme kad se u zajedništvu razgovara o istini? Kako možemo u razgovoru u zajedništvu da jasno zapazimo reči koje predstavljaju skretanje sa teme? Da li vi često skrećete sa teme kad u zajedništvu razgovarate o istini? (Da.) Kolike razmere treba da ima ovaj problem da bi se njegova priroda smatrala prekidom i ometanjem? Kad bi se svaki slučaj skretanja sa teme kad se u zajedništvu razgovara o istini okarakterisao kao prekid i ometanje, zar se ljudi ne bi plašili da u crkvenom životu u budućnosti progovore ili da razgovaraju u zajedništvu? A ako se ljudi plaše da razgovaraju u zajedništvu, zar to ne znači da nisu jasno uočili problem? (Znači.) Prema tome, kad se jasno utvrdi koja vrsta skretanja sa teme tokom razgovora u zajedništvu o istini predstavlja prekid i ometanje, većina ljudi će se osloboditi svoje sputanosti. S obzirom na to da sa teme skrećete čak i u normalnom razgovoru, sve je češći slučaj da to radite i kad u zajedništvu razgovarate o istini. Stoga je o ovome u zajedništvu neophodno razgovarati s velikom jasnoćom, kako se ne biste osećali sputano. Ne dozvolite da vas strah od skretanja sa teme i činjenice da to predstavlja prekid i ometanje spreči da govorite i da se zbog toga ne usuđujete da u zajedništvu razgovarate iako posedujete znanje, odnosno da vas, kad zaista želite da razgovarate u zajedništvu, to primora da prvo razmislite: „Da li ono što želim da kažem ima veze sa ovom temom? Je li to skretanje sa teme? Pre nego što progovorim treba da napravim nacrt i koncept svojih razmišljanja, a onda da se, bez obzira na sve, držim tog koncepta kako ne bih skrenuo sa teme. Budem li ipak skrenuo sa teme, od toga niko ne bi imao koristi i time bi se na okupljanju izgubilo dragoceno vreme, što bi se odrazilo na način na koji braća i sestre shvataju istinu. A ako je to ozbiljno, to bi čak moglo da prekine i ometa crkveni život.” U tom slučaju, kako treba da posmatramo pitanje skretanja sa teme? Prvo treba da razmotrimo da li je skretanje sa teme od koristi za braću i sestre, a zatim treba da jasno uvidimo kakve će posledice skretanje sa teme imati po crkveni život. Na taj način možemo jasno da uvidimo da skretanje sa teme nije mali problem; u ozbiljnim slučajevima, on čak može da predstavlja prekid i ometanje crkvenog života i crkvenog posla. Pretpostavimo da u okviru neke teme tražite odlomak Božjih reči da biste u zajedništvu razgovarali o svom znanju ili shvatanju; ili pretpostavimo da u okviru neke teme u zajedništvu razgovarate o znanju koje ste zadobili, istinama koje ste razumeli i namerama Božjim koje ste shvatili iz nečega što ste iskusili; ili pretpostavimo da u zajedništvu o određenoj temi razgovarate pomalo naširoko, da se o tome jasno ne izražavate i da neke stvari ponavljate više puta – da li u ovim situacijama skrećete sa teme? Nijedna od njih se na računa kao skretanje sa teme. Pa, šta je onda skretanje sa teme? Skretanje sa teme jeste slučaj kad ono što govorite ima malo veze ili nema nikakve veze sa temom razgovora u zajedništvu, kad je to samo naklapanje o spoljnim stvarima i za ljude uopšte nema poučan karakter. Tada ste sasvim skrenuli sa teme. Hajde da sada porazgovaramo o tome šta znači izazivanje prekida i ometanja. U slučaju skretanja sa teme kad se u zajedništvu razgovara o istini, kakve reči i ponašanja predstavljaju prekide i ometanja? Šta je ovde suština problema? Na koji način skretanje sa teme po svojoj prirodi predstavlja prekid i ometanje? Zar ovo ne zaslužuje da se o tome razgovara u zajedništvu? Nakon što o tome razgovaramo, hoćete li razumeti šta znači skretanje sa teme? (Da.) Hajde, onda, kažite svoje odgovore na ovo pitanje. (Kad neko u zajedništvu razgovara o temama koje nemaju veze sa istinom – na primer, dokono brblja i priča o privatnim stvarima i raspravlja o stvarima koje se odnose na društvene trendove koje ometaju ljudska srca, sprečavajući ljude da budu tihi pred Bogom i da razmišljaju o Njegovim rečima – takav razgovor u zajedništvu je skrenuo sa teme.) Na koliko glavnih tačaka to upućuje? (Prva je da su teme nepovezane s istinom.) To je vrlo važna tačka: nepovezanost sa istinom. Jedna stvar je dokono brbljati i naklapati o privatnim stvarima. Druga je govoriti o tradicionalnoj kulturi, o ljudskom moralnom razmišljanju i o stvarima koje ljudi smatraju plemenitim kao da su istina. Ovo je problem iskrivljenog shvatanja; sve ove stvari su nepovezane sa istinom. Na primer, Božje reči poručuju: „Mladi ljudi ne bi trebalo da budu bez težnji.” Neko u zajedništvu kaže: „Još od davnina, junaci su nastajali još u svojoj mladosti” ili „Ambicija ne zna za godine.” Ili, kad govoriš o tome kako se treba bojati Boga, ta osoba kaže: „Bog je metar iznad tebe”; „Kad čovek dela, Nebo gleda”; „Ako ti je savest čista, ne treba da se plašiš da će ti utvare zakucati na vrata”; ili „Čovekovo srce mora biti naklonjeno dobroti.” Zar ovo nije skretanje sa teme? Zar ove reči nisu nepovezane sa istinom? Šta su ove reči? (Sotonske filozofije.) One su sotonske filozofije, a ujedno su i tradicionalna kultura određene etničke grupe. Prvo ispoljavanje skretanja sa teme jeste kad tema o kojoj se govori nije povezana sa istinom; kad čovek govori filozofije i teorije koje nevernici smatraju ispravnim i uzvišenim i nasilno ih povezuje sa istinom. To je skretanje sa teme. Tema nije povezana sa istinom – to ispoljavanje bi trebalo lako shvatiti. Drugo ispoljavanje je kad teme koje se razmatraju ometaju ljudski um. Kad se na okupljanju u zajedništvu ne razgovara o istini, već o znanju, učenjaštvu, filozofiji i pravu, odnosno o društvenim pojavama i raznim složenim međuljudskim odnosima, onda to ometa ljudski um. To je slučaj kad neko u zajedništvu razgovara o stvarima koje suštinski ne podrazumevaju istinu i nemaju nikakve veze sa njom kao da te stvari jesu istina. To dovodi do zbrke u umovima drugih ljudi i, dok to slušaju, njihovo razmišljanje od razgovora u zajedništvu o istini skreće na spoljne stvari. Kako se onda ti ljudi ponašaju? Oni počinju da se usredsređuju na znanje i učenjaštvo. Ometanje ljudskog uma je po svojoj prirodi ozbiljna stvar. Treće ispoljavanje je kad teme o kojima se raspravlja navode ljude da pogrešno razumeju Boga, što dovodi do gubitka jasnoće o vizijama. Nekim ljudima istina nije baš najjasnija, a ipak žele da se pretvaraju da im je jasna i kako je razumeju. Pa, kad u zajedništvu razgovaraju o istini, u ono što govore ti ljudi ubacuju neke duboke doktrine, mešajući verske doktrine koje su čuli i razumeli, govoreći neutemeljeno i ekstravagantno. Nakon što ih čuju, ljudi izgube jasnoću o vizijama; oni ne znaju o kojoj je tačno istini ta osoba htela da razgovara. Što više slušaju, postaju sve smeteniji i sve se više smanjuje njihova vera u Boga, pa mogu čak početi da pogrešno razumeju Boga. Iz ovakvog razgovora ljudi ne izlaze samo bez shvatanja istine – njihov je um postao smeten. To ima negativno dejstvo. To je ono što proizlazi iz skretanja sa teme.

Skretanje sa teme kad se u zajedništvu razgovara o istini ispoljava se na nekoliko načina, a svaki od njih po svojoj prirodi predstavlja ometanje ljudskog život-ulaska. Kad ljudi saslušaju takav razgovor u zajedništvu, oni ne ostaju samo uskraćeni za jasno razumevanje istine i put primene, već umesto toga njihov um postaje smeten, istina im postaje sve maglovitija, a osim toga formiraju neka pogrešna tumačenja i shvatanja. Ovo su uticaj i štetna posledica koje skretanje sa teme kad se u zajedništvu razgovara o istini ima na ljude. Svako od ova tri ispoljavanja je po svojoj prirodi veoma ozbiljno. Na primer, prvo je „tema o kojoj se govori nije povezana sa istinom”. Govoriti stvari koje deluju ispravno, ali to nisu, i donositi u crkvu sotonske stvari, kao što su ljudsko znanje, filozofija, teorije, tradicionalna kultura i čuvene izreke uglednih ličnosti, radi propovedanja i analize, korišćenjem prilike za razgovor u zajedništvu o istini da bi se ljudi navodili na stranputicu – to za ljude predstavlja ometanje. Po svojoj prirodi, ovo je veoma ozbiljno. Kad bi pronicljiva osoba slušala takav razgovor u zajedništvu, ona bi rekla: „To što govoriš nije ispravno; to nije istina. To o čemu govoriš jesu moralno ponašanje i izreke koje nevernici smatraju dobrim. To su načela nevernika kako da se vladaju i sprovode svoje ovozemaljsko ophođenje, a to je suštinski nepovezano sa istinom.” Ipak, nekim ljudima nedostaje pronicljivosti, pa kad čuju ove zablude, oni se sa njima čak i slože i pridržavaju ih se kao istine. Ako starešine i delatnici u takvim prilikama to ne zaustave i to ne ograniče, ako o tome ne razgovaraju u zajedništvu i to detaljno ne analiziraju kako bi ljudi stekli pronicljivost, onda bi neki pripadnici Božjeg izabranog naroda mogli biti navedeni na stranputicu. Koje su posledice kad se neko navede na stranputicu? On će verovati da su propovedanja čuvenih nevernika koja ljudi smatraju ispravnim, dobrim i dubokim, kao što su narodne poslovice i krilatice i teorije čuvenih ljudi o čovekovom životu, svi redom ispravni i da su istina, baš kao što su i Božje reči. Zar on nije naveden na pogrešan put? Gledano spolja, izgleda kao da oni u zajedništvu razgovaraju o istini, dok je u stvari to pomešano sa nekim ljudskim zamislima i nekim Sotoninim obmanjujućim filozofijama, i to za ljude očito predstavlja ometanje. Ako neko ljude navodi na stranputicu predstavljajući Sotoninu filozofiju i ljudsko znanje kao istinu, onda starešine i delatnici treba tu stvar da razotkriju i detaljno je analiziraju, kako bi braća i sestre postali pronicljiviji i shvatili šta zaista jeste istina. To je posao koji starešine i delatnici treba da obave. Drugo ispoljavanje je „ometanje ljudskog uma”. Neki ljudi uvek dograbe prilike da u zajedništvu razgovaraju o istini kako bi govorili stvari koje deluju ispravno, ali to nisu, uzdižući ljudsko znanje, učenjaštvo, nadarenost i talente. Oni govore i o moralnim normama, tradicionalnoj kulturi i tome slično. Stvari koje potiču od Sotone, oni predstavljaju kao pozitivne stvari, kao istinu, što ljude navodi na pogrešno uverenje da ove stvari treba zagovarati, širiti i veličati u crkvi, da svi treba da ih se pridržavaju; to izaziva porast zabluda i jeresi, koje u ljudskom umu deluju ispravno, ali to nisu; i to ljudski um zbunjuje i dovodi do toga da ljudi odlutaju, ne znajući šta je zapravo istina odnosno kako da ispravno praktično postupaju kad se suoče s problemima, odnosno koji je put ispravan. Time se njihovo srce uranja u tamu. To je posledica širenja jeresi i zabluda da bi se ljudi naveli na stranputicu. Kad je reč o trećem ispoljavanju, o njemu nećemo detaljno razgovarati. Ukratko, neki od razgovora koji skreću s teme, između ostalog, podrazumevaju znanje, neki obuhvataju ljudske predstave, a neki se odnose na dobra moralna ponašanja. Ipak, ništa od ovih stvari nije povezano sa istinom – sve su joj suprotne. Prema tome, kad nastanu ovi problemi, starešine i delatnici treba da ih zaustave i da ih ograniče. Ako ljudi, nakon što čuju nečiji razgovor u zajedništvu, ne samo da u svom srcu izgube jasnoću o istini, već su i ometeni, jer im je nekad bistar um postao smeten, i ne znaju kako da pravilno praktično postupaju, onda razgovor u zajedništvu takve osobe treba zaustaviti i ograničiti. Recimo, u svom razgovoru u zajedništvu o istinama u vezi sa normalnom ljudskošću, neki ljudi kažu: „Ono što Bog najviše voli kod normalne ljudskosti jeste sposobnost da se podnose muke, da se ne žudi za telesnim uživanjem ili lagodnošću, da se odrekne ukusne hrane, da se ne uživa u onome u čemu treba da se uživa ili u onome što je Bog pripremio, da se bude u stanju da se pobuni protiv ovih telesnih želja, da se uzdrži od svih želja tela, da se pokori sopstveno telo i ne dozvoli telu da sprovodi svoju volju. Prema tome, kad noću želiš da spavaš, treba da se pobuniš protiv tela. Ako to ne možeš, treba da nađeš način da ga obuzdaš. Što je veća tvoja volja da se pobuniš protiv tela i što se više protiv tela buniš, dokazano je da poseduješ više ispoljavanja primene istine i više odanosti Bogu. Mislim da je najistaknutije ispoljavanje normalne ljudskosti – i ono koje treba najviše zagovarati – potčinjavanje sopstvenog tela, pobuna protiv želja tela, odsustvo žudnje za telesnom lagodnošću i skromnost u materijalnim užicima. Što si skromniji, to ćeš više blagoslova prikupiti u carstvu nebeskom.” Zar ove reči ne zvuče prilično pozitivno? Postoji li u njima neka greška? Izmerene ljudskom logikom, načelima i predstavama, ove reči bi imale prođu u svakoj verskoj ili društvenog grupi; svi bi podigli palčeve da izraze svoje odobravanje i saglase se da je tačno ono što one poručuju, da sadrže dobru i čistu veru. Zar u crkvi ne postoje određeni ljudi koji bi poverovali da je i ovo dobro? Izmerene ljudskim predstavama, sve ove reči su tačne – šta je u njima tačno? Neki bi mogli da kažu: „Bog zaista voli takve ljude. To je skroman način života kojim i On živi.” Nije li ovo ljudska predstava? Ljudi gaje ovakvu predstavu, pa kad bi neki čovek zaista u zajedništvu razgovarao o tome, zar to ne bi naprosto bilo u skladu sa predstavama većine? (Da, bilo bi.) Kad ljudi odobravaju ovakvu predstavu, zar se oni ne saglašavaju sa gledištem te osobe? A kad se ljudi saglase sa gledištem te osobe i prihvate ga, zar se onda ne saglašavaju sa njenim postupcima? Zar onda neće nastojati da je oponašaju? I kad to mogu, zar neće onda biti tačno utvrđen put koji slede, njihov put primene? Šta znači da je tačno utvrđen? Znači da su oni odlučni da će tako postupati i praktično delovati. Pošto u svom srcu veruju da Bog voli takve ljude i da voli kad se oni tako ponašaju, da samo ako tako postupaju mogu biti neko koga Bog prihvata, neko ko može ući u carstvo nebesko i biti blagosloven na nebesima, neko ko ima dobro odredište, oni tada čvrsto odlučuju da tako postupaju. Kad donesu ovu odluku, zar takvim mišljenjem i gledištem njihov um nije već ometen i naveden na stranputicu? Ovo je činjenica; ovo je posledica. Um im je ometen, a oni toga čak nisu ni svesni. Ovde postoji još jedan problem: kad im je um paralisan i ometen takvim mislima i gledištima, zar oni tada nisu uskraćeni za jasnoću u pogledu Božjih namera i zahteva? Zar onda ne počinju pogrešno da razumeju Boga i da se od Njega udaljavaju? Zar to ne ukazuje na to da im vizije nisu jasne? Razmislite pažljivo o tome: kad budeš naveden na stranputicu nekom mišlju ili gledištem koje ljudi smatraju ispravnim, ali su oni pogrešni, zar tvoj um tada nije ometen? Mogu li vizije u tvom srcu, u tom slučaju, da i dalje budu jasne? (Ne.) Pa, je li tvoje bogopoznanje tačno ili je ono pogrešno razumevanje? Naravno da je pogrešno razumevanje. Dakle, da li je ono što razumeš kao ispravno i za šta veruješ da je ispravno zaista istina? Ne, nije – oprečno je Božjim rečima, istini i sa njima u suprotnosti. Prema tome, ovakvo skretanje sa teme kad se u zajedništvu razgovara o istini zaista predstavlja ometanje ljudskog uma. S obzirom na to da skretanje sa teme predstavlja tako veliko ometanje ljudskog uma, može li se reći da ono predstavlja prekidanje Božjeg dela? Ono uvodi ljude u predstave i u Sotoninu filozofiju i logiku, pa zar ljude ne odvlači od Božjeg prisustva? Kad ljudi pogrešno razumeju Boga, kad ne razumeju Njegove namere i ne mogu praktično da postupaju prema Njegovim namerama i zahtevima, već umesto toga praktično postupaju prema Sotoninoj logici i ljudskim predstavama, jesu li oni bliži Bogu ili su sve dalje od Njega? (Sve su dalje od Njega.) Sve su dalje od Njega. Pa, zar razgovor u zajedništvu o ovim temama ne treba ograničiti na okupljanjima? (Treba.) Ovakvo skretanje sa teme je po svojoj prirodi ometajuće za ljude, pa se zaista mora ograničiti. Ako se ne zaustavi i ne ograniči, postojaće izvestan broj smetenih ljudi koji su tupi i lošeg kova – konkretno, oni bez duhovnog razumevanja – i koji oponašaju i slede osobu koja skreće sa teme. Tada starešine i delatnici treba odmah da ustanu da to zaustave. Ne smeju da dozvole toj osobi da nastavi da skreće sa teme; ne smeju da dozvole da tema njenog razgovora u zajedništvu navede na stranputicu još više ljudi i da omete um još većeg broja ljudi. Ovo je odgovornost koju starešine i delatnici treba da ispune, funkcija koju oni treba da obavljaju.

Bilo je to otprilike sve u našem razgovoru u zajedništvu o temi skretanja sa teme kad se u zajedništvu razgovara o istini. U nastavku ćemo rezimirati koliko daleko neko treba da skrene sa teme u svom razgovoru u zajedništvu o istini i o kojim temama mora da razgovara da bi se po svojoj prirodi to okarakterisalo kao prekidanje i ometanje. Neke vrste skretanja sa teme su očigledne: kad neko sasvim skrene sa teme, kad počne da se upušta u dokono brbljanje ili u priču o privatnim stvarima, to je lako razaznati. Recimo, kad svi govore o načinu na koji izvršavaju svoje dužnosti, neko bi mogao da počne da priča o svojoj „slavnoj” prošlosti, govoreći o dobrim delima koja je učinio ili o tome kako je pomagao braći i sestrama i tome slično. Niko to ne želi da sluša, a što više sluša, to mu postaje sve odbojnije, sve dok ne izignoriše tu osobu. Toj osobi će onda biti neprijatno. Dokle god većina može da razazna ovu osobu, ona u tome neće moći da istrajava. Da bi se mogla razaznati ova raznolikost skretanja sa teme, nije potrebno veliko razumevanje istine. Dokono brbljanje, naklapanje o privatnim stvarima, sopstveno veličanje, prikazivanje sebe i iskorišćavanje teme razgovora u zajedništvu da bi se govorilo o sopstvenoj „slavnoj” prošlosti – takvu vrstu skretanja sa teme lako je razaznati. Ona suštinski ne predstavlja preveliko ometanje, budući da su većini ljudi ove stvari odbojne i ne žele da ih slušaju, pa znaju da se taj govornik samo pokazuje i da u zajedništvu ne razgovara o istini, da je skrenuo sa teme. Moguće je da ljudi u grupi neće odmah nastojati da takvog čoveka posrame čim ovaj krene da govori, ali ako s tim nastavi, ljudima to postoje odbojno i to više ne žele da slušaju, pa smatraju da bi umesto toga bilo bolje da za svoj račun čitaju Božje reči. Kad bi ta osoba nastavila, oni bi ustali i otišli. Kad ta osoba uvidi da su stvari krenule lošim tokom i da sebe posramljuje, ona neće nastavljati da govori. Koja vrsta skretanja sa teme je već imala štetan uticaj na ljude, a opet ljudi i dalje ne mogu to da prozru kao nešto negativno, već umesto toga sadržaj takve nametnute teme smatraju istinom i pažljivo ga slušaju? Ova vrsta skretanja sa teme može predstavljati ometanje za ljude, pa čovek u takvim slučajevima mora biti pronicljiv. Navedite primer ove vrste skretanja sa teme. (Kad nakon orezivanja neko ne razmišlja o sebi, već se u svom govoru samo usredsređuje na ispravnost i neispravnost te stvari, onda to u svačijem umu dovodi do zabune. Zbog toga ljudi ne samo da ne mogu da razviju pronicljivost, već smatraju da je ono što ova osoba govori u skladu sa istinom i da je ona u pravu. Time se oni priklanjaju toj osobi.) Pod izgovorom razgovora u zajedništvu o tome kako prihvata da bude orezana, ona sebe brani i opravdava, dovodeći ljude u uverenje da je nepravedno orezana, navodeći ljude da joj se priklone i da sa njom saosećaju i, povrh toga, navodeći ljude da se dive njenoj sposobnosti da se pod takvim okolnostima pokori i prihvati da bude orezana. Ovim se ljudi navode na stranputicu; ovo je nameran i svestan slučaj skretanja sa teme, koji slušaoce ne samo da onemogućava da se pokore kad se suoče sa orezivanjem i da orezivanje prihvate, da o sebi razmisle i sebe spoznaju, već im stvara oprez i otpor prema orezivanju. Takav razgovor u zajedništvu ljudima ne pomaže da shvate značaj orezivanja, da ljudi treba da usvoje ispravan stav kad se suoče sa orezivanjem, kako da to prihvate i kako da to primenjuju. Umesto toga, on ljude navodi da biraju drugi način da se nose sa orezivanjem, način koji nije primena istine i nije postupanje u skladu sa istina-načelima, već onaj zbog koga ljudi postaju lukaviji. Takav razgovor u zajedništvu služi tome da ljude navede na stranputicu. Skretanje sa teme kad se u zajedništvu razgovara o istini jedan je od problema koji nastaju u crkvenom životu. Ako ova vrsta problema dostigne nivo prekidanja i ometanja, starešine i delatnici treba da istupe i da ga zaustave i ograniče, da o njemu razgovaraju u zajedništvu i detaljno ga analiziraju, kako bi većina ljudi stekla pronicljivost, naučila iz iskustva i izvukla pouku.

II. Izgovaranje reči i doktrina da bi se ljudi naveli na stranputicu i zadobilo njihovo poštovanje

Drugo ispoljavanje ljudi, događaja i stvari koji izazivaju prekide i ometanja u crkvi jeste slučaj kad ljudi izgovaraju reči i doktrine da bi ljude naveli na stranputicu i zadobili njihovo poštovanje. Većina ljudi obično može da izgovori neke reči i doktrine. Većina ljudi je to učinila. Uobičajenu pojavu da neko izgovara reči i doktrine treba da posmatramo kao rezultat činjenice da je ta osoba mala rastom i da joj nedostaje shvatanje istine. Sve dok ta osoba ne oduzima previše vremena, ne radi to namerno, ne uzurpira razgovor, ne zahteva da joj svi povlađuju da bi ona govorila kako joj se prohte, ne zahteva od svih da je slušaju, ne navodi druge na stranputicu i ne nastoji da zadobije njihovo poštovanje, to ne predstavlja prekid niti ometanje. Budući da većini ljudi nedostaje istina-stvarnost, izgovaranje reči i doktrina je veoma uobičajena pojava. Dopušteno je govoriti donekle neprikladno; to se može oprostiti i ne mora se smatrati previše ozbiljnim. Ipak, postoji jedan izuzetak, a to je kad je osoba koja izgovara reči i doktrine toga svesna. Šta je to što ona radi svesno? Ona svesno ne izgovara reči i doktrine, budući da i njoj nedostaje istina-stvarnost. Njeni postupci, kao što su izgovaranje reči i doktrina, uzvikivanje parola i razgovor o teorijama, isti su kao i kod svakog drugog. Međutim, postoji jedna razlika: kad izgovara reči i doktrine, ona uvek želi da je drugi poštuju, da sebe upoređuje sa starešinama i delatnicima i sa onima koji streme ka istini. Da stvari budu još nerazumnije, ma šta da govori ili kako to govori, cilj joj je da ljude privuče na svoju stranu, da ljudska srca navede na stranputicu, a sve to kako bi je poštovali. Koja je svrha traženja poštovanja? Ona želi da ima status i prestiž u ljudskom srcu, da postane istaknuti pojedinac ili vođa u masi, da postane neko izuzetan ili neuobičajen, da postane posebna ličnost, neko čije reči imaju autoritet. Ovaj slučaj se razlikuje od uobičajenih slučajeva kad ljudi izgovaraju reči i doktrine i on predstavlja prekid i ometanje. Šta ove ljude izdvaja u odnosu na one koji izgovaraju reči i doktrine na uobičajen način? To je njihova neprekidna želja da govore; oni će u svakoj prilici govoriti. Sve dok postoji skup ili okupljena grupa ljudi – dokle god imaju publiku – oni će govoriti, jer poseduju naročito izraženu želju da to rade. Njihov cilj kad govore nije da sa braćom i sestrama razmenjuju svoje unutrašnje misli, ono što su zadobili, svoja iskustva, shvatanja ili uvide kako bi podsticali shvatanje istine ili put za njenu primenu. Umesto toga, cilj im je da iskoriste priliku dok izgovaraju doktrine kako bi sebe pokazali, kako bi drugima stavili do znanja koliko su učeni, da pokažu da su pametni, da imaju znanje i učenje, da su iznad prosečne osobe. Žele da se zna da su oni sposobni pojedinci, a ne neka obična osoba. Žele da se po svakom pitanju svi njima obraćaju i sa njima konsultuju. Za bilo koji problem u crkvi ili za bilo koju poteškoću sa kojom se braća i sestre susreću, oni žele da budu prva osoba na koju će drugi pomisliti; želja im je da bez njih drugi ne mogu da funkcionišu, da se bez njih ne usuđuju da išta rešavaju, da svi čekaju na njihov mig. Ovo je dejstvo koje oni žele. Cilj koji imaju dok izgovaraju reči i doktrine jeste da ljude hvataju u klopku i kontrolišu. Za njih je izgovaranje reči i doktrina samo metod, pristup; oni ne izgovaraju reči i doktrine zato što ne shvataju istinu, već zato što, postupajući tako, imaju za cilj da ljude navedu da im se iz srca dive, da se na njih ugledaju, pa čak i plaše, da dospeju u njihove okove i pod njihovu kontrolu. Stoga ovaj tip izgovaranja reči i doktrina predstavlja prekid i ometanje. U crkvenom životu, takve pojedince treba ograničiti, a ovo ponašanje izgovaranja reči i doktrina takođe treba zaustaviti, ne sme se dozvoliti da se ono nekontrolisano razvija. Neki bi mogli da kažu: „Takve ljude treba ograničiti; da li im, ipak, treba pružiti priliku da govore?” U smislu pravičnosti, može im se dati prilika da govore, ali čim se vrate svojim starim navikama razmetanja, uz svoju ambiciju koja samo što ne izbije na površinu, treba ih odmah prekinuti, kako bi se urazumili i smirili. Šta treba učiniti ako se ovako često razmeću, ako se njihova ambicija i dalje često otkriva i njihove je želje teško zauzdati? Treba ih sasvim ograničiti i sprečiti ih da govore. Ako niko ne želi da ih sluša dok govore, a njihov ton i držanje, pogled u očima i njihovi gestovi su svima odbojni da ih čuju i vide, onda je to zaista ozbiljan problem. Dostiže razmere u kojima svi osećaju odbojnost. Zar takvi ljudi, koji u crkvi obavljaju ulogu kontrasta, ne treba onda da napuste scenu? Vreme je da njihova uloga prestane. Zar to ne znači da su završili sa pružanjem svoje usluge? Šta treba učiniti kad završe sa pružanjem svoje poslednje usluge? Treba ih ukloniti. Čim progovore, oni vrte svoju staru priču i ona se ograničavanjem ne može zaustaviti. Svima je muka da to slušaju. Njihovo odvratno lice, to lice Sotone, lice đavola, postaje očito. Kakvi su ovo ljudi? Oni su antihristi. Ako se prerano uklone, većina ljudi će formirati predstave i neće biti uvereni u srcu, pa će reći: „U Božjoj kući nema ljubavi kad ona uklanja nekog čak i bez perioda u kome ga posmatra, ne ostavljajući mu priliku ni da se pokaje. Samo je rekao nekoliko reči i doktrina, otkrio je delić iskvarene naravi i bio malo nadmen, ali mu namere nisu bile loše. Nije pošteno da se prema njemu tako ophodi.” Međutim, kad većina može da razazna i prozre suštinu zlih ljudi, da li je tada prikladno takvim zlim ljudima dozvoliti da nastave sa svojim bezobzirnim zlodelima, prekidima i ometanjima u crkvi? (Nije.) To je nepravedno prema svoj braći i sestrama. U takvim slučajevima, njihovim uklanjanjem se rešava problem. Kad završe sa pružanjem svoje poslednje usluge i većina ih razazna, najveći broj ljudi neće prigovarati tome što ih uklanjaš – neće se žaliti na Boga niti će Boga pogrešno razumeti. Ako i dalje ima ljudi koji ih uzimaju u odbranu, možeš da im kažeš: „Taj čovek je u crkvi učinio brojna zla. Okarakterisan je kao antihrist i uklonjen. A ti sa njim ipak i dalje toliko saosećaš; i dalje razmišljaš o dobroti koju ti je pokazao i staješ mu u odbranu. Previše si sentimentalan i u potpunosti ti nedostaju načela. Koje su posledice toga? Taj čovek ti nešto pripomogne i ti to ne možeš da zaboraviš; šta god da kaže, ti se tome iskreno povinuješ, želeći da mu se uvek odužiš. On je sada uklonjen. Želiš li da mu se pridružiš? Ako želiš da i ti budeš uklonjen, onda neka tako i bude.” Da li je ovo prikladan način da se reši ova situacija? U ovom trenutku jeste. Ako takvi ljudi neprekidno izgovaraju reči i doktrine da bi druge naveli na stranputicu, ometajući ljude tako nepodnošljivo da oni više ne žele da dolaze na okupljanja, zar to nije zato što su starešine i delatnici tupi i glupi, nemaju pronicljivost i nisu sposobni da pravovremeno izađu na kraj sa ovim ljudima? Ovo je nesposobnost da izvršavaju svoj posao, propust da ispunjavaju svoje odgovornosti.

Većina ljudi je do sada stekla izvestan stepen pronicljivosti prema onim antihristima koji izgovaraju reči i doktrine. Osim ako glave ne drže pognute, čim pokažu svoje ružno lice, nastupajući dovoljno konkretno na različite načine i njihova su različita ispoljavanja dovoljna da ih ljudi prepoznaju kao antihriste, u tom slučaju ne bi trebalo da bude daljih odlaganja niti oklevanja. Treba ih istoga časa ograničiti i izolovati. Ako njihova služba više nema nikakvu vrednost, treba ih odmah ukloniti. Lako je razaznati takve licemerne antihriste, koji izgovaraju reči i doktrine, jer su takvi ljudi očito antihristi. Ovde se radi samo o tome da ovaj tip antihrista stalno želi da ljude navodi na stranputicu koristeći mogućnost da govori reči i doktrine, kako bi postigao svoj cilj da ima moć. Ovo je jedan od načina na koje se antihristi ispoljavaju i lako ga je razaznati. O ovoj temi smo ranije već dovoljno razgovarali, pa je ovde nećemo razrađivati. Ukratko, starešine i delatnici treba da na takve ljude obrate naročitu pažnju, da odmah i tačno shvate i dokuče njihove korake, misli i gledišta, kao i njihove planove i postupke i pogrešna zapažanja koja šire, i da se shodno tome istoga časa za njih pobrinu. Ovo je odgovornost starešina i delatnika. Prema tome, u ovom zadatku, starešine i delatnici treba da budu makar duhovno oštroumni i mentalno pedantni, a ne tupi i glupi. Ako tokom okupljanja, govoreći reči i doktrine, antihrist na stranputicu navede veliki broj ljudi, a crkvene starešine ga i dalje ne prepoznaju kao antihrista i ne mogu odmah da ga razotkriju i njime se pozabave, onda oni ne ispunjavaju svoje odgovornosti. Ako su antihristi na stranputicu već naveli veliki broj ljudi, pa su tim ljudima besmislena okupljanja na kojima ne mogu da čuju antihriste koji izgovaraju reči i doktrine, i stoga nisu spremni da prisustvuju okupljanjima ili su čak nevoljni da jedu i piju Božje reči i slušaju propovedi, već bi radije slušali antihriste kako propovedaju – ako crkvene starešine tek tada uvide ozbiljnost te situacije i počinju da preduzimaju mere i preokreću stvari nakon što su ljudi od strane antihrista već u toj meri navedeni na stranputicu i pod njihovom su kontrolom – to bi izazvalo značajna odlaganja! Zbog tuposti i gluposti takvih lažnih starešina štetu bi pretrpeo život-ulazak mnogih pripadnika Božjeg izabranog naroda. Kad se antihristi detaljno analiziraju, razaznaju i uklanjaju, neki ljudi mogu biti navedeni na stranputicu i poći za njima. Neki čak mogu reći: „Ako njega ukloniš, više nećemo verovati u Boga. Ako ga nateraš da ode, i mi ćemo otići!” U tom trenutku postaje sasvim očito da crkvene starešine ne izvršavaju nikakav pravi posao, a to je ozbiljan propust u ispunjavanju njihovih odgovornosti.

U crkvenom životu, prva stvar koju starešine i delatnici moraju da urade jeste da shvate stanje raznih pojedinaca. Moraju pažljivo da posmatraju i da kroz komunikaciju shvate kojim putem ide svaki pojedinačni pripadnik crkve i njegovu narav-suštinu, i da odmah i tačno otkriju i prepoznaju ko ide putem antihrista i ko poseduje suštinu antihrista. Zatim treba da se usredsrede na te pojedince, da na njih obrate naročitu pažnju i da odmah shvate i dokuče gledišta i izjave koje oni šire i koje postupke trenutno pripremaju da sprovode. Kad antihristi požele da ljude navedu na stranputicu, da ih uhvate u klopku i kontrolišu, starešine i delatnici treba brzo da ustanu i da ih zaustave, a ne da pasivno čekaju. Ako sa razotkrivanjem antihrista čekate sve dok ih Bog ne otkrije, odnosno sve dok braća i sestre ne budu navedeni na stranputicu, odnosno sve dok braća i sestre ne shvate ko su oni i ne razaznaju ih, to bi već odložilo stvari. Stoga, u zaštiti od antihristȃ, starešine i delatnici treba da preuzmu inicijativu za prvi napad i da se unapred pripreme. Prvi korak je podsticati i negovati one koji su relativno ispravni i mogu da streme ka istini; odnosno, pravilno zalivati i opskrbljivati one koji preuzimaju vodeću ulogu u raznim segmentima posla, negovati ih da budu stubovi crkve. Jedino se tako razni segmenti posla mogu odvijati glatko i nesmetano, a rad na jevanđelju može nastaviti da se širi. Šta god da je u pitanju, ako u nekom poslu nema dobrog vođe, taj posao postaje veoma teško obaviti. Glavno ispoljavanje prkosa antihristȃ prema Bogu jeste u tome da pripadnike Božjeg izabranog naroda na prevaru navedu da ih slede kako bi se prekidao i ometao svaki segment posla u Božjoj kući. Prva stvar koju antihristi postavljaju za svoj cilj u crkvi jeste da naude onima sa osećajem za pravdu i onima koji preuzimaju vodeću ulogu u raznim segmentima posla. Oni na svoju stranu privlače one koje mogu da navedu na stranputicu i da ih kontrolišu, dok onima koje ne mogu da navedu na stranputicu niti da ih kontrolišu smeštaju razne stvari, hvataju ih u klopku i obaraju, da bi ih na kraju uklonili. To antihristima otvara put da kontrolišu crkvu. Oni prvo obaraju nekoliko ključnih pojedinaca koji mogu da streme ka istini; najveći deo preostalih jesu oni koji idu onako kako ih vetar nosi. Nakon toga, antihristima postaje mnogo lakše da se konkretno pozabave starešinama i delatnicima. Bez saradnje i pomoći onih koji streme ka istini, starešine i delatnici se u osnovi bore sami i bez ikakve pomoći. Oni su izloženi na otvorenom, dok antihristi vrebaju u mraku, spremni da u svakom trenutku na njih podmuklo nasrnu, da im smeste, uhvate ih u klopku i kleveću ih, obarajući ih na zemlju tako da ne mogu da se usprave. Zatim antihristi pronalaze ljude da ove šutiraju dok su na zemlji, ostavljajući ih sasvim obeshrabrene i u potpunom očaju. Stoga je problem antihristȃ veoma teško temeljno rešiti ako se oni koji streme ka istini protiv njih ne udruže. U crkvenom životu, prva stvar koju starešine i delatnici moraju da urade jeste da održavaju normalan crkveni red. Uz prisustvo ovih zlih ljudi koji idu putem antihrista, iz crkvenog života neće proisteći nikakvi dobri rezultati, neće biti lako ići pravim putem i većina ljudi će često biti ometena i pod lošim uticajem. Stoga je otkrivanje, shvatanje, prepoznavanje i tačno utvrđivanje zlih ljudi, antihristȃ i onih koji idu putem antihristȃ prvi i najvažniji zadatak koji starešine i delatnici treba da preduzmu u vezi sa crkvenim životom. Normalan crkveni red se može održati jedino ako se ti ljudi ograniče ili uklone. Ako oni nisu ograničeni i dozvoljeno im je da samovoljno bezobzirno postupaju i izazivaju ometanja, razni segmenti crkvenog posla će se sasvim zaustaviti. Pošto većini ljudi manjka pronicljivost u pogledu antihristȃ i ne mogu da prozru njihovu suštinu, pa su ih antihristi svojim raznim pogrešnim mislima i gledištima čak omeli i naveli na stranputicu, pripadnicima Božjeg izabranog naroda je u crkvenom životu teško da krenu pravim putem i da uđu u istina-stvarnost. Ako je tokom ovog perioda crkveni život sasvim normalan, pripadnici Božjeg izabranog naroda ostvaruju dobitke i napreduju u jedenju i pijenju Božjih reči i u razgovoru u zajedništvu o istini, i konačno postižu neki život-ulazak i stiču nešto istina-stvarnosti, ali onda kad ih antihristi koji govore reči i doktrine navode na stranputicu i ometaju, oni ne samo da gube ono malo čistog shvatanja i pravog razumevanja koje su upravo stekli, već takođe prihvataju mnogo lažnih jeresi i zabluda – opet brzo postaju smeteni, poput veslača koje vodena struja povuče unazad čim prestanu da veslaju, a to je vrlo problematično. Ljudima nije lako da ostvare životni rast; mogu biti potrebne godine da bi se uočio i manji napredak, a to je izuzetno sporo. Ljudima je teško da postignu i ono malo rasta koji imaju – nije ga lako steći. Navođenjem na pogrešan put i ometanjem od strane antihristȃ, ovo malo čistog razumevanja koje ljudi imaju je izgubljeno. Još ozbiljnija jeste činjenica da su, nakon ometanja od strane Sotone i antihristȃ, ljudi ispunjeni velikim delom Sotonine filozofije, Sotoninih spletki i smicalica i otrovom koji je u njih usadio Sotona. Ove stvari ne samo da ljudima ne dozvoljavaju da Boga spoznaju i pokore Mu se, već naprotiv dovode do toga da ljudi formiraju predstave i pogrešna razumevanja o Bogu i da se od Njega udaljavaju, zbog čega ljudske iskvarene naravi postaju još ozbiljnije, što nadalje omogućava da Boga izdaju. Posledice toga su vrlo ozbiljne. Recite Mi, suočeni sa takvim ozbiljnim posledicama, da li je neophodno da zaustavimo i ograničimo one koji rečima i doktrinama ljude navode na stranputicu? Zar to nije važan zadatak koji crkvene starešine treba da preduzmu? (Jeste.) Stoga je ograničavanje zlih ljudi i bezvernika važan zadatak za crkvu. Neki ljudi kažu: „Ja nemam pronicljivost. Ne znam kako to da uradim.” U stvari, sve dok imaš volju, pažljivo posmatraš i stalno ispituješ ljudske namere i motive, postepeno ćeš razvijati pronicljivost. Ovi bezvernici i zli ljudi, čim se pokažu, imaju sopstvene namere i motive, a svi su usmereni na to da ljude navedu da se na njih ugledaju, da ih obožavaju i da slušaju svaku njihovu reč. Ako možeš da razaznaš njihove namere i motive, onda već poseduješ nešto pronicljivosti. Ako nisi siguran, sa nekim ljudima koji relativno shvataju istinu možeš u zajedništvu da razgovaraš o toj stvari. Tokom razgovora u zajedništvu, kao prvo, možeš doneti odluku kroz istinu koja je svima jasna i različite činjenične dokaze koje si shvatio. Kao drugo, kroz Božje prosvetljenje i usmeravanje i svetlost koju tokom razgovora u zajedništvu daje Bog, možeš da dobiješ potvrdu o ovoj stvari, potvrđujući da li je data osoba zaista antihrist i da li je zaista neko koga treba ograničiti. Kroz razgovor u zajedništvu, ako svi dobiju potvrdu i jednoglasno se slože, navodeći da je ova osoba zaista antihrist koga treba ograničiti – nakon što se sa braćom i sestrama postigne konsenzus i svi imaju istovetno stanovište – sledeći korak za starešine i delatnike jeste u tome da se brzo pozabave ovom osobom i uklone je u skladu sa istina-načelima. Ovo je načelo. Kad ljudi shvate ovo načelo, oni bi trebalo da obavljaju pravi posao, a to znači da ispunjavaju svoju odgovornost i da budu odani. Shvatanje načela nije namenjeno propovedanju niti tome da time puniš glavu, već da načela primenjuješ na pravi posao svoje dužnosti. U pravom poslu, shvatanje načela ti omogućava da bolje i temeljnije ispunjavaš svoje odgovornosti i obaveze. Dakle, i ovo je deo posla starešina i delatnika. Da održavaju normalan red u crkvenom životu i omoguće braći i sestrama da normalno žive crkvenim životom i da uđu u sve istine koje nalaže Bog, a kad se pojave antihristi koji izgovaraju reči i doktrine, starešine i delatnici treba da budu prvi koji će ustati da ih zaustave i ograniče. Nije reč o tome da se antihristi koji izgovaraju reči i doktrine ograniče samo zato što su izgovorili nekoliko pogrešnih stvari. Ako su dugoročno posmatranje ili povratne informacije većine ljudi i konkretna ispoljavanja antihristȃ dovoljni da se utvrdi da zaista pripadaju tipu antihrista, onda starešine i delatnici treba da istupe da ih zaustave i ograniče, i ne treba da im dozvole da bez kontrole nastavljaju po svome. Povlađivanje antihristima isto je što i dozvoljavanje đavolima, Sotonama, prljavim demonima i zlim duhovima da divljaju po crkvi, a to znači da takve starešine i delatnici zanemaruju svoje odgovornosti, da u suštini rade za Sotonu. Ovim je sada završena beseda o drugom tipu problema u vezi sa prekidanjima i ometanjima u crkvenom životu.

III. Naklapanje o privatnim stvarima, uspostavljanje ličnih veza i bavljenje ličnim poslovima

Treće pitanje o kom ćemo u zajedništvu razgovarati jeste: naklapanje o privatnim stvarima, uspostavljanje ličnih veza i bavljenje ličnim poslovima. Do ovih problema koji su sadržani u trećem pitanju, a kojima ćemo se baviti u našem razgovoru, očito ne bi trebalo da dolazi u crkvenom životu. Kad vode crkveni život, ljudi dolaze da jedu i piju Božje reči, da dele Božje reči, da razgovaraju u zajedništvu o istini i da sa drugima razmenjuju svoja lična iskustvena svedočenja, dok istovremeno tragaju za Božjim namerama i tragaju da shvate istinu. Prema tome, da li probleme kao što su naklapanje o privatnim stvarima, uspostavljanje ličnih veza i bavljenje ličnim poslovima u crkvenom životu treba zaustaviti i ograničiti? (Da, treba.) Neki ljudi kažu: „Zar nije u redu da se međusobno pozdravimo? Ako su dve osobe relativno bliske i već se poznaju, pa se susretnu tokom crkvenog života i malo proćaskaju, da li je to naklapanje o privatnim stvarima? Treba li i to ograničiti?” Da li se treće pitanje odnosi na ovakve probleme? (Ne.) Jasno je da ne. Ako bi čak i obično, učtivo pozdravljanje bilo zabranjeno, ljudi bi se u budućnosti plašili da progovore kad se susretnu. Treće se pitanje – naklapanje o privatnim stvarima, uspostavljanje ličnih veza i bavljenje ličnim poslovima – možda sastoji samo od ove tri tačke, ali problemi koje ove tačke predstavljaju nisu obično, učtivo pozdravljanje ili razgovori. U pitanju su zli postupci koji mogu da ometaju i prekidaju crkveni život i da mu nanose štetu. Pošto predstavljaju prekide i ometanja, oni zaslužuju da o njima razgovaramo u zajedništvu. O čemu treba da razgovaramo? Samo o tome koji problemi, koje reči koje ljudi izgovaraju, koje stvari koje oni rade i koji ljudski govor, ponašanja i držanje mogu dostići nivo prekidanja i ometanja posla u crkvi. Hajde da razmotrimo neke konkretne primere kako bismo uvideli da li su ovi problemi ozbiljni, da li predstavljaju prekidanja i ometanja i da li ih treba zaustaviti i ograničiti.

U crkvenom životu, neki ljudi često razgovaraju o beznačajnim porodičnim stvarima i svojim sopstvenim predstavama i zamislima kao da su to glavne teme za razgovor. Ona kaže: „Društvo je sada tako mračno; tako je zamorno komunicirati s nevernicima i među njima živeti. Nevernici su u stanju da učine bilo šta; to je zaista nepodnošljivo!” Zatim neka braća i sestre kažu: „Mi verujemo u Boga; sa kakvom god situacijom da se suočimo, moramo biti u stanju da pokažemo pronicljivost i tragamo za istinom i putevima primene. Ako tako budeš živela, nećeš se osećati iscrpljeno.” Ipak, ona dodaje: „Božja reč je istina, ali nije lek za sve. Bila sam zabrinuta da moj muž ima ljubavnicu i ispostavilo se da je to istina – pronašao je neku mlađu i lepšu od mene. Kako bi trebalo da nastavim da živim svoj život?” Naklapajući dalje tako, ona počinje tužno da plače. Ove njene reči među nekima od prisutnih izazivaju osećaj tuge. Neki, koji imaju sličnu nevolju, odmah se s njom poistovećuju i istoga časa počinju da pričaju. Tokom dvočasovnog okupljanja ona je do detalja ispričala kako su se ona i njen muž svađali nakon što je on imao tu aferu, kako je ona pokušala da smisli načine da prebaci njihovu zajedničku imovinu, kako se konsultovala sa advokatom da bi nakon razvoda izbegla gubitke i tako dalje i tome slično. Da li je ovo vrsta teme o kojoj treba da se razgovara u crkvenom životu? (Nije.) Ako imaš nerešene porodične probleme i to te odvlači od prisustvovanja okupljanjima, bolje je da na njih ne dolaziš. Mesto crkvenog okupljanja nije mesto na kome treba da daješ oduška svojim ličnim žalopojkama, niti mesto za naklapanje o privatnim stvarima. Ako kod kuće imaš probleme i ne želiš da te ove stvari zapetljavaju, sputavaju ili ograničavaju, želiš da tragaš za istinom da bi shvatio Božju nameru i želiš da sve to otpustiš, onda tokom okupljanja možeš u zajedništvu ukratko da razgovaraš o svojim problemima kako bi braća i sestre kroz razgovor o istini mogli da ti pomognu. To može da ti pomogne da shvatiš Božju nameru i postaneš snažniji, da te ovi problemi ne sputavaju, da izađeš iz negativnosti i slabosti i izabereš put koji je ispravan i za tebe najprikladniji. O tome treba da razgovaraš u zajedništvu. Međutim, ako u crkveni život unosiš ove iritirajuće besmislice iz svog doma da bi ih istresao i o njima pridikovao, a većina ljudi te, zato što im je neprijatno, u tome ne zaustavlja niti prekida, pa su na ivici strpljenja i sebe primoravaju da te slušaju kako govoriš ove iritirajuće besmislice, da li je to primereno? Da li se time pokazuje ljubav? Da li to znači biti tolerantan i strpljiv? Ovo tvoje ponašanje je već izazvalo ometanja crkvenog života. Ko od ovoga ima štetu? Božji izabrani narod. Posebno u okruženju kontinentalne Kine, gde okupljanje nije jednostavno i vernici moraju svuda da se skrivaju, pa čak i da unapred planiraju susrete – ako neko izruči sve ove iritirajuće porodične stvari na mestu okupljanja kako bi ih svi čuli i komentarisali, da li je to primereno? Većina ljudi dolazi na okupljanja da bi shvatila istinu i Božje namere, a ne da bi slušala ove iritirajuće besmislice, ne zato da bi slušala tebe kako naklapaš o privatnim stvarima. Neki ljudi kažu: „Ja nemam nikog drugog ko mi je blizak, pa šta je pogrešno u tome ako o tome razgovaram sa braćom i sestrama?” Možeš o tome da razgovaraš, ali važno je odabrati pravi trenutak. Kad nije vreme za okupljanje, pod uslovom da je druga strana spremna da to sluša, o tome možeš da govoriš; to je tvoja sloboda i Božja kuća te neće ograničavati. Međutim, mesto i vreme koje sada biraš da o tim stvarima pričaš nisu pravi. Ovo je crkveni život, vreme okupljanja, a tvoje beskrajno brbljanje o porodičnim stvarima neprestano uznemirava braću i sestre i treba ga ograničiti. Zar to nije pravilo? To zaista jeste pravilo. Neprihvatljivo je da neko ne shvata pravila, jer to može dovesti do nerazumnog postupanja i do ometanja drugih. Treba ograničiti ponašanje, govor i držanje koji izazivaju ometanja; to je odgovornost starešina i delatnika, kao i odgovornost sve braće i sestara. Neki ljudi imaju malo toga da kažu kad se na okupljanjima razgovara u zajedništvu, ali kad god iskrsne neki problem u njihovom porodičnom životu, oni drugima izruče ove iritirajuće besmislice da ih čuju. Da li su drugi dužni da to slušaju? Da li su u obavezi da presuđuju šta je dobro ili loše za te ljude? Oni nemaju takve obaveze. Te stvari su privatne stvari tih ljudi i oni bi trebalo sami da ih rešavaju; u vreme okupljanja oni ne treba da razgovaraju o svojim ličnim stvarima. To je protivno pravilima, nerazumno je i takvo ponašanje treba ograničiti.

Deca nekih ljudi kreću na fakultet i ti ljudi počinju da brinu o izgledima sopstvene dece, tražeći za njih veze i neprekidno razmišljajući: „U našoj porodici nema nikakvih državnih funkcionera; nakon diplomiranja, kakav posao može da pronađe moj sin? Kakva će mu biti budućnost? Hoće li moći da me izdržava kad dođem u pozne godine? Moram da se pobrinem da nakon diplomiranja nađe dobar posao.” Dok prisustvuju okupljanjima, ti ljudi govore: „Moj sin je vrlo poslušan. Ne samo da podržava moju veru u Boga, već, nakon što završi fakultet, i sȃm želi da počne da veruje. Međutim, jedno je sigurno, čak i ako verujemo u Boga, i dalje moramo da zaradimo za život, zar ne? Ne znam kakav će posao moći da nađe nakon što diplomira. Koji su poslovi sada dobro plaćeni? Sestro ta i ta, čuo sam da je tvoj muž direktor. Može li on nekako da mi pomogne? Sin mi je obrazovan, video je sveta, ima bolji kov od mene i dobro se snalazi sa računarima; u budućnosti može da izvršava dužnosti u Božjoj kući. Ali sada prvo treba rešiti pitanje pronalaženja posla; bilo bi mu teško ako ne pronađe posao.” Svaki put kad dođe na okupljanje, ovaj čovek pokreće ova pitanja i o njima priča unedogled. Posmatra ko bi sa njim mogao da saoseća i onda nastoji da sa takvim ljudima uspostavi veze. Tokom okupljanja, on nastoji da se s takvim ljudima zbliži, da udovolji njihovim željama, pa im čak daje i poklone, ponekad im donoseći ukusnu hranu ili kupujući neke sitnice. Zar ovo nije uspostavljanje ličnih veza i postavljanje temelja? Koja je svrha postavljanja temelja? Da se drugi iskoriste kako bi se rešile nečije lične stvari, da bi se postigli sopstveni ciljevi. Tokom okupljanja, ovaj čovek nije spreman da sluša braću i sestre kako govore o svojim iskustvenim svedočenjima, zanemaruje sav onaj posao koji je Božja kuća za njega uredila i nije voljan da sluša braću i sestre koji nastoje da mu pomognu i da ga posavetuju o njegovom stanju. Konkretno je zainteresovan isključivo da njegov sin pronađe posao, neprekidno raspredajući o tome. Ne samo da o tome priča svakome koga sretne, već to radi i na okupljanjima. Ukratko, ovoj stvari posvećuje naročitu pažnju i u nju ulaže ogroman trud. Na svakom okupljanju, braći i sestrama mora da oduzme malo vremena da bi govorio o ovoj stvari. Čak i kad u zajedništvu govori o sopstvenim iskustvima, ne propušta da i to pomene, govoreći sve dok svi ne izgube strpljenje i postanu zgroženi, pri čemu je većini ljudi suviše neprijatno da ga prekinu. U tom trenutku, starešine i delatnici treba da ispune svoju odgovornost i ograniče ovu osobu rečima: „Svi smo svesni tvoje situacije. Ako je neko od braće i sestara spreman da ti pomogne, to je vaš lični odnos. Ako ostali nisu spremni da pomognu, ne treba da ih prisiljavaš. Za braću i sestre nije obaveza ni odgovornost da tvom sinu pomognu da nađe posao; to je tvoja lična stvar i braći i sestrama ne treba da oduzimaš dragoceno vreme da jedu i piju Božje reči i u zajedništvu razgovaraju o istini. Nemoj svojim razgovorom o ličnim stvarima druge da ometaš da jedu i piju Božje reči. Nakon okupljanja, možeš da razgovaraš s kim god poželiš, da tražiš pomoć od koga god želiš, ali vreme tokom okupljanja nemoj koristiti za razgovor o tome. Iskorišćavanje vremena predviđenog za okupljanje radi rešavanja ličnih stvari lišeno je razuma i sramno je; to je ispoljavanje ometanja crkvenog života. Na tu stvar ovde stavljamo tačku.” To je ono što bi starešine i delatnici trebalo da urade.

Tokom okupljanjȃ, neke vremešne gospođe zapažaju da su mlade sestre u domaćinskim porodicama lepe, poštene i da iskreno veruju u Boga i da streme ka istini, pa im se one dopadnu i žele da im ove mlade sestre postanu snahe. Tokom okupljanja, ne samo da sve vreme pominju ovu temu, već im svaki put kad te sestre dođu na okupljanja one čine sitne usluge i ukazuju dodatnu pažnju. Čak i kad se mlade sestre s tim ne slažu, one ih uporno gnjave i saleću ih, ne ispuštajući ih iz svojih kandži. Kakvi su to ljudi? Zar nemaju loš karakter? S obzirom na to da su sve one sestre po veri, većina njih može samo da u zajedništvu razgovara o Božjim namerama i Njegovim rečima kako bi rešila ove probleme. Međutim, nekim ljudima nedostaju savest, razum i samosvest, imaju ogromne lične želje i sve svoje sebične želje žele da ostvare bez imalo stida. Tako neki ljudi postaju žrtve i osećaju se neprijatno tokom okupljanja. Zar se ovim ne izazivaju ometanja za druge? Šta u takvim situacijama treba učiniti? Crkvene starešine moraju da istupe kako bi ovakve stvari ograničili i uklonili ih iz crkvenog života i među braćom i sestrama. Povrh toga, neki ljudi na okupljanja donose svakakva raspoloženja – sin im se ponaša kao da je od njih odrođen, snaha im uvek odnosi stvari u kuću svojih roditelja, razmirice između svekrve i snahe… Na svakom okupljanju govore o ovim iritirajućim besmislicama, započinjući svoje pritužbe rečima: „Sve što Bog kaže je istina; ljudski rod je sada tako iskvaren! Pogledajte samo mog sina i moju snahu, tu nema savesti, nema razuma – ovo je nedostatak ljudskosti o kome Bog govori, oni su gori čak i od životinja. Čak i jaganjci znaju da kleknu kad treba da sisaju, ali je moj sin zaboravio na svoju majku čim se oženio!” Svaki put kad prisustvuju okupljanjima, oni iznose ove pritužbe. Postoje i ljudi koji, dok prisustvuju okupljanjima, govore o tome šta se dešava u preduzeću u kom rade – ko je na poslu imao dobre rezultate i dobio veće bonuse; ko će sledećeg meseca biti unapređen dok za njih nema nade; ko se najbolje oblači i kupuje firmiranu odeću; ko je udajom stekao bogatog muža… Oni koji već duže vreme veruju u Boga i imaju neko utemeljenje, ne žele da slušaju takav razgovor i on im je odbojan. Ipak, neki novi vernici, koji još uvek nisu uspostavili temelj niti postali zainteresovani za Božje reči, smatraju ove teme podsticajnim, verujući da su pronašli mesto za ćaskanje i uspostavljanje ličnih veza. Tokom okupljanja sve vreme pričaju i postepeno dvoje ljudi nađe zajednički jezik i poveže se, pa to preraste u privatni odnos. Mesto okupljanja je postalo mesto za transakcije, mesto na kome se ljudi bave dokonim razgovorima, gde uspostavljaju lične veze, sklapaju poslove i bave se trgovinom. Ove probleme starešine i delatnici treba odmah da prepoznaju i zaustave.

Neki ljudi prisustvuju okupljanjima sa ciljem da sebi nađu dobar posao, neki kako bi svojim muževima pomogli da budu unapređeni, neki da za svoju decu nađu dobre poslove, a neki da bi kupovali robu po sniženim cenama. Drugi dolaze kako bi pronašli dobrog lekara za obolelog člana porodice, a da ne moraju da im daju silne poklone. Ukratko, ovi bezvernici koji ne streme ka istini i imaju skrivene motive, smatraju da je vreme na crkvenim okupljanjima najbolja prilika za uspostavljanje ličnih veza i bavljenje ličnim poslovima. Često, pod maskom razgovora u zajedništvu o Božjim rečima ili poznajući ovaj rđav svet i suštinu ovog iskvarenog ljudskog roda, oni iznose svoje lične probleme i stvari o kojima žele da razgovaraju, razotkrivajući na kraju malo-pomalo svoje skrivene sebične motive i lične stvari koje su naumili da obave. Oni razotkrivaju sopstvene namere i druge dovode u pogrešno uverenje da se suočavaju sa problemima, nagoveštavajući da svi treba da pokažu ljubav i bezuslovno im pomognu ne očekujući ništa zauzvrat. Oni viju barjak vere u Boga da bi iskorišćavali razne rupe u sistemu, tražeći na mestima okupljanja prijatelje koje žele da steknu i one koji za njih mogu svašta da urade. Neki koji žele da kupe automobil po povlašćenoj ceni, među braćom i sestrama traže one koji su zaposleni u auto-salonu ili koji imaju veze sa vlasnikom auto-salona. Čim prepoznaju svoju metu, stupaju na scenu, umiljavaju joj se i uspostavljaju veze. Ako taj pojedinac voli da čita Božje reči, često ga u njegovom domu posećuju kako bi zajedno čitali Božje reči, a na okupljanjima sede pored njega i razmenjuju informacije za kontakt. Zatim kreću u ofanzivu, rešeni da ne odustanu sve dok njihov cilj ne bude ostvaren. Sve ovo su problemi koji često nastaju u crkvi i među ljudima. Ako ovi problemi nastanu na mestima okupljanja i za vreme okupljanja, oni će zapravo izazvati prekide i ometanja crkvenog života, odražavajući se tako na crkveni život. Ako u nekoj crkvi već duži vremenski period nema nikakvog crkvenog života, onda takva crkva postaje društvena grupa, mesto za obavljanje transakcija, mesto za uspostavljanje ličnih veza, traženje usluga zaobilaznim putem i bavljenje ličnim poslovima. Priroda ovog mesta se menja i koje su posledice toga? To u najmanju ruku dovodi do gubitka crkvenog života, što znači gubitak dragocenog vremena provedenog sa braćom i sestrama u molitvenom čitanju Božjih reči i shvatanju istine. Osim toga, a što je najvažnije, to dovodi do gubitka dragocene prilike da Sveti Duh deluje, da prosvetljuje ljude da shvate istinu. Sve ovo škodi ljudskom život-ulasku. Prema tome, radi dobrobiti i život-ulaska Božjeg izabranog naroda i odgovornosti prema svačijem životu, takve pojedince je neophodno zaustaviti i ograničiti; ovo je posao koji starešine i delatnici treba da obave. Naravno, ako obična braća i sestre mogu da prozru ove ljude i njihove postupke, i oni treba da ustanu i kažu im „ne”. Pogotovo dok se živi crkvenim životom, koji je za ljude najvažnije vreme, braća i sestre imaju pravo da ignorišu onog koji oduzima vreme predviđeno za okupljanja kako bi o ovim stvarima razgovarao i rešavao ih, a još i više imaju pravo da takve stvari zaustave i odbiju. Da li je ispravno tako postupiti? (Jeste.) Neki ljudi smatraju da ovakvo postupanje Božje kuće pokazuje da u njoj nema ljudske topline. Da li je ljudska toplina normalna ljudskost? Da li ljudska toplina odgovara istini? Ako imaš ljudsku toplinu i oduzimaš vreme predviđeno za okupljanje radi svojih ličnih poslova, čak navodeći većinu ljudi da te u tome prate i podržavaju, postižući svoj cilj rešavanja ličnih poslova i ometajući normalan red pripadnika Božjeg izabranog naroda da čitaju Božje reči i u zajedništvu razgovaraju o istini, i dovodeći do toga da izgube ovo dragoceno vreme, da li je to prema njima pravedno? Da li je to usklađeno sa posedovanjem ljudske topline? To je najnehumaniji i najnemoralniji pristup i ljudi treba da ustanu i da ga osude. Ako su starešine i delatnici nesposobni slabići, beskorisni i nemoćni da odmah zaustave i ograniče takva ponašanja, ne bave se pravim poslom, u tom slučaju braća i sestre sa osećajem za pravdu treba da se ujedine kako bi sprečili da se takvo ponašanje i takva atmosfera šire u crkvi. Ako ne želiš da gubiš dragoceno vreme za čitanje Božjih reči i razgovor u zajedništvu o istini, ne želiš da tvoj život-ulazak bude ometen i da trpi gubitke, uništavajući tvoju priliku za spasenje, onda treba da ustaneš i odbiješ, zaustaviš i ograničiš ove pojave. Takav postupak je primeren i u skladu je sa Božjim namerama. Nekima od vas je neprijatno da to učinite; tebi je možda neprijatno, ali rđavim ljudima nije. Oni imaju petlju da ti oduzimaju dragoceno vreme predviđeno za okupljanja: vreme u kome Sveti Duh deluje i u kome te Bog prosvetljuje. Ako ti je neprijatno da ih odbiješ, onda zaslužuješ taj gubitak u svom životu! Ako si spreman da pokažeš ljubav Sotonama, đavolima i bezvernicima, nudeći im pomoć, žrtvujući sebe radi drugih i zanemarujući načela, koga onda možeš da okriviš za gubitak u svom životu? Prema tome, svi slučajevi uspostavljanja ličnih veza i bavljenja ličnim poslovima moraju se u potpunosti ukloniti iz crkvenog života. Ako u vreme predviđeno za okupljanja neko istrajava u sprovođenju svoje volje i uporno naklapa o svojim privatnim stvarima, bavi se dokonim razgovorima, bavi se ličnim poslovima ili pronalaženjem poslova i romantičnih partnera za druge, pronalazeći na ovaj način razne izgovore da prekrati ovo vreme, kako se prema takvoj osobi treba ponašati? Kao prvo, treba je zaustaviti; ako i dalje ne sluša, onda treba sprovesti izolaciju i ograničenja. Ako nastavi da iza kulisa izaziva ometanja, umiljavajući se kome god stigne i svugde uznemiravajući normalan život braće i sestara, onda je treba ukloniti i ne treba je smatrati bratom ili sestrom. Ona nije podobna da živi crkvenim životom i nije dostojna da učestvuje na okupljanjima. Takve ljude treba ograničiti i odbaciti. I ovaj posao je, naravno, važan zadatak koji starešine i delatnici na svim nivoima treba da izvršavaju. Kad se takve stvari i situacije dogode, starešine i delatnici treba da budu prvi koji će ustati i zaustaviti ih. Kako treba da ih zaustave? Takvim ljudima treba da kažu: „Da li znaš da je ovo tvoje ponašanje već izazvalo prekide i ometanja crkvenog života? Sva braća i sestre to smatraju odvratnim i gnusnim, a to i Bog osuđuje. Treba da prestaneš sa ovim ponašanjem. Ako se oglušiš na ovaj nagovor i uporno isteruješ svoju volju, tvoj crkveni život će biti zaustavljen, biće ti oduzete knjige sa Božjim rečima i crkva te više neće priznavati!” Naravno, postoje neki ljudi koji će, usled toga što su mali rastom i nedostaje im shvatanje istine, možda povremeno da razgovaraju o privatnim stvarima, da sa nekim uspostavljaju veze ili da obavljaju neki sitan posao, i ta situacija nije previše ozbiljna. Je li to u redu? (Jeste.) U okolnostima kad to nikome ne izaziva nikakva ometanja, prihvatljivo je da braća i sestre jedni drugima pomažu i međusobno iskazuju malo ljubavi. Međutim, o čemu mi sada razgovaramo u zajedništvu? O situacijama kad su takva ponašanja i postupci već izazvali prekide i ometanja normalnog crkvenog života; u takvim slučajevima, oni koji su u to uključeni treba da budu zaustavljeni i ograničeni. Ne treba da im povlađujemo u tome da i dalje prekidaju i ometaju crkveni život. Preduzimanje takvih mera je radi dobrobiti život-ulaska braće i sestara. Neki ljudi pokazuju slična ponašanja, ali ta situacija nije ozbiljna i ne predstavlja prekide i ometanja; ta ponašanja predstavljaju samo uobičajenu komunikaciju među braćom i sestrama, koji jedni drugima pomažu i uobičajeno se konsultuju radi pribavljanja informacija ili se raspituju o opštepoznatim stvarima koje im nisu jasne. Dokle god to ne oduzima vreme predviđeno za okupljanja i sve dok su obe strane saglasne i voljne da to rade bez ikakvog nametanja, i to je komunikacija koja se podvodi pod oblast normalne ljudskosti, onda je to dopušteno i crkva to neće zabranjivati. Ipak, postoji jedna stvar: ako nečiji nepromišljeni govor i postupci u crkvenom životu izazivaju uznemiravanje ili ometanje braće i sestara, i neki ljudi su se zbog toga osećali zgroženo i tome su prigovorili, onda starešine i delatnici treba da istupe i reše ovaj problem. Odnosno, ako su drugi već prijavili nekoga, navodeći da ta osoba u vreme predviđeno za okupljanje ne razgovara u zajedništvu o Božjim rečima, već naklapa o svojim privatnim stvarima i uspostavlja lične veze, odnoseći se prema mestu okupljanja kao da je to mesto za uspostavljanje ličnih veza i bavljenje ličnim poslovima, tražeći od drugih usluge i iskorišćavajući sve koje može; i navodeći da je ova osoba lošeg karaktera, sebična, ogavna i podla, da ne stremi ka istini, već da u svemu traži pogodnosti, iznalazeći razne mogućnosti zarad sopstvene koristi, onda takvu osobu treba izolovati.

Neki pojedinci iskorišćavaju neke od imućnije i uticajnije braće i sestara da za njih završavaju stvari, a ako se njihovim zahtevima ne udovolji, često ih osuđuju iza njihovih leđa, tvrdeći da su ovi ljudi bez ljubavi i da nisu pravi vernici, pa čak žele i da ih prijave. Da li ste se susreli sa takvim pojedincima? Zar se takvim ljudima ne treba pozabaviti? Kad se takve situacije dogode, šta treba učiniti? Starešine i delatnici treba da se umešaju i reše ovaj problem, postupajući u skladu sa načelima, kako bi se pobrinuli da braća i sestre ne budu ometeni. Da li je pogrešno ako neko odbije da za te ljude nešto učini? Da li je odbijanje da im pomogne istovetno neprimenjivanju istine ili odsustvu ljubavi prema Bogu? (Nije.) Da li će neko nekome pomoći je u domenu njegove lične slobode; on ima pravo da bira. Božja kuća ne propisuje da braća i sestre u okviru crkvenog života jedni drugima moraju da pomažu u rešavanju porodičnih problema. Crkveni život nije mesto za rešavanje porodičnih problema, već mesto okupljanja da bi se jele i pile Božje reči i postizao životni rast. Neki ljudi koriste crkveni život kako bi rešavali sopstvene probleme – kakve to posledice može doneti? Zar to ne utiče na jedenje i pijenje Božje reči od strane pripadnika Božjeg izabranog naroda i na njihovo opremanje istinom? Čovek može da rešava svoje lične životne probleme privatno sa braćom i sestrama; nema potrebe da ih unosi u crkveni život da bi se tu rešavali. Svi treba da znaju koje posledice nastaju kad se bavljenje ličnim poslovima upliće u crkveni život koji vode pripadnici Božjeg izabranog naroda. Kad starešine i delatnici otkriju takve probleme, oni treba da se umešaju i da ih reše. Oni treba da zaštite one u crkvi koji mogu normalno da izvršavaju svoje dužnosti, da zaštite one koji istinski streme ka istini, da ograniče zle ljude i spreče ih da postižu svoje ciljeve. Ovo je odgovornost starešina i delatnika. Treba postaviti jasna razgraničenja u pogledu toga kako se posmatraju normalni slučajevi u okviru ovog trećeg pitanja, koja su ispoljavanja po svojoj prirodi ili okolnostima ozbiljna i koje vrste ispoljavanja predstavljaju prekide i ometanja. Kad se ozbiljnost neke okolnosti jasno razgraniči, s njom treba postupati shodno njenoj prirodi. Ovo je nešto što starešine i delatnici moraju da razumeju, kao i stvar koju svi treba da shvate.

IV. Formiranje klika

Četvrto ispoljavanje prekidanja i ometanja crkvenog života jeste formiranje klika, a ono je po svojoj prirodi vrlo ozbiljno. Koja ponašanja predstavljaju formiranje klika? Ako su dvoje ljudi koji veruju u Boga gotovo podjednako dugo vernici, istih su godina, imaju slične porodične prilike, interesovanja, ličnosti i tome slično, i dobro se slažu, često sede zajedno na okupljanjima i međusobno su bliski, da li se ovo računa kao formiranje klika? (Ne.) Ovo je uobičajena pojava normalnih međuljudskih odnosa, koja za druge ne predstavlja nikakvo ometanje; stoga se ovo ne smatra formiranjem klika. Pa, na šta se onda odnosi ovde pomenuto formiranje klika? Na primer, među petoro braće i sestara koji se zajedno okupljaju, troje su radnici iz grada a dvoje zemljoradnici sa sela. Troje radnika iz grada često se drže zajedno, razgovarajući o tome kako je život u gradu bolji, a na selu lošiji, gde su ljudi neobrazovani, nedostaju im širina i maniri. Oni ljude sa sela gledaju s visine, stalno omalovažavajući ovo dvoje pojedinaca sa sela, koji se onda osećaju uvređeno i žele da im se suprotstave, navodeći kako su gradski ljudi sitničavi i sračunati do tančina, dok su ljudi sa sela velikodušni. Čini se da se tokom okupljanja oni nikada ne slažu, što često dovodi do nepotrebnih rasprava i polemika. Da li se ovih petoro ljudi lepo slažu? Jesu li ujedinjeni u Božjoj reči? Da li su međusobno usklađeni? (Nisu.) Kad ljudi iz grada stalno govore „mi varošani” a ljudi sa sela uvek kažu „mi seljaci”, šta oni tada rade? (Formiraju klike.) Ovo je četvrto pitanje o kome ćemo razgovarati u zajedništvu: formiranje klika. Pod tim ponašanjem se podrazumeva formiranje grupa i frakcija. Formiranje raznih družina, frakcija i drugih uskih grupa na osnovu regiona, ekonomskih uslova i društvene klase, kao i na osnovu različitih stavova, predstavlja formiranje klika. Bez obzira na to ko u crkvi ove klike predvodi, formiranje različitih družina i frakcija i formiranje družina koje se međusobno ne slažu, sve su to pojave formiranja klika. U nekim mestima cela šira porodica veruje u Boga i na mestu okupljanja, sa izuzetkom dvoje ljudi koji nose različito prezime, svi ostali pripadaju toj istoj porodici. Ova porodica tada formira frakciju ili družinu, izopštavajući to dvoje ljudi koji nose različito prezime. Ko god da se u ovoj porodici suoči sa bilo kakvim problemom ili sa mogućnošću da bude orezan, ako jedna osoba sa tim izrazi neslaganje, i svi ostali se tome iz solidarnosti pridružuju. Ako bilo ko postupa protivno načelima, drugi ga pokrivaju i prikrivaju njegove postupke, zabranjujući svima da ga razotkriju; neprihvatljivo je i najmanje pominjanje ovog problema, a kamoli ikakvo orezivanje. U čemu je ovde problem? Možete li da ga razaznate? Kad se članovi ove porodice okupe, kao da jednoglasno svi pevaju istu pesmu, gledajući u kom pravcu vetar duva i slušajući naznake pre nego što progovore. Ako njihov kolovođa zauzme određeni stav, svi ostali slede njegov primer, a drugi se ne usuđuju da ih provociraju niti da im prigovore. Zar ova pojava u crkvenom životu ne predstavlja prekide i ometanja normalnog crkvenog poretka? Ljudi iz ove družine komanduju koji će se odlomci Božje reči jesti i piti tokom okupljanja i svi moraju da ih slušaju; čak i crkvene starešine moraju da im iskažu poštovanje i ne mogu da se usprotive. Oni objavljuju ko treba da bude izabran za starešine i delatnike, a crkvene starešine njihovo mišljenje moraju da uvaže kao najvažnije i ne smeju da ga uzimaju olako. U isto vreme, oni neprekidno regrutuju „talente”, uvlačeći u svoju grupu one koji će ih slušati, one kojima mogu da veruju i one koji su im od koristi ne bi li ih iskoristili za potrebe grupe, neprekidno šireći svoj uticaj. Ova klika ima za cilj da kontroliše crkveni život; njihov kolovođa želi da kontroliše crkvu. Ova grupa ima značajnu moć; međusobno se udružuju da bi delovali unutar crkve. Šta god da se u crkvi dešava, oni žele da u to budu uključeni. Pre nego što progovore ili išta urade, drugi moraju da tumače njihove izraze lica, čak u toj meri da sadržaj svakog okupljanja za jedenje i pijenje mora biti usklađen sa njihovim planovima i željama. Čak i ako bi crkvene starešine poželele nešto da učine, oni moraju prvo da zatraže njihovo mišljenje i da saslušaju njihove predloge. Oni kontrolišu većinu braće i sestara, a i mnoga pitanja iz crkvenog posla takođe su pod njihovom kontrolom. Ovi ljudi koji formiraju klike ozbiljno prekidaju i ometaju crkveni život i posao crkve. Da li je ovaj problem ozbiljan? Treba li ove postupke ograničiti? Treba li se njima pozabaviti? Kolovođe ovih klika treba ograničiti i ukloniti ili ih izbaciti, dok sa onim smetenjacima koji ih slepo slede treba prvo razgovarati u zajedništvu i pomoći im. Ako se ne pokaju ili ne promene kurs, onda se moraju ograničiti. Nemojte im iskazivati nikakvu ljubaznost!

Šta potpada pod formiranje klika – da li je to lako razumeti? Ako jedna osoba pokrene neko pitanje i nekoliko drugih zastupa to isto mišljenje, da li se to računa kao formiranje klika? (Ne.) Ako neka braća i sestre, koji imaju relativno veće breme i osećaj za pravdu, pozovu ostale da im se pridruže u završavanju nekog važnog zadatka, odnosno ako, da bi se postigli rezultati na okupljanju i da bi se shvatila istina i Božje namere o nekoj značajnoj temi, predvode sve u razgovoru u zajedništvu i svi slede njihov način razmišljanja u tom razgovoru i molitvenom čitanju Božjih reči, da li se to računa kao formiranje klika? (Ne.) Koji su ljudi u crkvi skloni da formiraju klike? Kakvo ponašanje potpada pod formiranje klika? (Nekoliko ljudi se međusobno pokrivaju i jedni drugima povlađuju, ili potpiruju ljubomoru i stvaraju razdor, što sve prekida i ometa posao crkve – to je formiranje klika.) To je jedan aspekt. Šta je ovde ključno? Međusobno pokrivanje i povlađivanje dovode do prekida i ometanja; kad znaš da je pogrešno nešto učiniti i da to nije u skladu sa istina-načelima, a ipak to i dalje svesno prikrivaš, iznosiš neubedljive argumente i ne govoriš istinu, radije štetiš poslu crkve i interesima Božje kuće samo da bi sačuvao nečiji obraz i status, i pokrivaš one koji čine zlo i izazivaju prekide i ometanja po cenu da izdaju interese Božje kuće – to je formiranje klika. Još jedan slučaj obuhvata podsticanje i podstrekivanje ljudi da se zajednički opiru uređenjima Božje kuće. Po svojoj prirodi ovo je ozbiljno i takođe je oblik prekidanja i ometanja Božjeg dela i normalnog poretka u crkvi. Koja je glavna svrha formiranja klika? Da se kontroliše crkva i kontroliše Božji izabrani narod.

Postoji i vrsta formiranja klika koja podrazumeva da se ljudima govore slatkorečivosti kako bi se zadobile razne vrste pojedinaca. Gledano spolja, čini se da u ovakvim družinama svi mogu da govore slobodno i da izraze svoje mišljenje. Ipak, kad se pogledaju konačni rezultati, vidi se da ti ljudi zapravo rade kako im jedna osoba diktira – ta osoba je njihov vetrokaz. Dakle, kako ta osoba privlači druge na svoju stranu? Ona posmatra koga može da privuče i ko se lako dȃ privući, takvim ljudima čini sitne usluge i ljubazno im nudi pomoć. Zatim nastoji da o njima iskamči informacije, da sazna šta im se dopada, kako vole da govore, kakva im je ličnost i koji su im hobiji. U isto vreme, s tim ljudima se u razgovoru često slaže kako bi pridobila njihovo srce, da bi ih na kraju, malo-pomalo postepeno „navukla”, nesvesno ih ubacujući u svoju kliku i u svoje redove. Uopšteno govoreći, izgovaranje slatkorečivosti ljudima kako bi se oni zadobili je vrlo nežan metod, pun je „ljudske topline” i vrlo delotvoran. Recimo, ako neko drugoj osobi redovno iskazuje ljubav, saglašava se s njom u razgovoru i prema njoj pokazuje razumevanje i toleranciju, ta osoba će nesvesno o njemu steći povoljan utisak i približiti mu se, a zatim će biti ubačena u njegove snage. U kojim situacijama takve družine i frakcije počinju da deluju? Čim neko od njihovih okorelih sledbenika bude razotkriven, nanese mu se nepravda ili su njegovi interesi, status ili ugled poremećeni ili oštećeni nečim ili od strane nekoga izvan njihove frakcije, takva osoba će ustati u odbranu tog sledbenika, boriće se za njegove interese i prava – tako oni formiraju kliku. Dve očite vrste formiranja klika jesu pokrivanje ljudi i povlađivanje ljudima, i kolektivno protivljenje. Ipak, formiranje klika kroz izgovaranje slatkorečivosti ne izgleda tako silovito kao dve upravo pomenute vrste, pa članovi takvih klika obično u crkvi prolaze nezapaženo. Ali kad dođe vreme da ljudi naprave izbor, da zauzmu jasan stav, takve frakcije postaju jasno uočljive. Na primer, ako kolovođa neke frakcije kaže da određeni crkveni starešina ima kov, njegovi sledbenici će istog trena navesti gomilu primera kako taj starešina ispoljava ovaj kov. Ako kolovođa te frakcije kaže da crkvenom starešini nedostaje sposobnost za rad, da ima loš kov i lošu ljudskost, ostali članovi će slediti njegov primer, govoreći kako je taj crkveni starešina nesposoban, kako nije u stanju da u zajedništvu razgovara o istini, kako govori reči i doktrine i govoriće da umesto njega svi treba da izaberu pravu osobu. Ovo je vrsta nevidljive klike. Iako javno ne istupaju da prigrabe moć i da kontrolišu ljude u crkvi, unutar tih frakcija i družina postoji nevidljiva sila koja kontroliše crkveni život i poredak u crkvi. Ovo je još užasniji, skriveni oblik formiranja klike. Osim ova dva lako uočljiva primera formiranja klika koja su prethodno pomenuta, što spada u probleme koje crkvene starešine treba da reše, ovaj skriveni način formiranja klika jeste problem koji bi crkvene starešine još i više trebalo da reše i njime se pozabave. Kako bi trebalo da ga reše? Kroz razgovor u zajedništvu morali bi direktno da se pozabave kolovođom ovakve družine. Zašto u razgovoru u zajedništvu treba prvo da se usmere na kolovođu? Gledano spolja, čini se da pripadnici takve klike nisu ni pod čijom kontrolom, ali u stvarnosti, duboko u sebi, svi oni znaju ko je onaj kome su poslušni i žele da se potčine toj osobi. Prema tome, treba se pozabaviti i baviti onom osobom koju oni obožavaju i koja ih kontroliše, a sa njima u zajedništvu treba razgovarati o istini kako bi razumeli prirodu svojih postupaka. Iako se taj kolovođa otvoreno možda nije protivio Božjoj kući niti je galamio na starešine, on kontroliše pravo ovih ljudi da govore, njihove misli, gledišta i put koji slede. On je skriveni antihrist. Takvi se pojedinci moraju prepoznati, a zatim razaznati i detaljno analizirati. Ako se ne pokaju, treba ih ograničiti i izolovati. Zatim treba sprovesti istragu o svakom članu te klike kako bi se ustanovilo ko je među njima od iste sorte. Pre svega, izdvojite ove pojedince, a zatim sa onim smetenjacima koji su kukavice, i koji su zaluđeni i uplašeni, razgovarajte u zajedništvu. Ako mogu da se pokaju i odustanu od toga da slede antihrista, mogu ostati u crkvi; u suprotnom, treba da budu izolovani. Da li je ovo primeren pristup? (Jeste.) Da li ovakva pojava postoji u crkvi? Treba li ovakav problem rešiti? (Treba ga rešiti.) Zašto ga treba rešiti? Otkako je Božja kuća počela da širi jevanđelje, sile antihristȃ su sveprisutne u crkvenom životu, a na mnoge pripadnike Božjeg izabranog naroda ove sile u različitom stepenu utiču, sputavaju ih ili kontrolišu. Kad god govore ili postupaju, ovi ljudi se ne nalaze u stanju slobode i oslobođenosti, već su pokolebani mislima i gledištima nekih pojedinaca, pod njihovim su uticajem, kontrolom i ropstvom. Ovi ljudi se osećaju prinuđenim da govore i postupaju na određene načine; ako to ne učine, zabrinuti su i plaše se da će snositi posledice koje će nastati. Zar ovo ne ugrožava i ne ometa crkveni život? Da li je ovo ispoljavanje normalnog crkvenog života? (Nije.) U ovakvom crkvenom životu ne postoji normalan poredak, već je on pod kontrolom zlih ljudi. Dokle god u toj crkvi zli ljudi drže vlast, tamo ne vladaju Božja reč niti istina. Starešine, delatnici i braća i sestre koji shvataju istinu biće potlačeni. Takvu crkvu kontrolišu sile antihristȃ. Ovo su takođe problem i pojava da su Božje delo i normalan crkveni poredak prekinuti i ometeni, kojima starešine i delatnici treba da se pozabave i da ih reše. Neki ljudi koji se nalaze u antihristovoj bandi plaše se da ne izgube poverenje svoje bande, da ne izgube svoju podršku, da ne izgube prijatelje, da neće imati podršku kad im bude potrebna i tako dalje. Stoga se upiru svim silama da ostanu u toj bandi. Zar ova situacija nije ozbiljna? Zar ne bi trebalo da se reši? (Trebalo bi.) Kad u crkvi nastane ovakva situacija, da li je većina ljudi oseti? Da li je većina ljudi razazna? Pojedine ljude neka osoba kontroliše a da oni toga nisu ni svesni; oni moraju uvek da slede misli i gledišta te osobe, njihove izjave i postupke, njihova učenja i plaše se da kažu „ne”, plaše se da se usprotive toj osobi, pa čak moraju i da neiskreno klimaju glavom u znak odobravanja i da se smeše kad ta osoba govori, iz straha da je ne uvrede. Da li takve situacije postoje? Koji problem ovde treba rešiti? Crkvene starešine treba da se bave i pozabave tim antihristom kolovođom koji je u stanju da druge zaluđuje i da ih kontroliše. Pre svega, oni treba u zajedništvu da razgovaraju o istini kako bi većini ljudi omogućili da razaznaju ovog antihrista, a zatim da sami tog antihrista ograniče. Ako se taj antihrist ne pokaje, treba ga odmah ukloniti kako bi se sprečio da i dalje ometa normalan poredak u crkvi.

Ukratko, u normalnom crkvenom životu, braća i sestre treba da su u mogućnosti da slobodno i nesputano u zajedništvu razgovaraju o Božjim rečima, kao i o svojim ličnim stavovima, shvatanjima, iskustvima i teškoćama. Naravno, oni takođe treba da imaju pravo da daju predloge o svim postupcima starešina i delatnika kojima se krše načela, da te postupke kritikuju i razotkrivaju, ali i da ujedno imaju pravo da pružaju pomoć i daju savete. Sve to treba da bude slobodno i svi ovi aspekti treba da budu normalni; ne treba da ih kontroliše nijedan pojedinac, koji bi pripadnike Božjeg izabranog naroda doveo u stanje sputanosti – to ne bi bio normalan crkveni život. Božja kuća ima zahteve, pravila i načela za način na koji braća i sestre treba da govore, postupaju i ponašaju se, kao i za način na koji treba da uspostave normalne međuljudske odnose u crkvenom životu i tome slično, i ove stvari ne određuje nijedan pojedinac. Kad braća i sestra nešto rade, oni ne moraju da proveravaju izraz na licu nijednog pojedinca, ne moraju da postupaju po komandama bilo kog pojedinca niti treba da ih sputava bilo koja osoba. Niko ne treba da služi kao vetrokaz ili kao kormilar; jedino Božja reč, istina, mogu da obezbede smer. Prema tome, pripadnici Božjeg izabranog naroda moraju da se pridržavaju Božje reči, istine i načela razgovora u zajedništvu o istini na okupljanjima. Ako te druga osoba uvek sputava, ako uvek pratiš njene signale i više se ne usuđuješ da nastaviš da govoriš kad vidiš njeno nezadovoljno ili namrgođeno lice, ako te ta osoba uvek sputava dok u zajedništvu razgovaraš o Božjim rečima i o svojim ličnim iskustvenim shvatanjima, uvek se osećaš sputano, nemoćno da postupaš prema istina-načelima i ako te reči te osobe, njeni pogledi, izrazi na licu, ton u glasu i nagoveštene pretnje u njenom govoru neprekidno pritiskaju, onda si pod kontrolom unutar klike koju vodi ta osoba. Ovo je problematično; ovo nije crkveni život, već život frakcije kojom upravlja antihrist. Kad je reč o ovakvom problemu, starešine i delatnici treba da istupe da ga reše, a braća i sestre takođe imaju obavezu i pravo da odbrane normalan poredak u crkvi. One koji prekidaju i ometaju crkveni život, posebno one koji formiraju klike i žele da kontrolišu crkvu, treba zaustaviti, razotkriti i detaljno analizirati, omogućavajući svima da steknu pronicljivost i prozru suštinu ovog problema, a on se sastoji u pokušaju da se uspostavi nezavisno carstvo. Crkva ne dozvoljava formiranje klika i podele u crkvi po bilo kom osnovu. Na primer, podela u družine na osnovu društvenog identiteta i statusa, kraja ili regiona u kome pripadnici žive ili veroispovesti, odnosno podela u družine na osnovu stepena obrazovanja, imovnog stanja, rase i boje kože i tome slično – sve to je protivno istina-načelima i ne treba da se događa u crkvi. Kakav god izgovor da se koristi za podelu ljudi u ove hijerarhijske strukture, redove, frakcije i klike, to će prekinuti i ometati posao crkve i normalan poredak crkvenog života, i to predstavlja problem koji starešine i delatnici treba odmah da reše. Ukratko, bez obzira na razloge iz kojih se ljudi dele u klike, frakcije ili družine, ako su oni prikupili određenu snagu i predstavljaju ometanje za posao crkve i poredak crkvenog života, treba ih zaustaviti i ograničiti. Ako pripadnike takvih klika nije moguće razuveriti, takvi zlikovci se mogu izolovati i ukloniti. Rešavanje ovih problema takođe je deo posla i odgovornosti koje starešine i delatnici treba da obavljaju. Dakle, šta ovde treba razumeti? Ako su u crkvi neki ljudi oformili snage i u stanju su da se nadmeću sa crkvenim starešinama, crkvenim poslom i Božjim rečima i da im se protive, u stanju su da ometaju normalan poredak crkvenog života i da mu nanose štetu, takva ponašanja, ispoljavanja i situacije treba odmah rešiti i ograničiti. Kad je reč o formiranju klika, ne pravi se nikakva razlika u pogledu broja ljudi koji su u njih uključeni. Ako se dvoje ljudi dobro slažu i ne izazivaju nikakva ometanja crkvi, nema potrebe za uplitanjem. Ipak, čim oni počnu da izazivaju ometanja i da formiraju silu da bi kontrolisali crkvu, ove pojedince treba zaustaviti i ograničiti. Ako se ne pokaju, treba ih odmah ukloniti ili izbaciti. Ovo je načelo.

22. maj 2021. godine