Koliko već dugo u zajedništvu razgovaramo o odgovornostima starešina i delatnika? (Četiri i po meseca.) Nakon tako dugog vremenskog perioda u razgovoru o tome, da li sada donekle jasnije razumete konkretan posao koji starešine i delatnici treba da obavljaju? (Da, jasnije to razumemo.) Trebalo bi da vam bude jasnije nego ranije. Moja beseda je toliko konkretna i jasna da ako neko to i dalje ne razume, onda bi to značilo da je on intelektualno ometen, zar ne? (Tako je.) Kad se sad na to osvrnete, mislite li da je lako biti dobar starešina ili delatnik? (Nije lako.) Koje su osobine za to potrebne? (Moraju se posedovati kov i ljudskost koji su neophodni za starešine i delatnike, kao i istina-stvarnost i osećaj odgovornosti.) Čovek mora makar da poseduje savest, razum i odanost, a povrh toga kov i radnu sposobnost. Kad čovek poseduje sve ove osobine, on može da bude dobar starešina ili delatnik i da ispunjava svoje odgovornosti.

Dvanaesta stavka: Brzo i tačno identifikujte razne ljude, događaje i stvari koji prekidaju i ometaju Božje delo i normalan poredak u crkvi; zaustavite ih i ograničite, te preokrenite stvari; pored toga, u zajedništvu razgovarajte o istini kako bi Božji izabrani narod kroz takve stvari razvio pronicljivost i iz njih nešto naučio (2. deo)

Na poslednjem okupljanju, u zajedništvu smo razgovarali o dvanaestoj stavki odgovornosti starešina i delatnika: „Brzo i tačno identifikujte razne ljude, događaje i stvari koji prekidaju i ometaju Božje delo i normalan poredak u crkvi; zaustavite ih i ograničite, te preokrenite stvari; pored toga, u zajedništvu razgovarajte o istini kako bi Božji izabrani narod kroz takve stvari razvio pronicljivost i iz njih nešto naučio.” U okviru ove stavke, pre svega smo prvenstveno razgovarali o tome koji ljudi, događaji i stvari prekidaju i ometaju delo Božje i normalan poredak u crkvi. Ako starešine i delatnici žele da zaustave i ograniče razne ljude, događaje i stvari koji izazivaju prekide i ometanja u crkvi i žele da dobro obavljaju ovaj posao, oni pre svega moraju da znaju i da ustanove koji to ljudi, događaji i stvari prekidaju i ometaju delo Božje i normalan crkveni poredak. Nakon toga, oni moraju to da uporede sa ljudima, događajima i stvarima u stvarnom crkvenom poslu i crkvenom životu, a zatim da obave razne zadatke kao što su njihovo zaustavljanje i ograničavanje. Ovo je zahtev u odnosu na starešine i delatnike. Na našem poslednjem okupljanju, razgovarali smo o nekim različitim ljudima, događajima i stvarima koji prekidaju i ometaju posao crkve i crkveni život, počevši od onih koji se odnose na crkveni život. Takođe smo u kategorije svrstavali ljude, događaje i stvari iz crkvenog života koji po svojoj prirodi u njemu izazivaju prekide i ometanja. Koliko je ukupno bilo problema? (Jedanaest. Prvi, često skretanje sa teme kad se u zajedništvu razgovara o istini; drugi, izgovaranje reči i doktrina da bi se ljudi zaluđivali i zadobilo njihovo poštovanje; treći, naklapanje o privatnim stvarima, uspostavljanje ličnih veza i bavljenje ličnim poslovima; četvrti, formiranje klika; peti, nadmetanje za status; šesti, sejanje razdora; sedmi, napadanje i mučenje ljudi; osmi, širenje predstava; deveti, izbacivanje negativnosti; deseti, širenje neosnovanih tračeva; i jedanaesti, kršenje izbornih načela.) Šesti problem jeste sejanje razdora, koji po svojoj prirodi izaziva prekide i ometanja, ali je u poređenju sa drugim zlim delima to manji problem. Ako to promenimo u „upuštanje u neprikladne odnose”, priroda toga je mnogo ozbiljnija od prirode sejanja razdora. Sedmi problem je napadanje i mučenje ljudi. Ako to promenimo u „uzajamni napadi i verbalne svađe” – zar to po svojoj prirodi nije ozbiljnije, konkretnije i prikladnije određeno? (Jeste.) Uzajamni napadi i verbalne svađe jesu čest problem koji nastaje u crkvenom životu koji se odnosi na prekide i ometanja. Ovakvom preformulacijom ova dva problema oni postaju prikladnije definisani i bliži problemima do kojih dolazi u crkvenom životu. Jedanaesti problem je kršenje izbornih načela. Izmenite to u „manipulisanje izborima i njihovo sabotiranje”. Ovo je samo promena formulacije; sama priroda ostaje ista, samo što je pojačan stepen intenziteta – on se sada više odnosi na prirodu izazivanja prekida i ometanja.

Razni ljudi, događaji i stvari koji prekidaju i ometaju crkveni život

V. Nadmetanje za status

Prošli put smo u zajedništvu razgovarali zaključno sa četvrtim problemom, formiranjem klika. Ovoga puta prelazimo na peti problem, nadmetanje za status. Pitanje nadmetanja za status jeste problem koji se često javlja u crkvenom životu i ne predstavlja izolovani slučaj. Kakva stanja, ponašanja i ispoljavanja spadaju u praktikovanje nadmetanja za status? Kakva ispoljavanja nadmetanja za status spadaju u problem prekidanja i ometanja Božjeg dela i normalnog crkvenog poretka? Ma o kojoj stavki ili kategoriji da razgovaramo, one se moraju odnositi na ono što je navedeno u dvanaestoj stavki, o: „raznim ljudima, događajima i stvarima koji prekidaju i ometaju Božje delo i normalan poredak u crkvi”. Moraju dostići stepen prekidanja i ometanja i moraju se odnositi na ovu prirodu – tek tada zavređuju razgovor u zajedništvu i detaljnu analizu. Koja se ispoljavanja nadmetanja za status povezuju sa ovom prirodom prekidanja i ometanja posla Božje kuće? Najčešći je slučaj kad se ljudi nadmeću za status sa crkvenim starešinama, što se uglavnom ispoljava tako što se hvataju za određene stvari o starešinama i njihovim greškama kako bi ih oklevetali i osudili, namerno razotkrili otkrovenja njihove iskvarenosti, kao i propuste i nedostatke u njihovoj ljudskosti i kovu, a naročito kada je reč o odstupanjima i greškama koje su napravili u svom radu ili ophođenju prema ljudima. Ovo je najčešće prisutno i najočiglednije ispoljavanje nadmetanja sa crkvenim starešinama za status. Pored toga, ovi ljudi ne mare za to koliko dobro crkvene starešine rade svoj posao, da li postupaju prema načelima ili ne i da li sa njihovom ljudskošću postoji neki problem ili ne, naprosto su prkosni prema ovim starešinama. Zbog čega su prkosni? Zato što i sami žele da budu crkvene starešine – to su im ambicija i želja, pa su stoga prkosni. Bez obzira na to kako crkvene starešine rade ili rešavaju probleme, ovi ljudi se uvek hvataju za nešto što doznaju o njima, sude im i osuđuju ih, pa čak idu i tako daleko da sve preuveličavaju, iskrivljuju činjenice i preteruju do krajnjih granica. Oni ne koriste merila koja Božja kuća zahteva od starešina i delatnika da bi ocenili da li te starešine postupaju prema načelima, da li su ispravni ljudi, da li su ljudi koji streme ka istini i da li imaju savest i razum. Oni starešine ne ocenjuju prema ovim načelima. Naprotiv, na osnovu sopstvenih namera i ciljeva, oni stalno cepidlače i izmišljaju pritužbe, pronalaze stvari koje mogu zameriti starešinama i delatnicima, šire glasine iza njihovih leđa o tome kako starešine i delatnici rade stvari koje nisu u skladu sa istinom ili razotkrivaju njihove nedostatke. Primera radi, oni mogu reći: „Taj i taj starešina je jednom pogrešio, pa ga je Višnji orezao, a niko od vas nije znao za to. Vidite, on je jako vešt u pretvaranju!” Ne uzimaju u obzir niti ih je briga da li je Božja kuća odabrala tog starešinu ili delatnika za negovanje niti da li je on starešina ili delatnik koji ispunjava standarde, već samo nastavljaju da mu sude, izvrćući činjenice i kujući sitne zavere iza njegovih leđa. A s kojim ciljem rade ove stvari? Da bi se nadmetali za status, zar ne? Sve što oni kažu ili urade ima svoj cilj. Oni ne uzimaju u obzir rad crkve, a njihova procena starešina i delatnika ne zasniva se na Božjim rečima niti na istini, a još manje na radnim aranžmanima Božje kuće ili na načelima koje Bog zahteva od ljudi, već na sopstvenim namerama i ciljevima. Oni se suprotstavljaju svemu što starešine ili delatnici kažu, a zatim iznose sopstvena „shvatanja”. Koliko god da je ono što starešine i delatnici kažu u skladu sa istinom, oni to ni najmanje ne prihvataju. Odbacuju sve što kažu starešine i delatnici i iznose sopstvena različita mišljenja. Konkretno, kad se starešina ili delatnik otvori i sebe sasvim ogoli, govoreći o svojoj samospoznaji, oni su još zadovoljniji i smatraju da im se ukazala prilika. Kakva to prilika? Prilika da ocrne ovog starešinu ili delatnika, da svima stave do znanja da ovaj starešina ili delatnik ima loš kov, da može da bude slab, da je i on iskvareni čovek, da i on sȃm često greši u stvarima koje radi, te da ni po čemu nije bolji od svih ostalih. Ovo im je prilika da mu nađu neku zamerku, njihova prilika da sve podstreknu da osude, svrgnu i obore tog starešinu ili delatnika. A motiv za sva ova ponašanja i postupke nije ništa drugo do nadmetanje za status. Ako se u Božjoj kući poštuju načela izbora i načela negovanja i korišćenja ljudi, pod normalnim okolnostima, takvi ljudi neće nikada biti izabrani za starešine ili delatnike. To je nešto što su oni sasvim dobro prozreli i razumeli, pa pribegavaju svim raspoloživim sredstvima da napadaju i osuđuju starešine i delatnike. Ko god da postane starešina ili delatnik, oni su prema njemu naprosto prkosni, uvek cepidlače i o njemu iznose neodgovorne, kritičke komentare. Čak i ako u postupcima ili rečima tih starešina i delatnika nema ničeg lošeg, oni uvek uspevaju da u njima pronađu neku manu – zapravo, problemi koje pronalaze nemaju nikakve veze sa načelima, već su čisto trivijalne stvari. Pa, zašto se oni toliko zadržavaju na ovim trivijalnim stvarima? Zašto su u stanju da zbog takvih stvari tako otvoreno procenjuju i osuđuju starešine i delatnike? Njihov je cilj samo jedan, a on je da se nadmeću za moć i status. Koliko god da Božja kuća u zajedništvu razgovara o raznim ispoljavanjima lažnih starešina i antihristȃ, oni ta ispoljavanja nikad ne dovode u vezu sa sobom, već ih povezuju isključivo sa starešinama i delatnicima na svim nivoima. Kad ustanove neko podudaranje, oni razmišljaju: „Sad imam dokaz; konačno sam pronašao nešto protiv njih što mogu da iskoristim i ukazala mi se dobra prilika.” Zatim postaju još neobuzdaniji u razotkrivanju, procenjivanju, kritikovanju i osuđivanju svega onoga što ove starešine i delatnici rade. Neka pitanja koja pokreću, gledano spolja, mogla bi delovati pomalo problematično, ali kad se uporede sa načelima, ona nisu od značaja. Pa, zašto ih onda iznose? Razlog je samo jedan, da razotkriju starešine i delatnike, sa ciljem da ih osude i poraze. Ako starešine i delatnici ovim porazom dospeju u stanje negativnosti, ako preklinju za milost i klanjaju im se, ako braća i sestre uviđaju da su ove starešine uvek negativne i slabe, da često u svojim postupcima greše i više ih ne biraju za starešine, ako braća i sestre više ne slušaju pažljivo dok ove starešine u zajedništvu razgovaraju o istini, i ako ljudi više aktivno i iskreno ne sarađuju kad ove starešine sprovode posao, onda će oni koji se nadmeću za status biti zadovoljni i imaće priliku da to iskoriste. Ovo je razvoj situacije koji najviše žele da vide i čijem se ishodu najviše nadaju. Šta im je cilj kad sve ovo rade? Cilj im nije da ljudima pomognu da shvate istinu i da razaznaju lažne starešine i antihriste, niti da ljude dovedu pred Boga. Umesto toga, cilj im je da poraze i sruše starešine i delatnike kako bi svi baš njih mogli da vide kao najprikladnijeg kandidata za funkciju starešine. U ovom trenutku njihov će cilj biti ostvaren i moraće samo da sačekaju da ih braća i sestre predlože za starešinu. Ima li takvih ljudi u crkvi? Kakve su im naravi? Narav ovih pojedinaca je podmukla, oni uopšte ne vole istinu niti je primenjuju; jedina želja im je da steknu vlast. Šta je sa onima koji donekle shvataju istinu i poseduju nešto pronicljivosti – da li bi oni bili spremni da takvim ljudima dozvole da preuzmu vlast? Da li bi bili spremni da budu pod njihovom vlašću? (Ne bi.) Zašto ne bi? Ako bi većina ljudi mogla jasno da uvidi priroda-suštinu ovih pojedinaca, da li bi ih ipak izabrala za starešine? (Ne bi.) Ne bi, osim u slučaju da su se svi tek upoznali i ne znaju gotovo ništa jedni od drugima. Ali nakon što se dobro upoznaju i jasno uvide koji pojedinci imaju loš kov i smeteni su, koji su među njima zli ljudi sa podlim i lažljivim naravima, koji su željni da se nadmeću za status i idu putem antihristȃ, koji mogu da streme ka istini i odano izvršavaju svoje dužnosti i tome slično, nakon što dokuče priroda-suštinu i kategorije različitih ljudi, tada će izbor starešina biti relativno ispravan i u skladu sa načelima.

Da li bi većina ljudi za starešinu radije izabrala nekoga ko se uvek nadmeće za status ili bi izabrala nekoga čiji su kov i radna sposobnost relativno prosečni, ali je on vredan i postojan? U slučaju kad nije jasno kakav je karakter ove dvojice pojedinaca, kakva im je priroda-suština odnosno kojim putem idu, koga bi većina ljudi radije izabrala za starešinu? (Drugog, onog koji je postojan.) Većina ljudi bi izabrala tog drugog. Ispoljavanja onih koji se uvek nadmeću za status jesu dokaz njihove ljudskosti i suštine. Zar većina ljudi ne može da prozre i razazna njihova ispoljavanja? Ljudi će reći: „Ova osoba crkvenom starešini uvek zagorčava život; ambicije su joj usmerene na to da stekne status crkvenog starešine, on želi da nju zameni na funkciji starešine. Otkako je ta osoba izabrana za crkvenog starešinu, on uvek ima pik na nju i ona mu se ne dopada. Uvek joj prigovara i pronalazi greške u svemu što ona radi, grabeći svaku priliku za to, a takođe je iza njenih leđa osuđuje i razotkriva njene mane. Posebno tokom okupljanja ili kad se u zajedništvu razgovara o poslu, pa se u trenutku ona jasno ne izrazi, on je prekida, iskazujući ogromno nestrpljenje. On je čak nipodaštava, ruga joj se, ismeva je i podsmeva joj se; na svakom koraku joj otežava stvari i dovodi je u neprijatne situacije.” Kad prema svima razotkrije ova ponašanja, zar većina ljudi neće moći da prozre ovog pojedinca? (Hoće.) Da li onda ovo pogoduje tome da on preuzme položaj starešine? Sasvim sigurno ne. Da li su ovi ljudi koji se nadmeću za status pametni ili glupi? Jasno je da su idioti, budale. Postoji još jedan ozbiljan problem: ovi pojedinci su đavoli, a priroda im je nepromenljiva! Oni svoju želju za vlašću i statusom ne mogu da kontrolišu, čak u toj meri da su izgubili razum, a to je nešto što nije svojstveno normalnim ljudima. Ova želja nadilazi granice racionalnosti i savesti normalne ljudskosti, dostižući nivo beskrupuloznosti. Bez obzira na vreme, mesto ili okolnosti, ovi ljudi će se ovako ponašati ne razmišljajući o posledicama, a kamoli o mogućem uticaju svojih postupaka. Ovo su najuobičajenija ispoljavanja i pristupi onih koji se nadmeću za status. Kad god postoji okupljanje ili razgovor u zajedništvu o poslu, čim se svi okupe, ovi pojedinci izazivaju prekide poput dosadnih muva, kvareći crkveni život i normalan poredak razgovora u zajedništvu o istini. Takva ponašanja i pristupi po svojoj prirodi dovode do prekida i ometanja. Zar takve pojedince ne treba ograničiti? U ozbiljnim slučajevima, zar ih ne treba ukloniti ili izbaciti? (Da.) Oslanjanje isključivo na snagu crkvenih starešina da zle ljude ograniče ponekad može biti donekle slabašan, usamljen napor – ako, nakon što jasno uvide ozbiljnost prekida i ometanja koje su izazvali zli ljudi i temeljnog razaznavanja njihove suštine, braća i sestre mogu da se ujedine sa crkvenim starešinama u zaustavljanju i ograničavanju takvih zlih pojedinaca, zar to neće biti delotvornije? (Hoće.) Ako neko kaže: „Ograničavanje zlih ljudi je odgovornost starešina i delatnika, ono nema nikakve veze sa nama običnim vernicima. Mi se time nećemo gnjaviti! Zli ljudi se sa crkvenim starešinama nadmeću za status; oni se nadmeću za status sa onima koji ga imaju. Mi nemamo status; nama ništa ne nastoje da oduzmu. U svakom slučaju, na nas se to ne odražava. Neka se nadmeću koliko im je volja. Ako imaju tu sposobnost, crkvene starešine treba da ih ograniče; u suprotnom, treba da ih ostave na miru. Kakve to veze ima sa nama?” Da li je ovo gledište dobro? (Nije.) Zašto nije dobro? (Oni ne podržavaju normalan crkveni poredak.) Bolje rečeno, na šta se normalan crkveni poredak odnosi? Zar se ne odnosi na normalan crkveni život? (Odnosi se.) To podrazumeva normalan i uređen crkveni život – to podrazumeva uređeno jedenje i pijenje Božjih reči, a to znači da ljudi mogu da molitveno čitaju Božju reč i da o njoj u zajedništvu razgovaraju, i razmenjuju lična iskustva, u crkvenom životu u kome Sveti Duh deluje, Bog je prisutan i Bog usmerava, i da istovremeno takođe dobijaju prosvetljenje i usmeravanje od Svetog Duha i da zadobijaju svetlost. Ovo je ono u čemu Božji izabrani narod treba da uživa u crkvenom životu. Ako neki ljudi uništavaju ovaj normalan poredak, onda oni treba da budu zaustavljeni i ograničeni u skladu sa načelima i to ne treba da im se toleriše. Ovo nije samo odgovornost i obaveza starešina i delatnika, već i odgovornost i obaveza svih onih koji razumeju istinu i poseduju pronicljivost. Naravno, bilo bi najbolje ako bi crkvene starešine mogle da predvode ovaj posao, kroz razgovor u zajedništvu sa braćom i sestrama o prirodi postupaka ovih pojedinaca, o tome kojoj vrsti ljudi pripadaju sudeći prema njihovim ispoljavanjima i o načinu na koji braća i sestre treba da razaznaju i prozru takve pojedince. Ako ovi zli ljudi ne budu ograničeni i oni svu braću i sestre ometaju, zaluđuju i obmanjuju, pa se na kraju umesto ovih zlih ljudi crkvene starešine nađu izolovane, onda će ova crkva postati paralisana i neizbežno će dospeti u stanje haosa. Može li se pod takvim okolnostima nastaviti normalan crkveni život? Ako on ne može da se nastavi, da li će crkvena okupljanja i dalje donositi rezultate? Da li će pripadnici Božjeg izabranog naroda iz takvih okupljanja i dalje nešto zadobijati? Ako pripadnici Božjeg izabranog naroda iz njih ništa ne zadobijaju, da li onda takva okupljanja Bog blagoslovi ili ih On prezire? Naravno da ih Bog prezire. Okupljanja na kojima nema dela Svetoga Duha i koja su bez Božjeg blagoslova više se ne mogu smatrati crkvenim životom, već postaju sastanci neke društvene grupe. Da li se ikome sviđa neuređen crkveni život? Je li on poučan ili koristan za ikoga? (Nije.) Ako, tokom ovog perioda, sa bilo kog okupljanja nisi ništa zadobio u smislu svog život-ulaska, onda to vreme nije imalo nikakvu vrednost niti značenje za tebe; to vreme si proćerdao. Zar ovo ne znači da je tvoj život-ulazak pretrpeo gubitak? (Znači.) Ako, tokom okupljanja, postoje zli ljudi koji se nadmeću za status, raspravljaju se i svađaju sa crkvenim starešinom, pa ljudi posledično počnu da se osećaju zabrinuto, a celo ovo okupljanje bude prožeto lošom atmosferom i ispunjeno Sotoninom rđavom energijom i ako, osim polemike o temama kao što je ona ko je u pravu a ko nije, niko ne dolazi pred Boga da bi se molio i tragao za istinom, i niko ne postupa u skladu sa načelima, da li će nakon takvog okupljanja tvoja vera u Boga ojačati ili oslabiti? Da li ćeš razumeti i steći više kad je reč o istini ili će tvoj um biti uznemiren raspravama, a da ti pritom nisi baš ništa zadobio? Ponekad bi mogao da pomisliš: „Ne razumem zašto ljudi veruju u Boga. Koja je svrha verovanja u Boga? Kako ovi ljudi mogu ovako da se ponašaju? Da li su i dalje Božji vernici?” Samo zbog jednog ometanja od strane Sotona i đavola ljudsko srce postaje uznemireno i smeteno; ljudi smatraju da je verovati u Boga besmisleno i ne znaju koja je vrednost verovanja u Boga, a misli im postaju rasejane. Budu li svi mogli da budu oprezni i naročito osetljivi i oštroumni u pogledu takvih stvari, umesto što su otupeli i spori, onda će, kad u crkvenom životu zli ljudi neretko budu govorili ili radili stvari zarad nadmetanja za status, većina ljudi moći da uvidi da postoji problem koji treba rešiti. Moći će brzo da razaznaju ko manipuliše ovim situacijama i kakva je njegova narav-suština, brzo će uvideti ozbiljnost problema i moći će da zaustave i ograniče zlikovce u najkraćem roku, pročišćujući ih iz crkve i sprečavajući ih da i dalje ometaju i sputavaju ljude unutar crkve. Zar ovo ne bi bilo korisno i poučno za većinu ljudi? (Bilo bi.)

Ako naiđete na situacije u kojima se zli ljudi nadmeću za status, kako ćete ih rešiti? Koji je stav većine? (Zaustavićemo ovo ponašanje.) Samo ćete ga zaustaviti? Kako ćete ga zaustaviti? Hoćete li im zabraniti da govore ili ćete reći: „Ne sviđa nam se ono što govoriš, pa na budućim okupljanjima manje govori!” Hoće li to dati rezultate? Hoće li te oni poslušati? (Neće.) Pa, šta treba da uradiš? Moraš temeljno da razotkriješ i raščlaniš njihove namere, motive i priroda-suštinu prema Božjoj reči, tako da braća i sestre mogu da razaznaju takve ljude i prirodu njihovih postupaka i da u odnosu na njih budu na oprezu, umesto da budu oni koji hoće da ugode drugima i da samo čekaju da crkvene starešine i delatnici razotkrivaju zle ljude, a zatim treba da zauzmeš stav i kažeš: „Njima više ne treba dozvoliti da prisustvuju okupljanjima.” Da li je dobro biti onaj kojih hoće da ugodi drugima? (Ne, nije.) Kad se suoči sa takvim situacijama, zar većina ljudi ne bi radije uzmicala i klonila se takvih stvari, umesto da se sa tim zlim ljudima sukobljava, samo kako bi izbegla da ih uvredi i da kasniju komunikaciju s njima učini neprijatnom? Zar se većina ljudi ne pridržava načela za ovozemaljsko ophođenje u smislu da ugađa drugima? (Da.) Onda je to problem. Pretpostavimo da je u crkvi osamdeset odsto onih koji hoće da ugode drugima, pa kad vide da se takvi zli pojedinci nadmeću za status, preimućstvo i pozicije starešina u crkvenom životu, niko ne ustaje da ih zaustavi niti ograniči, pri čemu većina ima sledeći stav: „Što manje muke to bolje. Ne mogu sebi da dozvolim da ih provociram, pa zar ne mogu samo da ih izbegavam? Samo ću ih se kloniti i na tome će se završiti. Neka se nadmeću; kad za to dođe vreme, Bog će ih kazniti. Kakve to veze ima sa mnom?” U ovakvim okolnostima, može li crkveni život i dalje da bude uspešan? Većina ljudi je lenja i zavisna; nakon što crkvene starešine budu izabrane, oni smatraju da su obavili svoj posao i samo čekaju da crkvene starešine sve drugo završe. Ako ih pitaš da li su knjige sa Božjim rečima u njihovoj crkvi raspodeljene, da li je bilo nekih prekida ili ometanja crkvenog života, odnosno da li neko stalno izgovara reči i doktrine ili se sa starešinama nadmeće za status, reći će: „Crkvene starešine znaju sve o tome. Ja za to ne znam i ne treba time da se gnjavim. Kad za to dođe vreme, starešine će se za njih pobrinuti.” Oni se ni za šta ne interesuju niti se o ičemu raspituju, ni o čemu nisu obavešteni i ne znaju niti mare za bilo kakve ljude, događaje ili stvari koji su uključeni u crkveni život, a o kojima bi trebalo da znaju. Kad je reč o tome šta ovi zli ljudi koji se pojavljuju u crkvi govore i rade kad se nadmeću za status, kao i o prekidima i uticajima koje izazivaju crkvenom životu, oni su prema tome sasvim ravnodušni i za ove stvari ne pitaju niti se za njih raspituju. Ako ih, kad se sve završi, pitaš da li su stekli ikakvu pronicljivost, mogu li da razaznaju zle ljude i koja su ispoljavanja zlih ljudi, ne mogu da kažu ništa osim: „Pitaj crkvene starešine; oni sve znaju.” Zar ovakva osoba nije rob? Ona je rob, kukavica je, beskorisna je i živi podlim životom. Situacije u kojima se zli ljudi nadmeću za status nalažu pronicljivost, postupanje i rešenje. Ovo nije odgovornost isključivo crkvenih starešina; svi pripadnici Božjeg izabranog naroda imaju ovu zajedničku odgovornost. Većina starešina shvata nekoliko istina više od prosečnog čoveka, na oprezu je pred ovim problemima i može da uvidi ciljeve i suštinu postupaka ovih ljudi. U isto vreme, većina ljudi treba takođe da izvuče praktične pouke, razvije pronicljivost i saglasno se ujedini sa onima u crkvi koji imaju osećaj za pravdu, i koji shvataju istinu i ka njoj streme, da preduzme odgovarajuće mere protiv ovih zlih pojedinaca koji ometaju i prekidaju crkveni život. Treba da ih izoluju ili uklone, umesto da stoje skrštenih ruku i da samo slušaju ponešto od razgovora u zajedništvu, šireći pomalo svoje vidike i stičući u svom srcu nešto svesti o ovoj stvari kad se suoče s ovim problemima, a zatim smatrajući da je njihov posao završen. Ovo je zato što crkveni posao nije nešto što se tiče samo crkvenih starešina, a vođenje dobrog crkvenog života i održavanje normalnog poretka crkvenog života nije samo odgovornost crkvenih starešina – to zahteva zajedničke napore svih koji treba da ustanu i da to podupiru.

Ljudi koji se nadmeću za status – vrsta ljudi pomenuta u petom problemu – često se pojavljuju u crkvenom životu. Njihovo najočiglednije ispoljavanje jeste njihovo nadmetanje za status sa crkvenim starešinama, a zatim nadmetanje za status sa onima koji poseduju dobar kov i koji sa relativnom čistoćom shvataju istinu, sa onima koji imaju duhovno razumevanje i onima koji razumeju istina-načela među braćom i sestrama, često ih izazivajući. Ovi ljudi često u zajedništvu razgovaraju o nekim čistim shvatanjima i svetlosti u crkvenom životu, razmenjuju neka lična iskustva koja su vredna i prenose praktično razumevanje; to u velikoj meri pomaže braći i sestrama i za njih je poučno. Nakon što čuju njihov razgovor u zajedništvu, braća i sestre imaju put, znajući kako da primenjuju i doživljavaju Božju reč i kako da rešavaju svoje sopstvene probleme. Osećaju veliku zahvalnost zbog Božjeg usmeravanja i istovremeno se dive onima koji imaju čisto shvatanje istine i praktična iskustva i poštuju ih. Stoga su skloni da imaju visoko mišljenje o tim pojedincima i da se sa njima zbližavaju. Pojavljivanje ovih pozitivnih stvari u crkvenom životu koje ugađaju Bogu upravo je ono što oni koji se nadmeću za status ponajmanje žele da vide. Kad god primete nekog ko u zajedništvu razgovara o praktičnim iskustvima, osećaju se nelagodno i ljubomorno, postajući naročito neprijatni. U toj svojoj neprijatnosti, oni ispoljavaju stav prkosa, prezira i nezadovoljstva, često se u svom srcu preračunavajući kako da postignu to da oni koji imaju praktična iskustva i shvataju istinu izgledaju glupo, te kako da nateraju braću i sestre da uvide njihove mane i nedostatke, da više o njima nemaju visoko mišljenje niti se sa njima zbližavaju. Stoga će oni koji se nadmeću za status najverovatnije izgovoriti neke stvari i preduzeti neke radnje. Oni napadaju i isključuju one koji razmenjuju iskustvena svedočenja i one čiji čest razgovor u zajedništvu o istini obezbeđuje i potpomaže život-ulazak braće i sestara. Oni često koriste prednost nad pozitivnim likovima i razotkrivaju njihove nedostatke, sa ciljem da pripadnike Božjeg izabranog naroda udalje od svih koji u zajedništvu često razgovaraju o istini i razmenjuju iskustvena svedočenja. Ukratko, oni koji se nadmeću za status jesu negativni likovi koji se ubacuju u crkvu i igraju ulogu Sotoninih poniznih slugu.

Jedna sestra, koja je pre početka svoje vere u Boga u svojim privatnim odnosima napravila greške, pokajala se nakon što je postala vernica i više nikada nije ponavljala takve greške. Zbog svojih pređašnjih prestupa osećala je naročito žaljenje, pa se otvorila i u zajedništvu razgovarala sa braćom i sestrama. Koji su svrha i načelo otvaranja i razgovora u zajedništvu? Da se podstiče uzajamno razumevanje i otklone unutrašnje prepreke među braćom i sestrama. Nakon što shvate istinu, većina braće i sestara može da se otvori i da u zajedništvu razgovara o sopstvenim otkrovenjima iskvarenosti i prošlim prestupima, dok istovremeno izražava zahvalnost zbog Božjeg spasenja i veliča ga. Da li su takvo otvaranje i razgovor u zajedništvu prikladni? (Jesu.) Nakon što shvate istinu, većina braće i sestara u stanju je da se otvori i da na ovaj način razgovara u zajedništvu; da li to predstavlja problem? (Ne.) Sasvim je normalno da su ljudi, pre nego što su počeli da veruju u Boga, učinili neke greške kad je reč o njihovim privatnim odnosima ili u pogledu nekih drugih aspekata. Neki ljudi mogu da progovore o ovim greškama, dok se neki kriju i prerušavaju i ma koliko da drugi primenjuju sopstveno otvaranje i ogoljavanje, oni sami ništa ne govore. Smatraju da su te greške njihove najskrivenije tajne, koje ne mogu nikome da obznane, kako ne bi izgubili svoj ugled, obraz i reputaciju. Ipak, neki ljudi sasvim drugačije shvataju stvari; oni smatraju da bi, otkako su počeli da veruju u Boga i prihvatili Božje spasenje, sada trebalo da se otvore i u zajedništvu razgovaraju o svojim prošlim nedelima i pogrešnim putevima kojima su išli, te da ih iznesu radi detaljne analize, i da su to samo stvari kroz koje su prolazili kao ljudi koje je iskvario Sotona. Sada su u stanju da se otvore, da se sasvim ogole i razgovaraju u zajedništvu. Bilo da je reč o tome da se rezimira prošlost ili da se na nju stavi tačka, činjenica da to mogu dokazuje da je stav ovih ljudi prema primeni istine sledeći: oni su spremni da primenjuju istinu i imaju rešenost da je primenjuju. Kako će tačno čovek praktično postupati zavisiće od njegovog shvatanja i rešenosti. Međutim, otvoriti se i sebe sasvim ogoliti zasigurno nije greška, a još manje je greh. To ne treba koristiti kao preimućstvo u odnosu na nekoga, a još manje to treba da postane dokaz koji će neko koristiti da bi nekog drugog napao. Većina ljudi može ispravno da se odnosi prema ovom pitanju, odnosno, njihovo je shvatanje toga čisto i u skladu sa istina-načelima. Međutim, zli pojedinci gaje pogrešne namere; uporni su u tome da o ljudima doznaju neke stvari kako bi ih ismevali, njima se poigravali i osuđivali ih. Takva su zla dela sasvim očigledna. Oni koji su u stanju da se sasvim ogole, da se otvore i u zajedništvu razgovaraju o svojoj iskvarenosti i pogrešnim putevima kojima su išli, poseduju srce koje je u svom pristupu istini i rečima Božjim gladno i žedno pravednosti. Shodno tome, dok čitaju Božje reči, oni nesvesno stiču određeno praktično razumevanje i shvatanja. Ovo praktično razumevanje i shvatanja im pomažu da pronađu put primene kad se nađu suočeni sa teškoćama i bezbrojnim situacijama koje se događaju u njihovom životu, što dovodi do određenog iskrenog iskustvenog shvatanja istine. Razgovor u zajedništvu o ovim iskrenim iskustvenim shvatanjima drugima je od pomoći i za njih je poučan; braća i sestre će sa divljenjem i poštovanjem posmatrati ove pojedince, govoreći: „Tvoja praktična iskustva su istinski divna. Nakon što sam ih čuo, sa tobom mogu duboko da se poistovetim. Vidim da je tvoj način praktičnog postupanja ispravan i da ima blagoslov od Boga. I ja sam spreman da otpustim sopstvene predstave i predrasude i da odbacim ono što me tišti; želim da kao i ti primenjujem istinu na jednostavan način i da dobijem Božje prosvetljenje i usmeravanje. Ovaj put je ispravan.” Zar ova ispoljavanja nisu sasvim normalna? Zar nije sasvim primereno da ovakav odnos nastane među braćom i sestrama? Ovo je vrsta međuljudskog odnosa koji se razlikuje od onog među onima koji ne veruju u Boga; u pitanju je odnos koji Bog odobrava i koji On želi da vidi. Crkveni život može biti normalan jedino kad među braćom i sestrama postoji takav normalan odnos. Ipak, uvek će biti nekih zlih ljudi ili nekih sa zlobnom namerom, koji ustaju da napadnu, ocrne i isključe one sa praktičnim iskustvima, one koji su žedni i gladni pravednosti i one koji se dive ljudima sa iskustvom i poštuju ih. Zašto napadaju ove pojedince? Cilj im je samo to da se nadmeću za određeni status unutar crkve. Pošto ne vole istinu niti ka njoj streme, oni se prerušavaju u one koji streme ka istini tako što izmišljaju lažna iskustva da bi sve zaludeli i zadobili njihovo veliko poštovanje. Ovo je korišćenje Sotoninih metoda zaluđivanja i kontrolisanja ljudi kako bi oni postigli svoj željeni status i moć. Do ovakvih incidenata u crkvama često dolazi svuda u svetu i oni su svima uočljivi. Ako otkrijete da neka braća i sestre poseduju nešto istina-stvarnosti, da tokom okupljanja mogu u zajedništvu iskreno da razgovaraju o svom iskustvenom shvatanju Božjih reči i da su predmet pohvala od strane mnogih, a da ih neki iz nekog razloga ipak napadaju, svete im se i zadaju im patnje, tada bi trebalo da budete na oprezu i da razaznate kakvi se ljudi odaju takvom ponašanju. Zašto su oni koji streme ka istini često predmet napada i izopštavanja? Šta se ovde zaista događa? Ovo sasvim sigurno ukazuje na neki problem.

U crkvenom životu treba obratiti naročitu pažnju na one koji kod starešina i delatnika često pronalaze mane. Osim toga, pojedini ljudi često ismevaju one koji relativno streme ka istini i žude za Božjim rečima, takvima se rugaju ili ih napadaju. Ove negativne likove takođe treba pomno pratiti i posmatrati kako bi se predvideli njihovi naredni postupci. Ako neko može, dok učestvuje u crkvenom životu, da bez ikakvog opravdanog razloga razotkriva nedostatke crkvenih starešina ili da napada pojedince koji imaju istina-stvarnost, u pozadini toga sasvim sigurno moraju postojati neki problem i neki razlog; to zasigurno nije bez razloga. Na takve pojedince braća i sestre treba da obrate naročitu pažnju budući da to nije beznačajna stvar. Čovek, nakon što je upravo čuo svedočenje o praktičnom iskustvu i u svom srcu oseća potpuno zadovoljstvo, odnosno nakon što je upravo zadobio malo svetlosti ili razumevanja, može ponekad, posle svega nekoliko zaluđujućih reči koje izgovaraju zli ljudi, ipak dospeti u stanje zbunjenosti i time izgubiti sve što je upravo stekao. Taman kad je čovek počeo da izgrađuje nešto vere, njega zli ljudi ometaju i on se vraća u svoje prvobitno stanje; taman kad je počeo da oseća pomalo žeđi za istinom i Božjom rečju, uz nešto rešenosti da primenjuje istinu, njega zli ljudi ometaju, te on gubi srce i motiv i zatim želi da brzo napusti ovo mesto sukoba. Da li su ove posledice ozbiljne? Veoma su ozbiljne. Stoga, ako u crkvi postoji neko ko uvek započinje rasprave oko nečega što nije u skladu sa njegovim željama, ko se svađa oko toga ko je u pravu, polemiše šta je ispravno a šta pogrešno, pa se čak spori i oko toga ko je superioran a ko inferioran, za takve pojedince bi trebalo da se upali crvena lampica. Pogledajte kakvu ulogu oni imaju u crkvi, kakve posledice izazivaju, pa kroz ovo možete da prozrete kakva im je priroda-suština.

U crkvenom životu postoji još jedno ispoljavanje nadmetanja za status koje podrazumeva prekidanje i ometanje crkvenog života i crkvenog posla. Na primer, ponekad kad braća i sestre u zajedništvu razgovaraju o nekom problemu, svačije učešće u tom razgovoru donosi neku svetlost; i što oni više razgovaraju u zajedništvu, istina-načela postaju sve jasnija i razumnija, pa se put primene brzo shvata. Međutim, neko bi najednom mogao da pomene neku „briljantnu ideju”, da dȃ svoj predlog, razbijajući tok razgovora u zajedništvu i skrećući temu u nekom drugom pravcu, ostavljajući razgovor o glavnoj temi nedovršenim. Gledano spolja, to ne izgleda kao da on izaziva ometanje, a još manje kao da druge ograničava u razgovoru o istini, s tim da nije odabrao odgovarajući trenutak da ovu temu pokrene. Ubacivanjem nekog novog pitanja u razgovor u zajedništvu i u raspravu u važnom trenutku kad se o istini razgovara radi rešavanja problema, prethodno pitanje biva odbačeno bez potpunog rešenja. Nije li ovo napuštanje zadatka na pola puta? Zar se ovim rešavanje problema ne odlaže? Ne samo da problem nije rešen, već je i ljudsko shvatanje istine odloženo. Da li je verovatno da će to učiniti ljudi sa razumom? Da li je preterano reći da takve stvari prekidaju i ometaju crkveni životi? Mislim da nije uopšte. Ometati na ovaj način okupljanje kad se u zajedništvu razgovara o istini radi rešavanja problema – zar to nije namerno prekidanje i ometanje crkvenog života? Ako se neko u važnom trenutku uvek ovako nepozvan ubacuje kad se u zajedništvu razgovara o istini radi rešavanja nekog problema, ako uvek nastoji da druge preseče u razgovoru, onda problem nije u tome da on nema razum; to je namerno ometanje okupljanja dok se u zajedništvu razgovara o istini radi rešavanja problema, to je, naprosto, zlo delo prekidanja i ometanja crkvenog života – to rade jedino antihristi i zli ljudi, to rade samo ljudi koji mrze istinu. Bez obzira na kontekst ili na okolnosti, ovakvi ljudi moraju uvek da izleću sa svojim „briljantnim idejama”, želja im je da su u njih uvek uprte oči, da se nađu u centru pažnje. Koliko god da je bitna i važna tema o kojoj ljudi razgovaraju u zajedništvu, oni uvek moraju da se nepozvani ubace u priču kako bi ljudima skrenuli pažnju i izneli svoje bombastične ideje, u želji da deluju jedinstveno. Kakvu to oni vratolomiju pokušavaju da izvedu? Zar se ne nadmeću za status? Žele da kontrolišu situaciju. Želja im nije da ljudi imaju bolje razumevanje istine ni da im ona bude jasnija; najviše im je stalo do toga da svi ljudi na njih obraćaju pažnju, da ih slušaju i da im se potčinjavaju, da svi rade ono što im oni kažu. Ovo je očito nadmetanje za status. Koji god posao da rade, neki ljudi, kad od njih zatražiš da u zajedništvu razgovaraju o konkretnim idejama i planovima da se nešto primeni i o konkretnim koracima za njihovo detaljno sprovođenje, ne mogu ništa da smisle. Ipak, vole da izleću sa bombastičnim idejama, da deluju neuobičajeno i da rade nešto sasvim novo i zadivljujuće. Koja god da je konkretna situacija, čim im padne na pamet neka nova zamisao, predstavljaju je kao nadahnutu, brzopleto predlažući drugima da je prihvate i s njom se saglase bez pažljivog promišljanja. Ali kad se od njih na kraju zatraži da razmotre konkretne puteve primene, oni ostaju bez teksta. Nedostaje im sposobnost, ali svejedno žele da se razmeću, uvek sa ciljem da budu primećeni. Nisu spremni da budu druga violina; ne žele da budu samo još jedan običan sledbenik. Uvek se pribojavaju da će ih drugi gledati s visine i stalno žele da potvrde svoju impozantnost. Pa zato uvek izleću sa bombastičnim idejama ne bi li bili primećeni. Zašto to uvek rade? Kad im neka ideja padne na pamet, oni je slepo smatraju dobrom i vrednom primene bez ikakvog razmišljanja odnosno pre nego što sama ta ideja sazri. Kad ovu ideju brzopleto predoče, drugi ljudi je ne razumeju i prirodno im postavljaju neka pitanja. Nemoćni da na njih odgovore, oni i dalje uporno ističu kako je njihovo mišljenje ispravno i da bi svi trebalo da ga prihvate. Kakva je ovo narav? Kakve će posledice doneti njihova neosnovana istrajnost u sopstvenim gledištima? Pogoduje li to crkvenom poslu ili ga ometa? Da li je to korisno ili štetno za Božji izabrani narod? Ovi ljudi su u stanju da to izgovore bez ikakvog osećaja odgovornosti – sa kojim ciljem? Samo da bi potvrdili svoju impozantnost. Plaše se da drugi neće znati da oni imaju takve „briljantne ideje”, da neće znati da oni imaju kov, inteligenciju i sposobnosti; ovom priznanju teže kako bi ih većina ljudi izrazito poštovala. I šta se na kraju događa? Nesmotreno daju predloge, pa drugi isprva pomisle kako oni zaista imaju neke sposobnosti, nešto autentično. Ali kako vreme prolazi, postaje očito da su oni samo glupani, da im manjkaju pravo znanje ili veštine, a da ipak žele da uvek imaju poslednju reč u svemu. Ovo je nadmetanje za status. Bez stvarne sposobnosti, oni i dalje žele da vuku sve konce; uvek izleću sa bombastičnim idejama ne iznoseći nikakve konkretne planove, nedostaje im konkretan put primene. Da se takvim ljudima zaista povere zadaci, kakve bi bile posledice? To bi zasigurno dovelo do odlaganja. Zašto uvek teže tome da se nadmeću za status, da drže vlast, kad ne mogu ništa da postignu? Oni su obični glupani kojima fali poneka daska u glavi; da to kažemo biranim rečima, u potpunosti im nedostaje razum. Među nevernicima je mnogo takvih ljudi, jakih na rečima, a slabih na delu. O ovakvom čoveku većina ljudi može ponešto da razazna. Ako neko stalno izleće sa bombastičnim idejama u želji da deluje inovativno, njegovi sagovornici treba da budu na oprezu da na to ne nasednu. Ako zaista postoji neko sa oštroumnim idejama, ko uz to može da predoči konkretan plan, nešto takvo je prihvatljivo jedino ako je izvodljivo; ako taj samo izleće sa bombastičnim idejama bez ikakvih konkretnih planova, prema njemu čovek tada treba da bude na oprezu. Treba obaviti razgovor u zajedništvu da bi se odredilo da li za njegove ideje postoji izvodljiv put ili ne. Ako većina smatra da je njegova ideja izvodljiva i da postoji put primene, onda pre donošenja konačne odluke tu ideju u određenom periodu treba isprobati kako bi se ustanovilo da li daje rezultate.

Bez obzira na to o kom aspektu istine crkva razgovara u zajedništvu, odnosno koji problem rešava, pokazaće se svakakvi ljudi. Nakon dužeg perioda komunikacije, čovek može da vidi ko zaista voli i može da prihvati istinu, a ko su oni koji prekidaju i ometaju, ne bave se pravim zadacima. Mislite li da oni koji vole da izleću sa bombastičnim idejama i predstavljaju nove zamisli mogu da prihvate istinu i zapute se pravim putem verovanja u Boga? Mislim da im to nije lako. Kakvu ulogu imaju ovi ljudi u crkvi? Koje su posledice toga što često izleću sa bombastičnim idejama i ne posvećuju se pravim zadacima? To prekida i ometa crkveni život, kao što većina ljudi može da primeti, i ako se tako nastavi, to će odložiti stremljenje Božjeg izabranog naroda ka istini i njegov ulazak u stvarnost. I premda oni koji vole da izleću sa bombastičnim idejama nisu nužno zli ljudi, posledice njihovih postupaka vrlo su štetne za život-ulazak Božjeg izabranog naroda, a njihovi postupci takođe istovremeno odlažu posao crkve i na njega se odražavaju. Pa, kako onda ovaj problem treba rešiti? Kako pravilno treba postupiti sa ljudima koji vole da izleću sa bombastičnim idejama i da predstavljaju nove zamisli? Prvi metod je sledeći: ako vole da izleću sa bombastičnim idejama i uvek imaju neko mišljenje, prvo im dozvolite da govore, a zatim budite pronicljivi. Ko god da je u pitanju, svako ima slobodu da govori i da izrazi svoje mišljenje; niko to ne treba da ograničava. Svakome ko zaista ima ideje i pametna stanovišta treba dozvoliti da govori i da ih objasni, da sve druge sa njima upozna, pa da zatim u razgovoru u zajedništvu razmotre da li je to ispravno, da li je u skladu sa istina-načelima i da li se bilo koji deo toga može usvojiti. Ako je to vredno da se iz toga nešto nauči ili da se iz toga izvuče neka korist, onda je to dobro; ako se, nakon razgovora u zajedništvu i rasprave, ustanovi da ono što ta osoba govori nema nikakvu vrednost i da nije preporučljivo, onda od toga treba odustati. Ovakvim praktičnim postupanjem svi će steći pronicljivost; kad god nešto iskrsne, svi će znati kako da o toj stvari razmisle i bolje će razumeti razne ljude. Takvo praktično postupanje pogoduje pripadnicima Božjeg izabranog naroda i neće doneti ometanje crkvenom poslu; ovaj način primene je ispravan. Drugi metod je sledeći: kad ono što je pomenuto nema nikakvu vrednost i iz toga se ne može steći nikakva korist čak i ako se o tome u zajedništvu razgovara i raspravlja, takve predloge treba odmah odbiti i nema potrebe ni za kakvim razgovorom niti raspravom. Ako ta osoba nastavi da iznosi takve bezvredne stvari i „briljantne ideje” u toj meri da je pripadnicima Božjeg izabranog naroda toga dosta i više ne žele da je slušaju, zar takvu osobu ne treba ograničiti? Bilo bi najbolje posavetovati je da ispolji više razuma, da se uzdrži da govori stvari koje ne treba govoriti kako na druge ne bi uticala. Ako ovoj osobi nedostaje razum i nastavlja da tera po svome, izazivajući ometanje crkvenom životu i živcirajući sve ostale, dovodeći ih čak do besa, onda je ona zla osoba koja ometa crkveni život. Sa njom se mora postupati prema načelima Božje kuće za pročišćenje crkve – uklonite je iz crkve; to je primereno. Recite Mi, kakvi su većinom oni ljudi koji vole da izleću sa bombastičnim idejama? Jesu li tip ljudi koji streme ka istini? Da li se iskreno daju za Boga? Sasvim sigurno ne. Dakle, kakav cilj i nameru imaju kad izazivaju takva ometanja crkvenog života? Ovo zahteva pronicljivost. Ako takve ljude u dovoljnoj meri svi već razumeju, znajući da oni nemaju intelekt, kov i razum – da su obični glupani – najprikladniji način da se s njima postupi kad izraze svoje „briljantne ideje” jeste da se oni zaustave i ograniče, da se nateraju da ućute. Ako su uporni u tome da govore, da izazivaju ometanje crkvenog života, onda ih treba ukloniti iz crkve kako bi se sprečio nastanak daljih problema. Neki kažu: „Zar se ovim ne uništavaju njihovi izgledi da budu spaseni?” Pogrešno je tako govoriti. Da li bi Bog mogao da spase takve ljude? Mogu li ljudi sa takvim naravima da prihvate istinu? Mogu li da postignu spasenje a da uopšte ne prihvate istinu? Zar s tvoje strane nije izuzetno glupo i neuko kad nisi u stanju čak ni da prozreš ove stvari? Bez obzira na sve, oni koji često izazivaju ometanja crkvenog života jesu zli ljudi i Bog ih ne spasava. Zadržati u crkvi nekoga koga Bog ne spasava, zar se time namerno ne škodi Božjem izabranom narodu? Da li je neko ko sažaljeva takve zle ljude zaista pun ljubavi? Mislim da nije; njegova je ljubav lažna. Prava istina je da oni nameravaju da naškode Božjem izabranom narodu. Stoga, Božji izabranici moraju da budu predostrožni prema svakome ko brani zle ljude, kako njegovom đavolskom pričom ne bi bili zaluđeni. Neki koji vole da izleću sa bombastičnim idejama, iako možda ne deluju kao zli ljudi i ne čine nikakva očita zla dela, mogu da izazovu ometanja crkvenog života time što stalno izleću sa svojim bombastičnim idejama; u najmanju ruku, ovi ljudi su smeteni. Šta mislite, mogu li smeteni ljudi da budu spaseni? Sasvim sigurno ne mogu. Ako smeteni ljudi neprekidno ometaju crkveni život, i njih treba ukloniti iz crkve. Smeteni ljudi ne prihvataju istinu, nepopravljivi su nepokajnici i kraj im je isti kao i kod zlih ljudi. Bilo da su zli ili smeteni, ako često prekidaju i ometaju crkveni život, ne slušaju savete i nekontrolisano vrte istu priču poput pokvarene ploče, zar to nije znak nenormalnog razuma? Kakve bi bile posledice ako bi takvi smeteni ljudi na ovaj način nastavili da ometaju crkveni život tokom dužeg vremenskog perioda? Osim toga, mogu li oni iskreno da se pokaju? Da li Bog spasava takve smetene ljude sa nenormalnim razumom? Kad se ova pitanja temeljno sagledaju, biće jasno kako prema takvim pojedincima treba pravilno postupiti. Smeteni ljudi zasigurno ne vole istinu i istina je van njihovog domašaja. Smeteni ljude ne mogu da razumeju ljudski jezik; može se reći da smetenim ljudima nedostaje normalna ljudskost i da su napola ludi – u stvari, naprosto su beskorisni. Mogu li smeteni ljudi da dobro pružaju uslugu? Sa sigurnošću se može reći da oni čak nisu u stanju da pružaju uslugu shodno merilu jer im razum nije zdrav; to su ljudi koji ni glavu ne mogu da razaznaju od repa. Ako neko želi da smetenim ljudima pokaže ljubav, neka podrži te smetene ljude. Stav Božje kuće prema smetenim ljudima je takav da oni moraju da budu uklonjeni. Svako ko uopšte ne prihvata istinu, svako ko iskreno ne izvršava svoju dužnost, ko je uvek površno izvršava, treba da bude ograničen ako često izaziva ometanja crkvenog života. Ako neko od njih oseti žaljenje i spreman je da se pokaje, treba mu za to pružiti priliku. One čiju suštinu nije moguće prozreti treba privremeno zadržati u crkvi, omogućavajući Božjem izabranom narodu da ih nadzire, posmatra i da o njima stiče pronicljivost. Ako ima onih koji, uprkos orezivanju, uporno izazivaju prekide i ometanja i koji su i dalje nepopravljivi nepokajnici, nastavljajući da se nadmeću za slavu i dobitak, da napadaju i isključuju pozitivne likove – posebno napadajući one koji streme ka istini i koji mogu da razmenjuju iskustvena svedočenja, i one koji se iskreno daju za Boga i izvršavaju svoje dužnosti – onda su takvi pojedinci zli ljudi i antihristi, oni su bezvernici. Takve ljude nije dovoljno zaustaviti i ograničiti; njih treba odmah ukloniti iz crkve kako bi se sprečili budući problemi. Ovaj način primene je potpuno u skladu sa Božjim namerama.

Ovo su manje-više razna ispoljavanja nadmetanja za status, od onih manje ozbiljnih do onih sasvim ozbiljnih. Manje ozbiljna ispoljavanja se uglavnom odnose na ruganje starešinama i delatnicima grubim rečima, cepidlačenje i napad na preduzimljivost starešina i delatnika, sa ciljem da se oni unište i diskredituju. Najozbiljnija ispoljavanja jesu direktno protivljenje starešinama i delatnicima na otvoren način, pronalaženje stvari koje će se protiv njih iskoristiti i njihovo procenjivanje, osuđivanje, napadanje i izopštavanje, a zatim i izolovanje, te njihovo primoravanje da priznaju grešku i povuku se kako bi ovi drugi prigrabili njihov status. Ovo su najozbiljniji slučajevi prekidanja i ometanja koji nastaju u crkvenom životu. Oni koji otvoreno galame na starešine ili delatnike i s njima se nadmeću za status jesu oni koji ometaju crkveni posao i protive se Bogu, oni su zli ljudi i antihristi, i ne samo da moraju da budu zaustavljeni i ograničeni – ukoliko je situacija ozbiljna i neophodno je ukloniti ih ili izbaciti, onda prema njima treba postupati shodno načelima. Postoji još jedno ispoljavanje nadmetanja za status: izopštavanje i napadanje ljudi koji u crkvi više od drugih streme ka istini. Budući da ljudi koji streme ka istini imaju čisto shvatanje, imaju iskustvo i istinsko poznavanje Božjih reči, budući da često među braćom i sestrama u zajedništvu razgovaraju o istini radi rešavanja problema, te tako podučavaju Božji izabrani narod i postepeno u crkvi stiču prestiž, ovi zli ljudi i antihristi na njih postaju ljubomorni i prkose im, pa ih izopštavaju i napadaju. Svako ponašanje koje se sastoji od napadanja ili izopštavanja ljudi koji streme ka istini direktno predstavlja prekidanje i ometanje crkvenog života. Neki ljudi se možda neće direktno usmeriti na crkvene starešine, ali gaje posebnu averziju i prezir prema onim ljudima u crkvi koji shvataju istinu i imaju praktična iskustva. Oni ove ljude takođe izopštavaju i tlače, često im se rugaju i ismevaju ih, smeštajući im čak klopke, protiv njih spletkare i tome slično. Iako su, po svojoj prirodi i okolnostima, takvi problemi manje ozbiljni od nadmetanja sa crkvenim starešinama za status, i oni predstavljaju prekide i ometanja crkvenog života i treba da budu zaustavljeni i ograničeni. Ako to utiče na većinu braće i sestara u crkvi i oni često dospevaju u stanje negativnosti i slabosti – ako ti problemi dovedu do ovakvih posledica, onda se oni računaju kao prekidi i ometanja. Takvu zlu osobu koja stvara prekide i ometanja ne treba samo ograničiti, već je treba poslati u izolaciju u Grupu B da tamo razmišlja ili je u suprotnom ukloniti. Oni koji se upuštaju u radnje koje po svojoj prirodi izazivaju prekide i ometanja jesu ljudi koji zlo čine po navici. U načinu postupanja prema njima, treba praviti razliku između zlih ljudi koji često čine zlo i onih koji ga povremeno čine. Oni koji čine svakojaka zla jesu antihristi; oni koji povremeno čine zlo jesu ljudi sa lošom ljudskošću. Ako se dvoje ljudi često svađa ili raspravlja zbog svojih suprotstavljenih ličnosti, odnosno zato što imaju različita gledišta u načinu na koji obavljaju stvari, odnosno zato što na različit način govore, ali crkveni život nije ugrožen, onda to po svojoj prirodi ne izaziva prekide i ometanja; razlikuje se od situacije u kojoj zli ljudi prekidaju i ometaju crkveni život. Sve stvari koje po svojoj prirodi izazivaju prekide i ometanja crkvenog života, stvari o kojima govorimo, jesu ispoljavanja zlodela zlih ljudi. Kad zli ljudi čine zlo, to je uobičajeno. Zli ljudi najviše mrze one ljude koji streme ka istini. Kad primete da neko ko stremi ka istini može sa drugima da podeli svoje iskustveno svedočenje i da time zadobija naročito divljenje drugih, oni postaju zavidni, ispunjeni mržnjom i pogled u očima im kipti od besa. Svako ko o sebi razmišlja i sebe poznaje, ko sa drugima razmenjuje svoja praktična iskustva i svako ko o Bogu svedoči, susreće se sa ruganjem, omalovažavanjem, tlačenjem, izopštavanjem, osuđivanjem, pa čak i sa progonom od strane ovih zlih ljudi. Oni se uobičajeno ponašaju na ovaj način. Nikome ne dozvoljavaju da od njih bude bolji, ne mogu da podnesu da gledaju ljude koji su od njih bolji. Kad primete da je od njih neko bolji, postaju ljubomorni, naljute se i razjare i razmišljaju o tome da toj osobi naude i da je muče. Takvi ljudi su već izazvali ozbiljan prekid i ometanje crkvenog života i poretka crkve, pa starešine i delatnici treba da se udruže sa braćom i sestrama da takve pojedince razotkriju, zaustave i ograniče. Ako ih nije moguće ograničiti, i oni se ne pokaju niti promene kurs nakon što se s njima u zajedništvu razgovara o istini, onda su oni zli, a zle ljude treba odmeravati i prema njima se odnositi shodno načelima Božje kuće za pročišćavanje crkve. Ako starešine i delatnici kroz razgovor u zajedništvu postignu konsenzus i utvrde da je ovde reč o nekom zlikovcu koji ometa crkvu, onda tu stvar treba rešavati prema istina-načelima: tu osobu treba ukloniti iz crkve. Prema takvim ljudima koji ometaju crkveni život ne treba pokazivati nikakvu dodatnu toleranciju. Ako je starešinama i delatnicima jasno da je ovo slučaj zlikovca koji izaziva ometanje, a ipak se pretvaraju da to ne znaju i tolerišu da ta zla osoba čini zlo i izaziva ometanje, onda prema braći i sestrama oni ne ispunjavaju svoje odgovornosti i nisu odani Bogu ni Božjem nalogu.

Kad se posmatraju spolja, neki ljudi mogu delovati sasvim u redu, ali im je stepen inteligencije zapravo kao kod nekog tupana. Govore i ponašaju se ne shvatajući šta je pravilno, nedostaje im racionalnost normalne ljudskosti. I takvi ljudi vole da se nadmeću za status i ugled, bore se da o svemu odlučuju i takmiče se da ih drugi izrazito poštuju. U crkvenom životu oni često iznose naizgled valjane ali zapravo pogrešne stavove i argumente kako bi privukli pažnju većine ljudi i stekli njihovo veliko poštovanje, ometajući ljudske misli, ometajući njihovo ispravno shvatanje i poznavanje Božjih reči i ometajući njihovo pozitivno shvatanje svega. Kad drugi u zajedništvu razgovaraju o Božjim rečima i svom čistom shvatanju, ovi ljudi često banu poput nekih lakrdijaša da potvrde sopstvenu impozantnost i privuku svačiju pažnju, uvek u želji da braći i sestrama pokažu kako i oni imaju poneki trik u svom rukavu, kako su učeni, veoma obrazovani i obavešteni i tome slično. Iako još uvek nemaju jasne ciljeve u pogledu toga kog starešinu da uzmu na zub, odnosno za poziciju kog starešine da se nadmeću, želje i ambicije su im toliko velike da su njihove reči i postupci izazvali ometanja crkvenog života, pa i oni treba da budu ograničeni shodno ozbiljnosti nastale situacije i njenoj prirodi. Bilo bi najbolje s njima u zajedništvu prvo porazgovarati o istini kako bi se ispravno usmerili, i kako bi im se pokazao pravac budućeg ponašanja, što će im omogućiti da se preokrenu i shvate kako da normalno vode crkveni život, kako da s drugima komuniciraju, kako da se zadrže na svom pravom mestu i kako da budu racionalni. Ako je to zbog njihove mladosti, nedostatka uvida i mladalačke uobraženosti, pa ako se nakon više razgovora u zajedništvu pokaju, uviđajući da su njihovi pređašnji postupci bili pogrešni, sramni, da su se svima zgadili i svima doneli nevolje, i ako su se zbog toga izvinili i izrazili kajanje, onda im to ne treba uzeti za zlo – može im se samo pomoći s ljubavlju. Međutim, ako njihovi pogrešni postupci koji su sve omeli nisu nastali usled njihove mladalačke uobraženosti niti zbog nedostatka shvatanja istine, već su bili vođeni skrivenim motivima, pa oni uprkos ponovljenim prekorima nastave sa svojim ponašanjem; i ako su, povrh toga, već bili orezani i braća i sestre su u zajedništvu s njima razgovarali o ozbiljnosti ovog problema – ponuđeni su im razgovor u zajedništvu i pomoć kako sa negativne tako i sa pozitivne strane – a oni i dalje ipak ne prepoznaju sopstvenu priroda-suštinu, ne mogu da uvide ometanje koje ovi postupci drugima izazivaju i ozbiljnost njihovih posledica, pa nastavljaju da stvaraju ometanja i prekide ponavljajući te iste postupke kad god im se za to ukaže prilika, onda su u tom slučaju strože mere sasvim opravdane. Ako, uprkos brojnim prilikama za pokajanje, oni o sebi uopšte ne razmišljaju niti nastoje da sebe spoznaju i, ma koliko da se s njima u zajedništvu razgovara o istini, ne razumeju niti znaju kako da postupaju racionalno i u skladu sa načelima, već se umesto toga tvrdoglavo drže svog načina obavljanja stvari, onda u ovim ljudima postoji problem. Sa racionalne tačke gledišta, u najmanju ruku im nedostaje razum normalne osobe. Tako to izgleda spolja. Posmatrajući to u smislu suštine, ma koliko da se s njima razgovara u zajedništvu, ako oni ne mogu da prepoznaju ozbiljnost problema, ne mogu da pronađu svoje pravo mesto, ne mogu da prihvate razgovor u zajedništvu i pomoć, niti nastoje da praktično deluju prema putu o kome su braća i sestre razgovarali u zajedništvu – ako ne mogu da postignu čak ni ove stvari, tada njihov problem nije samo nedostatak razuma, već imaju problem sa ljudskošću. Iako deluje da prekide i ometanja izazivaju slučajno, ovi postupci sasvim sigurno nisu bez namere, već se čine sa ciljem i motivima. Ostavljajući po strani šta bi mogli biti motivi i cilj ovih pojedinaca, ako ono što govore i čine ozbiljno prekida i ometa život-ulazak braće i sestara, kao i crkveni život, dovodeći do toga da mnogi ljudi ništa ne zadobijaju iz crkvenog života, u toj meri da su drugi ljudi nevoljni da se okupljaju samo zato jer su ovi prisutni, odnosno da, kad god oni progovore, ljudi postaju nezainteresovani i žele da odu, onda priroda ovog problema postaje ozbiljna. Kako treba postupati sa takvim ljudima? Ako su u tim stvarima i dalje uporni iako su im razgovor u zajedništvu i pomoć ponuđeni u brojnim prilikama, i pružena im je prilika da se pokaju, onda je problematična njihova priroda-suština. Oni nisu ljudi koji iskreno veruju u Boga i koji mogu da prihvate istinu, već umesto toga imaju neke druge planove. Posmatrajući njihovu priroda-suštinu, prekidi i ometanja koje izazivaju crkvenom životu sasvim sigurno nisu slučajni, već, naprotiv, ovi ljudi imaju cilj i motive. Bude li se ovim ljudima pružila dodatna prilika, da li je to pravedno prema Božjem izabranom narodu koji crkveni život živi normalno? (Nije.) Problem ovih pojedinaca već je otkriven u ovim razmerama; budu li im se i dalje pružale prilike u iščekivanju njihovog pokajanja, pa na kraju oni počine još više zla, dovodeći više ljudi u negativnost, slabost i u bezizlazno stanje, ko će onda nadomestiti ovaj gubitak? Prema tome, ako su ovim pojedincima ponuđeni razgovor u zajedništvu i brižna pomoć, odnosno ako su preduzete mere da se oni zaustave i ograniče, a oni i dalje teraju po svome i uporni su u svom prvobitnom ponašanju, onda sa njima treba postupiti shodno načelima: u blažim slučajevima, treba da budu izolovani; u ozbiljnim slučajevima, treba ih ukloniti iz crkve. Kako vam zvuči ovo načelo? Da li se ono svodi na to da nekoga nemilosrdno premlatite ne pružajući mu priliku da se pokaje? Odnosno, da li se svodi na proizvoljno donošenje odluke bez ikakve pronicljivosti i jasnog razumevanja kakva je zaista priroda-suština te osobe? (Ne.) Ako se, uprkos ponuđenom razgovoru u zajedništvu, pomoći i pruženoj prilici da se pokaju, postupci i narav ovih ljudi nisu nimalo promenili, niti se oni pokaju, ostajući isti kakvi su i bili – s jedinom razlikom što su ranije postupali otvoreno i vidljivo, a sada to čine tajno i krišom, dok ometanje i prekid ostaju nepromenjeni – onda crkva više ne može da ih zadrži. Takvi ljudi nisu pripadnici Božje kuće; oni nisu Božje ovce. Njihovo prisustvo u Božjoj kući ima isključivo za cilj da izaziva ometanja i prekide i oni su Sotonine ponizne sluge, a ne braća ili sestre. Ako se prema njima uvek odnosiš kao da su braća ili sestre, neprekidno ih podržavaš i pomažeš im, i sa njima u zajedništvu razgovaraš o istini, a na kraju se ispostavi da je trud bio uzaludan i da nije urodio plodom, zar to nije blesavo? I više je nego blesavo; to je glupo, neizrecivo glupo!

Posmatrajući prirodu ovih problema, razna ispoljavanja i tipovi ljudi, događaja i stvari koji su uključeni u nadmetanje za status u osnovi se mogu svrstati u ove tri vrste. Nadmetanje za status je uobičajeni problem u crkvenom životu koji se pojavljuje u različitim grupama ljudi i u raznim aspektima crkvenog života. Kad je reč o onima koji se nadmeću za status, u blažim slučajevima im treba ponuditi obilje razgovora u zajedništvu o istini ne bi li im se pružili podrška i pomoć tako da mogu da shvate istinu, i pružiti prilika da se pokaju. Ako je slučaj ozbiljan, na njih treba pažljivo motriti, pa čim se otkrije da govore ili postupaju sa ciljem da ostvare određeni motiv ili cilj, treba ih odmah zaustaviti i ograničiti. Ako je slučaj još ozbiljniji, njima se treba baviti i sa njima postupati prema crkvenim pravilima za pročišćavanje crkve i izbacivanje ljudi. Ovo je odgovornost koju starešine i delatnici treba da ispune kad se ovi ljudi, događaji i stvari obuhvaćeni nadmetanjem za status pojave u crkvenom životu. Naravno, i od sve braće i sestara se zahteva da istupe i da u ovom poslu sarađuju sa starešinama i delatnicima, da zajednički ograniče razna ponašanja i postupke zlih ljudi koji izazivaju prekid i ometanje, starajući se o tome da u crkvenom životu više ne bude prekida ili ometanja od strane zlih ljudi, nastojeći da svaka prilika u crkvenom životu bude prosvetljena od strane Svetoga Duha, ispunjenja spokojem i radošću i prisustvom Božjim, da ima Božji blagoslov i usmeravanje, i nastojeći da svako okupljanje bude vreme uživanja i dobitka. Ovo je najbolja vrsta crkvenog života, ona koju Bog želi da vidi. Za starešine i delatnike je preuzimanje ovakvog posla relativno složeno, budući da on uključuje međuljudske odnose, tiče se ljudskog obraza i interesa, a takođe obuhvata i nivo ljudskog shvatanja istine, čime postaje još izazovniji. Ipak, kad se problemi pojave, nemojte ih izbegavati, nemojte umanjivati značaj velikih problema i na kraju ih ostavljati nerešenim; i nemojte se njima baviti korišćenjem filozofija za ovozemaljsko ophođenje, praveći se da oni ne postoje. Štaviše, nemojte biti oni koji drugima hoće da ugađaju, već se prema raznim tipovima ljudi koji se nadmeću za status odnosite shodno istina-načelima. Da li je ova beseda jasna? (Jeste.) Onda ovim zaključujemo razgovor u zajedništvu o petom pitanju.

VI. Upuštanje u neprikladne odnose

Šesti problem koji izaziva prekide i ometanja Božjeg dela i normalnog crkvenog poretka jeste upuštanje u neprikladne odnose. Dokle god ljudi dolaze u međusobni kontakt i mogu da se okupljaju, postojaće zajednički život i iz ovoga će nastajati razni odnosi. Dakle, koji od ovih odnosa su prikladni, a koji to nisu? Hajde da prvo porazgovaramo o tome šta se podrazumeva pod prikladnim odnosima, a zatim da u zajedništvu razgovaramo o onima koji su neprikladni. Kad se braća i sestre susretnu i jedni druge pozdravljaju, mogli bi da kažu nešto poput ovog: „Kako si u poslednje vreme? Da li si dobro sa zdravljem? Da li tvoje dete sledeće godine polazi u srednju školu? Kako napreduje posao tvog supružnika?” Da li se ovakvo uzajamno pozdravljanje smatra prikladnim odnosom? (Da.) Zašto to kažete? Zato što kad se dvoje ljudi koji se dugo nisu videli slučajno susretnu, razmenjivanje nekoliko srdačnih reči spada u osnovno pristojno ponašanje, kao i u najosnovniji oblik iskazivanja pažnje i pozdravljanja. Sve su to reči, postupci i relevantne teme koje ljudi pominju u okvirima normalne ljudskosti. Sudeći po njihovom dosadašnjem razgovoru, očito je da je njihov odnos sasvim prikladan. Njihov dijalog se zasniva kako na pristojnom ponašanju tako i na normalnoj ljudskosti, pa se na osnovu ove dve stvari može utvrditi da je odnos između ovo dvoje ljudi koji razgovaraju prikladan, da on predstavlja normalan međuljudski odnos. Ako su dvoje ljudi međusobno veoma bliski, a kad se susretnu oboje su namršteni i međusobno ne razgovaraju, pa kad jedno drugo pogledaju, a u očima im sevaju varnice od netrpeljivosti, da li je ovaj odnos normalan? (Ne, nije.) Zašto nije normalan? Kako on tačno treba da se definiše? Kad se dvoje ljudi sretne i nijedno od njih ne pozdravi ono drugo, niti čak kaže „zdravo”, a još manje se upušta u normalan razgovor i dijalog, očito je da njihova ispoljavanja ne odražavaju ono što se očekuje od normalne ljudskosti. Njihov odnos nije normalan međuljudski odnos; pomalo je iščašen, a ipak i dalje ne predstavlja neprikladan odnos, još uvek je daleko od toga. Uopšteno govoreći, ako je odnos između dvoje ljudi uspostavljen na osnovu normalne ljudskosti i u njemu pojedinci mogu da komuniciraju i da se druže normalno i prema načelima, da jedni drugima pomažu, međusobno se podržavaju i snabdevaju, sve to ukazuje na prikladne odnose među ljudima. To znači da se stvari rešavaju na poslovan način, da u tom odnosu nema nikakvih transakcija, da je on lišen zamršenih interesa, da je još i više lišen mržnje, a postupci nisu rukovođeni telesnim željama. Sve ovo spada u okvire prikladnih odnosa. Zar ovaj okvir nije prilično obiman? Normalni međuljudski odnosi podrazumevaju dijalog i komunikaciju u okviru sfere normalne ljudskosti, kontakt i druženje sa drugima i zajednički rad na temelju savesti i razuma normalne ljudskosti. Na višem nivou, oni obuhvataju komunikaciju i druženje shodno istina-načelima. Ovo je opšta definicija prikladnih odnosa među ljudima. Međusobno pozdravljanje pri susretu je najnormalniji oblik interakcije. Biti u stanju drugog pozdraviti i razgovarati normalno bez ikakve nadmenosti, ne pretpostavljati da postoji privrženost tamo gde je nema, ne ponašati se nadmoćno, govoriti bez tlačenja drugog ili sopstvenog uzdizanja, govoriti i komunicirati normalno – na ovaj način oni koji poseduju normalnu ljudskost treba da govore i da komuniciraju, i to predstavlja osnovni način interakcije u okviru normalnih međuljudskih odnosa. Pripadnici Božjeg izabranog naroda treba da poseduju makar savest i razum i da s drugima komuniciraju, druže se i sarađuju prema načelima i merilima koja Bog nalaže ljudima. Ovo je najbolji pristup. Time se Bogu može udovoljiti. Dakle, koja su istina-načela koja nalaže Bog? Da ljudi imaju razumevanja prema drugima kada su slabi i negativni, da imaju obzira prema njihovom bolu i poteškoćama, da se zatim raspituju o ovim stvarima, da im ponude pomoć i podršku i čitaju im Božje reči kako bi im pomogli da reše svoje probleme, čime će im omogućiti da razumeju Božje namere i prestanu da budu slabi i čime će ih dovesti pred Boga. Zar ovaj način praktičnog delovanja nije u skladu sa načelima? Praktično delovanje na ovaj način jeste u skladu sa istina-načelima. Naravno, takvi odnosi su još i više u skladu sa istina-načelima. Kad vidiš da ljudi namerno izazivaju ometanja i prekide ili da namerno površno izvršavaju svoju dužnost, ako možeš da im skreneš pažnju na to, da ih prekoriš i da im pomogneš shodno načelima, onda je to u skladu sa istina-načelima. Ako zažmuriš na jedno oko ili opravdavaš njihovo ponašanje i pokrivaš ih, pa čak ideš tako daleko da govoriš lepe stvari da bi ih pohvalio i aplaudirao im, ovakav način interakcije sa ljudima, odnos prema poteškoćama i rešavanju problema su očito u suprotnosti sa istina-načelima i nemaju osnovu u Božjim rečima. Dakle, ovakvi načini interakcije sa ljudima i rešavanja problema su očito neprikladni, a to zaista nije lako otkriti ako ih detaljno ne analizirate i ne razaznate u skladu sa Božjim rečima. Ljudi koji ne razumeju istinu verovatno neće prepoznati ove probleme, a čak i ako priznaju da to jesu problemi, nije im lako da ih reše. Često smo pominjali da celokupan iskvareni ljudski rod živi prema Sotoninoj naravi, a ova su ispoljavanja dokaz za to. Dakle, da li ste to jasno uvideli?

Glavno težište našeg današnjeg razgovora u zajedništvu jeste da razotkrijemo ispoljavanja četiri vrste neprikladnih odnosa koji izazivaju prekide i ometanja crkvenog života. Ko su oni koji se u crkvi upuštaju u neprikladne odnose? Šta tačno predstavlja neprikladan odnos? Koje probleme uključuje upuštanje u neprikladne odnose? Budući da glavna tema našeg razgovora u zajedništvu obuhvata razne ljude, događaje i stvari koji prekidaju i ometaju Božje delo i normalan crkveni poredak, ova rasprava o neprikladnim odnosima ograničena je na one koji izazivaju prekide i ometanja crkvenog života. Ne navodimo paušalno i neselektivno sve vrste neprikladnih odnosa, a stvari izvan crkvenog života nas se ne tiču. Ovu stvar morate shvatiti čisto, bez odstupanja. Prema tome, u kontekstu upuštanja u neprikladne odnose, koje su to stvari i odnosi među ljudima koji su neprikladni? Koji neprikladni odnosi izazivaju prekide i ometanja crkvenog života i to čine za većinu ljudi? Da li ova pitanja zavređuju da se o njima razgovara u zajedništvu? (Da.) Ovo su pitanja kojima se u našem razgovoru moramo jasno pozabaviti.

A. Neprikladni odnosi među polovima

Koja ja najčešća, lako razumljiva i lako prepoznatljiva vrsta neprikladnog odnosa koji nastaje u crkvi? (Odnos među polovima.) To je prvi aspekt koji ljudima pada na pamet kad razmišljaju o neprikladnim odnosima. Kad god su u nekoj grupi, neki ljudi uvek očijukaju sa pripadnicima suprotnog pola; sugestivno gestikuliraju i sugestivno se izražavaju, govore na naročito izražajan način i vole da se prave važni. Da upotrebim neprikladan izraz, razmeću se svojom seksualnošću. Uz ostale svoje kvalitete, pred suprotnim polom vole da deluju duhovito, zabavno, romantično, kavaljerski, junački, harizmatično i učeno; posebno uživaju u tome da se prave važni. Zašto se prave važni? Ne rade to da bi se nadmetali za status, već da bi privukli pripadnike suprotnog pola. Što više pripadnika suprotnog pola na njih obrati pažnju, upućuje im poglede ispunjene divljenjem, poštovanjem i obožavanjem, oni postaju sve uzbuđeniji i energičniji. Dok provode sve više vremena učestvujući u crkvenom životu i dolaze u kontakt sa više ljudi, oni se usmeravaju na nekoliko pojedinaca, flertuju i razmenjuju poglede sa nekolicinom pripadnika suprotnog pola, govoreći često provokativno, pa čak i sa nagoveštajem seksualnog uznemiravanja. Da li je ova vrsta odnosa među ljudima prikladna? (Nije.) Ovo se podvodi pod upuštanje u neprikladne odnose. Vreme okupljanja takvi pojedinci čak koriste da bi se pravili važni, govoreći pred osobom koja im se dopada ili za koju su zainteresovani na takav način da deluju naročito duhovito i šarmantno, sugestivno gestikulirajući i upućujući sugestivne poglede, sa uzbuđenim i pobedonosnim izrazom na licu, čak se i šepureći unaokolo, a sve to sa kojim ciljem? Da bi zaveli pripadnike suprotnog pola da se upuste u neprikladan odnos. Uprkos zgražavanju brojne braće i sestara prema ovome i uprkos brojnim opomenama onih koji su u njihovoj blizini, ti ljudi ipak ne prestaju, već su istrajni u svom bezobzirnom zavođenju. Ako takvi neprikladni odnosi uključuju dvoje ljudi koji međusobno očijukaju izvan crkve i time ne utiču na crkveni život niti na crkveni posao, onda se ta stvar zasad može ostaviti po strani. Međutim, ako se oni koji se upuštaju u neprikladne odnose takvom ponašanju uobičajeno odaju u okviru crkvenog života i drugima izazivaju ometanja, treba ih upozoriti i ograničiti. Ako uprkos ponovljenim upozorenjima ostanu nepopravljivi i već su ozbiljno omeli crkveni život, onda ih iz crkve treba ukloniti glasanjem pripadnika Božjeg izabranog naroda. Da li je ovaj pristup prikladan? (Jeste.) Ako su u pitanju mladi ljudi koji su u normalnoj ljubavnoj vezi, i za njih važi da tokom okupljanja treba da budu diskretni kako druge ne bi ugrožavali. Crkva je mesto na kome se Bog obožava, mesto za molitveno čitanje Božjih reči i vođenje crkvenog života; lične privrženosti ne treba unositi u crkveni život da bi se time drugi ometali. Ako to drugima izaziva ometanja, ako se to odražava na raspoloženje ostalih na okupljanjima, utiče na druge koji čitaju Božje reči i na njihovo shvatanje i poznavanje Božjih reči, prekidajući i ometajući sve više ljudi, onda se takav odnos definiše kao neprikladan odnos. Ako izaziva ometanje drugih, čak će i legitimno zabavljanje biti definisano kao neprikladan odnos, a kamoli zavođenje pripadnika suprotnog pola koje je van okvira ljubavne veze. Prema tome, ako se u okviru crkvenog života neko upušta u neprikladne odnose, ne treba mu to prećutno dozvoljavati niti mu povlađivati, već mu treba uputiti upozorenja, postaviti ograničenja, pa ga čak shodno načelima treba i ukloniti. Ovo je posao koji starešine i delatnici treba da obave. Ako se otkrije da se neko upušta u neprikladne odnose i da je većini ljudi u crkvi izazvao ometanja, pri čemu njegovo prisustvo drugima odvlači pažnju ili kod njih podstiče požudne misli, dovodeći čak i do raspadanja porodica i navođenja nekih novih vernika da izgube zanimanje za okupljanja, za čitanje Božjih reči ili čak i za samu veru, i oni se još više zaljube u osobu koju obožavaju, želeći da s njom pobegnu, da zajedno prožive svoj život i napuste svoju veru – ako ozbiljnost te situacije dostigne ove razmere, a starešine i delatnici je ipak ne uzimaju zaozbiljno, razmišljajući da je samo reč o ljudskoj požudi, da to nije ništa strašno, već nešto što svi obični ljudi rade, ne prepoznajući ozbiljnost tog problema odnosno još manje uviđajući u kojoj meri taj problem može da naraste, nego ga zanemaruju i naročito su tupi i glupi u svom reagovanju na takve stvari, izazivajući na kraju štetne efekte po većinu u toj crkvi – onda ovi incidenti po svojoj prirodi predstavljaju ozbiljna prekidanja i ometanja. Zašto kažem da oni predstavljaju ozbiljna prekidanja i ometanja? Zato što ovi incidenti prekidaju normalan poredak crkvenog života i nanose mu štetu. Stoga, kad se takvi pojedinci pojave u crkvi, oni treba da budu ograničeni, bilo da je u pitanju njih svega nekoliko ili mnogo, starajući se o tome da svaki slučaj bude razmotren, pa ako je situacija ozbiljna, ti se ljudi moraju izolovati. Ako izolacija ne donese rezultate i ti ljudi nastave da zavode pripadnike suprotnog pola, da ometaju crkveni život i štete normalnom crkvenom poretku, onda iz crkve treba da budu uklonjeni shodno načelima. Da li je ovaj pristup prikladan? (Jeste.) Uticaj takvih stvari na crkveni život i crkveni posao je izrazito štetan; sličan je pošasti i mora se saseći u korenu.

Svi koji su skloni zavođenju pripadnika suprotnog pola rade to gde god se nađu, neumorno se prepuštajući takvom ponašanju. Mete njihovog zavođenja i uznemiravanja obično su mladi i privlačni pojedinci, ali ponekad uključuju i sredovečne ljude – oni preduzimljivo traže priliku da zavedu svakoga ko im se dopadne. Ako im je namera da druge zavedu, neki ljudi tom namamljivanju neće moći da odole, pa će na to nasesti, što lako vodi nastanku neprikladnih odnosa. Pošto su ljudi mali rastom i nedostaje im iskrena vera u Boga, kao i shvatanje istine, kako bi uopšte mogli da prevaziđu ova iskušenja i odupru se takvom namamljivanju? Ljudski rast je previše mali; posebno su slabi i bespomoćni kad se suoče sa ovim iskušenjima i namamljivanjima. Teško im je da se tome odupru. Bio je jedan muški starešina koji je svaku lepu ženu koju vidi nastojao da zavede; ponekad mu nije bilo dovoljno da zavede samo jednu – umeo je da zavede i po tri ili četiri žene, sve ih očaravajući u toj meri da su one gubile apetit i nisu mogle da spavaju, pa su čak izgubile i želju da izvršavaju svoje dužnosti. Toliki je bio „šarm” ovog muškarca. Da je sa ljudima samo normalno komunicirao, bez svesnog pokušaja da ih zavodi, njegov uticaj ne bi bio tako snažan. Tek kad je namerno upriličio predstave i druge zavodio, sve više se ljudi na to pecalo, pa se povećao broj onih koje je uspeo da zavede da se s njim upuste u neprikladne odnose. Ljudi su postali bespomoćni da se odupru i upali su u ova iskušenja. Bila je to „čar” požude; ono što je radio za obe strane je stvorilo iskušenja, namamljivanja i ometanja. Jedan muškarac koji nekoliko žena zavodi odjednom – da li mu je srce bilo uznemireno ili nešto drugo? Kojoj ženi da se prvo posveti, koju prvo da zadovolji – zar ne bi bio psihički iscrpljen? (Bio bi.) Ako je to bilo toliko iscrpljujuće, zašto je nastavljao da se tako ponaša? Ovo je rđavost; on je bio takvo stvorenje, takva mu je bila priroda. Kad žrtve budu zavedene i padnu u iskušenje, da li im je lako da se iz njega izbave? Ko god da se nađe u iskušenju, teško će mu biti da se izbavi. Dok jede, spava, hoda, obavlja dužnosti – šta god da radi, um mu je ispunjen mislima o toj osobi, srce mu je zaokupljeno tom osobom. Takva su ometanja izuzetno ozbiljna! Ono što zatim sledi jeste neprekidno razmišljanje o tome kako da se toj osobi udovolji, kako da joj se baci u naručje, kako da se ona zadobije, kako da se na nju položi isključivo pravo, kako da se nadmeće i bori sa ostalim suparnicima. Zar ovo nisu posledice kad je neko ometen? Da li je iz takvog stanja lako izbaviti se? (Nije lako.) Posledice postaju ozbiljne. U takvom trenutku, može li čovekovo srce da i dalje bude tiho pred Bogom? Kad čita Božje reči, može li on i dalje da ih upije? Može li i dalje da ima svetlost? Tokom okupljanja, hoće li on i dalje biti raspoložen da razmišlja o Božjim rečima i da o njima razgovara u zajedništvu, te da sluša druge kako Božje reči razmenjuju? Neće; srce će mu biti ispunjeno požudom, predmetom njegovog obožavanja, lišeno svih ozbiljnih stvari – čak će i Bog nestati iz njegovog srca. Ono što sledi jeste razmišljanje o tome kako iskusiti ljubav, kako biti romantičan i tako dalje, a želja za verom u Boga je sasvim nestala. Da li su ove posledice dobre? Da li je to ono što ljudi žele da vide? (Nije.) Jesu li posledice zavedenosti i padanja u iskušenje nešto što ljudi mogu da spreče? Mogu li ljudi da kontrolišu ove posledice? Mogu li oni o tome da odlučuju? Mogu li u svom srcu dostići nivo da to mogu da zaustave kad požele? Niko to ne može da postigne. To je posledica ometanja koje takvi neprikladni odnosi izazivaju kod ljudi. Kad je Bog odsutan iz čovekovog srca i on više ne želi da čita Božje reči, kakve su posledice? Ima li i dalje nade za spasenje? Nada za spasenje ravna je nuli. Sve je izgubljeno; one oskudne doktrine koje su prethodno shvaćene, odlučnost i rešenost da se daje za Boga i želja da se dobije Božje spasenje svi redom su odbačeni – ovo su posledice. Ljudi se od Boga udaljavaju i u svom srcu Ga odbacuju, a i njih Bog odbacuje. To nije posledica koju bi iko ko veruje u Boga i ko Ga sledi želeo da vidi, niti je činjenica koju ijedan Božji sledbenik može da prihvati. Međutim, kad ljudi upadnu u takva iskušenja i budu uhvaćeni u vrtlogu neprikladnih odnosa, teško im je da se iz toga izvuku i još su manje u stanju da se kontrolišu. Prema tome, takve neprikladne odnose treba ograničiti. U ozbiljnim slučajevima, one koji neprekidno ometaju i uznemiravaju pripadnike suprotnog pola, treba odmah i brzo pročistiti iz crkve, kako ne bi ometali crkveni život i, povrh toga, kako bi se sprečilo da još ljudi upadne u iskušenje. Da li je ovaj pristup razuman? (Jeste.)

Dvanaesta stavka odgovornosti starešina i delatnika nalaže da starešine i delatnici u svaki zadatak moraju da ulože maksimalan napor kako bi se postarali da pripadnici Božjeg izabranog naroda mogu da vode normalan crkveni život, štiteći braću i sestre od bilo kakvog remećenja ili ometanja u crkvenom životu. To znači zaštitu sve braće i sestara koji mogu da vode normalan crkveni život. Šta tačno treba zaštititi? Braća i sestre treba da budu zaštićeni tako da tokom okupljanja mogu u tišini da dođu pred Boga i da spokojno molitveno čitaju i razmenjuju Božje reči; istovremeno, braći i sestrama treba omogućiti da se u jedinstvu srca i uma mole Bogu, da tragaju za Božjim namerama, da tragaju za prosvećenjem i prosvetljenjem od Boga, da zadobiju Božje prisustvo i da dobiju Božje blagoslove i vođstvo. Ovo je najveći i najvažniji interes za svu braću i sestre i suštinski je za svakoga; tiče se činjenice da li će oni moći da budu spaseni i da li će moći da imaju dobro odredište. Stoga je neophodno rigorozno ograničiti, izolovati ili ukloniti one koji se unutar crkve upuštaju u neprikladne odnose; posebno se strogo moraju nadzirati oni koji se upuštaju u neprikladne odnose među polovima. Šta znači nadzor? Ako je posredi samo manje ozbiljan slučaj, takve ljude treba razotkriti i orezati i odmah ih zaustaviti i ograničiti, te sprečiti da na druge utiču. Ako je u pitanju ozbiljan slučaj, neophodno je odlučno i bez oklevanja delovati; ti ljudi što pre treba da budu uklonjeni iz crkve kako bi se sprečilo da izazivaju ometanja još većem broju ljudi. Ako žele da izazivaju ometanja, neka to rade u spoljnom svetu, neka tamo ometaju koga god požele; dovoljno je reći da oni ne treba da ometaju nijednog brata i sestru koji u crkvenom životu stremi ka istini. Ovo je glavno načelo i cilj posla starešina i delatnika u pogledu ove dvanaeste odgovornosti.

B. Homoseksualni odnosi

Kad je reč o pitanju neprikladnih odnosa, u zajedništvu smo upravo razgovarali uglavnom o upuštanju u neprikladne odnose među polovima. Tamo gde oni uključuju zavođenje, namamljivanje, razmetanje i izazivanje pripadnika suprotnog pola; aktivan pristup i pokušaj da im se približi; i često namerno ili nenamerno nastojanje da se na okupljanjima sedi u njihovoj blizini; ali osim toga, i zavođenje više osoba, kad pokušaj zavođenja prve osobe nije bio uspešan, pa je tako mnogo pripadnika suprotnog pola u crkvi izloženo uznemiravanju, čime je ovaj problem postao ozbiljan. Ovim su obuhvaćeni neprikladni odnosi među polovima. Pored odnosa sa pripadnicima suprotnog pola, postoje i neki neprikladni odnosi među ljudima istog pola. Ako su dvoje ljudi istog pola u naročito prijateljskim odnosima, međusobno se dugo poznaju i veoma su bliski, onda je sasvim prikladno da oni često dolaze u međusobni kontakt. Međutim, kad to poprimi dimenzije prepuštanja požudnom telesnom odnosu, i takve odnose treba svrstati u neprikladne. Ako dvoje ljudi istoga pola često dolaze u telesni kontakt, čak u toj meri da među sobom uobičajeno koriste provokativan rečnik i njih dvoje se mogu često videti zagrljeni ili kako pokazuju još očitija ponašanja ili ispoljavanja, onda s vremenom svima postaje jasno sledeće: „Ovde nije reč o tome da ovo dvoje ljudi jedno drugome pomažu niti da su im ličnosti srodne; oni ne komuniciraju u okviru sfere normalne ljudskosti. Ovo je homoseksualni odnos!” Dakle, većina ljudi shvata da je homoseksualnost neprikladan odnos, po svojoj prirodi čak ozbiljniji i neprikladniji od onog među različitim polovima. Ako takvi odnosi postoje unutar crkve, oni bi se mogli širiti poput neke pošasti, dovodeći neke u ovakvo iskušenje ili pod ovakav vid namamljivanja. Neki ljudi kažu da su se u prošlosti upuštali u homoseksualne odnose, ali da to nisu činili svojom voljom. Ostavljajući po strani to jesu li oni zaista homoseksualci odnosno kakva je njihova seksualna orijentacija, ako usled namamljivanja mogu da upadnu u takvo iskušenje – zanemarujući zasad to da li su to činili svojevoljno ili pasivno – prvo i osnovno je da su oni time bili ometeni. Sudeći po njihovoj tvrdnji da to nisu činili svojevoljno, oni su bili žrtve. Prema tome, ako homoseksualci zavode i namamljuju druge ljude istoga pola, oni koji su namamljeni, iako sami ne moraju nužno biti homoseksualci, mogu to postati nakon što ih namami neki homoseksualac. Zar to nije opasna situacija? Zašto kažemo da su takvi ljudi homoseksualci? Zavođenje mnogih ljudi od strane heteroseksualaca podvodi se pod kategoriju promiskuiteta, što predstavlja neprikladan odnos. Dakle, kad se dvoje ljudi istog pola koji su bliski i dobro se slažu drže za ruke i zagrljeni su, što je sve normalno, kako to može poprimiti takve razmere da ih definišemo kao homoseksualce? U pitanju je seksualni odnos među njima – kad ovaj nivo odnosa nastupi, on postaje homoseksualan. Kad jedan drugom stave ruke oko ramena, jedno drugom se prislone uz vrat ili jedno drugo drže oko struka, ovo nije normalan telesni kontakt među pojedincima istog pola; umesto toga, to je telesni kontakt vođen požudom, koji se po svojoj prirodi razlikuje i stoga potpada pod kategoriju neprikladnih odnosa. Da li je za većinu ljudi u crkvi poučno da viđaju takve homoseksualce? (Ne, nije poučno.) Nakon što to vidi, da li se većina ljudi oseća ometeno? Da o tome nisi obavešten i takvi ljudi stave ruku oko tvog vrata ili struka ili te čak poljube u lice, da li bi se osećao ometeno? (Da.) Nakon što se osetiš ometeno, da li bi u srcu imao osećaj lagodnosti ili nelagode? (Bio bih zgrožen.) Prema tome, da li bi se javio osećaj da je počinjen greh? Ako ne razumeš tačno šta je suština ove vrste problema, pa te neko istog pola samo dodirne ili s njim dođeš u fizički kontakt, ali nakon toga o tome previše ne razmišljaš, onda ne postoji neki veći problem. Međutim, ako o tome razmisliš i ne možeš da prestaneš da razmišljaš, a zatim ne možeš da otpustiš ovu osobu, slično načinu na koji bi neko čeznuo za pripadnikom suprotnog pola, bez obzira na to da li se u svojoj subjektivnoj svesti tome opireš ili ne, u tom slučaju pojava takvih misli u tebi ukazuje na to da si već ometen, zar ne? Prema tome, priroda homoseksualnih odnosa, ove vrste neprikladnih odnosa, mnogo je ozbiljnija. Neki ljudi ne uspevaju da uvide razliku između promiskuiteta među heteroseksualcima i homoseksualnosti, pa ove dve stvari izjednačavaju. Problem homoseksualnosti je zapravo daleko ozbiljniji od problema promiskuiteta među heteroseksualcima.

Ako se pojedinci koji se upuštaju u homoseksualne odnose pojave u crkvi i ne budu ograničeni, oni za sve predstavljaju pretnju i izazivaju im ometanja. Kakva ometanja? Gledano spolja, većina ljudi kad s njima komunicira ne može da otkrije nikakve probleme u njihovoj ljudskosti, ali usled dugotrajne komunikacije njihove misli postaju smetene a srce mračno. Oni gube svoj entuzijazam da veruju u Boga i, iako se ne susreću sa bilo kakvim problemima, postaju nevoljni da veruju u Boga, gube zanimanje za čitanje Božjih reči, u svom srcu se osećaju sve udaljenije od Boga, pa se odaju zlim mislima napuštanja sopstvene vere. Prema tome, takvi neprikladni homoseksualni odnosi u crkvi treba ne samo da budu zaustavljeni i ograničeni, već i one koji im se prepuštaju treba iz crkve odmah pročistiti. Ovo je apsolutno neophodno. Čim se takvi pojedinci otkriju, bez obzira na dužnost koju izvršavaju ili njihov status, oni iz crkve moraju odmah biti pročišćeni, ne sme im se tolerisati! Ovo je crkveno pravilo. Zašto je ovo pravilo uspostavljeno? Ono se temelji na čvrstoj osnovi. Bog je stvorio ljude kao muškarce i žene; nakon što je stvorio Adama, njegov partner je bila Eva, a ne još jedan Adam. Preduzimanje takve mere prema onima koji se upuštaju u homoseksualne odnose zasniva se na Božjim rečima i apsolutno je tačno. Neki bi mogli reći: „Zašto ovim ljudima ne treba pružiti priliku da se pokaju? Mladi su; zar im ne treba dozvoliti da učine neku glupost?” Ne! Ostale gluposti se mogu posmatrati drugačije u zavisnosti od okolnosti i njihove prirode, ali ova konkretna glupost nije bilo koja obična glupost; ona se nipošto ne može tolerisati i svi koji unutar crkve izvrše takvu radnju moraju se odmah iz nje pročistiti! Kad bi cela crkva bila sastavljena od homoseksualaca, onda bi njih sve trebalo ukloniti. Takva crkva je nepoželjna, nijedna takva nije poželjna! Ovo je načelo. Neki kažu: „Neki ljudi su u homoseksualnoj vezi samo sa jednom osobom, a druge nisu zavodili niti su ikoga počeli da ometaju. Treba li se i takvim pojedincima pozabaviti i ukloniti ih?” Ako zaista jesu homoseksualci, njihov ostanak u crkvi je poput postavljanja tempirane bombe među pripadnicima Božjeg izabranog naroda – pre ili kasnije ona mora eksplodirati. Čak i ako oni nisu ometali, zavodili niti uznemiravali nijednog pripadnika istog pola, ne znači da to ne bi učinili u budućnosti. Moguće je da još uvek nisu pronašli nekoga ko im se dopada, nekoga ko im se sviđa ili nije odgovarajući trenutak i nisu se još dovoljno upoznali i sporazumeli. Ali kad za takve ljude dođe pravi i prikladan trenutak, oni će stupiti u akciju. Prema tome, takvi se pojedinci nikada i nipošto ne smeju tolerisati, niti im se sme dozvoliti da ostanu u crkvi, jer su neprirodni i zato što su neljudi. Crkva ne želi takve ljude. Ovakvo postupanje sa onima koji se upuštaju u takve neprikladne odnose nije pogrešno ni prekomerno. Međutim, neki kažu: „Neki homoseksualci deluju prilično dobro; nisu učinili ništa loše, pridržavaju se zakona i propisa, poštuju starije i vole mlade, uvek čine dobra dela, a neki čak imaju talente i veštine, i pojedini su naročito milosrdni i od koristi su crkvi. Treba da im dozvolimo da ostanu u crkvi.” Je li ova misao ispravna? (Nije.) Nezavisno od toga jesu li ti misli ispravne ili pogrešne, moraš biti u stanju da prozreš prirodu homoseksualaca. Crkveno načelo primene za pojedince koji se upuštaju u homoseksualne odnose glasi da se oni uklone. Ovo je upravna odluka koju niko ne sme da prekrši; svi moraju praktično da postupaju u skladu sa ovim načelom.

Ljudima je najlakše da razaznaju, prozru i klasifikuju ispoljavanja ove dve vrste neprikladnih odnosa o kojima smo upravo razgovarali u zajedništvu. Kad je reč o onima koji se upuštaju u takve neprikladne odnose, kao prvo, da bi se takvima pozabavili, starešine i delatnici moraju da ispune svoje odgovornosti korišćenjem mera kao što su zaustavljanje, ograničavanje, izolacija i uklanjanje. Kao drugo, braća i sestre takođe treba da prozru one koji se upuštaju u ove dve vrste neprikladnih odnosa i da ih se klone, kako bi izbegli da budu namamljeni i da padnu u iskušenje, što bi moglo da se odrazi na njihovu veru u Boga i na njihovo stremljenje ka istini radi postizanja spasenja. Kad se nađe zarobljen u iskušenju, čoveku je teško da se iz njega izbavi. Većina ljudi treba da bude u stanju da razazna ova dva tipa ljudi. Nemojte se ponašati onako kako se ponašaju ljudi u društvu, pretvarajući se da ne vidite ko s kim očijuka, bez ispravnog stava ili gledišta prema onima koji se odaju promiskuitetu, tako da možete normalno da komunicirate sa takvim pojedincima sve dok vaši sopstveni interesi ne budu ugroženi, govoreći kao što se uobičajeno govori, kao da je sve u najboljem redu. Imaju li takvi ljudi načela u svom ophođenju prema drugim ljudima? Nemaju ih uopšte. Svi nevernici žive prema filozofijama za ovozemaljsko ophođenje, nastojeći da nikoga ne uvrede kako bi sebe zaštitili, ali se Božja kuća u potpunosti razlikuje od društva koje čine nevernici. U Božjoj kući vlada istina. Bog ljudima nalaže da se prema drugima ophode na osnovu istina-načela. Svi pripadnici Božjeg izabranog naroda prihvataju istinu i njome se opremaju, i koriste je da razaznaju druge i prema njima se ophode, ne samo da bi očuvali crkveni život i zaštitili braću i sestre, već, što je još važnije, da bi sebe zaštitili od toga da padnu u iskušenje i da bi izbegli da budu dovedeni u iskušenje. Što pre možeš da razaznaš takve pojedince i od njih se udaljiš, moći ćeš još više da se udaljiš od iskušenja i da budeš zaštićen. Tako se treba ophoditi prema pojedincima koji se upuštaju u neprikladne odnose; to je u skladu sa istina-načelima i usklađeno je sa Božjim namerama.

C. Neprikladni odnosi zasnovani na ličnim interesima

Još jedna vrsta neprikladnih odnosa jesu oni zasnovani na ličnim interesima. Zarad interesa, ljudi čine stvari kao što su međusobno laskanje, uzdizanje, veličanje i dodvoravanje. Unošenje takvog nepoštenog ponašanja i rđave atmosfere u crkveni život ozbiljno utiče na druge koji u miru čitaju Božje reči ili slušaju iskustva koja se dele. Kad se uspostavi odnos zasnovan na ličnim interesima, uključeni pojedinci će, radi sopstvene koristi, često govoriti ili činiti stvari koje su protivne njihovim željama. Recimo, ako neko primeti da bi, na određen način, od neke druge osobe mogao da ima koristi u svom poslu ili u svojim interesima, on bi tu osobu mogao da izabere za starešinu, da je predloži za konkretnu dužnost, odnosno, time što tvrdi da je sve što ta osoba kaže ispravno, bilo to usklađeno sa istinom ili ne, on bi mogao da se saglasi sa svim onim što ta osoba govori kako bi joj se dodvorio. Ne bi li joj se dodvorio, on čini brojne stvari koje nisu u skladu sa načelima i protivne su istini, stvari koje ometaju pripadnike Božjeg izabranog naroda da razaznaju ljude, događaje i stvari i da uđu u istinu. Ono što je pogrešno i iščašeno taj čovek opisuje kao ispravno, ljudske predstave i uobrazilje opisuje kao usklađene sa Božjim namerama i tome slično, i tako ometa ljudske misli i ispravan smer i cilj njihovog stremljenja. Sva ova ponašanja proizlaze iz njegovog očuvanja odnosa zasnovanih na ličnim interesima. Da bi zaštitio i sačuvao svoje interese, u stanju je da govori protivno svojoj savesti i da postupa protivno načelima. Ono što govori i radi izaziva ometanja i uništenje crkvenog života, što na kraju vodi ka tome da još veći broj ljudi nije u stanju da u zajedništvu razgovara o Božjim rečima, da molitveno čita Božje reči ili da razmenjuje lična iskustva na normalan i uređen način, a rezultat toga jesu gubici u ljudskom život-ulasku. Kad ljudi u zajedništvu razgovaraju o svojim ličnim iskustvenim shvatanjima, često se susreću sa uplitanjem međusobnih interesnih odnosa; to uplitanje je ponekad verbalno, ponekad proizlazi iz ponašanja, dok se neka uplitanja odnose na ciljeve i pravac. Ljude često prekidaju kad u zajedništvu razgovaraju o istini i molitveno čitaju Božje reči, često ih skreću sa teme i neretko u različitom stepenu utiču na njih. Prema tome, one koji se upuštaju u neprikladne odnose zasnovane na ličnim interesima, kao i u slične oblike ponašanja, treba ograničiti. Crkvene starešine ne treba da se prave da ne vide takve probleme kad se suoče sa njima, a svakako ne treba da povlađuju takvim zlodelima tako što tolerišu pojavu takvih stvari u crkvenom životu. Umesto toga, treba da budu na oprezu i pronicljivi, te da ih odmah zaustave i ograniče.

Upuštanje u neprikladne odnose zasnovane na ličnim interesima predstavlja čestu pojavu u crkvi. Na primer, ako neko planira da se kandiduje za crkvenog starešinu na sledećim izborima, on bi mogao da privuče grupu ljudi i da im otkrije svoje zamisli. Ovi ljudi nisu glupi; oni mu daju naznake: „Ako te izaberemo, kakve koristi mi imamo od tebe?” Tako se među njima uspostavlja odnos zasnovan na ličnim interesima. Da bi očuvali svoje lične interese, oni tokom okupljanja često zauzimaju isti stav o određenim pitanjima. Oni stalno govore o tome koliko je neka osoba dobra, kako je ono što ta osoba radi dozvoljeno i blagosloveno od strane Boga, govore o tome ko je dao priloge i koliko je dao, i ko je dao kakav doprinos Božjoj kući, često jedni drugima uzvikujući hvale i hvalospeve – dok drugi nisu svesni onoga što se nalazi u pozadini svega toga niti za to znaju. U crkvenom životu, ove stvari često izgovaraju u službi konsenzusa koji su ranije postigli i kako bi podržali svoje uzajamne interese. Na primer, neko bi mogao da kaže: „Ako me izabereš za starešinu, čim dođem na tu funkciju, postaviću te za starešinu grupe.” Zar nisu u potrazi za ličnim dobitkom? Kako bi ostvarili svoje interese, zar ne moraju da kažu određene stvari, odnosno da preduzmu određene radnje? Stoga, tokom okupljanja, oni prikazuju najrazličitija ispoljavanja, koja su sva usmerena na to da podrže ranije uspostavljen konsenzus i postojeće interese. Pre nego što postignu svoj cilj, u većini stvari koje rade, oni se rukovode interesima. Prema tome, zar nisu namere i ciljevi u pozadini onoga što govore i čine u priličnoj meri neprikladni? Zar odnos koji je uspostavljen među njima nije neprikladan? Zar takve neprikladne odnose unutar crkve ne treba ograničiti? Neki kažu: „Kako da ih ograničimo ako ih ne otkrijemo?” Osim ako se uopšte ne rade, takve stvari će, kad se urade, moći da budu otkrivene i biće razotkrivene. Ako ljudi u zajedništvu pravilno razgovaraju o istini i o svojim ličnim shvatanjima i iskustvima, ne ubacujući ništa što nema veze sa istinom, svi ovo mogu da zapaze. Ako postoje ukaljanosti, ljudi i to mogu da razaznaju. Prema tome, u crkvi takođe treba ograničiti razne transakcione odnose koji nastaju radi očuvanja uzajamnih interesa; oni koji su u to uključeni moraju se makar upozoriti i s njima treba razgovarati u zajedništvu, omogućavajući im da prepoznaju sopstvene probleme i da shvate ozbiljnost posledica upuštanja u takve aktivnosti, istovremeno omogućavajući braći i sestrama da razaznaju prirodu tih stvari. Kakav uticaj ovakva aktivnost ima na većinu ljudi? Ona ljude navodi na pomisao da nema veće razlike između crkve i društva, s obzirom na to da se i na jednom i na drugom mestu ljudi međusobno iskorišćavaju i upuštaju u transakcije radi lične koristi. Ovo ponašanje nije samo umereno ometanje, već predstavlja ozbiljno ometanje crkvenog života. Recite Mi, da li je dobar čovek neko ko neprekidno privlači ljude da bi zadobio njihove glasove na izborima, koristeći se neuobičajenim sredstvima da manipuliše izborima i dobije položaj starešine? Jasno je da starešine koje su izabrane na ovaj način nisu dobri ljudi. Mogu li braća i sestre koji su njima dopali šaka da očekuju išta dobro? Ako neko na neuobičajene načine postaje starešina, umesto da bude izabran na osnovu načela, takav starešina sasvim sigurno nije dobra osoba. Ako mu se dozvoli da predvodi, to je isto što i direktno predati braću i sestre zloj osobi, antihristu, pri čemu će većina ljudi objektivno završiti u Sotoninim rukama; ukoliko dođe do takvog razvoja događaja, plodovi njihovog crkvenog života biće sami po sebi očigledni. Ovo je tip neprikladnog odnosa koji je povezan sa interesima. Bilo da je reč o grupama ili o pojedincima, kad odnosi među ljudima obuhvataju interese, ti ljudi će u svojim postupcima više naginjati ličnim koristima nego što će postupati shodno načelima kako bi podržali interese Božje kuće. Takvi se odnosi ne temelje na savesti i razumu normalne ljudskosti, već su suprotni i savesti i razumu, a još i više istina-načelima. U svemu što takvi ljudi govore, rade i pokazuju, kao i u njihovim namerama, u njihovim ciljevima, motivima, izvorištima i tako dalje, oni se rukovode interesima; stoga se ovi odnosi mogu definisati kao neprikladni. Budući da nastanak takvih odnosa ometa pripadnike Božjeg izabranog naroda da žive crkvenim životom, otežavajući većini ljudi da čitaju Božje reči i u zajedništvu u miru razgovaraju o istini pred Bogom, takve neprikladne odnose u crkvi treba ograničiti. U slučajevima koji su ozbiljni i predstavljaju ponašanje zlih ljudi, treba izreći upozorenja, a ako se oni koji su u njih uključeni bez obzira na sve ne pokaju, oni treba da budu uklonjeni iz crkve.

D. Mržnja među pojedincima

Neprikladni međuljudski odnosi različito se ispoljavaju, a još jedan među njima jeste lična mržnja. Na primer, u porodicama može doći do razmirica ili sporova između svekrvi i snaha, između snaha ili među braćom, ili oni mogu nastati među susedima. Katkad to čak preraste u mržnju, pa ti ljudi, poput ljutih neprijatelja, onda nisu u stanju da sarađuju ili da zajednički rade, u toj meri da jedni druge više ne mogu da smisle, pa se svađaju i sukobljavaju u svemu što rade. Kad se međusobno vide na okupljanjima, srce im je takođe ispunjeno mržnjom, pa ne mogu da se smire pred Bogom da bi uživali u Božjoj reči, da bi o njoj razmišljali i sebe spoznali, i sasvim sigurno nisu u stanju da otpuste svoje predrasude i mržnju ne bi li prisustvovali normalnom okupljanju. Naprotiv, kad god se sretnu, upadaju u svađe i okršaje, međusobno razotkrivaju jedni drugima mane, jedni druge napadaju, pa čak i jedni druge psuju, čime u velikoj meri negativno utiču na pripadnike Božjeg izabranog naroda. Takvi ljudi su bezvernici, oni su nevernici. Kad je reč o onima koji iskreno veruju u Boga i vole istinu, ma šta da se dogodi, odnosno s kim god da imaju sporove, odnosno prema kome god da imaju predrasude, oni su u stanju da tragaju za istinom, da o sebi razmišljaju i sebe spoznaju, te da probleme rešavaju shodno istina-načelima. Ako su nešto loše učinili i nekom nešto duguju, oni mogu samoinicijativno da se izvine i priznaju sopstvene greške; na okupljanjima se sasvim sigurno neće upuštati u izazivanje svađa ili problema. Potpuno je ispod nivoa pristojnosti svetaca da se u crkvi upuštaju u sporenja i da izazivaju nemire; takvo ponašanje u ozbiljnoj meri Bogu nanosi sramotu. Ljudima koji se ponašaju na ovaj način u velikoj meri nedostaju ljudskost, savest i razum; oni nipošto nisu iskreni Božji vernici. Ovaj problem je nešto češći među novim vernicima. Pošto novi vernici ne shvataju istinu i njihove iskvarene naravi nisu pročišćene, njima je lako da se zbog brojnih stvari upuštaju u rasprave, pa čak i da dozvole da njihova plahovitost izbije na površinu i da ih dovede u sukobe. Ako se ove iskvarene naravi ne razreše, ljudi će u svom srcu gajiti mržnju, pa će se, u toj svojoj plahovitosti i mržnji, i dalje upuštati u beskonačne svađe čak i kad vode crkveni život. To se odražava na crkveni život, utiče na Božje izabranike da jedu i piju Božju reč, veličaju Boga i razmenjuju svoja iskustvena shvatanja Božjih reči. To takođe neposredno utiče na život-ulazak pripadnika Božjeg izabranog naroda. Pojedini novi vernici, zbog neslaganja oko manjih problema, s lakoćom uleću u sukobe. Na primer, pre nego što okupljanje počne, neki bi možda želeli da pevaju jednu himnu, dok se drugima više dopada neka druga – čak i takva beznačajna stvar lako može dovesti do sukoba. Isto tako, različita mišljenja o nekom pitanju ponekad mogu brzo da prerastu u polemike, pa svađu može da izazove nešto što je izrečeno bez mnogo promišljanja. Takvi incidenti su uobičajeni među novim vernicima. Kad nastanu tokom okupljanja, ti sporovi prirodno ometaju crkveni život. Zar se time ne ometaju i pripadnici Božjeg izabranog naroda? Oni skloni svađama i raspravama o ispravnom i pogrešnom upravo su oni kojima najlakše polazi za rukom da ometaju crkveni život. Njima je stalo jedino do toga da udovolje svojoj sopstvenoj sujeti i da sačuvaju obraz, ne razmišljajući o interesima pripadnika Božjeg izabranog naroda. Zar postupajući na ovaj način ne izazivaju ometanja crkvenog života? (Da, izazivaju.) Crkva je mesto na kome se braća i sestre okupljaju kako bi jeli i pili Božje reči i u njima uživali; ona je mesto za pokoravanje Bogu i obožavanje Boga. Nipošto ne predstavlja mesto za davanje oduška ličnim nezadovoljstvima i sasvim sigurno nije mesto za svađanje ili polemisanje o tome šta je ispravno, a šta pogrešno. Kad takvi ljudi na ovaj način izazivaju ometanja, do kakvih to posledica dovodi? To direktno vodi tome da pripadnici Božjeg izabranog naroda ne uživaju u sastancima; tome da nisu u mogućnosti da dobiju poduku o životu, a većinu ljudi čak onemogućava da pronađu spokoj, zbog čega neopisivo pate. S vremenom, neki postaju pasivni i slabi, pa čak nerado prisustvuju okupljanjima. Ova situacija je uobičajena u većini crkava i predstavlja nešto što su iskusili svi pripadnici Božjeg izabranog naroda. Pa, kako onda treba rešiti problem čestih svađa i sukoba na okupljanjima? Treba odabrati nekoliko odlomaka Božjih reči od značaja za ovaj problem i zajedno ih nekoliko puta pročitati na okupljanjima; zatim, svako u zajedništvu treba da razgovara o istini, da sa drugima razmeni svoje shvatanje. Ovaj pristup može doneti određene rezultate. Ne samo da će oni skloni svađama moći da prepoznaju sopstvene prestupe i osete kajanje, već će i posmatrači moći da razmisle jesu li u sličnim situacijama otkrivali svoje iskvarene naravi i da li su kadri da se sa drugima svađaju – i posmatrači na ovaj način mogu da spoznaju sebe. Nezavisno od toga da li se neko upušta u svađe ili ne, nakon uzastopnog čitanja nekoliko odlomaka Božjih reči, on može da prepozna sopstvene iskvarene naravi i da uvidi da život prema iskvarenim naravima zaista znači nedostatak savesti i razuma, i odsustvo i najmanje ljudskosti. Kad se crkveni život živi na ovaj način, njegovi efekti nisu loši, zar ne? I premda na početku okupljanja može biti sukoba, ako nakon toga svi mogu da pročitaju Božje reči, smire se pred Bogom da bi razmislili o sebi, reše probleme pomoću istine i istinski se pokaju – ako ovi rezultati mogu da se postignu – onda je ovo normalan crkveni život. Prema tome, nije nužno loše sve ono što se događa na okupljanjima; sve dok svi u srcu i umu mogu da se ujedine kako bi tragali za istinom i nekoliko puta zajedno pročitaju nekoliko relevantnih odlomaka Božjih reči, čak i ako problemi ne mogu u potpunosti da se reše, ljudi će donekle moći da ih prozru i da steknu nešto pronicljivosti – od toga će svi imati koristi. Da li biste rekli da je takav crkveni život teško postići? Ovo je pretvaranje nečeg lošeg u nešto dobro, ovo je nešto poput prikrivenog blagoslova. Međutim, ovo ljude ne bi trebalo da navodi na pomisao da zagovaraju tezu da su svađe i rasprave poželjne u crkvenom životu; ta se teza nipošto ne može zastupati. Svađe i rasprave vrlo lako mogu da prerastu u izlive plahovitosti i sukob, a to je loše za sve ljude i uključenim osobama donosi ličnu uznemirenost. Prema tome, najbolji je pristup traganje za istinom radi rešavanja problema, a shvatanje istine može efikasno da spreči slične incidente u budućnosti. Kad dođe do trzavica i sukoba, mudri pojedinci treba da usvoje stav strpljivosti i tolerancije. Budući da i sami imaju iskvarene naravi i lako mogu druge da povrede, kad otkriju svoje iskvarene naravi, treba odmah da se pomole Bogu i tragaju za istinom kako bi rešili probleme. Na taj način, do trenutka okupljanja, lična ogorčenost i mržnja će se raspršiti, što će dovesti do osećaja oslobođenosti u njihovom srcu i olakšati prijateljsku slogu sa braćom i sestrama, a time podstaći skladnu saradnju. Kad god neko primeti da brat ili sestra otkrivaju svoju iskvarenu narav, on s ljubavlju treba da im ponudi pomoć, a ne da ih procenjuje, osuđuje ili odbacuje. Moguće je da problemi neće biti rešeni nakon jednog ili dva pokušaja da im pomognete, ali su i dalje potrebni strpljivost i tolerancija. Dokle god takvi pojedinci ne ometaju crkveni život ili namerno ne čine zlo, prema njima se do samoga kraja treba odnositi sa strpljivošću i tolerancijom – doći će dan kad će se oni urazumiti. Ako neko ima zlu ljudskost i odbija pomoć, istinu ne prihvata bez obzira na to koliko se o njoj razgovara u zajedništvu, onda on iskreno ne veruje u Boga, pa je onda neophodno držati se podalje od takvih pojedinaca. Ako oni uzastopno ometaju crkveni život, njima se treba pozabaviti i sa njima postupati shodno načelima. Ako nisu zli ljudi, već samo često otkrivaju svoju iskvarenu narav, zbog toga sebe mrze, ali osećaju nemoć da u trenutku drugačije postupe, onda takvim pojedincima treba pomoći s ljubavlju; pomozite im da shvate istinu i razaznaju i prepoznaju svoja otkrovenja iskvarenosti – time će se njihova otkrovenja iskvarenosti postepeno smanjivati. Sve dok ti ljudi samo povremeno utiču na braću i sestre, to im se može oprostiti; dokle god nema ozbiljnih problema sa njihovom ljudskošću i oni nisu lažljivi niti zli ljudi, treba ih podržati i pomoći im kroz razgovor u zajedništvu o istini. Ako mogu da prihvate istinu, prema njima se treba ophoditi s ljubavlju. Međutim, ako odbijaju da se pokaju i u dugom vremenskom periodu negativno utiču na crkveni život, crkvene starešine treba da im izreknu opomene i nametnu ograničenja. Ako uporno odbijaju da prihvate istinu, takvi pojedinci su zli ljudi. Zli ljudi ne mogu da se slože ni sa kim, oni su kukolj u žitu i demoni. Zadržati ih u crkvi jedino će izazvati prekide i ometanja. Stoga, sa onima koji, uprkos ponovljenim upozorenjima, odbijaju da se promene treba postupati kao sa zlim ljudima i ukloniti ih iz crkve. Svaki onaj koji često ometa crkveni život i život-ulazak Božjeg izabranog naroda jeste bezvernik i zla osoba i iz crkve se mora ukloniti. Ko god da je ta osoba, odnosno kako god da se ona ponašala u prošlosti, ako često ometa crkveni posao i crkveni život, odbija da bude orezana i uvek sebe uzima u odbranu navodeći pogrešna obrazloženja, ona mora da bude uklonjena iz crkve. Ovaj pristup je u potpunosti zarad održavanja normalnog napretka crkvenog posla i zaštite interesa Božjeg izabranog naroda, sasvim je u skladu sa istina-načelima i Božjim namerama. Na život-ulazak Božjeg izabranog naroda i crkveni posao ne treba da utiču svađe i nerazumni problemi koje izaziva nekolicina zlih pojedinaca – to nije vredno toga i ujedno je nepravedno prema Božjem izabranom narodu.

Ako zli ljudi često izazivaju ometanja u crkvi, dovodeći do neefikasnog crkvenog života, najbolje rešenje je da se ljudi svrstaju u kategorije i okupljanja podele u različite grupe: neka se okupe oni koji vole istinu i iskreno izvršavaju svoje dužnosti; neka se okupe oni koji žele da streme ka istini, ali ne izvršavaju svoje dužnosti; i neka se okupe oni koji vole da izazivaju prekide i ometanja, koji vole da druge ogovaraju, procenjuju ih i osuđuju. Na taj način crkva se prvenstveno može podeliti u tri grupe ljudi – može se reći, podelom svih prema vrsti – čime se osigurava da se na okupljanjima ove grupe međusobno ne mešaju. Ljudi sa lošom ljudskošću, koliko god da nesmotreno čine zlodela, neće ugrožavati druge već jedino sebe. Neki ljudi imaju podlu narav. Kaže li im neko nešto što ih povredi ili uvredi, oni će tu osobu zamrzeti i smišljaće načine da je napadnu i da joj se osvete. Koliko god da se s njima o istini razgovara u zajedništvu odnosno koliko god da bivaju orezani, oni istinu ne prihvataju. Radije bi umrli nego da se pokaju, pa nastavljaju da ometaju crkveni život. To dokazuje da su zli ljudi. Takve zle ljude ne možemo i dalje tolerisati. Oni shodno istina-načelima treba da budu uklonjeni iz crkve. To je jedini način da se ovaj problem temeljno reši. Bez obzira na to kakve su greške pravili ili kakve su loše stvari činili, ti ljudi sa zlobnom naravi ne dopuštaju nikome da ih razotkrije niti oreže. Ako ih neko razotkrije i uvredi, oni će se razbesneti, osvetiti i nikada neće odustati od čitave te stvari. Prema drugim ljudima nemaju strpljenja niti tolerancije i prema njima ne pokazuju trpeljivost. Na kojem načelu se zasniva njihovo ponašanje? „Radije bih izdao nego da budem izdan.” Drugim rečima, oni ne tolerišu da ih iko uvredi. Zar to nije logika zlih ljudi? To je upravo logika zlih ljudi. Niko ne sme da ih uvredi. Za njih je neprihvatljivo da ih bilo ko i najmanje izazove i mrze svakoga ko to učini. Oni će tu osobu progoniti i nikada se s tim neće pomiriti – takvi su zli ljudi. Zle ljude treba da izolujete ili uklonite čim otkrijete da imaju suštinu zlih ljudi, pre nego što budu u prilici da počine neko veliko zlo. Time će se šteta koju čine svesti na najmanju moguću meru; to je mudra odluka. Budu li starešine i delatnici čekali sve dok neka zla osoba ne izazove nekakvu nesreću da bi sa njom postupali, oni su pasivni. To bi pokazalo da su te starešine i delatnici veoma glupi i da u njihovim postupcima nema nikakvih načela. Među starešinama i delatnicima postoje neki koji su naprosto u toj meri glupi i neuki. Uporno čekaju neki ubedljiv dokaz da bi se zlim ljudima pozabavili jer smatraju da će im jedino tako savest biti mirna. Dok vam zapravo nisu potrebni ubedljivi dokazi da biste bili sigurni da je neko zao. To možete zaključiti na osnovu njegovih svakodnevnih reči i postupaka. Kad se uverite da je taj čovek zao, možete krenuti sa njegovim ograničavanjem ili izolacijom. Time se osigurava da štetu ne pretrpe ni crkveni život ni život-ulazak pripadnika Božjeg izabranog naroda. Neke starešine i delatnici ne mogu da razaznaju ko je zao, niti blagovremeno mogu da se pozabave zlim ljudima. To se posledično odražava na crkveni posao i crkveni život, a sprečen je i život-ulazak pripadnika Božjeg izabranog naroda. To je izrazito glupo. Lažne starešine tako obavljaju posao. S jedne strane, njima nedostaje pronicljivost, a s druge, oni su ljudi koji hoće da ugode drugima i plaše se da druge ne uvrede. Dok obavljaju funkciju starešina, takvi ljudi, kao prvo, ne mogu da izvršavaju pravi posao; a kao drugo, nanose štetu Božjem izabranom narodu. Ne mogu čak na vreme ni da reše problem ometanja koja izazivaju zli ljudi, a ni da zaštite braću i sestre; takvi ljudi nisu podesni da budu starešine i delatnici. Recite Mi, ako se za neku osobu utvrdi da je zla, postoji li i dalje potreba da se s njom u zajedništvu razgovara o istini da bi joj se pomoglo? (Ne.) Nema potrebe da joj pružate priliku. Neki ljudi imaju previše „ljubavi”, dajući zlikovcima iznova priliku da se pokaju, no, može li se time postići ikakav efekat? Da li je to usklađeno sa načelima Božjih reči? Da li si video ijednu zlu osobu koja može iskreno da se pokaje? To niko nikad nije video. Nadati se da će se zli ljudi pokajati isto je što i sažaljevati se nad zmijama otrovnicama; isto je što i sažaljevati se nad zverima. Ovo je stoga što se na osnovu suštine zlih ljudi može utvrditi da zli ljudi neće nikada voleti pozitivne stvari, da nikada neće prihvatiti istinu i da se nikada neće pokajati. U njihovom rečniku ne postoji reč „pokajanje”. Koliko god da s njima u zajedništvu razgovaraš o istini, oni svoje lične motive i interese neće ostaviti po strani i iznaći će razne razloge i izgovore da sebe opravdaju, pa niko ne može da ih ubedi. Ako oni pretrpe gubitak, za njih je to nepodnošljivo i drugima će zbog toga vazda dosađivati. Kako takvi ljudi, koji nisu voljni da istrpe nikakav gubitak, mogu istinski da se pokaju? Oni koji daju prednost sopstvenim interesima u odnosu na sve drugo izuzetno su sebični ljudi; oni su zli ljudi i nikad se neće pokajati. Ako si se već temeljno uverio da je takva osoba zla i još uvek joj pružaš priliku da se pokaje, zar to nije glupo? Isto je što i da smrznutu zmiju zagrevaš u nedrima, da bi te već sledećeg časa ona ujela. Jedino bi budala učinila tako glupu stvar. U crkvi je normalna pojava da Božji izabranici mrze zle ljude, zato što zlim ljudima nedostaje ljudskosti i stalno rade nemoralne stvari. Mrzeti zle ljude je ispravan način razmišljanja. Sastavni je deo onoga što ljudi treba da poseduju u svojoj normalnoj ljudskosti.

Recite Mi, kakav je čovek neko ko braću i sestre uopšte ne voli? Zašto sa braćom i sestrama on nema čak ni najosnovniji normalan međuljudski odnos? Takav čovek, s kim god da dolazi u kontakt, takvu vrstu kontakta povezuje jedino sa interesima i transakcijama; ako nema nikakvih interesa ili transakcija, on se ljudima neće ni baviti. Zar takav čovek nije zao? Neki ljudi ne streme ka istini i žive jedino na osnovu osećanja; ko god se prema njima lepo ophodi, oni se s njim zbližavaju, i ko god im pomaže, za tog smatraju da je dobar. Takvi ljudi takođe nemaju normalne međuljudske odnose. Žive isključivo na osnovu osećanja, pa, mogu li prema braći i sestrama da se ophode pošteno i pravedno? To je sasvim nedostižno. Prema tome, svako ko sa braćom i sestrama, odnosno sa onima koji iskreno veruju u Boga, nema normalne međuljudske odnose, neko je bez savesti i razuma, neko bez normalne ljudskosti i sasvim sigurno nije neko ko voli istinu. Ovi se pojedinci nimalo ne razlikuju od običnog ološa među nevernicima; komuniciraju sa svima onima od kojih mogu imati koristi i zanemaruju sve ostale. Štaviše, kad vide nekoga ko stremi ka istini ili nekoga ko može da sa drugima razmenjuje iskustvena svedočenja – nekoga kome se svi dive i ko se svima dopada – oni postaju ljubomorni i ispunjeni mržnjom i nastoje da prikupe arsenal municije kojom će procenjivati i osuđivati ove ljude koji streme ka istini. Zar to nije ono što rade zli ljudi? Takvim ljudima nedostaju savest i razum – gori su od zveri. Prema ljudima ne mogu da se ophode ispravno, sa drugima ne mogu da se slažu normalno, sa pripadnicima Božjeg izabranog naroda ne mogu da izgrade normalne međuljudske odnose, a mogu i da omrznu one koji streme ka istini. U svom srcu, takvi se ljudi sasvim sigurno moraju osećati veoma usamljeno i napušteno, sve vreme okrivljujući druge ljude i svet. Kakvu radost ili smisao imaju u životu? Narav ovih ljudi je podmukla, i s kim god da dolaze u kontakt zbog trivijalnih stvari mogu da razviju mržnju, da ih osuđuju i da im se svete, donoseći im nesreće. Takvi ljudi su pravi pravcati đavoli, koji crkvi donose nesreću sa svakim danom provedenim u njoj. Ako se u njoj dugo zadrže, te nesreće će biti beskrajne. Nesreće se mogu sprečiti jedino ako se oni uklone iz crkve. Osim toga, postoje i oni koji spolja deluju civilizovano, ali imaju posebnu naklonost prema koristima. Prema tome, njihova vera u Boga takođe je u funkciji stremljenja ka koristima. Ako već neko vreme nisu stekli neku korist koja im zasluženo ne pripada, u licu se naroguše kao da im neko duguje ogromne svote novca. Svakoga ko vidi njihovo ogorčeno i smrknuto lice to emotivno odmah pogodi. Da se pojavi u crkvenom životu, kakvo bi dejstvo takvo lice izazvalo? Da ga vidi, većina pripadnika Božjeg izabranog naroda bi se zasigurno osetila neprijatno, i to bi u različitom stepenu omelo i njihovo čitanje Božjih reči i razgovor u zajedništvu o istini i na njih se odrazilo. Često susretanje sa ovim večito sumornim licem u crkvenom životu bi odviše lako moglo da pogodi naročito one koji nisu pustili koren na istinitom putu! Crkvi je potrebno više ljudi sa vedrom ličnošću, koji govore jednostavno i otvoreno, i više ljudi čije je srce ispunjeno mirom i radošću, i čiji je duh slobodan i oslobođen. To bi crkveni život učinilo prijatnim. Ti večito smrknuti mrgudi treba da se mole Bogu kod kuće i da pre dolaska na okupljanja prilagode sopstveni način razmišljanja. Tako će biti dobro raspoloženi i zadobiće nešto od okupljanja. Osim toga, i drugima će to koristiti; makar neće biti ometeni. Da bi obezbedili da pripadnici Božjeg izabranog naroda žive normalnim crkvenim životom, starešine i delatnici treba da nauče da u zajedništvu razgovaraju o istini radi rešavanja problema. Ako neko smrknut dođe na okupljanje, starešine i delatnici treba da mu priđu i da ga upitaju: „Da li ti je potrebna pomoć?” To nazivamo samoinicijativnim pomaganjem drugima iz ljubavi. Ako starešine i delatnici uoče nekog ko ima problem i to zanemare, izbegavajući te „mrgude” i kloneći ih se bez razgovora u zajedništvu o istini kojim bi im ulepšali dan, onda oni ne izvršavaju pravi posao. Da bi delotvorno izvršavali crkveni posao, starešine i delatnici moraju, pre svega, da nauče da budu poverenici pripadnika Božjeg izabranog naroda, slično onome što bi nevernici nazvali brižnim državnim službenikom. Neki ljudi nisu voljni da igraju takvu ulogu, već bi radije da uvek budu posmatrači – pa kako onda pripadnike Božjeg izabranog naroda mogu na taj način da predvode da žive dobrim crkvenim životom? U stvari, već na osnovu čovekovog izraza lica u izvesnoj meri se može zapaziti da li on ima probleme u svom srcu. Ako je neko uvek smrknut, to sigurno znači da mu je srce mračno i da u njemu nema ni trunke svetlosti. Ako je po ceo dan udubljen u rasprave o ispravnom i pogrešnom, da li bi na licu i dalje mogao da ponese osmeh? Nad licem ovih ljudi uvek su nadvijeni mračni oblaci, bez ijednog sunčanog trenutka, a to utiče i na njihovo obavljanje dužnosti. Ako su starešine i delatnici spori u reagovanju i rešavanju ovog problema, uzrokujući time da braća i sestre trpe stalno ometanje i neizreciv jad, to dokazuje da te starešine i delatnici nisu sposobni da obavljaju stvarni posao, nesposobni su da pomoću istine rešavaju probleme i da su sasvim bezvredni. Ako starešine i delatnici shvataju istinu i mogu da prepoznaju probleme braće i sestara i mogu da pruže blagovremenu podršku i pomoć, ne samo da su u stanju da pomažu u rešavanju ljudskih problema, već su u stanju i da ljudima pomognu da shvate istina-načela i da ispunjavaju svoje dužnosti, onda će njihovo obavljanje dužnosti i rešavanje stvari biti efikasno, a crkveni posao neće biti ugrožen. Ako starešine i delatnici ne mogu odmah da prepoznaju i reše probleme, to se odražava na crkveni posao. Ako starešine i delatnici ne mogu da prepoznaju i reše probleme, nanoseći štetu crkvenom poslu i sprečavajući život-ulazak Božjeg izabranog naroda, zar nisu izneverili Boga i Njegov izabrani narod? Zar im ne nedostaju načela za rešavanje stvari? Pravovremeno rešavanje problema i bez odlaganja nakon što se prozre njihova suština – to nazivamo ispunjavanjem odgovornosti i odanošću, i to predstavlja izvršavanje čovekove dužnosti na način koji je dorastao merilu.

Tema današnjeg razgovora u zajedništvu jeste šesti problem – upuštanje u neprikladne odnose. Problemi ove vrste koji nastaju u crkvenom životu u osnovi su sledeći: neprikladni odnosi među polovima, istopolni odnosi, odnosi zasnovani na ličnim interesima i mržnja među pojedincima. Bilo da su to odnosi zasnovani na telesnoj požudi, telesnim interesima ili sentimentalnom zamešateljstvu tela, svi oni spadaju u kategoriju neprikladnih odnosa jer prevazilaze savest i razum normalne ljudskosti. Postojanje ovih neprikladnih odnosa ljude u određenoj meri može da uznemiri. Da stvari budu još ozbiljnije, oni mogu da ometaju ljudski život-ulazak, njihovo stremljenje ka istini i njihovo stremljenje ka bogopoznanju. Ove različite vrste neprikladnih odnosa ne potiču iz savesti ili razuma i suprotne su normalnoj ljudskosti. Kad žive u okviru ovih nenormalnih odnosa, ljudima je teško da prihvate i primenjuju istinu, a to ih takođe ometa da žive crkvenim životom i da streme ka život-rastu, i ujedno ometa poredak crkvenog života. Ovo je štetno po život-ulazak pripadnika Božjeg izabranog naroda, a može i da naškodi crkvenom poslu. Zbog svega toga, od suštinske je važnosti da starešine i delatnici ove probleme odmah prepoznaju i reše ih.

Kad je reč o neprikladnim odnosima, već smo nabrojali različite situacije i svrstali ih u kategorije. Možete li da navedete neke primere kako biste primenili pronicljivost? Koji je cilj da se savlada pronicljivost? Da vam omogući da razaznate i definišete suštinu ljudi, događaja i stvari, kako biste mogli da donesete tačne sudove, a zatim da prema njima postupate shodno načelima. Ovo je konačan rezultat. Da li je neko rekao: „Ceo dan pričaš o ovim stvarima koje se odnose na ispravno i pogrešno, o ovim svakodnevnim stvarima – više ne želimo to da slušamo; više ne želimo ni da dolazimo na okupljanja. Zar ne bi trebalo da u zajedništvu govoriš o istini? Zašto uvek govoriš o ovim situacijama”? Da li ste primetili takve ljude? Kakvi su to ljudi? (Ljudi kojima nedostaje duhovno razumevanje.) Mi na ovaj način razgovaramo u zajedništvu, a oni ipak i dalje ne mogu da shvate istinu – ne dostižu inteligenciju normalne osobe; takvi su ljudi sasvim beskorisni. Treba li nekoga čija inteligencija nije dorasla ljudskoj i dalje primoravati da sluša propovedi? Možda bi on rekao sledeće: „Okupljanja se uvek svode na razgovor u zajedništvu o istini, na njima se stalno govori o stvarima kao što je primena istine – umoran sam da ovo i dalje slušam. Više ne želim da dolazim na okupljanja.” Ako zaista ima takav stav, onda je on neko ko ima odbojnost prema istini. Kad je reč o takvim ljudima, Božja kuća ne insistira na tome da oni dolaze; brzo ih oterajte. Ako oni sami ne žele da dolaze na okupljanja i nisu prijemčivi za ono o čemu se na njima razgovara, mi ne insistiramo – nije nam cilj da ih uznemiravamo. Takvi ljudi, čak i ako ceo svoj život veruju u Boga, neće shvatiti istinu i neće ući u stvarnost; to je uzaludan trud. Ako vole da slušaju teologiju, pustite ih neka idu i neka izučavaju teologiju; zažaliće jednoga dana kad istinu ne budu zadobili kao život.

29. maj 2021. godine