Dvanaesta stavka: Brzo i tačno identifikujte razne ljude, događaje i stvari koji prekidaju i ometaju Božje delo i normalan poredak u crkvi; zaustavite ih i ograničite, te preokrenite stvari; pored toga, u zajedništvu razgovarajte o istini kako bi Božji izabrani narod kroz takve stvari razvio pronicljivost i iz njih nešto naučio (3. deo)

Različiti ljudi, događaji i stvari koji prekidaju i ometaju crkveni život

Na prošlom okupljanju u zajedništvu smo razgovarali o dvanaestoj odgovornosti starešina i delatnika: „Brzo i tačno identifikujte razne ljude, događaje i stvari koji prekidaju i ometaju Božje delo i normalan poredak u crkvi; zaustavite ih i ograničite, te preokrenite stvari; pored toga, u zajedništvu razgovarajte o istini kako bi Božji izabrani narod kroz takve stvari razvio pronicljivost i iz njih nešto naučio.” Kad je reč o ovoj odgovornosti, prvenstveno smo razgovarali o raznim problemima povezanim sa crkvenim životom, a razvrstali smo ih u jedanaest problema. Hajde, pročitajte ih. (Prvi, često skretanje sa teme kad se u zajedništvu razgovara o istini; drugi, izgovaranje reči i doktrina da bi se ljudi zaluđivali i zadobilo njihovo poštovanje; treći, naklapanje o privatnim stvarima, uspostavljanje ličnih veza i bavljenje ličnim poslovima; četvrti, formiranje klika; peti, nadmetanje za status; šesti, upuštanje u neprikladne odnose; sedmi, uzajamni napadi i verbalne svađe; osmi, širenje predstava; deveti, izbacivanje negativnosti; deseti, širenje neosnovanih tračeva; i jedanaesti, manipulisanje izborima i njihovo sabotiranje.) Prošli put smo razgovarali o petom problemu, a to je nadmetanje za status, i o šestom problemu, a to je upuštanje u neprikladne odnose. Ove dve vrste problema, kao i prethodna četiri problema, takođe izazivaju ometanja i prekide crkvenog života i normalnog crkvenog poretka. Posmatrajući prirodu ove dve vrste problema, štetu koju nanose crkvenom životu i njihov uticaj na ljudski život-ulazak, obe te vrste mogu predstavljati ljudi, događaji i stvari koji prekidaju i ometaju Božje delo i normalan crkveni poredak.

VII. Uzajamni napadi i verbalne svađe

Danas ćemo u zajedništvu razgovarati o sedmom problemu – o uzajamnim napadima i verbalnim svađama. Takvi su problemi uobičajeni u crkvenom životu i svima su očigledni. Kad se ljudi okupe da jedu i piju Božju reč, da u zajedništvu razgovaraju o svojim ličnim iskustvima ili da razmatraju neke aktuelne probleme, različita gledišta ili polemike o tome šta je dobro a šta pogrešno često među ljudima dovode do rasprava i nesporazuma. Ako se ljudi ne slažu i imaju različite uglove posmatranja, ali to ne ometa crkveni život, da li se to podvodi pod uzajamne napade i verbalne svađe? Ne podvodi se; to spada u normalan razgovor u zajedništvu. Prema tome, gledano spolja, za mnoge probleme može delovati kao da su povezani sa sedmim problemom, dok se zapravo jedino oni koji su po svojim okolnostima i prirodi ozbiljniji, te otud predstavljaju prekide i ometanja, podvode pod ovaj problem. Hajde da sada razgovaramo o tome zbog koje prirode ovih problema se oni svrstavaju pod ovu stavku.

Pre svega, posmatrajući ispoljavanja uzajamnih napada, ovde sasvim sigurno nije reč o normalnom razgovoru u zajedništvu o istini ili o traganju za istinom, odnosno o posedovanju različitih shvatanja ili svetlosti na osnovu razgovora u zajedništvu o istini odnosno o traganju za istina-načelima, razgovoru u zajedništvu i raspravi o njima i o traganju za putem primene u vezi sa određenom istinom, već je reč o svađanju i raspravljanju o tome šta je ispravno a šta pogrešno. Ti se napadi na ovaj način suštinski ispoljavaju. Da li se ovaj problem ponekad javlja u crkvenom životu? (Da.) Već na osnovu spoljnog izgleda, očito je da postupak poput uzajamnih napada sasvim sigurno nema veze sa traganjem za istinom, odnosno sa razgovorom u zajedništvu o istini pod vođstvom Svetoga Duha, niti sa skladnom saradnjom, već da je ukorenjen u plahovitosti, a da korišćeni jezik sadrži sud i osudu, pa čak i psovke – ovakvo ispoljavanje je zaista otkrovenje Sotonine iskvarene naravi. Kad se ljudi uzajamno napadaju, bez obzira na to da li im je rečnik oštar ili taktičan, on u sebi sadrži plahovitost, zlobu i mržnju i lišen je ljubavi, tolerancije i trpeljivosti, pa je prirodno još i više lišen skladne saradnje. Metode koje ljudi koriste kako bi se uzajamno napadali mogu biti različite. Na primer, kad dvoje ljudi raspravlja o nekoj stvari, osoba A kaže osobi B: „Neki ljudi imaju lošu ljudskost i nadmenu narav; kakvu god sitnicu da urade oni se time razmeću i nikoga ne slušaju. Oni su upravo od onih koje Božje reči nazivaju varvarima i koji su bez ljudskosti poput zveri.” Nakon što ovo čuje, osoba B pomisli: „Nije li ovo što si upravo rekao bilo upućeno meni? Čak si se pozvao na Božje reči da bi me razotkrio! Pošto si govorio o meni, neću ti oćutati. Neljubazan si prema meni, pa ću ti vratiti istom merom!” Pa tako osoba B kaže: „Gledano spolja, neki ljudi mogu delovati vrlo pobožno, ali su duboko u sebi zapravo zlobniji od svih ostalih. Čak se upuštaju u neprikladne odnose sa pripadnicima suprotnog pola, baš kao bludnice i prostitutke koje se pominju u Božjim rečima – Bog je takvim ljudima potpuno zgrožen, prema njima oseća odbojnost. Kakva je korist od toga da deluju pobožno? Sve to je pretvaranje. Bog najviše mrzi one koji se pretvaraju; svi koji se pretvaraju su fariseji!” Nakon što ovo čuje, osoba A pomisli: „Ovo je upućeno na moju adresu! U redu, prema meni si neljubazan, zato nemoj mene da kriviš ako budem bez dlake na jeziku!” Obrni-okreni, njih dvoje su počeli da se svađaju. Je li ovo razgovor u zajedništvu o Božjim rečima? (Nije.) Šta oni rade? (Uzajamno se napadaju i svađaju.) Čak se hvataju za slabu tačku onog drugog i pronalaze „osnov” za sopstvene napade, tražeći utemeljenje pozivanjem na Božje reči – ovo je uzajamno napadanje i to su ujedno verbalne svađe. Da li ovaj oblik razgovora u zajedništvu možemo ponekad čuti u crkvenom životu? Je li to normalan razgovor u zajedništvu? Da li je to razgovor u okviru normalne ljudskosti? (Nije.) Da li, onda, ovaj oblik razgovora u zajedništvu izaziva prekide i ometanja crkvenog života? Kakve prekide i ometanja izaziva? (Ometa se normalan crkveni život, ljudi se prepuštaju svađama o tome šta je ispravno a šta pogrešno i shodno tome nisu u stanju da tiho razmišljaju i da u zajedništvu razgovaraju o Božjim rečima.) Kad se ljudi upuštaju u takve svađe i rasprave o tome šta je ispravno a šta pogrešno, pa se tokom crkvenog života lično napadaju, da li Sveti Duh i dalje deluje? Sveti Duh ne deluje; ovakvim se razgovorom u zajedništvu stvara zbrka u ljudskom srcu. U Bibliji postoje određene reči, da li ih se sećate? („Ponovo vam kažem, da ako se dvojica od vas na zemlji udruže u molitvi i zatraže bilo šta, daće im Otac Moj koji je na nebesima. Jer gde su dvojica ili trojica sabrana u Moje ime, i Ja sam tamo među njima” (Matej 18:19-20).) Šta znače ove reči? Kad se ljudi zajedno okupe pred Bogom, oni pred Bogom treba da budu ujedinjeni u srcu i umu; Bog će im darovati blagoslove, a Sveti Duh će delovati, jedino ako su ljudi ujedinjeni u srcu i umu. Da li su ovo dvoje ljudi koji se raspravljaju i koje sam upravo pomenuo bili ujedinjeni u srcu i umu? (Nisu.) Čime su se oni bavili? Uzajamnim napadima, svađama, pa čak i sudom i osudom. I premda, gledano spolja, oni nisu koristili psovke ili pogane reči, motiv u pozadini njihovih reči nije bio u tome da u zajedništvu razgovaraju o istini ili da tragaju za istinom, i nisu govorili u okviru savesti i razuma normalne ljudskosti. Svaka njihova izgovorena reč bila je neodgovorna i u sebi je sadržala agresivnost i zlobu; nijedna reč nije odgovarala činjenicama niti je imala ikakvo utemeljenje. Nijedna reč nije predstavljala procenjivanje stvari shodno Božjim rečima i Božjim zahtevima, već se svodila na pokretanje ličnih napada, sudova i osuda, na osnovu njihovih ličnih sklonosti i volje, protiv osobe koju mrze i koju gledaju s visine. Ništa od ovoga nisu ispoljavanja ujedinjenosti srca i uma; naprotiv, ovo su reči i ispoljavanja koja potiču iz plahovitosti i Sotonine iskvarene naravi, i Bogu nije prijatno da ih čuje; prema tome, tu nema delovanja Svetog Duha. Ovo je ispoljavanje uzajamnog napadanja.

Nesporazumi i sukobi u crkvenom životu često se javljaju među ljudima oko manjih stvari ili oko suprotstavljenih gledišta i interesa. Nesporazumi često nastaju i zbog neusklađenih ličnosti, ambicija i sklonosti. Različite vrste neslaganja i zavada takođe nastaju među pojedincima usled razlika u društvenom statusu i stepenu obrazovanja, ili razlika u smislu njihove ljudskosti i prirode, pa čak i zbog razlika u načinu govora i rešavanja stvari, među ostalim razlozima. Ako ljudi ne nastoje da ove probleme rešavaju korišćenjem Božje reči, ako nema uzajamnog razumevanja, tolerancije, podrške i pomoći, već ako ljudi umesto toga u svom srcu stvaraju predrasude i mržnju i jedni prema drugima se ophode plahovito u okviru iskvarenih naravi, onda je verovatno da će to dovesti do uzajamnih napada i sudova. Neki ljudi poseduju nešto savesti i razuma, pa kad dođe do nesporazuma, oni mogu da ispolje strpljenje, da postupaju razumno i da drugoj osobi pomognu s ljubavlju. Međutim, neki ljudi to ne mogu da postignu, nedostaju im i najosnovnija tolerancija, strpljenje, ljudskost i razum. U odnosu na druge, oni često stvaraju razne predrasude, sumnje i pogrešna razumevanja zbog trivijalnih stvari, jedne jedine reči ili izraza na licu, što dovodi do toga da u svom srcu prema njima imaju različite misli, sumnje, sudove i osude. Te pojave često nastaju u crkvi i neretko utiču na normalne odnose među pojedincima, na skladnu komunikaciju među braćom i sestrama, pa čak i na njihov razgovor u zajedništvu o Božjim rečima. Kad ljudi međusobno komuniciraju, uobičajeno je da među njima dođe do nesporazuma, ali ako takvi problemi u crkvenom životu nastaju često, oni mogu da utiču na normalan crkveni život, da ga ometaju, pa čak i da ga unište. Na primer, ako tokom okupljanja neko započne svađu, onda će to okupljanje biti ometeno, crkveni život neće biti plodonosan, a oni koji tom okupljanju prisustvuju neće ništa zadobiti, već će se u suštini okupljati uzalud i gubiti vreme. Shodno tome, ovi su problemi već uticali na normalan poredak crkvenog života.

A. Nekoliko vrsta ispoljavanja uzajamnih napada i verbalnih svađa

1. Uzajamno otkrivanje mana

Tokom okupljanja, neki ljudi vole uvek da naklapaju o privatnim stvarima i nevažnim temama, pa govore o beznačajnim stvarima iz svog doma i ćaskaju sa braćom i sestrama kad god se s njima susretnu, zbog čega se ta braća i sestre osećaju bespomoćno. Neko se tome možda usprotivi u želji da ih prekine i šta se onda dogodi? Ako ih stalno prekidaju, oni postaju nesrećni, a kad su nesrećni to znači nevolju. Oni pomisle: „Uvek me prekidaš i ne daš mi da govorim. Neka ti bude. Prekidaću i ja tebe kad budeš govorio! Kad u zajedništvu budeš razgovarao o Božjim rečima, ja ću ti uleteti u reč nekim drugim odlomkom Božjih reči. Kad u zajedništvu budeš razgovarao o samospoznaji, ja ću govoriti o Božjim rečima koje ljudima sude. Kad budeš govorio o shvatanju svoje nadmene naravi, ja ću govoriti o Božjim rečima koje određuju ljudske ishode i odredišta. Šta god da budeš rekao, ja ću reći nešto sasvim suprotno!” I ne samo to, ako se i drugi pridruže tome da ovog pojedinca prekinu, on onda ustaje i napada ih. U isto vreme, budući da u svom srcu gaji ogorčenost i mržnju, tokom okupljanja on često razotkriva mane one osobe koja ga je prekinula, govoreći kako je ta osoba druge prevarila u poslu pre nego što je počela da veruje u Boga, kako je u svojim odnosima sa drugima bila beskrupulozna i tako dalje – svaki put kad ta osoba progovori, on te stvari pominje. Isprva ta osoba može da bude strpljiva, ali s vremenom počinje da razmišlja: „Uvek ti pomažem, prema tebi sam stalno tolerantan i strpljiv, ali ti prema meni ne pokazuješ nimalo tolerancije. Budeš li se prema meni tako ponašao, nemoj mene da kriviš ako budem bez dlake na jeziku! Oboje već dugo živimo u istom selu i dobro se poznajemo. Napao si me, pa ću i ja tebe; moje mane si razotkrio, ali nisi ni ti bez mana.” I tako, ta osoba kaže: „U mladosti si čak znao i da kradeš; te tvoje sitne krađe su još sramnije! To što sam ja radio je makar bio posao, da se obezbede sredstva za život. Ima li na svetu nekog ko nije učinio neku grešku? A tvoje ponašanje? To je ponašanje lopova, pljačkaša!” Zar ovo nije uzajamno napadanje? Koji je metod ovih napada? Uzajamno razotkrivanje mana, zar ne? (Jeste.) Ti ljudi u sebi čak razmišljaju: „Nastavljaš da razotkrivaš moje mane, svima ih obznanjuješ i pominješ moju nečasnu prošlost, kako me drugi više ne bi poštovali – pa neću ni ja da držim jezik za zubima. Znam sve o tome koliko si partnera imao, sa koliko ljudi suprotnog pola si bio; sve to imam spremno da iskoristim protiv tebe. Budeš li ponovo razotkrivao moje mane i u tome odeš predaleko, obelodaniću sva tvoja nedela!” Uzajamno razotkrivanje mana predstavlja uobičajen problem među onima koji se međusobno dobro poznaju i jedno o drugom znaju sve. Možda zbog neslaganja ili zbog međusobnog sukoba ili zameranja, dvoje ljudi izvlače sav prljav veš onog drugog da ga na okupljanjima iskoriste kao oružje za međusobne napade. To dvoje ljudi jedno drugom razotkrivaju mane, međusobno se napadaju i osuđuju, oduzimajući svima vreme predviđeno za jedenje i pijenje Božje reči i tako utiču na normalan crkveni život. Mogu li takva okupljanja da budu plodonosna? Da li je ljudima u njihovoj blizini i dalje do tog okupljanja? Pojedina braća i sestre počinju da razmišljaju: „Ovo dvoje je zaista problematično, u čemu je svrha da kopaju po tim stvarima iz prošlosti! Sad oboje veruju u Boga, trebalo bi da te stvari otpuste. Ko nije bez problema? Zar nisu oboje sad došli pred Boga? Svi ovi problemi se mogu rešiti Božjom rečju. Razotkrivanje mana ne predstavlja primenu istine, niti je to učenje iz vrlina jedne osobe kako bi se ispravile mane one druge; to su uzajamni napadi, to je sotonsko ponašanje.” Njihovi uzajamni napadi ometaju i uništavaju normalan crkveni život. Niko ne može da ih zaustavi i ko god da s njima u zajedništvu razgovara o istini oni to neće poslušati. Neki ljudi ih savetuju: „Prestanite jedno drugom da razotkrivate mane. U krajnjoj liniji to uopšte nije tako važno; zar ovo nije samo trenutno verbalno neslaganje? Među vama dvoma ne postoji duboka mržnja. Ako biste oboje mogli da se otvorite, da ogoliti dušu, da otpustite svoje predrasude, ogorčenost i mržnju kako biste se pred Bogom molili i tragali za istinom, svi ovi problemi bi mogli da se reše.” Ali njih dvoje i dalje ne popuštaju. Jedno od njih kaže: „Kad bi mi se on prvi izvinio, kad bi se prvi otvorio i ogolio dušu, i ja bih to isto uradio. Međutim, ako tu stvar, kao i ranije, neće da otpusti, onda ni ja neću držati jezik za zubima! Tražite od mene da primenjujem istinu – zašto je on ne primenjuje? Tražite od mene da te stvari otpustim – zašto on to prvi ne učini?” Zar se ovako ne ponaša neko ko je nerazuman? (Ponaša se.) Oni počinju da se ponašaju nerazumno. Na njih ne deluju ničiji saveti i oni ne slušaju razgovor u zajedništvu o istini. Svađaju se čim se sretnu, jedno drugome razotkrivaju mane i jedno drugo napadaju. Jedino nema fizičkog sukoba, ali u svemu ostalom što jedno drugome rade postoji mržnja i svaka izgovorena reč sadrži nagoveštaj napada i psovki. Ako u crkvenom životu postoji dvoje ovakvih ljudi koji se, čim se vide, međusobno napadaju i verbalno svađaju, može li taj crkveni život da bude plodonosan? Mogu li ljudi iz njega da zadobiju išta pozitivno? (Ne.) Kad nastanu takve situacije, većina ljudi se zabrine i kaže: „Svaki put kad se okupimo, ovo dvoje se stalno svađaju i ne slušaju ničiji savet. Šta bi trebalo da uradimo?” Ukoliko su to dvoje prisutni, ta okupljanja nisu mirna i oni sve druge ometaju. U takvim slučajevima, crkvene starešine treba da se umešaju kako bi rešile taj problem; ne smeju da dozvole da takvi pojedinci nastave da ometaju crkveni život. Ako se posle uzastopnih saveta, razgovora u zajedništvu i pozitivnog usmeravanja ne postignu nikakvi rezultati i obe strane se i dalje drže svojih predrasuda, odbijaju da jedna drugoj oproste i nastavljaju da se međusobno napadaju i da ometaju crkveni život, onda je tu stvar neophodno rešiti prema načelima. Treba da im se kaže: „Vas dvoje ste već dugo u ovom stanju i to je izazvalo ozbiljna ometanja crkvenom životu i svoj braći i sestrama. Većina ljudi se ljuti zbog takvog vašeg ponašanja, ali se plaši da bilo šta o tome kaže. Imajući u vidu vaš trenutni stav i ispoljavanja, u skladu sa načelima, crkva mora da suspenduje vaše učešće u crkvenom životu i da vas izoluje kako biste razmislili o sebi. Kad budete u stanju da se skladno družite, da učestvujete u normalnom razgovoru u zajedništvu i budete imali normalne međuljudske odnose, možete se vratiti crkvenom životu.” Nezavisno od toga da li se oni s tim slažu ili ne, crkva treba da donese ovu odluku; ovo je rešavanje stvari na osnovu načela. Ove stvari treba rešavati na takav način. S jedne strane, to je korisno za to dvoje pojedinaca; može da ih navede da razmišljaju i da sebe spoznaju. S druge strane, time se prvenstveno štiti znatno više braće i sestara od ometanja koje izazivaju zli ljudi. Neki ljudi kažu: „Oni nisu učinili nikakvo zlo; ni u pogledu svoje suštine nisu zli ljudi. Imaju samo manje nedostatke u svojoj ljudskosti, samo su samovoljni, skloni tome da budu nerazumni i skloni ljubomori i nesporazumima. Zašto da jedino zbog toga budu izolovani?” Kakva god da je njihova ljudskost, dokle god za crkveni život oni predstavljaju ometanje, crkvene starešine treba da se umešaju kako bi se pozabavile ovim problemom i rešile ga. U slučaju da je ovo dvoje pojedinaca zlo, čim se to razazna, odgovor ne treba da se zadrži samo na izolaciji; mora se trenutno doneti odluka da budu neposredno uklonjeni. Ako su njihovi postupci ograničeni samo na uzajamne napade i svađe o tome šta je ispravno a šta pogrešno, pri čemu se drugima ne nanosi šteta niti se čine druga loša dela koja bi interesima Božje kuće izazvala gubitke, i ti ljudi nisu zli, onda nema potrebe da budu uklonjeni. Umesto toga, treba ih suspendovati iz crkvenog života i izolovati da razmisle o sebi. Ovaj pristup je najprikladniji. Svrha ovakvog rešavanja stvari je u tome da se obezbedi normalan poredak crkvenog života i zagarantuje normalan nastavak rada crkve.

2. Uzajamno razotkrivanje i napadi

Nekim ljudima nedostaje sposobnost razumevanja u jedenju i pijenju Božje reči i ne znaju kako da u zajedništvu razgovaraju o svom iskustvenom shvatanju Božje reči. Oni znaju jedino da Božje reči kojima se ljudi razotkrivaju povezuju sa drugima. Pa tako, kad god u zajedništvu razgovaraju o istini u Božjim rečima, oni uvek imaju lične motive; stalno žele da iskoriste priliku da druge razotkrivaju i napadaju, što dovodi do nemira u crkvi. Ako oni koje razotkrivaju mogu u ovim situacijama da nastupe ispravno, da ih shvate kao da one dolaze od Boga i nauče se pokornosti i strpljenju, neće doći ni do kakvih sporova. Ipak, neizbežno je da neko može osetiti prkos kad čuje da drugi u zajedništvu razgovaraju o njegovim problemima i razotkrivaju ih. On u sebi razmišlja: „Kako to da nakon što pročitaš Božje reči, ti ne razmenjuješ sopstvena iskustvena shvatanja o njima niti govoriš o samospoznaji, već umesto toga isključivo mene napadaš i mene uzimaš na zub? Da li ti se ne dopadam? Božje reči su već jasno stavile do znanja da imam iskvarenu narav – moraš li to zaista da kažeš? Moguće je da imam iskvarenu narav, ali zar je nemaš i ti? Na mene uvek imaš pik, nazivaš me lažljivim, ali ni tebi ne manjka prevrtljivosti!” Ispunjen ogorčenjem i prkosom, taj čovek bi jednom ili dvaput mogao da ispolji strpljivost, ali kako vreme bude prolazilo i njegova se ozlojeđenost nakupi, on će eksplodirati. A kad eksplodira, nastaje katastrofa. On kaže: „Dok postupaju i govore, neki ljudi se, gledano spolja, pretvaraju da su vrlo pošteni i otvoreni, ali su u stvarnosti prepuni svakakvih intriga i stalno protiv drugih kuju zavere. Kad se nekom obrate, taj ne može da dokuči njihove misli ili namere; oni su lažljivi ljudi. Kad se susretnemo sa takvim pojedincima, sa njima ne smemo da razgovaramo niti da dolazimo u kontakt; previše su strašni. Ako si nepažljiv, upašćeš u njihovu zamku, pa će te prevariti i iskoristiti. Takvi ljudi su najzlobniji, od one vrste koju Bog najviše prezire i najviše je se gnuša. Treba da budu bačeni u bezdan, u ognjeno i sumporno jezero!” Nakon što ovo čuje, druga osoba pomisli: „Imaš iskvarene naravi, ali drugim ljudima ne dozvoljavaš da te razotkriju? Tako si nadmen i samopravedan. Pronaći ću drugi odlomak Božjih reči da te razotkrijem, pa da vidim šta onda imaš da kažeš!” Nakon što bude razotkrivena, druga se osoba naljuti još više i pomisli: „Dakle, ne nameravaš da otpustiš ovu laž, zar ne? I dalje to nećeš da otpustiš, a? Naprosto ti se ne sviđam i misliš da imam iskvarenu narav, zar ne? U redu, onda ću i ja tebe razotkriti!” Pa onda kaže: „Neki su ljudi naprosto antihristi; vole status i da ih drugi veličaju, drugima vole da drže pridike, koristeći Božje reči da druge razotkrivaju i osuđuju, dovodeći druge ljude u uverenje kako oni sami nemaju iskvarenu narav. Ponašaju se kao da su bolji od drugih i misle da su postali sveti, ali zar nisu samo pogani demoni? Zar nisu samo Sotone i zli duhovi? Šta su antihristi? Antihristi su Sotone!” Koliko se već puta svađaju? Ima li pobednika? (Nema.) Jesu li izrekli išta što bi moglo biti poučno za druge? (Nisu.) Dakle, šta su ove reči? (Sudovi, osude.) To su sudovi. Oni govore nesmotreno ne uzimajući u obzir stvarnu situaciju ili činjenice, proizvoljno sudeći o drugima i osuđujući ih, pa ih čak i proklinju. Imaju li činjeničnu osnovu da drugu osobu nazovu antihristom? Koja je zla dela i ispoljavanja antihrista ta osoba pokazala? Da li njena iskvarena narav dostiže nivo suštine antihrista? Kad Božji izabrani narod čuje kako drugu osobu razotkriva, da li će to smatrati objektivnim i istinitim? Ima li ikakve dobrote ili dobrih namera u rečima koje ovo dvoje ljudi izgovaraju? (Nema.) Da li im je cilj da jedno drugome pomognu da sebe spozna i omoguće mu da što je pre moguće odbaci svoju iskvarenu narav i uđe u istina-stvarnost? (Nije.) Zašto onda to rade? Da bi dali oduška svom ličnom inatu, da bi drugu osobu napali i osvetili joj se, pa je proizvoljno optužuju za nešto što uopšte ne odgovara činjenicama. Ti ljudi se ispravno međusobno ne procenjuju niti jedno drugome određuju karakter na osnovu Božjih reči i otkrovenja i suštine te druge osobe, već Božje reči umesto toga koriste kako bi se međusobno napadali, svetili i davali oduška svom inatu; oni u zajedništvu uopšte ne razgovaraju o istini. Ovo je ozbiljan problem. Kod druge osobe uvek pronalaze slabe tačke kako bi je napali i osudili zato što ima nadmenu narav – ovaj stav je podmukao i zloban i svakako ne predstavlja dobronamerno razotkrivanje. Shodno tome, on dovodi jedino do uzajamne netrpeljivosti i mržnje. Ako se razotkrivanje sprovodi uz stav da se drugima pomogne iz ljubavi, ljudi to mogu da osete i prema tome mogu da se pravilno odnose. Ali ako se neko uhvati za nadmenu narav druge osobe kako bi je osudio i napao, onda je to isključivo sa ciljem da tu osobu napada i maltretira. Niko nije bez nadmene naravi, pa zašto onda taj uvek uzima na zub tu jednu osobu? Zašto se uvek namerači na tu jednu osobu i ne pušta je? Neprekidno razotkrivanje nadmene naravi te jedne osobe – da li je cilj toga da se toj osobi zaista pomogne da odbaci svoju nadmenu narav? (Nije.) Šta je onda razlog? Razlog je u tome što mu se ta osoba ne dopada, pa iznalazi mogućnosti da je napadne i da joj se osveti, uvek sa željom da je maltretira. Prema tome, kad kaže da je druga osoba antihrist, Sotona, đavo, lažljiva i podmukla osoba, da li je to u skladu sa činjenicama? Možda u tome i ima nekih činjenica, ali cilj ovog čoveka kad te stvari govori nije u tome da drugoj osobi pomogne niti da u zajedništvu razgovara o istini, već da dâ oduška svom ličnom inatu i osveti se. I njega su maltretirali, pa želi da se osveti. Kako se sveti? Tako što drugu osobu razotkriva, osuđuje, naziva je đavolom, Sotonom, zlim duhom, antihristom – dodeljujući joj najgore moguće etikete i optužujući je za najteže stvari. Nisu li ovo proizvoljan sud i osuda? Kad ove stvari govore, namera, svrha i motiv obe strane nisu u tome da drugoj osobi pomognu da sebe spozna i reši svoje iskvarene naravi, a još manje su u tome da joj pomognu da uđe u stvarnost Božje reči ili da shvati istina-načela. Umesto toga, oni drugu osobu nastoje da napadnu i da se na nju ustreme, da je razotkriju kako bi postigli svoj cilj da daju oduška sopstvenom inatu i da se osvete. Ovo su uzajamni napadi i verbalne svađe. Iako se čini da za ovaj metod napada na druge ljude postoji više osnova nego kod uzajamnog razotkrivanja mana, pa se i Božje reči dovode u vezu sa drugom osobom kako bi se izreklo da ona ima iskvarenu narav, da je đavo i Sotona, te spolja gledano to deluje prilično duhovno, ova dva metoda su po svojoj prirodi identična. Nijedan od njih nema veze sa razgovorom u zajedništvu o Božjoj reči i istini u okviru normalne ljudskosti, već je to neodgovorno i proizvoljno donošenje sudova o drugoj osobi, njeno osuđivanje i proklinjanje utemeljeno na ličnim sklonostima i upuštanje u lične napade. I razgovori koji su po svojoj prirodi takvi izazivaju prekide i ometanja u crkvenom životu, i ometaju život-ulazak Božjih izabranika i nanose mu štetu.

Šta treba da učinite kad naiđete na dvoje ljudi koji se međusobno napadaju tako što jedno drugom razotkrivaju iskvarene naravi? Da li je nužno šakom udariti o sto i očitati im bukvicu? Da li je potrebno politi ih kofom hladne vode kako bi se smirili, uvideli da nisu u pravu i jedno drugom se izvinili? Mogu li ove metode da reše taj problem? (Ne mogu.) Ovo dvoje pojedinaca se stalno svađaju na svakom okupljanju, a nakon što se okupljanje završi, spremaju se za sledeću rundu. Kod svoje kuće, oni traže Božje reči i osnov koji će koristiti za sopstvene napade, pa čak sastavljaju teze i smišljaju kako da drugu stranu napadnu, koje njene aspekte treba da napadnu, kako da joj sude i osuđuju je, kakvim tonom da govore i koje Božje reči treba da upotrebe kako bi pokrenuli što uverljiviji napad i osudu. Takođe traže različite duhovne termine i koriste razne načine izražavanja da drugu stranu osude i napadnu, sprečavajući je da stvari preokrene u svoju korist, i nastoje da je u sledećoj rundi sasvim obore na zemlju i onemoguće joj da se uspravi na noge. Sva ova ponašanja spadaju u uzajamne napade i verbalne svađe. Da li je ove probleme lako rešiti? Ako se to dvoje, nakon što od većine ljudi dobiju savete, pomoć i razgovor u zajedništvu o istini, i dalje ne pokaju niti preokrenu svoj dotadašnji način ponašanja – odnosno, pri susretu se svađaju i jedno drugo psuju, ne slušaju ničije savete i ne prihvataju ničiji razgovor u zajedništvu o istini niti orezivanja – šta treba učiniti? Ovo je lako rešiti: treba ih pročistiti iz crkve. Zar to ne bi rešilo problem? Zar to nije lako? Da li je s njima potrebno nastavljati razgovor u zajedništvu? Da li je potrebno i dalje im pomagati s ljubavlju? Recite Mi, da li je primereno takvim ljudima s ljubavlju pokazivati toleranciju i strpljenje? (Nije primereno.) Zašto nije primereno? (Oni ne prihvataju istinu – s njima nema svrhe razgovarati u zajedništvu.) Tačno, oni ne prihvataju istinu. Na okupljanja dolaze jedino zato da bi se verbalno svađali. U Boga ne veruju da bi stremili ka istini i jedino vole da se verbalno svađaju. Da li je ovo otkrovenje i ispoljavanje normalne ljudskosti? Da li oni imaju racionalnost koju normalna ljudskost treba da poseduje? (Nemaju.) Nedostaje im racionalnost normalne ljudskosti. Tokom okupljanja, ovakvi ljudi ne čitaju usredsređeno i pravilno Božje reči kako bi mogli da iz Božjih reči shvate i dobiju istinu i time reše svoje iskvarene naravi i sopstvene probleme. Umesto toga, oni neprekidno žele da rešavaju tuđe probleme. Težište im je večito usmereno na druge, dok u njima traže mane; u Božjim rečima uvek nastoje da pronađu probleme drugih ljudi. Mogućnost čitanja Božjih reči i razgovora u zajedništvu o ovim rečima oni koriste kako bi druge razotkrivali i napadali, a Božje reči koriste kako bi o drugima donosili sudove, omalovažavali ih i osuđivali. Pa ipak, sebe postavljaju odvojeno od Božjih reči. Kakvi su to ljudi? Jesu li to ljudi koji prihvataju istinu? (Nisu.) U jednoj stvari su naročito dobri i za nju su zainteresovani: nakon čitanja Božjih reči, oni često u drugima pronalaze razne probleme, stanja i ispoljavanja koje Njegove reči razotkrivaju. I što više zapažaju ove probleme, to više osećaju da preuzimaju značajnu odgovornost i veruju da mogu mnogo da učine, smatrajući da ove probleme treba da razotkriju. Neće se okanuti nijedne osobe koja ima ove probleme. Kakvi su ovo ljudi? Poseduju li takvi ljudi razum? Imaju li sposobnost da shvate istinu? (Ne.) Ako u crkvi takvi ljudi ne progovaraju niti izazivaju prekide, njima se ne treba baviti. Međutim, ako se uporno ovako ponašaju, druge stalno napadaju, o njima donose sudove i osuđuju ih, onda crkva treba da preduzme odgovarajuću meru da se njima pozabavi, da ih pročisti iz crkve. A kad je reč o onima koje su ljudi razotkrili, a koji zatim te iste ljude napadaju, o njima donose sudove i osuđuju ih koristeći se istim metodama i sredstvima, u slučaju da su okolnosti ozbiljne i oni su prekinuli i omeli crkveni život, i njih na isti način treba pročistiti iz crkve i izolovati od Božjeg izabranog naroda – bez ikakve popustljivosti.

Koja se još ispoljavanja uzajamnih napada i verbalnih svađa, po svojoj prirodi, podvode pod prekidanje i ometanje crkvenog života? Uzajamno otkrivanje mana i međusobno razotkrivanje iskvarenih naravi kako bi ljudi davali oduška ličnom inatu i drugom se osvetili, jesu očigledna ispoljavanja prekida i ometanja crkvenog života. Osim ova dva ispoljavanja, tu je i pretvaranje da se čovek otvara, da ogoljuje svoju dušu i sebe detaljno analizira kako bi namerno razotkrivao i detaljno analizirao druge – ova vrsta napada je takođe ispoljavanje prekidanja i ometanja crkvenog života. Dakle, predstavlja li napad nešto što neka osoba kaže, a pritom nije reč o njenim sopstvenim problemima, već o problemima drugih ljudi, bez obzira na to da li je to direktno izrečeno ili onako uzgred i posredno, na taktičan način? (Ne predstavlja.) Koje situacije onda predstavljaju napade? To će zavisiti od namere i cilja koji su u pozadini onoga što se govori. Ako se nešto govori sa ciljem da se ustremi na ljude i osveti im se, odnosno da bi se dalo oduška ličnom inatu, onda je to napad. Ovo je jedna situacija. Osim toga, prenaduvavanje površnih aspekata nekog problema kako bi se o ljudima donosili sudovi i oni osuđivali suprotno činjenicama i onome što je istina, neodgovorno donošenje zaključaka bez imalo sagledavanja suštine samog problema – i ovo predstavlja davanje oduška ličnom inatu i osvetu, reč je o donošenju sudova i osuđivanju, te i ova situacija takođe predstavlja napad. Koja još? (Širenje neosnovanih tračeva o ljudima, možda to?) Nego šta, svakako se računa i širenje neosnovanih tračeva. Koliko situacija se podvodi pod napade? (Tri.) Predstavite ih ukratko. (Prva je napadanje drugih sa konkretnim ciljem. Druga je donošenje sudova o drugima i njihovo osuđivanje na način suprotan činjenicama i onome što je istina, a to je proizvoljno određivanje karaktera drugih ljudi na neodgovoran način. Treća je širenje neosnovanih tračeva o ljudima.) Svaka od ove tri situacije se, po svojoj prirodi, svrstava u lične napade. Na koji način razlikujemo koja se situacija svrstava u lične napade, a koja ne? Kad je reč o onima koji napadaju, koji njihovi postupci i reči predstavljaju napad? Pretpostavimo da su reči neke osobe po svojoj prirodi sugestivne, da su u stanju da druge dovode u zabludu i da u sebi imaju i svojstvo izmišljanja tračeva. Ta osoba stvara problem tamo gde ga nema, izmišlja tračeve i laži kako bi ljude zaluđivala i dovodila u zabludu. Namera i cilj su joj da ono što govori što veći broj ljudi potvrdi i u istinitost toga poveruje, te da se saglasi da je ono što je ona izrekla u skladu sa istinom. U isto vreme, ta osoba ujedno želi da se nekom drugom osveti, da ga učini negativnim i slabim. Ona razmišlja: „Imaš tako podao karakter – moram da razotkrijem kakav si u stvari, da zauzdam tu tvoju nadmenost, pa da onda vidimo čime ćeš to da se razmećeš i razmahuješ! Kako bih od tebe uopšte mogao da dođem do izražaja? Neću se osloboditi svoje mržnje sve dok te ne dovedem u stanje negativnosti i sasvim ne porazim. Svima ću pokazati da možeš da budeš negativan i da i sâm imaš slabosti!” Ako je ovoj osobi to cilj, onda njene reči predstavljaju napad. Ali, pretpostavimo da je njena namera samo da razjasni činjenice i ono što je istina u vezi sa tom stvari – nakon što u to stekne tačan uvid i tokom određenog perioda iskustva otkrije suštinu problema, ona smatra da o tome u zajedništvu treba razgovarati kako bi većina ljudi to mogla da shvati i sazna koje je čisto shvatanje tog pitanja, to jest, njen cilj je da ispravi izvitoperena ili jednostrana gledišta što većeg broja ljudi po tom pitanju – da li je to napad? (Nije.) Ona nikoga ne primorava da prihvati njeno lično mišljenje, a još manje gaji ikakvu nameru o ličnoj osveti. Umesto toga, želi jedino da razjasni istinitost činjenica; drugoj strani s ljubavlju pomaže u shvatanju kako bi je kroz to shvatanje sprečila da zaluta. Nezavisno od toga da li druga strana to prihvata, ona je u stanju da ispuni svoju odgovornost. Pa tako ovo ponašanje, ovaj pristup, nije napad. Na osnovu korišćenog rečnika, izbora reči, načina govora, tona i stava u govoru u ova dva različita ispoljavanja, čovek može da zaključi koji su namera i cilj te osobe. Ako neka osoba ima za cilj da drugu stranu napadne, njen rečnik će sasvim sigurno biti oštar, a namera i cilj biće očiti u tonu njenog govora, intonaciji, izboru reči i stavu. Ako drugu stranu ne prisiljava da prihvati ono što joj govori, i sasvim sigurno je ne napada, tada će njen govor zasigurno biti usklađen sa ispoljavanjima savesti i razuma normalne ljudskosti. Osim toga, njen stav u govoru, ton i izbor reči će sasvim sigurno biti racionalni, što ih svrstava u okvire normalne ljudskosti.

Nakon razgovora u zajedništvu o načelima razlikovanja onoga što predstavlja lični napad i onoga što to nije, možete li to sada da razaznate? Ako to i dalje ne možete da razaznate, onda nećete biti u stanju da prozrete suštinu ovog problema. Koliko god da nečiji razgovor u zajedništvu zvuči prijatno, ako taj praktično ne postupa shodno načelima, ako nema za cilj da ljudima pomogne da shvate istinu i da svoje dužnosti pravilno obavljaju, već umesto toga pronalazi stvari koje će protiv ljudi iskoristiti kako bi ih neprekidno kinjio, dajući sve od sebe da o njima donosi sudove i osuđuje ih, te iako to, gledano spolja, deluje kao da on razaznaje ljude, a namera i cilj su mu zapravo da druge osuđuje i napada, onda ova situacija sadrži lični napad. Sitne stvari koje se odvijaju među ljudima veoma su jednostavne i očigledne; kad bi se povodom ovih stvari u zajedništvu razgovaralo o istini, za to bi bilo potrebno manje od jednog okupljanja. Da li je onda braći i sestrama potrebno oduzimati vreme naširoko pričajući o njima na svakom okupljanju? Nije potrebno. Ako ljudi druge neprekidno kinje, to se podvodi pod napad na ljude i izazivanje prekida. S kojim razlogom se ljudi čvrsto drže jedne stvari i o njoj unedogled govore? Razlog je u tome što niko nije spreman da otpusti sopstvene namere i ciljeve, niko ne pokušava da sebe spozna i niko ne prihvata istinu ili činjenice i ono što je istinito, pa druge zato neprekidno kinji. Kad se drugi neprekidno kinje, šta je to po svojoj prirodi? To je napad. To je pronalaženje stvari koje će se protiv drugih iskoristiti, pronalaženje grešaka u rečima koje drugi upotrebljavaju i korišćenje mana drugih ljudi protiv njih samih, beskrajno zadržavanje na samo jednoj stvari i svađanje sve dok se čovek ne zacrveni u licu. Ako ljudi razgovaraju u zajedništvu u okvirima normalne ljudskosti, međusobno se podržavaju i pomažu – odnosno, ispunjavaju svoje odgovornosti – onda će njihov međusobni odnos biti sve bolji i bolji. Međutim, ako se oni uzajamno napadaju i svađaju, međusobno upetljavaju ne bi li razjasnili sopstvena obrazloženja, uvek sa željom da sve kontrolišu, bez želje da priznaju poraz i nespremni na kompromis, ne otpuštajući svoju ličnu ozlojeđenost, onda će odnos između to dvoje na kraju postajati sve više napet i sve gori i gori; to neće biti normalan međuljudski odnos, pa može poprimiti i takve razmere da im se pri svakom susretu oči zakrvave. Razmislite o tome, kad se psi međusobno bore, oči onog svirepog se zakrvave. Šta znači to što su mu oči zakrvavljene? Zar nije prepun mržnje? Zar isto ne važi i za ljude kad se međusobno napadaju? Ako se ljudi, kad u zajedništvu razgovaraju o istini, međusobno ne napadaju, već umesto mana onog drugog mogu da istaknu njegove vrline i da se međusobno podržavaju, da li bi bilo moguće da odnos među njima bude loš? Odnos među njima bi sasvim sigurno postajao sve normalniji. Kad dvoje ljudi pričaju, ćaskaju, u zajedništvu razgovaraju ili čak polemišu u okviru savesti i razuma normalne ljudskosti, njihov će odnos biti normalan i oni se pri svakom susretu neće naljutiti niti će početi da se svađaju. Ako se i pri samom pominjanju neke druge osobe kod ljudi javljaju mržnja i nalet neobjašnjivog besa, a da se ti ljudi pritom nisu čak ni videli, onda to nije ispoljavanje nekoga ko poseduje razum i savest normalne ljudskosti. Ljudi se međusobno napadaju zato što imaju iskvarene naravi; to nema nikakve veze sa njihovim okruženjem. Sve to je zato što ljudi ne vole istinu, zato što ne mogu da prihvate istinu i istinu ne primenjuju, odnosno zato što, kad dođe do sporova, stvari ne rešavaju na temelju načela, pa je stoga uobičajeno da u crkvenom životu dolazi do slučajeva uzajamnog otkrivanja mana, donošenja sudova, pa čak i do uzajamnih napada i osuđivanja. Pošto ljudi imaju iskvarene naravi, često su u nerazumnom stanju i žive prema svojim iskvarenim naravima, pa ako od istine ponešto i shvate, teško im je da to primenjuju, među njima lako dolazi do sporova i svakojakih napada. Ako do takvih napada dolazi tek povremeno, oni samo privremeno utiču na crkveni život; dok oni koji su bez izuzetka skloni uzajamnim napadima izazivaju ozbiljne prekide i ometanja crkvenog života, i takođe ozbiljno utiču na život-ulazak pripadnika Božjeg izabranog naroda i ometaju ga.

3. Verbalne svađe

U crkvi postoji još jedna vrsta ljudi – ta vrsta ljudi naročito voli sebe da pravda. Na primer, ako su učinili ili rekli nešto pogrešno, plaše se da bi drugi mogli imati loše mišljenje o njima i da će to pokvariti sliku o njima u očima većine, pa se tokom okupljanja pravdaju i tu stvar objašnjavaju. Cilj tog objašnjavanja je da ljude spreče da o njima formiraju loše mišljenje, pa u to ulažu veliki napor i misli, po ceo dan razmišljajući: „Kako to da razjasnim? Kako toj osobi to jasno da objasnim? Kako mogu da opovrgnem loše mišljenje koje je o meni stvorila? Današnje okupljanje je dobra prilika da se o tome porazgovara.” Na okupljanju, ta osoba kaže: „Ono što sam prošli put uradio nije imalo za cilj da ikoga povredi ili razotkrije; namera mi je bila dobra, da ljudima pomognem. Ipak, neki ljudi me uvek pogrešno razumeju, uvek žele da me uzmu na zub i stalno smatraju da sam pohlepan i ambiciozan, i da je moja ljudskost loša. Ali ja zapravo uopšte nisam takav, zar ne? Te stvari nisam učinio niti sam ih rekao. Kad sam govorio o nekome ko nije bio prisutan, to ne znači da sam svesno želeo da mu napravim problem. Kad ljudi učine loše stvari, mogu li da spreče druge da o tome razgovaraju?” Ta osoba kaže puno toga, sebe pravda i uzima u odbranu, dok istovremeno razotkriva nekoliko problema druge strane, sve to sa ciljem da prekine sopstvenu povezanost sa tom stvari, da sve dovede u uverenje da ono što je sama otkrila nije bila iskvarena narav, da ona nema lošu ljudskost niti odbojnost prema istini, a još manje zlobnu nameru, već da je naprotiv dobronamerna, da se njene dobre namere često pogrešno razumeju, te da je zbog tuđeg pogrešnog razumevanja često osuđuju. Kako izričito tako i prećutno, njene reči kod slušalaca stvaraju osećaj da je ona nevina, te da su ljudi koji su za nju smatrali da je pogrešila i da je loša zlikovci i oni koji ne vole istinu. Nakon što to čuje, druga strana to ovako shvata: „Nije li poenta tvojih reči da kažeš kako nemaš iskvarenu narav? Da sebe naprosto predstaviš u dobrom svetlu? Zar to nije samo odsustvo samospoznaje, neprihvatanje istine, neprihvatanje činjenica? U redu je ako ove stvari nećeš da prihvatiš, ali zašto mene uzimaš na zub? Moja namera nije bila da tebe uzmem na zub, niti sam želeo da te napadnem. Možeš da misliš šta god hoćeš; kakve to veze ima sa mnom?” Pa stoga ne može da zadrži jezik za zubima, već kaže: „Kad naiđu na manji problem, istrpe neku sitnu nepravdu ili bol, neki ljudi postaju nevoljni da to prihvate, pa sebe žele da opravdaju i objasne stvari; uvek nastoje da se odvoje od tog problema, uvek žele da sebe predstave u dobrom svetlu, da izbruse sopstveni imidž. Uopšte nisu takvi, pa zašto sebe nastoje da predstavljaju u dobrom svetlu, da sebe prikazuju savršenim? Osim toga, ja u zajedništvu razgovaram o istini, ne uzimam nikoga na zub, niti razmišljam da bilo koga napadam ili da se ikome svetim. Neka ljudi misle šta god hoće!” Da li ovo dvoje ljudi u zajedništvu razgovaraju o istini? (Ne.) Pa, šta oni rade? Jedna strana kaže: „Učinio sam to zbog crkvenog posla. Nije me briga šta ti misliš.” Druga strana kaže: „Kad čovek dela, Nebo gleda. Bogu su poznate ljudske misli. Samo zato što poseduješ nešto dobre volje, sposobnosti i rečitosti i ne činiš loše stvari, nemoj misliti da te Bog neće preispitivati; ako svoje misli duboko skrivaš, nemoj misliti da Bog ne može da ih vidi. Sva braća i sestre mogu da ih vide, a kamoli Bog! Zar ne znaš da Bog preispituje najdublje odaje ljudskog srca?” Oko čega se ovo dvoje ljudi svađaju? Jedna strana ulaže veliki napor da sebe opravda, da bude oslobođena optužbe, ne želeći da drugi o njoj imaju loš utisak, dok je druga strana uporna u tome da to ne otpusti, ne dozvoljavajući toj osobi da sebe predstavlja u dobrom svetlu, uz istovremeni cilj da je kroz prekore razotkrije i osudi. Gledano spolja, to dvoje ljudi jedno drugo neposredno ne proklinju niti neposredno jedno drugo razotkrivaju, ali njihov govor ima jasnu svrhu: jedna strana nastoji da drugu spreči da je pogrešno razume i zahteva da sa nje skine ljagu, dok druga strana to odbija da učini, već je uporna u tome da ovu etiketira i osudi, zahtevajući od drugih potvrdu. Da li ova konverzacija predstavlja normalan razgovor u zajedništvu o istini? (Ne.) Da li je to konverzacija zasnovana na savesti i razumu? (Ne.) Šta je onda, po svojoj prirodi, takva konverzacija? Da li se takva konverzacija podvodi pod uzajamno napadanje? (Da.) Da li onaj koji sebe pravda u zajedništvu razgovara o tome kako stvari može da prihvati od Boga, da sebe spozna i pronađe načela koja treba praktično primenjivati? Ne, on pred drugim ljudima sebe pravda. Želi da drugima razjasni sopstvene misli, gledišta, namere i cilj, da sebe pred drugom stranom opravda i da drugu stranu natera da skine ljagu sa njegovog imena. Osim toga, on želi da porekne razotkrivanje i osudu koji dolaze od druge strane i, makar i da je to što druga strana kaže u skladu sa činjenicama ili istinom, ukoliko on to ne priznaje ili je nevoljan da to prihvati, on će to što druga strana govori smatrati pogrešnim i želeti to da ispravi. Pri čemu, druga strana ne želi da skine ljagu sa njegovog imena, već ga umesto toga razotkriva, primoravajući ga da prihvati osudu koja od nje dolazi. Jedno od njih nije spremno da to prihvati, a drugo istrajava u tome da ga natera da to prihvati, što dovodi do međusobnih napada. Po svojoj prirodi, ova vrsta dijaloga spada u uzajamno napadanje. Dakle, koja je priroda ovakvog napada? Da li ovu konverzaciju odlikuju uzajamno poricanje, uzajamne primedbe i uzajamno osuđivanje? (Da.) Da li se ovakva vrsta dijaloga javlja i u crkvenom životu? (Da.) Sve ove vrste konverzacije spadaju u verbalne svađe.

Zašto se ove vrste dijaloga nazivaju verbalnim svađama? (Zato što se ljudi koji u njima učestvuju svađaju oko toga šta je ispravno a šta pogrešno, niko ne pokušava da sebe spozna i niko ništa ne dobija; na tome se samo uporno zadržavaju, a ti dijalozi su besmisleni.) Naprosto mnogo pričaju i rasipaju mnogo energije raspravljajući o tome ko je u pravu a ko nije, ko je nadmoćniji a ko to nije. Sve vreme se svađaju bez izgleda da u tome ikad bude ikakvog pobednika, i od te svađe ne odustaju. I šta na kraju iz toga dobijaju? Da li je to shvatanje istine, razumevanje Božjih namera? Da li je to sposobnost da se pokaju i prihvate Božje preispitivanje? Da li je to sposobnost da stvari prihvate od Boga i sebe bolje spoznaju? Ne dobijaju nijednu od ovih stvari. Ovi besmisleni sporovi i dijalozi o tome šta je ispravno a šta pogrešno jesu verbalne svađe. Jednostavnije rečeno, verbalne svađe jesu potpuno besmislene konverzacije, u kojima su besmislice sve što se kaže, nijedna reč za druge nije poučna niti im je od koristi, već sve izgovorene reči povređuju i potiču iz ljudske volje, plahovitosti, ljudskih misli i, naravno, još i više iz ljudskih iskvarenih naravi. Svaka izgovorena reč je zarad ličnih interesa, ličnog imidža i ugleda, a ne da bi druge poučila ili im pomogla, ne da bi čovek shvatio određeni aspekt istine ili da bi shvatio Božje namere, sasvim sigurno ne radi raspravljanja o tome koje čovekove iskvarene naravi se u Božjim rečima razotkrivaju, da li su njegove iskvarene naravi usklađene sa Božjim rečima odnosno da li je njegovo shvatanje ispravno. Koliko god prijatno, iskreno ili pobožno da zvuče ova besmislena samoopravdanja i objašnjenja, sve su to verbalne svađe i uzajamni napadi i sudovi, koji drugima nisu od koristi, a ni onome ko ih izgovara. Ne samo da oni štete drugima i utiču na čovekove normalne međuljudske odnose, već i sprečavaju čovekov život-rast. Ukratko, bez obzira na izgovore, namere, stavove, korišćeni ton ili upotrebljena sredstva i tehnike, dokle god su obuhvaćeni proizvoljni sudovi o drugima i njihovo osuđivanje, sve ove reči, metode i tome slično podvode se pod kategoriju napadanja drugih, svi oni su verbalne svađe. Da li je ovaj raspon širok? (Prilično je širok.) Prema tome, kad se suočite sa ljudskim napadima, sudovima i osuđivanjem, možete li da se uzdržite od ponašanja koja sadrže napade na druge i njihovo osuđivanje? Kad se nađete u takvim situacijama, kako treba praktično da postupate? (Moramo da se kroz molitvu utišamo pred Bogom; u našem srcu tada više neće biti mržnje.) Sve dok je čovek pun razumevanja i razuman, sve dok može da se utiša pred Bogom i Njemu moli, kao i da prihvati istinu, on može da kontroliše svoje namere i želje, a zatim dostigne tačku u kojoj o drugima ne donosi sudove niti ih napada. Dokle god neko nema nameru ni cilj da daje oduška ličnom inatu ili da traži osvetu i, naravno, da drugog napada, već drugog nenamerno povređuje jer ne shvata istinu ili je previše površno shvata, i zato što je donekle glup i neuk ili samovoljan, nakon što on shvati istinu kroz pomoć i podršku drugih i razgovor u zajedništvu sa drugima, njegov će govor postati precizniji, kao i njegove procene i gledišta o drugima, i on će moći da se ispravno odnosi prema iskvarenim naravima koje drugi ljudi otkrivaju i njihovim pogrešnim postupcima, čime će se postepeno smanjivati njegovi napadi na druge i donošenje sudova o njima. Međutim, ako čovek stalno živi u okviru svojih iskvarenih naravi, tražeći prilike da se osveti svakome ko se njemu ne dopada ili ko ga je ranije uvredio ili povredio, uvek gaji takve namere i uopšte ne traga za istinom, Bogu se ne moli niti se na Njega oslanja, onda je on u stanju da u svakom trenutku i na svakom mestu druge napada, i to je teško rešiti. Nenameran napad na druge je lako rešiti, ali ne i nameran i svestan napad. Ako čovek povremeno i nenamerno druge napada i o njima donosi sudove, kroz razgovor u zajedništvu o istini sa drugima kako bi ga oni podržali i pomogli mu, nakon što shvati istinu, on će moći da preokrene svoj dotadašnji način ponašanja. Međutim, ako neko neprekidno nastoji da se osveti i dȃ oduška ličnom inatu, druge uvek želi da maltretira ili sruši, i druge s takvim namerama napada, što svi ljudi mogu da osete i vide, onda takvo ponašanje postaje prekidanje i ometanje crkvenog života; ono u potpunosti predstavlja namerno prekidanje i ometanje. Prema tome, kad neko poseduje ovu narav da druge napada, to je teško promeniti.

Dakle, da li razumete kako treba rešiti problem napadanja i osuđivanja drugih? Postoji samo jedan način – čovek mora da se moli Bogu i da se na Njega osloni, pa će onda njegova mržnja postepeno nestati. Uglavnom postoje dve vrste ljudi koji mogu da napadaju druge. Jedna vrsta jesu oni koji govore nepromišljeno, koji su direktni i nabusiti i koji su, kad god im se ljudi ne dopadaju, u stanju da im kažu određene uvredljive stvari. Međutim, u najvećem broju slučajeva, oni ljude ne napadaju namerno ili svesno – naprosto ne mogu da se obuzdaju, u pitanju je samo njihova narav, te druge ljude nehotice napadaju. Ako ih orežu, oni to mogu da prihvate, pa stoga to nisu zli ljudi i nisu na meti da budu pročišćeni iz crkve. Međutim, zli ljudi ne prihvataju da ih orezuju i crkvenom životu često izazivaju prekide i ometanja, često druge napadaju, o njima donose sudove, na njih nasrću i svete im se i ni najmanje ne prihvataju istinu. Oni su zli ljudi i predstavljaju one kojima crkva mora da se pozabavi i pročisti ih iz crkve. Zašto se njima treba pozabaviti i pročistiti ih iz crkve? Sudeći prema njihovoj priroda-suštini, njihovo ponašanje da druge napadaju nije nesvesno, već namerno. Ovo je stoga što ovi ljudi imaju zlobnu ljudskost – niko ne može da ih uvredi niti da ih kritikuje, a ako neko i kaže nešto što ih slučajno malo povredi, smišljaće načine za osvetu – pa su stoga takvi ljudi u stanju da druge napadaju. Ovo je jedna vrsta ljudi kojom crkva treba da se pozabavi i pročisti ih iz crkve. Svi koji se upuštaju u uzajamne napade i verbalne svađe – kojoj god strani da pripadaju, bilo da napadaju aktivno ili pasivno – sve dok u takvim napadima učestvuju, jesu zli ljudi sa pakosnim namerama, koji će i pri najmanjem nezadovoljstvu druge maltretirati. Takvi ljudi izazivaju ozbiljne prekide i ometanja crkvenom životu. Oni su vrsta zlih ljudi u crkvi. Manje ozbiljni slučajevi se mogu rešavati tako što će se data osoba izolovati kako bi razmislila o sebi; u ozbiljnijim slučajevima, datu osobu je nužno ukloniti ili izbaciti. Ovo je načelo koje starešine i delatnici moraju da shvate pri rešavanju ovog pitanja.

Kroz ovaj razgovor u zajedništvu, da li sada razumete šta znači napadati druge? Možete li to da razaznate? Pošto sam definisao šta predstavlja napad, neki ljudi razmišljaju: „Uz tako široku definiciju napadanja drugih, ko bi se usudio da ubuduće progovori? Od nas ljudi niko ne shvata istinu, pa ćemo i samim otvaranjem usta nekoga napasti, a to je užasno! Kako bismo izbegli da druge napadnemo, ubuduće treba samo da jedemo i pijemo vodu i da ćutimo, da držimo jezik za zubima i da nehajno ne progovaramo od trenutka kad se ujutru probudimo. To bi bilo sjajno, a dani bi nam bili znatno spokojniji.” Da li je ovaj način razmišljanja ispravan? Problem se ne rešava time što će se jezik držati za zubima; suština problema napadanja drugih ima veze sa problemom u čovekovom srcu, a on je izazvan čovekovim iskvarenim naravima i nije stvar držanja jezika za zubima. Onim što ljudi svojim ustima izgovaraju upravljaju njihove iskvarene naravi i njihove misli. Ako se čovekove iskvarene naravi razreše i on zaista shvati neke istine i, osim toga, njegov govor donekle postane zasnovan na načelima i odmeren, onda će se delimično rešiti problem toga što druge napada. Naravno, da bi u okviru crkvenog života ljudi imali normalne međuljudske odnose i da se ne bi upuštali u uzajamne napade ili verbalne svađe, neophodno je da u molitvi često dolaze pred Boga, da traže Božje usmeravanje i da pred Bogom budu tihi uz pobožno srce koje je gladno i žedno pravednosti. Na taj način, kad neko nehotice izgovori nešto što te povređuje, tvoje srce može da bude tiho pred Bogom, ti mu to nećeš uzeti za zlo i nećeš želeti da se svađaš sa tom drugom osobom, a još manje ćeš sebe braniti i pravdati. Umesto toga, prihvatićeš to od Boga, zahvalićeš se Bogu što ti je pružio dobru priliku da sebe spoznaš i zahvalićeš Mu se što ti je kroz reči drugih omogućio da postaneš svestan da i dalje imaš taj i taj problem. Za tebe je ovo dobra prilika da sebe spoznaš, to je Božja blagodat i treba da je prihvatiš od Boga. Prema osobi koja te je povredila ne treba da budeš ogorčen, niti da osećaš odbojnost i mržnju prema osobi koja je nehotice ukazala na tvoje greške ili razotkrila tvoje mane, bilo da je svesno ili nesvesno izbegavaš ili da posežeš za svakakvim sredstvima kako bi joj se osvetio. Nijedan od ovih pristupa nije po volji Bogu. Dođi često pred Boga da se moliš, pa kad ti se srce smiri, moći ćeš ispravno da se postaviš u situaciji kad te drugi ljudi nenamerno povrede, moći ćeš da prema njima pokažeš toleranciju i strpljenje. Ako te neko namerno povredi, šta treba da uradiš? Kako tome treba da pristupiš – da li bi se nošen plahovitošću s njim svađao ili bi se utišao pred Bogom i tragao za istinom? I bez potrebe da to izgovorim, jasno je da svi vi sasvim dobro znate koji je način ulaska ispravan.

U crkvenom životu je veoma teško izbeći uzajamne napade i verbalne svađe oslanjajući se na ljudsku snagu, ljudsku samokontrolu i ljudsko strpljenje. Koliko god dobru ljudskost da imaš, koliko god da si blag i ljubazan ili velikodušan, neminovno je da ćeš naići na određene ljude ili stvari koji povređuju tvoje dostojanstvo, integritet i tome slično. U svom umu treba da imaš načelo kako da se nosiš sa ovakvim problemima i da ih rešavaš. Ako ovim problemima pristupaš uz plahovitost, stvari su jednostavne: drugi tebe proklinje i ti proklinješ njega, on tebe napada i ti napadaš njega, po principu oko za oko, zub za zub, uzvraćajući toj osobi istim onim što ti ona dobaci korišćenjem istih metoda, i tako štitiš svoje dostojanstvo, integritet i obraz. Ovo se sasvim lako postiže. Ipak, u svom srcu treba da proceniš da li je ovaj metod preporučljiv, da li je on koristan i tebi i drugima i da li je po volji Bogu. Kad ne shvate suštinu ovog problema, ljudima često ove misli prve padnu na pamet: „Prema meni ne pokazuje nimalo milosti, pa zašto bih je onda ja prema njemu pokazivao? Prema meni ne pokazuje ljubav, pa zašto prema njemu ja treba da se ophodim s ljubavlju? Za mene nema nimalo strpljenja i ne pomaže mi, pa zašto bih ja bio strpljiv prema njemu ili mu pomagao? Prema meni je neljubazan, pa ću mu vratiti istom merom. Zašto da mu ne vratim oko za oko, zub za zub?” Ovo su prve misli koje ljudima padaju na pamet. Ali, kad zaista postupiš na takav način, da li u sebi osećaš spokoj ili nelagodu i bol? Kad zaista odabereš ovaj način, šta dobijaš? Šta stičeš? Brojni ljudi su iskusili da kad zaista postupe na ovaj način u sebi osećaju nelagodu. Naravno, za većinu ljudi nije reč o grižoj savesti, a još manje je to nelagoda izazvana osećanjem da su dužni Bogu; ljudi ne poseduju takav rast. Šta kod njih izaziva ovu nelagodnost? Ona nastaje iz ljudske mržnje, osporavanja njihovog dostojanstva i integriteta kad ih vređaju, kao i iz povređenosti koju osećaju i provala besa, mržnje, prkosa i ogorčenosti koji nastaju u njihovom srcu nakon verbalne provokacije, zbog svega toga se ljudi osećaju nelagodno. Koje su posledice te nelagode? Odmah nakon što je osetiš, počećeš da razmišljaš kojim rečima da izađeš na kraj sa tom osobom, kako da upotrebiš opravdana i razumna sredstva da je srušiš, da joj pokažeš da imaš dostojanstvo i integritet i da te nije lako kinjiti. Kad osetiš nelagodu, kad stvoriš mržnju, ni ne pomišljaš da toj osobi pokažeš strpljivost i toleranciju, da se prema njoj ispravno ophodiš ili o drugim pozitivnim stvarima, već o svim negativnim stvarima kao što su ljubomora, odbojnost, gnušanje, netrpeljivost, mržnja i osuđivanje, u toj meri da u svom srcu tu osobu bezbroj puta proklinješ i, bez obzira na vreme – čak i dok jedeš ili spavaš – smišljaš načine kako da joj se osvetiš, zamišljaš kako ćeš s njom da izađeš na kraj i da rešavaš situacije ukoliko te napadne ili osudi i tome slično. Po ceo dan provodiš razmišljajući o načinu kako da tu drugu osobu srušiš, kako da daš oduška svojoj ogorčenosti i mržnji i tu osobu nateraš da ti se pokori, da te se plaši i da joj ne padne na pamet da te ponovo provocira. Često razmišljaš i o tome kako toj osobi da očitaš bukvicu, da joj staviš do znanja koliko si moćan. Kad nastanu takve misli i kad se zamišljeni razvoj događaja neprekidno ponavlja u tvojoj glavi, ometanje i posledice koje ti oni izazivaju su nemerljivi. Koje su posledice kad jednom upadneš u ovo stanje upuštanja u verbalne svađe i uzajamne napade? Da li je onda lako biti tih pred Bogom? Zar to ne odlaže tvoj život-ulazak? (Odlaže.) Pogrešan izbor načina rešavanja stvari ima ovakav uticaj na čoveka. Ako izabereš pravi put, kad neko bude govorio na način kojim šteti tvom imidžu ili ponosu odnosno bude vređao tvoj integritet i dostojanstvo, možeš da odlučiš da budeš tolerantan. S njim se nećeš svađati koristeći bilo kakav rečnik niti ćeš se namerno pravdati, to opovrgavati i drugu stranu napadati, stvarajući mržnju u sebi. Koji su suština i značaj tolerancije? Kažeš: „Neke od stvari koje je rekao nisu u skladu sa činjenicama, ali su takvi svi ljudi pre nego što shvate istinu i postignu spasenje, i sȃm sam nekada bio takav. Sad kad shvatam istinu, ne idem putem nevernika koji se raspravljaju o tome šta je ispravno a šta pogrešno, niti se prepuštam filozofiji sukobljavanja – biram da budem tolerantan i da se prema drugima ophodim s ljubavlju. Nešto od onoga što je rekao nije u skladu sa činjenicama, ali na to ne obraćam pažnju. Prihvatam ono što mogu da prepoznam i shvatim. Primam to od Boga i iznosim pred Boga u molitvi, tražeći od Njega da uredi okolnosti koje otkrivaju moje iskvarene naravi, koje mi omogućavaju da spoznam suštinu ovih iskvarenih naravi i da imam priliku da počnem da se bavim rešavanjem tih problema, da ih postepeno prevaziđem i uđem u istina-stvarnost. A kad je reč o osobi koja me povređuje svojim rečima i o tome da li su stvari koje govori ispravne ili nisu, odnosno kakve su njene namere, s jedne strane, prema njoj sam pronicljiv, a s druge – tolerantan.” Ako je taj čovek neko ko prihvata istinu, možeš s njim da sedneš i da u miru razgovaraš u zajedništvu. Ako je ne prihvata, ako je zla osoba, nemoj na njega obraćati pažnju. Sačekaj dok ne uradi dovoljnu količinu stvari i sva braća i sestre ga temeljno ne razaznaju, baš kao i ti, te da starešine i delatnici budu spremni da se njime pozabave i uklone ga – tada je došlo vreme da se Bog njima bavi, a i ti ćeš se naravno osećati oduševljeno. Međutim, put koji treba da odabereš nipošto nije upuštanje u verbalne svađe sa zlim ljudima niti rasprava s njima i pokušaj da sebe opravdaš. Naprotiv, taj put je u praktičnom postupanju shodno istina-načelima kad god se bilo šta dogodi. Bilo da je reč o bavljenju ljudima koji su te povredili ili onima koji to nisu i koji su ti od koristi, načela primene treba da budu ista. Kad odabereš ovaj put, hoće li u tvom srcu postojati ikakva mržnja? Možda bude blage nelagode. Kad mu je dostojanstvo povređeno, ko se ne bi osetio nelagodno? Kad bi neko tvrdio da ne oseća nelagodu, to ne bi bilo istinito, bila bi laž, ali zarad primene istine ti možeš da podneseš i da istrpiš ovu muku. Kad odabereš ovaj put, imaćeš čistu savest kad ponovo dođeš pred Boga. Zašto ćeš imati čistu savest? Zato što ćeš jasno znati da tvoje reči ne proističu iz plahovitosti, da se zarad svojih sebičnih želja s drugima ne upuštaš u rasprave sve dok se ne zacrveniš u licu, već da, na temelju shvatanja istine, umesto toga slediš Božji put i ideš sopstvenom stazom. U srcu će ti biti sasvim jasno da put koji si odabrao usmerava Bog, da ga Bog nalaže, pa ćeš se u sebi osećati naročito spokojno. Kad imaš takav spokoj, hoće li te ometati mržnja i lične ozlojeđenosti koje postoje između tebe i drugih? (Ne.) Kad zaista to otpustiš i dragovoljno odabereš pozitivan put, srce će ti biti tiho i spokojno. Više te neće ometati ozlojeđenost, mržnja, osvetnički način razmišljanja i spletke proizašli iz te mržnje, između ostalih stvari koje počivaju na plahovitosti. Put koji si odabrao doneće ti spokoj i tiho srce, a te stvari koje potiču iz plahovitosti više neće moći da te ometaju. Kad više ne budu mogle da te ometaju, hoćeš li i dalje smišljati načine da napadneš one koji te svojim rečima povređuju ili da se s njima upuštaš u verbalne svađe? Nećeš. Naravno, tvoja plahovitost, impulsivnost i ozlojeđenost će usled tvog malog rasta ili nekih posebnih okolnosti povremeno dolaziti do izražaja. Ipak, tvoja odlučnost, rešenost i volja da primenjuješ istinu sprečiće da ove stvari uznemire tvoje srce. Odnosno, ove stvari te ne mogu ometati. Možda ćeš i dalje imati napade plahovitosti, poput razmišljanja: „On mi stalno zagorčava život. Trebalo bi jednog dana da s njim porazgovaram i pitam ga zašto me uvek uzima na zub i zadaje mi probleme. Treba da ga pitam zašto me uvek gleda s visine i vređa.” Možda ćeš ponekad imati takve misli. Ipak, nakon dodatnog razmišljanja, uvidećeš da su one pogrešne i da takvo postupanje ne bi bilo po volji Bogu. Kad se takve misli pojave, brzo ćeš se vratiti pred Boga da preokreneš ovo stanje, tako da ove pogrešne misli nad tobom nemaju prevlast. Shodno tome, u tebi će početi da nastaju neke pozitivne stvari – kao što su samospoznaja, kao i ponešto od prosvećenja i prosvetljenja koje ti Bog daje, što će ti omogućiti da razaznaješ ljude i prozreš stvari – i, iako toga nisi svestan, ove pozitivne stvari će učiniti da bolje razumeš istina-stvarnost i da u nju više uđeš. U ovom trenutku, tvoja otpornost, odnosno, ta „antitela” koja odbijaju mržnju, sebične želje i plahovitost, postajaće sve jača i jača, a tvoj rast će se uvećavati. Te stvari koje počivaju na plahovitosti više neće moći da te kontrolišu. Iako ćeš ponekad imati neke pogrešne misli, ideje i porive, te stvari će brzo nestajati, biće uklonjene i iskorenjene tvojom otpornošću i rastom. U tom trenutku, pozitivne stvari, stvarnost istine i Božje reči imaće prevlast u tebi. Kad ove pozitivne stvari imaju prevlast, na tebe više neće uticati spoljni ljudi, događaji i stvari. Rast će ti se uvećavati, tvoje stanje će postajati sve normalnije i više nećeš živeti prema iskvarenim naravima, nećeš se razvijati u pravcu začaranog kruga, pa će se na ovaj način tvoj rast neprekidno uvećavati.

Kad si u crkvi ili se nađeš u nekoj grupi ljudi, korisno je ako možeš da odlučiš da budeš tolerantan i strpljiv i opredeliš se za pravi put primene kad se susrećeš sa ličnim napadima koji štete tvom dostojanstvu i tvom integritetu. Moguće je da ovu korist ne zapažaš, ali kad iskusiš ovakav događaj, nesvesno ćeš otkriti da su Božji zahtevi prema ljudima i put koji im On obezbeđuje svetao put i put istine i života, da ljudima omogućavaju da zadobiju istinu i da su ljudima od koristi, da predstavljaju najsmisleniji put. Kad se nađeš u nekoj grupi ljudi, posebno kad učestvuješ u crkvenom životu, možeš da prevaziđeš razna iskušenja i namamljivanja. Kad te neko zlonamerno napada i povređuje ili svesno traži način da ti se osveti i na tebi iskali svoju mržnju, ključno je da ovome možeš da pristupiš i praktično postupaš prema istina-načelima. Pošto Bog mrzi ljudske iskvarene naravi, On ljudima poručuje da stvarima sa kojima se susreću ne pristupaju uz plahovitost, već da se pred Bogom utišaju i da tragaju za istinom i Božjim namerama, a zatim shvate koji su zaista Božji zahtevi prema ljudima. Ljudsko strpljenje nije bez granica, ali kad čovek jednom shvati istinu, postojaće načela za njegovo strpljenje i ono se može preokrenuti u pogonsku snagu i pomoćno sredstvo da taj čovek primenjuje istinu. Međutim, ako čovek ne voli istinu, voli da se raspravlja o tome šta je ispravno a šta pogrešno i druge napada, i naginje ka tome da živi u okviru svoje plahovitosti, kad bude napadnut, biće sklon da se upušta u verbalne svađe i uzajamne napade. Svima koji su u to uključeni, ovo donosi štetu, ni za koga nije poučno niti ikome pomaže. Kad god se neko upusti u uzajamne napade i verbalne svađe, nakon toga je iscrpljen, izuzetno umoran, a obe strane su povređene; uopšte nisu u stanju da steknu ikakve istine i na kraju ništa ne dobijaju. Preostaju im samo mržnja i namera da se osvete kad im se za to ukaže prilika. Ovo je štetni ishod koji uzajamni napadi i verbalne svađe u krajnjoj liniji donose ljudima.

Da li sada shvatate načela raspoznavanja u vezi sa temom uzajamnih napada i verbalnih svađa o kojoj smo upravo razgovarali u zajedništvu? Možete li jasno da razgraničite koje situacije predstavljaju uzajamne napade i verbalne svađe? U grupama ljudi često dolazi do uzajamnih napada i verbalnih svađa i neretko se mogu zapaziti. Uzajamni napadi prvenstveno podrazumevaju svesnu usmerenost na nečije probleme kako bi se ti ljudi lično napadali, o njima donosili sudovi, osuđivali, pa čak i proklinjali, sa ciljem da im se osveti, da se uzvrati protivnapadom, da se dȃ oduška sopstvenom inatu i tome slično. U svakom slučaju, uzajamni napadi i verbalne svađe nemaju veze sa razgovorom u zajedništvu o istini, ne predstavljaju primenjivanje istine i svakako nisu ispoljavanje skladne saradnje. Umesto toga, oni su ispoljavanje odmazde i napada na ljude usled plahovitosti i Sotonine iskvarene naravi. Cilj uzajamnih napada i verbalnih svađa nipošto nije da se jasno razgovora u zajedništvu o istini, a još manje je raspravljanje radi shvatanja istine. Naprotiv, cilj im je da se udovolji čovekovim iskvarenim naravima, ambicijama, sebičnim željama i telesnim sklonostima. Očito je da uzajamni napadi nemaju veze sa razgovorom u zajedništvu o istini i da se oni svakako ne sastoje u tome da se ljudima pomaže i s njima postupa s ljubavlju, već su oni jedna od Sotoninih strategija i metoda za mučenje ljudi, poigravanje njima i njihovo obmanjivanje. Ljudi žive u okviru iskvarenih naravi i ne shvataju istinu. Ako ne odluče da primenjuju istinu, veoma lako upadaju u takve klopke i iskušenja, i dospevaju u borbe uzajamnih napada i verbalnih svađa. Svađaju se sve dok ne pocrvene u licu, pa u tome čak produžavaju unedogled, zbog jedne reči, izraza ili pogleda, godinama se boreći da jedno drugo nadmaše, sve do tačke u kojoj su svi gubitnici, i to zbog samo jedne stvari. Kako se sretnu, beskonačno se svađaju, a neki ono drugo čak napadaju, psuju i proklinju u virtuelnim grupama za razgovore. Toliko je postala ozbiljna ova mržnja! Tokom okupljanja se međusobno nisu dovoljno ispsovali, nisu se oslobodili svoje mržnje, nisu postigli svoje ciljeve, pa kad se vrate kući, što više o tome razmišljaju, sve više su ljuti, te i od kuće nastavljaju da jedni na druge psuju. Kakav je ovo duh? Da li ga vredi podsticati, vredi li ga zagovarati? (Ne.) Kakav je ovo „neustrašiv duh”? Ovo je duh smelosti, duh bezakonja, posledica toga da Sotona kvari čoveka. Naravno, takva ponašanja i postupci donose značajna ometanja i gubitke život-ulasku ovih pojedinaca, a izazivaju i ometanja i prekide crkvenom životu. Prema tome, kad se sa ovim situacijama suoče, ako starešine i delatnici ustanove da se dvoje ljudi uzajamno napadaju i upuštaju u verbalne svađe, zakleti da će se boriti do kraja, oni moraju brzo da ih pročiste iz crkve, ne smeju da ih tolerišu i svakako ne smeju da im povlađuju. Moraju da zaštite ostalu braću i sestre i da održe normalan crkveni život, starajući se o tome da se na svakom okupljanju postižu rezultati i da se takvim pojedincima ne dozvoljava da braći i sestrama oduzimaju vreme predviđeno za čitanje Božjih reči i razgovor u zajedništvu o istini, da se ometa normalan crkveni život. Ako se tokom okupljanja ustanovi da se oni uzajamno napadaju i upuštaju u verbalne svađe, to se odmah mora zaustaviti i rešiti. Ako to ne može da se ograniči, ti se ljudi tokom okupljanja moraju odmah razotkriti i detaljno analizirati i treba ih pročistiti iz crkve. Crkva je mesto za jedenje i pijenje Božjih reči, za obožavanje Boga; ona nije mesto za uzajamno napadanje niti upuštanje u verbalne svađe radi davanja oduška ličnom inatu. Svako ko često ometa crkveni život, utiče na život-ulazak Božjeg izabranog naroda, mora da bude pročišćen iz crkve. Crkva takvim ljudima ne ukazuje dobrodošlicu, ne dozvoljava ometanja od strane đavola niti prisustvo zlih ljudi – pročistite ove ljude iz crkve i problem će biti rešen.

Ako se u crkvi ustanovi da se neki ljudi upuštaju u uzajamne napade i verbalne svađe, bez obzira na njihove izgovore i razloge, kao i bez obzira na temu njihove rasprave – da li je to nešto do čega je svima stalo ili to nije – ukoliko se crkvenom životu izazivaju prekidi i ometanja, taj problem se mora rešiti brzo i bez uzdržavanja. Ako one koji su u to uključeni nije moguće zaustaviti niti ograničiti, treba ih pročistiti iz crkve. Kad se nađu u takvim situacijama, ovo je posao koji treba da izvrše starešine i delatnici. Glavno načelo nije da podstičeš loše ponašanje ovih ljudi time što ćeš ih tolerisati ili im povlađivati, niti je ono da nastupaš kao „ispravan zvaničnik” koji presuđuje šta je ispravno a šta pogrešno za ove ljude, koji utvrđuje ko je u pravu a ko nije, ko greši a ko ne greši, jasno razlikujući onog ko je u pravu od onoga ko nije, a zatim izriče pravednu kaznu obema stranama odnosno kažnjava onu stranu koju smatra krivom i nagrađuje onu drugu – to nije način da se reši ovaj problem. Pri rešavanju ove stvari, to ne treba da odmeravaš u skladu sa zakonom, a još manje to treba da odmeravaš i da o tome sudiš shodno moralnim standardima, već to treba da odmeravaš i rešiš shodno načelima crkvenog posla. Kad je reč o obema stranama uključenim u uzajamne napade, ukoliko oni izazivaju prekide i ometanja crkvenog života, crkvene starešine i delatnici to treba da shvate kao sopstvenu dužnost da ih zaustave i ograniče odnosno da ih izoluju ili uklone, a ne da pažljivo slušaju kako obe strane prepričavaju ono što se dogodilo i govore o svakom od svojih razloga i izgovora, kao i o nameri, cilju i osnovnom razlogu u pozadini svog napada na drugu osobu i upuštanja u verbalnu svađu – od njih se ne očekuje da celu tu priču shvate, već se očekuje da problem reše, da otklone ove prekide i ometanja crkvenog života i pozabave se onima koji su ih izazvali. Pretpostavimo da starešine i delatnici izglađuju stvari i zauzimaju umereni pristup, usvajajući pomirljivu politiku prema oboje ljudi koji su se upustili u uzajamne napade, dozvoljavajući im da bezobzirno izazivaju prekide i ometanja crkvenog života, a da se u to ne umešaju niti to rešavaju – oni nastavljaju da ovim ljudima povlađuju. Svaki put ih samo ohrabruju i savetuju i nisu u stanju da temeljno reše ovaj problem. Takve starešine i delatnici zanemaruju svoje dužnosti. Ako u crkvi nastane problem da se ljudi upuštaju u uzajamne napade i verbalne svađe, uzrokujući ozbiljna ometanja i štetu crkvenom životu, i time izazivajući ogorčenost i odbojnost kod većine ljudi, starešine i delatnici moraju brzo da reaguju, da obe strane izoluju ili uklone shodno radnim aranžmanima i načelima Božje kuće za pročišćenje crkve. Oni ne treba da postupaju kao „ispravni zvaničnici” koji presuđuju u slučaju uključenih i donose sudove u vezi sa ovim ličnim svađama, ne treba pažljivo da slušaju ove ljude koji naširoko izgovaraju trule besmislice kako bi ustanovili ko je u pravu a ko nije, ko greši a ko ne, te da nakon što o ovim stvarima prosude još više ljudi navode da o tome raspravljaju i u zajedništvu razgovaraju, i time dovedu do toga da još veći broj ljudi u svom srcu stvara odbojnost i gnušanje. Ovim će se protraćiti vreme koje ljudi treba da koriste kako bi jeli i pili Božje reči i o njima razgovarali u zajedništvu. To je još i više zanemarivanje dužnosti od strane starešina i delatnika i to načelo primene je pogrešno. Ako se ograničene strane u nekom trenutku pokaju i svojim uzajamnim napadima i verbalnim svađama više ne oduzimaju vreme predviđeno za okupljanje, onda im se izrečena izolacija može ukinuti. Ako su uklonjeni kao zli ljudi, a neko tvrdi da su se promenili nabolje, neophodno je ustanoviti da li zaista pokazuju ispoljavanja kajanja i po tom pitanju takođe zatražiti mišljenje većine. Čak i ako budu prihvaćeni nazad, moraju se pomno nadgledati, a vreme predviđeno za njihov govor mora se strogo ograničiti, te sa njima naknadno treba postupati shodno njihovim ispoljavanjima. Ovo su načela koja crkvene starešine i delatnici treba da shvate i da im posvećuju pažnju. Jasno je da se rešavanje ovog pitanja ne sme zasnivati na subjektivnim pretpostavkama; uzajamni napadi obe strane po svojoj prirodi moraju izazivati prekide i ometanja. Ljudima ne treba zabranjivati da govore i izolovati ih samo zato što je jedan od njih u trenutku rekao nešto što je povredilo nekog drugog, a zatim je ta osoba na to uzvratila svojom primedbom. Takvo postupanje sa ljudima zaista nije u skladu sa načelima! Starešine i delatnici moraju pravilno da dokuče ova načela, starajući se o tome da se većina saglašava sa usklađenošću njihovih postupaka sa načelima, umesto da divljaju radeći loše stvari ili da u najvećoj mogućoj meri preuveličavaju ozbiljnost problema. Kad je reč o ovom aspektu posla, s jedne strane, većina mora da nauči da razazna šta predstavlja napad, a s druge, crkvene starešine i delatnici treba takođe da poznaju načela koja treba dokučiti i odgovornosti koje treba ispuniti u obavljanju ovog posla.

4. Samovoljno osuđivanje ljudi

Postoji još jedno ispoljavanje uzajamnih napada. Neki ljudi su upoznati sa određenim duhovnim terminima i neke od njih uvek koriste u svom govoru, kao što su „đavo”, „Sotona”, „neprimenjivanje istine”, „odsustvo ljubavi prema istini”, „farisej” i tome slično – ove termine koriste kako bi o određenim ljudima samovoljno donosili sudove. Zar, po svojoj prirodi, to u određenoj meri ne predstavlja napad? Svojevremeno je postojao jedan čovek koji bi, kad god bi dolazio u kontakt sa braćom i sestrama, imao želju da opsuje svakoga ko se ne ponaša saglasno njegovim željama. Ali je u sebi pomislio: „Sad kad verujem u Boga, psovanje ljudi mi se ne čini pristojno. Zbog toga delujem kao da ne idem u korak sa pristojnošću svetaca. Ne smem da psujem ni da koristim pogan rečnik, ipak, ako ne opsujem, osećaću se uznemireno, svoje mržnje neću moći da se oslobodim – uvek ću imati želju da psujem ljude. Na koji način da ih onda opsujem?” Pa je smislio novi termin. Ko god bi njega uvredio, svojim postupcima ga povredio ili ga ne bi slušao, on bi ga opsovao rečima: „Zli đavole!” „Ti si zli đavo!” „Taj i taj je zli đavo!” Ispred reči „đavo” dodao je reč „zli” – zaista nikada ranije nisam čuo da neko koristi ovaj izraz. Zar to nije prilično neobično? On je braću i sestre ležerno psovao rečima „zli đavoli” – ko bi se osećao prijatno da to čuje? Na primer, kad bi od brata ili sestre tražio da mu sipaju čašu vode, a ta osoba je previše zauzeta, pa mu kaže da to učini sȃm, on bi je opsovao: „Ti, zli đavole!” Kad bi se vratio sa okupljanja i primetio da njegov obrok još uvek nije spreman, naljutio bi se: „Vi zli đavoli, svi ste tako lenji. Ja odlazim da izvršavam svoju dužnost, a kad se vratim čak mi ni obrok nije spreman!” Ko god bi s njim dolazio u kontakt potencijalno je mogao da bude opsovan kao „zli đavo”. Kakav je ovo čovek? (Zao čovek.) Na koji način je zao? U njegovim očima, zli đavo je svako ko ga uvredi ili ne udovolji njegovim željama – Sȃm Bog nije, ali svi drugi jesu. Ima li ikakvog osnova da to govori? Ne, nema uopšte; naprosto je svojevoljno odabrao neku reč da njome ljude psuje kako bi se time oslobodio mržnje i dao oduška svojim emocijama. Bude li nekoga zaista opsovao, on veruje da će drugi reći kako ne izgleda kao Božji vernik, dok ako nekoga naziva đavolom, smatra kako to nije psovanje i da bi drugima to trebalo da deluje razumno, pri čemu udovoljava sopstvenim željama i drugima ne ostavlja prostor da mu pronađu zamerku. Ovaj momak je prilično lukav i prilično zao; koristi najzlobniji rečnik, svojevrsni rečnik koji ljudima ne ostavlja nikakav prostor da se usprotive, kako bi im se osvetio i osudio ih, a opet ljudi ne mogu da ga optuže da psuje ili da govori nerazumno. Kad bi se suočila s takvim čovekom, da li bi ga većina ljudi izbegavala ili bi se s njim zbližila? (Izbegavali bi ga.) Zašto? Sebi ne mogu da dozvole da ga isprovociraju, pa mogu jedino da ga se klone; pametni ljudi bi to učinili.

U svakoj crkvi česti su slučajevi da nekoga samovoljno osuđuju, etiketiraju i maltretiraju. Na primer, u pogledu određenog starešine ili delatnika neki ljudi imaju predrasudu, pa, kako bi mu se osvetili, komentarišu ga iza njegovih leđa, razotkrivaju ga i detaljno analiziraju pod maskom razgovora u zajedništvu o istini. Namera i ciljevi u pozadini takvih postupaka su pogrešni. Ako neko u zajedništvu razgovara o istini da bi zaista svedočio o Bogu i drugima bio od koristi, on sa drugima treba da podeli sopstvena istinita iskustva i bude im od koristi kroz sopstvenu detaljnu analizu i spoznaju. Takav postupak daje bolje rezultate i naići će na odobravanje pripadnika Božjeg izabranog naroda. Ako nečiji razgovor u zajedništvu razotkriva, napada i omalovažava drugu osobu u pokušaju da se na tu osobu nasrne ili joj se osveti, onda je namera tog razgovora pogrešna, neopravdana je, Bog je se gnuša i za braću i sestre ona nije poučna. Ako je nečija namera da druge osuđuje ili ih maltretira, onda je ta osoba zla i čini zlo. Kad su u pitanju zli ljudi, svi pripadnici Božjeg izabranog naroda treba da budu pronicljivi. Ako neko samovoljno nasrće na ljude, razotkriva ih ili omalovažava, onda njemu treba pomoći s ljubavlju, s njim razgovarati u zajedništvu i detaljno ga analizirati ili orezati. Ako taj nije u stanju da prihvati istinu i tvrdoglavo odbija da se popravi, onda je posredi sasvim druga stvar. Kad je reč o zlim ljudima koji druge često samovoljno osuđuju, etiketiraju i maltretiraju, njih treba temeljno razotkriti kako bi svi mogli da nauče da ih razaznaju, a zatim treba da budu ograničeni ili izbačeni iz crkve. Ovo je krajnje neophodno budući da takvi ljudi ometaju crkveni život i crkveni posao i verovatno će ljude zaluđivati i izazivati haos u crkvi. Konkretno, neki zli ljudi druge često napadaju i osuđuju isključivo kako bi postigli svoj cilj da se razmeću i druge navedu da se na njih ugledaju. Mogućnost razgovora u zajedništvu o istini ti zli ljudi često koriste na okupljanjima da bi druge posredno razotkrivali, detaljno analizirali i tlačili. To čak pravdaju rečima kako to čine ne bi li ljudima pomogli i rešili postojeće probleme u crkvi, pa ove izgovore koriste kao pokriće za postizanje svojih ciljeva. Oni su od one vrste ljudi koji druge napadaju i maltretiraju i očito su svi zli ljudi. Izuzetno su podli svi oni koji napadaju i osuđuju ljude koji streme ka istini, a osećaj za pravdu imaju jedino oni koji zle ljude razotkrivaju i detaljno analiziraju da bi zaštitili rad Božje kuće i Bog ima povoljno mišljenje o njima. U svojim zlodelima, zli ljudi su često veoma lukavi; svi redom su vešti u korišćenju doktrine ne bi li za sebe pronašli opravdanja i postigli svoj cilj da druge zaluđuju. Ako pripadnici Božjeg izabranog naroda ove zle ljude ne razaznaju i nisu u stanju da ih ograniče, crkveni život i rad crkve će dospeti u stanje potpunog haosa – pravog pravcatog urnebesa. Kad u zajedništvu zli ljudi razgovaraju o problemima i detaljno ih analiziraju, to uvek čine s određenom namerom i ciljem i to je uvek na nekoga usmereno. Oni sebe detaljno ne analiziraju niti sebe spoznaju, ne otvaraju se i ne ogoljuju dušu kako bi rešili sopstvene probleme, već koriste priliku da druge razotkrivaju, detaljno ih analiziraju i napadaju. Razgovor u zajedništvu o sopstvenoj samospoznaji često koriste kako bi druge detaljno analizirali i osuđivali, a kroz razgovor u zajedništvu o Božjim rečima i istini ljude razotkrivaju, omalovažavaju i nipodaštavaju. Osećaju posebnu odbojnost i mržnju prema onima koji streme ka istini, onima koji nose breme za crkveni posao i onima koji često izvršavaju svoje dužnosti. Zli ljudi će upotrebiti svakakva opravdanja i izgovore da nasrnu na motivaciju ovih ljudi i spreče ih da sprovode rad crkve. Ono što prema njima osećaju delom su ljubomora i mržnja; drugi deo čini strah da ovi ljudi, budući da su dorasli poslu, predstavljaju pretnju njihovoj slavi, dobitku i statusu. Stoga s nestrpljenjem isprobavaju svaki mogući način da ih opomenu, potisnu i ograniče, odlazeći toliko daleko da prikupljaju materijal kojim će im smeštati klopke i izvrtati činjenice kako bi ih osudili. Ovim se u potpunosti otkriva da ovi ljudi poseduju narav koja mrzi istinu i pozitivne stvari. Oni posebno mrze one koji streme ka istini i vole pozitivne stvari, kao i one koji su prilično bezazleni, pristojni i ispravni. Iako to možda ne govore, takav im je način razmišljanja. Pa zašto onda posebno uzimaju na zub one koji streme ka istini, pristojne i ispravne ljude, kako bi ih razotkrivali, omalovažavali, tlačili i isključivali? Jasno je da ovo predstavlja njihov pokušaj da zbace i obore dobre ljude i one koji streme ka istini, da ih pregaze, kako bi mogli da kontrolišu crkvu. Neki ljudi ne veruju da stvari stoje ovako. Njima ću postaviti jedno pitanje: zašto onda kad u zajedništvu razgovaraju o istini ovi zli ljudi sebe ne razotkrivaju i sebe detaljno ne analiziraju, već se uvek ustremljuju na druge i njih razotkrivaju? Da li je zaista moguće da oni sami ne otkrivaju iskvarenost ili da nemaju iskvarene naravi? Svakako da ne. Pa, zašto se onda uporno ustremljuju na druge kako bi ih razotkrivali i detaljno analizirali? Šta tačno nastoje da postignu? Ovo pitanje zahteva da se o njemu duboko razmisli. Čovek pravilno postupa ako razotkriva zla dela zlih ljudi koji ometaju crkvu. Ipak, pod izgovorom razgovora u zajedništvu o istini, ovi ljudi umesto toga razotkrivaju i maltretiraju dobre ljude. Koji su im namera i cilj? Jesu li besni zato što uviđaju da Bog spasava dobre ljude? Zapravo je reč o tome. Bog ne spasava zle ljude, pa zli ljudi mrze Boga i dobre ljude – sve to je sasvim prirodno. Zli ljudi ne prihvataju istinu niti ka njoj streme; oni sami ne mogu da budu spaseni, ali maltretiraju one dobre ljude koji streme ka istini i koji mogu da budu spaseni. U čemu je ovde problem? Da ovi ljudi sebe poznaju i imaju znanje o istini, mogli bi da se otvore i razgovaraju u zajedništvu; ipak, oni se uvek ustremljuju na druge i provociraju ih – uvek su skloni tome da druge napadaju – i one koji streme ka istini uvek smatraju svojim zamišljenim neprijateljima. Ovo su ključne karakteristike zlih ljudi. Oni koji su sposobni za takvo zlo pravi su pravcati đavoli i Sotone, oličenje su antihrista i treba ih ograničiti i, ukoliko čine veliko zlo, njima se mora odmah pozabaviti – izbacite ih iz crkve. Svi oni koji nasrću na dobre ljude i isključuju ih predstavljaju kukolj u žitu. Zašto ih nazivam kukoljem u žitu? Zato što će u crkvi najverovatnije isprovocirati nepotrebne nesporazume i sukobe, dovodeći do sve ozbiljnijeg stanja stvari. Jednog dana uzimaju na zub jednu osobu, sledećeg neku drugu i uvek se ustremljuju na druge, na one koji vole istinu i ka njoj streme. To će verovatno ometati crkveni život i loše će se odraziti na normalno jedenje i pijenje Božjih reči od strane Božjeg izabranog naroda, kao i na njihov normalan razgovor u zajedništvu o istini. Priliku da žive crkvenim životom ovi zli ljudi često koriste kako bi u ime razgovora u zajedništvu o istini napadali druge. Sve što govore u sebi sadrži neprijateljstvo; oni iznose provokativne primedbe kako bi napadali i osuđivali one koji streme ka istini i one koji se daju za Boga. I koje će biti posledice toga? To će prekidati i ometati crkveni život, stvarati nelagodnost u ljudskom srcu i ljude onemogućavati da budu tihi pred Bogom. Konkretno, beskrupulozne stvari koje ovi zli ljudi govore kako bi druge osuđivali, napadali i povređivali mogu da izazovu otpor. To nije korisno za rešavanje problema; naprotiv, u crkvi to podstiče strah i strepnju i zaoštrava odnose među ljudima, dovodeći među njima do stvaranja napetosti i izazivanja sukoba. Ponašanje ovih ljudi ne samo da utiče na crkveni život, već i izaziva sukob u crkvi. Može čak uticati na rad crkve u celini i na širenje jevanđelja. Prema tome, starešine i delatnici moraju takvog čoveka da upozore, kao i da ga ograniče i njime se pozabave. S jedne strane, tim zlim ljudima koji često napadaju i osuđuju druge braća i sestre moraju da nametnu ozbiljna ograničenja. S druge strane, crkvene starešine treba odmah da razotkriju i zaustave one koji druge samovoljno napadaju i osuđuju, te ako oni ostaju nepopravljivi, da ih uklone iz crkve. Zle ljude je nužno sprečiti da na okupljanjima ometaju crkveni život, a u isto vreme smetene ljude treba ograničiti u govoru koji utiče na crkveni život. Ukoliko se pronađe zla osoba koja čini zlo, ona se mora razotkriti. Nipošto joj se ne sme dozvoliti da postupa svojevoljno, da prema svom nahođenju čini zlo. To je neophodno kako bi se očuvao normalan crkveni život i obezbedilo da pripadnici Božjeg izabranog naroda mogu da se okupljaju, da jedu i piju Božje reči i da normalno u zajedništvu razgovaraju o istini, što im omogućava da svoje dužnosti normalno ispunjavaju. Tek tada se u crkvi može sprovoditi Božja volja i samo tako Njegov izabrani narod može da shvati istinu, uđe u stvarnost i dobije Božje blagoslove. Da li ste u crkvi otkrili takve zle ljude? Prema dobrim ljudima, oni uvek gaje mržnju ispunjenu zavišću i na njih se stalno ustremljuju. Danas im se ne dopada jedan dobar čovek, sutra neki drugi; u stanju su da svakoga kritikuju i u njemu pronađu mnoštvo mana i, povrh toga, ono što govore zvuči prilično utemeljeno i razumno, pa na kraju izazivaju široko rasprostranjen bes, postajući u toj grupi prava pošast. Crkvu ometaju u toj meri da ljudsko srce dospeva u stanje haosa, mnogi ljudi postaju negativni i slabi, okupljanja nisu poučna i ne donose nikakvu korist, pa neki čak gube želju da im uopšte prisustvuju. Nisu li takvi zli ljudi poput kukolja u žitu? Ukoliko još uvek nisu dospeli u stanje da ih treba ukloniti, trebalo bi ih izolovati ili ograničiti. Na primer, na okupljanjima ih smestite na neko izdvojeno mesto kako biste ih sprečili da na druge utiču. Ako uporno traže priliku da govore i ljude napadaju, treba ih ograničiti – zabraniti im da govore beskorisne stvari. Ako postane nemoguće da se oni ograniče i već su na ivici pucanja ili pružanja otpora, treba ih odmah ukloniti. Odnosno, kad više nisu voljni da budu ograničeni i govore: „Po kom osnovu me ograničavaš u govoru? Zašto svi drugi mogu da pričaju po pet minuta, a ja samo minut?” – kad budu stalno postavljali ova pitanja, to znači da će pružiti otpor. Kad se spremaju da pruže otpor, zar nisu prkosni? Zar ne pokušavaju da izazovu nevolju, da izazovu nemire? Zar neće ometati crkveni život? Uskoro će otkriti svoje pravo lice; došao je čas da se njima pozabavi – moraju se brzo pročistiti iz crkve. Da li je ovo razumno? Da, jeste. Uz svakojake zle ljude, zle duhove, pogane demone i „naročite talente” koji nastoje da sve pokvare, zaista nije lako osigurati da većina može da živi normalnim crkvenim životom. Možemo li sebi dozvoliti da ih ne ograničimo? Kako otvore usta, neki „naročiti talenti” kreću da druge omalovažavaju i napadaju – napadaju te ako nosiš naočare ili ako si proćelav; ako tokom okupljanja sa drugima podeliš svoje iskustveno svedočenje ili ako si preduzimljiv i odgovoran u izvršavanju svojih dužnosti, oni te napadaju i donose sudove o tebi; ako tokom kušnji imaš veru u Boga, ako si slab ili ako, bez žalbi na Boga, uz pomoć vere prevaziđeš svoje porodične teškoće, oni te napadaju. Šta ovde znači napad? Znači da šta god da drugi urade, to ovim ljudima nikad nije po volji; nikad im se to ne dopada, uvek traže nepostojeće mane, ljude uvek nastoje da optužuju zbog raznih stvari i šta god da drugi urade u njihovim očima to nikad nije ispravno. Čak i ako u zajedništvu razgovaraš o istini i probleme rešavaš shodno radnim aranžmanima Božje kuće, oni će cepidlačiti i kritikovati, pronalazeći manu u svemu što radiš. Namerno izazivaju nevolje i njihovih napada niko nije pošteđen. Kad god se u crkvi pojavi ovakva osoba, njome se morate pozabaviti; ako se pojave dve takve osobe, onda obema treba da se pozabavite. Zato što crkvenom životu izazivaju veliku štetu i izazivaju prekide i ometanja u radu crkve, a posledice toga su strašne.

B. Karakteristike ljudskosti onih ljudi koji druge često napadaju

Danas smo u zajedništvu razgovarali o nekoliko aspekata povezanih sa problemom uzajamnih napada i verbalnih svađa. Da li ste dokučili prirodu ispoljavanja koja razne vrste pojedinaca pokazuju u svakom od ovih aspekata? Krenimo od onih koji su skloni tome da druge napadaju – da li oni poseduju razum normalne ljudskosti? (Ne.) Kako se kod njih ispoljava nedostatak razuma? Koji su im stavovi i načela prema ljudima, događajima i stvarima? Koje metode i stavove biraju kako bi se bavili najrazličitijim ljudima, događajima i stvarima? Na primer, sklonost da raspravljaju o tome šta je ispravno a šta pogrešno, zar to nije jedan od stavova koje usvajaju prema ljudima, događajima i stvarima? (Jeste.) Sklonost raspravljanju o tome šta je ispravno, a šta pogrešno znači nastojanje da se u svakoj pojedinačnoj stvari razjasni šta je ispravno a šta pogrešno, nezaustavljivost u tome sve dok se ta stvar ne raščisti i ne utvrdi ko je bio u pravu, a ko nije, sa tvrdoglavom opsednutošću besmislenim stvarima. Šta je smisao ovakvog postupanja? Naposletku, da li je dobro prepirati se oko toga šta je ispravno, a šta pogrešno? (Nije.) U čemu je greška? Da li postoji ikakva veza između ovoga i primenjivanja istine? (Ne postoji nikakva veza.) Zašto kažete da ne postoji? Prepiranje oko toga šta je ispravno, a šta pogrešno nije u skladu sa istina-načelima, ne podrazumeva diskutovanje ili razgovor u zajedništvu o istina-načelima; naprotiv, ljudi uvek govore o tome ko je u pravu, a ko nije, šta je tačno, a šta pogrešno, ko ima pravo, a ko ne, ko ima dobre razloge, a ko nema, ko izražava višu doktrinu – to je ono što ispituju. Kad ih Bog stavlja na kušnju, ljudi uvek pokušavaju da se raspravljaju sa Bogom, uvek iznose ovaj ili onaj razlog. Da li Bog diskutuje o takvim stvarima sa tobom? Da li se Bog raspitivao o kontekstu? Da li te je Bog pitao šta su tvoji razlozi i izgovori? Nije. Kad te iskušava, Bog te pita da li imaš pokoran stav ili pružaš otpor. Bog pita da li razumeš istinu ili ne i da li si pokoran ili nisi. To je sve što Bog pita, ništa drugo. Bog te ne pita koji je razlog tvoje nepokornosti, Njega ne zanima da li imaš dovoljno dobar razlog – takve stvari On uopšte ne uzima u obzir. Bog posmatra samo da li si pokoran ili nisi. Bez obzira na tvoje životno okruženje i kontekst, Bog ispituje jedino da li u tvom srcu postoji pokornost i da li imaš pokoran stav. Bog sa tobom ne raspravlja o tome šta je ispravno, a šta pogrešno; On ne mari za tvoje razloge. Njemu je jedino bitno da li si ti istinski pokorna osoba – to je sve što Bog traži od tebe. Zar to nije istina-načelo? Da li istina-načela postoje u srcu onih ljudi koji vole da se prepiru oko toga šta je ispravno, a šta pogrešno i koji vole da se upuštaju u verbalne svađe? (Ne postoje.) Zašto ne postoje? Da li su oni ikada obratili pažnju na istina-načela? Da li su ikada stremili ka njima? Da li su ih ikada tražili? Nikada nisu obraćali pažnju na njih, nisu stremili ka njima niti su ih tražili – u njihovom srcu uopšte nema istina-načela. Shodno tome, mogu da žive jedino u okviru ljudskih predstava, sve što je u njihovom srcu svodi se na ispravno i pogrešno, tačno i netačno; sve su to izgovori, razlozi, lažni navodi i argumenti nakon kojih odmah jedni druge napadaju, jedni o drugima donose sudove i međusobno se osuđuju. Po svojoj naravi, takvi ljudi naprosto vole da polemišu o tome šta je ispravno, a šta pogrešno, vole da o ljudima donose sudove i da ih osuđuju. Takvi ljudi ne vole i ne prihvataju istinu, skloni su tome da s Bogom pokušavaju da se raspravljaju, pa čak i da Ga osuđuju i da Mu prkose. Na kraju će završiti tako što će biti kažnjeni.

Da li oni koji vole da se raspravljaju oko toga šta je ispravno a šta pogrešno tragaju za istinom? Da li tragaju za Božjim namerama, Božjim zahtevima ili istina-načelima koja u ovim situacijama treba primenjivati kroz ljude, događaje i stvari sa kojima se u okviru tih situacija susreću? Ne tragaju. Kad se susretnu sa raznim situacijama, oni su skloni tome da proučavaju „kakav je to bio događaj” odnosno „kakva je to osoba”. Kakvo je ovo ponašanje? Nije li to ono što ljudi često nazivaju nemilosrdnom opsednutošću ljudima i stvarima? Raspravljaju se o ljudskim obrazloženjima i o toku događaja, uporni su da ove stvari razjasne, s tim da ne pominju u kom delu procesa ovih složenih situacija su tragali za istinom, shvatili istinu ili bili prosvećeni. Nedostaju im ova iskustva i metode praktičnog delovanja. Uporno govore: „Zbog te stvari si me očito uzeo na zub, vređao si me. Misliš li da sam toliko glup, pa da to ne mogu da zaključim? Zašto bi me vređao? Ja tebe nisam uvredio; zašto bi me uzeo na zub? Pošto si me uzeo na zub, neću ni ja svoj jezik držati za zubima! Dugo sam prema tebi bio strpljiv, ali i mom strpljenju ima kraja. Nemoj misliti da me je lako maltretirati; ne plašim te se!” Čvrsto se držeći ovih problema, oni neprestano iznose svoja opravdanja, zadržavajući se na tome šta je ispravno a šta pogrešno, kao i na tačnom i netačnom stanju stvari, ali njihova takozvana opravdanja nisu nimalo u skladu sa istinom i nijedna njihova reč ne odgovara Božjim zahtevima. Zadržavaju se na ljudima, događajima i stvarima sve dok se drugima ne smuče i niko više ne želi da ih sluša, a oni se dok govore o tim stvarima baš nikad ne umaraju i kud god da odu o tome pričaju, kao da su zaposednuti. Ovo nazivamo nemilosrdnom opsednutošću ljudima i stvarima i jednostavnim odbijanjem da se traga za istinom. Druga karakteristika ljudi koji se upuštaju u uzajamne napade i verbalne svađe je u njihovoj naročitoj sklonosti da budu nemilosrdno opsednuti ljudima i stvarima. Da li oni koji su nemilosrdno opsednuti ljudima i stvarima vole istinu? (Ne.) Očigledno je da ne vole istinu. Dakle, da li ovi pojedinci shvataju istinu? Znaju li šta je zaista istina o kojoj Bog govori? Sudeći prema njihovom spoljnom ponašanju nemilosrdne opsednutosti ljudima i stvarima, znaju li oni šta je zaista istina? Jasno je da ne znaju. Koju ideju oni duboko poštuju? Ideju da je u pravu onaj čije su reči najviše opravdane, da je u pravu onaj čiji su postupci pošteni i neposredni i svi mogu da ih vide i da je u pravu onaj čiji su postupci u skladu sa moralom, etikom i tradicionalnom kulturom, onaj koga većina odobrava. Prema njihovom mišljenju, to „u pravu” predstavlja istinu, pa s velikom drskošću mogu da budu nemilosrdno opsednuti ljudima i stvarima i da od tih stvari nikad ne odustaju. Imati opravdanje, za njih je isto što i posedovati istinu – zar to nije vrlo problematično? Neki ljudi kažu: „Ja nisam prekidao niti ometao rad crkve, druge ne iskorišćavam, ne volim da kradem od drugih i nisam siledžija; nisam zla osoba.” Zar ovim prećutno ne govore da su oni ljudi koji primenjuju istinu, neko ko poseduje istinu? Veliki deo onih koji su nemilosrdno opsednuti ljudima i stvarima sebe smatra ispravnim ljudima koji stoga ne treba da brinu o glasinama, oni sebe smatraju poštenim, časnim ljudima koji se nikada drugima ne bi dodvoravali. Stoga, kad se nađu u raznim situacijama, skloni su tome da se raspravljaju i polemišu i uporni u tome da na ove načine dokažu kako je njihovo opravdanje ispravno. Ako je njihovo opravdanje čvrsto, ako može otvoreno da se predoči i većina se s njim slaže, smatraju da su ljudi koji poseduju istinu. Šta je njihova „istina”? Prema kom se merilu određuje? Mislite li da takvi ljudi mogu da shvate istinu? (Ne.) Prema tome, oni su uvek nemilosrdno opsednuti ljudima i stvarima i tvrdoglavo se na njima zadržavaju. Ovi ljudi ne shvataju istinu, pa zato uvek govore: „Nisam te uvredio. Zašto me stalno uzimaš na zub? Nije u redu da me uzimaš na zub!” Oni smatraju sledeće: „Ako te nisam uvredio, prema meni ne treba da se ophodiš na ovaj način. Pošto se tako ophodiš prema meni, uzvratiću ti istom merom, osvetiću ti se, a moja odmazda je legitimna samoodbrana, opravdana je. Ovo je istina-načelo. Dakle, to što radiš nije u skladu sa istina-načelima, ali jeste ono što ja radim. Stoga ću biti opsednut ovom stvari, uvek ću isticati ovaj problem i tebe pominjati!” Oni smatraju da je nemilosrdna opsednutost ljudima i stvarima u skladu sa istina-načelima, ali zar ovo nije ogromna greška? Svakako je ogromna greška, a oni su pogrešno orijentisani. Nemilosrdna opsednutost ljudima i stvarima se sasvim razlikuje od pitanja primene istine. Ovo je drugi problem sa ljudskošću ovih ljudi – oni su nemilosrdno opsednuti ljudima i stvarima. Sa čime su povezani problemi u ljudskosti? Zar nisu povezani sa čovekovom prirodom? Ovi ljudi dugi niz godina veruju u Boga, ali ne shvataju istinu i smatraju da termini sa kojima su upoznati, kao što su biti otvoren i neposredan, ispravan i pošten, iskren i predusretljiv, jednostavan i baš kako treba i tome slično predstavljaju osnovne stvari u načinu da se bude čovek i za ove stvari misle da su istina-načela. Ovo je duboko pogrešno gledište.

Ljudi koji se upuštaju u uzajamne napade i koji su skloni da učestvuju u verbalnim svađama imaju nenormalnu ljudskost. Prvi aspekt je u tome da vole da se raspravljaju o tome šta je ispravno a šta pogrešno; drugi je nemilosrdna opsednutost ljudima i stvarima. Koji je treći aspekt? Zar to nije činjenica da u potpunosti odbijaju da prihvate istinu? Ne mogu da prihvate nijednu ispravnu izjavu. Razmišljaju ovako: „Čak i da je to što kažeš ispravno, svejedno treba da mi pomogneš da sačuvam obraz, treba da govoriš taktično i da me ne povređuješ. Ako su tvoje reči oštre i zbog njih bih mogao da izgubim obraz, moraš da mi ih kažeš nasamo. Ne smeš da me povređuješ pred mnogo ljudi, uopšte ne uvažavajući moj ponos i ne pružajući mi izlaz iz ove neprijatne situacije. Osim toga, to što kažeš je pogrešno, pa moram da se osvetim!” U nešto ozbiljnijim slučajevima, ovakvi ljudi se opiru: „Koliko god da su tvoje reči ispravne, ja ih neću prihvatiti! U redu je da govoriš o svakom drugom, ali nije u redu da mene uzimaš na zub, makar i da si u pravu!” Čak i kad čitaju Božje reči, ako osete da su Božje reči na njih usmerene ili da ih razotkrivaju, prema tim rečima osećaju odbojnost i nevoljni su da ih slušaju – radi se samo o tome da pošto su suočeni jedino sa Božjim rečima, sa Njim ne mogu da se svađaju. Ako im neko licem u lice ukaže na njihove probleme ili stanja odnosno ako ih nenamerno pomene bez cilja da ih uzme na zub, u stanju su da se osvete i upuste u verbalne svađe. Zar ovo ne znači da takvi pojedinci u potpunosti odbijaju da prihvate istinu? (Znači.) Ovo je njihova ljudskost-suština – potpuno odbijanje da prihvate istinu. Dakle, bez obzira na sadržaj njihovih verbalnih svađa odnosno na mesto gde one nastaju, ljudskost takvih ljudi je očigledna. Oni ne shvataju istinu, a čak i da razumeju šta se tokom propovedi govori, oni istinu ne prihvataju; i dalje se upuštaju u uzajamne napade i neprekidno učestvuju u verbalnim svađama ili su često skloni tome da druge napadaju. Sudeći prema ovim njihovim ispoljavanjima, kakvi su ovo ljudi? Kao prvo, jesu li oni koji vole istinu? Jesu li pojedinci koji, kad je shvate, mogu da primenjuju istinu? (Nisu.) Kad otkriju probleme, mogu li da tragaju za istinom kako bi ih rešili? (Ne.) Kad formiraju predstave, predrasude ili lična mišljenja u vezi sa drugim ljudima, mogu li samoinicijativno da ih ostave po strani kako bi tragali za istinom? (Ne.) Ne mogu da učine nijednu od ovih stvari. Posmatrajući sve ove stvari za koje su nesposobni, očito je da nije dobar nijedan pojedinac koji je sklon tome da druge napada i upušta se u verbalne svađe. Sudeći prema njihovim raznim ispoljavanjima, oni ne vole istinu i nisu spremni da za njom tragaju. U stvarima koje podrazumevaju istinu, bez obzira na predrasude ili pogrešna gledišta koja formiraju, oni su i dalje samopravedni i nimalo ne tragaju za istinom, pa čak i kad se s njima u zajedništvu o istini jasno razgovara, oni odbijaju da je prihvate i još manje su spremni da je primenjuju. U isto vreme, ovi pojedinci pokazuju još odvratnije ispoljavanje: nakon što shvate određene reči i doktrine, te velike doktrine koje razumeju oni koriste da samovoljno druge napadaju, da o njima donose sudove i osuđuju ih, pa čak i da druge sputavaju i kontrolišu. Ako svojim sudovima i osudama druge ljude ne uspevaju da potčine, smišljaće načine na koje mogu da ih sputavaju šupljim teorijama. Ako ti ljudi na to i dalje ne pristaju, oni će pribeći još ogavnijim i užasnijim metodama da ih napadnu, sve dok ti ljudi na to ne pristanu, ne postanu slabi i negativni, odnosno sve dok ne počnu da se ovima dive i postanu predmet njihovih manipulacija – tada će biti zadovoljni. Dakle, na osnovu ponašanja, ispoljavanja i stava ovih pojedinaca prema istini, kakvi su to ljudi? Oni u potpunosti odbijaju da prihvate istinu – to je njihov stav prema istini. A šta je sa njihovom ljudskošću? Većina ovih pojedinaca jesu zli ljudi; zauzimajući umeren stav, više od 90% njih je zlo. Zli ljudi vole da u svakoj stvari razjašnjavaju šta je ispravno a šta pogrešno, u suprotnom to neće otpustiti i uvek pokazuju takvu sklonost. Osim toga, kad se nađu u raznim situacijama, zli pojedinci se zadržavaju na ljudima i stvarima, njima su nemilosrdno opsednuti, uvek predočavajući sopstvena opravdanja, stalno nastojeći da sve druge navedu da se s njima slože i podrže ih, govoreći kako su u pravu i ne dozvoljavajući nikome da o njima kaže išta loše. I ne samo to, kad se zli ljudi nađu u raznim situacijama, oni uvek traže prilike da ljude smeste u okove i kontrolišu ih. Koji metod koriste da bi ljude kontrolisali? Svakoga osuđuju, dovodeći svaku osobu u uverenje da ona nije kako treba, da ima probleme i mane i da je inferiorna u odnosu na te zle ljude, nakon čega se zli ljudi osećaju zadovoljno i srećno. Kad sve druge poraze i jedino oni preostanu, nisu li time sve druge doveli pod sopstvenu kontrolu? Cilj koji postižu kontrolom ljudi je u tome da sve osude i obore, da sve dovedu u uverenje kako su nesposobni, da postanu negativni i slabi, da izgube veru u Božje reči i u istinu, da izgube veru u Boga i ostanu bez puta koji bi sledili – nakon toga se ovi zli ljudi osećaju srećno i zadovoljno. Sudeći prema ovim aspektima, zar nije jasno da zli ljudi sačinjavaju većinu ovakvih pojedinaca? Posmatrajte koji su to tipovi ljudi, kad se nađu u nekoj grupi, uvek skloni tome da druge napadaju, bilo da to čine licem u lice ili ljudima iza leđa, koristeći razne metode da druge napadaju – takvi ljudi su zlikovci. Ovi pojedinci uopšte ne prihvataju istinu, niti u zajedništvu razgovaraju o istini, i često koriste situaciju da se hvale kako su dobri ljudi, kako je sve što oni čine opravdano i utemeljeno i kako se sami ponašaju na ispravan i neposredan način – uvek se razmeću kako su pristojni i časni ljudi, iskreni i pravedni pojedinci. Ovi ljudi nikada ne svedoče o istini niti svedoče o Božjim rečima, naprosto vole da budu nemilosrdno opsednuti ljudima i stvarima i da predočavaju sopstvena opravdanja. Namera i cilj su im da ljude dovedu u uverenje kako su oni sami dobri ljudi i kako sve razumeju. Kad je reč o onima koji se u crkvi često upuštaju u uzajamne napade i verbalne svađe, bilo da su to oni koji prvi kreću s napadima ili su to oni koji su napadnuti, ako to prekida i ometa crkveni život, onda većina ljudi treba da ustane da ih opomene i ograniči. Ovim ljudima ne treba pružati priliku da divljaju čineći loše stvari niti im treba dozvoliti da na druge utiču tako što će davati oduška ličnom inatu i tražiti osvetu usled svojih ličnih ozlojeđenosti i trenutnog besa. Naravno, i crkvene starešine treba da na odgovoran način ispunjavaju svoje odgovornosti, da ove ljude efikasno ograniče tako da ne prekidaju i ne ometaju crkveni život, kao i da većinu ljudi zaštite od takvog ometanja. Kad se ljudi upuštaju u uzajamne napade i verbalne svađe, crkvene starešine treba da budu u stanju da ih pravovremeno zaustave i ograniče. Ako pokušaj da se zaustave i ograniče ne donese rešenje problema, a oni nastavljaju da se međusobno napadaju i upuštaju u verbalne svađe, da druge ometaju i crkvenom životu nanose štetu, onda takve pojedince treba ukloniti ili izbaciti. Ovo je odgovornost crkvenih starešina.

U zajedništvu smo u priličnoj meri razgovarali o ponašanjima i ispoljavanjima onih koji se upuštaju u uzajamne napade i verbalne svađe. U najkraćim crtama smo upravo raščlanili njihovu ljudskost i o njoj razgovarali u zajedništvu, što će vam pomoći da prema njima budete pronicljiviji i većini vas omogućiti da shvati šta se zapravo događa, te da ih na vreme razazna kad progovore i počnu da deluju. Što temeljnije budete shvatali i poznavali suštinu ovih ljudi, brže ćete moći da ih razaznate, pa će vas shodno tome oni sve manje ometati. Većini vas treba da bude jasna šteta koju oni koji se upuštaju u uzajamne napade i verbalne svađe izazivaju crkvenom životu i Božjem izabranom narodu. Takvi ljudi sasvim sigurno neće razmišljati o sebi i prestati sa svađama. Ukoliko im se trenutno ne stane na put i ne budu uklonjeni, neprekidno će izazivati prekide i ometanja crkvenog života. Prema tome, postupanje s takvim ljudima i njihovo uklanjanje vrlo je važan deo posla crkvenih starešina i on ne treba da bude zanemaren.

5. jun 2021. godine