Odgovornosti starešina i delatnika (16)
Dvanaesta stavka: Brzo i tačno identifikujte razne ljude, događaje i stvari koji prekidaju i ometaju Božje delo i normalan poredak u crkvi; zaustavite ih i ograničite, te preokrenite stvari; pored toga, u zajedništvu razgovarajte o istini kako bi Božji izabrani narod kroz takve stvari razvio pronicljivost i iz njih nešto naučio (4. deo)
Različiti ljudi, događaji i stvari koji prekidaju i ometaju crkveni život
VIII. Širenje predstava
A. Ispoljavanja širenja predstava
Danas ćemo u zajedništvu nastaviti da razgovaramo o dvanaestoj odgovornosti starešina i delatnika: „Brzo i tačno identifikujte razne ljude, događaje i stvari koji prekidaju i ometaju Božje delo i normalan poredak u crkvi; zaustavite ih i ograničite, te preokrenite stvari; pored toga, u zajedništvu razgovarajte o istini kako bi Božji izabrani narod kroz takve stvari razvio pronicljivost i iz njih nešto naučio.” Kad je reč o različitim problemima prekidanja i ometanja koji nastaju u crkvenom životu, nabrojali smo njih jedanaest. Prošli put smo razgovarali o sedmom problemu: o uzajamnim napadima i verbalnim svađama. Danas ćemo razgovarati o osmom problemu: o širenju predstava. U crkvenom životu često dolazi i do širenja predstava. Neki ljudi, koji uopšte ne prihvataju istinu, veruju u Boga na osnovu sopstvenih predstava i uobrazilja i često šire određene predstave kako bi ometali crkveni život. Crkva mora da ograniči ovo ponašanje i reši ga kroz razgovor u zajedništvu o istini u crkvenom životu. Kad se to posmatra doslovno, svi mogu da primete da širenje predstava nije primereno ponašanje, da ono nije pozitivna, već negativna stvar. Stoga ga u crkvenom životu treba zaustaviti i ograničiti. Kakvi god ljudi da šire predstave, nezavisno od njihovih motiva, da li namerno ili nenamerno šire predstave, dokle god oni budu širili predstave, to će prekidati i ometati crkveni život, izazivajući štetne posledice. Prema tome, ova stvar se mora u potpunosti ograničiti. Posmatrano iz bilo kog ugla, širenje predstava ne može nikako da ima pozitivnu, podsticajnu ulogu u ljudskom stremljenju ka istini, stremljenju ka bogopoznanju ili u njihovom ulasku u istina-stvarnost; ove stvari ono može samo da ometa i da im nanosi štetu. Stoga, kad neko u crkvenom životu širi predstave, svi – crkvene starešine, kao i braća i sestre – treba da razaznaju ovu stvar i da trenutno istupe kako bi zaustavili i ograničili tu osobu, umesto da joj slepo povlađuju u širenju predstava kojima ona druge zaluđuje i ometa. Hajde da u zajedništvu prvo razgovaramo o tome kakve se reči podvode pod širenje predstava. Uz ovakvu pronicljivost, ljudi mogu tačno da definišu šta je širenje predstava, kao i da ga ispravno zaustave i ograniče, umesto da ga zanemaruju i prema njemu se odnose ravnodušno.
1. Širenje predstava o Bogu
Predstave koje se šire su jasno usmerene. Pre svega, treba da vidimo na koga su one usmerene i kakve se to predstave šire. Shvatanje toga će vam pomoći da utvrdite koje se tačno izjave koje ljudi daju i koja gledišta koja ljudi šire podvode pod predstave. Saznanje o tome koje reči čine ljudske predstave i koji postupci predstavljaju širenje predstava ljudima će omogućiti da tačnije i preciznije ograniče širenje predstava. Prvo i osnovno, najozbiljnije širenje predstava obuhvata ljudske ideje i pogrešna razumevanja o Bogu. Ovo je velika kategorija. Širenje gledišta i izjava o Božjem identitetu, Božjoj suštini, Božjoj naravi, Božjim rečima, Božjem delu i Božjem postojanju koji nisu zasnovani na činjenicama, sve to predstavlja širenje predstava. Ovo je opšta izjava; konkretno, kakve izjave predstavljaju širenje predstava? Širenje pogrešnih razumevanja o Bogu, sudova o Bogu i Njegovog osuđivanja, pa čak i bogohuljenja, sve to je širenje predstava. Jednostavno rečeno, širenje pogrešnih razumevanja o Bogu koja nisu u skladu sa stvarnošću, kao i izjava i pogrešnih tumačenja neusklađenih sa Božjim identitetom i suštinom, sve to predstavlja širenje predstava. Na primer, neki ljudi u crkvenom životu često govore o Božjem identitetu i Božjoj suštini. Oni nemaju istinito shvatanje Božjeg identiteta i suštine. U svom srcu, u Boga često sumnjaju i pogrešno Ga razumeju, što im onemogućava da se, između ostalog, pokore životnoj sredini i okruženju za izvršavanje sopstvenih dužnosti koje Bog za njih uređuje. Oni zatim šire svoja pogrešna razumevanja o Bogu i svoje ideje o nerazumevanju Boga. Ukratko, ove ideje nisu o prihvatanju Božje suverenosti i uređenja i pokoravanju toj suverenosti i uređenjima iz ugla stvorenog čoveka, već su umesto toga ispunjene ličnim predrasudama, pogrešnim razumevanjem, pa čak i sudovima i osudama. Nakon što to čuju, drugi ljudi formiraju pogrešna razumevanja o Bogu i postaju oprezni u odnosu na Njega, čime gube svoju istinsku veru u Boga, a da ne pominjemo iskrenu pokornost.
Neki ljudi smatraju da verovanje u Boga treba da donese spokoj i radost, te da ako se suoče sa određenim situacijama, treba samo da se mole Bogu i Bog će to saslušati, podariće im blagodat i blagoslove i pobrinuti se da za njih sve protekne spokojno i glatko. Oni u Boga veruju s ciljem da tragaju za blagodati, da dobiju blagoslove i da uživaju u spokoju i sreći. Zbog takvih gledišta ostavljaju svoje porodice ili napuštaju poslove kako bi se davali za Boga i mogli da istrpe muke i plate cenu. Smatraju da dokle god sve napuštaju, daju se za Boga, trpe muke i rade marljivo, pokazujući izuzetno ponašanje, mogu da dobiju Božje blagoslove i naklonost, te da sa kakvim god teškoćama da se suoče, sve dok se mole Bogu, On će to rešiti i u svemu im otvoriti put. Takvo je gledište većine ljudi koji veruju u Boga. Ljudi smatraju da je ovo gledište opravdano i ispravno. Sposobnost mnogih ljudi da godinama sačuvaju svoju veru u Boga i da od svoje vere ne odustanu neposredno je povezana sa ovim gledištem. Oni razmišljaju: „Toliko sam se dao za Boga, ponašanje mi je bilo tako dobro i nisam učinio nijedno zlo delo; Bog će me sigurno blagosloviti. Pošto sam za svaki zadatak mnogo istrpeo i platio visoku cenu, čineći sve u skladu s Božjim rečima i zahtevima bez ikakvih grešaka, Bog treba da me blagoslovi; On treba da se pobrine da mi se sve glatko odvija i da u svom srcu često imam spokoj i radost i da uživam u Božjem prisustvu.” Nisu li ovo ljudska predstava i uobrazilja? Iz ljudske perspektive, ljudi uživaju u Božjoj blagodati i dobijaju koristi, pa je logično da zbog toga moraju malo da propate, te je ovu patnju vredno razmeniti za Božje blagoslove. Ovo je način razmišljanja koji se sastoji u sklapanju dogovora s Bogom. Međutim, iz ugla istine i Božje perspektive, to suštinski nije u skladu sa načelima Božjeg dela niti sa merilima koja Bog nalaže ljudima. U pitanju su samo pusti snovi, čista ljudska predstava i uobrazilja o verovanju u Boga. Bilo da je u pitanju sklapanje dogovora s Bogom, zahtevanje stvari od Boga ili su po svom sadržaju to ljudske predstave i uobrazilje, ništa od toga ni u jednom slučaju nije u skladu sa Božjim zahtevima niti ispunjava Božja načela i merila za blagoslov ljudi. Konkretno, ova transakciona misao i gledište vređaju Božju narav, ali ljudi to ne uviđaju. Kad ono što Bog čini nije u skladu sa ljudskim predstavama, u njihovom srcu ubrzo nastaju pritužbe i pogrešna razumevanja o Njemu. Osećaju čak da im je naneta nepravda i počinju da se raspravljaju s Bogom, pa čak mogu da o Njemu donose sudove i da Ga osuđuju. Kakve god predstave i pogrešna razumevanja da ljudi formiraju, posmatrano iz Božje perspektive, On nikada ne postupa niti se prema ikome ophodi u skladu sa ljudskim predstavama ili željama. Bog uvek radi ono što On želi da uradi, na Svoj način i na osnovu Svoje sopstvene narav-suštine. Bog ima načela za to kako postupa prema svakoj osobi; ništa od onoga što On svakoj osobi čini nije zasnovano na ljudskim predstavama, uobraziljama ili sklonostima – ovo je aspekt Božjeg dela koji je najviše u suprotnosti sa ljudskim predstavama. Kad Bog za ljude uredi okruženje koje je potpuno suprotno njihovim predstavama i uobraziljama, oni u svom srcu stvaraju predstave, donose sudove o Bogu i osuđuju Ga, pa mogu čak i da Ga poreknu. Može li Bog onda da udovolji njihovim potrebama? Nipošto ne može. Svoj način delovanja i Svoje želje Bog neće nikada promeniti saglasno ljudskim predstavama. Ko onda treba da se promeni? Ljudi. Ljudi treba da otpuste svoje predstave, da prihvate okruženja koja Bog uređuje, pokore im se i dožive ih, i da tragaju za istinom kako bi razrešili sopstvene predstave, umesto da ono što Bog čini odmeravaju prema sopstvenim predstavama kako bi utvrdili da li je to ispravno. Kad se uporno drže svojih predstava, ljudi stvaraju otpor prema Bogu – ovo nastaje prirodno. U čemu je koren otpora? U činjenici da su ono što ljudi u svom srcu obično poseduju nesumnjivo njihove predstave i uobrazilje, a ne istina. Prema tome, kad se suoče s tim da Božje delo nije u skladu sa ljudskim predstavama, ljudi su u stanju da prkose Bogu i da o Njemu donose sudove. To dokazuje da ljudi u osnovi ne poseduju bogopokorno srce, da im iskvarena narav ni blizu nije pročišćena, te da u osnovi žive prema svojoj iskvarenoj naravi. I dalje su neverovatno daleko od postizanja spasenja.
Kad ljudi u svom srcu stvaraju predstave o Bogu i otpor prema Njemu, oni sa nešto savesti će nevoljno prihvatiti ono što Bog čini i pokušati da se uklope u okruženje koje je Bog uredio i prihvate Njegovu suverenost nad ljudima. Koliko će predstava ljudi moći da otpuste i u kojoj meri će to moći da učine zavisiće delom od njihovog kova, a delom od toga da li prihvataju istinu i jesu li ljudi koji vole istinu. Čitanjem Božjih reči, traganjem, razgovorom u zajedništvu i razmišljanjem, neki ljudi se aktivno suočavaju s okruženjima koja Bog uređuje. Oni postepeno stiču određeno shvatanje o Božjoj suverenosti nad svime i tako uvećavaju svoju pokornost i veru. Međutim, bez obzira na okruženje s kojim se susreću, neki ljudi ne tragaju za istinom. Umesto toga, oni sva okruženja kojima Bog orkestrira procenjuju na osnovu svojih predstava, uobrazilja i činjenice da li je to za njih korisno ili nije. Njihova se razmišljanja uvek vrte oko njihovih sopstvenih interesa; uvek im je stalo do toga koliko veliku korist mogu da dobiju, u kojoj meri mogu biti zadovoljeni njihovi interesi u smislu materijalnih stvari, novca i telesnih užitaka; i uvek na osnovu ovih faktora donose odluke i ophode se prema svemu što Bog uređuje. Nakon besomučnog razmišljanja o tome, na kraju odlučuju da se ne pokore okruženju koje Bog uređuje, već da od njega pobegnu i izbegnu ga. Zbog svog otpora, odbijanja i izbegavanja, oni se udaljavaju od Božjih reči, propuštaju životno iskustvo i trpe gubitke, što u njihovom srcu donosi bol i muku. I što se više protive takvim okruženjima, trpe sve veću i jaču patnju. Kad nastupi takva situacija, ono malo vere koju imaju u Boga konačno je skrhano. U tom trenutku, sve predstave koje preovlađuju u njihovom srcu odjednom izbijaju na površinu: „Toliko dugo sam se davao za boga, ali nisam očekivao da će se bog ovako poneti prema meni. Bog je nepravedan, on ne voli ljude! Bog je rekao da će oni koji se za Njega iskreno daju sasvim sigurno u izobilju biti blagosloveni. Ja sam se iskreno davao za boga, napustio sam porodicu i karijeru, trpeo sam muke i naporno radio – zašto me bog u izobilju nije blagoslovio? Gde su božji blagoslovi? Zašto ne mogu da ih osetim niti vidim? Zašto je bog nepravedan prema ljudima? Zašto bog ne održi svoju reč? Ljudi kažu da je bog veran, ali zašto ja to ne mogu da osetim? Ostavljajući sve drugo po strani, samo u ovom okruženju, nisam osetio da je bog imalo veran!” Budući da ljudi imaju predstave, one ih s lakoćom nasamare i obmanu. Čak i kad Bog uređuje okruženja kako bi ljudi promenili svoju narav odnosno kako bi njihov život rastao, njima je to teško da prihvate i Boga pogrešno razumeju. Smatraju da to nije Božji blagoslov i da se Bogu ne dopadaju. Veruju da su se za Boga iskreno davali, ali da Bog nije ispunio Svoja obećanja. Ovi ljudi, koji ne streme ka istini, zbog toga sasvim lako budu otkriveni u jednoj kušnji nekog manjeg okruženja. Nakon što budu otkriveni, konačno izgovaraju ono što su najviše želeli da kažu: „Bog nije pravedan. Bog nije veran bog. Božje reči se retko ispunjavaju. Bog je rekao: ’Bog misli ono što govori, ono što govori biće učinjeno, a ono što On učini trajaće večno.’ Gde je ispunjenje ovih reči? Zašto ja to ne mogu da vidim niti da osetim? Pogledaj samo tu i tu osobu: otkako veruje u boga, zarad boga nije toliko toga napustila niti se za njega toliko davala poput mene, niti je ponudila onoliko koliko ja. Ali su se njena deca upisala na prestižne fakultete, njen muž je unapređen, posao im cveta, čak su im i usevi veći nego kod drugih. A šta sam ja dobio? Više nikada neću verovati u boga!” Ove reči su iskrene misli ovih ljudi, njihove parole. Ispunjeni su ovim predstavama, ispunjeni ovim apsurdnim mislima i gledištima i ispunjeni razmišljanjima o koristima i transakcijama. Na ovaj način shvataju i doživljavaju Božje delo i Njegove iskrene namere, tako se odnose prema ovim stvarima. Stoga u okruženjima koja Bog mukotrpno iznova uređuje, oni svojim predstavama uzastopno odmeravaju Boga i pogrešno Ga razumeju, i neprestano podbacuju i posrću. Osim toga, oni neprekidno nastoje da potvrde tačnost svojih predstava. Kad poveruju da su ove predstave potvrđene i da su im dovoljan dokaz da svojevoljno procenjuju Boga, da o Njemu donose sudove i da Ga osuđuju, oni počinju da šire predstave, jer im je srce puno predstava o Bogu. Šta je pomešano u tim predstavama? Pritužbe, nezadovoljstvo i ozlojeđenost. Kad su ispunjeni ovim stvarima, oni traže priliku da sebi daju oduška. Nadaju se da će pronaći gomilu ljudi koji će saslušati te „nepravde” koje su doživeli; žele da pred ovim ljudima izbace te stvari i da im ispričaju o takozvanom nepravednom tretmanu koji su „istrpeli”. Tako nastaju predstave koje ovi ljudi šire u crkvenom životu, tako se pojavljuju ove predstave. Srce ovih ljudi je ispunjeno žalbama, prkosom i nezadovoljstvom, kao i pogrešnim razumevanjima o Bogu i pritužbama na Njega, pa čak i sudovima o Bogu i osudama Boga, što na kraju dovodi do toga da im se srce ispunjava bogohuljenjem. Plaše se da neće dobiti blagoslove i zato ne žele da odu, pa među ljudima šire svoja pogrešna razumevanja o Bogu i svoje nezadovoljstvo Njime, a još i više šire svoje sudove o Bogu, osude Boga i svoje bogohuljenje. Na koga oni hule? Oni hule na Boga, govoreći da je On prema njima nepravedan i da im, za ono što su učinili, ne uzvraća na odgovarajući način i u odgovarajućoj meri. Boga osuđuju jer im nakon njihovih prinosa i žrtava nije dao blagodat i velike blagoslove. Od Boga nisu dobili te telesne potrepštine – materijalne stvari, novac i tome slično – kojima su se nadali, pa im se zbog toga srce ispunjava pritužbama i ozlojeđenošću. Oni šire predstave, s jedne strane, sa ciljem da sebi daju oduška i zato što traže osvetu, čime se postiže osećaj psihološke ravnoteže; a s druge, da bi još veći broj ljudi naveli da formiraju pogrešna razumevanja i predstave o Bogu, navodeći tako ove ljude da, baš kao i oni sami, budu oprezni prema Bogu. Bude li još veći broj ljudi govorio: „Više nikada nećemo verovati u boga”, oni će se u sebi osećati zadovoljno. Ovo su cilj i osnovni razlog zbog kojih oni šire predstave.
Koja je parola onih ljudi koji šire predstave? Koju rečenicu često ponavljaju? Nakon što dožive određene stvari i ne dobiju željene koristi, sebi neprestano govore: „Više nikada neću verovati u boga.” Čak i nakon što to izgovore, ne osećaju da su se oslobodili sopstvene mržnje niti da su postigli svoj cilj. Kad prisustvuju okupljanjima, o čemu god da drugi razgovaraju u zajedništvu, oni to ne mogu da prihvate. Moraju iznova da izgovore ovu rečenicu, ponavljajući je nekoliko puta, čak i više od deset puta. „Više nikada neću verovati u boga” – nije li ova rečenica prepuna značenja? Za nju postoji pozadina. Šta je njihovo „verovanje”? Jesu li ranije verovali u Boga? Da li je njihovo prethodno verovanje predstavljalo iskrenu veru? Da li je ono obuhvatalo pokornost koju stvoreno biće treba da ima? (Nije.) Nije uopšte. Oni su puni predstava i uobrazilja o Bogu. Još važnije, puni su molbi i zahteva prema Bogu, bez i najmanje pokornosti. Šta znači njihovo „verovanje”? „Verujem da je bog taj koji je suveren nad nebesima i zemljom i nad svim stvarima. Verujem da bog može da me zaštiti od tuđeg maltretiranja. Verujem da bog može da mi omogući da uživam u telesnoj udobnosti, da živim dobrim, prosperitetnim životom i da učini da se za mene sve odvija spokojno i prijatno. Verujem da bog može da mi omogući da uđem u carstvo nebesko i dobijem velike blagoslove, da dobijem stostruko u ovom životu, kao i večni život u svetu koji će doći!” Da li je ovo verovanje? U ovim „verovanjima” nema ni traga pokornosti i nijedno od njih nije u skladu sa Božjim zahtevima prema ljudima. Ova verovanja naprosto proizlaze iz ugla ličnog dobitka. Bog izražava istinu i dela na ljudima. Da li je Bog ikada rekao kako će ljudima omogućiti da žive srećnim životom, da će živeti iznad drugih, ili da će biti napredni i uspešni, sa neograničenim izgledima? (Nikada.) Pa zašto onda to sopstveno „verovanje” smatraju tako dragocenim? Čak kažu da više nikada neće verovati u Boga. Vredi li ičemu njihovo verovanje? Da li ga Bog prihvata? U njima nema ni traga istina-stvarnosti, ni traga pokornosti Bogu, već samo želje da dobiju blagoslove, koristi i pogodnosti od Boga, a oni to nazivaju verovanjem u Boga. Zar ovo nije bogohuljenje? Takvi ljudi su puni predstava i zaokupljeni su namerom da dobiju blagoslove. Uopšte ne doživljavaju Božje delo i ne primenjuju Božje reči. Cilj i motiv svega što čine u potpunosti je za dobrobit njihovog sopstvenog tela. Samozadovoljni su i svoju takozvanu veru u Boga smatraju posebno dragocenom. Ako je njihova vera u Boga tako dragocena i plemenita, zašto onda, kad Bog za njih uredi neko manje okruženje, iz toga ne mogu da shvate istinu niti da budu postojani u svom svedočenju? O čemu se ovde radi? Kad Bog ispituje njihovu veru, čime oni Bogu uzvraćaju? Da li je moguće da su pogrešna razumevanja, pritužbe i otpor koje uzvraćaju Bogu ono što On želi? Je li to u skladu sa istinom? Jasno je da nije. Prema tome, činjenica da u crkvi ovi ljudi mogu otvoreno da šire predstave dokazuje jedno: oni Boga ne poznaju i još manje veruju da je Bog suveren nad svime – bog u koga oni veruju naprosto ne postoji. Kad ovi ljudi otvoreno šire predstave kako bi zaluđivali i privlačili još više ljudi da im se pridruže u prkošenju Bogu, osuđivanju Boga i bogohuljenju, oni nesvesno javno objavljuju da više nisu Božji sledbenici, da više nisu vernici i da više nisu stvorena bića pod vrhovnom vlašću Stvoritelja. Predstave koje šire nisu proste ideje niti izjave; naprotiv, oni predstave šire jer su između sebe i Boga izgradili nepremostivu prepreku, jer su doneli odluku da je ispravno koristiti ljudske predstave i uobrazilje za ophođenje prema Bogu, za upravljanje sopstvenim odnosom sa Bogom i za odnos prema Božjim rečima i Božjem delu, te da to predstavlja način na koji treba praktično da postupaju. Kad takvi ljudi u crkvenom životu otvoreno šire predstave, treba li ih ograničiti? Odnosno, s obzirom na to da su mali rastom i da imaju plitko utemeljenje, treba li im pružiti slobodu da izraze svoja gledišta i dovoljno vremena i prostora da se pokaju? Koji je primeren pristup? (Primereno je zaustaviti ih i ograničiti.) Zašto je primereno zaustaviti ih i ograničiti? Neki ljudi kažu: „Ako ih ograničiš i ne dozvoliš im da slobodno govore, pa prestanu da veruju i da prisustvuju okupljanjima, zar im se time ne bi nanela šteta? Bila bi to prava šteta! Zar Bog ne bi radije spasao sve ljude nego da ijedan čovek doživi propast? I samo jedna izgubljena ovca mora biti vraćena – nakon svih napora da se vrati izgubljena ovca, da li bi On i dalje mogao da dozvoli da se ona opet izgubi?” Jesu li ove reči tačne? (Nisu.) Zašto nisu tačne? (Zato što takvi ljudi u Boga ne veruju iskreno; oni u Boga veruju jedino u nadi da će dobiti blagoslove, a njihovo je verovanje pomešano sa nečistoćama.) U čijem verovanju u Boga nema nikakvih nečistoća? Zar ih nema i u tvom verovanju? Je li to valjan razlog? Razmislite o izjavi takvih ljudi: „Više nikada neću verovati u boga.” Kakve su ovo reči? Ima li ikakve razlike između ovoga i bogohuljenja koje dolazi od nevernika, đavola i Sotone? (Nema.) Šta se ovom izjavom prećutno poručuje? „Više nemam veru u boga. U prošlosti sam svim srcem verovao u boga i sledio ga, ali me bog nije blagoslovio. Umesto toga, uređivao je okruženja kojima mi je otežavao stvari i navodio me da se spotaknem. Ono što bog kaže nimalo se ne podudara sa onim što radi, pa se više ne usuđujem da verujem u boga! Ranije sam bio prava budala. Zarad boga sam sve napustio, davao sam se i istrpeo toliku muku, ali nisam primetio nikakvu božju zaštitu kad me je uhapsila i progonila velika crvena aždaja. Ni poslovanje moje porodice nije išlo tako dobro kao kod drugih, nisam zaradio onoliko novca koliko drugi, a roditelji mi i dalje nisu ozdravili. Za tolike godine svog verovanja u boga nisam ništa dobio. Zar bog nije rekao kako će ljude u izobilju blagosloviti? Koje sam to blagoslove ja dobio od boga? Božje reči se uopšte nisu obistinile, pa zato više nikada neću verovati u boga!” Izjava „Više nikada neću verovati u boga!” u sebi sadrži toliko toga. Ispunjena je pritužbama, nezadovoljstvom i pogrešnim razumevanjima u odnosu na Boga. Ukratko, nakon što su istrpeli muku i davali sebe vodeći se svojim pustim snovima, Bog im nije dao blagoslove shodno njihovim zahtevima, niti ih je Bog isplatio ili nagradio shodno njihovim predstavama i uobraziljama, pa su prema Bogu postali nezadovoljni i puni ogorčenja, i pod takvim okolnostima su izgovorili ovu rečenicu. Ova rečenica nije došla niotkuda; do trenutka kad su je izgovorili, već su bili prikazali brojna ponašanja i ispoljavanja i bili su otkriveni. U čemu je problem u odnosu takvih ljudi sa Bogom? Koji je najveći problem u njihovom odnosu sa Bogom? U tome što, pre svega, sebe nisu nikada smatrali stvorenim bićima i što Boga nisu nikada smatrali Stvoriteljem koga treba obožavati. Od početka svog verovanja u Boga, prema Bogu su se ophodili kao da je vreća s novcem, riznica blaga; posmatrali su Ga kao Bodisatvu koji treba da ih izbavi od patnje i nesreće i sebe su smatrali sledbenicima ovog Bodisatve, ovog idola. Mislili su da je verovanje u Boga poput verovanja u Budu, u kome ako samo jedeš vegetarijansku hranu, deklamuješ sveta spisa, često pališ tamjan i klanjaš se možeš da dobiješ ono što želiš. Prema tome, sve priče koje su nastajale nakon početka njihove vere u Boga događale su se u okviru njihovih predstava i uobrazilja. Oni nisu pokazali nijedno ispoljavanje stvorenog bića koje prihvata istinu od Stvoritelja, niti su pokazali ikakvu pokornost koju stvoreno biće treba da ima prema Stvoritelju; prisutni su bili jedino neprekidno zahtevanje, neprekidno kalkulisanje i neprestano potraživanje. Sve to je na kraju dovelo do raspada njihovog odnosa sa Bogom. Ovakav odnos je transakcioni i nikada ne može da bude postojan; samo je pitanje vremena kad će takvi ljudi biti otkriveni. Čak i ako učestvuju u crkvenom životu, ne šire predstave i povremeno u zajedništvu razgovaraju o tome kako ih je Bog vodio, kako ih je Bog blagoslovio, u čemu su uživali i tome slično, većina onoga o čemu govore obuhvata blagodat, uživanje i telesne koristi koje su dobili od Boga. Ovi razgovori nemaju nikakve veze sa istinom i sa pokornošću Bogu i potpuno im nedostaje bilo kakva istina-stvarnost. Kad im okolnosti idu naruku, oni pokazuju veru u Boga i ljubav prema Njemu, kao i trpeljivost i strpljenje prema drugim ljudima, sve to radi postizanja jednog cilja: da bi dobili sve Božje blagoslove. Kad Bog oduzme blagodat, koristi i materijalne pogodnosti u kojima su uživali, otkrivaju se njihove predstave. Ovi ljudi, koji su vođeni sopstvenim interesom i koji daju prednost ličnom dobitku, padaju u vatru kad ne dobiju ono što žele; počinju da šire predstave kako bi dali oduška svom nezadovoljstvu Bogom, nastojeći ujedno da privuku što veći broj ljudi da sa njima saosećaju i prihvate njihove predstave o Bogu. Treba li takve ljude zaustaviti i ograničiti? (Da.) Teme, misli i gledišta o kojima razgovaraju u zajedništvu ne odražavaju čisto shvatanje istine, niti ljudima pomažu da se Bogu pokore i da u Njega imaju iskrenu veru. Umesto toga, oni ljude udaljavaju od Boga, izazivaju pogrešna razumevanja o Bogu, oprez prema Bogu, pa čak i odbacivanje Boga, navodeći one koji slušaju predstave koje takvi ljudi šire da sebe tiho upozoravaju: „Više nikada neću verovati u boga”, baš poput njih samih. U tome se sastoji ometanje koje drugima izazivaju predstave koje takvi ljudi šire.
2. Širenje predstava o Božjim rečima i delu
Ovi ljudi koji šire predstave koriste sopstvene predstave da bi odmerili Božje reči, da bi odmerili Božje delo, kao i da bi odmerili Božju suštinu i Božju narav. U Boga veruju u okviru svojih predstava, Boga posmatraju u okviru svojih predstava, a i svaku reč koju Bog kaže, svaki segment dela koji Bog izvršava i svako okruženje koje Bog uređuje posmatraju i ispituju u okviru svojih predstava. Kad je ono što Bog čini u skladu s njihovim predstavama, oni uglas veličaju Boga, govoreći kako je Bog pravedan, kako je Bog veran i kako je Bog svet. Kad ono što Bog čini nije u skladu s njihovim predstavama, kad njihovi interesi pretrpe ozbiljne gubitke i kad oni podnose veliki bol, istupaju da poreknu reči koje Bog izgovara i delo koje On izvršava; čak šire predstave kako bi još veći broj ljudi podsticali da pogrešno razumeju Boga i prema Njemu budu oprezni, govoreći: „Nemojte olako verovati Božjim rečima i nemojte olako primenjivati Božje reči; u suprotnom, ako budete iskorišćeni i istrpite gubitke, niko za to neće biti odgovoran” i tome slično. Na primer, Bog kaže: „One koji Mi se iskreno daju sigurno ću izdašno blagosloviti” – zar ove reči nisu istina? Ove reči su stoprocentna istina. Ne sadrže nikakvu plahovitost niti obmanu. Nisu laži niti bombastične ideje, a još manje su nekakva duhovna teorija – one su istina. Koja je suština ovih reči istine? Ona je u tome da moraš da budeš iskren kad se daješ za Boga. Šta znači „iskren”? Voljan i neukaljan; nemotivisan novcem ili slavom i svakako ne zarad sopstvenih namera, želja i ciljeva. Sebe daješ ne zato što si primoran ili zato što si podstaknut, nagovoren ili u to uvučen, već zato što to iz tebe dolazi, svojevoljno; to nastaje iz savesti i razuma. To je značenje iskrenosti. U tome se ogleda značenje iskrenosti kad je reč o spremnosti da se daješ za Boga. Pa kako se onda, kad se daješ za Boga, ta iskrenost praktično ispoljava? Ne upuštaš se u laži niti varanje, ne pribegavaš smicalicama kako bi izbegao posao i ne otaljavaš stvari; celim svojim srcem i umom si posvećen, daješ sve od sebe i tako dalje – previše je pojedinosti da bi se ovde pominjale! Ukratko, biti iskren u sebi sadrži istina-načela. U pozadini Božjih zahteva prema čoveku postoje merilo i načelo. Neki ljudi kažu: „Ako verujući u boga ponudim svoju iskrenost i svu svoju skromnu ušteđevinu, hoću li dobiti više? Ako mogu da dobijem više, onda sve to vredi ponuditi!” Nakon što to ponude, oni uviđaju da ih Bog nije blagoslovio, razmišljaju o tome i zaključuju: „Možda nisam dovoljno ponudio, pa ću ponuditi još. Krenuću da širim jevanđelje.” Kad se tokom propovedanja jevanđelja suoče s teškoćama, oni se mole. Ponekad kad preskoče obrok i loše spavaju, i dalje nastavljaju da se mole. U sebi razmišljaju: „Bog je rekao da će oni koji se iskreno daju za Boga sigurno biti izdašno blagosloveni. Možda moja iskrenost još uvek nije dovoljna, pa ću se još više moliti.” Kroz molitvu, oni zadobijaju veru i ne smeta im ako istrpe određene muke. Kroz propovedanje jevanđelja zaista počinju da primećuju određene rezultate i razmišljaju: „Sad posedujem određenu iskrenost. Požuriću kući da proverim da li se popravio život moje porodice, da li mi je dete ozdravilo i da li se porodični posao nesmetano odvija – da li ima ili nema blagoslova od boga.” Da li je ovo iskreno davanje za Boga? (Nije.) Šta je ovo? (Transakcija.) Ovo je sklapanje dogovora s Bogom. Ti ljudi koriste sopstvene metode i ono što u sopstvenim predstavama smatraju „iskrenošću” kako bi radili ono što žele i kako bi iz toga dobili ono što žele. „Iskrenost” kakvu razumeju neprekidno koriste kako bi proverili ove reči koje Bog izgovara, stalno krišom posmatrajući šta to tačno Bog namerava da učini, šta je On učinio i šta nije učinio, i sve vreme nagađajući da li će ih Bog blagosloviti ili neće, te da li On namerava da ih izdašno blagoslovi. Neprekidno se preračunavaju šta su ponudili i koliko treba da dobiju, da li im je Bog to dao i da li su se Božje reči ispunile. Uporno traže činjenice kojima mogu da provere Božju izjavu. Dajući se za Boga, stalno žele da provere jesu li Božje reči istinite. Cilj im je da provere da li će to što se daju za Boga moći da im donese Božje blagoslove. Boga neprekidno ispituju, uvek u želji da Božje blagoslove vide na sebi kako bi potvrdili Njegove reči. Kad ustanove da se Božje reči ne ispunjavaju tako lako kako su zamišljali i da je teško potvrditi istinitost Božjih reči, njihove predstave o Bogu postaju još ozbiljnije. U isto vreme, počinju čvrsto da veruju da nije svaka reč koju Bog izgovara nužno i istina. Krijući to u svom srcu, u Boga počinju da sumnjaju i dovode Ga u pitanje, često o Njemu stvarajući predstave. Ovi ljudi, čije je srce ispunjeno predstavama, dok učestvuju u crkvenom životu i komuniciraju sa braćom i sestrama povremeno otkrivaju neke od svojih predstava o Bogu. Oni stvaraju predstave o Božjim rečima i svoje predstave takođe koriste kako bi odmeravali Božje delo. Kad se Božje delo dosledno ne poklapa sa njihovim predstavama, već je sasvim suprotno njihovim očekivanjima, oni šire svoje glasine kako bi dali oduška svom nezadovoljstvu Bogom. Na primer, Bog kaže da se Njegovo delo približava kraju i da ljudi treba sve da napuste kako bi sledili Boga i da se daju za Njega, da sarađuju sa Božjim delom i da više ne streme ka svetovnim izgledima, za skladnim domom i drugim takvim stvarima. Nakon što kaže ove reči, Bog nastavlja da izvršava veliki segment dela. Prošlo je tri, pet, sedam ili osam godina i neki ljudi uviđaju da se Božje delo i dalje neprekidno odvija, bez naznaka da će se Njegovo delo završiti ili da je neizbežna velika katastrofa i da su svi vernici otišli u zaklon. Oni koji svoje predstave koriste kako bi izmerili Božje delo ne mogu da dočekaju da se Božje delo brzo završi, tako da vernicima može da pripadne njihov deo divnih Božjih blagoslova. Ali Bog ne deluje na ovaj način; On ovu stvar ne ostvaruje prema ljudskim predstavama i uobraziljama. Oni koji ne mogu da čekaju postaju nespokojni i počinju da sumnjaju, govoreći: „Zar se božje delo već ne približava svom kraju? Zar ne bi trebalo da se uskoro okonča? Zar bog nije rekao da su velike nesreće i katastrofe neizbežne? Zašto božja kuća i dalje obavlja toliko posla? Kad će se božje delo tačno završiti? Kad će biti gotovo?” Ovi ljudi nisu ni najmanje zainteresovani za istinu niti za Božje zahteve. Ne zanima ih da primenjuju istinu, da se pokoravaju Bogu ili da se izbave od Sotoninog uticaja kako bi postigli spasenje. Isključivo i posebno su zainteresovani za stvari poput: kad će se Božje delo završiti, hoće li im ishod biti život ili smrt, kad će moći da uđu u carstvo da bi uživali u blagoslovima i kakvi će biti divni prizori carstva. To su im najveće brige. Prema tome, nakon što u određenom vremenskom periodu trpe patnju i uvide da su nebesa i zemlja još uvek nepromenjeni i da zemlje u svetu uobičajeno postoje, oni kažu: „Kad će se ove reči božje obistiniti? Čekam već nekoliko godina – zašto se još uvek nisu obistinile? Mogu li božje reči zaista da se obistine? Da li bog održava svoju reč ili ne?” Pa tako ovi ljudi gube strpljenje, postaju nespokojni i u njima počinje da se javlja želja da potraže mogućnosti za povratak u svet kako bi živeli sopstvenim životom.
Božje delo i istine koje Bog izražava uvek nadilaze ljudske uobrazilje i uvek su van okvira ljudskih predstava. Koliko god da pokušavaju, ljudi ne mogu da ih dokuče niti izmere. Oni ne znaju koje su tačno metode Božjeg dela niti koje ciljeve ono namerava da postigne, da bi na kraju neki ljudi počeli da sumnjaju: „Da li bog zaista postoji? Gde je tačno bog? Bog uporno izražava istine, ali zar ne izražava previše njih? Zar bog nije rekao da će nas odvesti u svoje carstvo? Kad ćemo moći da uđemo u carstvo nebesko? Kako to da se ove stvari nisu još uvek ostvarile niti ispunile? Još koliko će godina to tačno trajati? Uvek se govori da je božji dan tu nadomak, ali se ovo ’tu nadomak’ pominje već godinama – zašto je toliko daleko i kao da mu nema kraja?” Ne samo da razmišljaju na ovaj način, već svuda šire ove sumnje. Na koji problem ovo ukazuje? Nakon što su čuli tolike propovedi, zašto istinu još uvek nimalo ne shvataju? Zašto ljudske predstave i uobrazilje uvek koriste da ograničavaju Božje delo? Zašto ove stvari ne mogu da posmatraju prema Božjim rečima? Mogu li kroz Božje reči da potvrde Božje postojanje i utvrde put do spasenja? Da li razumeju da su sve ove reči koje Bog izgovara i sve što On čini radi ljudskog spasenja? Da li razumeju da jedino zadobijanjem istine i postizanjem spasenja ljudi mogu da dobiju sve blagoslove koje je Bog obećao ljudskom rodu? Iz onoga što govore i predstava koje šire, očito je da oni suštinski ne razumeju šta Bog tačno radi odnosno u čemu je tačno svrha toga što Bog obavlja celokupno ovo delo i izgovara sve ove reči. Oni su naprosto bezvernici! Nakon što su tolike godine slušali propovedi i brojne godine protraćili po Božjoj kući, šta su zadobili? Nisu potvrdili čak ni to da Bog postoji, na to nemaju konačan odgovor. Koju ulogu imaju u crkvi? Nakon nekog vremena službovanja u kome ne dobijaju blagoslove, oni beskrupulozno šire glasine kako bi druge zaluđivali i ometali. Stvari koje ležerno izgovaraju jesu osude Boga i Njegovog dela. Neki od njih kažu: „Nekada sam mislio da će se božje delo završiti za tri do pet godina; nisam očekivao da, evo ni nakon deset godina, i dalje neće biti završeno. Kad će ovo delo biti završeno? Sve vreme se pišu članci o svedočenjima; video prilozi sa izvođenjima himni i filmovi se sve vreme snimaju; jevanđelje se neprekidno propoveda – kad će se to završiti?” Čak pitaju druge: „Zar ne mislite isto tako? Pa, šta god vi mislili, to je ono što ja mislim. Ja sam poštena osoba; kažem ono što mi je na umu, za razliku od nekih ljudi koji to ne govore i sve to zadržavaju u sebi.” Koliko su samo „pošteni” kad se usuđuju da bilo šta kažu! Da stvari budu još gore, oni kažu: „Ako se božje delo uskoro ne završi, jednostavno ću potražiti posao, zaraditi nešto novca i živeću svoj život. Za sve ove godine verovanja u boga, propustio sam toliko dobrih obroka, nisam video mnoga lepa mesta, propustio sam toliko materijalnih užitaka! Da nisam verovao u boga, živeo bih u vili, imao bih automobil, a možda bih tokom proteklih godina i nekoliko puta obišao svet. Kad se toga prisetim, život bez verovanja u boga bio je prilično dobar; bio sam prilično srećan. Iako je bio pomalo prazan, mogao sam da uživam u telesnim zadovoljstvima, uživam u dobroj hrani i piću i da radim šta poželim, bez ikakvih ograničenja. Tokom ovih godina verovanja u boga, toliko sam propatio i bio sam prestrog prema sebi! Iako sam zadobio nešto istine i u srcu se osećam donekle sigurnije, ove istine ne mogu da zamene ta telesna zadovoljstva! Osim toga, božje delo se nikad ne završava i bog se ljudima nikad ne pojavljuje, pa se nikad ne osećam uistinu sigurno. Oni kažu da shvatanje i zadobijanje istine donose spokoj i radost, ali koja korist od toga što si spokojan i radostan? I dalje nemam telesno uživanje!” Ove misli su im nebrojeno puta prošle kroz glavu i sebi su ih mnogo puta ponovili. Kad poveruju da za njihove predstave ima dovoljno opravdanja da budu postojane, kad osete da je došao trenutak i da su dovoljno kvalifikovani da zanovetaju u pogledu Božjeg dela, oni ne mogu a da ne šire prethodno navedene primedbe i predstave. Šire svoje nezadovoljstvo Bogom i svoje predstave i pogrešna razumevanja o Božjem delu, nastojeći da još veći broj ljudi zalude tako da pogrešno razumeju Boga i Njegovo delo. Naravno, postoje i neki sa skrivenim motivima koji žele da još veći broj ljudi spreče u tome da sebe daju za Boga, u želji da oni napuste svoje trenutne dužnosti i Boga odbace; za njih bi bilo najbolje od svega kad bi se crkva raspala. Koji im je cilj? „Ako ja ne mogu da dobijem blagoslove, tome niko od vas ne treba da se nada. Pomrsiću vam konce, pa niko od vas neće moći da se nada da će zadobiti istinu ili blagoslove koje je bog obećao!” Pošto gube nadu da će dobiti blagoslove, više nemaju strpljenja da čekaju. Oni sami ne dobijaju blagoslove i ne žele ni da ih drugi dobiju. Prema tome, kad šire predstave, s jedne strane, oni daju oduška svom nezadovoljstvu, žaleći se da ništa u vezi sa Božjim delom nije u skladu sa ljudskim predstavama i uobraziljama, te da je Božji metod delovanja neuviđavan prema ljudskim osećanjima. S druge strane, oni žele da zalude još veći broj ljudi i navedu ih da pogrešno razumeju Boga i da se na Njega žale, da stvaraju predstave o Bogu i izgube veru. Žele da još veći broj ljudi, baš poput njih samih, Boga napusti zbog svojih pogrešnih razumevanja i predstava o Njemu.
B. Kako postupati prema ljudima koji šire predstave
Kakve posledice nastaju kad u crkvi neko širi predstave i nezadovoljstvo Bogom? Da li se to neposredno odražava na rezultate crkvenog života? Da li ometa normalan crkveni život i crkveni posao? (Da.) To utiče na veru ljudi u Boga i odražava se na njihovu sposobnost da normalno izvršavaju svoje dužnosti. Prema tome, oni koji šire predstave moraju da budu ograničeni. Čak i ako takve stvari pominju samo povremeno, oni se moraju ograničiti i razaznati; proverite kakva im je ljudskost, da li šire predstave usled trenutne negativnosti i slabosti ili je problem u njihovoj priroda-suštini – da li uporno ne streme ka istini i predstave namerno šire kako bi zaludeli još veći broj ljudi i kako bi ometali crkveni život i nanosili mu štetu. Ako je to samo povremena negativnost i slabost, dovoljno je podržati ih i pomoći im kroz razgovor u zajedništvu o istini. U slučaju da ne poslušaju savete i nastavljaju da šire predstave i ometaju crkveni život – dovodeći čak do toga da drugi postaju negativni i slabi, utičući na njihovu sposobnost da normalno izvršavaju svoje dužnosti – onda to znači da su oni Sotonine sluge i treba ih ukloniti shodno načelima. Zašto im ne treba pružiti drugu priliku? Mislite li da su takvi ljudi bezvernici? (Da.) Kakva god da je njihova ljudskost, takvi ljudi su bezvernici. Bezvernici su poput kukolja u žitu – treba ih ukloniti. Ukoliko pokazuju samo neka ispoljavanja bezvernika, u crkvenom životu nisu izazivali ometanja i mogu i dalje da služe kao prijatelji crkve i da pružaju uslugu, možete ih ostaviti na miru. Ipak, oni koji neprestano šire predstave sve vreme izražavaju gledišta i primedbe bezvernika. Stvari ne izgovaraju tek onako uzgredno; cilj im je da podstaknu, zalude i privuku što veći broj ljudi da se udalje od Boga. Namera im je u sledećem: „Ako ne mogu da dobijem blagoslove, više neću ni da verujem. Niko od vas ne treba da se nada tome da će dobiti blagoslove, pa ne treba da verujete! U slučaju da nastavite da verujete, šta će biti ako budete dovoljno istrajni, pa na kraju jednog dana dobijete blagoslove – zar time neću dospeti u nezavidnu situaciju? Kako bih u sebi tada mogao da se osećam uravnoteženo? To neće moći. Kako bih bio siguran da u budućnosti neću zažaliti, ometaću vas i uzdrmaću vašu veru, navešću vas da se udaljite od boga, da boga izdate i da zajedno sa mnom napustite crkvu – to bi bilo najbolje.” Ovo im je cilj. Zar takve bezvernike ne treba ukloniti? (Treba.) Treba ih ukloniti. Ako neki bezvernici prestanu da veruju, crkva će im naprosto oduzeti knjige sa Božjim rečima i izbrisaće ih iz svojih redova. Ima i drugih bezvernika koji u vezi sa verovanjem u Boga i prema vernicima imaju određena pozitivna osećanja. Oni u crkvi nemaju pozitivnu, podsticajnu ulogu; samo povremeno pomažu kao prijatelji crkve. Čak i ako ne streme ka istini niti u zajedništvu razgovaraju o istini, takvi ljudi ne šire predstave niti ometaju crkveni život. Dokle god mogu da pružaju neku uslugu, treba im dozvoliti da ostanu u crkvi i ne treba ih uklanjati. Međutim, prema bezvernicima koji neprekidno šire predstave ne treba pokazivati nikakvu milost. Oni šire svoje predstave i pogrešna razumevanja o Bogu, ometajući pritom crkveni život i izazivajući prekide i ometanja crkvenog posla. Ti bezvernici su Sotonine sluge. Oni imaju predstave i ne samo da ne streme ka istini kako bi te predstave razrešili, već ih i šire kako bi zaluđivali pripadnike Božjeg izabranog naroda. Izdaju Boga i u svoju propast žele da sa sobom povuku nekoliko drugih ljudi. Upravo sa takvim namerama ometaju crkveni posao. Može li Bog da im oprosti? Ne, oni ne smeju da budu pošteđeni. Ovde nije reč samo o tome da oni treba da budu ograničeni ili izolovani, već iz crkve moraju da budu pročišćeni i zauvek izbrisani iz njenih redova, bez i najmanje popustljivosti!
Neki ljudi u crkvi nikad ne streme ka istini i nikad ne shvate kako Bog deluje da bi spasao ljude. Nakon što prožive određene stvari, oni stvaraju pogrešna razumevanja, otpor i pritužbe u odnosu na Boga; neke od stvari koje govore i čine imaju za cilj da šire predstave. Predstave koje šire nisu samo odstupanja u shvatanju Božjih reči i dela niti su to pogrešna razumevanja o Bogu. Neke od njih su ozbiljnije i predstavljaju direktno poricanje da su Božje reči istina – njima se sistematski donosi sud o Bogu i On osuđuje. A drugim predstavama koje šire čak otvoreno napadaju Boga i na Njega hule. Ti ljudi ne raščlanjuju sopstvenu iskvarenost i buntovništvo i ne pokušavaju da ih spoznaju uz pokorno srce, iz pozicije stvorenog bića ili Božjeg sledbenika, niti prihvataju istinu i razgovor u zajedništvu o svom shvatanju Božjeg dela i svom shvatanju Njegovih namera. Predstave koje oni izražavaju upravo su suprotne ovim pozitivnim shvatanjima. Nakon što čuju njihove predstave, drugi ne stiču bogopoznanje, ne razvijaju iskrenu veru, a svakako ni njihova vera u Boga ne jača. Umesto toga, vera u Boga im postaje nejasna, slabi ili čak sasvim nestaje. U isto vreme, postaje im nejasna vizija Božjeg dela. Što više slušaju predstave koje ovi šire, ljudima srce postaje sve smetenije, u toj meri da im je nejasno zašto treba da veruju u Boga, pa počinju da sumnjaju u Božje postojanje. Da li su Božje reči istina, da li Božje reči i delo mogu da pročiste i spasu ljude i druga takva pitanja – sve to im postaje nejasno i sumnjivo. Kad čuju predstave i pogrešna razumevanja koje takvi pojedinci šire, ljudi u Boga počinju da sumnjaju i da prema Njemu budu oprezni; u svom srcu Boga počinju da ograničavaju, da o Bogu formiraju pogrešna razumevanja i pritužbe, pa čak i da se u sebi od Boga udaljavaju. Ovo je veoma problematično. Kad jednom formiraju ove negativne, štetne misli, gledišta, planove i koncepte, postaje jasno da informacije i primedbe koje su prihvatili nisu usklađene sa potrebama normalne ljudskosti, a kamoli sa istinom – stoprocentno je jasno da potiču od Sotone. Nezavisno od namera ili motiva onih koji šire predstave, bilo da namerno ili nenamerno šire glasine i laži, ukoliko na crkvu štetno utiču, treba ih ograničiti. Jasno, ako se takvi ljudi otkriju i razaznaju van crkvenog života, treba ih takođe trenutno zaustaviti i ograničiti. Još bolje je ako neko ko shvata istinu može da upotrebi Božje reči ili svoje sopstveno shvatanje da opovrgne i razotkrije one koji šire takve stvari, pomažući braći i sestrama da ih razaznaju. Ovo predstavlja borbu protiv Sotone. Ako nemaš rast, treba da naučiš da ih razaznaješ i da ih se kloniš. Ako imaš rast, treba da ih razotkriješ. Da li se usuđujete da to učinite? Znate li kako da to učinite? Ovim se najbolje otkriva da li neko poseduje istina-stvarnost. Kad čuju predstave i pogrešna razumevanja koje takvi ljudi šire o Bogu, neki novi vernici su preneraženi i kažu: „Kako tako može da govori neko ko veruje u Boga?” Ako ove predstave i laži čuju ljudi koji su bez utemeljenja, hoće li postati negativni i slabi? Hoće li ove laži prihvatiti? Hoće li biti zaluđeni i napustiti crkvu? Sve to je moguće. Kad neko ko širi predstave kaže: „Više nikada neću verovati u boga”, kakvo god da je njegovo stanje kad to izgovara, to ukazuje na to da je sasvim izgubio veru u Boga i da je bezvernik. S kojim god ciljem da širi takve reči, može li za tebe biti poučno kad ih čuješ? (Ne može.) Kad si slab i čuješ ove reči, možda ćeš osetiti sledeće: „Ovaj čovek trpi istu bol kao i ja; kad govori o svojim predstavama, kao da izražava moje sopstvene najdublje misli.” Međutim, kad ove reči čuje neko ko ima veru, on bi pomislio: „Ovo je nečuveno buntovno! Kako takve reči mogu uopšte da se izgovore? Zar to nije bogohuljenje? Ne bih se ni usudio da takve stvari izgovorim, budući da to vređa Božju narav!” I sama činjenica da mogu da šire ove predstave ukazuje na to da su se te zamisli odavno pojavile i već su pustile koren u njihovom srcu. Ako su takve zamisli tek počele da se formiraju, još uvek su u povoju i nisu se sasvim razvile u predstave, sve dok ih čovek ne izrazi rečima i druge nije zaluđivao niti ih ometao, to pokazuje da u njemu ima trunčice razuma; može da zauzda sopstveni jezik i tako izbegne posledicu da bude uklonjen. Međutim, ako ih izgovara i ometa crkveni život, više mu se ne sme ukazivati ljubaznost; treba da bude razotkriven i uklonjen. Ljudi koji ne vole istinu i koji su bez sposobnosti da shvate istinu skloni su čestom formiranju predstava. Ipak, oni koji često čitaju Božje reči i poseduju moć razumevanja tragaće za istinom kako bi razrešili svoje predstave, čak i ako se one pojave. Božje delo otkriva i uklanja one koji često šire predstave; to su ljudi koji nimalo ne vole istinu i koji ne mogu da je prihvate, svi imaju odbojnost prema istini i mrze je. To je van svake sumnje.
Usled izrazitog prisustva ljudi koji ne vole istinu, problem širenja predstava je sasvim sigurno prisutan u crkvenom životu širom raznih zemalja i mesta. Oni koji ne streme ka istini, oni koji prema istini imaju odbojnost, oni koji streme telesnom zadovoljstvu, kao i bezvernici, zli ljudi i ostali, budući da ne streme ka istini, stalno stvaraju predstave o Božjim rečima i o ovaploćenom Bogu. Srce im je ispunjeno predstavama, puno uobrazilja o Bogu i zahteva prema Njemu, i oni ne mogu u potpunosti da shvate i da razumeju svaku reč koju Bog kaže; shvataju ih jedino na osnovu sopstvenih predstava, sklonosti, pa čak i svojih ličnih dobitaka i gubitaka. Srce im je ispunjeno različitim predstavama, uobraziljama i nerazumnim zahtevima prema Bogu, kao i raznim pogrešnim razumevanjima i sudovima o Bogu i tome slično. Prema tome, prirodno je da ovi ljudi šire predstave – to nije nikakva novost. Dokle god takvi ljudi postoje, povremeno će dolaziti do širenja predstava i ono može nastati u svakom trenutku. Kad nešto što Bog kaže ili učini nije u skladu sa njihovim predstavama i željama, i kad to šteti njihovim interesima, oni se razbesne i počinju da govore zarad sopstvenih interesa i nadmeću se s Bogom i Njegovim delom. Ovi ljudi uvek stoje nasuprot istini i Bogu, analizirajući i preispitujući Božje reči, Božju narav i Božje delo. Neprekidno preispituju i istražuju ispravnost Božjih reči i dela, želeći da ujedno provere da li je Božje ovaploćeno telo u skladu sa Božjim identitetom i statusom. Tokom procesa njihove provere, nije im nimalo lako da dobiju tačne odgovore; kako oni to vide, čak je veoma teško da se Božje reči ispune i obistine. Stoga, kad šire predstave, imaju mnogo toga da kažu. Svoje predstave šire bez obzira na vreme, mesto ili kontekst. Kad god osećaju bilo kakvo nezadovoljstvo Bogom, stvari odmeravaju koristeći se sopstvenim predstavama. Ako Božje reči i delo nisu u skladu sa njihovim predstavama, oni brže-bolje izražavaju svoje predstave. Ovu vrstu izražavanja nazivamo širenjem. Zašto se to zove „širenje”? Zato što stvari koje oni izražavaju nemaju pozitivno dejstvo na Božji izabrani narod, crkveni život ili posao Božje kuće. Umesto toga, oni jedino izazivaju ometanja, prekide i štetu. Stoga je izgovaranje takvih primedbi ispravno nazvati „širenjem”.
Nakon što u pogledu problema širenja predstava steknete određenu elementarnu pronicljivost, na osnovu istine treba da raščlanite i razaznate razne pogrešne ljudske predstave i primedbe, a zatim da im pristupate i rešavate ih shodno propisima Božje kuće. Naravno, za rešavanje takvih problema nezaobilazna odgovornost je na starešinama i delatnicima. U isto vreme, svi pripadnici Božjeg izabranog naroda, nakon što čuju ovu besedu, takođe imaju obavezu i odgovornost da razotkriju i detaljno analiziraju ljude koji šire predstave, kao i njihove reči i ponašanja. Ako nemaš hrabrosti da ih zaustaviš ili ograničiš, možeš da sa njima u zajedništvu razgovaraš i polemišeš na osnovu Božjih reči i istine koju shvataš. Koja je svrha takve polemike? Da onima koji su mali rastom i koji uopšte ne shvataju istinu omogući da, nakon što čuju tu polemiku, uvide čije su reči u skladu sa istinom, umesto što će do zbunjenosti biti zaluđeni predstavama i zabludama koje određeni ljudi šire. Ovo je korisno za Božji izabrani narod i za crkveni život. Nakon što se otkrije da neko izgovara reči koje nisu u skladu sa istinom – bilo da su to ljudske predstave ili zablude – neophodno je sprovesti polemiku. Za ljude su takve polemike poučne. Nakon što čuju te polemike, prisutni mogu jasno makar da uvide da reči onih koji šire predstave jesu zaista predstave, mogu da razumeju koji aspekti tih predstava nisu u skladu sa istinom, koja je suština tih predstava, zašto one ne odgovaraju istini, zašto se nazivaju predstavama, zašto treba ograničiti ljude koji ih šire i tako dalje – omogućava im se da u ove stvari steknu tačan uvid, umesto da se na smetenjački način zaluđuju i da se njima poigrava. Iako predstave koje ljudi šire mogu da izazovu određeno ometanje i štetu život-ulasku pripadnika Božjeg izabranog naroda i crkvenom životu, za ljude zapravo nije loše da ove stvari iskuse. To im omogućava da makar razvijaju pronicljivost, da uvide pravo lice onih koji šire predstave, da uvide naravi koje oni otkrivaju kad šire predstave, i da uvide razliku između predstava koje oni šire i istine. Kao prvo, ljudi će ove primedbe moći da razaznaju i da na njih postanu imuni. Kao drugo, razviće određenu pronicljivost prema takvim ljudima i saznaće kakve reči izgovaraju bezvernici, oni koji uopšte ne poseduju istinu i koji često formiraju predstave o Bogu, i saznaće da njihova vera nije iskrena – ljudi mogu da razviju makar takvu pronicljivost. Naravno, ako se još uvek nisi susreo sa ovim problemima, nemoj se nepromišljeno moliti govoreći: „O, Bože, molim Te da za mene urediš okruženje kako bih mogao da uvidim šta se smatra ’predstavama koje ljudi šire’.” Nije igrarija biti svedok širenju predstava i to može lako da te zaludi. A kad se te stvari zaista dogode, trebalo bi ispravno da im pristupiš. Ne dozvoli da one pored tebe neopaženo prođu i nemoj da ih izbegavaš; sa njima se ispravno suoči i svakom okruženju koje je Bog za tebe uredio pristupi uz ozbiljan i rigorozan stav. To je stav koji bi osoba koja stremi ka istini trebalo da ima kako bi zadobila istinu. Kad naiđeš na nekog ko širi predstave, trebalo bi da naučiš da se Bogu moliš na ovaj način: „O, Bože, molim Te da budeš uz mene, prosveti me i usmeravaj, tako da mogu da razaznam ove reči i ovaj tip čoveka; osim toga, omogući mi da prepoznam da li u sebi imam neku od predstava ovih ljudi.” Zatim, nakon molitve, idi da iskusiš ovaj problem. Naravno, biće to i trenutak u kome ćeš prolaziti kušnju u vezi sa tim koliko istine zaista razumeš i koliki ti je rast. Kad neko širi predstave, ako ga čuješ i u tebi nema nikakve reakcije niti misli, već je to za tebe kao da slušaš radio – prihvataš sve predstave koje on izražava i širi, bez ikakvog otpora ili sposobnosti da ga odbaciš, pa čak i bez sposobnosti da ga razaznaš – zar to nije veoma problematično? Kad čuju da neko izražava predstave, neki ljudi u svom srcu osećaju pogrešnost onoga što se izgovara i sa tom osobom žele da u zajedništvu razgovaraju i da polemišu, ali ne znaju kako da se prikladno izraze odnosno kako tu osobu treba da razotkriju i detaljno analiziraju. Ako im u raspravi ne pođe za rukom da joj efikasno doskoče, plaše se da bi mogli da pocrvene u licu, te da će na kraju, kad budu poraženi, izgubiti obraz i dospeti u neprijatnu situaciju. Međutim, ne žele ni da to otpuste bez polemike, razmišljajući u sebi: „Čuo sam puno propovedi i dosta toga razumem, pa zašto mi onda nedostaju reči da tu osobu opovrgnem? O Bogu nemam nikakve predstave i posedujem pravu veru u Boga, pa zašto sad kad je kucnuo čas da se zablude te osobe opovrgnu ne mogu stvari jasno da objasnim?” Posmatraju tu osobu koja širi predstave kako sve više i više govori, i kako njene reči postaju sve sramnije i odvratnije, ali naprosto ne mogu da je opovrgnu ni da je detaljno analiziraju, nemoćni su da ustanu i da je razotkriju, a još manje da je zaustave, zbog čega u sebi osećaju izrazitu uznemirenost i zabrinutost. Tek u tom trenutku shvataju kako su suviše mali rastom i uviđaju da njihovo shvatanje istine još uvek nije poprimilo oblik potpunog i ispravnog gledišta, da su to samo neki delići rečenica, raštrkani komadići svetlosti i ideja, a nikako pravo poznavanje istine. Vrlo dobro znaju da ova osoba širi predstave i da ljude zaluđuje, da je bezvernik, i žele da je razotkriju i da opovrgnu njena gledišta, ali im naprosto nedostaje odgovarajući, moćan rečnik kako bi to i učinili. Uspevaju jedino da kažu: „Dobro je sve što Bog radi; moraš to da prihvatiš. Bog je svet i savršen; On uopšte nije onakav kako ti kažeš. Bog je suveren nad svim stvarima, a ljudi su stvorena bića. Oni treba da se pokore Bogu. Time što će se pokoriti Bogu ljudi nisu na gubitku.” U stanju su da izreknu samo ove površne teorije koje uopšte ne pogađaju pravu suštinu. Pošto dožive ovaj poseban događaj, oni shvataju da su previše mali rastom i u sebi razmišljaju: „Zašto sam toliko nesposoban? Obično mogu da raspredam o velikim doktrinama, da govorim prilično rečito; na okupljanjima mogu čitav sat da govorim bez ikakvih problema i da dok trepneš napišem tri do pet stranica beleški za propovedi, i po tom pitanju se osećam veoma samouvereno. Ali kad se suočim s nekim ko ovako širi predstave, ko ovako sudi o Bogu i na Njega huli, zašto nemam nikakvu budnost, nikakav odgovor? Zašto ne mogu da ga energično razotkrijem i opovrgnem?” Šta iz ovoga oni otkrivaju? Nije li to spoznaja o tome da ne shvataju istinu? Je li ova spoznaja dobra ili loša stvar? (Dobra je.) Najzad otkrivaju svoj pravi rast. Da nisu naišli na nekoga ko širi predstave, i dalje bi možda mislili da imaju rast, da shvataju istinu, da imaju pronicljivost, da mogu sve da prozru, da mogu da propovedaju razne duhovne doktrine i da u zajedništvu mogu da razgovaraju o svim istinama kao da su sa njima dobro upoznati. Međutim, kad se suoče s nekim ko širi predstave, iako znaju da je to pogrešno, osećaju se bespomoćno, nemoćno da bilo šta urade i na kraju bivaju poraženi. Treba li zbog toga da ih bude sramota? Da li je to veličanstvena stvar? (Nije.) Pa, kako ovo treba rešiti? Ako za raspravu sa tom osobom nemaš prave reči i ujedno želiš da izbegneš sramotu i budeš postojan u svom svedočenju kako bi potpuno postideo i porazio Sotonu, šta treba da uradiš? Reći ću vam efikasan metod: ako primetiš da ta osoba beskrajno širi predstave, a većini ljudi nedostaje pronicljivost i pod njenim su uticajem, ali ti u raspravi ne možeš da joj doskočiš, onda je došao trenutak da se skinu rukavice; lupi šakom o sto i reci: „Umukni! O čemu ti to govoriš? Možda u raspravi ne mogu da ti doskočim, ali znam da si bezvernik! Slušaj sebe šta govoriš; ima li tu ijedne reči koja je u skladu sa istinom? Tolike godine si uživao u Božjoj blagodati – jesi li ikada izgovorio koju reč hvale za Boga ili svedočenja o Njemu? Imaš pritužbe na Boga; ako imaš petlju, idi pravo na treće nebo i razgovaraj direktno s Bogom. Prestani da ovde izazivaš ometanja. Sada ti zvanično naređujem da se gubiš!” Da li biste se usudili da to kažete? Da li je to prenagljeno? (Ne, nije.) Ovo je davanje izjave Sotoni. Samo to učinite. Recite joj: „Gubi se, ti bezverniče! Samo si protraćio toliko Božje blagodati u kojoj si uživao, bedniče bez savesti; nisi dostojan da budeš čovek!” Samo dve reči: „Gubi se!” Kako to zvuči? Moćno je, ali se ne sme koristiti nepromišljeno. Ovo ne treba da govorite braći i sestrama koji su novi u veri i koji još uvek ne shvataju istinu, ali bezvernicima i Sotoninim slugama možete nemilosrdno izdavati takve naredbe: „Ovo je Božja kuća, dom prave braće i sestara, dom onih koji slede Boga. Ovo nije dom đavola i Sotona. Đavoli i Sotone ovde nisu potrebni. Ti si đavo i Sotona, zato se gubi!” Je li ovo prikladno? (Jeste.) Ovo nije najbolja metoda; ovoj metodi vas podučavam samo zato što ste mali rastom, jer vam rast nije dovoljno veliki da biste se borili sa Sotonom. Ona zapravo nije idealna. Idealna metoda je u tome da – ako shvatate brojne istine i imate istinsku veru i pravo bogopoznanje – takve ljude možete da opovrgnete, i da ih opovrgnete tako temeljno da budu sasvim posramljeni, pa da konačno svima kažu: „Ne mogu da nastavim da verujem; previše se stidim da ikoga od vas pogledam u oči. Đavo sam i Sotona; sȃm ću napustiti crkvu.” Budući da ovu sposobnost sad ne posedujete, prema onima koji često šire predstave treba da postupate shodno metodi kojoj sam vas naučio.
Znate li sada kako treba da postupate prema onima koji u crkvi često šire predstave? Možete li sada da razaznate one koji šire predstave kako bi zaluđivali ljude? (Da.) Koje su glavne vrste govora kojima se šire predstave? Jedna vrsta je usmerena na Božje reči, druga na Božje delo, a treća je usmerena na Božju narav i suštinu. Ove vrste govora su u rasponu od blagih – uobrazilje i pogrešna tumačenja Boga – pa do ozbiljnih, kao što su donošenje sudova o Bogu, osuđivanje Boga i bogohuljenje. Pored njih, postoje i ljudske negativne primedbe i one koje sadrže otpor – u kojima se izražavaju stvari poput njihovih pritužbi, prkosa i nezadovoljstva prema Bogu. Ukratko, sve reči kojima se šire predstave, po svojoj prirodi su prkošenje Bogu, sudovi o Bogu, osuđivanje Boga i bogohuljenje i dovode do toga da ljudi prema Bogu postanu sumnjičavi i oprezni, da Boga pogrešno razumeju i od Njega se udaljavanju, pa čak i da Ga odbacuju. Ovo bi trebalo da se lako razazna.
C. Načela i putevi za rešavanje predstava
Preostalo je još nekoliko stvari o širenju predstava o kojima treba razgovarati u zajedništvu. Neki ljudi kažu: „Kad je reč o širenju predstava, u crkvenom životu moramo da primenjujemo razotkrivanje i raščlanjivanje i da to ograničimo. Međutim, tokom procesa verovanja u Boga verovatno ćemo formirati razne predstave; to je nešto što je izvan naše kontrole. Dakle, kad je reč o predstavama, koji put primene treba da sledimo kako bismo ispravno praktično postupali i kako ne bismo izazivali ometanja i prekide tokom crkvenog života, kako na druge ne bismo štetno uticali niti izazivali gubitke u životu drugih ljudi? Koji je prikladan način postupanja?” Zar nije činjenica da ljudi imaju predstave? Zar to nije neizbežno? (Neizbežno je.) Neki ljudi kažu: „Predstave će formirati jedino oni koji ne streme ka istini.” Da li je ova izjava tačna? Samo je delimično tačna. I oni koji streme ka istini, kad se susretnu sa posebnim situacijama, mogu povremeno da formiraju predstave o Bogu, jer će i pre nego što shvate istinu i Božje namere i pre nego što steknu bogopoznanje već formirati određene predstave o Božjim rečima i delu. Ove predstave su neke pogrešne ljudske zamisli koje nisu u skladu sa istinom. Neke predstave mogu biti u skladu sa moralom, filozofijom, tradicionalnom kulturom, etičkim teorijama i tome slično i, gledano spolja, te zamisli mogu delovati tačno. Međutim, one naprosto nisu u skladu s istinom, već su joj protivrečne. To je činjenica. Kako ljudi treba da se nose sa ovim predstavama? Pre nego što počnu da streme ka istini, ljudi u sebi već imaju brojne predstave; to su urođene predstave. Budući da su okolnosti promenljive i konteksti raznovrsni, u ljudima će, tokom procesa stremljenja ka istini, nastati pozamašan broj novih predstava; ovo su stečene predstave. Obe vrste predstava jesu stvari sa kojima ljudi treba da se suoče na svom putu verovanja u Boga. Pa, postoji li način za rešavanje predstava? Postoji li put praktičnog delovanja? Neki kažu: „To je lako rešiti. Možemo da se pobunimo protiv svojih urođenih predstava; nema potrebe da na njih obraćamo ikakvu pažnju. Sigurni smo da će ove predstave biti postupno rešene i uklonjene kada u procesu stremljenja ka istini tu istinu shvatimo. A kad je reč o stečenim predstavama, uzdamo se u Boga da ih reši, pa nas ni one ne sputavaju. Prema tome, sve do danas, u svom srcu nismo formirali predstave koje bi mogle da nas dovedu do stvari kao što su otpor prema Bogu, osuđivanje Boga ili bogohuljenje.” Kakav je ovaj metod praktičnog delovanja, ovaj način suočavanja sa predstavama i njihovog rešavanja? Može li on da reši predstave? Ima li on svojih mana? Da li je ovaj stav prema predstavama konstruktivan i pozitivan? (Nije.) Ima li ovaj stav ikakav pozitivan efekat na ljude? Ako upotrebiš pasivan metod kojim ove predstave ignorišeš, smeštaš ih u najdublje odaje svog srca, gaziš ih i moliš se svaki put kad se pojave i onda ih smatraš rešenim, postupajući sa njima na isti način svaki put kad se iznova pojave i posle toga o njima ne razmišljaš i ponašaš se kao da nisu problem, verujući: „U svakom slučaju, Bog u koga verujem i dalje je moj Bog, i dalje sam Božje stvoreno biće i Bog je i dalje moj Stvoritelj; to se nije promenilo” – je li to najdelotvorniji način da se razreše predstave? Da li se ovim postiže pozitivan rezultat? Da li se ovakvim praktičnim delovanjem predstave temeljno razrešavaju u samom korenu? Očito ne. Koliko god da su velike ili male ove predstave, bilo da ih ima mnogo ili malo, dokle god postoje u ljudskom srcu, one će imati neki negativan uticaj na njihov život-ulazak i na njihov odnos sa Bogom, izazivajući ometanja. Posebno onda kad su ljudi slabi; kad se suoče s okruženjem koje ne mogu da prevaziđu; kad ne razumeju Božje namere, kad nemaju put primene i ne znaju kako da udovolje Bogu; i kad osećaju da za njih nema nade da budu spaseni, ove predstave će se u njima brzo pojaviti, zagospodariće njihovim mislima, zauzeće njihovo srce, a mogu se čak odraziti i na to da li će oni ostati ili otići i mogu uticati na put koji biraju. Moguće je da postoji neka predstava do koje ti nikada nije bilo stalo i koja te nikad nije ugrožavala, niti si zbog nje bio utučen – uvek si smatrao da njome gospodariš, da možeš da je kontrolišeš – ali nakon što doživiš određeni neuspeh, smenjivanje s položaja ili uklanjanje, ili ozbiljno dovođenje u red i grdnju od strane Boga, ili čak kad se osećaš kao da si pao u bezdan, u tom trenutku ta predstava za tebe više nije samo sporedna stvar. Čak i ako je ignorišeš, ona može da ometa i zaluđuje tvoje misli, pa čak i da gospodari tvojim mislima i gledištima, tvojim stavom prema Bogu i tvojom verom u Boga. Ako nemaš odgovarajući metod ili načelo primene da bi se nosio sa ovim predstavama, odnosno ako ih jasno ne razumeš, ove predstave će na trenutke uticati na tvoj život-ulazak ili na tvoje trenutne odluke. One mogu čak uticati na tvoj odnos sa Bogom i na tvoj stav prema Bogu. Dakle, kad se suoče sa raznim predstavama koje nastaju u bilo kom kontekstu, kakav stav i metod ljudi treba da usvoje da bi im se suprotstavili i rešili ih kako bi izbegli štetu i postigli pozitivan, koristan rezultat? O ovom pitanju treba jasno razgovarati u zajedništvu.
Dok žive u telu, ljudi imaju slobodnu volju i slobodne misli. Nezavisno od toga da li su obrazovani, kakav im je kov ili kog su pola, sve dok imaju misli ljudi će stvarati predstave. Ako neka predstava gospodari tvojom iskvarenom naravi, zbog te predstave ćeš prkositi Bogu. Stoga ovaj problem ljudskog posedovanja predstava mora biti rešen. Predstave ne stvaraju samo oni koji šire predstave; ovde je reč samo o tome da oni svoje predstave šire, bezobzirno stojeći nasuprot Bogu i šireći različita gledišta i sudove o Njemu. Ipak, može li se reći da predstave uopšte nemaju oni koji ne šire predstave? Svi imaju predstave; to je činjenica. Razlika je u tome što oni koji namerno šire predstave imaju priroda-suštinu sa urođenom odbojnošću prema istini. Pošto oni ne prihvataju istinu i čak veruju da su njihove predstave ispravne i potpuno u skladu sa istinom, u slučaju kad se njihove predstave nađu u sukobu sa istinom, umesto istine, oni radije biraju svoje predstave. U tome prave grešku i zato bivaju ograničeni i osuđeni. Dakle, zašto obični, normalni ljudi ne bivaju osuđeni kad stvaraju predstave? Zato što većina njih razumno govori i postupa i u svom srcu zna da ljudske predstave nisu u skladu sa istinom i da su netačne; iako svoje predstave ne mogu odmah da razreše, spremni su da ih napuste. Kad odluče da prihvate istinu, njihove unutrašnje predstave time bivaju zamenjene i rešene istinom; oni otpuštaju svoje predstave i više nisu pod njihovim uticajem, ograničenjem ili prevlašću. Prema tome, iako ih imaju, ovi ljudi ne šire predstave. I dalje mogu normalno da izvršavaju svoje dužnosti, da Boga normalno slede, da prihvate Božje reči i Božje delo, da se pokore Božjoj suverenosti i uređenjima i da se pokore spasenju od Boga. Uvek potvrđuju da su stvorena bića i da je Bog Stvoritelj. Kakve god predstave da gaje u svom srcu, sa Bogom mogu da održavaju normalan odnos, mogu da održavaju odnos između stvorenog bića i Stvoritelja, da se uzdrže od odustajanja od svojih dužnosti, da se uzdrže od napuštanja Božjeg imena, a njihova vera u Boga ostaje nepromenjena. Čak i u tom slučaju, ukoliko se nikad ne razreše, predstave i dalje mogu ljude da upropaste i da dovedu do njihovog uništenja. Prema tome, u zajedništvu i dalje treba da razgovaramo o najboljem načinu da se suočite s predstavama i da ih rešite.
Šta mislite da je lakše rešiti: urođene predstave koje ljudi imaju još od pre početka verovanja u Boga ili predstave koje su ljudi formirali u posebnim okruženjima i kontekstima nakon što su počeli da veruju u Boga? (Lakše je rešiti urođene predstave.) Lakše je rešiti one uobrazilje i predstave koje ljudi imaju o Bogu kad počnu da veruju u Njega, dok predstave koje formiraju dok doživljavaju Božje delo nakon što u Njega počnu da veruju nije tako lako rešiti – ovo je teorijska izjava, ali naposletku ipak nije u skladu sa činjenicama. Šta označava ovo „teorijska”? To znači da su takve zaključke ljudi izveli na osnovu filozofije i logike. Nakon što ljudi počnu da veruju u Boga i shvate istinu o vizijama, neke od njihovih predstava otpadnu i reše se. U stvarnosti se ovo rešenje postiže jedino na nivou doktrine; čini se da su ove predstave rešene, ali su mnoge predstave koje ljudi formiraju tokom svog sledbeništva Boga povezane sa njihovim urođenim predstavama. U teorijskom smislu, od ove dve vrste predstava, lakše je rešiti urođene predstave, dok je u stvari, sve dok ljudi mogu da prihvate istinu i vole pozitivne stvari, sve dok postižu shvatanje istine, lako rešiti obe vrste predstava. Na primer, neki od vas kažu da je lakše rešiti urođene predstave, ali je moguće da naiđete na neke ljude sa izopačenim shvatanjima koji su veoma tvrdoglavi i opsednuti nebitnim detaljima, koji ispituju Bibliju, duhovne klasike i tumačenja biblijskih tumača; ovi ljudi ti ponavljaju stvari koje su pronašli i koliko god da s njima razgovaraš u zajedništvu, oni to ne prihvataju. Oni ne mogu da prihvate čiste propovedi, istinu ili ispravne reči; kad ih slušaju, oni te stvari ne prihvataju. Kao prvo, postoji problem u njihovoj sposobnosti razumevanja; kao drugo, oni ne vole pozitivne stvari niti istinu, već više vole da budu tvrdoglavi i opsednuti nebitnim detaljima, dopadaju im se jezičke igrarije i vole teorije i teologiju. Mogu li takvi ljudi da otpuste svoje predstave? (Ne.) Sudeći prema činjenicama, prema naravi i sklonostima takvih ljudi, oni ne mogu da prihvate istinu. Prvobitne ljudske predstave zapravo su veoma plitke i površne, veoma ih je lako rešiti. Ako čovek ima normalan način razmišljanja i normalnu sposobnost razumevanja, kad s njim u zajedništvu razgovaraš o istini u vezi sa vizijama, ukoliko to shvati, on lako može da otpusti svoje predstave. Ipak, postoji jedna vrsta ljudi koji nemaju normalan način razmišljanja, koji ne mogu da shvate istinu i koji istinu ne prihvataju. Mogu li takvi ljudi da otpuste svoje predstave? (Ne.) Stoga je predstave takvih ljudi teško rešiti. Ako čovek ima normalan razum i može da prihvati istinu, kakve god predstave da formira o Bogu nakon što u Njega počne da veruje, i u kakvom god okruženju ili kontekstu da ove predstave nastaju, on se sa Bogom ne raspravlja. On kaže: „Ja sam čovek, imam iskvarene naravi, moje razmišljanje i postupci mogu biti pogrešni. Bog je istina, Bog nikada ne greši. Koliko god da su razumne moje misli, i dalje su to ljudske misli, one potiču od čoveka i nisu istina. Ako su protivne Božjim rečima ili istini, ma koliko da su razumne, te misli su pogrešne.” Ovoga časa oni možda ne znaju u čemu su tačno pogrešne te predstave, pa kako praktično postupaju? Primenjuju pokornost, nisu tvrdoglavi i nisu opsednuti određenim detaljima, i tu stvar otpuštaju, verujući da će je Bog jednog dana otkriti. Neko ih upita: „Šta ako je Bog ne otkrije?” A oni odgovaraju: „Onda ću se večno pokoravati. Bog nikada ne greši i ono što Bog čini nikada nije pogrešno. Ako ono što Bog čini nije u skladu sa ljudskim predstavama, to ne znači da Bog greši, već da ljudi to ne mogu da shvate niti razumeju. Prema tome, ljudi ponajmanje treba da preispituju, da se zadržavaju na svojim predstavama, kao i da svoje predstave koriste ne bi li kod Boga pronašli grešku, upotrebljavajući svoje predstave kao razlog i izgovor da se Bogu ne pokoravaju i da Mu prkose.” Oni se na ovaj način odnose prema svojim predstavama. Da li je ovaj način praktičnog delovanja primena istine? Ovo je zaista primena istine. Kad formiraju predstave, oni Boga s njima ne upoređuju niti ih koriste da bi Boga preispitivali, da bi proverili da li je Bog istinit odnosno da li On postoji. Umesto toga, oni svoje predstave otpuštaju i teže tome da prihvate istinu i upoznaju Boga. Ipak, čak i ako se naporno trude da Boga upoznaju, oni i dalje ne mogu da Ga upoznaju. Šta onda rade? I dalje se pokoravaju. Kažu: „Bog nikad ne greši. Bog je uvek Bog. Bog je Onaj koji izražava istinu. Bog je izvor istine.” Kad se bave ovim predstavama, oni prvo Boga postavljaju u poziciju Boga i sebe u poziciju stvorenih bića. Prema tome, čak i ako svoje predstave nisu ostavili po strani niti su ih razrešili, njihov stav pokornosti prema Bogu se ne menja. Ovaj stav ih štiti, omogućavajući im da ih Bog pred Sobom i dalje prepoznaje kao stvorena bića. Dakle, da li je predstave takvih ljudi lako razrešiti? (Jeste.) Kako se to postiže? Pretpostavimo da kad se suoče sa nekom situacijom, oni kažu sledeće: „Govoriti da je istina i da je ispravno sve što bog čini, da je bog svemoguć i da ne može da pogreši – zar to nije pogrešno? Iako se kaže da bog ne može da pogreši, ovo je samo teorijska izjava. Zapravo, postoje određene stvari koje bog čini, koje su neuviđavne i nisu u skladu sa ljudskim osećanjima. Mislim da to nije sasvim u redu. Kad je reč o stvarima koje nisu sasvim u redu, ne moram da se pokoravam niti da ih prihvatam, zar ne? Iako ne poričem božje ime ili njegov identitet, predstave koje sam upravo formirao pružaju mi veći uvid i bolje shvatanje o bogu – i bog čini neke pogrešne stvari i postoje trenuci kad i on greši. Prema tome, od sad pa nadalje, neću verovati u to kad ljudi govore da je bog pravedan, savršen i svet. Uz te izjave ću uvek postaviti mali znak pitanja. Iako je bog stvoritelj i mogu da prihvatim njegovu suverenost, ubuduće stvari moram da prihvatam selektivno i ne smem da se zbunjeno i slepo pokoravam. Šta ako se pogrešno pokoravam? Zar ne bih pretrpeo gubitak? Ne smem da budem osoba koja se bezumno pokorava.” Ako se uz ovakav stav ophode prema predstavama i Bogu, mogu li oni lako da otpuste svoje predstave? Da li je ovaj način praktičnog delovanja primena istine? (Nije.) Zar odnos između njih i Boga nije postao problematičan? Zar oni sve vreme ne preispituju Boga? Bog je postao predmet njihovog preispitivanja, a nije Suveren koji upravlja njihovom sudbinom. Iako priznaju da su stvorena bića pod vrhovnom vlašću Stvoritelja, ono što čine nije obavljanje dužnosti i obaveza stvorenog bića. Prema Stvoritelju se ne ophode iz svoje izvorne pozicije stvorenog bića, već umesto toga stoje nasuprot Stvoritelju, preispitujući Stvoritelja i analizirajući Stvoriteljeve postupke i ponašanje, odlučujući prema sopstvenom nahođenju da li će se pokoravati i prihvatati. Da li su ovakav stav i način praktičnog delovanja ispoljavanja koja bi trebalo da ima neko ko prihvata istinu? Mogu li se njegove predstave razrešiti? (Ne, ne mogu se razrešiti.) Nikada se ne mogu razrešiti. Razlog za to je što je njegov odnos sa Bogom izopačen; to nije normalan odnos, nije normalan odnos između stvorenog bića i Stvoritelja. On Boga posmatra kao predmet preispitivanja, neprekidno Ga preispitujući. Prihvata ono što misli da je ispravno i dobro, ali se u sebi opire i nadmeće s Bogom u vezi sa onim što nije u skladu sa ljudskim predstavama i uobraziljama ili sa ljudskim sklonostima, i od Boga se otuđuje. Da li je takav čovek neko ko prihvata istinu? Gledano spolja, ako izostanu bilo kakvi incidenti i ako nema nikakvih predstava o Bogu, on može da se pokorava rečima koje Bog izgovara. Ali čim formira predstave, njegova pokornost nestaje; nema je nigde i ne može se staviti u funkciju. U čemu je ovde problem? Jasno je da to nije čovek koji primenjuje istinu. On ne prihvata Boga kao izvor istine niti kao samu istinu. Ljudima koji istinu ne prihvataju teško je da otpuste ili razreše svoje predstave, kad god da su te predstave nastale.
Sudeći prema sadržaju prethodnog razgovora u zajedništvu, za koju vrstu predstava mislite da se lakše rešava? To će zavisiti od konkretne situacije. Kad je reč o onima koji mogu da prihvate istinu, koji imaju razum i koji su ispravni ljudi, njihove se predstave lako rešavaju bez obzira na vreme njihovog nastanka. Kad je reč o onima koji ne mogu da prihvate istinu, njihove je predstave teško rešiti bez obzira na to kad nastaju. Neki ljudi u Boga veruju dvadeset ili trideset godina, pa čak i sada ništa od onoga što kažu nije u skladu sa istinom; sve su to samo reči i doktrine i ljudske predstave. Uopšte ne shvataju nikakvu istinu – kad njihove predstave nastanu, mogu li oni da ih otpuste? Teško je reći. Ako ne prihvataju istinu, oni neće moći da otpuste svoje predstave. Neminovno je da ljudi imaju predstave. Um svakog čoveka u svakom trenutku može da stvara razne predstave, bilo da su one urođene ili stečene. U srcu svakog čoveka postoje predstave, bez obzira na to koliko godina on veruje u Boga. Šta, dakle, treba učiniti? Da li je ovaj problem naprosto nerešiv? On se može rešiti; postoji nekoliko načela kojih se treba setiti. Ta su načela vrlo važna. Kad naiđete na takve situacije, praktično postupajte shodno ovim načelima. Nakon nekog vremena praktičnog delovanja, uočićeš rezultate i ući ćeš u istina-stvarnost. Kad se predstave pojave, kakva god da je konkretna predstava, prvo u svom srcu razmisli i analiziraj da li je ovaj način razmišljanja ispravan. Ako jasno osećaš da taj način razmišljanja nije ispravan i da je izopačen, da on huli na Boga, onda se odmah pomoli, tražeći od Boga da te prosveti i usmerava kako bi prepoznao suštinu ovog problema, pa nakon toga razgovaraj o svom shvatanju za vreme okupljanja. Tokom sticanja razumevanja i doživljavanja stvari, usredsredi se na rešavanje svojih predstava. Ako ovakvo praktično postupanje ne donese očigledne rezultate, o ovom aspektu istine u zajedništvu treba da razgovaraš sa nekim ko shvata istinu, nastojeći da od drugih dobiješ pomoć i rešenja iz Božjih reči. Kroz Božje reči i sopstvena iskustva, postepeno ćeš se uveravati da su Božje reči ispravne i zapazićeš značajne rezultate u vezi sa problemom razrešenja sopstvenih predstava. Prihvatanjem i doživljavanjem takvih reči i dela od Boga, konačno ćeš shvatiti Božje namere i steći određeno znanje o Božjoj naravi, što će ti omogućiti da otpustiš i rešiš sopstvene predstave. Boga više nećeš pogrešno razumeti, nećeš biti oprezan prema Njemu, niti ćeš postavljati nerazumne zahteve. Ovo važi za predstave koje se lako rešavaju. Ipak, postoji još jedna vrsta predstava koju je ljudima teško da shvate i reše. Kad je reč o predstavama koje je teško rešiti, postoji jedno načelo koga se treba pridržavati: nemojte ih izražavati niti širiti, jer izražavanje takvih predstava nije nikako dobro za druge; faktički je to prkošenje Bogu. Ako razumeš prirodu i posledice širenja predstava, biće najbolje da to sȃm jasno odmeriš i uzdržiš se od toga da nepromišljeno govoriš. Ako kažeš: „Užasan je osećaj zauzdavati sopstvene reči u crkvi; osećam da bih mogao da eksplodiram”, svejedno treba da razmisliš da li je širenje ovih predstava zaista od koristi Božjem izabranom narodu. Ako nije korisno i druge može navesti da imaju predstave o Bogu, ili čak da Bogu prkose i osuđuju Ga, zar Božjem izabranom narodu time ne nanosiš štetu? Ljudima nanosiš štetu; to se ni po čemu ne razlikuje od širenja pošasti. Ako zaista imaš razum, radije ćeš sȃm istrpeti taj bol nego što ćeš širiti predstave i drugima nauditi. Međutim, ako zadržavanje sopstvenih reči za tebe predstavlja nepodnošljivu muku, treba da se moliš Bogu. Ako se problem reši, zar to nije dobra stvar? Ako, čak i kad se Bogu moliš, svojim predstavama donosiš sudove o Njemu i pogrešno Ga razumeš, time na sebe jedino navlačiš nevolju. Bogu treba da se moliš na sledeći način: „Bože, imam ove misli i želim da ih otpustim, ali ne mogu. Molim Te da me dovedeš u red, razotkrij me kroz razna okruženja i omogući mi da prepoznam da su moje predstave pogrešne. Kako god da me dovodiš u red, spreman sam to da prihvatim.” Ovaj način razmišljanja je ispravan. Nakon što se uz ovakav način razmišljanja pomoliš Bogu, zar se nećeš osećati manje sputano? Ako nastaviš da se moliš i tragaš, dobijajući od Boga prosvećenje i prosvetljenje, shvataš Božje namere i srce ti postaje vedrije, više se nećeš osećati sputano. Zar problem onda neće biti rešen? Tvoje predstave, otpor i buntovništvo prema Bogu uglavnom će nestati; makar nećeš osećati potrebu da ih izraziš. Ako ni to ne pomogne i problem u potpunosti nije rešen, potraži nekoga sa iskustvom da ti pomogne da rešiš svoje predstave. Neka ti pronađe nekoliko odlomaka Božjih reči u vezi sa rešavanjem predstava koje imaš, pa ih pročitaj desetinama ili stotinama puta; možda će tvoje predstave biti temeljno rešene. Neki bi mogli da kažu: „Ako predstave izrazim tokom okupljanja sa braćom i sestrama, to će biti širenje predstava, pa to ne mogu da učinim. Ali je užasan osećaj držati ih u sebi. Mogu li o njima da razgovaram sa svojom porodicom?” Ako su i pripadnici tvoje porodice takođe braća i sestre po veri, izražavanje ovih predstava u njihovom prisustvu bi ih takođe ometalo. Da li je to prikladno? (Nije.) Ako bi to što kažeš imalo štetan uticaj na druge, nanoseći im štetu i zaluđujući ih, to nipošto ne smeš da kažeš. Umesto toga, da bi rešio ovaj problem moli se Bogu. Sve dok se moliš i jedeš i piješ Božje reči uz pobožno srce, uz srce koje je gladno i žedno pravednosti, tvoje predstave se mogu rešiti. Božje reči sadrže sveobuhvatnu istinu; one mogu da reše svaki problem. Sve će zavisti jedino od toga da li možeš da prihvatiš istinu i jesi li spreman da primenjuješ Božje reči, te da li možeš da otpustiš svoje predstave. Ako veruješ da Božje reči sadrže opsežnu istinu, treba da se moliš Bogu i tragaš za istinom kako bi rešavao probleme čim nastanu. Ako nakon molitve u određenom vremenskom periodu i dalje ne osećaš da te je Bog prosvetio i od Boga nisi dobio jasne reči o tome šta da uradiš, ali tvoje predstave iznutra na tebe više nesvesno ne utiču, ne ometaju tvoj život, postepeno nestaju, ne utiču na tvoj normalan odnos sa Bogom i, naravno, ne utiču na tvoje obavljanje dužnosti, zar onda ta predstava u suštini nije rešena? (Jeste.) Ovo je put praktičnog postupanja.
Oni koji istinu ne shvataju pre svega moraju da upamte da kad imaju predstave treba da tragaju za istinom kako bi ih razrešili. Nikada ne smeju da ih šire niti da ih nemarno izgovaraju, govoreći: „Imam slobodu govora. Na kraju krajeva, ovo su moja usta; mogu da kažem šta poželim, kome poželim i u svakoj prilici u kojoj to poželim.” Pogrešno je govoriti na ovaj način. Neke dobre ili ispravne reči, kad se izgovore, ne moraju drugima nužno koristiti, međutim, reči koje su predstave ili Sotonina iskušenja, kad se izgovore, mogu da izazovu nemerljive posledice. Ako imaš predstavu koju uporno želiš da izraziš i smatraš da se čineći to osećaš dobro i srećno, tvoji će postupci, na osnovu ovih posledica, morati da budu okarakterisani kao zla dela i Bog će ih zabeležiti na tvoj račun. Zašto bi bili zabeleženi na tvoj račun? Saopštene su ti brojne pozitivne metode, putevi i načela primene, ali ih ti nisi odabrao; umesto toga si odabrao put koji ljudima nanosi štetu – to je bilo namerno, zar ne? Da li je onda preterano da se tvoji postupci nazovu zlim delima? (Nije.) U potpunosti možeš da odlučiš da kroz iskustvo i molitvu Bogu i kroz traganje sȃm rešiš ovaj problem, umesto da iznosiš svoje predstave kako bi druge ometao i zaluđivao. Ovo je način koji bi trebalo da izabere čovek sa savešću i razumom. Pa zašto onda ne izabereš ovaj način? Zašto birati način koji drugima nanosi štetu i povređuje ih? Nije li to ono što bi Sotona učinio? Zli ljudi čine stvari kojima povređuju druge i sebe. Ako i ti radiš takve stvari, da li Bog to mrzi? (Da.) Čak i ako tvoje predstave Bog ne osudi, moraš sȃm da tragaš za istinom kako bi razrešio svoje predstave i moraš da imaš put za primenu istine. Ako je tvoj način postupanja sa predstavama u tome da ih širiš kako bi namerno zaluđivao ljude i nanosio im štetu, ometao crkveni život i život-ulazak, kao i normalna stanja braće i sestara, onda su tvoji postupci zla dela. Kad se susretne sa takvom situacijom, kakav izbor čovek treba da napravi? Čovek sa ljudskošću koji stremi ka istini neće odabrati put kojim druge zaluđuje i nanosi im štetu; on će odabrati da praktično postupa i pridržava se konstruktivnih, pozitivnih načela, da dođe pred Boga da se moli i traga za istinom i traži od Boga da mu pomogne da reši taj problem. Neki kažu: „Kad od Boga tražim da mi pomogne, uvek osećam kao da je Njegova pomoć nedodirljiva i nevidljiva. Mogu li umesto toga da izaberem da tražim pomoć od ljudi?” Da, možeš da odabereš nekog ko u većoj meri shvata istinu i rastom je veći od tebe, nekoga za koga veruješ da može da reši tvoj problem a da ga tvoje predstave ne ometaju i na njega ne utiču tako da postane slab, nekoga ko je iskusio slične probleme i ko može da ti kaže kako da ih rešiš – i ovaj put je prikladan. Ako izabereš nekog ko je obično prilično smeten i ne može ništa da prozre i ko, nakon što za ovo čuje, odmah podigne uzbunu, želi da na sve strane obznani te predstave i izazove ometanja, i poželi da prestane da veruje – onda će tvoji postupci nehotice omesti crkveni život. Neće li onda tvoji postupci biti okarakterisani kao zla dela? (Hoće.) Prema tome, kad je reč o tome kako bi trebalo da postupaš sa predstavama, moraš da budeš pažljiv i obazriv, ne smeš da postupaš smeteno niti impulsivno, i predstave nipošto ne smeš da posmatraš kao istinu – koliko god da su ispravne, ljudske misli nisu istina. Na ovaj način ćeš se osećati mnogo smirenije, a tvoje predstave neće moći da izazovu nikakav problem. Posedovanja predstava se ne treba plašiti – dokle god tragaš za istinom, one će na kraju biti razrešene. Neki ljudi kažu: „Ali predstave nije lako razrešiti.” Neke predstave je zaista teško razrešiti, pa šta treba učiniti? Jednostavno je. U mislima i umu nekih ljudi neke se predstave nikada ne razreše. To je uveliko činjenica, ipak, ma koliko neku predstavu bilo teško razrešiti, ona i dalje nije istina. Sve dok ti je to jasno, problem se lako rešava. Jednu činjenicu moram da vam kažem: Bog ne nalaže da svi u potpunosti shvate ili jasno dokuče sve ono što On radi; On ne traži da svi znaju istinu u tome što radi niti zašto On postupa na određeni način. To nije ono što Bog želi; On ljudima ne nalaže ova merila. Ako ti je kov dovoljno dobar, dobar je i svaki nivo shvatanja koji postigneš – samo daj sve od sebe. U slučaju da ne možeš da razumeš, tvoje će se shvatanje istine postepeno produbljivati a predstave smanjivati kako budeš stario i neprekidno produbljivao i nakupljao iskustvo. Međutim, većina ljudi nije u stanju da shvati neke posebne stvari i nikada ih ne razume. Da li ih Bog primorava da ove stvari razumeju? Ne; Bog im na silu ne usađuje razumevanje. Na primer, među svim stvarima koje je Bog stvorio postoji mnogo tajni koje ljudi žele da saznaju, ali to ne mogu. Ipak, u Božjim rečima i delu, On se samo usredsređuje na izražavanje istine kako bi pročistio i spasao ljude. On retko pominje druge stvari, a čak i kad to povremeno učini, to je samo ukratko; Bog ljudima ove stvari nikad ne objašnjava naširoko. Zašto ne? Zato što ljudi ne moraju da znaju ove stvari. U delu koje Bog obavlja na ljudima, s jedne strane, On otkriva Svoju narav-suštinu; s druge strane, Bog ima Svoje misli, Svoje planove, izvore i ciljeve za stvari koje čini, načine i metode koje koristi da bi delovao na različitim ljudima, načine i metode na koje nad svim stvarima drži suverenost i tako dalje. Bog nikada nije rekao da ljudi moraju da shvate sve istine i da u njih uđu kako bi se smatrali spasenim. Ovo je stoga što je Bog previše svemoguć! Njegovi načini postupanja, govora, delovanja i držanja suverenosti nad svim stvarima prirodno otkrivaju Njegovu narav, suštinu, identitet i tako dalje. Iako Bog prirodno otkriva ove stvari u vezi sa onim što On ima i što jeste, On ne zahteva da ljudi sve njih razumeju ili shvate. To je zato što će Bog uvek biti Bog i On je svemoguć, dok je stvoreni ljudski rod sićušan i potpuno bespomoćan; Bog i čovek se razlikuju kao nebo i zemlja! Stoga je sasvim normalno da ljudi formiraju određene predstave i uobrazilje o Bogu. Bog to ne uzima k srcu, ali ti to uvek shvataš tako ozbiljno i uporno se time baviš. Ovaj pristup neće uroditi plodom. Ako si neko ko stremi ka istini i poseduje vrlo dobar kov, sve dok shvataš istinu i imaš pravo bogopoznanje, ove će se predstave i uobrazilje prirodno razrešiti. Ako ne stremiš ka istini i, ko god da s tobom u zajedništvu razgovara o istini, istinu ne prihvataš i uvek se držiš svojih predstava, koja će posledica proisteći iz toga? Posledica će biti u tome da čak i ako dođeš do kraja svog života odnosno do trenutka kad je Božje delo u potpunosti završeno, nećeš zadobiti istinu nego će te tvoje predstave i uobrazilje odvesti u smrt. Čak i ako vidiš da se Božje duhovno telo pojavljuje, i dalje nećeš moći da razrešiš svoje predstave i uobrazilje o Bogu. Hoće li ti Bog saopštiti sve činjenice i šta je istina samo zato što ne možeš da razrešiš ove predstave? S jedne strane, nema potrebe da On to radi; s druge, tu postoji jedna činjenica, a to je da ljudski mozak i um nemaju tako veliki kapacitet neophodan da bi primili ove stvari. Delo koje Bog izvršava nadilazi ljudske uobrazilje i van okvira je svih stvari. Upoređeni sa svim stvarima, ljudi su poput zrnca peska na plaži. Ovaj opis nije daleko od činjenica i može se smatrati odgovarajućim. Čak i da Bog želi sve da ti kaže, imaš li kapacitet da sve to shvatiš? Neki ljudi kažu: „Zašto ne mogu sve da shvatim? Kad bi Bog više rekao i ja bih mogao više da shvatim i da više zadobijem. U tom slučaju, bio bih u povoljnijem položaju!” To je obična maštarija; ovi ljudi precenjuju sopstvene mogućnosti. Stvari zaista tako ne stoje. Kako Bog to posmatra, sve stvari koje ti On govori vrlo su jednostavne i očigledne; to su stvari koje ljudi mogu da shvate. Zapravo postoje mnoge stvari o kojima Bog nije govorio zato što ljudi ne mogu da ih shvate. Prema tome, sasvim je normalno da neke tvoje predstave naposletku ne mogu da se razreše. One stvari koje Bog traži da ih razumeš i koje želi da ti kaže, odnosno koje možeš da podneseš i shvatiš, ti ćeš razumeti. Kad je reč o stvarima koje ne možeš da podneseš ili shvatiš, koje tvoje fizičke oči ne mogu da prozru, i da ti ih Bog kaže, to bi bilo beskorisno i gubljenje vremena. Shodno tome, Bog ti ove stvari ne govori. Kad je reč o takvim predstavama, ako ih ni u vreme kad umreš odnosno u vreme kad Božje delo bude dovršeno i dalje ne shvataš, na šta to utiče? Utiče li to na tvoju pokornost Bogu? Da li to utuče na tvoje preuzimanje uloge stvorenog bića? Da li to utiče na tvoje poznavanje Božjeg identiteta i suštine? Ako to na tebe ne utiče ni na jedan od ovih načina, onda ćeš biti spasen. Prema tome, da li ovakva predstava i dalje mora da se razreši? Ne mora. Ovo je poslednja vrsta predstave, ona koja ne može da se razreši čak ni u trenutku smrti. Neki ljudi kažu: „O, Bože, i dalje ne razumem ovo delo koje si izvršio, ove reči koje si izgovorio i ovo okruženje koje si uredio. Pre nego što umrem, možeš li mi reći tako da mogu da umrem spokojno?” Bog takve zahteve ignoriše. Možeš da odeš spokojno; shvatićeš sve u duhovnom carstvu.
Bog ima Svoje merilo za spasavanje ljudi; ono se ne zasniva na tome koliko dobro si razrešio svoje predstave odnosno koliko njih si otpustio. Umesto toga, ono se zasniva na tome koliko se plašiš Boga i koliko si Mu pokoran, da li Ga se iskreno bojiš i pokoravaš Mu se ili ne. Postoji smisao u svemu što Bog radi i Božji identitet se u svakom slučaju ne menja kao rezultat toga da li je to tebi lako ili teško da prihvatiš i da li će to u tebi izazvati predstave; On će zauvek biti Stvoritelj i ti ćeš zauvek biti stvoreno biće. Ako si u stanju da te nijedna predstava ne ograničava i još uvek sa Bogom možeš da održavaš odnos stvorenog bića i Stvoritelja, onda si istinsko Božje stvoreno biće. Ako si u stanju da nijedna predstava na tebe ne utiče niti te ometa, i iz dubine srca možeš da se istinski pokoriš Bogu i ako, nezavisno od toga je li tvoje shvatanje istine duboko ili plitko, predstave možeš da ostaviš po strani i one te ne sputavaju, verujući samo da je Bog istina, put i život, da će Bog zauvek biti Bog i da ono što Bog čini nije nikad pogrešno, onda možeš biti spasen. U stvari, rast svih ljudi je ograničen. Koliko stvari se može upakovati u ljudski mozak? Mogu li ljudi Boga da dokuče? To su pusti snovi! Ne zaboravi: ljudi će pred Bogom uvek biti deca. Ako misliš da si pametan, ako uvek nastojiš da mudruješ i pokušavaš sve da shvatiš, razmišljajući: „Ako to ne mogu da shvatim, onda ne mogu da priznam da si ti moj bog, ne mogu da prihvatim da si ti moj bog, ne mogu da priznam da si ti stvoritelj. Ako ne razrešiš moje predstave, sanjaš ako misliš da ću priznati da si ti bog, da ću prihvatiti tvoju suverenost i da ću ti se pokoriti”, onda je to problematično. Kako to? O takvim stvarima, Bog sa tobom ne polemiše. On će se prema čoveku uvek ponašati na ovaj način: ako ne prihvatiš da je Bog tvoj Bog, On neće prihvatiti da si ti jedno od Njegovih stvorenih bića. Kad Bog ne prihvata da si ti jedno od Njegovih stvorenih bića, kao rezultat tvog stava prema Njemu, dolazi do promene u tvom odnosu sa Bogom. Ako nisi u stanju da se Bogu pokoriš i da prihvatiš identitet i suštinu Boga, kao i sve što Bog čini, nastupiće promena u tvom identitetu. Jesi li i dalje stvoreno biće? Bog te ne priznaje; nema svrhe da se raspravljaš. A ako nisi stvoreno biće i Bog te ne želi, ima li za tebe i dalje nade da budeš spasen? (Nema.) Zašto te Bog ne posmatra kao stvoreno biće? Nisi u stanju da ispunjavaš odgovornosti i dužnosti koje stvoreno biće treba da ispunjava, i ne ophodiš se prema Stvoritelju iz pozicije stvorenog bića. Pa, kako će se Bog odnositi prema tebi? Kako će te On posmatrati? Bog te neće posmatrati kao stvoreno biće doraslo merilu, već kao degenerika, đavola i Sotonu. Zar nisi mislio kako si pametan? Pa, kako si sebe pretvorio u đavola i Sotonu? To nije pametno, već glupo. Šta ove reči ljudima pomažu da shvate? Da ljudi moraju da stoje u redu pred Bogom. Čak i ako imaš razlog za svoje predstave, nemoj misliti da poseduješ istinu, i da imaš kapital da možeš da galamiš na Boga i ograničavaš Ga. Šta god da radiš, nemoj biti takav. Kad jednom izgubiš svoj identitet kao stvoreno biće, bićeš uništen – u tome nema šale. I baš zato što, kad imaju predstave, ljudi zauzimaju različite pristupe i usvajaju različita rešenja, ishodi su u potpunosti različiti.
Imate li načela za to kako da praktično postupate u vezi sa predstavama? Da li vas ova načela štite tako da možete da se pravilno ponašate kao stvorena bića? Je li taj put dobar? (Jeste.) Onda ga ukratko izložite. (Ako je neku predstavu relativno jednostavno razrešiti, moramo da se molimo i tragamo, pronalazeći iz Božjih reči istinu koja detaljno analizira ovu vrstu predstave, i možemo takođe da u zajedništvu razgovaramo sa braćom i sestrama koji shvataju istinu; na taj način moći ćemo da prozremo lažne aspekte te predstave i tako je rešimo. Ima i nekih predstava koje nije lako razrešiti, ali ne smemo da ih se čvrsto držimo. Moramo da imamo stav prihvatanja istine i pokoravanja Bogu, znajući da smo mi stvorena bića i da je ono što Bog čini sasvim sigurno ispravno, a da mi naprosto to nismo shvatili. Razumeli mi to ili ne, ne smemo da širimo predstave. Treba da naučimo da se često molimo Bogu i tragamo, i postepeno će i ove predstave moći da budu razrešene. Treća situacija je da neke predstave na kraju mogu ostati nerešene. U takvim slučajevima, u redu je sve dok nas te predstave ne sputavaju i dok ih ne širimo. Čak i ako te predstave naposletku ne budu razrešene, dokle god se njih čvrsto ne držimo i zbog njih ne činimo zlo, Bog nas neće osuditi i to neće ugroziti naše spasenje.) Koliko ukupno ima načela? (Tri.) Ukupno ima tri načela. Sva ste ih pribeležili, zar ne? Kad jednom shvatite istinu i dokučite načela, vaše će predstave prirodno biti razrešene. Ne smete dozvoliti da vas predstave ometaju ili sapliću; one predstave koje mogu da se razreše razrešite najbolje što možete, a za one koje su privremeno nerešive, makar nemojte dozvoliti da na vas utiču. One ne bi trebalo da ometaju tvoje izvršavanje dužnosti, niti da utiču na tvoj odnos sa Bogom. Osnovna stvar jeste da makar ne širiš predstave, ne činiš zlo, ne izazivaš prekide ili ometanja i da ne postupaš kao Sotonin sluga ili Sotonin instrument. Ako, ma koliko se trudio, neke predstave ne mogu da se razreše potpuno već samo delimično, naprosto ih ignoriši. Ne dozvoli da predstave utiču na tvoje stremljenje ka istini ili na tvoj život-ulazak. Savladaj ova načela i u uobičajenim okolnostima bićeš zaštićen. Ako si neko ko prihvata istinu, ko voli pozitivne stvari i nije zla osoba, ko ne želi da izaziva prekide ili ometanja i ko svesno ne izaziva prekide i ometanja, onda ćeš, kad se problem nastanka predstava obično javi, načelno biti zaštićen. Najosnovnije načelo primene je sledeće: ako se javi neka predstava koju je teško razrešiti, nemoj da žuriš da povodom nje deluješ. Pre svega, čekaj i tragaj za istinom kako bi je razrešio, verujući da ono što Bog čini ne može biti pogrešno. Upamti ovo načelo. Osim toga, svoju dužnost nemoj ostavljati po strani odnosno ne dozvoljavaj da ta predstava utiče na tvoje izvršavanje dužnosti. Ako imaš predstave i razmišljaš: „Samo ću da otaljavam ovu dužnost; loše sam raspoložen, pa za tebe neću dobro obaviti posao!”, to ništa ne valja. Jednom kad tvoj stav postane negativan i površan, to postaje problematično; u tom slučaju predstave deluju u tebi. Kad predstave deluju u tebi i utiču na tvoje obavljanje dužnosti, to znači da je do tog trenutka tvoj odnos sa Bogom već zaista pretrpeo promenu. Neke predstave mogu da utiču na tvoje obavljanje dužnosti, što predstavlja ozbiljan problem, i one se odmah moraju razrešiti. Druge predstave ne utiču na tvoje obavljanje dužnosti odnosno na tvoj odnos sa Bogom, pa ne predstavljaju velike probleme. Ako predstave koje stvaraš mogu da utiču na tvoje obavljanje dužnosti, navodeći te da sumnjaš u Boga, da marljivo ne izvršavaš svoju dužnost – pa čak osećaš da neće biti posledica što ne izvršavaš svoju dužnost – i da nemaš nikakav strah niti bogobojažljivo srce, to je opasno. To znači da ćeš upasti u iskušenje, da će te Sotona nasamariti i zarobiti. Tvoj stav prema sopstvenim predstavama i odluke koje donosiš suštinski su važni; nezavisno od toga mogu li se predstave razrešiti i nezavisno od stepena u kome se one mogu razrešiti, normalan odnos između tebe i Boga ne sme da se promeni. Kao prvo, trebalo bi da budeš u stanju da se pokoriš svim okruženjima koja Bog orkestrira i potvrdiš da je sve što Bog čini ispravno i smisleno, te ova spoznaja i ovaj aspekt istine za tebe nikada ne treba da se promene. Kao drugo, dužnost koju ti je Bog poverio ne smeš da ostavljaš po strani, ne smeš da se oslobodiš tog bremena. Ako, kako u sebi samom tako ni spolja, nemaš otpor, protivljenje niti buntovništvo prema Bogu, Bog će videti samo tvoju pokornost i to da čekaš. Moguće je da i dalje imaš predstave, ali Bog ne vidi tvoje buntovništvo. Kako u tebi nema buntovništva i otpora, Bog te još uvek smatra jednim od Svojih stvorenih bića. Nasuprot tome, ako ti je srce puno pritužbi i prkosa, tražiš priliku da se osvetiš i ne želiš da izvršavaš svoju dužnost, želeći umesto toga da se oslobodiš tog bremena – čak u toj meri da u tvom srcu ima svakakvih pritužbi o Bogu i da se tokom izvršavanja tvoje dužnosti otkrivaju određena ispoljavanja prkosa i ozlojeđenosti – onda je u tom trenutku tvoj odnos sa Bogom već pretrpeo ogromnu promenu. Već si se izmestio iz svoje pozicije stvorenog bića; više nisi stvoreno biće, već si postao instrument za đavole i Sotonu – pa ti Bog neće pokazati nikakvu dobrotu. Kad neko dospe do ove tačke, on je nadomak opasnosti. Čak i da Bog ništa ne učini, taj neće moći da bude postojan u crkvi. Pa tako, u svemu što rade – naročito kad to obuhvata probleme kao što su rešavanje predstava – ljudi moraju da vode računa da ne čine stvari koje Boga vređaju, stvari koje Bog osuđuje odnosno stvari koje druge povređuju ili im nanose štetu. Ovo je načelo.
Nije mala stvar kad čovek poseduje predstave o Bogu! Ključno je da ljudi održavaju normalan odnos sa Bogom, s tim da ljudske predstave najviše utiču na ovaj odnos. Normalan odnos sa Bogom može se održavati jedino onda kad se razreše ljudske predstave o Bogu. Mnogi ljudi trenutno imaju ozbiljan problem. Koliko god godina da veruju u Boga, iako u obavljanju svojih dužnosti možda mogu da istrpe patnju i plate cenu, njihove se predstave ipak ne mogu u potpunosti razrešiti. Ovo se ozbiljno odražava na njihov odnos sa Bogom i neposredno utiče na njihovu ljubav prema Bogu i njihovu pokornost Njemu. Prema tome, kakve god predstave da ljudi formiraju o Bogu, to je ozbiljna stvar koja se ne sme zanemarivati. Predstave su poput zida; one presecaju ljudski odnos sa Bogom, čineći da ljudi budu nepovezani sa Božjim delom spasenja. Stoga je ljudsko posedovanje predstava o Bogu veoma ozbiljan problem koji se ne sme zanemarivati! Ako ljudi imaju predstave i ne mogu odmah da tragaju za istinom i da ih razreše, to može lako stvoriti negativnost, otpor prema Bogu, pa čak i neprijateljstvo prema Njemu. Mogu li onda oni i dalje da prihvate istinu? Njihov život-ulazak će se sasvim zaustaviti. Put doživljavanja Božjeg dela je neujednačen i pun prepreka. Pošto imaju iskvarene naravi, ljudi mogu da naprave brojna skretanja i naposletku u svakoj situaciji mogu da formiraju predstave. Ako se ove predstave ne razrešavaju traganjem za istinom, ljudi mogu da se pobune protiv Boga i da Mu prkose, koračajući putem neprijateljstva prema Njemu. Kad jednom krenu putem antihristȃ, mislite li da za ljude postoji šansa da budu spaseni? Ovo nije lako rešiti i neće preostati nikakva šansa. Dakle, pre nego što te Bog porekne kao Sopstveno stvoreno biće, trebalo bi da naučiš kako da budeš Božje stvoreno biće. Ne pokušavaj da preispituješ Stvoritelja niti pokušavaj da otkriješ kako da dokažeš i proveriš da je Bog u kojeg veruješ Stvoritelj. To nije tvoja obaveza niti odgovornost. Ono o čemu u svom srcu svakodnevno treba da misliš i razmišljaš jeste kako da ispunjavaš svoje dužnosti i postaneš stvoreno biće koje je doraslo merilu, umesto o tome kako da dokažeš da li je Bog Stvoritelj, da li je On zaista Bog odnosno da preispituješ šta je Bog uradio i da li su Njegovi postupci ispravni ili to nisu. To nije ono što ti treba da preispituješ.
19. jun 2021. godine