Dvanaesta stavka: Brzo i tačno identifikujte razne ljude, događaje i stvari koji prekidaju i ometaju Božje delo i normalan poredak u crkvi; zaustavite ih i ograničite, te preokrenite stvari; pored toga, u zajedništvu razgovarajte o istini kako bi Božji izabrani narod kroz takve stvari razvio pronicljivost i iz njih nešto naučio (5. deo)

Različiti ljudi, događaji i stvari koji prekidaju i ometaju crkveni život

IX. Izbacivanje negativnosti

Danas u zajedništvu nastavljamo naš razgovor o dvanaestoj odgovornosti starešina i delatnika: „Brzo i tačno identifikujte razne ljude, događaje i stvari koji prekidaju i ometaju Božje delo i normalan poredak u crkvi; zaustavite ih i ograničite, te preokrenite stvari; pored toga, u zajedništvu razgovarajte o istini kako bi Božji izabrani narod kroz takve stvari razvio pronicljivost i iz njih nešto naučio.” Kad je reč o raznim prekidima i ometanjima koji nastaju u crkvenom životu, prošli put smo razgovarali o osmom problemu – širenju predstava – a danas ćemo razgovarati o devetom – izbacivanju negativnosti. I izbacivanje negativnosti je nešto što se u svakodnevnom životu često može čuti. Na sličan način, i postupke ili izjave izbacivanja negativnosti treba ograničiti i zaustaviti kad do njih dolazi u crkvenom životu, budući da izbacivanje negativnosti nije poučno ni za jednu osobu; naprotiv, ono na ljude utiče, ometa ih i izaziva im gubitke. Prema tome, izbacivanje negativnosti jeste negativna stvar, po svojoj prirodi slična ostalim ponašanjima, postupcima i izjavama koji ometaju crkveni život; ono takođe može da ometa ljude i da na njih štetno utiče. Izbacivanjem negativnosti, druge ljude niko ne može da pouči niti da im donese koristi; ono donosi samo štetne efekte, a može uticati i na to da ljudi normalno obavljaju svoje dužnosti. Prema tome, kad u crkvi dođe do izbacivanja negativnosti, treba ga na sličan način zaustaviti i ograničiti, a nikako mu povlađivati niti ga podsticati.

A. Šta je izbacivanje negativnosti

Hajde da prvo pogledamo kako treba shvatiti i razaznati izbacivanje negativnosti. Kako treba da razaznamo izbacivanje negativnosti? Koje ljudske primedbe i ispoljavanja spadaju u izbacivanje negativnosti? Pre svega, negativnost koju ljudi izbacuju nije pozitivna, ona predstavlja nešto štetno što je oprečno istini i produkt je njihove iskvarene naravi. Posedovanje iskvarene naravi dovodi do teškoća u primeni istine i pokoravanju Bogu – a zbog tih teškoća, u ljudima se otkrivaju negativne misli i druge negativne stvari. Te stvari nastaju u kontekstu ljudskog nastojanja da primenjuju istinu; to su misli i gledišta koji utiču na ljude i sputavaju ih kad pokušavaju da primenjuju istinu, i u potpunosti predstavljaju negativne stvari. Ma koliko da su ove negativne misli i gledišta u skladu sa čovekovim predstavama i koliko god da razumno zvuče, oni ne potiču iz shvatanja Božjih reči, a još manje su iskustveno znanje o Božjim rečima. Umesto toga, stvara ih ljudski um i nimalo nisu u skladu sa istinom. Prema tome, to su negativne stvari, štetne stvari. Namera ljudi koji izbacuju negativnost jeste u pronalaženju brojnih objektivnih razloga za njihov neuspeh da primenjuju istinu, kako bi zadobili saosećanje i razumevanje od drugih ljudi. U različitom stepenu, ove negativne izjave utiču na inicijativu ljudi da primenjuju istinu i podrivaju je, a mnoge ljude mogu čak sprečiti u primeni istine. Zbog ovih posledica i štetnih uticaja, te negativne stvari čak i više zaslužuju da se označe kao štetne, suprotne Bogu i kao sasvim neprijateljski nastrojene prema istini. Neki ljudi ne mogu da prozru suštinu negativnosti i čestu negativnost smatraju normalnom, te da ona u velikoj meri ne utiče na ljudsko stremljenje ka istini. Taj način razmišljanja je pogrešan; u stvari, dejstvo negativnosti je veoma veliko, te ako čovekova negativnost za njega postane prevelika da bi je podneo, ona lako može dovesti do izdaje. Tu užasnu posledicu ne izaziva ništa drugo do negativnost. Pa, kako onda treba razaznati i razumeti izbacivanje negativnosti? Jednostavno rečeno, izbacivati negativnost znači zaluđivati ljude i sprečavati ih da primenjuju istinu; to je upotreba blagih taktika, naizgled normalnih metoda, da se ljudi zaluđuju i sapliću. Da li je to za njih štetno? Za njih je to zapravo izuzetno štetno. Pa je stoga izbacivanje negativnosti nešto nepovoljno, od Boga osuđeno; ovo je najjednostavnije tumačenje izbacivanja negativnosti. Dakle, koja je to negativna komponenta izbacivanja negativnosti? Koje su stvari negativne i najverovatnije će imati štetan uticaj na ljude, i izazvaće prekid crkvenog života i naštetiti mu? Šta obuhvata negativnost? Ako ljudi poseduju čisto shvatanje Božjih reči, hoće li reči o kojima razgovaraju u zajedništvu sadržati ikakvu negativnost? Ako prema okolnostima koje je Bog za njih priredio ljudi imaju stav istinske pokornosti, hoće li onda njihovo znanje o tim okolnostima sadržati ikakvu negativnost? Kad sa svima ostalima oni razmenjuju iskustveno znanje, hoće li ono sadržati ikakvu negativnost? Naravno da neće. Kad je reč o bilo čemu što se događa u crkvi ili oko njih, ako su ljudi u stanju da to od Boga prihvate, imaju ispravan pristup i mogu da imaju stav stremljenja i pokornosti, hoće li onda njihovo znanje, shvatanje i iskustvo o onome što se događa sadržati ikakvu negativnost? (Neće.) Nipošto neće. Pa, kad se posmatra sa ovih aspekata, šta je tačno negativnost? Kako se može shvatiti? Zar negativnost ne sadrži stvari ove vrste: ljudsku neposlušnost, nezadovoljstvo, pritužbe i ogorčenost? Ozbiljniji slučajevi negativnosti takođe obuhvataju otpor, prkos, pa čak i galamu. Iskazivanje primedbi koje sadrže ove elemente može se okarakterisati kao izbacivanje negativnosti. Dakle, sudeći prema ovim ispoljavanjima, kad neki čovek izbacuje negativnost, ima li u njegovom srcu ikakve pokornosti Bogu? Zasigurno ne. Ima li ikakve spremnosti da se pobuni protiv tela i reši svoje negativnosti? Ne – nema ničega osim otpora, buntovništva i protivljenja. Ako je ljudsko srce ispunjeno ovim stvarima – ako su njihovo srce preuzele ove negativne stvari – onda će to stvoriti otpor, buntovništvo i prkos prema Bogu. I ako je to slučaj, da li će oni i dalje moći da primenjuju istinu i pokore se Bogu? Neće moći; dogodiće se jedino to da će se udaljiti od Boga i postaće negativniji, a mogu čak i da sumnjaju u Boga, da Ga poreknu i izdaju. Zar ovo nije opasno? Svako ko je često negativan u stanju je da izbacuje negativnost, a izbacivanje negativnosti isto je što i protivljenje Bogu i Njegovo poricanje; kao takvi, ljudi koji često izbacuju negativnost najverovatnije će u bilo kom trenutku ili na bilo kom mestu izdati Boga i napustiti Ga.

Sudeći po značenju reči „negativnost”, kad čovek postane negativan, njegovo raspoloženje zapada u veoma loše stanje i obuzima ga loš način razmišljanja. Raspoloženje mu je ispunjeno negativnim elementima, nedostaje mu stav da aktivno napreduje i stremi unapred, i nedostaju mu pozitivna, aktivna saradnja i stremljenje; štaviše, on ne pokazuje nikakvu voljnu pokornost, već umesto toga ispoljava neverovatno malodušno raspoloženje. Šta predstavlja malodušno raspoloženje? Da li ono predstavlja pozitivne aspekte ljudskosti? Da li predstavlja posedovanje savesti i razuma? Da li predstavlja dostojanstven život, život u okviru dostojanstva ljudskosti? (Ne.) Ako ne predstavlja ove pozitivne stvari, šta predstavlja? Može li predstavljati nedostatak istinske vere u Boga, kao i nedostatak odlučnosti i rešenosti da se stremi ka istini i samoinicijativno ostvaruje napredak? Može li predstavljati snažno nezadovoljstvo svojim trenutnim stanjem i teškoćama i problem sa njihovim razumevanjem, kao i nespremnost da se prihvati činjenično stanje stvari? Može li predstavljati stanje u kome je čovekovo srce ispunjeno neposlušnošću, željom da prkosi i željom da pobegne i promeni postojeću situaciju? (Da.) Ovo su stanja koja pokazuju ljudi kad se suoče sa trenutnim stanjem negativnosti. Ukratko, šta god da je u pitanju, kad su ljudi negativni, njihovo nezadovoljstvo postojećim stanjem i onim što je Bog uredio nije isto što i nešto tako jednostavno kao što je njihovo pogrešno razumevanje, nerazumevanje, neshvatanje i nemogućnost da iskuse. Nerazumevanje može biti stvar kova ili stvar trenutka, što je normalno ispoljavanje ljudskosti. I nemoć da se iskusi može nastati usled nekih objektivnih razloga, ali se oni ne smatraju negativnim, štetnim stvarima. Neki ljudi takođe nisu u stanju da iskuse, ali kad se suoče sa stvarima koje ne razumeju ili ne mogu da prozru, odnosno sa stvarima koje ne mogu da shvate ili iskuse, oni će se moliti Bogu i tragati za Njegovim željama, čekaće Božje prosvećenje i prosvetljenje, i aktivno će tražiti pomoć drugih i s njima razgovarati u zajedništvu. Međutim, neki ljudi su drugačiji; oni nemaju te puteve primene, niti imaju takav stav. Umesto da sačekaju, tragaju ili pronađu nekoga s kim će razgovarati u zajedništvu, oni će u svom srcu formirati pogrešna razumevanja, osećajući da događaji i okolnosti sa kojima se suočavaju nisu u skladu sa njihovim željama, afinitetima ili uobraziljama, što će dovesti do neposlušnosti, nezadovoljstva, otpora, žalbi, prkosa, galame i drugih sličnih štetnih stvari. Pošto su stvorili ove štetne stvari, oni o njima mnogo ne razmišljaju, niti dolaze pred Boga da se mole i razmišljaju kako bi stekli znanje o sopstvenom stanju i iskvarenosti. Oni ne čitaju Božje reči da bi tragali za Božjim željama niti koriste Božje reči da bi rešavali probleme, a još manje traže pomoć drugih i s njima razgovaraju u zajedništvu. Umesto toga, istrajavaju u tome da je ono u šta veruju ispravno i tačno, gajeći u svom srcu neposlušnost i nezadovoljstvo i ostaju zarobljeni u negativnim, štetnim emocijama. Kad su zarobljeni u ovim emocijama, oni mogu dan ili dva da ih zadrže u sebi i da ih podnesu, ali u dužem vremenskom periodu, u njihovom umu nastaju brojne stvari, uključujući ljudske predstave i uobrazilje, ljudsku etiku i moral, ljudsku kulturu, tradicije i znanje i tako dalje. Oni koriste ove stvari da procene, izračunaju i shvate probleme sa kojima se suočavaju, potpuno zarobljeni u Sotoninoj mreži, što dovodi do različitih stanja nezadovoljstva i neposlušnosti. Iz ovih iskvarenih stanja zatim nastaju različite pogrešne ideje i gledišta, pa u njihovom srcu ove negativne stvari više ne mogu da se drže pod kontrolom. Oni tada traže priliku da iz sebe izliju i izbace ove stvari. Kad im je srce ispunjeno negativnošću, da li oni kažu: „Iznutra sam ispunjen negativnim stvarima; ne treba da govorim nepromišljeno kako drugima ne bih naudio. Ako mi se već govori i to u sebi ne mogu da zadržim, govoriću zidu ili ću se obratiti nečemu što ne razume ljudski jezik”? Jesu li dovoljno ljubazni da to učine? (Nisu.) Pa, šta onda rade? Pronalaze priliku da dođu do publike koja će primiti njihova negativna gledišta, primedbe i emocije, koristeći je da iz svog srca izliju svoja različita negativna osećanja, kao što su nezadovoljstvo, neposlušnost i ogorčenost. Smatraju da je vreme crkvenog života najbolje vreme za davanje oduška tome i dobra prilika da iz sebe izliju svoju negativnost, nezadovoljstvo i neposlušnost jer ima mnogo slušalaca, a njihove reči na druge mogu uticati da postanu negativni i mogu crkvenom poslu naneti štetne posledice. Naravno, oni koji izbacuju negativnost ne mogu da se zadrže čak ni iza kulisa; iz sebe uvek izlivaju svoj negativni govor. Nije im uzbudljivo ako nema mnogo ljudi koji bi ih slušali dok sebi daju oduška, ali kad su svi okupljeni, postaju energičniji. Sudeći po emocijama, stanjima i drugim aspektima onih koji izbacuju negativnost, cilj im nije da ljudima pomognu da shvate istinu, da prozru šta je istina, da razjasne pogrešna razumevanja ili sumnje o Bogu, da spoznaju sebe i svoju sopstvenu iskvarenu suštinu niti da reše svoje probleme buntovništva i iskvarenosti kako se ne bi bunili protiv Boga niti Mu se opirali, već Mu se pokorili. Ciljevi su im u suštini dvojaki: s jedne strane, oni izbacuju negativnost kako bi izlili sopstvene emocije; s druge strane, cilj im je da sa sobom što više ljudi povuku u negativnost, kao i u klopku opiranja Bogu i galame protiv Njega. Stoga, čin izbacivanja negativnosti treba u potpunosti zaustaviti u crkvenom životu.

B. Različita stanja i ispoljavanja ljudi koji izbacuju negativnost

1. Izbacivanje negativnosti kad je prisutno osećanje nezadovoljstva zbog smenjivanja s dužnosti

Ovo su u osnovi emocije i ispoljavanja negativnosti. Nakon Moje besede o njima, ljudi u odnosu na njih treba da se uporede i da uvide koja njihova ponašanja, primedbe i metode u stvarnom životu predstavljaju izbacivanje negativnosti i koje situacije uzrokuju da oni upadnu u negativnost, što dovodi do izbacivanja negativnosti. Recite Mi, pod uobičajenim okolnostima, koje situacije dovode do toga da ljudi budu negativni? Koji su uobičajeni oblici negativnosti? (Kad neko bude smenjen s dužnosti ili bude orezan, on u svom srcu može da razvije određenu negativnost.) Smenjivanje s dužnosti je jedna situacija, a orezivanje druga. Zašto smenjivanje s dužnosti dovodi do negativnosti? (Nakon što budu smenjeni, neki ljudi nemaju samospoznaju i misle da je njihov status uzrokovao njihov pad. Onda kažu: „Ko visoko leti, nisko pada”, iskazujući time neka negativna gledišta. Oni nemaju čisto shvatanje smenjivanja s dužnosti; u svom srcu su neposlušni.) U njima postoje neposlušnost i nezadovoljstvo, a to su negativne emocije. Da li se žale? (Da. Smatraju da su istrpeli muke i platili cenu, da su uvek naporno radili, a da zauzvrat nisu ništa dobro dobili, pa su još i smenjeni. Stoga kažu: „Teško je biti starešina; nema sreće onaj koji postane starešina. Na kraju svi budu smenjeni.”) Širenje ovih primedbi jeste izbacivanje negativnosti. Ako su samo neposlušni i nezadovoljni, ali to ne šire, to još uvek ne predstavlja širenje negativnosti. Ako iz neposlušnosti i nezadovoljstva postepeno nastane raspoloženje ozlojeđenosti i oni ne priznaju činjenicu da imaju loš kov i da su bili nesposobni da izvrše taj posao, pa zatim počinju da zastupaju svoju iščašenu logiku, iznoseći tokom rasprave svakakve izjave, gledišta, izgovore, razloge, objašnjenja, opravdanja i tome slično, onda se davanje takvih primedbi podvodi pod izbacivanje negativnosti. Neke lažne starešine, smenjene jer nisu izvršavale pravi posao, u svom srcu gaje neposlušnost i nezadovoljstvo, bez i najmanje pokornosti; oni stalno razmišljaju: „Baš da vidimo ko može da zauzme moje mesto starešine. Drugi nisu ništa bolji od mene; ako ja ne mogu da izvršavam taj posao, ne mogu ni oni!” Zbog čega postaju neposlušni? Smatraju da im kov nije loš i da su obavili mnogo posla, pa zašto su onda smenjeni? Ovo su unutrašnje misli lažnog starešine. On ne razmišlja da bi sebe spoznao i uvideo da li je zaista izvršavao ikakav pravi posao ili ne, koliko je pravih problema rešio, odnosno da li stoji činjenica da je zaista paralisao crkveni posao. O ovim stvarima retko razmišlja. Ne misli da je problem to što mu nedostaje istina-stvarnost i što stvari ne može da prozre; umesto toga, on veruje da je obavio mnogo posla, te da, s obzirom na to, ne treba da bude okarakterisan kao lažni starešina. Ovo je glavni razlog za njegovu neposlušnost i nezadovoljstvo. Uvek razmišlja: „Godinama izvršavam svoje dužnosti, svaki dan ustajem rano i odlazim na počinak kasno i to sve za koga? Nakon što sam počeo da verujem u Boga, napustio sam svoju porodicu, odustao sam od svoje karijere, pa sam čak rizikovao da budem uhapšen i nađem se u zatvoru kako bih izvršavao svoje dužnosti. Toliko sam patnje podneo! I sada kažu da nisam obavljao pravi posao i naprosto me smenjuju – to je tako nepravedno! Čak i ako nisam ništa postigao, patnju sam istrpeo; ako ne patnju, a onda umor! Ako se uz moj kov i sposobnost da u svom poslu plaćam cenu i dalje smatra da nisam dorastao merilu i budem smenjen, teško da postoji ijedan starešina koji je dorastao merilu!” Da li izbacuje negativnost dok izgovara ove reči? Ima li među tim rečenicama makar jedne koja iskazuje pokornost? Ima li makar i nagoveštaja želje da se stremi ka istini? Ima li ikakvog razmišljanja o sebi, poput: „Kažu da moj rad nije dorastao merilu, pa šta mi tačno nedostaje? Koji to stvarni posao nisam uradio? Koja ispoljavanja lažnog starešine pokazujem?” Da li je o sebi razmišljao na ovaj način? (Nije.) Dakle, šta su po svojoj prirodi ove reči koje izgovara? Da li je to kukanje? Da li on sebe pravda? S kojim ciljem sebe opravdava? Zar to nije stoga da bi dobio ljudsko saosećanje i razumevanje? Zar ne želi da mu više ljudi stane u odbranu, da jadikuje nad nepravdom koju je istrpeo? (Da.) Na koga on onda galami? Zar se ne svađa sa Bogom i na Njega galami? (Da.) Njegov govor je žaljenje na Boga, protivljenje Bogu. Srce mu je ispunjeno primedbama, otporom i buntovništvom. I ne samo to, već kroz izbacivanje negativnosti, on ima za cilj da više ljudi navede da ga shvate, da s njim saosećaju i da još više ljudi razvije negativnost poput njega, da kod više ljudi slično sebi podstakne pritužbe, otpor i prkos prema Bogu ili galamu na Njega. Zar ne izbacuje negativnost da bi postigao ovaj cilj? Cilj mu je naprosto da što veći broj ljudi sazna takozvanu istinu o toj stvari i da druge dovede u uverenje da mu je naneta nepravda, da je bilo ispravno to što je radio, da nije trebalo da ga smene i da je njegovo smenjivanje bilo greška; želi da mu što više ljudi stane u odbranu. Čineći to, nada se da će povratiti svoj obraz, status i ugled. Nakon što budu smenjeni, sve lažne starešine i antihristi izbacuju negativnost na ovaj način kako bi zadobili ljudsko saosećanje. Niko od njih ne može da razmišlja o sebi i da sebe spozna, da prizna sopstvene greške niti da iskaže iskreno žaljenje i pokajanje. Ova činjenica dokazuje da su sve lažne starešine i antihristi ljudi koji ne vole istinu i uopšte je ne prihvataju. Stoga, nakon što su otkriveni i uklonjeni, oni sebe ne mogu da spoznaju kroz istinu i Božje reči. Niko ih nije video da pokazuju žaljenje ili da imaju iskrenu samospoznaju, niti ih je iko video da pokazuju iskreno pokajanje. Čini se da nikada ne stiču nikakvu samospoznaju niti priznaju sopstvene greške. Sudeći po ovoj činjenici, smenjivanje lažnih starešina i antihrista u potpunosti je primereno i nije nimalo nepravedno. Na osnovu činjenice da im u potpunosti nedostaju razmišljanje o sebi i samospoznaja, kao i da su lišeni svakog žaljenja, očito je da je antihristova narav u njima ozbiljna, i da uopšte ne vole istinu.

Neke lažne starešine, nakon što budu smenjene, uopšte ne priznaju svoje greške, ne streme ka istini niti o sebi razmišljaju i sebe spoznaju. Nemaju ni najmanje bogopokorno srce niti stav pokornosti. Umesto toga, Boga pogrešno razumeju i žale se da se Bog prema njima ophodi nepravedno, razbijajući glavu da smisle razne izgovore i razloge da sebe opravdaju i odbrane. Neki čak kažu: „Nikada ranije nisam ni želeo da budem starešina jer sam znao da je to težak posao. Ako ga radiš dobro, ne budeš nagrađen, a ako ga ne radiš dobro, smene te i postaješ ozloglašen, odbačen od braće i sestara i sasvim gubiš obraz. Kako bi posle toga iko mogao da se pojavi bilo gde u javnosti? Sad kad sam smenjen, još i više sam ubeđen da nije lako biti starešina ili delatnik; to je naporan i nezahvalan posao!” Šta znači ova izjava da je „biti starešina ili delatnik naporan i nezahvalan posao”? Da li se njom izražava ikakva namera o stremljenju ka istini? Zar nije reč o tome da su ti ljudi počeli da mrze činjenicu da je Božja kuća za njih uredila da budu starešine ili delatnici, pa sad koriste takvu izjavu da druge zaluđuju? (Jeste.) Kakve posledice može da izazove ova izjava? Kod većine ljudi će um, razmišljanje, shvatanje i razumevanje ove stvari potpasti pod uticaj ovih reči i biti ometeni. To je posledica koju izbacivanje negativnosti izaziva kod ljudi. Na primer, ako nisi starešina i to čuješ, zaprepastićeš se i pomisliti: „Kako je to samo istinito! Ne smem da budem izabran za starešinu. Ako budem, moraću brzo da pronađem svakakve razloge i opravdanja da to odbijem. Reći ću da nemam kov i da ne mogu da izvršavam taj posao.” I na neke koji jesu starešine ova će izjava uticati, pa će oni pomisliti: „Baš užasno! Hoću li se i ja kao i oni u budućnosti suočiti sa istim ishodom? Ako će se stvari tako odvijati, apsolutno odbijam da budem starešina.” Da li ove negativne, štetne emocije i ova negativna, štetna izjava ometaju ljude? Jasno je da izazivaju ometanja. Koja god osoba da je u pitanju, bilo da je dobrog ili lošeg kova, kad bude čula ove reči, prvo će ih nevoljno upiti, pa će ove reči zauzeti dominantan položaj u njenom umu i na nju će u različitom stepenu uticati. Kakve su posledice tog uticaja? Većina ljudi neće moći ispravno da pristupi tome da bude starešina i da bude smenjena sa funkcije starešine, te neće imati stav pokornosti. Umesto toga, imaće srce u kome uvek postoje pogrešno razumevanje Boga i oprez prema Njemu, povodom ovog pitanja razviće negativne emocije i biće naročito osetljivi i uplašeni kad se to pitanje pomene. Kad ljudi pokazuju ova ponašanja, zar nisu postali žrtve Sotoninog iskušavanja i zaluđivanja? Očito je da su ih zaludeli i omeli ljudi koji izbacuju negativnost. Pošto stvari koje iz sebe izbacuju oni ljudi koji izbacuju negativnost potiču iz ljudskih iskvarenih naravi i od Sotone, i pošto one nisu shvatanje istine niti iskustveni uvidi zadobijeni pokornošću okruženjima koje Bog uređuje, oni koji ih čuju bivaju ometeni u različitom stepenu. Negativnost koju ljudi izbacuju kod svih izaziva određene štetne, uznemirujuće efekte. Manju štetu će pretrpeti neki koji aktivno streme ka istini. Ostali, kod kojih nema nikakvog otpora, ne mogu da se odupru da ne budu uznemireni i duboko pogođeni, čak i ako znaju da su te reči pogrešne. Bez obzira na to šta Bog kaže, kako u zajedništvu On govori o tom pitanju, odnosno kakve zahteve On ima, ti ljudi sve to zanemaruju i u mislima im se zadržavaju reči onih koji izbacuju negativnost, pa sebe stalno upozoravaju da oprez ne sme da im popusti, kao da su ove negativne izjave njihov zaštitni kišobran, njihov štit. Bez obzira na to šta Bog kaže, oni ne mogu da otpuste svoju opreznost i pogrešna razumevanja. Ovi ljudi, koji nemaju nikakav ulazak u istinu ili u Božje reči, i koji ne shvataju istina-stvarnost, nepronicljivi su prema ovim negativnim izjavama i prema njima nemaju nikakvu otpornost. Na kraju završe sputani i vezani ovim negativnim izjavama i više ne mogu da prihvate Božje reči. Zar im time nije naneta šteta? U kojoj meri im je naneta šteta? Oni ne mogu da prihvate niti shvate Božje reči, već te negativne reči, reči nezadovoljstva, neposlušnosti i žalbi koje ljudi izgovaraju smatraju pozitivnim stvarima, posmatraju ih kao svoje lične parole koje treba držati duboko u sopstvenom srcu i koriste ih kao smernice u svom životu, da bi se opirali Bogu i prkosili Njegovim rečima. Zar nisu upali u Sotoninu mrežu? (Jesu.) Ovi ljudi su nevoljno uhvaćeni u Sotoninu mrežu i zarobio ih je Sotona. Negativne izjave koje ovi ljudi daju o tako jednostavnoj stvari kao što je smenjivanje sa položaja ipak imaju ogroman uticaj na druge ljude. Za to postoji osnovni uzrok: oni koji prihvataju ove negativne izjave već su bili puni predstava i uobrazilja – pa čak i nekih pogrešnih razumevanja i opreznosti – o tome šta znači biti starešina. Iako ta pogrešna razumevanja i opreznost u njihovom umu nisu bili u potpunosti formirani, nakon što su čuli ove negativne izjave, još više su uvereni da su njihova opreznost i pogrešna razumevanja ispravni; smatraju da imaju razlog više da veruju da funkcija starešine sa sobom donosi veliku nesreću i ne previše dobrih stvari, te da nipošto ne treba da postanu starešine ili delatnici kako bi izbegli da zbog napravljenih grešaka budu smenjeni i odbačeni. Zar ih oni koji izbacuju negativnost nisu sasvim zaludeli i zar na njih nisu uticali? I same negativne izjave koje izgovara osoba koja je smenjena, kao i njena osećanja neposlušnosti i nezadovoljstva, mogu tako značajno da utiču na ljude i da im naude. Šta mislite – da li je ozbiljan problem to što su negativne emocije koje ljudi izbacuju ispunjene atmosferom smrti? (Da, ozbiljan je.) Zbog čega je tako ozbiljan? Zato što savršeno pogoduje duboko ukorenjenom ljudskom oprezu prema Bogu i njihovim pogrešnim razumevanjima o Njemu, dok istovremeno odražava ljudska stanja pogrešnog razumevanja o Bogu i sumnje u Njega, kao i njihov unutrašnji stav prema Njemu. Prema tome, izjave koje šire oni koji izbacuju negativnost kod ljudi direktno pogađaju njihove vitalne tačke i oni ih u potpunosti prihvataju, upadajući tako sasvim u Sotoninu mrežu da iz nje ne mogu da se izbave. Da li je ovo dobra ili loša stvar? (To je loša stvar.) Koje su posledice toga? (To ljude navodi da izdaju Boga.) (To ljude navodi da budu oprezni prema Bogu i da o Njemu imaju pogrešna razumevanja, da se u svom srcu od Boga udaljavaju, da negativno pristupaju svojim dužnostima i da se plaše da prihvate važne naloge. Zadovoljavaju se time da izvršavaju obične dužnosti i time propuštaju brojne prilike da budu usavršeni.) Mogu li takvi ljudi da budu spaseni? (Ne.)

Pavle je pre dve hiljade godina izneo mnoga gledišta i napisao brojna pisma. U tim pismima, izneo je mnoge zablude. Pošto ljudima manjka pronicljivosti, oni koji su tokom proteklih dve hiljade godina čitali Bibliju pretežno su prihvatili Pavlove misli i gledišta ostavljajući po strani reči Gospoda Isusa, ne prihvatajući istine od Boga. Mogu li oni koji prihvataju Pavlove misli i gledišta da dođu pred Boga? Mogu li da prihvate Njegove reči? (Ne.) Ako ne mogu da prihvate Božje reči, mogu li prema Bogu da se ophode kao da je Bog? (Ne.) Kad Bog stigne i stane pred njih, mogu li da prepoznaju Boga? Mogu li da Ga prihvate kao svog Boga i Gospoda? (Ne.) Zašto ne mogu? Lažne Pavlove misli i gledišta ispunili su ljudska srca, stvarajući svakojake teorije i izreke. Kad ih ljudi koriste da odmeravaju Boga, Njegovo delo, Njegove reči, Njegovu narav i Njegov stav prema ljudima, oni više nisu običan, jednostavan tip iskvarenih ljudi, već stoje nasuprot Bogu, ispituju Ga i analiziraju i postaju neprijateljski nastrojeni prema Njemu. Može li Bog da spase takve ljude? (Ne.) Ako ih Bog ne spase, hoće li oni i dalje imati priliku da dobiju spasenje? Božjim predodređenjem i izborom ljudima je data prilika, ali ako je, nakon Božjeg predodređenja i izbora, put koji ljudi biraju onaj koji sledi Pavla, postoji li još uvek ova prilika za spasenje? Neki ljudi kažu: „Mene je Bog predodredio i izabrao, pa sam još uvek na sigurnom. Sasvim sigurno ću biti spasen.” Da li ove reči drže vodu? Šta znači biti predodređen i izabran od strane Boga? Znači da si postao kandidat za spasenje, ipak, hoćeš li biti spasen zavisiće od toga koliko dobro stremiš i da li si izabrao ispravan put. Hoće li na kraju svi kandidati biti izabrani i spaseni? Ne. Isto tako, ako ljudi prihvate osećanja kao što su neposlušnost, nezadovoljstvo i žalbe, odnosno primedbe, misli i gledišta koje izražavaju oni koji izbacuju negativnost, i srce im je ispunjeno i zaokupljeno tim štetnim stvarima, to ne znači da se oni s njima samo donekle slažu – to znači da ih potpuno prihvataju i da žele da žive prema tim stvarima. Kad ljudi žive prema tim štetnim stvarima, kakav postaje njihov odnos sa Bogom? Pretvara se u netrpeljivost. To nije odnos između Stvoritelja i stvorenih bića, niti odnos između Boga i iskvarenog ljudskog roda, i svakako nije odnos između Boga i onih koji dobijaju spasenje. Umesto toga, on se pretvara u odnos između Boga i Sotone, između Boga i Njegovih neprijatelja. Dakle, hoće li ljudi moći da dobiju spasenje je pod znakom pitanja, nepoznanica. Negativne izjave onih koji su smenjeni pune su žalbi, pogrešnih razumevanja, opravdanja i odbrane; oni čak izgovaraju neke stvari kojima ljude zaluđuju i privlače ih k sebi. Nakon što čuju ove izjave, ljudi formiraju pogrešna razumevanja i stvaraju oprez prema Bogu, pa se čak u svom srcu od Njega udaljavaju i odbijaju Ga. Stoga, kad takvi ljudi izbacuju negativnost, treba ih odmah ograničiti i zaustaviti. Njihova nesposobnost da prihvate situacije koje doživljavaju od Boga, da streme ka istini i pokore se Bogu predstavlja njihov lični problem i ne treba im dozvoliti da utiču na druge. Ako to ne mogu da prihvate, dozvolite im da to u sebi postepeno obrade i reše. Ali ako izbacuju negativnost i utiču na normalan ulazak drugih ljudi i ometaju ga, moraju se blagovremeno zaustaviti i ograničiti. Ako ne mogu da budu ograničeni i nastave da izbacuju negativnost kako bi ljude zaluđivali i privlačili ih na svoju stranu, onda odmah treba da budu uklonjeni. Ne treba im dozvoliti da i dalje ometaju crkveni život.

2. Izbacivanje negativnosti kada odbijaju orezivanje

Postoji još jedna situacija u kojoj će ljudi najverovatnije izbacivati negativnost: kad se suoče sa orezivanjem i ne mogu da prihvate neke reči orezivanja, oni će u svom srcu gajiti neposlušnost, nezadovoljstvo i pritužbe i ponekad će čak osećati da im je naneta nepravda. Oni smatraju da je došlo do nepravde: „Zašto mi nije dozvoljeno da se opravdam i razjasnim stvari? Zašto sam neprekidno izložen orezivanju?” Koju vrstu negativnosti ovi ljudi obično izbacuju? Oni takođe iznalaze razloge da sebe opravdaju i uzmu u odbranu. Umesto da detaljno analiziraju sopstvene greške, da ih isprave ili otklone, oni raspravljaju o svom slučaju, govoreći stvari poput: zašto nešto nisu dobro uradili, koji su razlozi za to, koji su bili objektivni faktori i uslovi i kako to nisu učinili namerno; koriste ove izgovore da sebe opravdaju i odbrane ne bi li postigli svoj cilj da odbiju orezivanje. Ovi ljudi ne prihvataju da je orezivanje ispravno i događaj orezivanja analiziraju s brojnim drugim ljudima, nastojeći da pred svima stvar razjasne. Čak kažu: „Ovakvo će orezivanje ljude obeshrabriti da izvršavaju svoje dužnosti. Niko više neće biti spreman da izvršava svoje dužnosti. Ljudi neće znati kako dalje da postupaju i neće imati put primene.” Postoje čak i neki ljudi koji, gledano spolja, u zajedništvu razgovaraju o tome kako prihvataju da budu orezani, dok ovaj razgovor zapravo koriste kako bi sebe opravdali i odbranili, dovodeći još veći broj ljudi u uverenje kako Božja kuća, u načinu na koji se prema ljudima ophodi, uopšte nema obzira prema njihovim osećanjima, te da čak i najmanja greška može dovesti do orezivanja. Oni koji su skloni izbacivanju negativnosti nikada o sebi ne razmišljaju. Čak i kad se suoče sa orezivanjem, oni ne razmišljaju o prirodi svojih grešaka niti o tome šta ih je izazvalo. Oni ova pitanja detaljno ne analiziraju, već umesto toga uporno raspravljaju, sebe pravdaju i brane. Neki ljudi čak kažu: „Pre nego što sam bio orezan, smatrao sam da postoji put koji treba da sledim. Ali nakon što sam orezan, postao sam zbunjen. Više ne znam kako praktično da postupam niti kako da verujem u Boga, i ne vidim put pred sobom.” Drugima takođe poručuju: „Morate biti vrlo pažljivi kako ne biste bili orezani; to je tako bolno, kao da vam gule sloj kože. Nemojte ići starim putem kojim sam ja išao. Pogledajte samo šta je nakon orezivanja od mene nastalo. Zaglavljen sam, nemoćan da se pomerim unapred ili unazad; šta god da uradim nije dobro!” Da li su ove reči tačne? Postoji li u njima neki problem? (Da. Oni sebe pravdaju i raspravljaju se, govoreći da nisu učinili ništa pogrešno.) Koja se poruka prenosi tim pravdanjem i tom raspravom? (Oni kažu da Božja kuća greši kad orezuje ljude.) Neki ljudi kažu: „Pre nego što sam bio orezan, smatrao sam da imam put koji treba da sledim, ali nakon orezivanja ne znam šta da radim.” Zašto, nakon što su orezani, ne znaju šta da rade? Koji je razlog za to? (Kad se suoče sa orezivanjem, oni ne prihvataju istinu niti pokušavaju da sebe spoznaju. Gaje neke predstave i ne tragaju za istinom kako bi ih rešili. Zato ostaju bez puta. Umesto da u sebi samima pronađu uzrok, oni tvrde sasvim suprotno, da su zbog orezivanja izgubili svoj put.) Zar ovo nije protivoptužba? To je kao da kažu: „To što sam uradio bilo je u skladu sa načelima, a time što me orezuješ, ti mi stavljaš do znanja da mi ne dozvoljavaš da stvari rešavam prema načelima. Kako bi u budućnosti, dakle, trebalo da praktično postupam?” To zapravo misle ljudi koji izgovaraju takve stvari. Da li prihvataju da budu orezani? Prihvataju li činjenicu da su pogrešili? (Ne.) Zar ova izjava zapravo ne znači da je njima poznato kako da nepromišljeno čine nedela, ali kad ih orežu i od njih zatraže da postupaju shodno načelima, oni ne znaju šta da rade i postaju zbunjeni? (Znači.) Pa, kako su ranije obavljali stvari? Kad se neko suoči sa orezivanjem, zar razlog za to nije u tome što nije postupao shodno načelima? (Jeste.) On nepromišljeno čini nedela, ne traga za istinom i stvari ne izvršava prema načelima ili pravilima Božje kuće, pa stoga dobija orezivanje. Svrha orezivanja je u tome da se ljudima omogući da tragaju za istinom i da postupaju shodno načelima, da ih spreči da ponovo nepromišljeno učine nedela. Međutim, kad se suoče sa orezivanjem, ti ljudi kažu da više ne znaju kako da se ponašaju niti kako da praktično postupaju – da li te reči sadrže ijedan element samospoznaje? (Ne.) Ti ljudi uopšte nemaju nameru da sebe spoznaju niti da tragaju za istinom. Umesto toga, oni posredno kažu: „Nekada sam veoma dobro izvršavao svoje dužnosti, međutim, otkako si me orezao, stvorio si mi zbrku u mislima i napravio si zabunu u mom pristupu dužnostima. Sada više normalno ne razmišljam i nisam tako odlučan niti odvažan kao ranije, nisam toliko hrabar, a sve to je zbog orezivanja. Otkako sam orezan, srce mi je duboko ranjeno. Stoga drugima moram da kažem da budu vrlo pažljivi pri izvršavanju svojih dužnosti. Ne smeju da otkrivaju svoje mane niti da se spotaknu; ako se spotaknu, biće orezani, postaće uplašeni i izgubiće pokretačku snagu koju su nekad imali. Njihov odvažan duh će se značajno ublažiti, i nestaće njihova mladalačka hrabrost i želja da daju sve od sebe, pa će od njih postati smerni strašljivci, koji se plaše i sopstvene senke i smatraju da nije dobro ništa što urade. U svom srcu više neće osećati Božje prisustvo i osećaće se sve udaljenije od Njega. Činiće se da čak i molitve i vapaji Bogu ostaju bez odgovora. Osećaće da nemaju istu vitalnost, entuzijazam i ljupkost, pa će čak početi da na sebe gledaju sa omalovažavanjem.” Da li su ovo reči iz srca koje je u zajedništvu izgovorio neko sa iskustvom? Jesu li one iskrene? Da li su za ljude poučne ili im koriste? Nije li ovo samo izvrtanje činjenica? (Jeste, ovo su krajnje apsurdne reči.) Oni kažu: „Nemojte ići mojim stopama niti ići putem kojim sam ja već išao! Možete da primetite kako se sada prilično lepo ponašam, ali sam nakon tog orezivanja zapravo samo uplašen i nisam onoliko slobodan i oslobođen kao ranije.” Kakav uticaj imaju ove reči na slušaoce? (One kod ljudi stvaraju veći oprez od Boga, navodeći ih da postupaju oprezno iz straha da ne budu orezani.) One imaju takav negativan uticaj. Nakon što to čuju, ljudi će pomisliti: „Ma šta kažeš! Jedan sitan previd i završiš tako što te orezuju – nema načina da to sprečiš! Zašto mora biti toliko teško izvršavati dužnosti u Božjoj kući? Neprekidno se priča o istina-načelima – to je zaista zahtevno! Zar nije u redu samo živeti jednostavnim, stabilnim životom? To nije neki preveliki zahtev niti neka prekomerna nada, ipak, zašto je to tako teško postići? Iskreno se nadam da neću biti orezan. Veoma sam plašljiva osoba; pod normalnim okolnostima, kad me ljudi ljutito pogledaju i povise ton, srce počne da mi dobuje. Ako se zaista suočim sa orezivanjem i te reči su tako stroge, dok tako raščlanjuju činjenice, kako bih to mogao da podnesem? Zar zbog toga ne bih imao noćne more? Svi kažu da je orezivanje dobro, ali ja ne primećujem da je to zaista tako. Zar taj čovek zbog toga nije bio uplašen? Kad bi mene orezivali, i sȃm bih se plašio.” Zar ovaj uticaj nisu izazvale reči onih koji izbacuju negativnost? Da li je taj uticaj podsticajan i pozitivan ili je negativan i štetan? (Negativan je i štetan.) Onima koji su voljni da streme ka istini, ove negativne izjave mogu naneti ogromnu štetu! Dakle, recite Mi, jesu li oni koji često izbacuju negativnost i šire smrt Sotonine sluge? Da li su oni ljudi koji ometaju crkveni posao? (Jesu.)

Neki ljudi postupaju shodno sopstvenim zamislima i suprotstavljaju se načelima. Nakon što budu orezani, smatraju da su, iako su naporno radili i platili cenu, ipak bili orezani, pa im srce postaje ispunjeno neposlušnošću, i ne prihvataju razotkrivanje ili detaljnu analizu. Smatraju da je Bog nepravedan i da Božja kuća prema njima nije poštena, time što je tako korisna talentovana osoba poput njih, koja trpi toliku patnju i plaća tako visoku cenu, ostala uskraćena za pohvale od Božje kuće, pa čak i bila orezana. Iz njihove neposlušnosti nastaju pritužbe, pa će oni izbacivati svoju negativnost: „Kako ja to vidim, nema ničeg težeg od verovanja u Boga; zaista je teško dobiti nekoliko blagoslova i uživati u nešto blagodati. Platio sam tako visoku cenu, ali sam orezan budući da sam jednu stvar loše uradio. Ako tom zadatku nije dorastao neko poput mene, kako bi to iko mogao biti? Pa, zar Bog nije pravedan? Zašto ja onda ne mogu da prepoznam tu Njegovu pravednost? Kako je Božja pravednost toliko neusklađena sa ljudskim predstavama?” Oni detaljno ne analiziraju ono što su učinili a što je protivno načelima, odnosno koje su to iskvarene naravi otkrili. Ne samo da nemaju ni trunku žaljenja niti pokornosti – nego čak otvoreno osuđuju i opiru se. Nakon što čuje tu njihovu izjavu, većina ljudi donekle sa njima počinje da saoseća i oni ih pokolebaju: „Istina je, zar ne? U Boga veruje dvadeset godina i ipak ga je zadesilo takvo orezivanje. Ako ni neko ko je dvadeset godina vernik ne mora nužno da bude spasen, onda za ljude poput nas ima još manje nade za to.” Zar nisu zatrovani? Nakon što se negativnost izbaci, otrov je posejan, poput semenke zasađene u ljudskom srcu, a ona pušta koren, klija, cveta i donosi plod u njihovom umu. I pre nego što to doznaju, ljudi su otrovani, i u njima se javljaju otpor i žalbe prema Bogu. Kad ti ljudi budu orezani, oni prema Bogu postaju neposlušni i nezadovoljni načinom na koji je Božja kuća s njima postupila. Umesto da zauzmu pokajnički i ispovednički stav, oni se svađaju, navode opravdanja i sebe brane. Na sva zvona objavljuju kolike su patnje podneli, koji su posao uradili i koje su dužnosti izvršili tokom brojnih godina svoje vere, pa umesto da sada dobiju nagrade, oni se suočavaju sa orezivanjem. Ne samo da iz orezivanja ne uspevaju da prepoznaju svoju sopstvenu iskvarenost i greške koje su počinili, već šire i ideju o tome kako je nepošten i nimalo razuman način na koji se Božja kuća prema njima ponela, da prema njima tako ne treba postupati, a ako se tako već postupa, da Bog onda nije pravedan. Razlog zbog koga izbacuju ovu negativnost je u tome što ne mogu da prihvate orezivanje niti činjenicu da su pogrešili, a još manje prihvataju ili priznaju činjenicu da su naneli štetu život-ulasku braće i sestara i crkvenom poslu. Veruju da su postupili ispravno, a da je Božja kuća ta koja je pogrešila kad ih je orezivala. Izbacujući negativnost, želja im je da ljudima poruče kako je Božja kuća nepravedna u načinu na koji se ophodi prema ljudima: čim neko napravi grešku, Božja kuća će kao oružje to iskoristiti protiv njega, hvatajući se za taj problem i nemilosrdno orezujući tu osobu, sve dok ona ne popusti i ne pomisli kako nije dala nikakav doprinos, sve dok više nema nikoga ko je obožava, sve dok sebe više ne bude cenila i više se ne bude usuđivala da od Boga traži nagrade – tek tada će Božja kuća postići svoju svrhu. Dok izbacuju negativnost cilj im je da što veći broj ljudi navedu da im stanu u odbranu, da što veći broj ljudi shvati „pravu istinu o toj stvari” i uvidi koliko su samo patnje podneli tokom brojnih godina svoje vere u Boga, koliko su značajni bili njihovi doprinosi, koliko su stručni i koliko su samo prekaljeni vernici. Time druge žele da navedu da uz njih stanu u zajedničkom protivljenju pravilima Božje kuće i orezivanju koje im je Božja kuća udelila. Zar po svojoj prirodi ovo ne predstavlja privlačenje ljudi na njihovu stranu? (Da.) Cilj sa kojim na ovaj način izbacuju negativnost je u tome da ljude privuku na svoju stranu i da ih zaluđuju, a kako bi dali oduška svojoj ogorčenosti, oni ometaju crkveni posao. Bez obzira na učinak koji se na ljudima na kraju postiže kad oni izbace svoju negativnost, dejstvo i posledica su u tome da su ljudi zaluđeni i ometeni, da im je naneta šteta. To nije poučno. To je negativan efekat.

Kad se ljudi suočavaju sa orezivanjem, ovo su u osnovi vrste negativnosti koje oni izbacuju. Ne mogu da prihvate da budu orezani i u svom srcu su nezadovoljni i neposlušni, nemoćni da to prihvate od Boga. Njihova prva reakcija nije da u vezi sa orezivanjem tragaju za istinom i da o sebi razmišljaju, da sebe spoznaju i detaljno analiziraju, kako bi ustanovili šta su tačno pogrešno uradili, da li su njihovi postupci u skladu sa načelima, zašto ih je Božja kuća orezala i da li je do ovog načina ophođenja prema njima došlo zbog lične ozlojeđenosti ili je taj način ophođenja bio pošten i razuman. Njihova prva reakcija nije da tragaju za ovim stvarima – već im je prva reakcija da se oslone na svoje kvalifikacije, istrpljene muke i sopstveno davanje kako bi se protivili orezivanju. I dok to čine, sve što nastaje u njihovom srcu mora biti negativno i štetno, a nema ničeg podsticajnog niti pozitivnog. Dakle, kad, nakon sopstvenog orezivanja, u zajedništvu razgovaraju o svojim osećanjima i shvatanju, oni sasvim sigurno izbacuju negativnost i šire predstave. To izbacivanje negativnosti i širenje predstava treba odmah zaustaviti i ograničiti, a nikako ih tolerisati i zanemarivati. Te negativne stvari će poremetiti, ometati i oštetiti život-ulazak svake osobe i one ne mogu imati podsticajnu i pozitivnu ulogu, a još manje mogu da nadahnu ljudsku odanost Bogu ili njihovo odano obavljanje dužnosti. Prema tome, kad takvi ljudi izbacuju negativnost, oni ometaju crkveni život i u tome treba da budu osujećeni.

3. Izbacivanje negativnosti kad su ugroženi nečiji ugled, status i interesi

Osim izbacivanja negativnosti nakon smenjivanja s funkcije ili orezivanja, u kojim još situacijama ljudi izbacuju negativnost? (Kad su ljudima ugroženi interesi i kad osećaju da su pretrpeli gubitak.) (Neki ljudi godinama izvršavaju svoje dužnosti, ali kad se razbole ili njihove porodice zadesi nesreća, oni kažu: „I šta sam dobio nakon tolikih godina vere u Boga?”) Uobičajena „poštapalica” tih što jadikuju glasi: „I šta sam dobio?” Kakve još situacije postoje? (Neki ljudi ne samo da u svojim dužnostima ne postižu rezultate, već i često greše, pa kažu: „Zašto Bog druge prosvećuje, ali ne i mene? Zašto je njima Bog dao tako dobar kov, dok je moj tako loš?” Umesto da razmisle o svojim problemima, oni prebacuju odgovornost na Boga, uz reči da ih Bog nije prosvetio ili usmeravao, i onda nastavljaju da se žale na Boga.) Tvrde kako je Bog nepravedan, pitajući se zašto On druge prosvećuje i daruje im blagodat, ali ne i njima, gunđajući zašto u svojim dužnostima ne postižu rezultate – žale se. Primeri koje ste naveli su dobri. Ima li još nekih? (Neki ljudi su puni ogorčenja kad se njihove dužnosti dodele drugima, pitajući se zašto su im te dužnosti oduzete i sumnjajući da su ih starešine i delatnici uzeli na zub i da im zagorčavaju život.) Da li smatraju da ih Božja kuća gleda s visine? (Da.) Neki ljudi koji ne obavljaju pravi posao bivaju smenjeni i uklonjeni, pa smatraju da su im ugled i status narušeni. Kako bi iz sebe izbacili svoje nezadovoljstvo, kad su nasamo, uvek se žale: „U Boga ne verujem toliko dugo, sposobnost razumevanja mi nije dobra i kov mi je loš. Drugima nisam dorastao. Ako kažu da sam nesposoban, mora da sam nesposoban!” Na prvi pogled, oni priznaju svoje nedostatke, ali zapravo pokušavaju da povrate povlastice koje su izgubili, neprestano se žaleći i govoreći stvari kako bi stekli ljudsko saosećanje i ljude naveli na pomisao da je Božja kuća nepravedna. Čim su njihovi interesi pogođeni, oni postaju nevoljni i uvek se nadaju da će svoje gubitke povratiti i da će za to dobiti nadoknadu. Ako se to ne dogodi, oni gube veru u Boga i više ne znaju kako da u Njega veruju, govoreći stvari poput: „Nekada sam mislio da je sjajno verovati u Boga i da će mi funkcija starešine ili delatnika u crkvi sasvim sigurno doneti velike blagoslove. Nikada nisam ni pomislio da ću biti smenjen i uklonjen, odbačen od svih. Nisam ni pomišljao da bi to moglo da se dogodi u Božjoj kući! Nije svako ko veruje u Boga nužno i dobar čovek, niti sve ono što Božja kuća radi predstavlja Boga ili pravdu.” Kakve su po svojoj prirodi ovakve izjave? Njihove reči i jasno i skriveno u sebi sadrže napad. One sadrže sud i otpor. Gledano spolja, one su naizgled usmerene na određenog starešinu ili crkvu, dok su zapravo ove reči u njihovom srcu usmerene na Boga, Njegove reči, upravne odluke i pravila Njegove kuće. Ti ljudi naprosto daju oduška svojoj ogorčenosti. Zašto daju oduška svojoj ogorčenosti? Smatraju da su pretrpeli gubitak; u svom srcu osećaju nepravdu i nezadovoljstvo, i žele da zahtevaju stvari i da dobiju nadoknadu. Iako negativnost koju takvi ljudi izbacuju za većinu ne predstavlja veću opasnost, te pogrdne reči su poput dosadnih muva ili stenica koje u blažoj meri ometaju ljudski um. Kad čuje ove reči, većina ljudi oseća gađenje i odbojnost, ali će se neizbežno naći i oni koji su od iste sorte kao i ti ljudi, oni sa istim naravima, suštinama i sklonostima, koji su tog istog prljavog soja kao i ti ljudi, i koje će takvi pokolebati i ometati. To je neizbežno. Štaviše, neke ljude koji su mali rastom i nedostaje im pronicljivost ove negativne primedbe mogu da ometaju i to može uticati na njihovu veru u Boga. Ti ljudi uveliko ne znaju čemu tačno služi vera u Boga i nisu im jasne istine o vizijama, a loša im je i sposobnost da shvate istinu. Kad čuju ove negativne izjave, vrlo je verovatno da će ih nehotice prihvatiti i tako trpeti njihov uticaj. Ove reči su otrov i lako se mogu usaditi u ljudsko srce. Nakon što neko prihvati ove negativne primedbe, kad Božja kuća od njega zatraži da izvršava dužnost, on na to reaguje ravnodušno. Kad Božja kuća od njega traži da u nekom zadatku sarađuje, mlak je. To će preuzeti samo ako mu se prohte; u suprotnom – neće, uvek navodeći svakojake razloge i izgovore. Pre nego što je čuo te negativne primedbe, u njegovoj veri u Boga još je i bilo neke iskrenosti i pri izvršavanju svojih dužnosti je imao donekle pozitivan, preduzimljiv stav. Ali, nakon što je čuo ove negativne primedbe, postao je ravnodušan i ujedno je hladan prema braći i sestrama. S njima je na oprezu. Kad crkva za njega uredi da izvrši neku dužnost, on nastavlja da vrda i neprekidno je odgurkuje, pokazujući veliku pasivnost. Ranije je redovno dolazio na okupljanja, ali nakon što je čuo ove primedbe, prisustvuje im sporadično – dolazi kad je dobro raspoložen, u suprotnom, ne dolazi. Ako mu se kod kuće događa nešto neprijatno, zabrinut je da bi mogla da nastupi neka nesreća, pa okupljanjima češće prisustvuje i više čita Božje reči. Ako je nakon čitanja Božjih reči oduševljen, srećan i dirnut, čak će priložiti i neki novac. Ali kad se stvari kod kuće srede, opet prestaje da prisustvuje okupljanjima. Kad braća i sestre pokušavaju da u zajedništvu s njim razgovaraju u nadi da će ga podržati, on pronalazi izgovore da to odbije; a kad ga braća i sestre kod kuće posete, vrata ne otvara čak i kad je očito da je kod kuće. Šta se ovde dešava? Na njega su uticale te negativne primedbe – zatrovan je i smatra da su Božji vernici nepouzdani. Isprva je ovim ljudima jako verovao, a kad je čitao Božje reči razmišljao je: „Ovo su Božje reči, ovi ljudi su mi braća i sestre, ovo je Božja kuća – kako je to divno!” Ali se promenio nakon što je čuo negativne primedbe koje šire određeni ljudi. Zar to na njega nije uticalo? Zar njegov život-ulazak nije pretrpeo štetu? (Jeste.) Ko je na njega uticao? Ljudi koji izbacuju negativnost, oni koji su izneli te primedbe. Ako neko još uvek nije uspostavio čvrst temelj na istinitom putu niti je pojeo i popio Božje reči u dovoljnoj meri da shvata istinu, na njega mogu lako uticati negativne stvari. A posebno na one koji nemaju sposobnost da shvate istinu, već naprosto posmatraju trendove, osmatraju situaciju i gledaju spoljne pojave – njih je još i lakše pokolebati negativnim rečima. A naročito ako su čuli da ljudi izgovaraju laži poput: „Božja kuća nije nužno pravedna i nije pozitivno sve što Božja kuća čini”, postaju još oprezniji. Izjava koja je u skladu sa istinom ne prihvata se uvek spremno, ali negativna izjava, apsurdna izjava, izjava koja protivreči istini – one sasvim lako puštaju koren u ljudskom srcu, a nije ih jednostavno ukloniti. Ljudima je tako teško da prihvate istinu i tako lako da prihvate laži!

Neki ljudi sa lošom ljudskošću pridaju veliku važnost sopstvenom ugledu, slavi, telesnim zadovoljstvima i ličnoj imovini i interesima. Kad njihov ugled, status i neposredni interesi pretrpe gubitke, oni to ne prihvataju od Boga niti prihvataju okruženje koje je Bog za njih uredio, i nemoćni su da otpuste ove stvari i zanemare svoj lični dobitak i gubitak. Umesto toga, oni koriste razne prilike da daju oduška svom nezadovoljstvu i neposlušnosti i izbacuju svoje negativne emocije, zbog čega neki ljudi mnogo pate. Prema tome, kad takvi ljudi izbacuju negativnost, crkvene starešine moraju najpre da odmah shvate nastalu situaciju, i da blagovremeno zaustave i ograniče ove ljude. Naravno, crkvene starešine takođe treba samoinicijativno da razotkriju ove ljude i da s braćom i sestrama u zajedništvu razgovaraju o tome kako da ih oni sami razaznaju, zašto ti ljudi govore ove negativne i apsurdne stvari, te kako da se tim rečima bave i da ih razaznaju ne bi li sprečili da ih one zaluđuju i nanesu im ozbiljnu štetu. Neophodno je biti sposoban da takve ljude razaznaš i detaljno ih analiziraš i time ih izbegneš i odbaciš, da te više ne zaluđuju. To je posao koji crkvene starešine treba da urade. Naravno, ako obična braća i sestre takve ljude otkriju i razaznaju suštinu njihove ljudskosti, i oni sami treba da ih se klone. Ako nisi dovoljno sposoban da im se odupreš, odnosno ako nemaš rast da im pružiš podršku, pomogneš im i promeniš ih, a osećaš da ne možeš da podneseš njihove negativne primedbe i njihove reči nezadovoljstva i neposlušnosti, najbolje rešenje jeste da ih se kloniš. Smatraš li da si veoma snažan, da imaš određeni rast i da možeš da koristiš pronicljivost i ostaneš netaknut bilo čime što bilo ko govori, da bez obzira na jačinu negativnosti koju taj izbacuje, to neće izmeniti tvoju veru u Boga, da takve ljude možeš da razaznaš i takođe možeš da ih razotkriješ i zaustaviš kad izbacuju negativnost – onda takve ljude ne treba da izbegavaš niti da s njima budeš na oprezu. Međutim, ukoliko smatraš da takav rast ne poseduješ, način i načelo da se s takvim ljudima nosiš glasi da treba da ih se kloniš. Da li je to lako postići? (Jeste.) Neki ljudi kažu: „Mogu li da ih tolerišem, istrpim i da im oprostim?” I ovo je u redu, nije pogrešno, ali to nije najvažniji ili najbolji praktični postupak. Recimo da ih trpiš, tolerišeš ih i povlađuješ im, pa te na kraju oni zalude i privuku na svoju stranu. I pretpostavimo da bez obzira na to koliko te Božja kuća opskrbljuje i podržava, ti to ne osećaš; ili kad čitaš Božje reči, često si pokoleban mislima i primedbama tih ljudi, pa čim pomisliš na nešto što su oni rekli, to na tvoj um utiče i nisi u stanju da nastaviš sa čitanjem. A kad braća i sestre u zajedništvu razgovaraju o svom shvatanju istine – naročito kad razgovaraju o razaznavanju primedbi takvih ljudi – ti si nanovo pokoleban i pogođen njihovim rečima, što stvara potpunu zbrku u tvom umu. Ako je ovo slučaj, onda takvih ljudi treba da se kloniš. Tvoja tolerancija i izdržljivost neće dati rezultate i nisu najbolji način da se od takvih ljudi odbraniš. Pretpostavimo da tvoja tolerancija i izdržljivost nisu neko prikriveno, spoljno ponašanje, već da zaista imaš dovoljan rast da se s takvim ljudima suočiš. Ma šta da oni kažu, čak i ako ne progovoriš, i dalje u svom srcu možeš da ih razaznaš; u stanju si da prema njima budeš trpeljiv i da ih ignorišeš a da nijedna štetna reč koju izgovore niti reč pogrešnog razumevanja o Bogu i žalbe na Njega neće imati ni najmanji uticaj na tvoju veru u Boga, niti će uticati na tvoju odanost u izvršavaju sopstvene dužnosti ili na tvoju pokornost Bogu. U tom slučaju, možeš da ih tolerišeš i istrpiš. Koje je načelo primene tolerancije i izdržljivosti? Da ne pretrpiš štetu. Ignoriši ih, neka govore šta god žele – na kraju krajeva, takvi ljudi su samo nerazumnici koji prave nevolje i besramno su tvrdoglavi. Koliko god da s njima u zajedništvu razgovaraš o istini, oni je neće prihvatiti; pripadaju kategoriji đavola i Sotona i s njima je beskorisno razgovarati u zajedništvu. Prema tome, pre nego što ih Božja kuća ukloni i njima se pozabavi, ako imaš rast da možeš da ih tolerišeš i istrpiš a ne budeš oštećen, onda je to najbolje. Da li obično usvajate ovo načelo tolerancije i izdržljivosti? Trpite svakakve ljude, ali ponekad niste oprezni, pa budete malo zaluđeni; kasnije toga postanete svesni, osećate da ste dužni Bogu, molite se nekoliko dana, preokrenete svoje stanje i približite se Bogu. Najveći deo vremena možete jasno da zapazite da takvi ljudi ništa ne valjaju i da pripadaju kategoriji đavola. Iako s njima možeš normalno da komuniciraš, u sebi prema njima osećaš distancu i odbojnost. Ma šta da kažu odnosno kakve god negativne primedbe i gledišta da iznose, praviš se da to ne čuješ, to zanemaruješ i razmišljaš: „Samo ti govori šta ti je volja. Ja mogu da te razaznam. Naprosto se ne družim s takvim ljudima kao što si ti.” Da li je ovo načelo koje uglavnom poštujete kad se bavite takvim stvarima? Nije loše ni ovo postići; to nije lako i zahteva shvatanje određenih istina i posedovanje određenog rasta. Ako nemaš čak ni taj rast, onda nećeš moći da budeš postojan i svoju dužnost nećeš dobro izvršavati.

4. Izbacivanje negativnosti kad je osujećena čovekova želja da dobije blagoslove

Postoji još jedno ispoljavanje izbacivanja negativnosti. Neki ljudi kažu: „Tolike godine verujem u Boga i šta sam dobio?” Kad takvi ljudi izbacuju negativnost, ne propuštaju da kažu: „I šta sam dobio?” – što znači da nisu ništa dobili. Oni smatraju da je posebno teško dobiti neke koristi ili blagoslove od Božje kuće odnosno od Boga dok u Njega veruju, te da ljudi moraju da pružaju ogromnu ljubav i da imaju neverovatnu izdržljivost, a ne da žude za brzim rezultatima. Kad su u pitanju Božje reči koje ljude razotkrivaju, orezuju ih i pročišćuju ljudsku iskvarenost, oni smatraju da je to samo površna, bombastična retorika kojoj se ne može sasvim verovati; smatraju da će, budu li praktično postupali prema Božjim rečima, zapravo pretrpeti veliki gubitak. Misle da je dobijanje koristi i pogodnosti i ostvarenje njihovih težnji i želja u svakom trenutku najvažnija stvar, a da uopšte nije bitno da li oni istinu primenjuju ili ne – dokle god ne počine zlo, veruju da je to dovoljno i da ih crkva neće ukloniti. Nakon što čuju ove negativne reči, kako se oseća većina ljudi? Da li ove reči u sebi odobravaju i s njima se slažu ili prema ovim rečima osećaju određeni prezir i smatraju da su ovi ljudi sebični, ogavni, rđavi i pogani, te mogu da ih razaznaju, razotkriju i ograniče, sprečavajući ih da nastave da šire negativnost i smrt? Da li prema takvim negativnim rečima većina ljudi oseća odbojnost i osuđuje ih, ili one mogu da ih zalude i da ljude učine negativnim? Nakon što čuju ove reči i uvide da ostaju praznih ruku, neki ljudi razmišljaju: „Kako je to samo istinito! Ni ja nisam ništa dobio. U Božjoj kući imam samo tri obroka dnevno, sve vreme sam zauzet i ništa drugo zapravo nisam dobio.” Da li i vi tako razmišljate? Osećate li se isto tako? Oni koji shvataju istinu će reći: „Kako to misliš da nisi ništa dobio? Toliko toga smo dobili od Boga! Shvatili smo brojne istine!” Ali se neki ljudi možda neće složiti s njima, govoreći: „Ne čini mi se baš realno reći da smo ’toliko toga’ dobili. Dobili smo samo nešto blagodati, nekoliko prilika da izvršavamo svoje dužnosti, razumeli smo neke doktrine o tome kako biti dobar čovek, sreli smo i upoznali brojnu braću i sestre iz raznih mesta i u velikoj meri smo proširili svoje vidike. To se računa kao da smo dobili tek nešto.” U koju od ovih kategorija vi spadate? Postoje ljudi u svim ovim kategorijama, zar ne? (Da.) O tome ćemo raspravljati iz dva ugla. Hajde da prvo porazgovaramo o tome šta se događa sa onima koji u Boga stalno veruju jedino zarad dobijanja blagodati – da li oni u Boga veruju kako bi stremili zadobijanju istine da bi mogli da postignu spasenje? (Ne, oni veruju zarad dobijanja blagoslova.) Dakle, da li im je Bog dao nešto malo blagodati, zaštite, dobrote, prosvećenja i prosvetljenja? (Bog im je dao mnogo ovih stvari.) Može se reći da je svaka osoba koja veruje u Boga dobila Božju zaštitu. Da li je Božja zaštita konkretna? Postoje li za to neki primeri iz stvarnog života? Kakve vrste zaštite su ljudi dobili? (Relativno očigledna vrsta zaštite jeste ona da nakon što smo počeli da verujemo u Boga više nismo pod uticajem rđavih svetovnih trendova. Ne prepuštamo se raskalašnosti niti stremimo tim rđavim stvarima, kao što su odlasci u noćne klubove, pušenje, opijanje i tome slično. Makar se ne bavimo takvim stvarima i verujem da smo u tom smislu prilično zaštićeni.) To je vrlo opipljiv aspekt koji ljudi mogu da primete i lično iskuse. Da nisu pod uticajem rđavih svetovnih trendova i da ih oni ne zaluđuju, da žive kao ljudi i da žive u okviru normalne ljudskosti u obličju ljudskog bića – ovo je praktičan primer i dokaz Božje zaštite. Ima li još nekih primera? (Da nas ne ometaju zli duhovi i da možemo da živimo pod Božjom zaštitom.) I ovo je praktičan primer. Da li je većina ljudi imala ovo iskustvo? Možete li da shvatite značenje toga? Neki ljudi kažu: „Ni nevernike ne ometaju zli duhovi. Koliko su to nevernika ometali zli duhovi?” Da li je ova izjava tačna? Smatrate li da ova izjava odgovara činjenicama? (Popriličan broj mojih drugova iz razreda su ometali zli duhovi. Neki imaju paralizu sna, a neki čuju glasove. Oni ne veruju u Boga i ne znaju šta se događa. Na sve strane traže način da se izleče, ali to ne mogu da učine, pa žive u strahu i užasu; to je prava muka. Međutim, pošto ja od detinjstva verujem u Boga, nikad nisam doživeo ovakva ometanja ili patnju. Najveći deo vremena, u srcu osećam relativni mir i spokoj.) Pravi Božji vernici nemaju ovu brigu. Ne brinemo da li ćemo dobiti konverzivni poremećaj ličnosti odnosno da li će nas ometati ili zaposednuti zli duhovi; ne plašimo se jer imamo Boga. Osim toga, u stvarnom životu, nevernici neprekidno pričaju o fiziognomici, feng šuiju i proricanju sudbine – na Zapadu čak postoji astrologija. Neki ljudi obožavaju čuvene budističke statue, zle duhove i idole a neki ne, ali bez obzira na to čine li to ili ne, svi su u određenoj meri pod uticajem ovih stvari i one ih ograničavaju. Na primer, pre nego što izađu iz kuće, moraju da obave nekakvo sitno gatanje da bi proverili koji je pravac povoljan, a koji nepovoljan. Kad otvaraju radnju, oni utvrđuju koji će položaj tezge doneti novac a koji neće, kakve predmete da smeste u radnju i koje idole treba da obožavaju kako bi privukli bogatstvo, i gde da postave određene stvari kako ne bi narušili feng šui. Prilikom selidbe, za ovaj događaj moraju da odrede povoljno vreme kako bi obezbedili budući prosperitet porodice i izbegli nedaće, kao i da utvrde koje je vreme za to nepovoljno. Čak su i studenti, kad polažu prijemni ispit na fakultetu, pod uticajem ovih uverenja. Na dan ispita, izbegavaju da izgovaraju reči koje nagoveštavaju neuspeh, već moraju da izgovaraju one kao što su „nadmašiti” i „uspeh”. Svaki pojedinačni aspekt života – od dece koja pohađaju školu, do roditelja koji žive svoj svakodnevni život, zarađuju novac, sele se, traže posao, kao i brakova dece i tome slično – pod uticajem je, između ostalog, takozvanog feng šuija i sudbine. Dakle, kad su pod uticajem ovih stvari, šta je to što ljude ograničava? Ograničavaju ih zli duhovi; sve ove stvari kontrolišu zli duhovi. Zašto onda ljudi obožavaju te zle duhove? Zašto su pod uticajem tih stvari? Kad je reč o tako jednostavnoj stvari kao što je selidba, zašto ljudi uvek moraju da razmišljaju o tome koje je vreme povoljno da se presele a koje to nije, šta je povoljno prvo preseliti, a šta nije? Zašto o tim stvarima moraju uvek da vode računa? O njima moraju da vode računa, jer će u suprotnom zli duhovi delovati, stvarajući im jad i muke. Šta iz ovih stvari možete da primetite? Celokupan ljudski rod živi pod kontrolom zlikovaca. Ko su zlikovci? Najveći zlikovci jesu Sotona i đavoli, a nešto manji zlikovci jesu zli duhovi na raznim mestima, oni koji kontrolišu razne ljudske rase. Ovi zli duhovi ograničavaju i kontrolišu svaki aspekt ljudskog života. Čak i kad grade kuću, tokom postavljanja glavne grede u temelju, ljudi kače crveno platno i pale petarde da bi im to donelo malo sreće, a svi građevinski radnici nose crvenu odeću kako bi doneli finansijski prosperitet i izbegli nezgode. O svim ovim stvarima postoje neki konkretni zahtevi i izreke, kao i tabui, a oni te tabue moraju da izbegavaju i da poštuju ove izreke. Na primer, neki se ljudi često suočavaju sa teškoćama i stvari im se ne odvijaju glatko – ostaju bez posla, žene ih napuštaju i domovi im ostaju prazni. Ne mogu da otplate čak ni hipoteku za kuću i reklo bi se da im baš ništa ne polazi za rukom. Nisu učinili ništa loše, pa zašto im se onda događaju ove stvari? U nedostatku drugih rešenja, prepuštaju se obožavanju lažnih bogova i zlih duhova ili hitno traže nekoga da proveri njihov feng šui kako bi im taj promenio sreću, pa nakon što to učine, stvari postepeno počinju da im idu nabolje. Prethodno u ove stvari nisu verovali, ali sada, kad su problemi nastali, oni iskreno obožavaju lažne bogove i zle duhove, i pre nego što išta učine, moraju da se posavetuju sa vračarom ili gatarom. Da li je ovakav život iscrpljujuć? (Jeste.) Nego šta nego je iscrpljujuć! Iako bi to želeli, oni ne mogu da žive slobodno i opušteno niti da se izbave iz ograničenja ovih izreka i pravila. Prekrše li ova pravila, zli duhovi deluju i ometaju ih, a oni su nasilno potčinjeni tim zlim duhovima i moraju svakodnevno da ih obožavaju kako bi im se život glatko odvijao. Međutim, oni koji veruju u Boga nisu ograničeni ovim feudalnim praznoverjem ili rabotama zlih duhova. Mogu da se presele ili kreću kako im je volja, bez obaveze da izbegavaju ikakve tabue. U kontinentalnoj Kini, verska uverenja su uvek na meti suzbijanja i proganjanja od strane Komunističke partije. Ako neki vernik više ne može da živi u nekom mestu, on mora brzo da se preseli – da bi to uradio, da li treba da bira pogodan dan ili čas ili da nešto obožava? Ne. On se moli Bogu i Bog ga štiti. Sve je u Božjim rukama – ove ga stvari ne vezuju. Kad poželi da nešto pojede ili izađe iz kuće, da li mora da pogleda u kalendar ili da proveri da li se time krši neki tabu? Ne, on se moli Bogu i sve je u Božjim rukama. Kad ljudi žive pod Božjom vrhovnom vlašću i suverenošću, uz Božju zaštitu i vođstvo, zli duhovi i prljavi demoni, kako oni veliki tako i mali, ne stoje im na putu; ne usuđuju se da deluju na one koji veruju u Boga. Zar ovi ljudi nisu zaštićeni? Zar ne žive slobodno i opušteno? (Žive.) Da li je ova blagodat velika? (Jeste.) Nezavisno od toga jesi li već zadobio istinu ili nisi, sve dok si čovek koji iskreno veruje u Boga, ti si neko koga je Bog predodredio i odabrao, i kad dođeš pred Boga, On te ovako štiti, omogućavajući ti da uživaš u takvoj blagodati. Kako je to samo velika blagodat! Tvoja lična bezbednost i sva tvoja kretanja su bezbedni i sigurni, Bog za te stvari preuzima odgovornost i štiti ih, pa nemaš razloga za brigu. Najveći deo vremena, ljudi se čak ni ne mole niti svesno razmišljaju u sebi: „Pomoliću se Bogu i tražiću od Boga da me zaštiti. Nadam se da je sve u redu i da se ništa loše neće dogoditi.” Ne moraš čak ni da se moliš. Sve dok u svom srcu imaš to prosto ubeđenje koje glasi: „Verujem u Boga; sve je u Božjim rukama”, Bog će delovati. Ljudi uživaju u takvoj velikoj blagodati od Boga – znači li to da su malo dobili? (Znači da su dobili mnogo.) Bog je jedan i jedini Suveren na svetu. Tvoj život i sve što poseduješ nalaze se u Božjim rukama, u rukama ovog Suverena, u srcu ti vladaju spokoj, mir i smirenost i nemaš razloga za brigu. Koliko god bilo veliko tvoje bogopoznanje odnosno koliko god da si istina shvatio, u svom srcu u to možeš biti sasvim siguran. Sve je u Božjim rukama. Ako Božji vernici u svom srcu imaju mesto za Njega i shvataju istinu, zli duhovi se neće usuditi da ih ometaju, da im naude niti da im se približe. Shodno tome, vernici ne moraju da se bave ovim nepotrebnim procesima. To je tako ogromna blagodat – kako i dalje možeš da kažeš da verom u Boga nisi ništa dobio? Da li si bez savesti? Ne osvrćući se ni na šta drugo, i sama tvrdnja da čovek nije ništa dobio dokazuje potpuno odsustvo savesti i dokazuje da je njegova savest krajnje loša; o ostalom se ništa drugo ne mora reći.

Bog ljudima besplatno daje istinu i život, pružajući im Svoje reči i ne tražeći ništa zauzvrat. Iako ljudi možda smatraju da su i dalje nezreli rastom, da nisu shvatili mnogo od istine i da ne mogu jasno da izraze ono malo što su razumeli, već i same ove stvari koje im je Bog dao, ova privrženost i ljubav – kakva je to ogromna blagodat! Bog je ljudima dao najdragocenije stvari; ljudi su od Boga primili najvrednije stvari na svetu. Bilo da si ti to osetio ili nisi, Bog je čoveku to već dao. Zbog čega ljudi imaju još da se žale na Boga? Jesu li dostojni da dobiju ove stvari? Oni koje je Bog odabrao najsrećniji su ljudi na svetu. Bog te je izabrao i odabrao; jedan si od najsrećnijih ljudi na svetu kojima se najviše posrećilo. Kako možeš da kažeš da nisi ništa dobio? Postao si jedan od najsrećnijih ljudi, jedan od srećnika, zato što te je Bog izabrao i odabrao, pa se stoga zli duhovi i prljavi demoni ne usuđuju da ti se približe. Neki ljudi pitaju: „Da li to znači da su moj status i identitet postali vredni poštovanja?” Može li se to reći? Ne može, zato što je sve to zbog Božje ljubavi i Božjih postupaka. Ljudi su tako mnogo dobili! Samo u ovom životu, ljudi su toliko toga dobili; kako su ljudi uopšte podobni da sve ovo dobiju? Neki koji veruju u Boga uopšte ne streme ka istini i uporno govore: „Šta sam dobio nakon tolikih godina vere u Boga?” Zar ne možeš sâm da izračunaš? U svom srcu znaš da li shvataš istinu, koliko si manje zla počinio, a povrh toga, u svom srcu znaš u koliko blagodati si uživao. Da su ti te stvari u srcu jasne, ne bi govorio stvari kojima i te kako nedostaje savesti. Neki takođe kažu: „Božja kuća mi obezbeđuje hranu, odeću, kao i prebivalište.” Zar to nije sasvim beznačajno u poređenju sa Božjom blagodati i zaštitom? To čak ni ne zavređuje da se pomene, zar ne? Međutim, oni sa savešću smatraju da, iako nije vredno pomena, to i dalje predstavlja deo Božje blagodati. Božja blagodat je nemerljiva; Bog je ljudima dao toliko toga! A kad je reč o tim materijalnim stvarima, posmatrano iz Božjeg ugla, On to čak ni ne računa.

S jedne strane Božji postupci štite ljude, a s druge ih vode na put spasenja kako bi mogli da budu spaseni. Ljudi su uživali u ovoj Božjoj privrženosti i Njegovoj ljubavi prema njima i Bog im je darovao obilje blagodati! Osim toga, postoji nešto što je najvažnije: istina koju je Bog darovao ljudima, konkretno, reči koje niko u ljudskoj istoriji, ni u jednom dobu, nije nikada čuo niti dobio. Koliko god puta da je Bog stvarao ljude, On nikada nije obavio ovo delo niti je izgovorio ove reči. Sve tajne koje se odnose na ljude, na ono što ljudi mogu da podnesu, dokuče i razumeju – Bog vam je sve to rekao. Mogu li se ove tajne, ove istine, na bilo koji način izmeriti? Ne mogu se izmeriti; ni mnogo životnih vekova ne bi ljudima bilo dovoljno da se u njima nauživaju. Zašto ovo kažem? Zato što su ove reči od Boga temelj za ljudsko postojanje i one mogu postojati večno. Ako ti se zaista dovoljno posreći da preživiš i živiš večno, onda ove reči i istine od Boga mogu da te opskrbljuju večno. Šta znači večno? Znači da to nije vremenski ograničeno, znači nešto bezgranično. Ako to tumačimo doslovno, znači da to nema kraj – živeti večno, baš kao i Sâm Bog. Ove reči i istine od Boga mogu postojati sve do tog vremena. „To vreme” je koncept i definicija vremena izražena ljudskim jezikom, ali zapravo znači neograničeno. Recite Mi, da li je vrednost ovih reči od Boga velika ili nije? Neverovatno je velika! Ako ka njima ne budeš stremio, onda si ti na gubitku; glup si. Međutim, ako ka njima stremiš, za tebe ove reči u sebi sadrže vrednost koja nadilazi samo ovaj život; proteže se u večnost. One će za tebe uvek biti delotvorne i korisne i zauvek će imati vrednost i značenje, opskrbljujući te večno. Ako razumeš ove reči, dobiješ ih i prema njima živiš, moći ćeš da živiš večno. Jednostavnije rečeno, živećeš zauvek ne osećajući ukus smrti. Zar to nije nešto o čemu ljudi sanjaju? Proći će nebrojene epohe, nebrojeno ljudi će umreti, ali ćeš ti i dalje biti živ. Na koji način ćeš ostati živ? Upravo kroz Božje reči, kroz istinu imaćeš kvalifikacije da ovako nastaviš da živiš. I šta ćeš da uradiš sa ovako dugotrajnim životom? Imaš Božji nalog, Božje vođstvo i takođe imaš misiju. Koja je tvoja misija? Time što proživljavaš Njegove reči, Bog želi da Ga slaviš i da budeš Njegovo svedočanstvo. To je vrednost Božjih reči. Vrednost i značaj istine i reči koje ljudi čuju, sa kojima dolaze u kontakt i koje doživljavaju u ovom dobu postojaće zauvek. Zašto će postojati zauvek? Ove Božje reči nisu teologija, teorija, krilatica ili nekakvo znanje, već su životne reči. Dokle god dobijaš ove reči, prema njima živiš i pomoću njih preživljavaš, Bog će ti dozvoliti da nastaviš da živiš i neće dozvoliti da umreš. Odnosno, On te neće uništiti niti će ti oduzeti život – On će ti dozvoliti da nastaviš da živiš. Zar ovo nije veliki blagoslov? (Jeste.) Kroz ove reči Bog želi da unapred okusiš ovaj blagoslov u ovom životu i da ga dobiješ u budućem svetu. Ovo je Božje obećanje. Imajući u vidu ogromno obećanje koje je Bog dao ljudima, jesu li ljudi mnogo dobili? (Jesu.) Bog je ljudima dao tako veliko obećanje, obznanjujući ga svima. Rekao ti je za to, omogućavajući ti da dođeš i slobodno ga uzmeš. Ne moraš da žrtvuješ sopstveni život niti da predaš sve što poseduješ; samo treba da slušaš Božje reči i da postupaš prema Božjim zahtevima i Njegovim željama, i možeš da dobiješ ovo obećanje od Boga. Zar Bog ljudima nije dao mnogo? Trenutno si na putu da dobiješ ovo obećanje: iako ga još uvek u potpunosti nisi dobio, da li si malo dobio? Posmatrajući obećanje koje je Bog darovao ljudima, ljudi su prilično mnogo dobili. Dobili su značajno preimućstvo; nisu ništa izgubili niti su pretrpeli ikakve gubitke. Uložili su samo malo vremena, a njihovo je telo možda istrpelo neki napor. Možda su žrtvovali nešto porodične sreće, ličnih telesnih sklonosti i želja, odustali od nešto svojih sopstvenih težnji, interesa i želja i tome slično. Ipak, u poređenju sa shvatanjem istine, postizanjem spasenja i dobijanjem Božjeg obećanja, svi ti lični izgledi, ciljevi i težnje nisu vredni pomena, jer oni mogu da te odvedu jedino u pakao, a Bog ti zbog tih stvari neće dati Svoje obećanje. Nasuprot tome, kad ljudi ulože ograničenu količinu vremena, cenu koju su spremni i u stanju da plate, na kraju će shvatiti istinu, dokučiće neke tajne i načela kako da se bude čovek koje ljudi nisu shvatili još od Božjeg stvaranja, razumeće određene suštine i izvorišta svih događaja i stvari i tako dalje. Što je još važnije, oni stiču određeno bogopoznanje i u stanju su da se Boga boje. Nakon što se sve ovo dobije, zar nije vredno platiti takvu cenu? Na šta se ljudi žale? Zašto kažu da verom u Boga nisu ništa dobili? Zar im savest nije postala sasvim trula? Tako mnogo su dobili, a i dalje nisu zadovoljni. Šta bi još želeli? Da li bi bili zadovoljni kad bi postali predsednici ili milijarderi? Kad bi im Bog dao ove stvari, oni Mu više ne bi pripadali. Bog ne želi da zadobija takve ljude.

Ljudi uvek kažu da verovanjem u Boga nisu ništa dobili, što pokazuje da nemaju savesti, da nisu ni najmanje sposobni da shvate istinu, da ne streme ka istini i da su izuzetno lošeg karaktera. Takvi ljudi nemaju čisto shvatanje onoga što Bog radi, onoga što Bog od ljudi zahteva i onoga što je Bog ljudima darovao, između ostalih stvari. Na kraju, kad im se dogode neke stvari zbog kojih su pomalo nezadovoljni, ogroman bes koji su u sebi suzdržavali najednom izbija na površinu: „Šta sam dobio verujući u Boga? Telo mi je toliko toga istrpelo. Izvršio sam sve dužnosti koje mi je crkva dodelila. Koliko god da je bilo teško ili naporno, nikada se nisam žalio; uprkos veličini teškoća, nikada ništa nisam rekao. Prema Božjoj kući nisam nikada imao nikakve zahteve. Uz svoju veliku ljubav i veliku odanost, šta sam dobio? Ako čak ni ja nisam ništa dobio, za druge je još manje nade da će išta dobiti!” Ovim se podrazumeva sledeće: „Vi niste ponudili onoliko koliko sam ja, niste platili cenu koju sam ja platio; ako čak ni ja nisam ništa dobio, šta vi možete dobiti? Svi morate da budete pažljivi; nemojte biti glupi!” Zar takvim ljudima ne nedostaje savest? Čovek bez savesti uvek daje glupe i tvrdoglave izjave. Ne može da shvati baš nijednu od svih istina koje Bog izgovara niti od svih brojnih čistih i pozitivnih stvari i izjava, već se tvrdoglavo čvrsto drži sopstvenih gledišta: „Za Boga trpim muke i plaćam cenu, pa Bog mora da me blagoslovi i mora da mi dozvoli da dobijem više od ostalih. U suprotnom, daću sebi oduška, iskaliću svoj bes i psovaću! Bog mora da mi dâ sve što poželim, a ako to ne dobijem, onda Bog nije pravedan i govoriću da nisam ništa dobio – to je cela istina!” Zar mu ne nedostaje ljudskost? Reči nekoga kome nedostaje ljudskost sasvim sigurno ne mogu da budu postojane, a kamoli da budu u skladu sa istinom; od njega tražiti ovo poslednje bilo bi i previše. Reči koje neko izgovara moraju biti opravdani zahtevi, opravdane izjave, a ne uvrnuti argumenti; ko god da ih sluša ili ocenjuje, one moraju biti postojane. Međutim, reči i postupci ljudi s lošom ljudskošću ne mogu da budu postojani. Kad oni imaju napade besa i daju oduška svom nezadovoljstvu, neki ljudi pomisle: „Zašto kaže da nije ništa dobio? Da li je moguće da se Božja kuća o njega nekako ogrešila? Da li je moguće da neki od postupaka Božje kuće nisu u skladu sa načelima i da ne mogu da se iznesu na videlo? Reklo bi se da je taj čovek obično prilično sposoban da istrpi patnju i plati cenu, ali se danas tako žestoko razbesneo, govoreći da nije ništa dobio; izgleda da zaista nije ništa dobio. Zar se čovek koji se lepo ponaša time ne provocira da se razbesni? Biće mi bolje da budem pažljiv; u izvršavanju svojih dužnosti ne bi trebalo da trpim toliku patnju niti da plaćam toliku cenu kao ranije!” Pod ovakav uticaj dospevaju neki smeteni ljudi kojima nedostaje pronicljivost.

Kad je reč o ljudima koji često izbacuju negativnost, ako zaista imaju gledišta i ideje koje hoće da izraze, dozvolite im da prvo govore i da razotkriju svoja gledišta. Nakon što to učine, svi će shvatiti: „Oni smatraju da cena koju su platili nije u skladu sa onim što su dobili. Smatraju da nisu dobili nikakve koristi i da su pretrpeli gubitke, pa su postali nevoljni. Žale se na Boga, u nadi da će se s Bogom nagoditi, zahtevajući blagodat i koristi!” Kad je čuje kako govori, može li prosečan čovek da razazna takvu osobu? Nakon što svi budu u stanju da tu osobu razaznaju, recite joj: „Da li si rekao sve što si imao? Ako više ništa nemaš da dodaš, bolje ti je da ućutiš ili ćeš od sebe napraviti budalu. Ako tvoja rđava priroda bude pred svima razotkrivena i odmah se ne zauzda, ona će izazvati javno negodovanje. Kad te svi budu razotkrili i odbacili, biće prekasno za kajanje.” Upozorite ih na ovaj način, pa ćete ih tako ograničiti. Ili bi mogao da kažeš i ovo: „Ako smatraš da si na gubitku, ne moraš da veruješ u Boga. Smatraš da nisi ništa dobio, pa šta je tačno to što želiš da dobiješ? Ako bi hteo da stekneš bogatstvo i postaneš imućan ili da obavljaš neku visoku funkciju, žao mi je, ali to nisu stvari koje neko može da dobije jedino zato što ih želi; to su stvari koje Bog određuje. Božja pojava i Božje delo čovekovog spasenja nemaju veze sa davanjem ljudima ovih stvari. Pođi tamo gde možeš da ih dobiješ; Božja kuća nije svet, ona ne može da udovolji đavolima i Sotonama. Bolje ti je da od Božje kuće, a ni od braće i sestara takve stvari ne zahtevaš; ako se usuđuješ da od Boga tražiš takve stvari, onda ćeš uvrediti Njegovu narav i izazvati Njegov bes. Razlog je u tome što je Bog ljudima dao obilje blagodati i ljudima je darovao još i više istina da im budu život. Ako smatraš da zadobijanje istine nije dragoceno, onda si glup i neuk.” Na ovaj način svi treba da ih prekore i orezuju. Šta mislite o ovom praktičnom postupku? Ili možete da kažete: „Božja kuća ti ništa ne duguje. Tvoje davanje za Boga i obavljanje tvojih dužnosti bili su svi na dobrovoljnoj osnovi. Znaš li u koliko blagodati od Boga si uživao otkako si u Njega počeo da veruješ i da izvršavaš dužnosti? Ako imaš imalo savesti, Bogu ne treba da govoriš kako ništa nisi dobio; pred Boga treba da dođeš i da prepoznaš sopstvene probleme. Ako zaista veruješ da je Bog istina, da je sve što Bog radi istina i da su Njegove reči istina, onda to ne bi trebalo da govoriš; ne bi trebalo da se žališ. Tvoj trenutni stav nije onaj koji bi trebalo da ima neko ko veruje u Boga, niti je to stav koji bi trebalo da ima neko ko stremi ka istini. Ti nastojiš da se pobuniš i da pred Bogom iznova izneseš svoje stare probleme! Pokušavaš da se sa Bogom rastaneš, da sravniš račune! Ali Bog ti ništa ne duguje, baš kao ni Božja kuća. Ako sa Božjom kućom nameravaš da sravniš račune, onda požuri i napusti Njegovu kuću. Božjoj kući ne dosađuj jer ćeš inače izazvati Njegov gnev i On će te oboriti. To i ne bi bila baš velika šteta. Ako imaš imalo savesti ili razuma, treba da se smiriš da bi se molio i tragao, kako bi ustanovio postoji li nešto pogrešno u tvom gledištu prema stremljenju u tvojoj veri u Boga i da li je put kojim ideš onaj kojim Bog nalaže da koračaš. Prema Bogu imaš toliko nerazumnih zahteva, tako veliku ogorčenost; to ukazuje na to da nešto nije u redu sa tvojim stremljenjem. Tako duboko ogorčenje nije nastalo u samo nekoliko dana; ono se nagomilava već duže vremena. Ili, otkako si u Boga počeo da veruješ, pred Njega možda dolaziš s pogrešnim stavom u mislima, i šta god da je On rekao, ti si bio ravnodušan, pa shodno tome ne osećaš nikakvo kajanje niti da si nešto dužan. Možda je upravo to dovelo do današnjeg raspleta stvari. Biće ti bolje da se što pre ispovediš i pokaješ; još uvek ima vremena da se pokaješ. Ako to ne učiniš i nastaviš da činiš zlo i izbacuješ negativnost, onda ćeš postati đavo, antihrist. Kad te Božja kuća ukloni, ostaćeš bez ijedne prilike da budeš spasen – ono što Božja kuća osudi osuđeno je i od Boga. Na ovaj način te upozoravamo imajući u vidu tvoju sposobnost da tokom brojnih godina vere u Boga podnosiš patnju i plaćaš cenu. Dajemo ti priliku. Ako uporno isteruješ svoje i odbijaš da poslušaš savet, pa Božja kuća odluči da te ukloni, više nećeš biti brat ili sestra. Nade za tvoje spasenje biće ravne nuli. A kad to vreme dođe, tada zaista nećeš ništa dobiti. Nemoj tada da se žališ. Sada je najvažnije da preokreneš svoje misli, gledišta i smer svog stremljenja. Prestani da stalno stremiš tome da nešto dobiješ. Slušaj Božje reči; proveri o kom delu onoga što Bog razotkriva o ljudskim iskvarenim naravima možeš da razmisliš i da to spoznaš u sebi. Da li si razrešio probleme koje u sebi možeš da uočiš, one koje možeš jasno da uvidiš? Jesi li prepoznao svoje buntovništvo prema Bogu? Da li si ga se rešio? Najveći problem s kojim se sad suočavaš jeste stalna želja da s Bogom sravniš račune – kakav je ovo problem? Zar to nije problem koji treba rešavati? U Boga uvek veruješ s nekom namerom, s nekom transakcijom na umu; uvek žudiš da dobiješ blagoslove, u nadi da ćeš trud, davanje i telesnu patnju razmeniti za blagoslove carstva nebeskog – zar to nije logika razbojnika? Zašto ne pogledaš kakvim to ljudima Bog daruje blagoslove, kakvi su Božji zahtevi prema ljudima, šta je Bog ljudima rekao i šta ljudi treba da postignu da bi dobili Božja obećanja? Ako zaista veruješ u Boga i zaista želiš da budeš spasen, ne pokušavaj da stalno nešto dobiješ od Boga. Moraš da proveriš koliko si Božjih reči sproveo u delo, da li si osoba koja sledi Božje reči. Slediti Božje reči znači praktično postupati i živeti prema Božjim zahtevima i istina-načelima, a ne samo nešto malo fizički istrpeti i platiti neku malu cenu. Tvoja iskvarena narav nije rešena i u svakoj ceni koju plaćaš i svim mukama koje trpiš postoje namere. Bog to ne odobrava; On ne želi takvu cenu. Ako istrajavaš u tome da s Bogom sravniš račune, ako si uporan u tome da se s Bogom raspravljaš i nadmećeš, onda vređaš Njegovu narav i On će dozvoliti da bude po tvome, sve do pakla u kome ćeš biti kažnjen. To je odmazda za učinjeno zlo. Uživao si u brojnim blagoslovima i u mnogo blagodati od Boga i On ti je u materijalnom smislu ukazao određeni poseban tretman. Već si dobio ono što treba da dobiješ – šta bi još hteo od Boga?” Ako u razgovoru u zajedništvu koristite ove reči, nakon što ih čuje, zar ozlojeđeno raspoloženje čoveka sa imalo savesti i razuma ne bi makar malo popustilo? Jesu li ovo reči čistog shvatanja koje su u skladu sa istinom? (Jesu.) Ako ima ljudskost i razum, čovek može da ih razume i prihvati. Jedino bi oni bez ljudskosti, oni koji nemaju savesti i razuma, pomislili da ove reči nastoje da ih prevare, da su bombastične retoričke reči, da nisu dostojne da se u njih veruje, te da nisu tako opipljivo korisne kao vidljiva blagodat ili materijalni blagoslovi. Dakle, dokle god ne vide te opipljive koristi, beskorisno je sve što im govoriš; oni to neće prihvatiti. Možda ti se direktno u lice neće usprotiviti, ali će se iza tvojih leđa u svom srcu i dalje opirati, povremeno izbacujući negativnost, pokazujući sopstveni doprinos, prebrojavajući muke koje su istrpeli, kao i načine na koje se Božja kuća ophodi prema njima, kako trpe Božju kuću – sve to uvek čuvaju u svom srcu. Šta god da im se dogodi, ukoliko ne dobiju ono što žele, iz njih izbija njihovo zverstvo, eksplodiraju od besa, razotkrivajući svoje sramno ponašanje i izbacuju negativnost. Treba li i dalje da pokušavate da takvu osobu ubedite? Ako, nakon jednostavnog nagovaranja, ona i dalje ispoljava isti karakter, vraćaju se njeni stari problemi i njeno se đavolstvo ponovo rasplamsava, šta treba učiniti? Onda je došlo vreme da se nametnu ograničenja. Ne pružajte joj priliku da se pokaje. Ona je uzaludni slučaj; glup, tvrdoglavi bednik. U kom smislu je „glup, tvrdoglavi bednik”? U smislu da ne prihvata čist put i ne prihvata pozitivne stvari. Umesto toga, ona prihvata uvrnute argumente, jeresi i zablude, čvrsto se držeći sopstvenih gledišta o tome da dobije opipljive koristi, stiče prednosti i ne trpi gubitke. Koliko god da u zajedništvu Božja kuća razgovara o istini, ta osoba uvek kaže: „Sve su to reči koje lepo zvuče. Ko nije u stanju da kaže nekoliko lepih stvari? Da si na gubitku, ne bi to govorio.” Tvrdoglavo se drže takvih gledišta, pa kad im se dogodi nešto neprijatno ili pretrpe neki gubitak, smatraju da verom u Boga nisu ništa dobili i ponovo će izbacivati negativnost. Treba li im ipak pružiti priliku? Prilika više ne postoji. Ako dobro ne izvršavaju svoje dužnosti, već umesto toga druge ometaju, odmah ih zaustavite i ograničite. Nemojte im dozvoliti da slobodno govore. Nastave li da šire negativnost i druge ometaju, više im ne ukazujte nikakvu ljubaznost. Uklonite ih što pre. Ovo ne znači da nemamo ljubavi, zar ne? (Ne znači.) U razgovoru u zajedništvu istinu su dobijali na kašičicu, ali ne mogu da je prihvate kako god da se o njoj razgovara – na šta ovo ukazuje? Gledano spolja, čini se da je ova osoba bezvernik, ali je u suštini ona đavo. Došla je u Božju kuću da traži blagodat i blagoslove od Boga, da dobije koristi i neće se zaustaviti sve dok ih ne dobije. Ako posle nekog vremena vere u Boga nije dobila nikakve koristi, njene sotonske naravi će izbiti na površinu; iz sebe će izlivati svoje nezadovoljstvo Bogom, činiće zlo i izazivaće ometanja. Ovo je đavo. Delić patnje i davanja koje je ta osoba podnela u suštini nisu primena Božjih reči. Svode se na to da ta osoba napravi dogovor, da za sebe dobije koristi i blagoslove. Kad se onima koji verovanjem u Boga stalno žele da nešto dobiju dogodi nešto loše, a pritom su negativni i slabi, oni uvek kažu: „Svojom verom u Boga nisam ništa dobio.” Zatim odustaju i počinju da se ponašaju nepromišljeno, traže način za odmazdu i često izbacuju negativnost kako bi iz sebe izlili svoje emocije nezadovoljstva. Već smo u zajedništvu razgovarali o tome kako treba postupati sa takvim ljudima: prema njima treba postupati shodno načelima. Ako mogu da prihvate istinu i garantuju da u budućnosti više neće izazivati ometanja, može im se pružiti dodatna prilika da ostanu u crkvi. Ako im je naum da stalno ometaju crkveni posao i crkveni život i nanose im štetu, onda ih odmah pročistite iz crkve. Cilj je da se zaštiti crkveni posao i osigura da pripadnici Božjeg izabranog naroda mogu neometano da žive crkvenim životom. Ova se odluka donosi i ovaj metod usvaja na osnovu ovog načela. To je primereno.

Ko je još u crkvenom životu sklon izbacivanju negativnosti? Neki ljudi bez rezultata izvršavaju svoju dužnost, praveći uvek nemarne greške; o sebi ne razmišljaju, već stalno smatraju kako Bog nije pravedan niti pošten, da je Bog prema drugima uvek milostiv, ali ne i prema njima, da ih Bog gleda s nipodaštavanjem i da ih nikad ne prosvećuje, te da zato u obavljanju njihove dužnosti nikad nema nikakvih rezultata i da oni nikad nisu u stanju da postignu svoj cilj da se istaknu i da budu cenjeni. U svom srcu, oni sve više okrivljuju Boga i, dok to čine, u njima nastaju ljubomora, gnušanje i mržnja prema onima koji odano izvršavaju svoje dužnosti. Kakvu ljudskost imaju takvi ljudi? Zar nisu sitničavi? A osim toga, zar ne propuštaju da shvate kako da u svojoj veri u Boga streme ka istini? Oni ne razumeju šta je verovanje u Boga. Misle da je verovanje u Boga i izvršavanje dužnosti poput ispitivanja studenta na fakultetu i stalno im je potrebno da rezultate i plasman upoređuju. Dakle, oni ovim stvarima pridaju veliki značaj. Zar to nije njihovo stanje? Pre svega, iz ugla shvatanja istine, poseduju li takvi ljudi duhovno razumevanje? Ne poseduju ga i ne razumeju šta znači verovati u Boga i stremiti ka istini. Kao prvo, veliku važnost pridaju tome kako se među ostalima oni sami kotiraju; kao drugo, uvek koriste metod ocenjivanja da procene koliko dobro drugi izvršavaju svoje dužnosti i koliko dobro ih oni sami izvršavaju, baš kao da ocenjuju studente u školi, mereći ovom metodom ljudsku veru u Boga i obavljanje njihovih dužnosti. Zar ovde nešto nije pogrešno? Povrh toga, nije li pogrešan tako zahtevan način na koji izvršavaju svoje dužnosti? Zar svoje dužnosti ne izvršavaju uz napor nekoga ko uči i polaže ispite? (Da.) Zašto to kažemo? Da li takvi ljudi, kad veruju u Boga i izvršavaju svoje dužnosti, razumeju kako da tragaju za načelima? Mogu li da tragaju za načelima? S jedne strane, oni ne znaju kako da tragaju za načelima. Kako ljudi treba da čitaju Božje reči, kako da u zajedništvu razgovaraju o istini i kako da pravilno izvršavaju svoje dužnosti – ove stvari oni ne razumeju, niti im je do njih stalo. Znaju samo da moraju da pronađu načela i da prema njima postupaju, ali ne razumeju šta se tim načelima reguliše, šta Bog nalaže niti kako drugi postupaju prema načelima. To naprosto ne shvataju. A, s druge strane, jesu li oni u stanju da obavljanje dužnosti procene na osnovu Božjih merila za odmeravanje da li je ljudsko obavljanje dužnosti u skladu sa merilom i načelima koja On ljudima nalaže u izvršavanju njihove dužnosti? Mogu li da shvate ove stvari iz Božjih reči i iz razgovora u zajedništvu s braćom i sestrama? Pre svega, oni ne razumeju Božje reči, niti razumeju pitanja izvršavanja dužnosti. Nakon što počnu da veruju u Boga i da izvršavaju dužnosti, oni razmišljaju: „Dok sam išao u školu, otkrio sam ovo pravilo: sve dok si spreman da naporno radiš i dodatno učiš, možeš da dobiješ najbolje ocene. Pa ću tako postupati i u svojoj veri u Boga. Više ću čitati Božje reči i više ću se moliti. Dok drugi ćaskaju ili jedu, učiću himne i učiću napamet Božje reči. Uz takav trud, Bog će me sigurno blagosloviti, s obzirom na moj naporan rad, marljivost i prilježnost, pa će moje obavljanje dužnosti sasvim sigurno uroditi plodom. Siguran sam da ću među ostalima postići visoke rezultate, pa će me ceniti i unaprediti.” Ipak, uprkos tome što baš tako i postupe, oni i dalje ne mogu da ostvare sopstvene želje: „Zašto u odnosu na druge i dalje imam lošije rezultate u izvršavanju svoje dužnosti? Kako će me ikada unaprediti ili koristiti za važne zadatke? Zar to ne znači da nema nade? Rođen sam sa takmičarskim duhom, nespreman da za drugima zaostajem. Takav sam bio u školi, takav sam i sada u svojoj veri u Boga. Svakoga ko je bolji od mene, rešen sam da nadmašim. Nema predaha dok to ne uradim!” Oni veruju da će uz odgovarajući metod i pristup – jedino uz ulaganje truda u naporno učenje kako bi što više čitali Božje reči i naučili više himni; uz uzdržavanje od dokonih razgovora; nepridavanje značaja oblačenju; manje spavanja i manje uživanja; potčinjavanje sopstvenog tela; i neprepuštanje telesnim zadovoljstvima – tada moći da dobiju Božje blagoslove i da će sigurno postići rezultate u izvršavanju svoje dužnosti. Međutim, stvari uvek ispadnu drugačije nego što su oni očekivali: „Zašto u izvršavanju svoje dužnosti i dalje uvek grešim, i zašto ne mogu da je izvršavam još uvek tako dobro kao ostali? Ostali obavljaju stvari brzo i dobro, i starešina ih uvek hvali i ceni. Istrpeo sam toliko patnje i teškoća. Zašto i dalje ne postižem rezultate?” I dok o tome razmišljaju, na kraju dolaze do značajnog otkrića: „Ispostavlja se da je Bog nepravedan. Tako dugo verujem u Boga i tek sad to uviđam! Bog je milostiv prema svakome prema kome želi da bude. Pa, zašto prema meni ne želi da bude milostiv? Da li je to zato što sam glup, zato što ne umem da laskam i nisam rečit, zato što nisam dovitljiv? Ili je to zato što izgledam previše obično i nisam naročito obrazovan? Ovim me Bog otkriva, zar ne? Pročitao sam tako mnogo Božjih reči – zašto prema meni Bog nije milostiv, već me umesto toga otkriva?” I dok o tome razmišljaju, postaju negativni: „Više ne želim da izvršavam svoju dužnost. Dok sam izvršavao svoju dužnost Bog me nije blagoslovio, pa sam pročitao još više Božjih reči, a On me nije prosvetio. U Božjim rečima se navodi: Bog je milostiv prema svakome prema kome želi da bude i pokazuje milost kome On hoće. Ja nisam neko prema kome Bog pokazuje milost niti neko prema kome je On milostiv. Zašto treba da trpim ovu muku?” Što više razmišljaju sve su negativniji i sve manje osećaju da imaju put pred sobom. Osećaju da se guše od sopstvenih pritužbi i više ne žele da izvršavaju svoju dužnost; a kad je izvršavaju, samo je otaljavaju. Koliko god da drugi u zajedništvu razgovaraju o načelima, to do njih ne dopire. U njima nema nikakve reakcije. Kad se nalaze u ovakvom stanju, da li imaju ikakav život-ulazak? Imaju li ikakvu odanost u izvršavanju sopstvene dužnosti? Više ne, a nestalo je i ono malo truda i marljivosti koje su nekada imali. Pa, šta je ostalo u njihovom srcu? „Samo ću praviti planove u hodu i prihvataću stvari onakvim kakve jesu. Bog bi u svakom trenutku mogao da me otkrije i ukloni, da od mene digne ruke. Kad dođe taj dan u kome mi nije dozvoljeno da izvršavam svoju dužnost, neću je izvršavati. Znam da nisam dovoljno dobar. Bog me možda još uvek nije uklonio, ali znam da Mu se ne dopadam. Samo je pitanje vremena kad ću biti uklonjen.” Ove misli i gledišta nastaju u njihovom srcu, pa kad s drugima komuniciraju, povremeno im se otmu takve primedbe: „Svi vi, samo nastavite da iskreno verujete. Vašu veru i vaše izvršavanje dužnosti Bog će sigurno blagosloviti. Ja sam beznadežan slučaj. Došao sam do kraja puta. Koliko god da sam marljiv ili vredan, nema svrhe. Ako se Bogu neko ne sviđa, beskorisno je koliki god trud on uložio. U izvršavanju svoje dužnosti trudim se onoliko koliko mogu; ako se moji napori u svakom slučaju izjalove, tu se ništa ne može učiniti. Može li Bog ljude da natera da učine ono što je izvan granica njihovih mogućnosti? Bog ne može mačku da natera da progovori!” Šta se ovde poručuje? Prećutno se govori sledeće: „Takav sam kakav sam. Kako god da se Bog prema meni ophodi, ovo će biti moj stav.” Recite Mi, zašto bi neko sa ovakvim stavom i namerom i dalje želeo da dobije Božje blagoslove? Mogu li ovo stanje i ovaj stav koje je on formirao da utiču na druge? Oni mogu vrlo lako da imaju negativan i štetan uticaj, vodeći druge u negativnost i slabost. Zar se time drugi ne zaluđuju i zar im se ne nanosi šteta? Ljudi sa takvim stepenom negativnosti pripadaju kategoriji đavola, zar ne? Đavoli nikad ne vole istinu.

Kad izbacuju svoju negativnost, neki ljudi se ne upuštaju u opsežne rasprave; naprosto kažu nekoliko rečenica: „Svi vi ste bolji od mene. Svi ste u velikoj meri blagosloveni. Ja sam beznadežan slučaj. Koliko god da se trudim, beskorisno je. Za mene nema nade da ću dobiti Božje blagoslove.” Iako su ove reči jednostavne i ne deluju problematično, već zvuče kao da oni ispituju sami sebe, sebe detaljno analiziraju i prihvataju činjenice kao što su njihov sopstveni loš kov i nedostaci, ti ljudi zapravo izbacuju svojevrsnu nevidljivu negativnost. Ove reči sadrže sarkazam i ruganje, kao i otpor, a još i više sadrže nezadovoljstvo Bogom, uz negativno i potišteno raspoloženje. I premda ovih negativnih reči može biti svega nekoliko, ovo raspoloženje, poput neke zarazne bolesti, može na druge uticati. Iako izričito ne govore: „Više ne želim da izvršavam svoje dužnosti, nema nade za moje spasenje, a i svi vi ste u opasnosti”, oni šalju signal koji kod ljudi stvara osećanje da ako za ovog pojedinca, uprkos njegovim naporima, nema nade za spasenje, onda je tek nema za one koji se nimalo ne trude. Šaljući ovaj signal, oni svima poručuju: „Nada je važna. Ako ti Bog ne daje nadu, ako te Bog ne blagoslovi, ma koliki trud da uložiš, sve to je uzaludno.” Nakon što većina ljudi primi ovaj signal, nemoguće je da ne splasne vera u Boga koja se nalazi duboko u njima, a značajno se smanjuju odanost i iskrenost koje oni treba da ispolje pri izvršavanju svoje dužnosti. I premda ti ljudi ovu negativnost izbacuju bez očite namere da druge zaluđuju ili da ih privuku na svoju stranu, ovo negativno raspoloženje na ostale brzo utiče, stvarajući kod njih kriznu situacije, uz osećaj da njihovi napori vrlo lako mogu da se izjalove; to ljude navodi da žive u okviru sopstvenih osećanja, koristeći ta osećanja da o Bogu spekulišu, kao i da Božji stav i iskrenost prema ljudima analiziraju i preispituju na osnovu površnih pojava. Kad se ovo negativno raspoloženje prenese na druge, oni ne mogu da se odupru tome da se ne udalje od Boga i da nemaju pogrešna razumevanja i sumnje o onome što je Bog rekao, ne verujući više Njegovim rečima. Istovremeno, oni više nisu iskreni prema svojim dužnostima; nisu radi da plate cenu i nevoljni su da budu imalo odani. Ovo je uticaj tih negativnih primedbi na ljude. Koja je posledica ovog uticaja? Nakon što čuju ove reči, ljudi ne dobijaju pouku, a još manje postižu samospoznaju, otkrivaju svoje mane ili postaju sposobni da primenjuju istinu i izvršavaju svoje dužnosti shodno načelima – ne dobijaju nijedan od ovih pozitivnih rezultata. Naprotiv, zbog ovog uticaja ljudi postaju negativniji, razmišljaju da odustanu od stremljenja ka istini i više nemaju rešenost da izvršavaju svoje dužnosti. Zašto su izgubili veru? (Osećaju da nema nade za njihovo spasenje.) Tako je, prihvatili su ovu poruku i osećaju da nema nade za njihovo spasenje, pa su nevoljni da se potrude da izvršavaju svoje dužnosti. To ponašanje pokazuje da oni ka istini ne streme iskreno, već da uvek na osnovu osećanja, raspoloženja i nagađanja procenjuju da li je Bog njima zadovoljan, da li ima nade za njihovo spasenje i da li Bog odobrava njihovo obavljanje dužnosti. Kad ove stvari procenjuju na osnovu nagađanja, ljudi nisu naročito motivisani da primenjuju istinu. Zašto je to tako? Mogu li ljudi da Boga procene tačno kad Ga procenjuju na osnovu nagađanja? Mogu li ljudi tačno da donose pretpostavke o svakoj misli i ideji koje Bog ima? (Ne mogu.) Ljudski um je pun lažljivosti, transakcija, filozofija za ovozemaljsko ophođenje, Sotonine logike i tome slično. Koje su posledice kad svoje pretpostavke o Bogu ljudi donose na osnovu ovih stvari? To vodi u sumnju u Boga, u čovekovo udaljavanje od Boga, pa čak i u potpuni gubitak vere u Boga. Kad čovek u potpunosti izgubi veru u Boga, u njegovom srcu će se neizbežno pojaviti veliki znak pitanja o tome da li Bog postoji. U tom trenutku, vreme njegove vere u Boga će doći do svog kraja – on je potpuno uništen. Osim toga, da li je ispravno da ljudi formiraju pretpostavke o Bogu? Je li to stav koji stvoreno biće treba da ima prema Stvoritelju? Jasno je da nije. Ljudi ne treba da formiraju pretpostavke o Bogu, niti treba da spekulišu o Božjem razmišljanju ili o Božjim mislima o ljudima. Ovo je samo po sebi pogrešno; ljudi su zauzeli pogrešan ugao posmatranja i pogrešan stav.

Ljudi prema Bogu ne treba da se odnose uz pretpostavke, nagađanje, sumnju ili podozrenje, niti treba da Ga procenjuju na osnovu ljudskih misli i gledišta, filozofija za ovozemaljsko ophođenje ili akademskog znanja. Dakle, kako ljudi treba da se odnose prema Bogu? Pre svega, ljudi treba da veruju da je Bog istina. Božjim zahtevima prema ljudima, Njegovim namerama prema njima, Njegovoj ljubavi i mržnji prema ljudima i Njegovim uređenjima, mislima i idejama za različite vrste ljudi i tako dalje nisu potrebna tvoja nagađanja; u Božjim rečima ove stvari imaju jasna objašnjenja i jasna značenja. Ti jedino treba da veruješ, da tragaš i da zatim praktično postupaš prema Božjim rečima – u toj meri je jednostavno. Bog od tebe ne traži da na osnovu osećanja procenjuješ ono što On s tobom namerava da učini odnosno kako te On posmatra. Dakle, misliš da nema nade za tvoje spasenje – je li ovo osećanje ili činjenica? Jesu li Božje reči to poručile? (Nisu.) Dakle, šta Božje reči poručuju? Bog ljudima poručuje kako da tragaju za istinom radi pronalaženja rešenja i kako da pronađu put za primenu istine kad god se suoče s nekim problemom ili otkriju iskvarene naravi. Ovim se potvrđuje jedna stvar: istina je da Bog želi da spase ljude i da preobrazi njihove iskvarene naravi; Bog te ne obmanjuje i ovo nije prazna priča. Misliš da nema nade za tvoje spasenje, ali to je samo trenutno raspoloženje, osećanje nastalo u određenom okruženju. Tvoja osećanja ne predstavljaju Božje želje ili namere, još manje Njegove misli, a ne predstavljaju ni istinu. Prema tome, ako živiš prema ovom osećanju, ako pretpostavke o Bogu donosiš na osnovu ovog osećanja, svoje osećanje koristiš da zameniš Božje želje, onda si u velikoj zabludi i upao si u Sotoninu klopku. Šta u ovoj situaciji čovek treba da uradi? Ne oslanjajte se na osećanja. Neki ljudi kažu: „Ako ne treba da se oslanjamo na osećanja, na šta onda treba da se oslonimo?” Beskorisno je da se oslanjaš na bilo šta svoje; ljudska osećanja ne predstavljaju istinu. Ko zna kako je nastalo tvoje osećanje, odakle je ono zaista poteklo – ako je nastalo time što te je Sotona zaludeo, onda je to problematično. U svakom slučaju, nezavisno od toga kako je to osećanje nastalo, ono ne predstavlja istinu. Što su nečija osećanja i intuicija intenzivniji, taj bi više trebalo da traga za istinom, da dolazi pred Boga i da razmišlja o sebi. Ljudska osećanja, s jedne strane, i činjenice i istina, s druge, dve su sasvim različite stvari. Mogu li osećanja da te opskrbe istinom? Mogu li da ti donesu put primene? Ne mogu. Jedino Božje reči, jedino istina, mogu da ti donesu put primene, mogu da ti donesu preokret i otvore izlaz. Prema tome, tvoja praktična primena ne treba da bude u traganju za sopstvenim osećanjima – tvoja osećanja nisu važna. Ono što treba da uradiš jeste da dođeš pred Boga kako bi tragao za istinom, da razumeš Božje namere kroz Njegove reči. Što se više budeš oslanjao na osećanja, sve više ćeš zaticati sebe kako si bez puta pred sobom, sve dublje ćeš upadati u negativnost i više ćeš verovati kako je Bog nepravedan, da te Bog nije blagoslovio. Naprotiv, ako ova osećanja ostaviš po strani kako bi tragao za istina-načelima, kako bi uvideo koji postupci su tokom procesa izvršavanja tvoje dužnosti kršili istina-načela, koji postupci su izvršeni shodno tvojoj sopstvenoj volji i nemaju baš nikakve veze sa istina-načelima, tada ćeš, tokom procesa traganja, otkriti da si previše samovoljan, da imaš previše uobrazilja. I samom primenom ovo malo iskrenosti, otkrićeš brojne probleme: „Previše sam buntovan, previše samovoljan, previše nadmen! Nije reč o tome da nema nade za moje spasenje; moja su osećanja pogrešna. Radi se o tome da Božje reči nisam uzeo zaozbiljno i da nisam praktično postupao shodno istina-načelima. Uvek se žalim da me Bog ne blagoslovi, da me ne usmerava i da je pristrasan, ali zapravo nisam prepoznao da sam ja površan, samovoljan i nesmotren u obavljanju svoje dužnosti – u pitanju je moja greška. Sada sam shvatio da Bog ne pokazuje pristrasnost. Kad ljudi ne tragaju za istinom niti pred Boga dolaze, Bog je prema njima uveliko dobar samim tim što im ne oduzima podobnost za obavljanje dužnosti; u tom smislu Bog je već veoma popustljiv. Ipak, i dalje sam osećao da sam prepun pritužbi, čak sam se nadmetao i svađao sa Bogom. Ranije sam smatrao da sam prilično dobar, ali sad uviđam da to uopšte nije istina. Šta god da sam radio, to nije bilo zasnovano na načelima; Božja blagodat je bila u tome što me nije dovodio u red – prepoznao je da sam mali rastom!” Kroz takvo traganje, shvatićete određene istine i moći ćete da preuzmete inicijativu za aktivno praktično postupanje shodno istina-načelima. Malo-pomalo, osetićete da imate određena načela u tome kako da budete čovek i u izvršavanju sopstvene dužnosti. U tom trenutku, zar nećete osetiti kako vam je savest mirnija? „Ranije sam osećao da nema nade za moje spasenje, ali zašto su sada ovo osećanje, ova svest, postali još bleđi? Kako to da se to stanje promenilo? Ranije sam smatrao da za mene nema nade; nisu li to bili samo negativnost, otpor i borba protiv Boga? Bio sam i previše buntovan!” Nakon što se, tokom procesa izvršavanja svoje dužnosti, pokoriš, i bez sopstvenog znanja ćeš početi da shvataš neka načela i sebe više nećeš porediti sa drugima; usredsređivaćeš se jedino na to kako da izbegneš površnost i kako da svoje dužnosti izvršavaš prema načelima. Nesvesno, više nećeš osećati da ne možeš da budeš spasen i više nećeš biti zarobljen u tom negativnom stanju; svoje dužnosti ćeš izvršavati shodno načelima i osetićeš da je tvoj odnos sa Bogom postao normalan. Kad budeš imao to osećanje, razmišljaćeš: „Bog me nije napustio; mogu da osetim Božje prisustvo i mogu da osetim Božje usmeravanje i blagoslove kad tragam za Bogom dok izvršavam svoje dužnosti. Konačno osećam da Bog blagoslovi druge, baš kao i mene, i da Bog ne pokazuje pristrasnost; izgleda da još uvek ima nade za moje spasenje. Ispostavlja se da sam ranije išao pogrešnim putem; tokom izvršavanja svoje dužnosti stvari sam uvek otaljavao i činio sam nepromišljena nedela, misleći čak da sam dobro, dok sam živeo u svom malenom svetu i sebi se divio. Sad uviđam da je to bila velika greška! Živeo sam u potpunosti u stanju galame na Boga i opiranja Njemu, pa nije ni čudo što nisam dobio Božje prosvećenje. Ako ne postupam shodno načelima, kako bih mogao da dobijem Božje prosvećenje?” Vidiš, dva sasvim različita načina praktičnog postupanja, dva potpuno različita načina bavljenja sopstvenim idejama, na kraju dovode do različitih rezultata.

U svojoj veri u Boga, ljudi ne mogu da žive prema svojim osećanjima. Ljudska osećanja su samo prolazna raspoloženja – imaju li ona ikakve veze sa ljudskim ishodima? Sa činjenicama? (Nemaju.) Kad se ljudi udalje od Boga, kad žive u stanju uma u kome Boga pogrešno razumeju ili se Bogu opiru, s Njim se bore i na Njega galame, tada su potpuno napustili Božju brigu i zaštitu, i u njihovom srcu nema više mesta za Boga. Kad žive u takvom stanju, ljudi ne mogu a da ne žive prema sopstvenim osećanjima. I neka sitna pomisao može da ih uznemiri pa gube apetit ili nemaju san, nečija neoprezna primedba može da ih odgurne u nagađanja i zbunjenost, a čak i obična noćna mora može da ih učini negativnim i da ih navede da pogrešno razumeju Boga. Jednom kad nastane ovaj začarani krug, ljudi konstatuju da je za njih gotovo, da su izgubili svaku nadu da će biti spaseni, da su od Boga napušteni, te da ih Bog neće spasti. I što više tako razmišljaju i što se više tako osećaju, sve više poniru u negativnost. Stvarni razlog zašto se ljudi ovako osećaju jeste u tome što ne tragaju za istinom, niti je primenjuju u skladu sa istina-načelima. Kad ih nešto zadesi, ljudi ne tragaju za istinom, istinu ne sprovode u delo i stalno rade po svome, živeći u svojim sitnim mudrostima. Svakodnevno se porede i nadmeću sa drugima, zavide svakome za koga misle da je od njih bolji i preziru ga, rugaju se i podsmevaju svakome za koga smatraju da im nije ravan, živeći u naravi Sotone, ne postupajući u skladu sa istina-načelima i odbijajući da prihvate ičije savete. To na kraju dovodi do toga da formiraju svakakve zablude, nagađanja i osude i zbog toga su stalno zabrinuti. Pa zar nisu to i zaslužili? Samo su oni sami mogli da na sebe natovare tako teško breme – i zaista su ga zaslužili. Šta je uzrok svemu tome? To što ljudi ne tragaju za istinom, što su previše nadmeni i samopravedni, što se uvek ponašaju prema sopstvenim zamislima, uvek se razmeću i sa drugima upoređuju, uvek nastoje da se izdvoje, pred Boga stalno postavljaju nerazumne zahteve i tako dalje – zbog svih se tih stvari ljudi postepeno udaljavaju od Boga, Bogu se opiru i, svaki put iznova, povređuju istinu. Na kraju, sami sebe zavlače u tamu i negativnost. A u takvim trenucima ljudi nemaju istinsko razumevanje vlastitog buntovništva i protivljenja, i još manje mogu da tim stvarima prilaze sa ispravnim stavom. Naprotiv, oni se na Boga žale, Boga pogrešno razumeju i o Njemu spekulišu. Kad se to dogodi, ljudi napokon shvataju da je njihova iskvarenost duboko pustila korenje i da izazivaju previše nevolja, pa utvrđuju da su od one vrste koja se protivi Bogu i ne mogu a da ne potonu u negativnost, nemoćni da se iz toga izvuku. Oni veruju u sledeće: „Bog me se gnuša i odbacuje me, Bog me ne želi. Previše sam buntovan, pa sam to i zaslužio. Bog me sasvim sigurno više neće spasti.” Veruju da su sve to činjenice. Pretpostavke u svom srcu proglašavaju za činjenice. Nema koristi da sa njima iko u zajedništvu razgovara o istini, oni je ne prihvataju. U sebi razmišljaju: „Bog me neće blagosloviti, neće me spasti, pa koja je svrha da u Boga verujem?” Nakon što put njihove vere u Boga dostigne ovu tačku, jesu li ljudi još uvek u stanju da veruju? Ne. A zašto ne mogu da nastave dalje? Za ovo postoji određena činjenica. Kad ljudska negativnost dostigne određenu tačku u kojoj im je srce ispunjeno otporom i pritužbama, i kad žele da prekinu svoj odnos sa Bogom, stvari više nisu tako jednostavne kao u slučaju kad se Boga ne boje, kad se ne pokoravaju Bogu, kad istinu ne vole i ne prihvataju je. Pa, o čemu je onda reč? U svom srcu su aktivno odlučili da odustanu od vere u Boga. Smatraju da je sramotno da skrštenih ruku čekaju da budu uklonjeni, da je veće dostojanstvo u odluci da odustanu, pa preuzimaju inicijativu kako bi propustili svoju priliku i sami stvari privode kraju. Veru u Boga osuđuju kao lošu, istinu osuđuju kao nesposobnu da promeni ljude, a Boga osuđuju kao nepravednog, okrivljujući Ga što ih nije spasao: „Toliko sam vredan, podnosim znatno više muke od ostalih i od svih plaćam mnogo veću cenu, svoju dužnost iskreno izvršavam, a Bog me, ipak, nije blagoslovio. Sada jasno uviđam da se Bogu ne dopadam, da se Bog nejednako ophodi prema ljudima.” Oni imaju drskosti da svoje sumnje u Boga preinače u osudu Boga i bogohuljenje. Kad se uspostavi ova činjenica, mogu li oni nastaviti putem vere u Boga? Budući da se protiv Boga bune i protive Mu se i zato što istinu ne prihvataju, niti o sebi uopšte razmišljaju, oni su upropašteni. Zar nije nerazumno da neko na sopstvenu inicijativu napusti Boga i da se zatim žali da ga Bog ne blagoslovi niti da mu pokazuje milost? Svako bira svoj sopstveni put i njime sȃm korača; niko to ne može da učini za njega. Ti si taj koji je izabrao ćorsokak, ti si taj koji je napustio Boga i odbacio Ga. Od početka pa do kraja, Bog nikada nije rekao da te On ne želi, da je On od tebe odustao niti da On odbija da te spase; ti si taj koji si Boga ograničavao na osnovu sopstvenih pretpostavki. Kad bi istinski verovao u Boga, a u Boga bi i dalje verovao čak i da On to ne želi, u Boga bi i dalje verovao, i nastavio da čitaš Njegove reči, da i dalje prihvataš istinu i normalno izvršavaš svoje dužnosti čak i da te On prezire, ko bi onda mogao da te ograniči ili zaustavi? Zar nije sve u tvojim odlukama i stremljenjima? Tebi samom nedostaje vera, ali se okrećeš da kriviš Boga; to je nerazumno. Ne održavaš svoj odnos sa Bogom i istrajavaš u tome da ga uništiš; kad nastane procep, može li on da se popravi? Slomljeno ogledalo je teško sastaviti, pa čak i da se sastavi, na njemu će i dalje biti pukotina. Sada kada je taj odnos raskinut, on se nikada ne može vratiti u svoje prvobitno stanje. Dakle, bez obzira na okruženje na koje nailaze tokom svoje vere u Boga, ljudi treba da nauče da se pokoravaju i treba da tragaju za istinom – jedino tada mogu biti postojani. Ako Boga želiš da slediš do samog kraja puta, od suštinske je važnosti da stremiš ka istini; bilo da izvršavaš svoje dužnosti ili da radiš nešto drugo, shvatanje istina-načela, njihova primena i sprovođenje od suštinske su važnosti, jer kroz proces shvatanja istine i praktičnog delovanja prema istina-načelima Boga spoznaješ, Boga shvataš i razumeš, shvataš Božje namere i s Njim postižeš usklađenost, shvataš i prihvataš Božju suštinu. Ako istina-načela ne sprovodiš u delo i jedino prema svojoj volji postupaš ili izvršavaš svoje dužnosti, nikada nećeš doći u dodir sa istinom. Šta znači nikada ne doći u dodir sa istinom? To znači da nikada nećeš doći u dodir sa Božjim stavom prema svemu, sa Njegovim zahtevima niti sa Njegovim mislima; a još manje je verovatno da ćeš doći u dodir sa Božjom naravi i suštinom koje se otkrivaju u Njegovom delu. Propustiš li da dođeš u dodir sa ovim činjenicama Božjeg dela, tvoje shvatanje Boga će zauvek biti ograničeno na ljudske uobrazilje i predstave. Ostaće u okvirima uobrazilja i predstava i nikada neće biti usklađeno sa suštinom i pravom naravi Božjom. A time nećeš moći da postigneš istinsko razumevanje Boga.

Tokom procesa izvršavanja svojih dužnosti, ljudi često dospevaju u negativna i buntovna stanja. Ako mogu da tragaju za istinom i koriste istina-načela kako bi se ovim problemima bavili i rešili ih, njihove negativne emocije se neće pretvoriti u pritužbe, otpor, prkos, galamu, pa ni u bogohuljenje. Međutim, ako se ovim stvarima ljudi bave uzdajući se isključivo u svoju sitnu pamet, u ljudsko samoobuzdavanje, ljudski trud, marljivost, disciplinu sopstvenog tela i druge takve pristupe, onda će se ove ljudske uobrazilje, sudovi i pretpostavke, pre ili kasnije, pretvoriti u pritužbe, prkos, otpor, galamu, pa čak i bogohuljenje. Kad se nađu zarobljeni u takvim negativnim emocijama, ljudi su, između ostalog, skloni da postanu neposlušni, nezadovoljni prema Bogu i da na Njega počnu da se žale. Kad se s vremenom ove misli u ljudima nagomilaju, a oni i dalje ne tragaju za istinom niti koriste istinu kako bi ih rešili, njihova neposlušnost, nezadovoljstvo i pritužbe će se pretvoriti u prkos; prepustiće se buntovnom ponašanju, kao što su otaljavanje sopstvenih dužnosti ili namerno ometanje i podrivanje crkvenog posla, među ostalim negativnim ponašanjima, kako bi izrazili svoju neposlušnost i nezadovoljstvo i tako postigli sopstveni cilj da prkose Bogu. Neki ljudi uništavaju i ometaju obavljanje dužnosti drugih ljudi. Smisao u pozadini njihovih postupaka je u sledećem: „Ako ja ne mogu da izvršavam svoju dužnost ili ako me Bog u mojoj dužnosti ne blagoslovi, pobrinuću se da niko od vas ne može dobro da izvršava svoje dužnosti!”, a zatim počinju da izazivaju ometanja. Neki ljudi to rade rečima, dok ostali koriste određene postupke. Šta bi svojim postupcima mogli da učine oni koji druge ometaju? Na primer, mogli bi namerno da obrišu datoteke iz nečijeg računara kako bi uticali na rezultate njegove dužnosti ili bi mogli namerno da ometaju okupljanja na mreži. Ovo su đavoli i Sotone koji ometaju ljude. Ljudi ne shvataju: „Kako je neko u tim godinama u stanju da radi takve odvratne stvari? Na kraju krajeva, on nije adolescent; kako može i dalje da izvodi takve smicalice?” Činjenica je da ni ljudima u svojoj četvrtoj, petoj, šestoj ili sedmoj deceniji života nije strano da rade takve stvari. Ova različita ponašanja su nezamisliva; to nisu postupci osobe sa savešću i razumom, već su postupci đavola i Sotona. Uvidevši da drugi time nisu pogođeni i da joj se ciljevi nisu ostvarili, takva osoba bi zatim izbacivala negativnost i izazivala ometanja u prilikama kad su brojni ljudi prisutni ili tokom okupljanja. Kad kroz postupke počne da iz sebe izliva svoje nezadovoljstvo, tu situaciju tad postaje već teško kontrolisati; veoma je teško zauzdati tu osobu, te ako to stanje nastavi da se razvija, ono može da poprimi samo još šire razmere i da po svojoj prirodi postane sve ozbiljnije. Svojim postupcima, ta osoba ne samo da izaziva ometanja, već koristi i razne načine i metode, posežući za agresivnim i osuđujućim rečnikom, kako bi druge ometala dok izvršavaju svoju dužnost. Bez obzira na to da li postiže svoje ciljeve, ona se zatim u svom srcu opire Bogu; ne čita Božje reči niti uči himne i odbija da čita bilo koje knjige koje su povezane sa Božjim rečima ili sa istinom. Šta radi kod svoje kuće? Čita romane, gleda televizijske serije, uči tehnike kuvanja, proučava veštine šminkanja i friziranja… Tokom okupljanja, ta osoba u zajedništvu ne razgovara o svom shvatanju Božjih reči, niti razgovara o tome kako rešiti iskvarene naravi i otkrovenja iskvarenosti. Kad drugi u zajedništvu razgovaraju, ona namerno uzurpira taj razgovor, upada u reč onome ko govori, svesno skrećući temu i tome slično, te stalno izgovara stvari koje podrivaju i ometaju. Zašto se ovako ponaša? Razlog leži u njenom uverenju da nema nade za njeno spasenje, što dovodi do toga da odustaje i počinje da se ponaša bezobzirno; pre nego što bude uklonjena ili izbačena iz crkve, ona nastoji da pronađe nekoliko saradnika – ako ona sama ne može da bude blagoslovena, postaraće se da ni drugi ne mogu da budu blagosloveni. Zašto razmišlja na ovaj način? Ta osoba smatra da Bog u koga veruje nije poput boga kojeg je prvobitno zamišljala; On ljude ne voli onoliko koliko je ona zamišljala, a nije ni pravedan, i On sasvim sigurno ljudima nije iskreno privržen kako je ona to zamišljala. Bog voli druge, ali ne i nju; Bog spasava druge, ali ne i nju. Sada kad uviđa da za nju nema nade i smatra da ne može da bude spasena, ona odustaje i počinje da se ponaša bezobzirno. Ali to nije sve; takođe želi da i drugi uvide da pošto za nju samu nema nade, da je neće biti ni za druge, i zadovoljiće se jedino onda kad sve natera da odustanu od svoje vere u Boga i prestanu da budu vernici. To radi sa sledećim ciljem: „Ako ja ne mogu da dobijem blagoslove carstva nebeskog, bolje vam je da ne sanjate da ćete ih i vi sami dobiti!” Kakav je bednik ova osoba? Zar nije đavo? Ona je đavo, na putu za pakao, koji drugima takođe zabranjuje da veruju u Boga i da uđu u carstvo nebesko; ona juriša pravo u ćorsokak! Ovako ne treba da se ponaša niko ko ima imalo savesti i bogobojažljivog srca; bude li zaista počinio veliko zlo i bude otkriven, pa oseti da za njega više nema nade, njemu će i dalje biti cilj da drugima pomogne da uspeju, pružajući im priliku da iskreno veruju u Boga i da ne slede njegov primer. On bi mogao da kaže: „Previše sam slab, telesne želje su mi jake i odviše sam zaljubljen u svet. To je moja sopstvena krivica; zaslužujem to! Nastavite da budete iskreni vernici; ne dozvolite da na vas utičem. Ja ću tokom okupljanja čuvati stražu, pa ako policija velike crvene aždaje uđe u selo, upozoriću vas.” Svako ko ima trunku ljudskosti trebalo bi makar ovo da učini, a ne da ometa stremljenje ostalih ka istini. Međutim, oni bez ljudskosti, kad se stvari ne odvijaju po njihovom naumu ili kad primete da ih braća i sestre gledaju s visine i da se od njih drže podalje, smatraju da ih je Bog otkrio i uklonio, da za njih nema nikakve nade za spasenje. Kad gaje takve ideje i misli, oni odustaju i počinju da se ponašaju bezobzirno, beskrupulozno izbacujući negativnost i ometajući crkveni život. Kakvi ljudi to rade? Zar oni nisu đavoli? (Jesu.) Treba li čovek da bude ljubazan prema ljudima koji su đavoli? (Ne.) Pa, kako to onda treba rešiti? Kažeš mu: „Dolaziš na okupljanja, ali ne čitaš Božje reči niti prihvataš istinu. Zbog čega si onda ovde? Da izazivaš ometanja, zar ne? Misliš da za tvoje spasenje nema nade; zapravo, smatramo da ni za nas nema previše nade, ali se trudimo. Verujemo da Bog nije pristrasan, da je On dostojan poverenja, da u srcu iskreno želi da spase ljude i da Njegovo srce nije nepostojano. Sve dok postoji i trunčica nade, mi nećemo odustati. Nećemo da, poput tebe, neprekidno budemo negativni i da pogrešno razumemo Boga. Ako misliš da možeš da nas ometaš ili sputavaš, možeš samo da sanjaš o tome! Budeš li tvrdoglavo uporan, nastaviš da na ovaj način veruješ i istrajan si u zlonamernoj želji da nas ometaš, nemoj kriviti nas ako smo prema tebi nepristojni. Uklonjen si počevši od danas; u ovoj crkvi više nema mesta za tebe. A sad se gubi!” Zar na ovaj način problem nije rešen? Sasvim je prosto: samo nekoliko reči i čovek je uklonjen. Lako je to uraditi! Zašto to tako treba rešiti? Zato što priroda-suština takvih ljudi ne može da se promeni; oni neće prihvatiti istinu. Smatraju da za njihovo spasenje nema nade; Bog to nije rekao, kao ni braća i sestre, ali oni, ipak, čine zlo i time izazivaju ometanja. Šta će učiniti ako jednog dana zaista budu izbačeni jer su počinili zlo i ometali crkveni posao, odnosno ako ih Bog disciplinuje jer ne streme ka istini? Da li bi mogli da postanu Božji neprijatelji, da li bi mogli da traže osvetu? Vrlo je verovatno! Dobro je da takvi ljudi budu otkriveni pre nego što dođu u priliku da učine bilo kakvo nedelo ili da počine bilo kakvo veliko zlo. Ovo je Božje delovanje; Bog ih je otkrio. Dakle, njihovo uklanjanje je sasvim ispravno; drugi ljudi još uvek nisu pretrpeli nikakav gubitak. Rešavanje stvari na ovaj način je pravovremeno i prikladno; svi stiču pronicljivost, a zli ljudi su odstranjeni. Njihova uloga kontrasta je na odgovarajući način ispunjena.

Ovo su u osnovi različita stanja i ispoljavanja ljudi koji izbacuju negativnost. Kad se ne ispuni njihova želja da streme statusu, slavi i dobitku, kad Bog čini stvari koje su suprotne njihovim predstavama i uobraziljama, stvari koje uključuju njihove interese, oni postaju zatočenici sopstvene neposlušnosti i nezadovoljstva. A kad imaju ova osećanja, njihov um počinje da stvara razloge, izgovore, opravdanja, odbranu i druge misli koje sadrže pritužbe. U tom trenutku, oni Boga ne veličaju niti Mu se pokoravaju, a još manje tragaju za istinom kako bi sebe spoznali; umesto toga, bore se protiv Boga koristeći svoje predstave, uobrazilje, misli i gledišta odnosno plahovitost. A kako se bore protiv Boga? Oni šire svoja osećanja neposlušnosti i nezadovoljstva, koristeći to da Bogu stave jasno do znanja koje su njihove misli i gledišta, nastojeći da Boga nateraju da deluje prema njihovoj volji i njihovim zahtevima ne bi li On ispunio njihove želje; tek tada se njihova osećanja primiruju. Bog naročito izražava brojne istine kako bi ljudima sudio i grdio ih, kako bi pročistio njihove iskvarene naravi i kako bi ljude spasao od uticaja Sotone, pa otud ko bi mogao da zna koliko je ljudskih snova o tome da budu blagosloveni ovim istinama srušeno, jer su im uništeni snovi o uznesenju u carstvo nebesko kome su se danonoćno nadali. Oni žele da učine sve što je u njihovoj moći da stvari preokrenu – ali su nemoćni, te uz negativnost i ozlojeđenost mogu jedino da potonu u nesreću. Neposlušni su prema svemu ovome što je Bog uredio, jer je ono što Bog čini u sukobu sa njihovim predstavama, interesima i razmišljanjem. Naročito kad crkva obavlja posao pročišćavanja i uklanja brojne ljude, ovi ljudi smatraju da ih Bog ne spasava, da ih On s gnušanjem odbacuje, da se prema njima ne postupa pravedno, pa će se ujediniti da prkose Bogu; poricaće da je Bog istina, poricaće Božji identitet i suštinu i poricaće pravednu narav Božju. Naravno, poricaće i činjenicu Božje suverenosti nad svim stvarima. A na koji način sve ovo poriču? Kroz prkos i otpor. Time posredno poručuju: „Ono što Bog radi je u suprotnosti sa mojim predstavama, pa se zato ne pokoravam, ne verujem da si ti istina. Galamiću na tebe i ove stvari ću širiti u crkvi i među ljudima! Govoriću šta mi se prohte i nije me briga za posledice. Imam slobodu govora; ne možeš da me ućutkaš – reći ću šta poželim. Šta mi možeš?” U svojoj upornosti u tome da iznesu svoje pogrešne misli i gledišta, da li ovi ljudi govore o svom sopstvenom shvatanju? Da li u zajedništvu razgovaraju o istini? Nipošto. Oni šire negativnost; izgovaraju jeresi i zablude. Ne pokušavaju da spoznaju sopstvenu iskvarenost niti da je razotkriju; ne razotkrivaju stvari koje su učinili a koje su suprotne istini, niti razotkrivaju počinjene greške. Umesto toga, daju sve od sebe da svoje greške obrazlože i odbrane kako bi dokazali da su u pravu, dok istovremeno izvlače apsurdan zaključak i iznose štetna i iščašena gledišta, baš kao i uvrnute argumente i jeresi. Na pripadnike Božjeg izabranog naroda u crkvi to utiče tako što ih zaluđuje i ometa; neke ljude može čak da strmoglavi u stanje negativnosti i zbunjenosti. Sve su to štetna dejstva i ometanja koja izazivaju ljudi koji izbacuju negativnost. Stoga, one koji izbacuju negativnost treba ograničiti, zajedno sa njihovim govorom i ponašanjem – ne treba im povlađivati niti im to dozvoljavati. Crkva treba da ima odgovarajuće metode i načela za postupanje sa ovim ljudima. Kao prvo, braća i sestre treba da razaznaju ove ljude i njihove negativne primedbe. Kao drugo, kad pripadnici Božjeg izabranog naroda steknu pronicljivost, crkva treba shodno istina-načelima da odmah ukloni ili izbaci ove pojedince, kako bi sprečila da još veći broj ljudi dođe pod njihov uticaj i bude ometeno. Ovim zaključujemo naš razgovor u zajedništvu o različitim aspektima izbacivanja negativnosti.

C. Načela i putevi za rešavanje negativnosti

Ljudi poseduju sotonsku prirodu; kad se živi prema sotonskoj naravi, teško je izbeći negativna stanja. Posebno kad čovek ne razume istinu, negativnost postaje uobičajena pojava. Svako ima trenutke negativnosti; neki češće, neki ređe, neki u dužim, a neki u kraćim periodima. Ljudi se razlikuju po svom rastu, pa su tako i njihova stanja negativnosti različita. Oni koji su veći rastom postaju donekle negativni tek kad se suoče sa kušnjama, dok oni koji su manji rastom, koji još uvek ne shvataju istinu, nisu u stanju da razaznaju kad drugi šire određene predstave ili govore apsurdne stvari; njih je moguće ometati, mogu da potpadnu pod uticaj i da postanu negativni. Do njihove negativnosti može dovesti bilo koji nastali problem, pa čak i trivijalne stvari koje nisu vredne pomena. Kako treba rešiti ovaj problem česte negativnosti? Ako neko ne zna kako da traga za istinom, ne zna kako da jede i pije Božje reči ili da se moli Bogu, onda to postaje vrlo problematično; on može jedino da se osloni na podršku i pomoć braće i sestara. Ako niko ne može da mu pomogne, odnosno ako ne prihvata pomoć, on može ostati u toj meri negativan da više ne može da se oporavi, pa čak može prestati da veruje. Vidite, vrlo je opasno da neko uvek ima predstave i da lako postaje negativan. Koliko god da čovek s takvim ljudima u zajedništvu razgovara o istini, oni je ne prihvataju, uvek uporni u tome da su njihove predstave i uobrazilje ispravne; izuzetno su problematični ljudi. Koliko god da si možda negativan, u svom srcu treba da shvatiš da to što poseduješ predstave ne znači da su one u skladu sa istinom; to znači da postoji problem u tvom shvatanju. Ako poseduješ nešto razuma, ne treba da širiš ove predstave; to je ono najmanje čega bi ljudi trebalo da se pridržavaju. Ako makar u izvesnoj meri poseduješ bogobojažljivo srce i možeš da priznaš da si Božji sledbenik, treba da tragaš za istinom kako bi razrešio svoje predstave, pokorio se istini i izbegao da izazivaš prekide i ometanja. Ako to ne možeš da učiniš i istrajno širiš predstave, onda si izgubio razum; u mentalnom smislu si nenormalan, zaposeli su te demoni i nemaš kontrolu nad sobom. Pod prevlašću demona, izgovaraš i širiš ove predstave bez obzira na sve – za to nema pomoći, ovo je rabota zlih duhova. Ako poseduješ nešto savesti i razuma, trebalo bi da si u stanju da učiniš sledeće: da ne širiš predstave i da ne ometaš braću i sestre. Čak i ako postaneš negativan, ne treba da radiš stvari koje škode braći i sestrama; treba naprosto da dobro izvršavaš svoju dužnost, da pravilno radiš ono što treba da radiš i da se uveriš da nema mesta samoprekoru – ovo je najosnovnije merilo da se bude čovek. Čak i ako si ponekad negativan, ali nisi učinio ništa čime prelaziš postavljene granice, Bog neće praviti problem zbog tvoje negativnosti. Sve dok poseduješ savest i razum, u stanju si da se moliš Bogu i u Njega uzdaš i da tragaš za istinom, na kraju ćeš shvatiti istinu i preokrenućeš se. Ako se suočiš sa značajnim događajima, kao što je smenjivanje s funkcije ili uklanjanje zbog neobavljanja pravog posla u ulozi starešine, pa osećaš da nema nade za spasenje i postaneš negativan – preterano negativan, u toj meri da ne možeš da se oporaviš, osećajući se kao da si osuđen i proklet, pa formiraš pogrešna razumevanja o Bogu i pritužbe na Njega – šta treba da uradiš? To je vrlo lako rešiti: pronađi neke ljude koji shvataju istinu i s njima u zajedništvu razgovaraj i tragaj, tim ljudima otvori svoje srce. Što je još važnije, dođi pred Boga da se iskreno moliš o svojoj negativnosti i slabosti, kao i o nekim stvarima koje ne razumeš i koje ne možeš da prevaziđeš, o svakoj toj stvari ponaosob – razgovaraj s Bogom u zajedništvu, ništa ne prećutkuj. Ako postoje neizrecive stvari koje drugima ne možeš da kažeš, još je važnije da dođeš pred Boga da se moliš. Neki ljudi pitaju: „Ako o tome kažem Bogu, zar to neće dovesti do osude?” Zar već nisi učinio brojne stvari koje se Bogu protive i zavređuju Njegovu osudu? Zašto se brinuti oko ove jedne dodatne stvari? Ako o tome ne govoriš, misliš li da Bog za to neće znati? Bog zna sve što ti misliš. S Bogom treba otvoreno da razgovaraš u zajedništvu, da kažeš šta ti je u srcu, da Mu iskreno predočiš svoje probleme i stanja. Svoju slabost, buntovništvo, pa čak i pritužbe, sve to može da se kaže Bogu; čak i ako želiš samo da sebi daš oduška, to je u redu – Bog to neće osuđivati. Zašto Bog to ne osuđuje? Bog poznaje čovekov rast; čak i ako s Njim ne razgovaraš, On ipak zna tvoj rast. Razgovarajući s Bogom s jedne strane stičeš priliku da se pred Bogom ogoliš i budeš otvoren. S druge strane, to ujedno pokazuje tvoj stav pokornosti Bogu; Bogu makar omogućavaš da uvidi da ti prema Njemu srce nije zatvoreno, već da si samo slab, da nemaš dovoljan rast da ovu stvar prevaziđeš – to je sve. Ne nameravaš da prkosiš; tvoj stav je da se pokoriš, samo si previše mali rastom i ne možeš tu stvar da podneseš. Kad Bogu u potpunosti otvoriš svoje srce i budeš u stanju da s Njim podeliš svoje najdublje misli, iako ono što kažeš može u sebi da sadrži slabost i pritužbe – i, naročito, brojne negativne i štetne stvari – u tome postoji jedna ispravna stvar: ti priznaješ da poseduješ iskvarenu narav, priznaješ da si stvoreno biće, ne poričeš Božji identitet kao Stvoritelja, niti poričeš da je odnos između tebe i Boga odnos stvorenog bića i Stvoritelja. Bogu poveravaš stvari koje smatraš najtežim da se prevaziđu, stvari zbog kojih si najslabiji i Bogu govoriš sva svoja najdublja osećanja – to pokazuje tvoj stav. Neki ljudi kažu: „Jednom sam se pomolio Bogu i to nije rešilo moju negativnost. I dalje ne mogu da je prevaziđem.” Nije važno; samo treba iskreno da tragaš za istinom. Bez obzira na to u kojoj meri razumeš, Bog će te postepeno jačati i više nećeš biti slab kao što si bio na početku. Kolike god da su tvoja slabost i negativnost, odnosno koliko god pritužbi i štetnih emocija da imaš, razgovaraj sa Bogom; ne odnosi se prema Bogu kao da je stranac. Kome god drugom da stvari prećutkuješ, nemoj ništa da kriješ od Boga, jer je Bog tvoj jedini oslonac, kao i tvoje jedino spasenje. Jedino se dolaskom pred Boga ovi problemi mogu rešiti; beskorisno je oslanjati se na ljude. Prema tome, kad se suočavaju s negativnošću i slabošću, najpametniji jesu oni koji dolaze pred Boga i na Njega se oslanjaju. Jedino se glupi i tvrdoglavi ljudi, pri suočavanju sa značajnim i kritičnim događajima i onda kad je potrebno da svoje srce izliju pred Boga, od Boga udaljavaju i još više Ga izbegavaju, kujući zavere u sopstvenom umu. I koji je rezultat sveg tog kovanja zavera? Njihova negativnost i pritužbe prerastaju u prkos, a prkos se pretvara u opiranje Bogu i galamu na Njega; ti ljudi sa Bogom postaju sasvim nepomirljivi i njihov odnos s Njim se u potpunosti prekida. Ipak, kad se suočiš sa takvom negativnošću i slabošću, ako možeš da odlučiš da ipak dođeš pred Boga kako bi tragao za istinom i odlučiš da se pokoriš Božjim orkestracijama i uređenjima, pa zauzmeš iskreno pokoran stav, onda će Bog, uvidevši da ipak želiš da Mu se iskreno pokoriš čak i onda kad si negativan i slab, znati kako da te usmerava, izvodeći te iz tvoje negativnosti i slabosti. Nakon ovih iskustava razvićeš iskrenu veru u Boga. Bez obzira na teškoće sa kojima se suočavaš, osećaćeš da, sve dok za Bogom tragaš i na Njega čekaš, On će za tebe urediti izlaz a da ti to ni ne znaš, omogućavajući ti da neprimetno uvidiš kako su se situacije promenile, čineći da više ne budeš slab već snažan i jačajući tvoju veru u Boga. Kad budeš razmišljao o ovim događajima, osetićeš koliko je u tom trenutku tvoja slabost bila detinjasta. Ljudi su upravo u toj meri detinjasti i, bez Božje podrške, iz svoje detinjastosti i neznanja nikada ne bi sazreli. Jedino postepenim prihvatanjem Božje suverenosti i pokoravanjem toj suverenosti u procesu doživljavanja ovih stvari, kroz pozitivno i aktivno suočavanje sa ovim činjenicama, traganje za načelima, traganje za Božjim namerama, bez daljeg izbegavanja Boga ili udaljavanja od Njega, bez buntovništva prema Bogu, već uz sve veću i veću pokornost, sa sve manje i manje buntovništva, uz sve veću bliskost sa Bogom i uz sve veću sposobnost da se pokori Bogu – jedino takvim doživljavanjem čovekov život postepeno raste i sazreva, dostižući u potpunosti rast odrasle osobe.

Kako čovek treba da postupa prema negativnim stanjima i da ih rešava? Negativnosti se ne treba plašiti; ključno je imati razum. Kad je stalno negativan, zar čoveku nije lako da se glupo ponaša? Kad je negativan, jedino se ili žali ili diže ruke od sebe, govori i ponaša se bez ikakvog razuma – zar to ne utiče na njegovo obavljanje dužnosti? Ako neko može da podlegne očaju i da u negativnosti stvari otaljava, zar to nije izdaja Boga? Ozbiljna negativnost je poput mentalnog oboljenja, poput zaposednutosti demonima; to je odsustvo razuma. Ne tragati za istinom radi pronalaženja rešenja zaista je opasno. Kad su ljudi negativni, ako uopšte nemaju bogobojažljivo srce, lako će izgubiti razum; ići će unaokolo šireći svoju negativnost, nezadovoljstvo i predstave. Ovo je namerno protivljenje Bogu i sasvim lako može da prekine i ometa crkveni posao, a to je posledica o kojoj je i previše strašno razmišljati, pa bi Bog te ljude vrlo lako mogao s gnušanjem da odbaci. Međutim, ako je čovek u svojoj negativnosti u stanju da traga za istinom, zadržava bogobojažljivo srce, ne govori negativno, niti širi sopstvenu negativnost i predstave, te održava svoju veru u Boga i pokoran stav prema Njemu, takav čovek lako može da izađe iz negativnosti. Svako ima trenutke negativnosti; oni se jedino razlikuju po svom intenzitetu, trajanju i razlozima. Neki ljudi načelno nisu negativni, ali to postaju kad se suoče sa neuspehom ili se u nečemu pokolebaju; drugi zbog trivijalnih stvari mogu postati negativni, makar i ako su to samo reči kojima je neko povredio njihov ponos. A neki postaju negativni zbog donekle nepovoljnih okolnosti. Da li takvi ljudi shvataju kako da žive život? Imaju li uvid? Da li poseduju širinu uma i velikodušnost normalne osobe? Ne. Bez obzira na okolnosti, sve dok neko živi u svojim iskvarenim naravima, on će često upadati u neka negativna stanja. Jasno, ako čovek shvata istinu i može da prozre stvari, njegova će negativna stanja bivati sve ređa i njegova će negativnost uz njegov sve veći rast postepeno jenjavati, da bi na kraju u potpunosti iščezla. Oni koji ne vole istinu, koji uopšte ne prihvataju istinu, imaće sve veći broj negativnih emocija, negativnih stanja, negativnih misli i stavova i oni će sa nagomilavanjem postajati sve ozbiljniji, pa kad ih te stvari preplave, oni neće moći da se oporave, što je vrlo opasno. Stoga je od suštinskog značaja da se negativnost odmah reši. Da bi rešio negativnost, čovek mora samoinicijativno da traga za istinom; čitanje Božjih reči i razmišljanje o njima, uz očuvanje stanja smirenosti u Njegovom prisustvu, dovešće do sticanja prosvećenja i prosvetljenja, što će čoveku omogućiti da shvati istinu i prozre suštinu negativnosti i time reši problem negativnosti. Ako se i dalje čvrsto držiš vlastitih predstava i razloga, onda si izuzetno glup i umrećeš usled sopstvene gluposti i neznanja. Bez obzira na sve, rešavanje negativnosti treba da bude preduzimljivo, a ne pasivno. Neki ljudi smatraju da po nastupanju negativnosti treba samo da je ignorišu; kad se ponovo budu osećali srećno, njihova će se negativnost prirodno pretvoriti u radost. Ovo je obična fantazija; bez traganja za istinom ili njenog prihvatanja, negativnost neće nestati sama od sebe. Čak i ako na nju zaboraviš i u svom srcu ništa ne osećaš, to ne znači da je rešen osnovni uzrok tvoje negativnosti. Kad nastupe prave okolnosti, ona će se ponovo razbuktati, a to predstavlja uobičajenu pojavu. Ako je pametan i ima razuma, čim se negativnost pojavi, čovek treba odmah da traga za istinom i da koristi metod prihvatanja istine kako bi je rešio, rešavajući tako problem negativnosti u njenom korenu. Svi oni koji su često negativni, takvi su zbog toga što ne mogu da prihvate istinu. Ako ne prihvataš istinu, negativnost će poput đavola prianjati za tebe, pretvarajući se u stalno negativno stanje, dovodeći do toga da u tebi nastaju osećanja neposlušnosti, nezadovoljstva i ozlojeđenosti prema Bogu, sve dok sebe ne zatekneš kako Mu se opireš, protiv Njega se boriš i na Njega galamiš – tada ćeš stići do samoga kraja i tvoje će ružno lice biti razotkriveno. Ljudi će početi da te razotkrivaju, da te detaljno analiziraju i da ti određuju karakter, a ti ćeš tek tada, suočen sa sumornom stvarnošću, početi da liješ suze; tek tada ćeš pasti i početi da se, sav očajan, udaraš u grudi – samo ti čekaj da prihvatiš Božju kaznu! Negativnost ne samo da dovodi do slabljenja ljudi, već i do toga da se oni na Boga žale, da Boga osuđuju, da Ga poriču, pa čak i da se neposredno bore s Bogom i na Njega galame. Stoga, ako se razrešenje nečije negativnosti odloži, kad on otkrije bogohulne reči i uvredi Božju narav, posledice su vrlo ozbiljne. Ako upadneš u negativnost i u tebi nastaju pritužbe zbog jednog jedinog događaja, rečenice, odnosno zbog neke misli ili gledišta, to pokazuje da je tvoje shvatanje te stvari izobličeno i da o tome imaš predstave i uobrazilje; tvoja gledišta po tom pitanju sasvim sigurno nisu u skladu sa istinom. U tom trenutku treba da tragaš za istinom i da se s njom ispravno suočiš, nastojeći da brzo, što je pre moguće, popraviš ove pogrešne predstave i ideje, ne dozvoljavajući sebi da te ove predstave zarobljavaju i pogrešno usmeravaju u stanje neposlušnosti, nezadovoljstva i pritužbi prema Bogu. Trenutno rešavanje negativnosti je ključno, a takođe je važno da se ona u potpunosti reši. Jasno, najbolji način za rešavanje negativnosti jeste u traganju za istinom, u tome da čovek više čita Božju reč i dođe pred Boga da traži prosvećenje. Ponekad privremeno možda nećeš biti u stanju da preokreneš svoje misli i gledišta, ali makar treba da znaš da nisi u pravu i da su ove tvoje misli izopačene. Na taj način, najmanje što će se postići jeste to da ove pogrešne misli i gledišta neće uticati na tvoju odanost u izvršavanju dužnosti, neće uticati na tvoj odnos sa Bogom i neće uticati na tvoje dolaženje pred Boga da otvoriš svoje srce i moliš se – makar se ovaj rezultat mora postići. Kad si obuzet negativnošću, neposlušan si, nezadovoljan i na Boga imaš pritužbe, ali ne želiš da tragaš za istinom radi pronalaženja rešenja, smatrajući da je tvoj odnos sa Bogom normalan dok je tvoje srce zapravo od Boga daleko i više ne želiš da čitaš Njegove reči niti da se moliš, zar ovaj problem nije postao ozbiljan? Kažeš: „Koliko god da sam negativan, to nije ometalo obavljanje moje dužnosti i nisam napustio svoje odgovornosti. Odan sam!” Jesu li ove reči utemeljene? Ako si često negativan, nije posredi iskvarena narav; postoje ozbiljniji problemi: imaš predstave o Bogu, pogrešno Ga razumeš i stvorio si prepreke između sebe i Boga. Ako ne tragaš za istinom kako bi to rešio, stvar postaje vrlo opasna. Ako je često negativan, kako čovek može da bude siguran da će svoju dužnost do kraja izvršavati odano i da to neće biti površno? Ako se ne razreši, može li negativnost tek tako da ode ili da sama od sebe nestane? Ako čovek pravovremeno ne traga za istinom radi pronalaženja rešenja, negativnost će nastaviti da se razvija i postajaće sve gora. Posledice koje ona izaziva samo će postati štetnije. Sasvim sigurno se neće razviti u pozitivnom pravcu, već jedino u onom nepovoljnom. Stoga, kad se negativnost pojavi, moraš brzo da tragaš za istinom ne bi li je rešio; jedino tako sigurno možeš biti u stanju da svoje dužnosti dobro obavljaš. Rešavanje negativnosti je ključno i ne može se odlagati!

26. jun 2021. godine