Dvanaesta stavka: Brzo i tačno identifikujte razne ljude, događaje i stvari koji prekidaju i ometaju Božje delo i normalan poredak u crkvi; zaustavite ih i ograničite, te preokrenite stvari; pored toga, u zajedništvu razgovarajte o istini kako bi Božji izabrani narod kroz takve stvari razvio pronicljivost i iz njih nešto naučio (6. deo)

Različiti ljudi, događaji i stvari koji prekidaju i ometaju crkveni život

X. Širenje neosnovanih glasina

Na prošlom okupljanju, u zajedništvu smo razgovarali o dvanaestoj odgovornosti starešina i delatnika: „Brzo i tačno identifikujte razne ljude, događaje i stvari koji prekidaju i ometaju Božje delo i normalan poredak u crkvi; zaustavite ih i ograničite, te preokrenite stvari; pored toga, u zajedništvu razgovarajte o istini kako bi Božji izabrani narod kroz takve stvari razvio pronicljivost i iz njih nešto naučio.” Kad je reč o raznim ljudima, događajima i stvarima koji prekidaju i ometaju Božje delo i normalan crkveni poredak, a koji se pojavljuju u crkvenom životu, razvrstali smo ih u jedanaest problema. Pročitajte ih ponovo. (Prvi, često skretanje sa teme kad se u zajedništvu razgovara o istini; drugi, izgovaranje reči i doktrina da bi se ljudi zaluđivali i zadobilo njihovo poštovanje; treći, naklapanje o privatnim stvarima, uspostavljanje ličnih veza i bavljenje ličnim poslovima; četvrti, formiranje klika; peti, nadmetanje za status; šesti, upuštanje u neprikladne odnose; sedmi, uzajamni napadi i verbalne svađe; osmi, širenje predstava; deveti, izbacivanje negativnosti; deseti, širenje neosnovanih glasina; i jedanaesti, manipulisanje izborima i njihovo sabotiranje.) Prošli put smo razgovarali o devetom problemu. Danas ćemo razgovarati o desetom – o širenju neosnovanih glasina.

A. Ispoljavanja širenja neosnovanih glasina

U crkvi se javljaju slučajevi širenja neosnovanih glasina. Neki ljudi ne vole istinu i pri obavljanju dužnosti nisu usredsređeni na primenu istine; bilo u pitanjima povezanim sa istina-načelima ili u svojim ličnim stremljenjima, oni se ne usredsređuju na traganje za istinom – za takav fokus nema mesta u njihovom srcu. U svom verovanju u Boga, oni jedino vole da se raspituju o tračevima i ličnim informacijama, te da prikupljaju čudne i neobične priče. Naravno, s većim entuzijazmom zabadaju nos u pitanja povezana sa Bogom i Božjim delom, kao i u pitanja koja se odnose na Božju kuću i na starešine i delatnike u crkvi. U isto vreme, oni vole da šire tračeve bez osnova, raspredajući unaokolo stvari koje su čuli ili zamislili, a koje uopšte nisu istinite. Takvi ljudi ne vole da čitaju Božje reči, retko se mole i, tokom okupljanja, retko razgovaraju u zajedništvu o istini i retko govore o svom sopstvenom stanju, o ličnim stremljenjima i ulasku ili, pak, o svom shvatanju Božjeg dela i tome slično. Jasno, oni nisu zainteresovani za one koji u zajedništvu razgovaraju o istini ni za one koji razgovaraju o sopstvenim iskustvenim svedočenjima i srodnim temama. Međutim, čim čuju da neko govori o tome koju je tačku dostiglo Božje delo ili u Božjim rečima zapaze sadržaj o katastrofama, o ljudskim odredištima, o tome da Bog menja Svoj oblik i tako dalje, oči im zaiskre i posebno se usredsrede. Čim pročitaju ili čuju ove reči, odmah im se probudi interesovanje. Sudeći prema ispoljavanjima tih ljudi, jasno je da oni u Boga ne veruju da bi stremili ka istini ili da bi vršili svoju dužnost i sledili Boga, i sasvim sigurno ne da bi se Bogu pokoravali i obožavali Ga. Dođu u Božju kuću i ne pada im na pamet da se bave ikakvim dužnostima. Samo žele da zabadaju nos i da skupljaju određene tračeve ili šire neke glasine. U ovim aktivnostima uživaju i nimalo ih ne interesuju iskustvena svedočenja, himne ili filmovi Božje kuće. Samo vole da na internetu prikupljaju izjave i procene koje antihristovske sile u verskoj zajednici daju o Božjoj kući, o crkvenom poslu i o ovaploćenom Bogu. Čak i kad povremeno pogledaju video priloge iz Božje kuće, to ne rade iz unutrašnje čežnje za traganjem za istinom radi razrešenja sopstvenih problema. Pa, šta oni gledaju? Oni gledaju komentare ispod video priloga i selektivno pristupaju onome što čitaju. Preskaču komentare braće i sestara iz crkve, već su posebno zainteresovani za komentare iz verske zajednice i za one koji dolaze od nevernika. Čak posebno gledaju komentare i izjave koji dolaze od velike crvene aždaje, u nastojanju da iz njih otkriju neke stvari. Kad vide ove oblike negativne propagande, izjave i izmišljene glasine, oni ne tragaju za istinom i ne razaznaju ih; naprotiv, neke od ovih negativnih primedbi i izjava mogu čak i da prihvate i posmatraju ih kao činjenice. Ma koliko da je pozitivnih komentara, oni ne žele da ih pročitaju i ne veruju da su oni istiniti; pažnju im privlače i apetit podstiču jedino ti negativni komentari ili glasine. Svaki put kad primete ove negativne komentare, u sebi se osećaju veoma zadovoljno i utešeno. Posebno ih zanimaju sasvim neistinite glasine i sudovi, pa čak i napadi i klevete protiv Boga, koji kruže u svetu, u verskoj zajednici ili na internetu, i njih uvek marljivo proučavaju i prikupljaju. Nasuprot tome, nimalo ih ne interesuju Božje reči, propovedi i razgovori u zajedništvu, iskustvena svedočenja braće i sestara i druge takve stvari. Stoga, kad drugi tokom okupljanja čitaju Božje reči, kad u zajedništvu razgovaraju o istini i sa drugima razmenjuju iskustvena svedočenja, oni osećaju odbojnost; te su im stvari dosadne i izlišne. U svom srcu imaju naročitu odbojnost prema razgovoru o istini i prema priči o samospoznaji. Pa, šta oni žele da čuju? Žele da čuju isključivo neobične i bizarne stvari, bilo da su to misterije iz duhovnog carstva ili glasine i tračevi koji kruže u verskoj zajednici – voljni su da slušaju jedino te stvari. Srce im je ispunjeno i zaokupljeno ovim negativnim stvarima i niko te negativne stvari ne može da im oduzme niti da ih tih stvari liši. Zašto je to tako? Zato što ih te stvari isuviše zanimaju, previše ih vole! Prema tome, kad se nađu među braćom i sestrama, posebno tokom okupljanja, oni vole da raspredaju neosnovane tračeve, pa čak i da šire neke negativne komentare o Božjoj kući i crkvi, koje su pronašli na internetu. Ovi ljudi su izrazito zainteresovani za ove glasine. Iako vrlo dobro znaju da širenje tih stvari nije od koristi drugima, oni ne mogu da se kontrolišu, već ih uporno šire. Čak i ako je potrebno da iznalaze mogućnosti kako bi ove glasine i negativnu propagandu širili, odnosno ako je za prikupljanje takvih stvari neophodno uložiti vreme ili upotrebiti um za njihovo izmišljanje, oni se time ipak neumorno oduševljavaju. Ako su crkvene starešine neke crkve lošeg kova i ako ne mogu da izvršavaju stvaran posao ili da razaznaju ljude, pa se najednom pojave ljudi koji šire glasine i laži, to će crkveni život ometati i na njega će se odraziti, a ovi pojedinci će ponekog čak zaludeti i kontrolisati. Zašto je moguće da brojne ljude drugi često ometaju i zaluđuju? Jedan razlog je u tome što oni ne shvataju istinu i nemaju pronicljivost u odnosu na glasine kojima se kleveće Božja kuća. Drugi je u tome što pojedina braća i sestre, koji tek odnedavno veruju, svojim rastom nisu još sazreli, što ne shvataju istinu vizija i nejasni su im Božje ovaploćenje, Božje delo suda u poslednjim danima i Božja namera da spase ljude. Oni nisu u stanju da ove stvari jasno vide i nisu sigurni da li je ova etapa dela Božja pojava i delo. Shodno tome, oni nemaju istinsku veru, pa čak ni ne znaju koliko dugo će moći da slede Boga. Prirodno je da oni koji šire glasine i njih sasvim lako zalude, pokolebaju i kontrolišu.

B. Suština širenja neosnovanih glasina jeste postupanje u svojstvu Sotoninog sluge

Ovi ljudi koji šire neosnovane glasine ne samo da ne veruju u istinu i u Božje reči, već ne mogu da razlikuju ni ispravno od pogrešnog. Uvek su sumnjičavi prema pozitivnim stvarima i lako nasedaju na glasine i đavolske reči. Ovi ljudi tvrde da veruju u Boga i da Boga slede, ali ipak šire glasine kojima kleveću Boga i crkvu, braći i sestrama prenose razne glasine koje su prikupili, pa ih čak bezobzirno i uzastopno raspredaju i svuda javno obznanjuju. Iz ovoga je jasno da ovi ljudi ne vole istinu i da isključivo veruju đavolskim rečima nevernika. Strogo uzev, oni uopšte nisu pripadnici Božjeg izabranog naroda niti su članovi Božje kuće. Pa, šta su oni? Da budemo precizni, ovi ljudi su bezvernici, oni su Sotonine sluge. Neki ljudi kažu: „Da li je Sotonine poslušne špijune poslala KPK? Jesu li oni agenti koji su se ušunjali u Božju kući?” Nisu nužno. Te agente i špijune je lako razaznati, ali ovi ljudi koji šire glasine, gledano spolja, deluju kao istinski vernici. Ipak, oni ne streme ka istini i često postupaju kao Sotonini glasnogovornici, i u Sotonino ime šire reči kojima se Bog kleveće i napada, i šire glasine koje Sotona izmišlja o crkvi i o Božjoj kući. Sudeći prema ovome, ko god da ih je poslao, zar ovi ljudi nisu Sotonine sluge? (Jesu.) Bilo da su ove glasine sami aktivno prikupili ili su ih pasivno čuli, ovi ljudi ne razmišljaju o traganju za istinom i o razaznavanju tih glasina, već u njih veruju kao da su činjenice. Među ljudima mogu čak beskrupulozno i neobuzdano da ih šire i raspredaju, i to ne samo na jednom mestu niti samo u jednoj prilici. Ove glasine šire sa ciljem da još ljudi za njih sazna, da oni koji su slabi dodatno oslabe, a da oni koji su snažni i u Boga imaju veru, zbog ovih glasina, posumnjaju u Boga i u Njegovo delo. Cilj im je da svako izgubi interesovanje za istinu, za Božje reči, Božje delo, za spasenje, te da se zainteresuje za razne glasine i oblike negativne propagande, upravo onako kako su oni sami za to zainteresovani, tako da bi onda, kad god se okupe, ljudi razgovarali o ovim negativnim stvarima. Da li bi normalni ljudi i ljudi sa ljudskošću i razumom radili takve stvari? Kad većina ljudi čuje glasine ili različite oblike negativne propagande, čak i ako ne znaju jesu li te glasine istinite ili lažne, zbog svoje vere u Boga i zbog ono malo bogobojažljivog srca koje imaju, oni će doći pred Boga da se mole i da tragaju za istinom. Čak i ako su pod uticajem tih glasina pomalo slabi i sumnjičavi, to neće uticati na njihovo obavljanje dužnosti niti na njihovo Božje sledbeništvo. Sebe će čak upozoravati da jezik drže za zubima i da izbegavaju da čine stvari kojima se Bogu opiru ili Ga vređaju. Većina braće i sestara može da postigne ovakav pristup. Dokle god imaju određenu ljudskost, nešto prave vere i delić bogobojažljivog srca, ljudi to mogu da postignu. Pošto ljudi veruju da Bog postoji, treba da veruju da je ispravno sve što Bog čini. I budući da je to učinio Bog, ljudi o tome ne treba da donose nikakve procene. Treba da budu sigurni u sledeće: „Šta god da poručuju glasine izvan crkve, u njih ne mogu da verujem i sasvim sigurno ne mogu da ih širim. Makar i da se u svom srcu osećam pomalo slabo i uzdrmano, Božje postojanje ne smem da poričem!” Ako veruje u Božje postojanje, čovek treba da veruje da je ispravno sve što Bog čini; ako veruje u Božje postojanje, on treba da ima srce koje se Boga plaši i boji – to je sasvim ispravno. Pošto ima bogobojažljivo srce, kakve god glasine da čuje, on će svoj jezik držati za zubima, neće postati onaj koji širi glasine, Sotonina lukavstva ga neće obmanuti i neće nasesti na Sotonine smicalice. Nije li ovo nešto što većina ljudi može lako da postigne? (Jeste.) Poseduješ normalan način razmišljanja i razum, pa kad čuješ glasine, ti sȃm u potpunosti određuješ hoćeš li ih dalje širiti ili ne. Da li te iko drugi kontroliše? (Ne.) Dakle, kad ljudi čuju ove glasine, zar ne treba da im bude jasno kako s njima treba da postupaju, kako prema njima treba da se ophode i da praktično postupaju kako bi bili u skladu sa načelima, i u skladu sa ljudskošću i razumom? Bez potrebe da ga tome drugi uče, svako bi trebalo da poseduje makar ovaj stepen rasuđivanja i trebalo bi da razume ovaj metod i put praktičnog postupanja. Čak je i deci poznato da ne treba da šire tračeve, da je to izraz nepoštovanja, da je nemoralno, da unosi razdor i da čovek takav ne treba da bude; ovo su misli i ponašanje koje ljudi sa normalnim razumom treba da poseduju. Međutim, postoji jedna vrsta ljudi koji nemaju takav razum i kojima, još u većoj meri, nedostaje takva ljudskost. To u njima izaziva želju da svojim bližnjima šire glasine i negativnu propagandu čim te stvari čuju, tako da svi zajedno mogu da ih analiziraju, procenjuju i ulepšavaju, a zatim da te glasine raspredaju široj publici. Oni razmišljaju na sledeći način: „Zar ovo nije sjajno? Zar nije živahno? Kad bi crkveni život bio ispunjen ovim sadržajem, koliko bi samo bio bogat! Ljudi bi stekli tako mnogo znanja!” Kakve su to misli i gledišta? Nisu li ovo misli i gledišta loše osobe? Kakva je ovo logika? Zar ovo nije neko ko očajnički žudi za haosom? Nije li reč o tome da ne može da podnese da vidi kako je drugima dobro? U svom srcu, taj se braći i sestrama čak ruga: „Budale, svuda izvan crkve se šire glasine; na sve strane su negativne procene, napadi i klevete protiv Božje kuće, a posebno protiv Hrista i Božjeg dela. U crkvama verske zajednice, okačeni su svakakvi negativni propagandni materijali. Čim čuju za ’Istočnu munju’, tamošnji ljudi počinju da izriču osude i da se udaljavaju. Svi vas kritikuju i osuđuju, ali ste vi, budale, i dalje ovde, verujete u Boga i stremite ka istini!” Pogled na ove ljude koji sa tako čvrstom verom slede Boga, u njemu izaziva neprijatnost i veliku odbojnost. Konkretno, kad primeti da nečija beseda o istini pokazuje istinsko razumevanje i promenu naravi, i da se svi tome dive, takvog čoveka on mrzi. Vidi li da se neko pridržava načela, da postiže rezultate i pokazuje odanost u obavljanju svoje dužnosti u Božjoj kući, on se naljuti i kaže: „Zašto ne slušaš glasine ili propagandu koji dolaze izvan crkve? Zašto si tako glupav i iskren? Vidi kako sam ja prepreden – istovremeno sedim na dve stolice. Učestvujem u crkvenom životu u Božjoj kući i ne govorim da ne verujem u Boga; kad mi ne bi dozvolili da izvršavam dužnost, ne bih na to pristao, ali isto tako držim na oku vesti koje dolaze izvan crkve. I dalje obraćam pažnju na negativnu propagandu i komentare koji dolaze iz verske zajednice, iz sveta nevernika i sa interneta.” On uvek ima neprimereno gledište. Kad vidi da braća i sestre streme ka istini i da izvršavaju svoje dužnosti, u sebi oseća nezadovoljstvo. Jednog ili dvoje tih ljudi uvek želi da zaludi i da odvuče, i čak neprekidno želi da neke od njih ometa i da na njih utiče. Osim toga, širenjem glasina neprekidno želi da neke ljude „probudi”, pa da oni u te tračeve poveruju i da se zalude. Recite Mi, kakav je tačno ovaj čovek? Da li je takve ljude primereno smatrati pripadnicima Božje kuće i braćom i sestrama? (Nije.) Pa, kako je onda najprikladnije videti ih? Najprikladnije je videti ih kao bezvernike, kao Sotonine sluge. Ovo nije neosnovana osuda niti im se time čini nepravda; to je činjenica.

Šta je odvratno u vezi sa ovim ljudima koji šire neosnovane glasine? Nezavisno od samog načina na koji čuju negativnu propagandu, čak i kad vrlo dobro znaju da su to činjenično neutemeljene glasine i đavolske reči, ti ljudi ih ipak, sa nesmanjenim oduševljenjem, drugima šire. Kakva je priroda toga? Neko ko ima bogobojažljivo srce osetiće odbojnost kad čuje glasine. Posebno kad su u pitanju reči kojima se Bog napada i vređa, taj ih uopšte neće pominjati kako ne bi oskrnavio sopstvena usta, što dokazuje da poseduje bogobojažljivo srce. On kaže: „To što drugi Boga osuđuju i kleveću, i što crkvu napadaju i ocrnjuju – njihova je stvar. U njihovim grehovima ne treba da učestvujem. I njihovo klevetanje Boga već je nečuveno buntovništvo i gnusni greh – ove reči sopstvenim ustima ne mogu ni da izgovorim. Ne smem da govorim iste stvari kao oni. Nipošto to neću učiniti!” Međutim, oni koji su Sotonine sluge mogu, od reči do reči, da prepričavaju negativnu propagandu i glasine koje su čuli, pa to čine uvek iznova i bez ikakve bojazni, šireći ih na sve strane. Imaju li ovi ljudi i trunčicu bogobojažljivog srca? Plaše li se Boga? Ne, ne plaše se. Gledano spolja, i oni veruju u Božje postojanje; ipak, verovanje nije isto što i priznanje da je Bog Stvoritelj koji ima suverenost nad svim stvorenjima. I Sotona veruje da Bog postoji u svetu, u vaseljeni i među svim stvorenjima, pa ipak, kako se ophodi prema Bogu kad mu se On obrati? Kako on razgovara sa Bogom? Ima li on bogobojažljivo srce? Da li se prema Bogu ophodi kao da je On Bog? Ne. Koju metodu koristi da bi sa Bogom razgovarao? On Ga iskušava, obmanjuje i ismeva, baš kao da se glupira. Kad je Bog pitao: „Odakle dolaziš?”, kako je Sotona odgovorio? („Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko” (Knjiga o Jovu 1:7).) Jesu li ovo ljudske reči? (Nisu.) Pa, šta ove reči znače? Zašto je Sotona ovako govorio? Iz kakvog stava nastaju takve reči? Nije li to ismevanje? (Jeste.) Šta znači ismevanje? To znači nekoga zavitlavati, zar ne? „Neću ti reći odakle sam došao. I šta mi možeš?” Sotona je sa Bogom razgovarao, ali nije nameravao da Mu kaže šta se tačno događa – odbijao je to da Mu kaže i samo se s Njim zavitlavao. To je ismevanje. Da li se u ovom stavu ogleda ikakav osećaj da se Bog tretira kao Bog? Ima li u njemu ikakvog osećaja poštovanja prema Bogu ili straha od Njega? Nimalo – to je lice Sotone. Oni koji šire glasine mogu ležerno da ih raspredaju među braćom i sestrama. Vrlo dobro znaju da ove glasine nisu zasnovane na činjenicama, ali ipak daju sve od sebe da ih šire, tražeći svaku mogućnost i priliku da to učine. Nisu li to Sotonino ponašanje i pristup? Tako Sotona postupa. On potvrđuje Božje postojanje i zna da je Bog suveren nad svim stvorenjima, ali Ga se ni najmanje ne boji. Ovo je lice Sotone, Sotonina priroda-suština. Neka braća i sestre bi mogli da kažu: „Iako ovaj čovek ne stremi ka istini, njegova je vera u Boga iskrena. Kad je čuo da crkva namerava da ga izoluje ili ukloni, toliko se uznemirio da je plakao i vrlo se zabrinuo; u ustima su mu se čak pojavili plikovi! On ne želi da napusti Božju kuću; veruje u Božje postojanje. Dakle, ma šta on radio, prema njemu treba da se odnosimo kao prema bratu, da mu pružimo ljubav i toleranciju, pa čak i kad širi glasine, prema njemu i dalje treba da se ophodimo s ljubavlju kako bismo mu pomogli i podržali ga.” Jesu li ove reči ispravne? Jesu li one istina? (Nisu.) Bog je izgovorio toliko mnogo reči, ali ovi ljudi u njih ipak ne veruju. S druge strane, koliko god glasina da đavoli i Sotone izgovore, ti ljudi u svaku od njih veruju, pa ove glasine čak beskrupulozno šire kako bi Boga napadali i klevetali. Već i po osnovu toga, oni ne zaslužuju da se nazivaju braćom ili sestrama. Je li to tačno? (Jeste.) Zato što beskrupulozno mogu da šire glasine, da kleveću Boga, da napadaju Boga i kleveću Božju kuću i crkvu, imamo sasvim dobar razlog da ih smatramo Sotoninim slugama, Sotonama. Oni su Božji neprijatelji i neprijatelji svih pripadnika Božjeg izabranog naroda. Dakle, kako treba da se ophodimo prema svojim neprijateljima? (Da ih odbacimo.) Tako je, treba da ih odbacimo.

Neki ljudi ne vole istinu. Iako glasine koje čuju ne šire otvoreno u crkvi, šire ih iza kulisa svojim bližnjima. Kad čuju ove glasine, neki ljudi kojima nedostaje pronicljivost postaju negativni i slabi; neki prestaju da dolaze na okupljanja, a neki se povlače iz crkve – svejedno, onaj ko je širio glasine i dalje ne priznaje da je to izazvano njegovim širenjem glasina. Uprkos ponovljenim upozorenjima i razgovorima u zajedništvu, kad se susretne s takvim stvarima, on nastavlja to da čini, s tim što se uzdržava da glasine otvoreno i drsko širi na okupljanjima ili u javnosti, iz straha da ne bude razotkriven, da ga braća i sestre ne odbace, odnosno da ne bude uklonjen iz crkve. Umesto toga, on bira da neke glasine potajno širi slanjem poruka drugima ili u neposrednom kontaktu sa ljudima. Pa, zar takvi ljudi nisu zli? Zapravo su još zlonamerniji. Ma kako potajno delovali, njihovi motivi i priroda njihovih postupaka isti su kao kod Sotoninih slugu. Glasine šire sa ciljem da ljude ometaju u obavljanju dužnosti, da ljude učine negativnim i slabim, da ljude navedu da Boga poreknu, da se od Boga udalje i napuste svoje dužnosti. Da li je iko ikada rekao: „Kad širim glasine, nije mi cilj da ljude ometam da obavljaju dužnost niti da podrivam njihovu inicijativu, već da im pomognem da razviju pronicljivost i da povećaju sopstveni imunitet, tako da na glasine budu otporni kad ih čuju, da u njih ne poveruju, da mogu pravilno da streme ka istini i spokojno izvršavaju svoje dužnosti”? Da li je iko ikada širio glasine sa ovom namerom? (Nije.) Da li ova tvrdnja stoji? Ona zapravo ne stoji. Sve dok oni mogu da šire glasine, posebno one kojima Boga napadaju i kleveću i na Njega hule – ležerno ih izgovarajući čim otvore usta i svuda ih šireći bez ikakvih skrupula – bez obzira na količinu glasina koje šire, bez obzira da li ih šire otvoreno ili iza kulisa i bez obzira na to kakav to uticaj ima na ljude, u najkraćem, kad glasine ne šire sa ciljem da ljudima pomognu da shvate istinu i razviju pronicljivost, već da ljude ometu, zalude i navedu ih da u Boga posumnjaju i da se od Njega udalje – oni ometaju i uništavaju crkveni posao. Posmatrano iz ovog ugla, bez obzira na razlog širenja glasina ili na kontekst u kome se to čini, suština ljudi koji šire glasine nesumnjivo je suština Sotoninih slugu. Svako ko izgovara glasine kojima Boga kleveće, napada i huli na Njega, opire se Bogu i Božji je neprijatelj. Da li je ovo tačno? (Jeste.) Iako ti nisi tvorac tih glasina, činjenica da si u stanju da ih širiš dokazuje da veruješ u istinitost tih glasina ili da si u sebi vrlo sklon tome da u njih poveruješ. „Kad bi glasine bile istinite, onda ne bih morao da verujem u Boga, Bog ne bi bio Bog i ne bi postojala činjenica o Božjem ovaploćenju. On bi bio samo osoba i ja bih slobodno mogao da izmišljam glasine o Njemu, da Ga ocrnjujem, da Ga napadam i klevećem.” Nije li ovo cilj? Ako u Boga veruješ, ali uvek želiš da samovoljno govoriš i postupaš, nije li to želja da se usprotiviš Bogu? (Jeste.) Neki ljudi kažu: „Da li je ovo buntovništvo protiv Boga? Znači li ovo da nema vere u Boga?” Priroda toga je znatno ozbiljnija. Ovo je opiranje Bogu i protivljenje Bogu. Jedino se Božji neprijatelji na ovaj način Bogu opiru i protive. Budući da ima Sotoninu iskvarenu narav, da ne shvata istinu i da nema bogopoznanje, iskvareni ljudski rod može da se pobuni protiv Boga. Međutim, Sotona se ne zaustavlja na tome da se samo buni protiv Boga; on izdaje Boga, opire se Bogu i Bogu se protivi. To ga čini Božjim neprijateljem. Odnos između Božjih neprijatelja i Boga počiva na protivljenju. Šta znači protivljenje? Znači nepomirljivost. Nezavisno od konkretne situacije ili okruženja, Sotonino protivljenje Bogu se s vremenom ili sa promenom geografskog područja ne menja. Sotonina suština je da se protivi Bogu, i to je nepromenljivo; Sotona je naprosto Božji neprijatelj. Sotonin otpor prema Bogu i njegova nepomirljivost sa Bogom nisu trajali samo jedan dan niti svega nekoliko godina ili decenija; on je počeo da se protivi Bogu otkako Ga je izdao. Pa, kad će se ovo protivljenje završiti? Hoće li Bog ikada dirnuti i prevaspitati Sotonu? Hoće li se njegovo protivljenje Bogu s vremenom postepeno smanjivati? Ne. On će nastaviti da se protivi Bogu. Kad će to protivljenje prestati da postoji? Kad Božje delo bude završeno i kad Sotona završi pružanje svoje usluge, kad postane sasvim beskoristan i Bog ga uništi – tada će ovo protivljenje prestati. A šta je sa onima koji su Sotonine sluge? Dokle god budu u crkvi, oni će nastaviti da se protive crkvi, Božjoj kući i Bogu. Neki ljudi kažu: „Oni veruju u Boga, ponekad daju priloge, daju milostinju, pa čak i ugošćuju braću i sestre. Kako se oni to protive Bogu? Oni Mu se ne protive, već čak čine i neka dobra dela.” Jesu li ove reči tačne? Mogu li ugošćavanje braće i sestara i davanje malo novca siromašnoj braći i sestrama da ponište njihovo protivljenje Bogu? Može li to da dokaže da su oni u skladu sa Bogom? (Ne.) Pa, kako nastaje ovo protivljenje? (Određuje ga njihova priroda-suština.) Tako je, njihova priroda-suština je da se opiru Bogu i da Mu se suprotstavljaju. Kad je reč o takvim ljudima, morate ih razaznati na osnovu Božjih reči: posmatrajte ko voli da iz raznih izvora prikuplja negativnu propagandu ili glasine kojima se napadaju i kleveću Božja kuća i crkva i ko je za ove negativne stvari zainteresovan i spreman da ovim glasinama i đavolskim rečima poveruje. To će vam omogućiti da vidite pravo lice ovih bezvernika. Ovi ljudi obično ne čitaju Božje reči, nisu oduševljeni kad slušaju braću i sestre kako u zajedništvu razgovaraju o istini i mlako izvršavaju svoje dužnosti. Uvek osećaju da je verovanje u Boga nezanimljivo. Na šta se usredsređuju kad gledaju video priloge i programe Božje kuće? Kad vide pozitivne komentare koje su ostavili religiozni ljudi, nije im prijatno i preskaču ih. Ali, kad vide religiozne ljude i nevernike kako stoje uz veliku crvenu aždaju i svojim đavolskim rečima vređaju crkvu, vređaju Božju kuću i vređaju braću i sestre, osećaju se posebno srećno i uzbuđeno. Kad god čuju ovu negativnu propagandu i glasine, uzbude se kao da im je ubrizgana doza adrenalina, koračaju razdragano, pa se čak s radošću iz sna bude. Nije li ovo rđavo? Posmatrajte ljude oko sebe kako biste uvideli ko pripada ovoj vrsti; proverite da li imaju narav koja mrzi istinu i mrzi Boga. Ako zaista pronađete takvu osobu, treba da budete posebno oprezni i da je razaznate; posmatrajte njene reči, postupke i ponašanje. Čim potvrdite da je ona zla osoba, Sotonin sluga, treba da je odbacite i da se prema njoj ne ophodite kao prema bratu ili sestri. Takve ljude što pre treba ukloniti iz crkve. Neki ljudi kažu: „Zašto ove ljude treba da uklonimo? Čovek više u Božjoj kući znači još jedan resurs snage u obavljanju posla; uz jednog čoveka više, stvari postaju malo življe. Oni godinama veruju u Boga i, premda istinu ne vole niti je primenjuju, od detinjstva veruju u Božje postojanje, veruju u Starca na nebu. Takođe veruju da je bog metar iznad njih, a još i više veruju da postoji odgovarajuća naknada i za dobro i za zlo. Načelno se ne usuđuju da čine očigledna zla dela i voljni su da drugima pomažu. Radi se samo o tome da imaju ovaj mali hobi; uživaju da šire glasine i tračeve. Naročito šire glasine potekle od velike crvene aždaje, kojima se blati Bog, ponavljajući ove stvari bez prevelikog razmišljanja o njima, možda zato što su neuki i neznalice.” Gledano spolja, oni ne izgledaju kao zli ljudi i nisu prekidali niti ometali crkveni posao, ali su naročito aktivni u širenju glasina i uvek žele da budu prvi koji će ih preneti. Zar s takvim pojedincima ljudi ne bi trebalo da budu oprezni? Zar oni nisu Sotonine sluge? Previše je očigledna suština takvih ljudi! Nikada nisu zainteresovani za Božje delo niti za istinu, i pri vršenju dužnosti nikada ne tragaju za istina-načelima. Ni u čemu što rade ne pokazuju ozbiljnost, ne unose se srcem i nisu spremni da istrpe muku. Rade površno i samo otaljavaju, neprekidno se glupirajući. Svojim govorom i postupcima nikog ne vređaju i sa svima mogu dobro da se slažu, delujući drugima prijateljski nastrojeni – reč je o tome da vole da se okupljaju i da šire glasine. Na osnovu ovih postupaka, možemo li da zaključimo da su ovi ljudi Sotonine sluge? (Da.) Zašto možemo? Je li to preuveličavanje stvari? (Nije.) Oni nisu nimalo zainteresovani da streme ka istini. Zadremaju čim čuju propoved; čim se u zajedništvu govori o Božjim rečima, osećaju odbojnost i ne drži ih mesto, neprestano ustajući da uzmu vodu ili idu u toalet, sve vreme u sebi osećajući nelagodu – slušanje razgovora u zajedništvu im pada neverovatno teško, kao da su podvrgnuti mučenju. Međutim, čim čuju Sotonine glasine ili đavolske reči nevernika, njihovo interesovanje najednom oživi, okrepe se i sa velikom inicijativom počinju da šire ove glasine i đavolske reči. Jesu li takvi ljudi braća i sestre? Nisu. Oni imaju odbojnost prema istini i preziru je do srži. U svom srcu imaju prezir prema stvarima povezanim sa Bogom i Njegovim delom, bilo da je reč o Božjem identitetu i suštini, o Božjem statusu, Božjem dostojanstvu ili o telu u kome se Bog ovaplotio. U potpunosti su lišeni bogobojažljivog srca. Dakle, oni uvek gaje predstave o Bogu i o Njegovom delu. S lakoćom mogu da ponavljaju svakakve Sotonine glasine i đavolske reči, ostvarujući tako sopstveni cilj da ih šire, bez i najmanje griže savesti. Kakvi su ovo bednici? Jesu li oni Božji vernici? (Nisu.) Ovo su postupci onih koji na rečima priznaju Boga i tvrde da Boga slede, onih koji veruju da postoji Starac na nebu, koji veruju da je bog metar iznad njih i koji veruju da postoji odgovarajuća naknada i za dobro i za zlo. Ovo je njihov stav prema Bogu. Kad bi neko vređao njihove roditelje ili iza leđa njihovih roditelja izmišljao glasine, oni bi se nesumnjivo borili do smrti. Međutim, kad neko vređa Boga, kad Boga napada ili Ga kleveće, oni ne samo da nisu uznemireni, već to poput nekog vica mogu da ponavljaju i čak da svuda pronose. Da li je ovo nešto što bi Božji sledbenik trebalo da radi? (Ne.) Dakle, da li je primereno da brojni ljudi ove bezvernike posmatraju kao braću i sestre? (Nije.) Prema tome, kad se posumnja da su takvi ljudi Sotonine sluge, drugi treba da budu na oprezu. Starešine i delatnici moraju odmah da obaveste braću i sestre da prema ovim ljudima budu na oprezu, tako da svi mogu da ih razaznaju. Kad se potvrdi da su oni Sotonine sluge, đavoli, svi treba da ih zajednički odbace i uklone iz crkve. Je li to u skladu sa načelima? (Jeste.) Onda to treba učiniti.

C. Kako se odnositi prema neosnovanim glasinama Vlade KPK i verskog sveta kojima se Bog kleveće i napada

Kineska komunistička vlada i verska zajednica izmišljaju brojne neosnovane glasine o Božjoj kući, kojima se lažno tvrdi da braća i sestre primoravaju ljude da prihvate jevanđelje i tome slično. Kako se osećate kad čujete takve glasine? (Ljutito, ogorčeno.) Ovo su glasine o vama i vi se osećate ogorčeno. U kojoj meri ste ogorčeni? Želite li da pronađete te ljude koji izmišljaju glasine i da se s njima raspravljate, pa čak i da im očitate bukvicu? (Da.) Ove glasine su, naizgled, usmerene na crkvu, dok je njima zapravo obuhvaćen svaki član crkve sa svojim ugledom i integritetom. Nakon što ih čujete, osećate se ogorčeno i kažete: „Mi to nismo uradili! Mi propovedamo jevanđelje shodno istina-načelima. Kad je reč o onima koji ne žele da veruju u Boga, nikad ih na to ne prisiljavamo. Verovanje je na dobrovoljnoj osnovi. Nikoga nikada ne prisiljavamo, a pogotovo ne nanosimo štetu niti se ljudima svetimo. Naprotiv, one među nama koji propovedaju jevanđelje religiozni ljudi su divljački tukli i prijavljivali policiji, izručivali su nas velikoj crvenoj aždaji da nas muči; mnogi od nas su zatvarani, od kojih je veliki broj zadržan u privatnim zatvorima koje su uspostavili religiozni ljudi. Mi smo ti kojima se čini nepravda!” Nakon što čujete ove glasine, osećate se ogorčeno i stalno želite da se s tim ljudima raspravljate. U vama se javlja ova reakcija zato što se ovim glasinama direktno napadaju i blate crkva i Božji izabrani narod. Kako se osećate kad čujete glasine kojima se blati i osuđuje Bog? Njima nisu obuhvaćeni vaši lični interesi niti vaš integritet i dostojanstvo; ovo su glasine koje se odnose na Boga. Na primer, kad si ranije verovao u Isusa, neki ljudi su govorili da je Isusa rodila devica i da nije imao oca. Kako si se osećao kad si to čuo? Jesi li želeo da se s njima raspravljaš? „To je Bog u koga verujemo!” Zatim si o tome razmislio: „Marija je bila devica, a Isusa je rodila devica i začeo ga je Sveti Duh. Ovo je činjenica, ali nevernici vulgarno govore o tome i to ne volim da čujem!” U najboljem slučaju si možda imao takva osećanja, ali si u srcu i dalje osećao da je začeće od strane Svetoga Duha krajnje oprečno ljudskim predstavama. U ovu stvar nisi mogao da poveruješ zato što veruješ u nauku; u Božju svemoć ne veruješ iz srca, niti veruješ da je istina sve što Bog kaže i čini, pa onda nećeš ići da opovrgavaš đavolske reči bezvernika. Budući da ne poseduješ istinu i da istinu ne shvataš, u najboljem slučaju smatraš da je neprijatno slušati glasine koje ljudi izgovaraju i misliš da ljudi na taj način ne treba da govore jer je tim glasinama obuhvaćen tvoj ugled; ovako razmišljaš: „Nevernici su tako odvratni i podli! Imaju drskosti da upotrebe bilo koje pogane reči; zaista su bezvernici! Zaista su đavoli!” To je sve i to je najviše što možeš da postigneš. Zašto se osećaš isprovocirano i smatraš da su nevernici podli i odvratni kad ih čuješ da izgovaraju takve glasine? Zato što je tim glasinama obuhvaćen tvoj ugled; ove glasine te u srce diraju, zbog njih se osećaš osramoćeno, pa ti rasplamsaju bes i ti ustaješ ne bi li ih nekim pozitivnim rečima opovrgnuo. Znači li takvo opovrgavanje da si u potpunosti na Božjoj strani? Služi li ono tome da se odbrani Božje svedočanstvo? Ne, ono u potpunosti brani tvoj obraz i dostojanstvo. Zašto to kažem? Zato što nisi prozreo suštinu ovog problema; štaviše, ne shvataš Božje namere niti ono što Bog od tebe zahteva. Ono što shvataš i osećaš nije u skladu sa Božjim namerama; to su samo ljudska plahovitost i ljudsko lepo ponašanje. Ljudsko lepo ponašanje ne predstavlja svedočanstvo koje daješ o Bogu. Nisi bio postojan u svom svedočenju; samo braniš sopstveni obraz i dostojanstvo, opovrgavaš glasine kako bi donekle olakšao svoju savest – ne stojiš na Božjoj strani kako bi govorio u Njegovu korist, niti koristiš istinu ili činjenice da bi opovrgao te glasine i svedočio o Bogu. Ne govoriš u korist Boga, a ono što kažeš sasvim sigurno nije u skladu sa istinom; u skladu je jedino sa tvojim telesnim interesima – samo zato da bi tvoje srce bilo manje uznemireno, te da ne bi osećao kako je verovanje u Gospoda Isusa sramota. To je sve. Stoga, kad čujete da Boga neko napada i osuđuje, da blati Božju crkvu i da o njoj donosi sudove ili čak da vas osuđuje, osećate se naročito ogorčeno i želite da se s tom osobom raspravljate i polemišete, da povratite sopstveni ugled i da ove stvari razjasnite. No, znači li to da ste bili postojani u svom svedočenju? Niste ni blizu toga; nema svedočenja bez shvatanja istine!

Kad čujete glasine koje se šire u spoljnom svetu i kojima se Bog kleveće i napada, bilo da se njima napada Bog na nebesima ili ovaploćeni Bog na zemlji, kako se osećate? Jeste li ravnodušni ili vas to pomalo boli? Možete li to da podnesete i da se s tim pomirite ili ste bespomoćni? Nakon što čuju ove glasine, neki ljudi razmišljaju: „Bog je nedužan; Bog te stvari nije uradio. Zašto Ga svet i verska zajednica ovako napadaju i kleveću? Moramo marljivo da se dajemo i da izvršavamo svoje dužnosti, te da odbranimo Božje ime. Kad Božje veliko delo bude dovršeno, na videlo će izaći istina o svemu i svi ljudi na svetu će uvideti da je ovaploćeni Bog u kojeg verujemo jedini pravi Bog, Bog na nebesima, i da u tome nema ničeg pogrešnog!” Drugi razmišljaju: „Bog je izrazio tako mnogo istina i ovi zli ljudi nevernici i đavoli vrlo dobro znaju da su Božje reči istina, ali Boga ipak kleveću i napadaju. Koliko dugo Bog mora to da trpi?” Neki treći, pak, kažu: „Ljudi mogu da govore ono što žele; na njih ne obraćamo pažnju. Bog nikada nije opovrgavao glasine koje Ga kleveću; On na njih ne reaguje. Šta onda mi, kao majušna ljudska bića, možemo da učinimo? Zar ljudski rod nije oduvek ovako pogrešno razumeo Boga, zar Ga nije napadao, na Njega hulio i odbacivao Ga? Bog svejedno nema nikakve zamerke i još uvek spasava ljude. Neka vreme sve otkrije; Bog će dati Svoje sopstveno svedočanstvo!” Kakvo je vaše gledište? Upravo sam pomenuo nepopustljivost, ogorčenost, nepomirljivost, bespomoćnost – šta od toga vi osećate? Koje osećanje je najispravnije? Kako prema ovim stvarima treba postupati saglasno istina-načelima? Kako se osećate kad čujete ove glasine? (Ogorčeno.) Ogorčeni ste i onda želite da napišete osudu da biste strogo iskritikovali te koji izmišljaju glasine, te verske varalice i zle ljude iz religije. Da li vam se javljaju takve misli? Neće vam biti dovoljno da u besu samo stisnete pesnice, zar ne? Da li se u vama javlja poriv da povodom toga nešto učinite? Ili je to samo prazna ogorčenost? (Tu su i mržnja i odbacivanje.) Ogorčenost, mržnja, odbacivanje – ovo su emocije koje nastaju iz mentalnih aktivnosti, bez konkretnih reči, ponašanja ili postupaka; to su samo emocije i one svakako predstavljaju određene stavove. (Osim što se osećamo ogorčeno, ponekad pišemo članke ili izrađujemo programe da bismo razjasnili činjenice i razotkrili da suština njihovih postupaka sadrži mržnju prema istini i prema Bogu, pišemo kako bi ljudi mogli da uvide prave činjenice.) Nakon što uvide prave činjenice, hoće li ljudi to prihvatiti? No, da li biste se osećali opušteno čak i ako oni prihvate da je ono što kažete ispravno i ako onda daju pravedan komentar, ovim rečima: „Vaše verovanje je ispravno; nastavite da verujete, podržavamo vas!”, i ako se i verske varalice osete posramljeno, pa kažu: „Izvinite, mi smo pogrešili, to što smo rekli nisu bile činjenice; od sada pa nadalje, verujte na svoj način, a mi ćemo na svoj”? Da li vam je to jedini cilj? (Mi želimo i da svedočimo o Bogu, tako da oni koji istražuju istiniti put i koji su žedni istine mogu jasno da razaznaju ispravno od pogrešnog i da prihvate istiniti put.) Ovo je jedan put; ovo je pozitivan način praktičnog postupanja. Biti samo ljut i mrzeti, da li je to korisno? Koji je razlog vaše ljutnje i mržnje? Zašto biti ljut i mrzeti? (Bog se ovaplotio da bi spasao ljude, što predstavlja najpravedniju stvar, ali oni šire glasine da bi Boga osuđivali i blatili. Osećamo se veoma ogorčeno, smatrajući da oni zapravo izvrću ispravno i pogrešno i da govore besmislice.) Mislite li da su odbacivanje Boga od strane ljudskog roda i sveta i njihov stav prema Bogu takvi samo tokom ovog perioda Božjeg ovaploćenja? Stavovi ljudskog roda i sveta su oduvek bili isti prema Bogu u celini – uvek puni osude, klevete, napada i bogohuljenja. Otkako je Bog započeo Svoje delo, pa sve do sada, stav ljudskog roda prema svemu što je Bog učinio i prema ovaploćenom Bogu nije se promenio. Ljudski rod nije tek nakon prvog Božjeg ovaploćenja počeo Boga da napada, da na Njega huli i da smišlja razne glasine o ovaploćenom Bogu – sve to se događa otkako je Bog započeo Svoje delo i otkako je ljudski rod prvi put došao u dodir sa Bogom i sa Njegovim delom, i nastavlja se sve do danas. A oni koji slede Boga morali su da od strane Sotoninih režima i verskih antihristovih sila oduvek trpe blaćenje, napade, osude, huljenje, razne glasine i još mnogo toga protiv Boga i crkve. Da li je moguće da Božji sledbenici moraju da trpe ove stvari? Neki kažu: „Toliko smo zgroženi ovim glasinama jer u potpunosti izvrću činjenice i preokreću ispravno i pogrešno. Čim ih čujemo, razbesnimo se i duboko u svom srcu mrzimo one koji izmišljaju i šire glasine. Bilo da te glasine dolaze od verske zajednice ili od đavolske vlade KPK, imamo samo jedan stav i to je stav mržnje i besa; i onda želimo da ih opovrgnemo i da sve razjasnimo.” Neki čak kažu: „Sa ovim đavolima i antihristima želimo da polemišemo kako bismo Sotonu mogli da postidimo i da ga ponizimo!” Da li je ovo gledište većine ljudi? Je li ovo gledište ispravno? Ako se posmatra iz ugla normalne ljudskosti, ono je razumno. Ljudi treba da poseduju određenu čestitost i normalan raspon emocija; treba jasno da vole i mrze, da vole ono što treba da se voli i da mrze ono što treba da se mrzi. Ljudi sa normalnom ljudskošću treba da poseduju ove osobine. Ipak, da li je samo nastupanje iz ugla normalne ljudskosti dovoljno da se bude u skladu sa istina-načelima? Da budem jasniji, je li ovaj pristup u skladu sa Božjim namerama? Ili, još bolje rečeno, jesu li to stav i pristup koji ushite Boga? Kad ovo kažem, većina ljudi bi nešto mogla da dokuči, razmišljajući: „Rekao si da je ovo samo posmatranje stvari iz perspektive normalne ljudskosti. Sudeći prema posledicama onoga što si rekao, očito je da ovaj pristup počiva na plahovitosti, da nije u skladu sa istina-načelima i da nije u skladu sa Božjim namerama.” Šta znači ne biti usklađen sa Božjim namerama? To znači da Bog ne želi da ljudi ovako postupaju; Božje želje i merila koja On od ljudi zahteva nisu takvi. Ako ovako postupaš, iako Bog to ne osuđuje, iz Njegove perspektive, to ne znači da poštuješ Njegovu volju i On to ne priznaje. Gledano spolja, čini se da u izvršavanju ovih stvari postupaš razumno, da imaš kako mržnju tako i ljubav, da ove činjenice radi Boga želiš da razjasniš tako da ceo svet zna da Bog jeste Bog, da Bog jeste Bog celokupnog ljudskog roda i da svi Boga treba da obožavaju i da prihvate Božje spasenje. Gledano spolja, čini se da je to što radiš besprekorno, razumno, u skladu sa zakonom, sa ljudskošću, sa moralom, a još i više u skladu sa ukusima svih ljudi. No, jesi li Boga pitao za to? Jesi li tragao za Bogom? Jesi li u Božjim rečima pronašao načela postupanja koja On nalaže ljudima? Koje su tačno Božje namere? Neki ljudi kažu: „Ima tako mnogo Božjih reči; nije u svakoj stvari lako pronaći konkretne Božje zahteve prema ljudima.” Pošto nisi pronašao Božje izričite reči, naznake možeš da potražiš u Božjem stavu prema ovakvim glasinama. Zar onda ne možete da odredite kakav treba da bude ljudski stav po ovom pitanju i koja su načela, koja ljudi treba da primenjuju, zasnovana na Božjem stavu po ovom pitanju? (Možemo.) Pa, hajde da vidimo kakav je tačno Božji stav po ovom pitanju.

Još od prvog susreta ljudskog roda sa Božjim delom, ljudi su se na Boga žalili i Njime su bili nezadovoljni, čak su, između ostalog, potajno izgovarali brojne odvratne reči podozrenja, sumnje i odbojnosti prema Bogu. Tu su i razne glasine koje dolaze od vladajuće partije i verske zajednice, a koje nikako nisu u skladu sa činjenicama niti odgovaraju istini. Šta su za Boga ove reči? Bilo da izražavaju sumnju, pogrešna razumevanja ili pritužbe, one su ispunjene napadima i klevetama protiv Boga, kao i bogohuljenjem, i ne odražavaju ni trunčicu bogobojažljivog srca; tako je bilo od samog početka. U crkvi uvek ima nekih koji ne vole istinu. To su bezvernici, koji sumnjaju u Božje reči i istinu, iskazujući takav stav prema Bogu. To pogotovo važi za nevernike i ateističke partije na vlasti, za te ljude koji imaju odbojnost prema istini – njihov stav prema Bogu ne treba objašnjavati; oni beskrupulozno napadaju i osuđuju, govoreći šta god požele. Konkretno, ti fariseji u verskoj zajednici još i više koriste priliku da bezobzirno donose sudove i osuđuju. Nijedan od tih komentara nije pozitivan, a svakako nisu ni objektivni ni tačni. Šta je onda suština ovih komentara? Za Boga ove reči nisu samo izjave ili gledišta, već su blaćenje, napadi, klevete i huljenje na Njega. Zašto kažem „za Boga”? Pošto Bog sve ovo odmerava najtačnije, možemo da dodamo samo prilog na početku. Odnos ljudskog roda prema Bogu je kroz istoriju bio ovakav; bilo je i previše ljudskih reči kojima se Bog napada i vređa, i nijedna od tih reči nije bila dobronamerna. I dan-danas, svojim ušima možete čuti i svojim očima videti isto to. Od samog početka, celokupan odnos ljudskog roda prema Bogu nije se promenio. Kako se Bog nosi sa ovim stvarima? Ima li Bog uslove ili sposobnost da sazove svetski verski kongres kako bi Sebe odbranio, da bi razjasnio stvarne činjenice Svog dela, da bi ljudskom rodu Sebe opravdao? Da li je Bog to učinio? Ne, Bog ostaje nem, čitavu tu situaciju On ne razjašnjava, niti Sebe ikada brani ili opravdava. Međutim, za one koji Boga napadaju na naročito podao način, Bog je odredio određenu kaznu, dopuštajući da se određene činjenice obelodane. Kakav je Božji stav kad je reč o javnim napadima, klevetama i bogohuljenju? Kako se Bog nosi sa tim? On to ignoriše; radi ono što treba da se uradi, radi to na način na koji to treba da se uradi, birajući one koje treba da odabere, usmeravajući one koje treba da usmerava. Ceo svet je uredno složen u Božjim rukama; zbog ljudskih napada, kleveta ili bogohuljenja, On nikada nije prekidao niti menjao Svoje planove. Kad Sotonine zle sile potiskuju i hapse Božji izabrani narod, koliko god da pomahnita, Bog nikada nije promenio Svoje planove niti Svoje mišljenje. Njegove misli i ideje u celini ostaju nepromenjene; kao i uvek, On samo nastavlja da sprovodi delo koje namerava da obavi, upravljajući Svojim ljudskim rodom. Ovi napadi, klevete i bogohuljenje za Boga nikada nisu predstavljali nikakvu smetnju; na njih Bog ne obraća pažnju. Zašto se Bog ne pravda niti brani? Za Boga su ove stvari sasvim normalne. Ljudskost je ljudskost, a Sotona je Sotona. Sasvim je normalno da takve stvari rade ljudi koji ne shvataju istinu ili stvarne činjenice. Da li to utiče na korake Božjeg dela? Ne utiče. Bog poseduje veliku silu; On nad svim drži suverenost. Sva stvorenja i sve stvari metodično funkcionišu u okviru Božjih reči, u okviru Božjih misli i pod Božjom suverenošću; šta god da ljudski rod kaže ili čini, to ni na koji način ne može uticati na Božje delo – upravo to je u stanju da učini Bog sa božanskom suštinom. Bog deluje kad za to dođe vreme, ispunjavajući Svoje planove bez i najmanjeg odstupanja i niko to ne može da promeni. Bilo da su to namerni pokušaji da se Božje delo opstruiše i uništi ili su to nenamerna ometanja i rasturanja Božjeg dela, nijedna ljudska primedba i nijedan ljudski napad ili klevetanje Boga nikada nisu postigli svoje nameravane ciljeve. Zašto? Ovo je Božji autoritet; ovo potvrđuje da je Božji autoritet jedinstven, da ga nijedna sila ne može zameniti niti nadmašiti. Ovo je činjenica. Bog ima ovaj autoritet i ovu silu, Bog ima Svoj istinski identitet i nijedna sila ne može ništa da promeni, pa zašto bi onda Bog trebalo da se zamara beznačajnim ljudskim napadima i klevetama? Što se Boga tiče, koliko god važnih ličnosti, odnosno koliko god velika sila u okviru ljudskog roda, nastoji da Boga poremeti, kleveće, napada ili da na Njega huli, to ni najmanje ne može da omete Njegovo delo. Naprotiv, ovi postupci jedino služe tome da naglase Božju pravednu narav i svemoć. Ometanja od strane Sotoninih zlih sila samo su beznačajna epizoda tokom ljudske istorije. Ono što može da ima suverenost nad ljudskim rodom, da utiče na ceo ljudski rod i da preobrazi ceo ljudski rod jesu Božje delo, Božji plan i Božja velika sila i autoritet. To je činjenica. Nasuprot tome, da li Bog treba da se zamara time kako Ga ljudi blate, napadaju, kleveću i na Njega hule? Ne. Pošto Bog ima autoritet, za Boga će se Njegova izjava „Govorim iskreno, ono što kažem biće učinjeno, a ono što uradim večno će trajati”, uvek obistinjavati; ona se svakodnevno obistinjuje i ispunjava. Ovo je Božji autoritet. Neki ljudi pitaju: „Da li je ovo Božje poverenje, Njegova vera?” Grešiš! Ljudi imaju poverenje, ljudima je potrebna vera, ali ne i Bogu. Zašto? Budući da Bog ima autoritet i silu, koliko god da Ga ljudski rod kleveće ili osuđuje, koliko god da Ga Sotonine neprijateljske sile ometaju i sabotiraju, ništa se neće promeniti. Prema tome, da bi obavio Svoje delo, Bog među iskvarenim ljudskim rodom ne mora da ukloni neprijateljske sile koje Ga napadaju, kleveću i na Njega hule. Pod kojim okolnostima Bog dela? Pod kojim okolnostima On postiže pobedu? Pod kojim okolnostima On ostvaruje Svoje delo? Ono se obavlja usred kakofonije napada, kleveta i bogohuljenja od strane celog ljudskog roda i svih neprijateljskih sila; u takvom okruženju i s takvom pozadinom, On ostvaruje Svoje delo. Nije li to pokazatelj Božje velike sile? Nije li to Božji autoritet? (Jeste.) Ko može da porekne ovu činjenicu? Usuđuješ li se da ne priznaš da je to činjenica?

Kroz istoriju, ljudski rod Boga neprekidno kleveće i na Njega huli, a u poslednjim danima još su snažnije sile koje se među celim ljudskim rodom opiru Bogu, uz još više glasova koji Boga kleveću i osuđuju. Posredstvom novina, televizije, interneta i drugih medija, ljudski rod koristi razne metode da Boga kleveće i napada. Međutim, da li smo tokom svih naših okupljanja te glasine ikada raščlanjivali? (Nismo.) Zašto nismo? Neki ljudi kažu: „Zato što nedužni ostaju nedužni, a glasine utihnu kad stignu do pametnog?” Je li to razlog? (Ove glasine ne mogu suštinski da utiču na Božje delo. Koliko god da Sotona ometa, on ne može da sabotira niti da opstruiše napredak Božjeg dela i plana.) Sotona je samo stvar; dokle god Bog deluje, dokle god Bog radi, on će dolaziti da ometa. To je upravo uloga koju on ima. Da li je u redu da ga ti u tom nastupu prekineš? Moraš da mu daš dovoljno prostora, dovoljno veliku pozornicu, dovoljno prilika da nastupa. Kad bude dovoljno nastupao, kad se bude umorio od svoje gungule i bude učinio dovoljno zla, njegovi dani biće odbrojani. Na raščlanjivanje i analiziranje njegovih raznih glasina i zlih dela ne moramo da gubimo dragoceno vreme kako bismo te glasine raskrinkali; to je beskorisno i bezvredno. U čemu je svrha da se to raščlanjuje? Može li to da predstavlja ljudsko shvatanje istine? Previše je istina koje ljudi treba da shvate; oni čak ne mogu da saslušaju ni sve te istine, a kamoli da ove glasine raskrinkaju. Imaju li ljudi toliko slobodnog vremena? Da budem iskren, te stvari Me zaista ne zanimaju, niti želim da ih pominjem ili da na njih obraćam pažnju. Neki ljudi kažu: „Tokom ovih godina, ne usuđuješ se da bilo gde odeš, je li tako? Toliko glasina kruži oko Tebe da si, kud god da odeš, uvek zabrinut i uplašen, je l’ da?” Kažem da ništa ne osećam. Neki ljudi kažu: „Zar Sebe ne želiš da odbraniš u pogledu stvari koje nisi učinio?” Od čega to imam da se odbranim? Ne stižem čak ni da održim korak sa Svojim sopstvenim poslom! Ja razgovaram sa ljudima, sa stvorenim bićima, a ne sa đavolima. Neki ljudi pitaju: „Zar se ne naljutiš kad čuješ te glasine?” Kažem da prema njima ništa ne osećam, one u Meni ne izazivaju nikakva osećanja; tim stvarima se ne zamaram. Neki ljudi pitaju: „Zar ne osećaš da Ti je naneta nepravda?” Kažem da ne osećam da Mi je naneta nepravda, zbog čega bih osećao da Mi je naneta nepravda? Da radim ono što mogu, da radim ono što treba, da dobro radim ono što mogu i što treba, da ispunjavam Svoje odgovornosti – to je najbolje, to je smisleno. Neću da mi pažnju odvlače te besmislene, bezvredne stvari, niti da na njih gubim vreme. Nemam vremena da se gnjavim tim stvarima. Neki ljudi kažu: „A onda kad imaš slobodnog vremena, hoćeš li se njima tada baviti?” Ne, čak ni kad imam slobodnog vremena. Radije bih razgovarao sa Svojim psom nego što bih komunicirao sa đavolima. Kad vrlo dobro znaš da je to đavo koji bljuje svoj đavolski govor, zašto se time gnjaviti? Ne treba uopšte da se gnjaviš; ispravno je pustiti đavola da se potpuno posrami. Ukratko, Božji stav prema ovim glasinama je sledeći: u svemu što radi, odnosno, u svakoj rečenici koju izgovori, Bog Sebe ne opravdava, Sebe ljudskom rodu ne dokazuje i sasvim sigurno Sebe ne pravda Sotoni, Svom neprijatelju, govoreći kako je On čist i nedužan, bez ikakve krivice. Bog sve radi zarad Svog upravljanja, da bi spasao ljude koje On namerava da spase. Korak po korak, On sledi Svoj plan upravljanja; On to ne radi da bi ikome išta pokazivao, niti da bi potvrdio Svoj identitet. Da to kažemo ljudskim rečnikom, sve što Bog čini učinjeno je instinktivno, bez ikakve neiskrenosti ili pasivnosti. Bog koji instinktivno sprovodi sve ove zadatke potvrđuje Svoj identitet i Svoju suštinu. Ljudski rod ne može da izmeni Božji plan niti može da nadmaši Božji autoritet i silu; to je činjenica. Prema tome, Bog zanemaruje glasine i đavolske reči koje Ga unutar ljudskog roda sa svih strana napadaju i kleveću. Recite Mi, zar Bogu ne bi bilo previše lako da izgovori jedno poglavlje reči ili da napiše osudu kako bi se suprotstavio napadima i otporu protiv Boga od strane ateističkih partija na vlasti u svetu i verske zajednice? Ali, Bog neće na ovaj način postupiti prema Sotoni. Bog deluje prema načelima; kad je reč o tome da Bog uništi Sotonine zle sile, On ima Svoje pravo vreme za to. Bogu je previše lako da deluje. Bog bi mogao da izvede neka čudesna dela na nebesima i nebesa bi se najednom otvorila uz glas koji kaže: „Ja sam jedan istiniti Bog kojeg vi klevećete, napadate i na koga hulite; Ja sam taj Svemogući kojeg vi trenutno klevećete i na Njega hulite!” Kad bi ovo čuo, ljudski rod bi se trenutno prenerazio i zbunio, i mogao bi jedino da padne ničice na zemlju, da jeca i škrguće zubima. Ta jedna rečenica bi sve razrešila, sve dokazala; da li bi se tada iko usudio da Boga vređa? Zar se ti đavoli u verskoj zajednici ne bi uplašili i netragom nestali? Sotona izmišlja glasine o Bogu, on Boga kleveće i napada, navodeći one koji veruju u Boga da budu ljuti i puni mržnje, nesposobni da jedu ili spavaju, da požele da pišu članke i izrađuju programe da ga opovrgnu, dok Bog postupa jednostavno – On bi mogao da izgovori svega nekoliko rečenica i ceo ljudski rod bi se onda sasvim predao, više se ne bi usuđivao da Ga napada niti da na Njega huli. Kako je Pavle nateran na poslušnost? (Bog mu se pojavio na putu za Damask.) Bog mu se pojavio. Pavle zapravo ništa nije video; bila je to samo svetlost koja je Pavla u toj meri uplašila da je ničice pao na zemlju i više se nije usuđivao da progoni Isusa. Postupanje sa Sotonom je u toj meri jednostavno; za Boga je zapravo previše lako. Bog bi to mogao da reši samo jednom rečju. Da to učini bilo bi mnogo lakše nego da troši decenije razgovarajući sa vama i ulažući sav ovaj trud u vas, ali Bog ne postupa na ovaj način. Zašto? Postoji tajna koju moram da vam kažem: ljudi su ti koje Bog spasava, odnosno, oni ljudi koje je Bog odabrao; ostali, koje Bog nije odabrao, ne smatraju se ljudima, već su zveri, đavoli, nedostojni da čuju Božji glas, da vide Božje lice i pogotovo nedostojni da saznaju bilo kakve informacije o Bogu. Prema tome, Bog ne postupa na ovaj način. Božji identitet je častan; ne može da Ga vidi svako ko to poželi i On se neće pojaviti nekome samo zato što taj uvek pomno, željno i zdušno podiže pogled ka određenom mestu na nebu. Misliš li da svako ko poželi da vidi Boga može Njega da vidi? Bog ima dostojanstvo; Bog se pojavljuje onima koji Ga se boje i koji se klone zla, On se pojavljuje na svetim mestima i skriva se od ukaljanih mesta. Nema potrebe da se vodi rasprava da li je ceo ljudski rod ukaljan ili, pak, svet. Ovaj ljudski rod ne zaslužuje da vidi Boga; on ne priznaje da Bog postoji, pa zašto bi mu se Bog pojavio? Nije dostojan toga! Bog je u stanju da učini svakakve stvari, ali ih ne čini; to potvrđuje Božju skrušenost i skrivenost, i časnost Njegovog identiteta. Recite Mi, ako bi ove stvari Sotona mogao da učini, koliko puta tokom dana bi ih učinio, koliko bi se pravio važan? Kad su ljudi koje je Sotona iskvario na nekoj minornoj funkciji i kad imaju neku neznatnu moć, ko zna u kojoj meri će se tom svojom moći razmetati – a da ni ne pominjemo Sotonu, koji će svaki delić moći koju poseduje na nezamislive načine zloupotrebljavati i njome se razmetati. Bog ne postupa na ovaj način; ne odmeravajte Boga prema Sotoninoj logici, bila bi to ozbiljna greška. A kad je reč o onome što Bog može da učini, na Bogu je da li On to želi da učini; ako Bog želi, to bi u trenutku moglo biti učinjeno, a ako On to ne želi, niko na to ne može da Ga prisili. Božji stav prema glasinama je upravo takav – On ih ignoriše. Bog i dalje radi ono što treba da uradi, ono što namerava da uradi; nijedan čovek, nijedna sila ne mogu da pokvare niti promene Njegov plan. Ovim se glasinama kojima se Bog napada, kleveće i blati ništa ne menja. Na kraju krajeva, glasine su samo glasine i nikada ne mogu da postanu činjenice. Čak i ako su u skladu sa ljudskom filozofijom, naukom, moralom, teorijom i tome slično, čak i ako se ceo ljudski rod podigne da napadne Boga, uz ljudski rod neće biti istina niti će ljudski rod postati vlasnik istine. Bog je zauvek Bog; Njegov identitet i status nikada se ne menjaju. Stoga, koliko god da ga Sotona ometa, Božje delo se i dalje odvija na uređen način, jer ovo je Božje delo. Da je to ljudsko delo, Sotonin režim koji izaziva takva ometanja i razne društvene sile koje takve napade i klevete pokreću već bi doveli do toga da se ono sruši i da prestane da postoji. Jedino kad Bog govori i dela, jedino kad Sveti Duh dela, crkva sve više i više napreduje. Zar ovo nije činjenica? Da li ste uvideli ovu činjenicu? (Da, jesmo.) Šta ste uvideli? (Jevanđelje carstva se već proširilo u desetine zemalja, a one koji vole istinu te glasine koje izmišlja i širi Sotona nisu nimalo sprečile da se okrenu Bogu.) Ovo je Božja zasluga; Božje delo može da postigne ovo dejstvo, Božje reči mogu da postignu ovo dejstvo – ovo nadilazi Sotonina očekivanja. Božje reči imaju takvu ogromnu moć; jevanđelje se širi u dobrom pravcu i, shodno Božjem planu, sve se odvija u najboljem redu, bez ikakvih odstupanja. Božje delo i Božje reči se šire među Božjim izabranim narodom, kao što je odavno predodređeno. Iz meseca u mesec, sve je veći broj ljudi zadobijenih kroz propovedanje jevanđelja i broj ljudi koji istražuju istiniti put. Zar to ne pokazuje kako se širi rad na jevanđelju? Da nije Božjeg dela, koliko god ljudi platilo cenu i kolika god ta cena bila, ovo dejstvo ne bi mogli da postignu. Ovo je moć Božja, dejstvo postignuto snagom Božjih reči.

Vratimo se razgovoru o tome kako se ljudi odnose prema različitim glasinama. Prema raznim glasinama, ljudi ne mogu da postignu isti stav kao Bog. Oni ne shvataju Božje namere, pa kad čuju glasine, uvek osećaju sledeće: „Izneveriću svoju savest ako nešto ne učinim. Ako prevagnu ljudi koji izmišljaju glasine, osećaću se nelagodno, nezadovoljno i ogorčeno, osećaću se neuravnoteženo, tako da moram da ih opovrgnem. Moram da snimim video ili da napišem članak kako bih te glasine razotkrio.” Vredi razmisliti o tome da li je u skladu sa Božjim namerama raditi nešto s takvim načinom razmišljanja, da li to odgovara istina-načelima. Ako se svrha i motiv vašeg obavljanja crkvenog posla i vaše dužnosti svode na to da razotkrivate glasine i jasno objašnjavate da verujete u istinitog Boga, da ste u životu na pravom putu i da je pravedno sve što ste učinili kako biste propovedali jevanđelje i svedočili o Bogu – da vas za brojne neosnovane zločine svet optužuje samo zato što ne zna ili ne shvata istinu o svim ovim činjenicama – i time se nadate da će vas, kad se sve razjasni, svet priznati kao nedužne, da će sve partije na svetu bez izuzetka priznati da „verujete u istinitog Boga, da ste u životu na pravom putu i da za sve što je Bog od vas tražio da uradite postoji ispravan i pravedan razlog”, šta onda? Hoćete li se u svojoj veri tada osećati opušteno i opravdano? Da li ste se zaputili pravim putem verovanja u Boga? Da li ste se zaputili na put spasenja bez ikakvih spoljnih uplitanja? Jeste li stekli bogobojažljivo srce? Možete li tada da postignete pokornost Bogu? Možete li tada da dobijete Božje odobravanje? (Ne.) Da li je moguće da ne dođe do nesporazuma, već da vas ljudi samo veličaju i poštuju, te da nakon toga možete sa čistom savešću da verujete u Boga? To nipošto nije moguće! Naravno, prema glasinama ljudi ne mogu da postignu isti stav kao Bog, ali čovek treba da ima ispravan ugao posmatranja, ispravan stav i držanje, uz reči: „Ove glasine su zaista pune mržnje i odvratne su. Iz ovih glasina se može primetiti da je ovaj iskvareni ljudski rod zaista Božji neprijatelj; to je sasvim tačno! Ne smem da sudim o tome da li je Božje delo istinito ili lažno na osnovu Sotoninih glasina. Čitanjem Božjih reči i kroz iskustvo u izvršavanju svoje dužnosti potvrđujem da su sve Božje reči istina i da sve što On čini omogućava ljudima da budu spaseni. Pošto sam danas došao pred Boga da od Njega prihvatim spasenje, trebalo bi da izvršim svoju dužnost i ispunim svoje obaveze i odgovornosti da proširim Božje reči, da proglašavam Njegovo ime i svedočim o Božjem delu i Njegovim namerama, tako da oni koje Bog odabere mogu da se vrate u Božju kuću, da čuju Njegov glas i da ih što brže i što pre On snabde rečima i životom. Ovo je moja obaveza, moja odgovornost. Sarađujem u Božjem delu, ali ne da bih opravdao da je put koji sledim onaj pravi ili da je cilj koji preuzimam pravedan – ne iz tih razloga. Svoju dužnost ne izvršavam da bih uzvratio na Sotonine napade i klevete protiv Boga. Umesto toga, ja ispunjavam sopstvene obaveze i odgovornosti i, naravno, iskazujem sopstvenu odanost, da bih se odužio za Božju ljubav, da bih prihvatio Božji nalog i da bih sarađivao u Božjem delu.” Da li je ovo ispravan ugao posmatranja? Je li to ugao posmatranja kakav ljudi treba da imaju? (Jeste.) Gledano iz ovog ugla, pri izradi raznih programa, bilo da je to pevanje himni, plesanje, snimanje filmova ili postavka komada o iskustvenim svedočenjima, zar ljudski stav, ugao posmatranja i neke konkretne izjave koje oni daju ne treba da pretrpe određene promene? (Treba.) Međutim, tokom obavljanja svih ovih zadataka, većina ljudi je to činila sa plahovitošću i mržnjom, pomešanim sa ljudskim emocijama. Stoga su o postupcima i ponašanjima nevernika, vladajuće partije i verske zajednice previše toga otkrili, a reči su im bile preoštre, te su na druge koji gledaju takve programe ostavili donekle negativan utisak. Razlog je jednostavan: sve ove aktivnosti ljudi preduzimaju sa određenom emocijom, ne baš iz pravog ugla. Osim toga, ljudi i dalje smatraju da je to sasvim pravedno, govoreći: „Oni nas napadaju, blate nas i o nama izmišljaju glasine; šta je pogrešno u tome da ih razotkrijemo? To je opravdana samoodbrana! Ako je razlog za samoodbranu opravdan, onda to nije nezakonito, niti mi izmišljamo stvari; svi mi detaljno analiziramo stvari na temelju činjenica. Oni ni iz čega izmišljaju glasine o nama; grešimo li zato što ih razotkrivamo i raščlanjujemo? Zar ne možemo da uzvratimo?” Koja je svrha u odmazdi? Đavoli su puni laži i nikad ne izgovaraju nijednu istinitu rečenicu; neprekidno raščlanjivati njihove laži kako bi se oni naveli da prepoznaju da je laž to što govore i kako, kad priznaju da lažu, više nikada ne bi lagali – ima li u tome ikakve vrednosti? Mogu li oni to da postignu? (Ne.) Zar taj pristup nije blesav i neuk? Još odavno sam rekao da je naš glavni zadatak da svedočimo o Božjem delu, o efektima koji se postižu Njegovim delom, Njegovim rečima i efektima Njegovih reči na ljude, a da je u vezi sa tlačenjem i progonom koji dolaze od vladajuće partije, kao i sa otporom i osuđivanjem od strane verske zajednice, dovoljno samo ukratko pomenuti ponešto od pozadinskog konteksta. Međutim, kako god da to čuju, ljudi to ne mogu da razumeju. Prema ovim problemima se uvek odnose s plahovitošću i žele da se raspravljaju. I koji je rezultat? To ne daje nikakve rezultate, jer je sa Sotoninim zlim silama nemoguće izaći na kraj. Nisu li ovo ljudska glupost i neukost?

Neki ljudi propovedaju jevanđelje, izuče neku tehničku profesiju ili obavljaju određenu vrstu dužnosti uz isključiv motiv da razotkriju glasine i da ljudima objasne šta je istina, objavljujući rat mračnom svetu i zlim ljudima koji se opiru Bogu. Da li je ovo pravedan čin? Bez obzira na to da li jesi ili nisi u pravu kad ovo radiš, moraš da razumeš sledeće: može li Bog da spase te rđave ljude koji su neprijateljski nastrojeni prema Njemu? Vredi li ičemu da to radiš? Ako ne shvataš kakve ljude Bog spasava, već uvek izražavaš određena gledišta koja deluju ispravno, ali su zapravo pogrešna, zar time ne ometaš sopstveno spasenje? Neki ljudi izvršavaju svoju dužnost samo zato da bi se borili protiv zlih sila koje se opiru Bogu i kako bi se suprotstavili svetovnim trendovima. „Kažu da zanemarujemo svoje porodice i da ne živimo normalnim životom, pa želim da se dokažem tako što ću dobro izvršavati svoje dužnosti. Kad u budućnosti odem na nebo i uđem u carstvo, i kad njima bude suđeno, uvideće da sam u pravu!” U čemu je svrha ovakvog dokazivanja? Čak i ako si se dokazao, kakva korist od toga? Šta to predstavlja? U čemu je vrednost toga? To bi bilo vredno i tvoj put bi bio ispravan ako bi to zaista moglo da ti omogući da uđeš u carstvo i da dobiješ Božje odobravanje. Ali, nažalost, taj put nije izvodljiv. To nije put koji je Bog predodredio za ljude i Bog ljudima ne nalaže da ovako postupaju. Ljudi su uvek glupavi kad smatraju da, time što stoje na strani istine i što imaju istinu, moraju da preduzimaju pravedne stvari, objavljujući rat ovom zlom svetu i svima onima koji izmišljaju glasine: „Verujemo u Boga i Boga sledimo, izvršavamo svoju dužnost – pokazaćemo vam ko je na pravom putu!” Nije li ovo plahovitost? Ima li ikakve svrhe raspravljati se o ovim stvarima? U tome nema nikakve vrednosti. Ako zaista imaš vremena i energije, bilo bi bolje da naučiš još ponešto o nekoj profesiji, da stekneš dodatno znanje i saznaš opšte poznate stvari u vezi sa nekom profesijom. Ovo je korisno i može da pomogne u obavljanju tvoje dužnosti. Zašto se uvek nadmećeš sa zlim silama u svetu? Zašto se uvek nadmećeš sa glasinama? Nije li to rasipanje energije tamo gde to nije potrebno? Koliko god da te drugi napadaju, nema potrebe da na njih obraćaš pažnju. Njihova priroda je đavolska, oni su zveri i upravo su takva stvorenja; Bog ih ne spasava, ne menja ih i njima se ne obraća. Bog ih ignoriše, pa treba li da na njih obraćaš pažnju? Ako ljudi uporno i tvrdoglavo čine ono što Bog ne radi, nije li to pomalo glupo i bez mudrosti? U najmanju ruku, ti si čovek koji nema bogopokorno srce i ne voliš ono što Bog voli niti mrziš ono što Bog mrzi. Ne uviđaš koji je Božji stav prema ovim stvarima – Bog ih ignoriše. Ti čak ne shvataš ni zašto je to tako. U svakoj od tri etape Božjeg dela, Bog je izgovorio mnoštvo reči. Postoje brojni dijalozi između Boga i ljudskog roda i, na osnovu ovih dijaloga, čovek može da uvidi Božje namere, Božju narav i suštinu. Međutim, Bog nikada ne govori o tome kako razgovara sa Sotonom po pitanju određenih konkretnih stvari, te, prema tome, On ne razotkriva Sotonu i ne omogućava ljudskom rodu da jasno vidi Sotonino pravo lice i da jasno vidi kako se Sotona ophodi prema Bogu. Ima toliko takvih stvari, ali ih Bog ne pominje. Zašto ih Bog ne pominje? Zato što ti pominjanje tih stvari neće biti od koristi. Najkorisnije su ti reči Božjeg života; ove reči koje mogu da ti omoguće da dođeš pred Boga i da postaneš čovek koji se Bogu pokorava, koji se Boga boji i kloni se zla, za tebe su najkorisnije reči. Bog ti govori kako da živiš i kako da govoriš, kao i to kako da razaznaješ ljude i stvari, kako da naučiš da primenjuješ istinu i da budeš mudar u raznim okruženjima i situacijama – sve ovo ti je korisno. Bog kaže i čini sve ono što je za tebe korisno. Bog ne govori nijednu reč koja ti nije od koristi. Zar Bogu ne bi bilo i previše lako da te reči izgovori? Pa, zašto ih Bog ne govori? Zato što iskvarenom ljudskom rodu te reči nisu potrebne. Ove glasine su isto što i reči đavola i Sotone, i Bog ih ignoriše, pa ne treba ni ti da se s njima nadmećeš. Razumeš li? (Razumem.) Kad razumeš, onda znaš kako praktično da postupaš, zar ne? Nemoj da se trudiš da raščlanjuješ glasine, da opovrgavaš glasine, da tražiš izvore glasina i tome slično. Ako zaista imaš srce koje svedoči za Boga, ako želiš da budeš postojan u svom svedočenju i da dobiješ Božje odobravanje, ima toliko reči koje možeš da kažeš i toliko stvari koje možeš da uradiš. Reči i istine kojima Bog ljude opskrbljuje nalažu ti da razmišljaš i doživljavaš, tako da one postanu tvoja sopstvena načela i putevi primene, da bi na kraju postale tvoj sopstveni život. U primenu toga je neophodno da uložiš vreme i energiju. Ako si blesav i glup, ako uvek ulažeš trud u glasine, ako uvek želiš da skineš ljagu sa svog imena i da sebe objasniš pred svetom, onda to sluti na nevolju; nećeš zadobiti istinu, nego će te takve svetovne glasine potpuno spetljati i iscrpeti. Na kraju, stvari nećeš moći jasno da objasniš. Zašto nećeš moći da ih jasno objasniš? Zato što imaš posla sa đavolom, a on govori bezočne laži. Šta taj đavo sada kaže? Velika crvena aždaja kaže: „Kina je branitelj svetskog poretka, branitelj svetskog mira i njena uloga u održavanju svetskog mira i reda je ključna.” Od reči koje ona govori, šta su činjenice? Jesu li te reči činjenice? Kad čuješ ove reči, zar nisi ljut? Nakon što to čuješ, pomisliš koliko je Sotona bestidan kad takve stvari može da izgovori. Zašto bi se s njim raspravljao? Nisi valjda blesav? On je upravo takvo stvorenje – Bog ga samo koristi kao nekog ko pruža uslugu, On nipošto ne namerava da ga spase niti promeni. Zar nije glupo s njim se raspravljati? Nemoj da radiš takve gluposti. Mudri ljudi ne slušaju te glasine, niti ih one sputavaju. Neki ljudi kažu: „Uznemirim se kad čujem glasine!” Tada treba da se moliš u svom srcu, da koristiš istinu da razaznaš i da zatim prokuneš te đavole i Sotonu, pa te glasine više neće imati nikakav uticaj na tvoje srce. Postoji još jedan način: moraš da prozreš suštinu. Kažeš: „Čak i ako Božji postupci nisu u skladu sa mojim predstavama, iako ih iskvareni ljudski rod osuđuje i odbacuje, vidim da je On istina, a da su đavoli i Sotona lišeni istine. Odlučan sam da verujem u Boga! Jedino Bog može da me spase. On ima Božju suštinu, On je Bog i Njegova se suština nikad ne menja. Koliko god da se đavoli i Sotona opiru Bogu, oni su bez istine, i ja ne verujem u reči đavola i Sotone!” Imaš li ovu veru? (Da.) Ako imaš ovu veru, ne bi trebalo da te uznemiravaju nikakvi ljudi, događaji ili stvari, a još manje bi trebalo da te Sotona zaluđuje ili napada. Šta onda treba da uradiš? Ignoriši to; samo se usredsredi na stremljenje ka istini i na postojanost u svom svedočenju, pa će Sotona biti posramljen.

Upravo smo u zajedništvu razgovarali o određenim problemima povezanim sa širenjem glasina u crkvi. Većina ljudi je čula neke glasine koje dolaze od kineske komunističke vlade i od verske zajednice; upravo smo razgovarali i o tome kako se treba nositi sa ovim glasinama i kako sa njima postupati. Jednom kad ljudi shvate istina-načela, glasine ih više neće zaluđivati niti ometati. Kad se u crkvi pojavi neko ko širi glasine, ma kakav bio način ili ton kojim ta osoba širi bilo kakvu glasinu, kako tome treba da pristupimo? Treba li bez ikakvog uplitanja da dopustimo da se to odvija ili tu osobu treba da razotkrijemo, da je detaljno analiziramo i njome se pozabavimo? Koji metod je u skladu sa načelima? Ima nekih koji kažu: „Zar ne postoji sloboda govora? Zašto toj osobi ne dozvoliti da govori? Samo je pustite da govori. Kad se naslušaju glasina i kad svi uspeju da razaznaju pravo lice te osobe, više neće verovati ovim đavolskim rečima i te glasine će prirodno utihnuti.” Neki drugi kažu: „Neprihvatljivo je da ta osoba širi glasine i da Boga kleveće. Ne smemo da joj dozvolimo da radi stvari kojima Boga kleveće. Treba da joj očitamo bukvicu kako bismo je probudili. Bog je istrpeo toliko patnje da bi govorio i delao da nas spase, a ona ipak šire glasine. Nema nimalo savesti! Svoju mržnju možemo da ublažimo jedino ako je prokunemo; ako se njome ne pozabavimo, izneverićemo Boga.” Koji način je dobar? Nijedan od ovih pristupa nije dobar. Kao što smo ranije razgovarali u zajedništvu, oni koji šire glasine sasvim sigurno ništa ne valjaju i takve pojedince treba razaznati. Ako samo povremeno šire glasine, treba ih upozoriti. Ako neprekidno šire glasine, moraju se razotkriti, detaljno analizirati, a zatim ukloniti iz crkve, tako da ljude više ne mogu da zaluđuju niti da im nanose štetu. Da li je lako rešiti ovu stvar? Da li biste to rešili ovako ili biste čekali da crkvene starešine izdaju naređenja? Čim se otkrije da neko neprekidno širi glasine i da, svaki put kad dođe na okupljanje, o tim stvarima govori, da nikad ne čita Božje reči, nikad se ne moli, ne uči himne i, povrh toga, sa drugima ne razmenjuje svoje iskustveno shvatanje Božjih reči i da je, kad god neko u zajedništvu razgovara o Božjim rečima i razmenjuje iskustveno svedočenje, time zgrožen i prema tome oseća odbojnost, dok takvu odbojnost nema prema glasinama nevernika, već se za njih veoma zainteresuje – čim se sve to otkrije, zašto prema takvoj osobi pokazivati ikakvu ljubaznost? Jasno je da je ona Sotonin sluga koji se ušunjao u crkvu da bi pripadnike Božjeg izabranog naroda ometao dok slede Boga. Da li odobravaš njegovo ometanje? (Ne.) Ako ga ne odobravaš, onda ustani i reci: „Taj i taj čovek dolazi u crkvu i uvek širi glasine, ne čita Božje reči i s drugima ne razmenjuje svoje iskustveno shvatanje Božjih reči. On je bezvernik i treba da bude uklonjen iz crkve. Da li se iko tome protivi?” Ako svi kažu da se tome ne protive i u znak saglasnosti podignu ruke, onda tu osobu treba ukloniti. Zar nije zadovoljstvo kad se prema širitelju glasina postupi na ovaj način? (Jeste.) Sa takvim ljudima treba tako postupiti.

D. Raspoznavanje nekoliko vrsta neosnovanih glasina kojima se pogrešno tumače Božje reči i osuđuje Božje delo

Odakle potiču one vrste glasina o kojima smo upravo govorili? Potiču od velike crvene aždaje, od verske zajednice i od nevernika. Osim glasina koje dolaze is spoljnog sveta, postoje i određene izjave i tračevi unutar crkve. Postoje čak i potpuno neistinite tvrdnje o Bogu, Božjem delu, Božjem danu i nekim Božjim rečima, kao i određene misterije koje obuhvataju Boga i Njegovo delo, a koje ljudi stvaraju na temelju sopstvene uobrazilje i predstava, odnosno, na osnovu neprekidnog prenošenja pogrešnih informacija i neosnovanih nagađanja. Pa tako, ljudskim ulepšavanjem takvih izjava, tračeva i tvrdnji, ove glasine i nastaju. Kad glasine jednom nastanu, pojedini ljudi naklonjeni glasinama bivaju oduševljeni samom mogućnošću da ih šire dalje; oni te glasine vide kao stvarne i raspredaju ih na sve strane, opisujući ih tako živopisno i temeljno da oni ljudi koji nisu svesni pravog stanja stvari, koji ne shvataju istinu i koji su glupi i neuki, zaista tim glasinama bivaju zaluđeni. I pošto budu zaluđeni, da li se na njih to odrazi i da li ih ometa? (Da.) I ovo su uobičajeni problemi koji se javljaju u crkvi. Iako, u odnosu na one glasine kojima se Bog i Božja kuća kleveću i napadaju, ove glasine blede – one Boga ne kleveću niti na Njega hule – i premda Božjem delu ne izazivaju nikakva ometanja niti štetu, svejedno utiču na život-ulazak pojedinih ljudi i treba ih zaustaviti. Na primer, kad neki ljudi čuju neka naizgled uverljiva zapažanja, oni u svom srcu u njih poveruju i brzo ih prenesu bližnjima u svom okruženju. I kako glasine kruže, pojedinosti u njima postaju sve brojnije i potpunije, da bi na kraju te glasine počele da izgledaju kao stvarni događaji. Uspostavljeni su svi činioci kao što su vreme, mesto i likovi – takve glasine ispunjavaju uslove da mogu javno da se šire, zar ne? Kakve se informacije šire? Onaj koji širi glasine kaže: „Ima nešto važno što danas moram da vam kažem. Ne učinim li to, osećaću se neprijatno; neću moći da se usredsredim čak ni na čitanje Božjih reči. Zbog ove stvari sam tako uzbuđen. Konačno postoji nada za nas koji verujemo u Boga!” Kad čuju da postoji nada, svi se zainteresuju i oduševe; ovoj temi se teško odoleva. Taj čovek kaže: „Božje delo će uskoro biti završeno. Već se pojavilo nekoliko znakova koje je Bog prethodno prorekao u vezi sa završetkom Svog dela. Na primer, stanje Meseca i Sunca, situacija na Istoku i Zapadu, broj pripadnika Božjeg izabranog naroda u svakoj zemlji, brojnost ljudi koji su u stanju da izvršavaju svoje dužnosti i tako dalje – ovi znakovi završetka Božjeg dela sada su pred nama. Moramo brzo da se pripremimo!” Neko ga pita: „Šta treba da pripremimo?” Širitelj glasina kaže: „Treba da pripremimo dobra dela, da pripremimo hranu i da svu svoju ušteđevinu što pre predamo Bogu kao prilog, tada ćemo moći da osiguramo dobro odredište.” On dodaje i ovo: „U tom i tom mesecu, te i te godine, na taj i taj datum i u to i to vreme, moramo da se okupimo na određenom mestu na kome će nas Bog sačekati da nas odvede. Bog je rekao: ’Ako sve ne napustiš, nisi dostojan da budeš Moj pristalica i nisi dostojan da budeš Moj sledbenik.’ Dan Božji je sada napokon došao i Božje reči su se ispunile. Moramo da otpustimo sve svetovne stvari, ne samo sopstvene izglede i karijere, već i svoje porodice, rođake i telesne odnose. Moramo da napustimo svaku svetovnu upletenost; susrešćemo se sa Bogom!” Većina ljudi pita: „Je li to istina?” Širitelj glasina kaže: „Jeste, prodao sam svoju kuću i automobil i podigao sa računa svoju ušteđevinu. Ako mi ne veruješ, proveri u Božjim rečima. Kad se dešifruje određena rečenica u jednom poglavlju, otkriva se adresa, a dešifrovanjem određenog pasusa u drugom poglavlju, otkrivaju se godina i mesec...” Postoji li iko ko nije uzbuđen kad ovo čuje? Postoji li iko ko može da razazna ove reči? Zar ovo nisu stvari zbog kojih su ljudi veoma zabrinuti? Nisu li to stvari kojima su se ljudi dugo nadali? Nakon što to čuju, a zatim provere Božje reči i pomisle da zaista postoji podudarnost, pojedini ljudi počinju da razmatraju rezervni plan. Iako u sebi gaje sumnje, neki ljudi se ipak nadaju da je to istina, razmišljajući: „Iako su navedena godina i dan prilično daleko, makar postoje tačan datum i vreme, pa za nas ima nade.” Iako u to zaista ne veruju, tome ipak posvećuju određenu pažnju. Šta nam pokazuje ova pažnja? Ona pokazuje da je ovim stvarima lako uticati na ljude i uznemiravati ih. Kad ova vrsta glasine počne na sve strane da se širi u crkvi, 80 do 90 odsto ljudi biće izuzetno uzbuđeno, obuzeće ih nalet osećanja i pomisliće: „Konačno stiže dan kome smo se nadali! Bog je čuo naše molitve! Bog nas voli i nije nas napustio!” Koje bi bile posledice širenja takvih tema za vreme okupljanja? Da li bi se to odrazilo na emocije svih ljudi? Čak i da žele, ljudi ne bi bili u stanju da to odbace; svaka rečenica te glasine bi ih pogodila u srce, da je nemoguće da u nju ne poveruju. Ljudi će ovim rečima najverovatnije poverovati; čak i ako nisu stoprocentno sigurni, svejedno žele da je to istina, razmišljajući: „Kad se prisetimo koliko smo samo muka istrpeli sledeći Boga – svet nas je odbacivao, vlasti su nas šikanirale, verska zajednica nas je proganjala, živeći u stalnom strahu gotovo da nismo mogli da dišemo – kad će se ovi dani okončati? Dan Božji je sada napokon stigao!” Zbog ovih misli ti srce jače lupa: „Toliko smo se davali za Boga, naša vera da sledimo Boga je tako odlučna; to što čujemo mora biti istina. Više ne moramo da tumaramo i patimo u ovom svetu – zaslužili smo da ne bude tako!” Kad ti se ova misao javi i u toj meri si uveren ovom glasinom i zbog nje uzbuđen, želiš li da i dalje čitaš Božje reči? Zar se čitanje bilo kog odlomka Božjih reči u tom trenutku ne čini izlišnim? Osećaš: „Zbog čega mi se ta razmena iskustvenog shvatanja Božjih reči sa drugima sada čini tako nepotrebnom? Više nema potrebe da se moli Bogu, zar ne? Dan Božji je stigao i uskoro ćemo se sa Bogom susresti licem u lice, pa zar moliti se sada Bogu ne bi značilo da Ga ne poštujemo? Dok smo živeli u telu, daleko od Boga, morali smo da čitamo Božje reči da bismo ublažili sopstvenu čežnju. Sada smo na putu da se izdignemo iznad ovog sveta i uskoro ćemo Boga upoznati lično, pa nema potrebe da čitamo Božje reči. Ništa od onoga što sada radimo nije toliko važno kao susret sa Bogom u toj konkretnoj godini, mesecu, danu i u to konkretno vreme. Kako će to samo biti divno! U poređenju sa susretom sa Bogom na taj dan i na tom mestu, čitanje Božjih reči deluje beznačajno.” Više ne možeš da se usredsrediš na čitanje Božjih reči. Srce ti je postalo nemirno, dok žudi da taj dan smesta dođe! Nije li teško izraziti ovo raspoloženje? Ove su glasine ljudskom ukusu vrlo prijemčive i unutar crkve se vrlo lako šire. Jedan čovek ih raširi među dvoje ljudi, dvoje ljudi ih proširi među njih desetoro, i te se glasine sve više i više šire, iz jedne crkve u dve crkve, iz dve crkve u pet crkava, neprekidno se šireći. I koje su posledice? Zbog ovih glasina ljudi počinju da sumnjaju u Boga, od Boga se udaljavaju, zaboravljaju Božju istinsku ljubav u spasavanju ljudskog roda, zaboravljaju dužnost koju treba da izvršavaju i zaboravljaju put koji treba da slede. Umesto toga, oni jednodušno streme tome da vide dolazak Božjeg dana i da ustanove da li mogu da dobiju blagoslove. Kad taj dan zaista dođe i ne dogodi se ništa, ljudi tek tada shvataju da je vera u glasine naudila njihovom životu. Možeš li onda da se vratiš na svoje pređašnje stanje, ponašajući se kako dolikuje, pridržavajući se svoje dužnosti, stremeći ka istini sa obe noge na zemlji, tragajući za istina-načelima u svemu, vladajući se i izvršavajući svoju dužnost prema Božjim rečima? Vreme je već uveliko prošlo i ne može da se vrati. Koga za ovo treba okriviti? Okrivljuj sebe zato što nikada nisi bio neko ko stremi ka istini. Držao si glavu u oblacima i shodno tome si naseo na glasine.

One koji veruju u Boga, ali koji ne shvataju istinu, jedna jedina glasina može da odvede u nesaglediv ponor i da ih upropasti. Šta znači nesaglediv ponor? Isprva si imao normalnu veru u Boga i nadao si se da ćeš biti spasen, ali te je jedna glasina navela da zalutaš. Iako to nisi ni shvatio, Sotona te je zaludeo, poverovao si u đavolske reči koje je Sotona izgovorio i krenuo si za njim. Koračaš i stremiš saglasno putu koji je Sotona zacrtao za tebe i, što dalje ideš, srce ti je sve mračnije i sve više se udaljavaš od Boga. Nakon što si Boga sasvim napustio i odbacio Ga, u svom srcu ne samo da u Boga imaš sumnje, već, da stvari budu još ozbiljnije, u tebi rastu pritužbe na Boga i poricanje Boga. Kad dođeš do ove tačke, nije li to kraj puta za tebe? Nije li ovo nesaglediv ponor? Je li to nešto što želiš da vidiš? Kad stigneš do ove tačke, možeš li i dalje da postigneš spasenje? Ne možeš i vrlo teško je okrenuti se. Zašto? Zato što je Bog prestao da deluje, Sveti Duh je prestao da deluje i ispunjen si tamom. Između tebe i Boga je podignut visok bedem. Šta je ovaj bedem? To su predstave, uobrazilje i glasine koje je Sotona u tebe usadio i to su lične želje. Tvoje znanje o pozitivnim stvarima, kao što su Božji identitet, suština, status i tome slično, najednom se zamuti pa, malo po malo, čak i nestane. To je krajnje zastrašujuće. Zar ovo nije propadanje u nesaglediv ponor? (Jeste.) Kad se nađeš u ovoj situaciji, možeš li i dalje da podnosiš muke i da plaćaš cenu kako bi izvršavao svoju dužnost? Možeš li i dalje da koračaš putem stremljenja ka istini kako bi postigao spasenje? Kažem ti, veoma je teško okrenuti se. To znači da si zalutao! Ako te u trenutku nepažnje zaludi, i samo jedna glasina je dovoljna da proizvede nezamislive posledice. Prema tome, kad se u crkvi pojave takve glasine o Božjem delu, treba ih odmah zaustaviti i ograničiti. Čovek ne sme da izmišlja stvari ni iz čega i ne sme da smišlja kojekakve laži koje ljudi vole da čuju, kako bi ih zaluđivao i mamio da skrenu sa pravog puta. Čak i ako se ove teme ljudima dopadaju, koja je korist za čoveka da se u svom srcu na njih usredsređuje i da ih prenosi? Kakva se korist može dobiti? Neki ljudi kažu: „Taj čovek može da priča šta mu je volja, usta su njegova. Zato ga pustite da govori šta poželi.” To će zavisiti od onoga što se govori. Ako je to nešto što je za ljude poučno, to može da se izgovori i može da se širi – na bilo koji način može da se širi. Međutim, za ljude, ove glasine nisu ni najmanje poučne; one samo zaluđuju ljude i skreću im pažnju, ometaju njihovo stremljenje i navode ih da zalutaju sa pravog puta, utiču na njihov odnos sa Bogom, odražavaju se na njihovo normalno izvršavanje dužnosti i utiču na normalan poredak crkvenog posla. Kad ljudi prihvate ove glasine, to je kao da su zarobljeni u lavirintu iz koga ne mogu da se izvuku. Dakle, kad čuješ ove glasine, ako ti ih neko nasamo govori, treba da ih odbaciš. Ako ih govori među drugima, ne samo da treba da ih odbaciš, već tu osobu treba da razotkriješ i da je detaljno analiziraš – ne dozvoli da još više ljudi bude zaluđeno. Posebno kad je reč o onima koji su vernici tek jednu, dve ili tri godine, oni još uvek ne mogu da prozru pitanja odredišta, susreta sa Bogom i uznesenja, još uvek se nisu zainteresovali za istinu i u svojoj veri nemaju put stremljenja ka istini i stremljenja ka promeni naravi. U takvim slučajevima, te glasine najlakše zaluđuju baš ove ljude i na njih utiču, a kad se jednom zalude, posledice su nezamislive. To je poput ispijanja otrova; čak i da postoji protivotrov, nije li tvom telu ipak pričinjena šteta? Čak i ako preživiš, mogu li se zanemariti patnja i šteta koje su tvom telu nanete? Prema tome, kad se suočite sa ovim glasinama, morate ih razaznati i odbaciti, ne odnoseći se prema njima ni kao da su priče ni kao da su stvarni događaji. Neki ljudi su naročito zainteresovani za ove glasine i raspredaju ih i šire na sve strane, razmenjujući ih sa drugima kao da su istina. Šta je ovo po svojoj prirodi? Nije li to postupanje u svojstvu Sotoninih sluga? Takve ljude treba orezati i upozoriti. Ako se ne pokaju, treba ih ukloniti. Ako se u nekom trenutku urazume i kažu: „Pogrešio sam što sam širio glasine; postupao sam kao Sotonin sluga i više ih nikada neću širiti”, u tom slučaju mogu biti podvrgnuti posmatranju: ako se pokaju i pokažu dobro ponašanje, privremeno se mogu primiti nazad u crkvu. Ako istu stvar ponove, treba ih pročistiti iz crkve.

Glasine o Božjem delu se ne ograničavaju samo na ovo. Ljudi koriste svoju uobrazilju i predstave, kao i svoj um pri analizi i ispitivanju; oni preispituju Božje reči i razna proročanstva, kao i različite katastrofe, znakove i pojave u društvu i svetu, oslanjajući se čak na svoje snove kako bi slobodno komentarisali Božje delo – izmišljaju brojne glasine. Mnogi ljudi ne čitaju redovno Božje reči niti se redovno trude oko istine, a pogotovo ne ulažu redovno napor u traganje za načelima i u vršenje svojih dužnosti. Umesto toga, oni razmišljaju o pitanjima kao što su: „Kako su počeli Božja pojava i delo? Ko je sve to započeo? Kakvu ulogu su imali ljudi? Koji su se događaji zbili?” Oni preispituju ove spoljne pojave, kao i crkvenu upravnu strukturu, osoblje i tome slično. Nakon sveg ovog preispitivanja, sve to rezimiraju i iznose neka takozvana pravila ili pojave, i u crkvi ih raspredaju kao da su istina. Dok ih raspredaju, opisuju ih živopisno i detaljno, tako da bi oni bez pronicljivosti mogli čak pomisliti da ovi raspravljaju o Božjem delu. Međutim, oni pronicljivi razmišljaju ovako: „Zar ne iznosiš besmislice i ne objavljuješ jeresi i laži? Zar ne donosiš sud o Božjem delu? Ovo nije razmena shvatanja i iskustava i nema nikakve veze sa istinom. To je izmišljanje glasina i mora se odmah zaustaviti; u suprotnom će neki ljudi biti zaluđeni!” Ove laži i jeresi, koje se podvode pod glasine, nisu u skladu sa istinom i ometaju ljudsko shvatanje istine. Čim u crkvi nastupi čin širenja glasina, treba ga odmah zaustaviti.

Ima i nekih glasina koje se ubrajaju u đavolske reči kojima se osuđuje Božje delo. Na primer, kad je reč o tome koga Bog voli, koga On spasava i koga On usavršava, pojedini ljudi, služeći se svojom sitnom pameću, to posmatraju i rezimiraju rečima: „Oni koji su u svetu sposobni, oni koji su obavljali neku funkciju i oni koji su u preduzećima bili šefovi odeljenja ili izvršni direktori, kad dođu u Božju kuću, direktno postaju starešine ili odmah preuzimaju opšte poslove i finansije. Ovo su ljudi koje Bog usavršava.” Nije li to izmišljanje glasina? To zaista jeste izmišljanje glasina. Šta je glasina? To je kad se neodgovorno priča, naslepo sudi i kad se izvlače neosnovani zaključci, na način koji nije u skladu sa činjenicama; sve ove reči jesu glasine. Neki drugi ljudi kažu: „Taj i taj čovek je dao prilog od više desetina hiljada juana. Njegova je vera ogromna, pa može da uđe u carstvo.” Zbog toga oni koji nemaju novca postaju negativni i osećaju se uznemireno, pa kažu: „Iako sam i ja dao priličan broj priloga, to nije ni blizu onome što je on priložio odjednom. Znači li to da ne mogu da budem spasen i usavršen? Zar nekog poput mene Bog ne želi?” Drugi koji izmišljaju glasine zatim kažu: „Bogati ne mogu da uđu u carstvo; Bog želi siromašne.” Ti siromašni se tada ozare: „Iako nisam priložio mnogo novca, ipak ću moći da uđem u carstvo, dok će oni bogati biti izostavljeni.” Šta god da izgovaraju oni koji izmišljaju glasine, na ovaj ili onaj način, to će uticati na siromašne; oni ne mogu da prozru činjenicu da su sve to samo glasine i đavolske reči. Zašto je to tako? Zato što ne shvataju istinu i nemaju pronicljivost, pa su predmet neprekidnog zaluđivanja. I oni koji izmišljaju glasine i oni koji ih šire – svi su redom đavoli. Ma koliko govorili, nikad nisi načisto koje su reči istinite a koje lažne, odakle te reči tačno dolaze, s kojim oni tačno motivima te reči prenose i koje ciljeve se nadaju da će ostvariti. Ako neko ove stvari ne može da prozre, već slepo prihvata i širi glasine, zar zbog toga ne ispada budala? Zar drugo ime za budalu nije nitkov? Iako ova reč nije baš dopadljiva, rekao bih da je baš prikladna. Zašto je prikladna? Zbog neodgovornog govora takvih ljudi. Oni ležerno šire glasine, nesmotreno izvlače zaključke i, na osnovu određenih pojava, izmišljaju glasine, a zatim te glasine nemarno raspredaju i uverljivo ih opisuju poput stvarnih događaja – to posledično na neke ljude utiče i ometa ih. Oni ne čitaju Božje reči niti shvataju istinu; provode dane šireći glasine i izgovarajući gluposti u crkvi. Danas primete da neko daje mnogo priloga i govore da taj čovek može da bude spasen. Sutra vide nekoga ko je bio u zatvoru i nije postao Juda, pa kažu: „Taj čovek je srcem ujedinjen sa Bogom. On može da uđe u carstvo i da ima dobro odredište. U budućnosti će biti gradonačelnik u dvadeset gradova u Božjoj kući; mi obični pešadinci ne možemo s njim da se poredimo.” Nije li ovo đavolski govor? Nisu li ovo glasine? (Jesu.) S kakvim god motivima i ciljevima da se ove reči izgovaraju, zar one neće uticati na određene ljude i ometati ih? Neki ljudi imaju malo vere, pa kad čuju ove glasine i đavolske reči, počinju da razmišljaju: „Mogu li da budem spasen? Da li mi se Bog raduje?” U svom srcu o ovim stvarima po ceo dan razmišljaju, zbog njih su pokolebani i zabrinuti. Zbog neosnovanih gluposti onih koji izmišljaju glasine, oni smatraju da za njih nema nade da budu spaseni, pa dolaze pred Boga i mole se: „Bože, zar me ne voliš? Toliko toga sam napustio zbog Tebe. Kad ću moći da Ti udovoljim?” Puni su ozlojeđenosti. Nije se dogodilo ništa, pa otkud dolazi ta ozlojeđenost? Izazvana je ovim glasinama – ti pojedinci su zatrovani i posrnuli su. Ni zbog jedne iskvarene naravi koju otkrivaju niti zbog ikakvih prestupa koje su počinili ne osećaju nikakvo kajanje niti krivicu, nikada zbog toga ne plaču – ne proliju čak nijednu suzu – ali kad čuju one koji izmišljaju glasine kako govore da za ljude poput njih nema nade da budu spaseni, istoga časa se osećaju uznemireno. Zar to na njih nije uticalo? Sve to se na njih odrazilo i omelo ih je. Ovi ljudi su nezreli rastom, ne shvataju istinu i veoma su glupi. Ti koji glasine izmišljaju smatraju da je lako poigravati se takvim ljudima, pa stoga izmišljaju određene glasine ne bi li ih obmanuli. Danas kažu da za tebe ima nade da budeš spasen i ti si srećan; sutra ti kažu da za tebe nema nade da budeš spasen, pa plačeš i osećaš se uznemireno. Zašto ih slušaš? Zašto te oni uvek sputavaju? Da li oni donose konačnu odluku? U najboljem slučaju, oni su obični lakrdijaši. Čak je i njihova sudbina u Božjim rukama, pa šta im daje za pravo da druge procenjuju? Šta im daje za pravo da govore ko može a ko ne može da bude spasen, odnosno, kakvi ljudi mogu a kakvi ne mogu da budu usavršeni? Shvataju li oni istinu? Koje njihove reči su u skladu sa Božjim namerama i Božjim rečima? Nijedna njihova reč nije usklađena s Božjim rečima, pa zašto im onda veruješ? Zašto te oni ometaju? Nije li to zbog gluposti? (Jeste.) Bilo da je razlog u gluposti i neukosti ili, pak, u tvom premalom rastu i neshvatanju istine, kako god bilo, ti koji u crkvi šire glasine su najodvratniji. Treba ih razaznati, razotkriti, a zatim ograničiti ili ukloniti.

Neki ljudi kažu: „Pogledaj tog i tog čoveka, sa tim skladnim crtama lica; izabran je da bude crkveni vođa. Ta i ta žena napreduje u društvu, dopada se svakome ko je vidi; nakon što je počela da veruje u Boga, i ona se dopala braći i sestrama, baš kao i Bogu.” Ima li u ovim rečima ijedne tačne izjave? (Nema.) Zašto? (One ne odgovaraju istini.) Tačno, ove reči ne odgovaraju istini, već su sve redom đavolska priča. Neki kažu: „Porodica tog i tog čoveka je imućna, imaju dobre uslove za život i obrazovani su. Stoga, oni u Božjoj kući upravljaju finansijama i opštim poslovima. Korisni su i mogu da preuzmu ovu dužnost. Bog je to odredio.” Da li se s tim dodatkom da je „Bog to odredio” ova izjava usklađuje sa istinom? Nije li ovo đavolska priča? Takve đavolske priče zajednički se nazivaju glasinama. Sve neodgovorne izjave koje ne odgovaraju činjenicama, koje su oprečne činjenicama koje je Bog odredio, predstavljaju nepromišljene reči i proizvoljne zaključke; sve takve izjave su glasine. Zašto ih određujemo kao glasine? Određujemo ih kao glasine zato što će, kad se jednom plasiraju, ove izjave kod nekih ljudi omesti i oštetiti normalan način razmišljanja i stremljenje ka ciljevima. Prema Božjim rečima, Bog jedino kaže da je On ljudima odredio mesto rođenja, porodično poreklo, izgled, stepen obrazovanja i slično; On nikada ljudima nije rekao da su izgled, društveno poreklo ili urođena stanja bilo koje kategorije ljudi uslov da se bude blagosloven. Jedino merilo koje Bog nalaže ljudima jeste u tome da budu u stanju da streme ka istini i da postignu pokornost Bogu. Ovo je najvažnije. Ako Božje reči nešto izričito ne navode, ako je to puk proizvod ljudske subjektivne uobrazilje ili njihovih nagađanja, i takve se izjave smatraju glasinama. O tome da li neko može da bude blagosloven ljudi uvek žele da prosude putem svojih zapažanja i razumevanja i, dodatno, na osnovu sopstvenih predstava i uobrazilje. Zatim, ove laži plasiraju kako bi uticali na tuđe stremljenje ka istini, proizvoljno odlučujući o tome ko može da bude spasen a ko ne, ko je Božji narod a ko su Božji službenici. Sve ovo su glasine. Kad je reč o glasinama, možemo ih nazvati i đavolskim rečima. Kakve god da se glasine ili đavolske reči pojave, crkvene starešine treba odmah da istupe da bi ih zaustavili i ograničili; jasno, ako neko od braće i sestara poseduje pronicljivost, i oni treba da istupe kako bi detaljno analizirali i razaznali odakle te glasine dolaze i kakva im je priroda. Kad shvate ove stvari, ova braća i sestre mogu da ustanu da bi opovrgli i osporili te glasine, kao i da bi ograničili one koji te glasine šire, kolektivno se ustremljujući na njih. Kako ovo treba da učine? Otvorenom osudom tih ljudi pred svima: „Sve što govoriš jesu glasine i đavolska priča, to ne odgovara Božjim rečima niti odgovara našim potrebama. Ukoliko, uprkos upozorenjima, nastaviš da širiš glasine, uklonićemo te, pa više nećeš imati priliku da izmišljaš glasine i da u crkvi izazivaš ometanja!” Kakav je ovaj praktični postupak? (Dobar je.) Ovakvo postupanje odgovara istina-načelima. Ako u zajedništvu razmenjuješ svoja iskustvena shvatanja, govoreći stvari koje su za ljude poučne, to je u redu kako god da kažeš. Možeš da koristiš reči koje ti se dopadaju, bilo da je to formalni ili svakodnevni rečnik; sve to je dozvoljeno. Ne smeš jedino da širiš glasine.

E. Šteta koju nanose neosnovane glasine

U crkvi se ne šire samo glasine kojima se poriče Bog ili osuđuje Božje delo; postoje i druge vrste glasina. Te glasine treba razaznati i detaljno analizirati, a treba ih i zaustaviti i ograničiti. U najkraćem, glasine sasvim sigurno ne donose ništa dobro; ljudima nisu ni od kakve koristi. Neki ljudi kažu: „Hoću da poslušam glasine samo da vidim šta kažu, da iz njih izvučem pronicljivost i mudrost.” Ako zaista poseduješ određenu sposobnost rasuđivanja i ne plašiš se da će te glasine omesti, možeš da ih slušaš, no, ipak, kakve će biti posledice? Ako postaneš zbunjen i počneš da sumnjaš u Boga i u Božje delo, onda je to opasno; to znači da si zaluđen. Ako ne možeš da ih razaznaš, već umesto toga postaneš zaluđen, zar to nije problematično? Poseduješ li takav rast? Misliš da imaš veru, no, shvataš li istinu? Ako ne shvataš istinu, tvoja vera nije prava, pa ćeš ipak biti zaluđen. Ako shvataš tek ponešto od istine, ako imaš neko istinsko bogopoznanje i ove glasine možeš da razaznaš i da im se odupreš, onda bi, slušajući ih, mogao da stekneš mudrost. Ako misliš da imaš jedino veru, a da zapravo ta vera još uvek nije dostigla pravi rast i ti još uvek ne shvataš istinu, u tom slučaju, kažem da će ti biti veoma teško da iz glasina zaista stekneš pronicljivost i mudrost. Odakle potiču glasine? Potiču od Sotone. Sotona iskorišćava svaku nedorečenost i grabi svaku priliku da bi cepidlačio o izrazima koji se koriste u Božjim rečima i da bi u Božjim rečima pronašao nešto što bi mogao da iskoristi za svoje preimućstvo, izvlačeći Božje reči iz konteksta. Čini se da on za to ima uporište, ali to zapravo čini van konteksta kako bi ljude zaluđivao. Nakon što čuju ove glasine, oni koji ne shvataju istinu u sebi razmišljaju: „Za ono što kaže postoji uporište u Božjim rečima. Trebalo bi da je to ispravno. To ne može biti glasina, zar ne?” Rezultat je to da su ovi ljudi su zaluđeni. Neke su glasine očigledne i lako ih je razaznati. Međutim, neke glasine je teško razaznati; gledano spolja, deluje kao da one jesu u skladu sa činjenicama, ali njihova suština nije. Nemojte misliti da su ove glasine tačne samo zato što su površno usklađene sa doslovnim značenjem Božjih reči. U stvari, mnoge od tih izjava su prazne teorije, to su zamke i ljudima ne donose nikakvu pouku niti korist. Sve ove izjave treba odbaciti. Budući da ljudi u različitoj meri shvataju Božje reči i različiti su konteksti u kojima Bog govori, slepo primenjivanje i tumačenje Božjih reči najverovatnije će dovesti do grešaka. Sotona ljude često zaluđuje tako što Božje reči izvlači iz konteksta i pogrešno ih tumači. Svako osuđivanje Božjeg dela na osnovu Biblije ili Božjih reči predstavlja Sotoninu smicalicu, njegovo sredstvo da ljude zaluđuje; to su zamke i sve takve izjave treba odbaciti. Gledano spolja, glasine se sastoje iz samo jednog ili dva zapažanja ili iz nekoliko zapažanja; ona nisu dovoljna da biste ih se plašili i nisu nešto zbog čega treba strahovati. Treba se plašiti onih glasina kojima se zaključci donose na osnovu Biblije ili istine izvučene iz konteksta. Upravo se time ljudi mogu najviše zaludeti; baš to najviše ometa ljudski um. To će dovesti do spoticanja onih ljudi koji nemaju pronicljivost. Jedino oni koji shvataju istinu mogu da razaznaju takav zaluđujući đavolski govor. Na primer, neki ljudi pronalaze određene Božje reči koje će koristiti kao uporište kako bi govorili o tome da Bog voli ovu vrstu ljudi, a da neku drugu vrstu ljudi ne voli, da Bog spasava ovu vrstu ljudi, a ne spasava neku drugu vrstu ljudi, da ovu vrstu ljudi Bog uklanja, a da ona vrsta ljudi Bogu ne predstavlja ništa, i tome slično. Zar ove izjave nisu zaključci? Ovi zaključci zapravo ne odgovaraju Božjim rečima. Nađene osnove su zapravo izvučene iz konteksta; one pripadaju različitim kontekstima i deo su različitih izjava. Ovo je potpuno pogrešno tumačenje. Ti ljudi ne proniknu u suštinu i proizvoljno primenjuju propise. Međutim, kad čuju ovakve laži, oni koju su bez pronicljivosti bivaju zatrovani i zaluđeni, postaju negativni u srcu i smatraju da ono što je izrečeno, budući da je zasnovano na Božjim rečima, mora biti tačno. Nakon toga, oni ne čitaju pažljivo Božje reči kako bi u tim zabludama pronašli nedostatke, već u potpunosti veruju u njihovu istinitost. Zar oni nisu zaluđeni? Stvari postaju vrlo opasne ako sa njima u zajedništvu ne porazgovara neko ko shvata istinu. Ovi ljudi bi, u najmanju ruku, mogli da postanu negativni u periodu od šest meseci do godinu dana; time ne samo da se odlaže njihov život-ulazak, već će, ako se povuku i prestanu da veruju, biti sasvim upropašćeni i potpuno lišeni Božjeg spasenja. Prema tome, ljudi koji su mali rastom i koji ne shvataju istinu u velikom su riziku da ih Sotona zaludi! Bezbedni i stabilni su jedino oni koji shvataju istinu. Ako jednog dana zaista naiđeš na nekoga ko širi glasine sa ciljem da zaludi ljude, najdelotvornije je da brzo pronađeš nekoga ko shvata istinu i da s njim porazgovaraš u zajedništvu; jedino se tako možeš izbaviti iz ove situacije. Tražiti pomoć od onih koji nemaju duhovno razumevanje i koji se slepo pridržavaju propisa ne samo da ti neće rešiti problem, već će te još više zaludeti. Dakle, zaluđivanje nije nešto što je prisutno jedino u religiji – čak i ako veruješ u Boga i vodiš crkveni život, ali ne stremiš ka istini, svejedno možeš lako biti zaluđen. Čak i ako veruješ tri do pet godina ili možda sedam do osam godina, ukoliko nisi zadobio istinu, i dalje si izložen riziku da budeš zaluđen; konkretno, oni koji često imaju predstave i koji su često negativni najviše su skloni zaluđivanju, pa u svakom trenutku mogu da izdaju Boga. Jer Sotona tumara zemljom poput lava koji riče, tražeći ljude da ih proždre; ovo je činjenica. Ko je taj Sotona? To su svi oni koji imaju odbojnost prema istini i mrze istinu, uključujući antihriste, lažne starešine, te apsurdne ljude, kao i one koji druge zaluđuju – svi oni se podvode pod Sotonu. Ti ljudi tumaraju na sve strane, zaluđujući i ometajući pripadnike Božjeg izabranog naroda kud god da ovi pođu, pa su stoga svi redom đavoli koji se opiru Bogu. Pripadnici Božjeg izabranog naroda treba da budu naročito oprezni kako bi se pobrinuli da ne budu zaluđeni i da mogu da budu postojani.

Neosporno je da, u crkvi, neki novi vernici ili oni izrazito lošeg kova, koji nisu u stanju da shvate Božje reči, raznim glasinama često bivaju zaluđeni i ometeni, i dospevaju pod njihov uticaj. Nekim svojim usputnim zaključkom, oni koji izmišljaju glasine mogu lako da obore grupu ljudi. Reči i izjave koje oni nepromišljeno izgovaraju neke ljude mogu učiniti negativnim, slabim i nevoljnim da izvršavaju dužnost. Kad Božja kuća pozove, ovi ljudi su puni strahova i iznalaze razne razloge i opravdanja da poziv odbiju i izbegnu. Kakvu tačno ulogu u crkvi imaju oni koji izmišljaju glasine? Nesumnjivo postupaju kao Sotonine sluge. Na primer, neki ljudi kažu: „Kad vršiš svoju dužnost, moraš da imaš rezervni plan. Božja kuća te pozove da izvršiš dužnost i, ako je dobro ne izvršiš, Božja kuća bi u svakom trenutku mogla da prestane da te koristi. Ako tada odeš kući, biće ti teško da se snađeš. Niko te tada neće podržati!” Da li ovo zvuči „dirljivo”? To odgovara ljudskim osećanjima i zvuči prilično pažljivo i uviđavno; ipak, da li u ovim rečima primećuješ ikakav obzir prema Božjem srcu? Da li one ljudima nude ikakvu podršku, opskrbu, pomoć ili ohrabrenje? (Ne.) Reći ljudima da pripreme rezervni plan – zar se oni time ne sputavaju? Šta oni misle pod ovim? „Moraš da budeš obazriv; Bog bi mogao da se okrene protiv tebe!” Ovo je otrov koji usađuju u ljude. Nakon što to čuju, ljudi pomisle: „Tako je, kako sam mogao da budem toliko glup? Gotovo da sam prodao kuću – da svoju dužnost ne izvršavam dobro i da me otpuste, ne bih imao ni dom u koji bih se vratio. Sva sreća pa me je on na to podsetio, inače bih uradio neku glupost.” Kakav „ljubazan” podsetnik, s tim da u njemu ima poprilično otrova i taj otrov seže duboko! Da li ste čuli takve glasine? Ovi pojedinci zvuče kao da su prema ljudima dobronamerni, kao da su uviđavni, tako puni „ljubavi”. Ti kojima se ovi ljudi obraćaju nisu im ni rođaci ni prijatelji, s njima nisu ni u kakvom krvnom srodstvu – samo zato što svi zajedno veruju u Boga, ti ljudi su tako puni „ljubavi” prema onima kojima se obraćaju. Ljudi pomisle: „Ovo je zaista Božja zaštita! Biće bolje da još jednom dobro razmislim o svemu. Ako svoju dužnost uvek površno izvršavam, šta bih uradio da me izbace? Dakle, moram da budem oprezan kad izvršavam svoju dužnost; treba da obavljam više posla kojim ću stvarati povoljan utisak, da izbegavam greške, pa čak i ako pogrešim, ne smem da dozvolim da drugi to otkriju. Tako me neće izbaciti, zar ne? U redu je čak i da me izbace; imam rezervni plan, imam ušteđevinu, a moja kuća je i dalje na svom mestu. Zar se ovde ne radi o tome da je Bog neuviđavan prema ljudskim osećanjima i da se ne rukovodi telesnim osećanjima? Šta god da bude, čega to treba da se plašim? Ljudi se rukovode sopstvenim osećanjima, ljubavi ima svuda u ljudskom svetu!” Ovom jednom „dirljivom” izjavom, među ljudima se uspostavlja „prijateljstvo”, ali gde se njome postavlja Bog? Bog ovim postaje treći ili četvrti po važnosti, On postaje stranac; kao da Bog nije dostojan poverenja, već su ga jedino ljudi dostojni, jedino su ljudi uviđavni prema drugima. Ova jedna izjava proizvodi takav snažan efekat, dolazeći „baš u pravom trenutku”! Volite li da čujete takve reči? Iako znate da u njihovim rečima ima skrivene zlobe, i dalje se nadate da neko može da vam dȃ nagoveštaj, da može da vam pomogne, da vam dȃ upozorenje koje dolazi od nekoga ko je to prošao dok vi ne znate šta vas čeka, od nekoga ko može da vam kaže toplu reč iz srca. Ova izjava je tako „ključna”, tako „važna”! Zar se ovim u potpunosti ne naseda na reči te osobe? „Uviđavne” reči ovog tvorca glasine kupile su ljude, a prodale Boga. Kakav je ovo postupak? Da li je pristojan? (Nije.) Šta biste rekli, kakav je ovo čovek? U ljudskim očima, on je dobra osoba, ljubazna osoba, ali je u očima onih koji shvataju istinu taj čovek smetenjak. Sudeći prema njegovim postupcima i ponašanju, u potpunosti se ponaša kao Sotonin sluga, pravi je pravcati đavo! Je li to tačno? (Jeste.) Nego šta nego je tačno! U tome nema ni najmanje greške. Taj čovek sve navlači da prema Bogu budu oprezni, da se Bogu protive, i ne izgovara nijednu reč koja za ljude može biti poučna. Zašto ih ne govori? Zato što mu je srce ispunjeno neprijateljstvom i mržnjom prema Bogu, njegova priroda-suština je ista kao kod Sotone i urođeno mu je da se opire Bogu i da stoji nasuprot Njemu. Neki ljudi kažu: „On urođeno stoji nasuprot Bogu, pa zašto i dalje sledi Boga?” Da bi dobio blagoslove! Želi da izdejstvuje da ishod bude dobijanje blagoslova od Božje kuće, ali ipak ne želi da plati nikakvu cenu niti da stremi ka istini. Osim toga, želi da podriva Boga, da ometa Božji izabrani narod i navede ga da se od Boga udalji i Boga izda. Takav čovek je nesumnjivo pravi pravcati đavo. Ipak, neki blesavi ljudi nikako ne uspevaju da prozru i prepoznaju đavolska lica takvih ljudi. U stanju su da prihvate sve đavolske reči, usklađene sa ljudskim predstavama i potrebama telesnih osećanja, koje ovi ljudi izgovaraju. Zaluđeni od strane ovih ljudi, oni bi u svakom trenutku mogli da izdaju i odbace Boga – čak i da ne žele da Ga odbace, to nije pod njihovom kontrolom. Sotona, đavoli i Sotonine sluge su tako podmukli i lažljivi! Oni sami se Bogu opiru i stoje nasuprot Njemu, gnušaju se istine i ne prihvataju je, pa čak žele da još više ljudi spreče da slede Boga i da streme ka istini. Ovi ljudi u Božjoj kući imaju ulogu Sotoninog instrumenta, dok govore i postupaju u Sotonino ime. Imaju ulogu kontrasta, koji se posebno koriste kako bi ljudi stekli pronicljivost. Stoga, gledano spolja, mnoge stvari koje kažu možda ne deluju previše problematično. Oni neretko citiraju Božje reči, u Božjim rečima pronalaze određene dokaze i izreke, a zatim, uz nešto ulepšavanja, to što izgovaraju deluje kao da u velikoj meri odgovara Božjim rečima. Jedna stvar je međutim sigurna: to što govore je oprečno istini. I premda to što čuješ da govore možda deluje ispravno, ukoliko to pažljivo uporediš sa Božjim rečima, moći ćeš da raspoznaš da to suštinski ne odgovara istini. Sve te varljive reči koje oni govore potiču od Sotone. Oni Boga iskušavaju, nastoje da u Božjim rečima za sebe pronađu neko preimućstvo, pogrešno tumače Božje reči kako bi Boga osuđivali i kako bi zaluđivali pripadnike Božjeg izabranog naroda, navodeći ih da o Bogu nagađaju, da Boga pogrešno razumeju, da Ga izdaju i odbace, i tome slično. Stoga, pored antihristȃ i zlih ljudi, i oni koji izmišljaju glasine kako bi druge zaluđivali spadaju u onu kategoriju ljudi u crkvi koje treba razaznati, u odnosu na koje treba biti na oprezu i koje treba ukloniti.

F. Raspoznavanje ljudi koji šire neosnovane glasine i načela za postupanje sa njima

Kako treba da raspoznamo one koji u crkvi izmišljaju glasine sa ciljem da druge zaluđuju? Pre svega, ti koji izmišljaju glasine nipošto ne streme ka istini; prema njoj imaju odbojnost. Osim toga, oni često izmišljaju svakojake đavolske reči i apsurdne izjave i koriste ih da bi zaluđivali i privlačili određenu braću i sestre koji su mali rastom, koji imaju plitko utemeljenje i koji ne shvataju istinu. Time ometaju normalan poredak crkvenog života i nanose mu štetu, ometaju normalno ljudsko stremljenje i navode ljude da skrenu sa pravog puta, kod ljudi podstiču negativnost i slabost, pa ih čak navode i da svoje dužnosti napuste i da prestanu da veruju u Boga – to ih čini još srećnijim. Stoga je nazvati one koji izmišljaju glasine Sotoninim slugama savršeno tačan opis; ovo su pravo lice i sama srž takvih ljudi i njih je lako razaznati. Neki ljudi poseduju nešto razuma; i premda sami ne vole istinu, oni ne iznose mišljenja o tome kako drugi streme ka istini niti se u to mešaju. Takvi ljudi se mogu zanemariti. Međutim, neki ljudi zavide onima koji streme ka istini i mrze ih; sa određenim namerama ih uvek osuđuju i napadaju, pronalazeći im čak i mane kako bi ih osudili. U odnosu na takve ljude treba biti na oprezu. Iako ono što ovi ljudi govore može delovati prilično ispravno, logično i u skladu sa doslovnim značenjem Božjih reči, nakon što se to pažljivo razazna, ispostavlja se da su to uglavnom laži i glasine, potpune gluposti. Ove varljive glasine i laži treba razaznati. Neki ljudi kažu: „U Boga verujem tek izvesno vreme, pročitao sam malo Božjih reči i ne shvatam istinu. Kako mogu da razaznam glasine i laži?” Od danas pa nadalje, jedini način je u tome da se više usredsrediš na čitanje Božjih reči i da u Božjim rečima više tragaš za istinom, da dopustiš da Božje reči u tvom srcu puste koren. Uz usmeravanje Božjih reči i posmatranje stvari prema istini, steći ćeš pronicljivost. Glasine koje ovi ljudi šire neće imati dejstvo na tebe i neće ometati tvoje normalno stremljenje. Kakve god glasine da oni raspredaju, odnosno, kakve god besmislice da izgovaraju, neće te uzdrmati kad ih čuješ, nećeš postati negativan i slab, a pogotovo nećeš imati nikakva pogrešna razumevanja o Bogu; samo ćeš se usredsrediti na stremljenje u pravom smeru. To znači da imaš otpornost – takve Sotonine sluge više neće imati nikakvo dejstvo u crkvi. Da bi se naučilo kako razaznati glasine – nema prečice. Jedini način je da se više slušaju propovedi, da se više čitaju Božje reči i da se u zajedništvu više razgovara o istini. Kad shvatiš istinu, prirodno ćeš steći pronicljivost. U čemu je svrha čitanja Božjih reči i razgovora o istini? Da bi se shvatila istina i da bi se, kroz čitanje Božjih reči, razaznale te glasine i laži. Ako uočiš da su te glasine suprotne i protivrečne Božjim rečima, da su u potpunoj suprotnosti sa istinom, te glasine će same od sebe otpasti. Naravno, neki ljudi kažu: „Nisam se trudio da čitam Božje reči i ne shvatam šta je u Božjim rečima tačno istina. Sećam se samo jedne stvari: kad je reč o mom sopstvenom ponašanju, moram da sledim masu. Odbijam sve ono što odbije većina ljudi; i prihvatam sve ono što većina prihvati. Naprosto sledim masu.” Da li je ovo ispravno? (Nije.) I masa ponekad greši, a to što ih slediš znači da ćeš i sȃm pogrešiti. Moraš da naučiš da slediš one koji shvataju istinu; jedino je to dobar put.

Širenje neosnovanih glasina je česta pojava u crkvi. Iako to širenje ne predstavlja tako veliki problem, to što ono ometa Božji izabrani narod i što mu nanosi štetu nije mala stvar. U najboljem slučaju, to širenje glasina ljude može učiniti negativnim i slabim; u najgorem slučaju, može dovesti do toga da se ljudi udalje od Boga, pa čak i da Ga izdaju. Stoga se širenje glasina ne sme zanemariti. Čim se ono u crkvi pojavi, odmah ga treba zaustaviti i ograničiti. Ako su crkvene starešine otupele, glupe, nesposobne da obave stvaran posao i da otkriju ovaj problem, i ako, s druge strane, problem mogu da otkriju neki ljudi koji su dobrog kova i koji streme ka istini i shvataju je, onda ti ljudi treba da istupe i da reše ovaj problem. Kroz traganje i razgovor sa brojnim ljudima kako bi se postigao konsenzus i ta stvar potvrdila, nakon što se ustanovi širenje glasina, ljudi treba da tragaju za istinom kako bi ovaj problem razrešili. U slučaju da nije jasno da li određeno zapažanje predstavlja zabludu, nemojte ga slepo takvim označavati. Kad je reč o očitim i nepogrešivim zapažanjima, za koja se lako razaznaje da su glasine i laži, njih treba odmah razotkriti i detaljno analizirati kako bi svi mogli da ih raspoznaju. Kad čujete da neko izgovori rečenicu ili dve i ne možete da raspoznate da li taj govori glasine i laži, tome treba da pristupite oprezno i da ne izvodite zaključke naslepo. Da biste to jasno razaznali, sačekajte da ta osoba završi sa govorom. Čim se potvrdi da su u pitanju glasina ili laž, tu osobu treba odmah zaustaviti i ograničiti. Ako ni ponovljena upozorenja i restrikcije ne uspeju da je obuzdaju, već ta osoba uporno nastavlja da širi glasine, treba je ukloniti iz crkve. Da li su jasni načelo i put delovanja i praktičnog postupanja u situaciji kad se otkrije da neko u crkvi širi glasine? (Jesu.)

Glasinama nisu obuhvaćene samo krupne stvari koje sam pomenuo; postoje i neke glasine poput kojekakvih tričarija, kao što su primedbe o orezivanju ili o tome koga Božja kuća koristi a koga uklanja, i druge neistinite izjave. Pre nego što se crkva temeljno pročisti, u njoj su prisutne lažne vođe, antihristi, razni zli ljudi, tupani koji nemaju duhovno razumevanje – u njoj ima svakojakih ljudi. Lažovi i oni koji izmišljaju glasine predstavljaju uobičajen prizor, a među ljudima se raspredaju svakakve glasine i đavolske priče. Kako bi ove glasine osudili, ljudi pre svega moraju da imaju normalan razum; kao drugo, za znatno ozbiljnije glasine koje se odnose na Božje delo, na Božji plan upravljanja, na Samog Boga, pa čak i na upravne odluke Božje kuće i druga pitanja, da bi ih raspoznali, ljudima je potrebna istina. Kad je reč o spoljnim stvarima, da bi ih osudili, ljudima je potreban razum normalne ljudskosti. Kad je reč o stvarima koje se odnose na Božje delo i istinu, da bi ih razaznali, ljudima su potrebni istina-stvarnost i rast. U najkraćem, kakve god glasine da su u pitanju, ljudi treba da ih razaznaju i odbace, a ne da ih prihvataju. Naravno, neki ljudi ne streme ka istini, već naprosto žive prema ovim glasinama. Danas neko saopšti neku rečenicu i ona trasira put u određenom pravcu, pa ovi ljudi krenu tim putem. Neka druga rečenica sutra trasira put u nekom drugom pravcu, a oni tada krenu tim putem. Na primer, neki starešina ili delatnik kaže da će moći da budu usavršeni oni koji umeju da pišu članke o svedočenju, pa ti ljudi vežbaju pisanje članaka, uče da dobro pišu i traže izvore informacija. Sledećeg dana, neki drugi starešina ili delatnik kaže da će moći da budu spaseni oni koji izvršavaju svoju dužnost, pa se ti ljudi posvete izvršavanju dužnosti. Međutim, koliko god da su time zauzeti, za najvažniju stvar nisu nikada zabrinuti niti zainteresovani: za stremljenje ka istini i za život-ulazak. Neke ljude uvek upropaste različiti rđavi trendovi koji nastaju među različitim grupama u crkvi. Neke ljude uvek zaluđuju i na njih utiču razne glasine koje nastaju među pripadnicima crkve. Međutim, postoje i određeni ljudi koji na to ostaju ravnodušni i ne posvećuju pažnju ovim glasinama koje čuju. Nijednom poslu koji Božja kuća izvršava ne pridaju značaj; nisu zainteresovani da veruju u Boga i nisu pravi vernici. Ti ljudi se samo nazivaju vernicima. A tu je još jedna grupa ljudi koji su nešto bolji; oni mogu da tragaju za istinom i da prihvate istinu, pa ove negativne stvari i negativni ljudi na njih ne utiču. Razne izjave i zapažanja uvek utiču jedino na one koji su mali rastom, koji nemaju utemeljenje i koji uopšte ne streme ka istini. Budući da takvi ljudi uvek prate druge, uvek će se naći neki koji glasine izmišljaju samo da bi zamešali čorbu. Za njih se verovanje u Boga jedino tako može učiniti živahnim i uzbudljivim, a ne dosadnim, i to je ujedno jedini način da se oni osete važnim. Među novim vernicima često se dešavaju takve stvari. Ako je širenje glasina i zaluđivanje ljudi u nekoj crkvi uzelo maha, to znači da je u toj crkvi sigurno premalo onih koji shvataju istinu. U takvoj crkvi, ti upravo pomenuti slede sve glasine i huškanja koja zakuvaju oni sa skrivenim motivima, a to je veoma problematično. Do ovoga delimično dolazi usled lošeg kova, a ujedno je to i pravo ispoljavanje neshvatanja istine. Nepraktičan je i prožet nečistoćom najveći deo onoga što govori neko ko ne shvata istinu; strogo uzev, sve se to svodi na laži. Ako uz to idu i neki motivi i ciljevi, onda to nije samo laž, već u znatno većoj meri predstavlja Sotoninu smicalicu i zaveru zlih ljudi. Prema tome, od onoga što govore ljudi koji su bez istine veći deo čine đavolske priče i u njih ne treba verovati.

Ovim završavamo razgovor u zajedništvu na temu širenja neosnovanih glasina. Ovim širenjem glasina se ljudi najviše otkrivaju i ono omogućava da se jasno uvidi ponašanje različitih ljudi. Sada bi trebalo da razumete kakav stav treba da imate prema glasinama i prema onima koji ih šire, kao i koje metode treba da koristite da biste se njima bavili, zar ne? (Tako je.) Nakon što to shvatite, kad se s takvim stvarima ponovo sretnete, trebalo bi da ispravno primenite načelo i da za rešavanje ovih pitanja upotrebite najispravnije metode. To je u skladu sa načelima.

17. jul 2021. godine