U današnje vreme, mnogi ljudi ne obraćaju pažnju na lekcije koje treba naučiti u saradnji s drugima. Otkrio sam da mnogi od vas nisu sposobni da nauče nešto iz saradnje sa drugima; većina vas se drži svojih stavova. Kada radiš u crkvi, ti kažeš svoje, neko drugi kaže svoje, a jedna stvar nema veze sa drugom; vi zapravo uopšte ne sarađujete. Vi ste svi toliko zaokupljeni pukim saopštavanjem sopstvenih uvida ili oslobađanjem „tereta“ koji nosite u sebi, ne tražeći ni najmanje život. Čini se da samo otaljavaš posao, uvek verujući da treba da ideš svojim putem bez obzira na to šta drugi kažu ili rade; smatraš da treba da budeš u zajedništvu onako kako te Sveti Duh upućuje, bez obzira na to kakve bi mogle biti okolnosti drugih. Nisi u stanju da otkriješ prednosti drugih, niti si u stanju da samog sebe preispitaš. Vaše shvatanje stvari zaista je izopačeno. Može se reći da čak i sada ispoljavate mnogo samopravednosti, kao da ste ponovo oboleli od te vaše stare boljke. Vi ne razgovarate jedni s drugima na način kojim se postiže potpuna otvorenost, na primer, o tome kakav ste ishod postigli radom u određenim crkvama ili o svojim unutrašnjim stanjima u poslednje vreme i tako dalje; vi naprosto nikada ne razgovarate o tome. Uopšte se ne uključujete u aktivnosti kao što su odbacivanje sopstvenih predstava ili ustajanje protiv sebe. Vođe i radnici razmišljaju samo o tome kako da spreče svoju braću i sestre da budu negativni i kako da ih osposobe da svesrdno slede. Međutim, svi vi mislite da je dovoljno samo svesrdno slediti, a u osnovi ne shvatate šta znači poznavati sebe i ustati protiv sebe, a još manje razumete šta znači služiti u saradnji s drugima. Mislite samo na to kako da imate volju da sami uzvratite Bogu za Njegovu ljubav, kako da imate volju da proživite kao Petar. Pored toga, ne mislite ni na šta drugo. Čak kažeš i da ti, bez obzira na to šta drugi ljudi činili, nećeš slepo da poslušaš, i da ćeš ti, bez obzira na to kakvi su drugi ljudi, sam tražiti usavršavanje od strane Boga, i to će biti dovoljno. Činjenica je, međutim, da tvoja volja ni na koji način nije pronašla konkretan izraz u stvarnosti. Zar nije sve ovo vrsta ponašanja koju prikazujete danas? Svako od vas se čvrsto drži svog uvida, i svi vi želite da budete usavršeni. Vidim da ste vrlo dugo služili, a da niste mnogo napredovali; posebno u lekciji skladnog zajedničkog rada niste postigli apsolutno ništa! Kada idete u crkve, vi razgovarate na svoj način, a drugi razgovaraju na svoj. Retko se dešava skladna saradnja, a to se još više odnosi na sledbenike koji su ispod vas. To jest, retko ko od vas razume šta služenje Bogu jeste ili kako neko treba da služi Bogu. Zbunjeni ste i ophodite se prema lekcijama ove vrste kao prema nečemu beznačajnom. Postoje čak i mnogi ljudi koji ne samo da ne uspevaju da primene ovaj aspekt istine, već i svesno rade pogrešno. Čak i oni koji su služili dugi niz godina bore se i spletkare jedni protiv drugih i ljubomorni su i nadmeću se; svako je za sebe, i niko ni najmanje ne sarađuje. Zar sve ove stvari ne predstavljaju vaš stvarni rast? Vi ste ljudi koji svakodnevno služe zajedno kao Izraelci, koji su neposredno služili Samom Bogu svakog dana u hramu. Kako je moguće da vi ljudi, koji služite Bogu, nemate predstavu kako da se organizujete ili kako da služite?

U ono vreme, Izraelci su neposredno služili Jahveu u hramu i imali su identitet sveštenika. (Naravno, nije svako bio sveštenik; samo su neki koji su služili Jahveu u hramu imali taj identitet.) Nosili su krune koje im je darovao Jahve (što znači da su te krune napravili prema Jahveovim zahtevima; ne da im je Jahve neposredno dao krune). Takođe su nosili svešteničke odore koje im je Jahve podario i neposredno su Mu služili u hramu, bosonogi, od jutra do mraka. Njihovo služenje Jahveu uopšte nije bilo nasumično, niti je uključivalo slepo jurcanje; naprotiv, sve je bilo obavljano u skladu s pravilima koja niko ko Mu je neposredno služio nije smeo da prekrši. Svi su morali da se pridržavaju ovih propisa; u suprotnom, bilo bi im zabranjeno da uđu u hram. Ako bi neko od njih prekršio pravila hrama – to jest, ako bi neko prekršio Jahveove zapovesti – tada bi se prema toj osobi postupalo u skladu sa zakonima koje je On objavio, i niko nije smeo da se usprotivi tome ili da zaštiti prestupnika. Bez obzira koliko su godina služili Bogu, svi su morali da se pridržavaju pravila. Zbog toga su mnogi sveštenici oblačili svešteničke odore i neprestano služili Jahveu na taj način, tokom cele godine, iako se On prema njima nije odnosio na neki poseban način. Oni bi čak proveli ceo svoj život pred oltarom i u hramu. To je bilo ispoljavanje njihove odanosti i pokornosti. Nije ni čudo što im je Jahve podario takve blagoslove; zbog svoje odanosti primili su milost i videli sve Jahveove postupke. Tada, kada je Jahve delao u Izraelu među Svojim izabranim narodom, postavio im je prilično stroge zahteve. Svi su bili veoma pokorni i bili su ograničeni zakonima; ti zakoni su služili da zaštite njihovu sposobnost da se boje Jahvea. Sve su to bile Jahveove administrativne odluke. Ako neki od tih sveštenika ne bi poštovao Šabat ili bi prekršio Jahveove zapovesti, i ako bi ih otkrili obični ljudi, onda bi ta osoba odmah bila odvedena pred oltar i kamenovana do smrti. Nije bilo dozvoljeno da njihovi leševi budu smešteni u ili oko hrama; Jahve to nije dozvoljavao. Svako ko bi to učinio bio je tretiran kao osoba koja prinosi „svetovne žrtve“, i bio bi bačen u duboku jamu i ubijen. Naravno, svi takvi ljudi bi izgubili svoje živote; niko ne bi bio pošteđen. Bilo je čak i onih koji su prinosili „svetovnu vatru“; drugim rečima, ljudi koji nisu prinosili žrtve onim danima koje je Jahve odredio bili bi spaljeni Njegovim ognjem zajedno sa njihovim žrtvenim predmetima, koji nisu smeli da ostanu na oltaru. Od sveštenika se zahtevalo sledeće: nije im bilo dozvoljeno da uđu u hram, pa čak ni u njegovo spoljašnje dvorište, a da prethodno ne operu noge; nisu smeli da uđu u hram ako nemaju na sebi svešteničke odore; nisu smeli da uđu u hram ako nisu nosili svoje svešteničke krune; nisu smeli da uđu u hram ako su bili uprljani lešom; nisu smeli da uđu u hram nakon što su dodirnuli ruku nepravedne osobe, osim ako prethodno nisu oprali ruke; i nisu smeli da uđu u hram nakon što su se uprljali ženama (tri meseca, ne zauvek), niti im je bilo dozvoljeno da vide Jahveovo lice. Kada bi to vreme isteklo – što je značilo da im je tek posle tri meseca dozvoljeno da obuku čiste svešteničke odore – morali su da služe u spoljašnjem dvorištu sedam dana pre nego što su mogli da uđu u hram da vide Jahveovo lice. Bilo im je dozvoljeno da nose bilo koje od svešteničkih odora samo u hramu, a nikada napolju, kako ne bi oskrnavili Jahveov hram. Svi oni koji su bili sveštenici morali su da dovedu zločince koji su prekršili Jahveove zakone pred Njegov oltar, gde bi ih obični ljudi pogubili; u suprotnom, vatrena kazna bi zadesila sveštenika koji je bio svedok zločina. Dakle, oni su bili nepogrešivo odani Jahveu, jer su Njegovi zakoni bili toliko strogi prema njima, i oni se apsolutno nikada ne bi usudili da tek tako prekrše Njegove administrativne odluke. Izraelci su bili odani Jahveu zato što su videli Njegov plamen, i videli su ruku kojom je grdio ljude, i takođe zato što su od početka gajili bogobojažljivo srce prema Njemu. Zato nisu dobili samo Jahveov plam, već i Njegovu brigu, Njegovu zaštitu i Njegove blagoslove. Njihova odanost sastojala se u tome da su se pridržavali Jahveovih reči u svim svojim aktivnostima, i niko se nije pobunio. Ako bi se dogodilo bilo kakvo buntovništvo, drugi bi i dalje primenjivali Jahveove reči, osuđujući na smrt svakoga ko bi se pobunio protiv Jahvea, i uopšte ne bi krili tu osobu od Njega. Oni koji nisu poštovali Šabat, oni koji su bili krivi za promiskuitet i koji su krali žrtve prinesene Jahveu bili su posebno strogo kažnjeni. One koji nisu poštovali Šabat kamenovali bi do smrti (obični ljudi), ili bi bili bičevani do smrti, bez izuzetka. Oni koji su počinili blud – pa čak i oni koji bi žudeli za privlačnim ženama ili oni kod kojih bi se javljale razvratne misli kada bi videli zle žene ili koji bi postali požudni kada bi videli mlade žene – svi su bili osuđivani na smrt. Ako bi neka mlada žena koja nije bila pokrivena ili nije nosila veo navela čoveka na nedozvoljeno ponašanje, ta žena bi bila pogubljena. Ako bi čovek koji je prekršio zakone ove vrste bio sveštenik (koji je služio u hramu), bio bi razapet ili obešen. Nijednoj takvoj osobi ne bi bilo dozvoljeno da živi, niti bi ijedna od njih dobila Jahveovo odobravanje. Rođacima ovakvih osoba nije bilo dozvoljeno da prinose žrtve Jahveu tri godine nakon njihove smrti, niti im je bilo dozvoljeno da imaju udela u žrtvama koje je Jahve davao običnom narodu. Tek po isteku tog roka mogli su da stave stoku ili ovce najboljeg kvaliteta na Jahveov oltar. Kada bi počinili neki drugi prestup, morali su da poste tri dana pred Jahveom, preklinjući za Njegovu blagodat. Obožavali su Jahvea ne samo zato što su Njegovi zakoni bili tako oštri i strogi, već su to činili zbog Njegove blagodati i njihove odanosti Njemu. Oni su kao takvi do današnjih dana ostali gotovo podjednako odani u svojoj službi i nikada nisu odustali od svojih molitvi upućenih Jahveu. Danas narod Izraela i dalje dobija Njegovu brigu i zaštitu, i On je još uvek njihova blagodat, držeći se uvek sa njima. Svi znaju kako treba da se boje Jahvea i kako da Mu služe, i svi znaju kako treba da postupaju da bi dobili Njegovu brigu i zaštitu; to je zato što Ga se svi boje u svom srcu. Tajna uspeha sveg njihovog služenja nije ništa drugo do strah. Pa, kakvi ste svi vi danas? Da li ste iole slični narodu Izraela? Da li mislite da je služenje danas slično sleđenju vođstva neke velike duhovne ličnosti? Vi naprosto nemate nikakvu odanost i strah. Vi primate značajnu blagodat i ravni ste sveštenicima Izraelovim po tome što svi neposredno služite Bogu. Iako ne ulazite u hram, ono što primate i ono što vidite mnogo je više od onoga što su primili sveštenici koji su služili Jahveu u hramu. Međutim, vi se bunite i opirete se mnogo više nego oni. Vaše je srce tek neznatno bogobojažljivo, i kao ishod toga, vi primate vrlo malo blagodati. Iako se malo posvećujete, dobili ste mnogo više nego što su ti Izraelci ikada dobili. Zar se u svemu ovome prema vama ne postupa dobronamerno? Dok je delo u Izraelu bilo obavljano, ljudi se nisu usuđivali da sude o Jahveu kako im je volja. A šta je s vama? Da nije dela koje trenutno obavljam da vas osvojim, kako bih mogao da tolerišem to što ste tako nečuveno osramotili Moje ime? Da živite u Dobu zakona, imajući u vidu vaše reči i postupke, niko od vas ne bi ostao živ. Posedujete srce koje je nimalo bogobojažljivo! Uvek Me krivite što vam nisam podario dovoljno milosti, pa čak i tvrdite da vam ne upućujem dovoljno blagoslova i da za vas imam samo kletve. Zar ne znate da je uz takvo nimalo bogobojažljivo srce kakvo posedujete nemoguće da prihvatite Moje blagoslove? Zar ne znate da vas stalno proklinjem i sudim vam zbog žalosnog stanja vaše službe? Da li svi osećate da vam je učinjena nepravda? Kako da podarim Svoje blagoslove grupi ljudi koji su buntovni i koji se ne pokoravaju? Kako mogu nasumično da podarim Svoju blagodat ljudima koji donose sramotu Mojem imenu? Prema vama se već postupa sa krajnjom usrdnošću. Da su Izraelci bili buntovni kao što ste vi danas, odavno bih ih uništio. Međutim, Ja prema vama postupam samo blago. Zar to nije blagonaklonost? Da li priželjkujete veće blagoslove od ovih? Jahve blagosilja samo one koji Ga se boje. On grdi ljude koji se pobune protiv Njega, nikada ne opraštajući nikome od njih. Zar vama, današnjim ljudima koji ne znaju kako se služi, nisu potrebniji grdnja i sud, da bi se vaša srca potpuno preokrenula? Zar takva grdnja i sud nisu najbolja vrsta blagoslova koja vam se može podariti? Zar oni nisu vaša najbolja zaštita? Da li bi iko od vas bez njih mogao da podnese oganj Jahveov? Ako biste zaista mogli da služite odano kao Izraelci, zar ne bi blagodat bila vaš stalni saputnik? Zar ne biste često imali i radosti i dovoljno naklonosti? Da li svi znate kako treba da služite?

Ono što se danas zahteva od vas – da skladno radite zajedno – slično je službi koju je Jahve zahtevao od Izraelaca: u suprotnom, naprosto prestanite da služite. Pošto ste ljudi koji neposredno služe Bogu, u najmanju ruku morate biti sposobni da budete odani i pokorni u svojoj službi, a takođe morate biti u stanju da naučite lekcije na praktičan način. Posebno za vas koji radite u crkvi, da li bi se neko od braće i sestara koji su ispod vas usudio da vas oreže? Da li bi se neko usudio da vam u lice kaže u čemu grešite? Vi stojite visoko iznad svih drugih; vi zaista vladate kao carevi! Vi čak i ne proučavate niti se udubljujete u ovakve praktične lekcije, a ipak govorite o služenju Bogu! U ovom trenutku, od tebe se traži da vodiš nekoliko crkava, ali ne samo da se ti ne odričeš sebe, već se čak i držiš sopstvenih predstava i stavova, govoreći stvari kao što su: „Mislim da bi ova stvar trebalo da se uradi na ovaj način, pošto je Bog rekao da ne treba drugi da nas sputavaju i da danas ne bi trebalo da slepo slušamo“. Stoga se svako od vas drži svog stava i niko nikoga ne sluša. Iako odlično znaš da je tvoja služba u ćorsokaku, i dalje govoriš: „Kako ja to vidim, moj put nije daleko od ispravnog. U svakom slučaju, svako od nas ima svoju stranu: ti govoriš o svojoj, a ja ću govoriti o svojoj; ti ćeš deliti svoje vizije, a ja ću govoriti o svojem ulasku.“ Nikada ne preuzimate odgovornost za mnoge stvari sa kojima se treba obračunati, ili naprosto improvizujete, svako od vas izražava svoje mišljenje i pažljivo štiti svoj status, reputaciju i obraz. Niko od vas nije voljan da se ponizi, i nijedna strana neće preuzeti inicijativu da se preda i nadoknadi nedostatke onog drugog, kako bi život mogao brže da napreduje. Kada sarađujete, trebalo bi da naučite da tražite istinu. Možete reći: „Nije mi baš jasan ovaj aspekt istine. Kakvo ti imaš iskustvo s tim?“ Ili možete reći: „Ti imaš više iskustva od mene u vezi sa ovim aspektom; da li možeš, molim te, da me malo uputiš?“ Zar to ne bi bio dobar pristup? Čuli ste mnogo propovedi i imate određeno iskustvo u služenju. Ako ne učite jedni od drugih, ne pomažete jedni drugima i ne nadoknađujete nedostatke jedni drugima kada delate u crkvama, kako onda možete naučiti bilo šta? Kad god naiđete na nešto, vi treba da komunicirate jedni sa drugima, tako da od toga možete imati koristi u životu. Štaviše, vi treba pažljivo da komunicirate o raznim stvarima pre donošenja bilo kakvih odluka. Samo tako čineći, vi preuzimate odgovornost za crkvu, umesto da samo otaljavate posao. Pošto posetite sve crkve, trebalo bi da se okupite i komunicirate o svim pitanjima koja otkrijete i o svim problemima na koje naiđete u svom radu, a onda treba da razgovarate o prosvećenju i prosvetljenju koje ste primili – to je neophodan deo službe. Morate da postignete skladnu saradnju u svrhu Božjeg dela, za dobrobit crkve, i tako podstaknete svoju braću i sestre da napreduju. Treba da sarađujete jedni s drugima, da se međusobno ispravljate i dođete do boljeg rezultata rada, kako biste pokazali razumevanje prema Božjim namerama. To se zove prava saradnja, i samo oni koji se uključe u nju zadobiće pravi ulazak. Dok sarađujete, neke od reči koje govorite mogu biti neprikladne, ali to nije važno. Komunicirajte o tome kasnije i dobro to shvatite; ne zanemarujte to. Posle ovakvog zajedništva, moći ćete da nadoknadite nedostatke svoje braće ili sestara. Samo ako na ovaj način zalazite sve dublje u svoj posao možete postići bolje rezultate. Svako od vas, kao ljudi koji služe Bogu, mora biti u stanju da brani interese crkve u svemu što radi, umesto da uzima u obzir samo sopstvene interese. Neprihvatljivo je da delujemo sami, potkopavajući jedni druge. Ljudi koji se tako ponašaju nisu pogodni da služe Bogu! Takvi ljudi imaju užasnu narav; ni trunka ljudskosti ne ostaje u njima. Oni su slika i prilika Sotone! Oni su zveri! Takve stvari se čak i danas dešavaju među vama; idete toliko daleko da napadate jedni druge dok komunicirate, namerno tražeći izgovore, zajapureni raspravljate o nečemu nebitnom, niko nije spreman da popusti, svako skriva svoje unutrašnje misli od onog drugog, pažljivo motreći na tu drugu osobu, uvek na oprezu. Da li je ovakva narav priliči Božjoj službi? Može li takav rad kao što je vaš opskrbiti vašu braću i sestre bilo čime? Ne samo da nisi u stanju da dovedeš ljude na ispravan životni pravac, već zapravo ubrizgavaš svoju iskvarenu narav u svoju braću i sestre. Zar ne povređuješ druge? Tvoja savest je užasna i trula je do srži! Ti ne ulaziš u stvarnost, niti primenjuješ istinu. Osim toga, besramno otkrivaš svoju đavolsku prirodu drugima. Ti jednostavno ne znaš šta je sramota! Ova braća i sestre su ti povereni, a ti ih vodiš u pakao. Zar ti nisi neko čija je savest postala trula? Apsolutno nemaš srama!