Bio jednom jedan mali potok koji je vijugao tamo-amo, i konačno stizao do podnožja velike planine. Planina je preprečila put malenom potoku, pa je potok svojim slabašnim, tihim glasom rekao planini: „Molim te, pusti me da prođem. Stojiš mi na putu i ometaš moj dalji tok.“ „Kuda ideš?“ upita ga planina. „Tražim svoj dom“, odgovori joj potok. „U redu, samo nastavi svojim putem i poteci preko mene!“ Međutim, majušni potok je bio previše slab i previše mlad, tako da nije mogao da teče preko tako velike planine. Mogao je samo da nastavi da teče tamo duž podnožja planine…

Zaduvao je silni vetar, nanoseći pesak i smrvljeno kamenje na mesto gde je stajala planina. Vetar je zaurlao na planinu: „Pusti me da prođem!“ „Kuda ideš?“ upita ga planina. „Želim da pređem na drugu stranu planine“, zavijao je vetar u svom odgovoru. „U redu, ako možeš da probiješ moj pojas, onda možeš da prođeš!“ Silni vetar je zavijao tu i tamo, ali koliko god da je silno duvao, nije mogao da probije planinski pojas. Vetar se umorio i zastao da se odmori – a sa druge strane planine počeo je da duva povetarac, koji je prijao tamošnjim ljudima. Ovo je bio planinski pozdrav ljudima…

U priobalju, kapljice morske vode nežno su zapljuskivale stenovitu obalu. Najednom se podigao divovski talas i zagrmeo u pravcu planine. „Pomeri se!“ povika divovski talas. „Kuda ideš?“ upita ga planina. Nemoćan da zaustavi svoje napredovanje, talas je zaurlao: „Širim svoju teritoriju! Želim da protegnem ruke!“ „U redu, ako možeš da pređeš preko mog vrha, pustiću te da prođeš.“ Veliki talas je uzeo zalet, a zatim se ponovo obrušio na planinu. Međutim, ma koliko da se trudio, nije mogao da pređe preko planinskog vrha. Talas je mogao samo polako da se otkotrlja nazad u more…

Hiljadama godina mali potok je nežno tekao duž podnožja planine. Prateći pravac planine, mali potok se vratio kući, gde se ulio u reku, koja se zatim ulila u more. Pod okriljem brižne planine, mali potok nije nikada izgubio svoj put. Potok i planina su jedno drugo jačali i zavisili su jedno od drugog; međusobno su se osnaživali, suprotstavljali i zajedno su postojali.

Hiljadama godina silni vetar je zavijao, po svojoj navici. I dalje je često dolazio da „poseti“ planinu, sa velikim kovitlacima peska koji su se vrteli u njegovim naletima. Pretio je planini, ali nikada nije probio njen pojas. Vetar i planina su jedno drugo jačali i zavisili su jedno od drugog; međusobno su se osnaživali, suprotstavljali i zajedno su postojali.

Hiljadama godina divovski talas nikada nije zastao da se odmori i neumorno je jurišao napred, neprestano šireći svoju teritoriju. Hučao je i obrušivao se svaki put iznova prema planini, ali se planina nije pomerila ni pedalj. Planina je čuvala stražu nad morem i tako su se stvorenja u moru množila i napredovala. Talas i planina su jedno drugo jačali i zavisili su jedno od drugog; međusobno su se osnaživali, suprotstavljali i zajedno su postojali.

Ovim se naša priča završava. Pre svega, recite Mi o čemu se radi u ovoj priči? Za početak, postojali su velika planina, mali potok, silni vetar i divovski talas. Šta se dogodilo u prvom pasusu o malom potoku i velikoj planini? Zašto sam odabrao da govorim o potoku i planini? (Pod okriljem brižne planine, mali potok nije nikada izgubio svoj put. Oslanjali su se jedno na drugo.) Da li biste rekli da je planina štitila maleni potok ili ga je ometala? (Štitila ga je.) Ali, zar ga nije ometala? Ona i potok su pazili jedno na drugo; planina je štitila potok, ali ga je i ometala. Planina je štitila potok dok se ulivao u reku, ali ga je ometala kako bi ga sprečila u tome da teče kuda je naumio i tako izazove poplave i ljudima donosi nevolje. Zar se u ovom pasusu ne govori upravo o tome? Time što je štitila potok i presecala mu put, planina je čuvala domove ljudi. Mali potok se zatim ulio u reku u podnožju planine, a onda se ulio i u more. Zar to nije pravilo kojim se reguliše postojanje potoka? Šta je potoku omogućilo da se ulije u reku i more? Zar to nije bila planina? Potok se oslanjao na zaštitu planine i na njeno ometanje. Prema tome, nije li to suština? Vidiš li u ovome važnost planina za vodu? Da li je Bog imao Svoju svrhu kada je napravio svaku planinu, veliku i malu? (Jeste.) Ovaj kratak pasus, u kome su samo mali potok i velika planina, omogućava nam da vidimo vrednost i značaj Božjeg stvaranja te dve stvari; takođe nam pokazuje mudrost i svrhu Njegove vladavine nad njima. Zar nije tako?

O čemu je reč u drugom pasusu priče? (O silnom vetru i velikoj planini.) Da li je vetar dobra stvar? (Jeste.) Nije nužno – ponekad je vetar prejak i izaziva nesreće. Kako bi se osećao da moraš da stojiš izložen silnom vetru? To zavisi od njegove snage. Da je u pitanju vetar trećeg ili četvrtog stepena, to bi bilo podnošljivo. U najgorem slučaju čoveku bi bilo teško da drži oči otvorene. Ali ako bi vetar postao silniji i pretvorio se u uragan, da li bi mogao da mu se odupreš? Ne bi. Prema tome, pogrešno je reći da je vetar uvek dobar ili da je uvek loš, jer to zavisi od njegove jačine. Dakle, koja je ovde funkcija planine? Nije li njena funkcija da suzbije jačinu vetra? U šta planina pretvara silni vetar? (U povetarac.) U okruženjima koja ljudi nastanjuju, da li se većina ljudi uglavnom suočava sa olujama ili sa povetarcima? (Sa povetarcima.) Zar to nije bio jedan od Božjih ciljeva, jedna od Njegovih namera kada je stvarao planine? Kako bi bilo da ljudi žive u okruženju u kome pesak sumanuto leti na vetru, nesputan i neumanjen? Zar zemlja izložena letećem pesku i kamenju ne bi bila nemoguća za život? Kamenje bi moglo da udari ljude, a pesak bi mogao da ih oslepi. Vetar bi ljude mogao da podigne sa zemlje i da ih odnese u vazduh. Kuće bi mogle biti uništene i dogodile bi se razne katastrofe. Ipak, primećujemo li vrednost u postojanju silnog vetra? Rekao sam da je loš, pa bi se pomislilo da je bezvredan, ali, da li je tako? Zar nema vrednost nakon što se pretvori u povetarac? Šta je ljudima najpotrebnije kada je vreme vlažno ili sparno? Potreban im je blag povetarac, da na njih nežno duva, da ih osveži i razbistri im glavu, da im izoštri misli, da im popravi i poboljša stanje duha. Recimo, svi sedite u prostoriji u kojoj boravi mnogo ljudi i vazduh je zagušljiv – šta vam je najpotrebnije? (Blag povetarac.) Boravak na mestu gde je vazduh zamućen i prljav može usporiti čovekov tok misli, poremetiti mu cirkulaciju i umanjiti bistrinu uma. Međutim, malo kretanja i cirkulacija osvežavaju vazduh, a ljudi se na svežem vazduhu osećaju drugačije. Iako bi mali potok mogao da izazove nesreću, iako bi silni vetar mogao da izazove nesreću, sve dok je planina tu, ona će tu opasnost pretvoriti u snagu koja je od koristi ljudima. Zar nije tako?

O čemu je reč u trećem pasusu priče? (O velikoj planini i divovskom talasu.) O velikoj planini i divovskom talasu. Tema ovog pasusa je smeštena na obali mora u podnožju planine. Vidimo planinu, prskanje morske vode i ogroman talas. Šta je u ovom slučaju planina za talas? (Zaštitnik i prepreka.) Ona je i zaštitnik i prepreka. Kao zaštitnik, ona štiti more od nestajanja, kako bi stvorenja koja žive u njemu mogla da se razmnožavaju i razvijaju. Kao prepreka, planina sprečava da se morska voda prelije i da izazove katastrofe, da ošteti i uništi ljudske domove. Dakle, možemo reći da je planina kako zaštitnik tako i barijera.

U ovome je značaj međusobne povezanosti velike planine i malog potoka, velike planine i silnog vetra, kao i velike planine i divovskog talasa; u ovome je značaj njihovog međusobnog jačanja i suprotstavljanja i njihovog suživota. Ove stvari, koje je Bog stvorio, u svom postojanju se rukovode pravilom i zakonom. Dakle, koje ste postupke Božje videli u ovoj priči? Da li Bog zanemaruje sve stvari otkako ih je stvorio? Da li je uspostavio pravila i osmislio načine funkcionisanja svih stvari da bi ih kasnije zanemario? Da li se to dogodilo? (Nije.) Šta se onda dogodilo? Bog ih i dalje kontroliše. Kontroliše vodu, vetar i talase. Ne dozvoljava im da podivljaju, niti im dozvoljava da oštete ili unište kuće u kojima ljudi žive. Zahvaljujući tome, ljudi mogu da nastave da žive, razmnožavaju se i napreduju na zemlji. To znači da je pri stvaranju svih stvari, Bog već isplanirao pravila njihovog postojanja. Pri stvaranju svake stvari, Bog se pobrinuo da ona koristi ljudskom rodu i nad njom je preuzeo kontrolu, kako ta stvar ne bi uznemiravala ljudski rod niti mu izazivala nesreću. Da nije Božjeg upravljanja, zar vode ne bi tekle razuzdano? Zar vetar ne bi duvao razuzdano? Da li voda i vetar poštuju pravila? Da Bog njima ne upravlja, za njih ne bi postojala nikakva pravila, pa bi vetar zavijao, a vode bi bile neobuzdane i izazivale bi poplave. Da je talas bio viši od planine, da li bi more moglo da opstane? Ne bi. Da planina nije bila visoka kao talas, more ne bi postojalo, a planina bi izgubila svoju vrednost i značaj.

Vidite li Božju mudrost u ove dve priče? Bog je stvorio sve što postoji i On je suveren nad svime što postoji; On svime upravlja i sve to opskrbljuje, a unutar svega stvorenog, On vidi i preispituje svaku reč i postupak svega što postoji. Tako Bog, takođe, vidi i ispituje svaki kutak ljudskog života. Prema tome, Bog vrlo dobro poznaje svaki detalj svega što postoji u Njegovoj tvorevini, od funkcije svake stvari, njene prirode i pravila njenog opstanka do značaja njenog života i vrednosti njenog postojanja; sve to je Bogu poznato u celini. Bog je stvorio sve stvari – mislite li da Mu je potrebno da proučava pravila koja njima upravljaju? Treba li Bog da proučava ljudsko znanje ili nauku da bi ih naučio i razumeo? (Ne.) Postoji li iko među ljudskim rodom sa učenošću i velikim znanjem ko bi razumeo sve stvari kao Bog? Ne postoji, zar ne? Postoje li astronomi ili biolozi koji zaista razumeju pravila prema kojima sva stvorenja žive i rastu? Mogu li oni zaista da razumeju vrednost postojanja svake stvari? (Ne, ne mogu.) To je stoga što je Bog stvorio sve stvari i, bez obzira na to koliko mnogo ili koliko duboko proučava ovo znanje ili koliko dugo pokušava da ga savlada, ljudski rod neće nikada moći da dokuči tajnu niti svrhu Božjeg stvaranja svih stvari. Zar to nije slučaj? Dakle, na osnovu naše dosadašnje rasprave, mislite li da ste delimično razumeli pravo značenje izraza: „Bog je izvor života za sva stvorenja“? (Da.) Dok sam raspravljao o ovoj temi – Bog je izvor života za sva stvorenja – znao sam da će mnogi ljudi odmah pomisliti na jedan drugi izraz: „Bog je istina i Bog koristi Svoju reč da nas opskrbi“ i ni na šta drugo iznad tog nivoa značenja te teme. Neki bi čak mogli smatrati da se Božja opskrba ljudskim životom, svakodnevnom hranom i pićem i svim dnevnim potrepštinama ne računa kao Njegovo opskrbljivanje čoveka. Zar nema nekih koji to smatraju? Ipak, nije li Božja namera u Njegovom stvaranju očigledna – da omogući ljudskom rodu da postoji i živi normalno? Bog održava okruženje u kome ljudi žive i obezbeđuje sve stvari koje su ljudskom rodu potrebne za opstanak. Povrh toga, On upravlja svim stvarima i ima suverenost nad njima. Sve to ljudskom rodu omogućava da normalno živi, napreduje i razmnožava se; na ovaj način Bog opskrbljuje sve stvoreno i ljudski rod. Zar nije tačno da ljudi treba da prepoznaju i shvate ove stvari? Možda će neki reći: „Ova tema je predaleko od našeg saznanja o Samom istinitom Bogu, a mi to ne želimo da znamo jer ne živimo samo od hleba, nego živimo od reči Božje.“ Da li je ovo shvatanje tačno? (Nije.) Zašto nije tačno? Možete li imati potpuno razumevanje Boga ako posedujete znanje jedino o stvarima koje je Bog rekao? Ako prihvatite samo Božje delo i prihvatite Božji sud i grdnju, možete li imati potpuno razumevanje Boga? Ako poznajete samo mali deo Božje naravi, mali deo Božjeg autoriteta, da li biste to smatrali dovoljnim da postignete razumevanje Boga? (Ne.) Božji postupci započinju Njegovim stvaranjem svih stvari i nastavljaju se i danas – Božji postupci su očigledni u svakom trenutku, iz časa u čas. Ako neko veruje da Bog postoji samo zato što je izabrao grupu ljudi na kojima će obaviti Svoje delo i spasiti ih, te da ništa drugo nema veze sa Bogom, Njegovim autoritetom, Njegovim identitetom, niti s Njegovim postupcima, može li se tada smatrati da taj čovek ima istinsko bogopoznanje? Ljudi koji imaju ovo takozvano bogopoznanje poseduju samo jednostrano shvatanje, shodno kome Njegova dela ograničavaju na jednu grupu ljudi. Da li je ovo pravo bogopoznanje? Zar ljudi sa ovakvim znanjem ne poriču Božje stvaranje svih stvari i Njegovu suverenost nad njima? Neki ljudi ne žele da se bave ovom temom, razmišljajući umesto toga u sebi: „Nisam video Božju suverenost nad svim stvarima. Ta zamisao je toliko daleka i nije mi stalo da je razumem. Bog čini ono što On želi i to nema nikakve veze sa mnom. Prihvatam Božje vođstvo i Njegovu reč samo da bi Bog mogao da me spase i usavrši. Ništa drugo mi nije važno. Pravila koja je Bog uspostavio kada je stvorio sve stvari i ono što On čini da bi opskrbio sve stvari i ljudski rod, nemaju nikakve veze sa mnom.“ Kakav je ovo način govora? Nije li ovo čin buntovništva? Ima li među vama ikoga sa takvim shvatanjem? I premda to ne morate da kažete, Ja znam da ima mnogo vas. Po pravilu, ovakvi ljudi sve posmatraju sa svoje „duhovne“ tačke gledišta. Oni samo žele da Boga svedu na Bibliju, da Boga ograniče na reči koje je izgovorio, na smisao koji proizilazi iz doslovno napisane reči. Oni ne žele da dodatno spoznaju Boga, niti žele da Bog svoju pažnju usmeri i na obavljanje drugih stvari. Ovaj način razmišljanja je detinjast, a takođe i preterano religiozan. Mogu li ljudi sa ovakvim gledištima da spoznaju Boga? Bilo bi im veoma teško da Ga spoznaju. Danas sam ispričao dve priče, a svaka od njih govori o drugačijem aspektu. Nakon što ste upravo došli u dodir sa njima, možda osećate da su one duboke ili pomalo apstraktne, da ih je teško shvatiti i razumeti. Možda će ih biti teško povezati sa Božjim postupcima i Samim Bogom. Međutim, svi Božji postupci i sve ono što je On učinio unutar stvorenog i među ljudskim rodom treba da bude poznato, jasno i tačno, svakoj osobi, svakome ko teži tome da spozna Boga. Ovo znanje će vam pružiti sigurnost u vašoj veri u istinsko postojanje Boga. Takođe će vam pružiti tačno znanje o Božjoj mudrosti, Njegovoj sili i načinu na koji On opskrbljuje sve stvoreno. Omogućiće ti da jasno zamisliš pravo postojanje Boga i da vidiš da Njegovo postojanje nije izmišljeno, nije mit, nije nejasno, nije teorija, a svakako nije svojevrsna duhovna uteha, već stvarno postojanje. Osim toga, ono će ljudima omogućiti da znaju da je Bog oduvek opskrbljivao sva stvorenja i ljudski rod; Bog to čini na Svoj način i u skladu sa Svojim sopstvenim ritmom. Prema tome, zahvaljujući tome što je Bog stvorio sva stvorenja i dao im pravila, svako od njih može, na osnovu toga kako je On to predodredio, da obavlja zadatke koji su mu dodeljeni, da ispunjava svoje dužnosti i obavlja svoju funkciju; na osnovu toga kako je On to predodredio, svaka stvar ima svoju sopstvenu upotrebu u službi ljudskog roda, kao i u službi prostora i okruženja koje ljudski rod nastanjuje. Da Bog to nije učinio i da ljudski rod nema takvo okruženje koje bi nastanjivao, ljudskom rodu bi tada bilo nemoguće da veruje u Boga ili da Ga sledi; sve bi se svelo samo na praznu priču. Zar nije tako?

Pogledajmo još jednom priču o velikoj planini i malom potoku. Koja je funkcija planine? Živa bića cvetaju na planini, pa njeno postojanje ima suštinsku vrednost, a ona istovremeno ometa mali potok, sprečavajući ga da teče po svojoj volji i ljudima donosi nesreće. Nije li to slučaj? Planina postoji na svoj način postojanja, omogućavajući mnoštvu živih stvorenja na sebi da cvetaju – drveću i travi i svim drugim biljkama i životinjama na planini. Ona takođe usmerava pravac toka malog potoka – planina prikuplja vodu potoka i usmerava je prirodno oko svog podnožja do mesta gde se on može uliti u reku i na kraju u more. Ova pravila nisu nastala prirodno, već ih je u vreme stvaranja posebno uspostavio Bog. Kad je reč o velikoj planini i silnom vetru, planini je takođe potreban vetar. Planini je neophodan vetar da bi milovao živa bića koja žive na njoj, dok u isto vreme obuzdava snagu silnog vetra kako ne bi duvao nekontrolisano. U izvesnom smislu, ovo pravilo oličava dužnost velike planine; prema tome, da li se ovo pravilo o dužnosti planine uspostavilo samo od sebe? (Nije.) Uspostavio ga je Bog. Velika planina ima svoju dužnost, a i žestok vetar ima svoju dužnost. Pozabavimo se sada velikom planinom i ogromnim talasom. Da planina ne postoji, da li bi voda sama pronašla pravac svog toka? (Ne bi.) Voda bi plavila. Planina ima svoju egzistencijalnu vrednost kao planina, a more ima svoju egzistencijalnu vrednost kao more; međutim, u okolnostima u kojima oni zajedno mogu normalno da postoje i da jedno drugo ne ometaju, oni se, takođe, međusobno ograničavaju – velika planina ograničava more tako da ono ne plavi, čime štiti ljudske domove, a ograničavajući more ona, takođe, omogućava negovanje živih bića koja žive u njemu. Da li je ovaj pejzaž nastao sam od sebe? (Nije.) I njega je stvorio Bog. Iz ove slike vidimo da je Bog, kada je stvarao sve stvari, unapred odredio gde će stajati planina, kuda će proticati potok, iz kog pravca će početi da duva silni vetar i kuda će ići, i koliko visoki da budu ogromni talasi. U svim ovim stvarima su sadržane Božje namere i svrha – one predstavljaju Božja dela. Dakle, možete li videti da su Božja dela prisutna u svim stvarima? (Da.)

Koja je svrha naše rasprave o ovim stvarima? Da natera ljude da prouče pravila prema kojima je Bog stvorio sve stvari? Da podstakne zanimanje za astronomiju i geografiju? (Ne.) Pa, šta je onda? Da ljudi razumeju dela Božja. U Božjim postupcima ljudi mogu da potvrde i provere da Bog je izvor života za sva stvorenja. Ako to možeš da razumeš, onda ćeš zaista moći da potvrdiš Božje mesto u svom srcu i moći ćeš da potvrdiš da Bog jeste Sâm Bog, jedinstveni, Stvoritelj neba i zemlje i svih stvorenja. Prema tome, da li je za tvoje razumevanje Boga korisno da znaš pravila svih stvari i da spoznaš Božja dela? (Da.) Koliko je to korisno? Pre svega, kada razumeš dela Božja, možeš li još uvek da budeš zainteresovan za astronomiju i geografiju? Možeš li i dalje da imaš srce skeptika i da sumnjaš da je Bog Stvoritelj svih stvari? Možeš li i dalje da imaš srce istraživača i da sumnjaš da je Bog Stvoritelj svih stvari? (Ne.) Kada potvrdiš da je Bog Stvoritelj svih stvari i razumeš neka od pravila Božjeg stvaranja, da li ćeš u svom srcu zaista verovati da Bog opskrbljuje sve stvari? (Da.) Ima li ovde reč „opskrbljivanje“ poseban značaj ili se njena upotreba odnosi na određenu okolnost? „Bog opskrbljuje sve stvari“ jeste izraz veoma širokog značaja i obima. Bog ne obezbeđuje ljudima samo svakodnevnu hranu i piće; On opskrbljuje ljudski rod svime što mu je potrebno, uključujući sve ono što ljudi mogu da vide, ali i stvari koje se ne mogu videti. Bog podržava ovo životno okruženje, upravlja i vlada njime, a ono je od suštinskog značaja za ljudski rod. Drugim rečima, kakvo god da je okruženje ljudskom rodu potrebno za svako godišnje doba, Bog ga je pripremio. Bog takođe upravlja vrstom vazduha i temperaturom kako bi bili pogodni za ljudski opstanak. Pravila koja uređuju ove stvari ne nastaju sama od sebe niti nasumično; ona su rezultat Božje suverenosti i Njegovih dela. Sâm Bog je izvor svih ovih pravila i izvor života za sva stvorenja. Bez obzira na to da li u to veruješ ili ne, da li to možeš da vidiš ili ne, odnosno da li to možeš da razumeš ili ne, to ostaje utvrđena i nepobitna činjenica.

Znam da ogromna većina ljudi veruje samo u reči i delo Božje koji su obuhvaćeni Biblijom. Za manjinu ljudi, Bog je otkrio Svoja dela i ljudima omogućio da vide vrednost Njegovog postojanja. Takođe im je omogućio da donekle razumeju Njegov identitet i potvrdio je činjenicu Svog postojanja. Međutim, za znatno više ljudi, činjenica da je Bog stvorio sve stvari i da On upravlja svim stvarima i opskrbljuje ih, deluje nejasno ili neodređeno; takvi ljudi čak mogu zadržati sumnjičav stav. Ovaj stav ih navodi da dosledno veruju da su zakoni prirodnog sveta nastali spontano, da su promene u prirodi, prelazi, pojave i sami zakoni koji njome upravljaju proizašli iz same prirode. Ljudi u svojim srcima ne mogu da zamisle kako je Bog stvorio sve stvari i njima vlada; ne mogu da razumeju kako Bog upravlja svim stvorenjima i opskrbljuje ih. U okviru granica ove pretpostavke, ljudi ne mogu da poveruju da je Bog stvorio sva stvorenja, da njima vlada i opskrbljuje ih; čak su i oni koji veruju u svojoj veri ograničeni na Doba zakona, Doba blagodati i Doba carstva: oni veruju da su Božja dela i Njegovo opskrbljivanje ljudskog roda isključivo namenjeni Njegovom izabranom narodu. Ovo je nešto što vrlo nerado gledam i što izaziva toliki bol, jer čak i dok uživa u svemu što Bog donosi, ljudski rod poriče sve što On čini i sve što mu On pruža. Ljudi jedino veruju da nebom i zemljom i svim stvorenjima upravljaju njihova sopstvena, prirodna pravila i njihovi sopstveni, prirodni zakoni opstanka, te da oni nemaju vladara koji bi njima upravljao ili suverena koji bi ih opskrbljivao i čuvao. Čak i ako veruješ u Boga, možda ne veruješ da su sve ovo Njegova dela; zaista, ovo je jedna od stvari koju najčešće zanemaruje svaki vernik u Boga, svako ko prihvata Božju reč i svako ko sledi Boga. Dakle, čim počnem da raspravljam o nečemu što nije povezano sa Biblijom ili sa takozvanom duhovnom terminologijom, neki ljudi počinju da se dosađuju ili postaju nestrpljivi, pa se čak osećaju i nelagodno. Oni smatraju da Moje reči deluju nepovezano sa duhovnim ljudima i sa duhovnim stvarima. To je strašna stvar. Kad je reč o spoznaji dela Božjih, iako ne pominjemo astronomiju, niti istražujemo geografiju ili biologiju, ipak moramo razumeti Božju suverenost nad svim stvarima, moramo znati za Njegovo opskrbljivanje svih stvorenja, te da je On izvor svih stvorenja. Ovo je neophodna lekcija i ona se mora proučiti. Verujem da ste razumeli Moje reči, zar ne?

Dve priče koje sam upravo ispričao, iako pomalo neobične po svom sadržaju i načinu izražavanja, ispričane onako kako jesu, na donekle poseban način, bile su Moj pokušaj da koristim neposredan jezik i jednostavan pristup kako bih vam pomogao da steknete i prihvatite nešto dublje. Ovo je bio Moj jedini cilj. Kroz ove male priče i prizore koje one oslikavaju, želeo sam da vidite i poverujete da je Bog suveren nad svim stvorenjima. Cilj pripovedanja ovih priča je u tome da vam omogući da vidite i spoznate neograničena dela Božja u ograničenim okvirima priče. U kom ćete trenutku sasvim realizovati i postići ovaj rezultat u sebi – to zavisi od vaših ličnih iskustava i vaše lične potrage. Ako si neko ko traga za istinom i teži tome da spozna Boga, onda će ove stvari poslužiti kao još snažniji podsetnik; daće ti duboku svest, jasnoću razumevanja, koja će se postepeno približavati Božjim stvarnim delima, uz bliskost bez odstojanja i bez greške. Međutim, ako nisi neko ko teži tome da spozna Boga, onda ti ove priče neće nauditi. Naprosto ih smatraj istinitim pričama.

Da li ste iz ove dve priče stekli ikakvo razumevanje? Pre svega, jesu li ove dve priče odvojene od naše prethodne rasprave o Božjoj brizi za ljudski rod? Postoji li suštinska povezanost? Da li je tačno da u ove dve priče vidimo dela Božja i temeljnu pažnju koju On posvećuje svemu što planira za ljudski rod? Da li je tačno da je sve što Bog čini i sve o čemu On razmišlja radi postojanja ljudskog roda? (Da.) Zar Božje pažljivo promišljanje i obzir prema ljudskom rodu nisu krajnje očiti? Ljudski rod ne mora ništa da radi. Bog je za ljude pripremio vazduh – oni samo treba da ga udišu. Povrće i voće koje oni jedu lako su dostupni. Od severa prema jugu, od istoka prema zapadu, svaki region ima svoje prirodne resurse. Sve različite regionalne useve, voće i povrće je pripremio Bog. U širem okruženju, Bog je stvorio sve stvari koje se uzajamno jačaju, međusobno su zavisne, uzajamno se osnažuju, uzajamno se suprotstavljaju i zajednički postoje. Ovo je Njegov metod i Njegovo pravilo da očuva opstanak i postojanje svih stvari; na ovaj način je ljudski rod mogao bezbedno i spokojno da raste u ovom životnom okruženju, da se razmnožava iz generacije u generaciju, sve do današnjeg dana. Drugim rečima, Bog unosi ravnotežu u prirodno okruženje. Da Bog nije suveren i da nema kontrolu, to okruženje, čak i da ga je Bog ipak stvorio, niko ne bi bio u stanju da čuva i da u njemu održava ravnotežu. Na nekim mestima nema vazduha, a na takvim mestima ljudski rod ne može da opstane. Bog ti neće dozvoliti da na njih odlaziš. Stoga nemojte odlaziti van odgovarajućih granica. Ovo je radi zaštite ljudskog roda – tamo postoje tajne. Svaki aspekt okruženja, dužina i širina Zemlje, svako stvorenje na Zemlji – kako živo tako i mrtvo – Bog je unapred zamislio i pripremio. Zašto je ova stvar potrebna? Zašto je ona stvar nepotrebna? Koja je svrha toga što je ova stvar ovde i treba li ona stvar da bude onde? Bog je već razmislio o svim ovim pitanjima i nema potrebe da ljudi o njima razmišljaju. Postoje neki budalasti ljudi koji uvek razmišljaju o pomeranju planina, međutim, umesto da to učine, zašto se ne presele u ravnicu? Ako ti se ne sviđaju planine, zašto živiš u njihovoj blizini? Zar to nije glupo? Šta bi se desilo ako biste pomerili planinu? Stizali bi uragani i ogromni talasi, a ljudski domovi bi bili uništeni. Zar ovo ne bi bila glupost? Ljudi su sposobni jedino da uništavaju. Oni čak ne mogu ni da održavaju ono jedino mesto na kome moraju da žive, a ipak žele da opskrbljuju sva stvorenja. To je nemoguće.

Bog ljudskom rodu dozvoljava da upravlja svim stvarima i da nad njima gospodari, međutim, obavlja li čovek dobro taj posao? Čovek uništava sve što može. Ne samo da je nesposoban da u prvobitnom stanju sačuva sve što je Bog za njega stvorio, već je učinio suprotno i uništio Božju tvorevinu. Ljudski rod je pomerao planine, oduzimao zemlju od mora i pretvorio ravnicu u pustinje u kojima niko ne može da živi. I baš u pustinji je čovek razvio industriju i sagradio nuklearne baze, sejući svuda uništenje. Sada reke više nisu reke, mora više nisu mora… Jednom kada ljudski rod naruši ravnotežu prirodnog okruženja i njegovih pravila, dan njegove katastrofe i smrti neće biti daleko; to je neizbežno. Kada katastrofa bude došla, ljudski rod će znati koliko je dragoceno sve što je Bog stvorio za njega i koliko je to važno za ljudski rod. Život u sredini u kojoj vetrovi i kiše dolaze u svoje vreme, za čoveka je poput života u raju. Ljudi ne shvataju da je ovo blagoslov, međutim, u trenutku kada sve to izgube, uvideće koliko je to retko i dragoceno. A nakon što nestane, kako bi se moglo vratiti? Šta bi ljudi mogli da učine ako Bog nije spreman da sve ponovo stvori? Postoji li nešto što biste mogli da učinite? Zapravo, postoji nešto što možete da uradite. Veoma je jednostavno – kada vam budem rekao šta je u pitanju, istoga časa ćete znati da je to izvodljivo. Kako je čovek dospeo u svoje trenutno stanje postojanja? Je li to zbog njegove pohlepe i uništavanja? Ako čovek stavi tačku na ovo uništavanje, zar se njegovo životno okruženje neće postepeno popraviti samo od sebe? Ako Bog ništa ne učini, ako za ljudski rod Bog više ne želi da išta učini – drugim rečima, ako se On ne upliće u ovu stvar – onda bi za ljudski rod najbolje rešenje bilo da prestane sa svim uništavanjem i da svom životnom okruženju omogući da se vrati u svoje prirodno stanje. Staviti tačku na sve ovo uništenje znači staviti tačku na pljačkanje i pustošenje stvari koje je Bog stvorio. To bi omogućilo da se okruženje u kome čovek živi postepeno oporavi, dok bi propust da se to učini doveo do još odvratnijeg okruženja za život, čije bi se uništenje s vremenom ubrzalo. Da li je Moje rešenje jednostavno? Jednostavno je i izvodljivo, zar ne? Za neke ljude je zaista jednostavno i izvodljivo – međutim, da li je izvodljivo za ogromnu većinu ljudi na zemlji? (Nije.) Da li je makar za vas izvodljivo? (Da.) Šta vas navodi da odgovorite potvrdno? Da li bi se moglo reći da to proizilazi iz temelja razumevanja Božjih dela? Da li bi se moglo reći da je uslov toga poslušnost Božjoj suverenosti i planu? (Da.) Postoji način da se stvari promene, ali to nije tema o kojoj sada razgovaramo. Bog je odgovoran, i to do samog kraja, za život svakog pojedinačnog ljudskog bića. Bog te svime opskrbljuje, a čak i ako se ti, u ovom okruženju koje je Sotona uništio, razboliš, onečistiš ili doživiš nasilje, to neće biti važno – Bog će te opskrbljivati i pustiće te da živiš. Treba da imate vere u to. Bog neće olako dopustiti da ljudsko biće umre.

Da li ste sada osetili nešto od važnosti prepoznavanja da „Bog je izvor života za sva stvorenja“? (Da, jesmo.) Kakva osećanja imate? Recite Mi. (U prošlosti, nismo nikada ni pomišljali da planine, mora i jezera povezujemo sa postupcima Božjim. Tek kada smo danas čuli Božju besedu shvatili smo da se unutar ovih stvari nalaze Božja dela i mudrost; vidimo da još u vreme kad je Bog počeo da stvara sve stvari, On je svaku od njih već prožeo sudbinom i Svojom dobrom voljom. Sve stvari se uzajamno jačaju i međusobno su zavisne, a ljudski rod od toga ima krajnju korist. Ono što smo danas čuli deluje veoma sveže i novo – osetili smo koliko su praktični Božji postupci. U stvarnom svetu, u našem svakodnevnom životu i u našim susretima sa svim stvarima, vidimo da je zaista tako.) Zaista ste videli, zar ne? Bog ne opskrbljuje ljudski rod bez čvrstog temelja; Njegovo opskrbljivanje nije svega nekoliko kratkih reči. Bog je učinio toliko toga, a čak su i sve stvari koje ne vidiš tu za tvoje dobro. Čovek živi u ovom okruženju, unutar svih stvari koje je Bog stvorio za njega, gde ljudi i sve stvari zavise jedni od drugih. Na primer, biljke ispuštaju gasove koji prečišćavaju vazduh, a ljudi udišu prečišćen vazduh i imaju koristi od njega; ipak, neke biljke su otrovne za ljude, dok druge biljke neutrališu otrovne biljke. Ovo je čudo Božjeg stvaranja! Ali, ostavimo zasad ovu temu; danas je naš razgovor bio uglavnom o suživotu čoveka i ostatka svega stvorenog, bez koga čovek ne može da živi. U čemu je važnost Božjeg stvaranja svih stvari? Čovek bez tog ostatka ne može da živi, baš kao što je čoveku potreban vazduh da bi živeo – da te stave u vakuum, ubrzo bi umro. Ovo je krajnje jednostavno načelo koje pokazuje da čovek ne može da postoji odvojeno od ostatka svega stvorenog. Prema tome, kakav stav treba čovek da ima prema svemu stvorenom? Onaj koji se sastoji u tome da sve to čuva, štiti, efikasno koristi, ne uništava, ne rasipa i ne menja iz hira, jer sve stvoreno potiče od Boga, sve stvoreno jeste Njegova opskrba ljudskom rodu, a ljudski rod prema tome mora da se odnosi savesno.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sâm Bog, jedinstveni VII“