U 2021. godini, kada je crkva sprovodila rad na čišćenju, otkrila sam da okružna vođa Li Đing, kada bi primetila da neko pokazuje iskvarenu narav – poput toga da je neko nadmen i samopravedan, sebičan, da povlađuje telu ili da je svadljiv – nije razgovarala u zajedništvu da bi im pomogla, već bi ih uklanjala bez potpisanog odobrenja više od 80 % članova crkve. Takođe im je oduzimala knjige Božjih reči. Sva braća i sestre živeli su u strahu. I ja sam se brinula zbog sopstvenog stanja. Znala sam da mi je narav prilično nadmena i da nemam breme u svojoj dužnosti. Ponekad bih čak povlađivala telu i bila površna. Sudeći po načinu na koji je Li Đing istraživala ljude, pretpostavila sam da je samo pitanje vremena kada ću ja doći na red. Jednom prilikom sam se otvorila Li Đing u vezi sa svojim stanjem, a ona je rekla: „Ovo je korak u Božjem delu. Svako mora iskusiti to da bude uklonjen. Nema svrhe plašiti se!” Kada sam je čula da to govori, osetila sam da nešto nije u redu. Tokom perioda u kojem Bog obavlja Svoje delo i spasava ljudski rod, svako će ispoljavati neku iskvarenu narav. Ali sve dok neko može da prihvati istinu i u stanju je da se pokaje i promeni, on se može spasiti. Bog ne gleda na trenutna ispoljavanja iskvarenosti kod neke osobe; On ih meri i karakteriše na osnovu njihovog doslednog ponašanja i njihove priroda-suštine. Oni koji dosledno izazivaju prekidanja i ometanja u crkvi, koji čine mnogo zla i odbijaju da se pokaju – njihova suština je suština zle osobe i treba ih ukloniti i eliminisati. Nije u skladu sa načelima da se neko ukloni isključivo zbog trenutnog ispoljavanja iskvarenosti! Ali onda mi je sinula druga misao: „Na kraju krajeva, ja ne obavljam tu vrstu dužnosti, pa ne razumem mnogo o tim načelima. Ako budem neoprezno govorila, možda ću ja sledeća doći pod istragu. Šta ako me uklone? Moj put vere će se tada završiti. ’Što manje muke to bolje’; ’Oprez je majka sigurnosti.’ Kako Li Đing i ostali to rešavaju, njihova je stvar; nema nikakve veze sa mnom. Sve dok mene ne istražuju, to mi je dovoljno.” Zato nisam izustila ni reč. Od tada, kad god bi neko govorio o uklanjanju ljudi, izbegavala bih tu temu, prestravljena da bih, ako kažem nešto pogrešno, mogla postati meta istrage.

Jednog dana primila sam pismo od Li Đing u kojem me je zamolila da napišem procenu o Vang Ju na osnovu nekoliko ispoljavanja toga da ne stremi ka istini, a koja je ona sažela u pismu. Bila sam prilično šokirana kada sam ga pročitala. Sarađivala sam sa Vang Ju više od tri godine. Oduvek je bila veoma revnosna u svojoj dužnosti i zaista je imala pomalo nadmenu narav, ali nikada nikoga nije sputavala niti ometala rad crkve. Zašto je ona pod istragom? Jednostavno nisam mogla to da shvatim. U pismu mi je bilo naloženo da pišem o ispoljavanjima Vang Ju koja pokazuju da ne stremi ka istini, uključujući to da ne prihvata orezivanje, da je svadljiva i da štiti sopstvene interese. Takođe je pisalo da ne smem da pišem ni o čemu drugom. Pomislila sam u sebi: „Svako u određenoj meri ispoljava ove vidove iskvarenosti. Ako napišem procenu zasnovanu samo na ovome, biće u potpunosti negativna. To nije ispravno! Zar procena ne bi trebalo da se zasniva na onome što sam lično videla, da bude objektivan i pravičan prikaz nečijih jačih strana i slabosti? Zašto mi dozvoljavaju da pišem isključivo o njenim nedostacima, a ne i o jačim stranama? Izgleda da vođa nema dobar utisak o Vang Ju. Ovoga puta je stvarno u opasnosti da bude uklonjena.” Razmišljajući o ovome, počela sam da brinem za Vang Ju. Čitala sam pismo iznova i iznova, misleći u sebi: „Li Đing je ta koja prvenstveno prati ovaj rad. Ona je vođa okruga, a ja sam samo obična vernica. Nisam joj dorasla. Ne mogu sebi da priuštim da izazivam nevolje u ovako kritičnom trenutku. Bolje da je jednostavno to napišem.” Ali kada sam počela da pišem, zapela sam. Razmišljala sam o tome kako bi se Vang Ju, kada bi bila orezana, ponekad branila i prepirala, ali je nakon toga bila u stanju da traga za istinom, preispita se i stekne izvesnu samospoznaju. Takođe je pokazala izvesnu promenu i ulazak, i uglavnom je štitila interese crkve. Zar sve to nisu bila ispoljavanja stremljenja ka istini? Ali Li Đing je samo želela da pišem o ispoljavanjima toga kako ona ne stremi ka istini. Kako uopšte da napišem tako nešto? Onda mi je sinula druga misao: „Li Đing dobro poznaje Vang Ju. Da li od mene traži ove informacije zato što je otkrila neki problem povezan s njom? Zašto bi je inače istraživala? Tako malo razumem istinu, moja sposobnost raspoznavanja je slaba, a moja perspektiva nije nužno tačna. Bolje da ne iznosim svoja mišljenja neoprezno. Ona je vođa na višem nivou; rešavala je više pitanja i upoznala više ljudi. Možda ona gleda na stvari iz drugačijeg ugla nego ja. Osim toga, šta ako kažem nešto netačno? Li Đing bi rekla: ’Toliko godina veruješ u Boga, a još uvek ne razumeš istinu. Toliko dugo si sarađivala sa Vang Ju, a nemaš ni trunke sposobnosti raspoznavanja? Tako si smetena!’ Trenutno, Li Đing istražuje svakoga ko ispolji iskvarenost. Ako me bude smatrala smetenom i bez sposobnosti raspoznavanja, da li će i mene istraživati? Zar onda ne bih bila u opasnosti? Mogli bi me ukloniti u svakom trenutku i moja prilika za spasenje bi propala. Moram biti oprezna! Najpreče je sada da pazim na sebe i da ne iznosim svoja mišljenja olako. Ako razotkrijem sopstvene probleme i budem uklonjena, neću imati dobar ishod.” Zato sam pokušala da smislim kako da pišem o ispoljavanjima Vang Ju koja pokazuju da ne stremi ka istini, baš kako se u pismu zahtevalo. Ali što sam više pisala, to sam više osećala da Vang Ju samo pokazuje neku iskvarenost, a da se nakon toga preispituje i spoznaje sebe. Zastala sam na pola, misleći: „Ove stvari o kojima pišem nisu ispoljavanja toga da ona ne stremi ka istini. Zar ovo nije samo protivurečenje Li Đing?” Zato sam napravila kompromis i napisala još malo o ispoljavanjima iskvarenosti Vang Ju. Ali kada sam stigla do kraja, gde je trebalo da iznesem sopstveni stav, ponovo sam oklevala. „Ako kažem da Vang Ju ne stremi ka istini, to bi se protivilo mojoj savesti. Gušiti svoju savest i ne govoriti istinu bio bi prestup pred Bogom! Ali ako kažem da ona stremi ka istini, to bi bilo drugačije od stava Li Đing. Ako ona formira mišljenje o meni i onda me istraži, biću u opasnosti. Bolje da pazim na sebe i da ne budem uvučena u ovo.” I tako sam napisala ovo: „Ne mogu da je prozrem”. Mislila sam: „Da li Vang Ju stremi ka istini ili ne, neka to Li Đing analizira i odluči. Neću donositi preuranjene zaključke.” U tom trenutku sam čak mislila da postupam prilično mudro. I tek tako sam predala procenu. Ubrzo nakon toga Vang Ju je iz nepoznatih razloga smenjena sa dužnosti propovedanja jevanđelja. U tom periodu sam videla da je pomalo negativna i da ne govori mnogo. Osećala sam izvesnu nelagodu, ali sam onda pomislila: „Nije samo moja procena dovela do ovoga”, pa nisam promislila o sopstvenom problemu.

Nešto kasnije došao je viši vođa da istraži situaciju sa radom na čišćenju. Otkrio je da su neka braća i sestre bili uklonjeni isključivo zbog toga što su pokazali neku iskvarenost i da je to bilo rezultat samovoljnog i proizvoljnog postupanja okružne vođe Li Đing i onih koji su bili zaduženi za rad na čišćenju, a ne u skladu sa načelima. Nakon provere, ta braća i sestre koji su bili nepravedno uklonjeni primljeni su nazad u crkvu. Što se tiče Li Đing, nije pokazala nikakvo kajanje za ono što je uradila, čak je protivurečila i pokušavala da opravda svoje postupke. Na kraju je okarakterisana kao antihrist i izopštena. Pojedini članovi osoblja zaduženi za rad na čišćenju takođe su smenjeni. Nakon što se Vang Ju vratila u crkvu, preuzela je dužnost u radu na izradi tekstova. Tokom jednog okupljanja, Vang Ju je podelila svoje iskustveno razumevanje iz tog perioda. Rekla je da, kada je prvi put primetila da su se stavovi braće i sestara prema njoj promenili, znala je da je istražuju. Zbog pomisli da se, nakon toliko godina vere, sada suočava sa uklanjanjem, da će se njen put vere uskoro završiti, učinila je da se oseća potpuno beznadežno, skrhano i izmučeno. Nije mogla ni da jede ni da spava. Ali znala je da susret sa takvom situacijom nije bio slučajan i bila je voljna da se pokori, nauči svoje lekcije i promisli i spozna sebe. Posle je preispitala neka sopstvena ispoljavanja toga da ne prihvata istinu i svoje nadmene naravi. Rekla je da je ranije mislila da obavlja više dužnosti od drugih, da razume više istine od njih i uvek je smatrala da je prilično dobra. Čak bi s visine gledala na braću i sestre kada bi uočila odstupanja u njihovim dužnostima. Rekla je kako nikada ne bi istinski promislila o sebi da ovog puta nije bila smenjena sa svoje dužnosti. Osećala je da, budući da je tako iskvarena i buntovna, čak i da je bila uklonjena, to bi bila Božja pravednost, i ne bi trebalo da ima nikakvih pritužbi… Čuvši njen razgovor u zajedništvu, dugo sam bila duboko uznemirena i osećala sam snažan samoprekor. Pitala sam se: „Zar nisam delimično odgovorna za patnju koju je Vang Ju proživela tokom ovog vremena? Kako sam postupila u ovoj stvari? Zašto nisam zapisala svoje stvarne misli? Zašto sam napisala: ’Ne mogu da je prozrem?’ Zašto nemam osećaj za pravdu? Kako Bog karakteriše ovakvo ponašanje?” U trenutku kada sam pomislila na te stvari, osetila sam snažan žig u srcu. Pomolila sam se Bogu: „O, Bože, jasno sam znala da Vang Ju nije neko ko ne stremi ka istini, a ipak nisam jasno iznela svoj stav. Koja iskvarena narav upravlja mnome? O, Bože, molim Te, usmeri me da spoznam sebe.”

Jednog dana, pročitala sam odlomak Božjih reči koji me je duboko dirnuo. Svemogući Bog kaže: „U svakoj crkvi ima ljudi koji hoće da ugode drugima. (…) Ti ljudi ne streme ka istini; jedino nastoje da žive lagodnim životom, žudeći za telesnim udobnostima. Previše su sebični i odviše prepredeni. Postoji li mnogo takvih ljudi u društvu? Koja god politička partija da je na vlasti, ko god bio funkcioner, takvi su omiljeni; mogu vrlo uspešno da održavaju svoje društvene odnose i da žive udobno; kakav god politički pokret da nastane, oni se u njega ne upliću. Kakvi su ovo ljudi? To su najlažljiviji, najprepredeniji ljudi, poznati kao ’klizave jegulje’ i ’stare guje’. Žive prema Sotoninim filozofijama i ne pridržavaju se nikakvog načela. Ko god da je na vlasti, oni mu ugađaju, dodvoravaju mu se, pevaju hvalospeve o njegovim zaslugama. Svoje pretpostavljene isključivo brane i nikada ih ne vređaju. Koliko god zla da njihovi pretpostavljeni učine, tome se ne protive niti to podržavaju, zadržavajući svoje misli skrivene duboko u sebi. Omiljeni su bez obzira ko je na vlasti. Takvi ljudi se dopadaju Sotoni i đavolskim kraljevima. Zašto se takvi ljudi dopadaju đavolskim kraljevima? Zato što im ne kvare nikakve poslove i ne predstavljaju nikakvu pretnju. Takvi su ljudi neprincipijelni, nemaju nikakvo uporište za sopstveno ponašanje, a nemaju ni integritet ni dostojanstvo; samo slede društvene trendove i klanjaju se đavolskim kraljevima, prilagođavajući se njihovom ukusu. Zar takvih ljudi nema i u crkvi? Mogu li takvi ljudi da budu pobednici? Jesu li oni dobri Hristovi vojnici? Jesu li svedoci o Bogu? Kad zli ljudi i antihristi promole svoje glave i ometaju rad crkve, mogu li takvi ljudi da ustanu i da protiv njih povedu rat, da ih razotkriju, raspoznaju i da ih se odreknu, da stave tačku na njihova zla dela i da za Boga svedoče? Sasvim sigurno ne mogu. Te klizave jegulje nisu od onih koje će Bog usavršiti, niti su od onih koje će On spasti. Oni za Boga nikad ne svedoče niti podupiru interese Njegove kuće. U Božjim očima, ti ljudi nisu oni koji Njega slede niti su oni koji Mu se pokoravaju, već su oni koji slepo izazivaju nevolje, članovi Sotonine bande – i upravo će njih Bog ukloniti po završetku Svog dela. Takvim bednicima Bog ne pridaje značaj. Oni nemaju ni istinu ni život; zveri su i đavoli; nedostojni su da ih Bog spase i da uživaju u Njegovoj ljubavi. Prema tome, Bog takve ljude s lakoćom odbacuje i uklanja, a crkva treba odmah da ih ukloni kao bezvernike. (…) Takvi ljudi se ubacuju u Božju kuću samo da bi posmatrali uzbudljivost trenutka i da bi bezumno izazivali nevolje. Ne poseduju osećaj za pravdu, kao ni osećaj odgovornosti; nemaju saosećanja čak ni za one dobre ljude kojima su zli ljudi naudili. Takve ljude je najprikladnije nazvati đavolima i Sotonama. Bude li zle ljude razotkrivao neko ko ima osećaj za pravdu, oni ga u tome čak neće ohrabrivati niti će ga podržavati. Stoga ovim ljudima nikad ne veruj; oni su klizave jegulje, kameleoni, stare guje. Nisu iskreni Božji vernici, već Sotonine sluge. Ti ljudi ne mogu nikad da budu spaseni i Bog ih ne želi; ovo je jasna Božja želja” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (19)”). Bog razotkriva da lukavi ljudi ni sa kim nisu iskreni; oni su prevrtljivi i lažljivi i stručnjaci su u tome da osete odakle vetar duva. Nemaju nikakvih načela niti minimalnog merila u svom vladanju i nisu pouzdani. Pročitala sam Božje reči: „Ovim ljudima nikad ne veruj; oni su klizave jegulje, kameleoni, stare guje. Nisu iskreni Božji vernici, već Sotonine sluge. Ti ljudi ne mogu nikad da budu spaseni i Bog ih ne želi; ovo je jasna Božja želja.” Ove reči su me probole pravo u srce. Osećala sam da sam upravo takva osoba. Promišljajući o sebi, uvidela sam da sam, nakon što je Li Đing uklonila onu braću i sestre koji su ispoljili samo izvesnu niskvarenost, strahovala da ću i ja jednog dana biti uklonjena. Zato sam počela da gledam odakle vetar duva. Jasno sam videla da Li Đing nije sledila načela prilikom uklanjanja ljudi i u srcu sam sumnjala dok sam slušala zablude koje je širila. Ipak, postupala sam kao kukavica, uvukavši se u svoju ljušturu i ne dajući sud o tome šta je ispravno ili pogrešno. Čak bih izbegavala temu i oprezno ćutala kad god bih čula da neko raspravlja o radu na čišćenju. Kada me je Li Đing zamolila da napišem procenu o Vang Ju, umesto da napišem činjenice o situaciji kako sam ih razumela u skladu sa načelima, pokušala sam da pogodim kakvo mišljenje Li Đing ima o njoj. Plašila sam se da ću, ako se moj stav bude razlikovao od njenog, i ja biti pod istragom. Zato sam krenula srednjim putem, pišući neke dobre i neke loše stvari, samo opisujući tok događaja bez iznošenja sopstvenog stava. Savršeno sam dobro znala da Vang Ju ne bi trebalo da bude meta za uklanjanje i znala sam da Li Đing ne sledi načela u istraživanju i uklanjanju ljudi. Ali ja sam se dodvoravala moćnima, postupajući po sotonskim filozofijama poput: „Mudar čovek se pokorava okolnostima” i „Razumni ljudi su vešti u samozaštiti”. Da bih zaštitila sebe, krenula sam srednjim putem, trudeći se da nikoga ne povredim niti uvredim, i samo sam rekla da ne mogu da je prozrem. Na taj način, ako bi bilo pogrešno ukloniti Vang Ju, to bi bila odgovornost Li Đing, i ne bi imalo nikakve veze sa mnom. Bila sam tako prepredena! Zar nisam bila prava klizava jegulja? U nečemu tako sitnom kao što je pisanje procene, razbijala sam glavu pokušavajući da svima ugodim. Bila sam tako prepredena i lažljiva! Da bih izbegla bilo kakvu štetu po sopstvene interese, služila sam se lukavstvima i igrala igre, nikada ne govoreći ono što zaista mislim, već sam umesto toga govorila nejasne i dvosmislene stvari. Po čemu se to uopšte razlikuje od načina na koji Sotona govori? Setila sam se kako je Bog pitao Sotonu: „Odakle dolaziš?” (Knjiga o Jovu 1:7). Sotona je tada odgovorio: „Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko” (Knjiga o Jovu 1:7). Sotonin odgovor na Božje pitanje bio je dvosmislen, onemogućavajući shvatanje prave istine. Bila sam ista takva. Jasno sam znala da Vang Ju zaista stremi ka istini i čak sam pisala o nekim njenim ispoljavanjima toga, a ipak sam govorila dvosmislene i nejasne stvari poput: „Ne mogu da je prozrem.” Bila sam tako prepredena i lažljiva! Što sam se više preispitivala, to sam se više gnušala same sebe. Osećala sam se tako postiđeno i osramoćeno da nisam mogla da podnesem da pogledam Vang Ju.

Tokom svoje duhovne posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči koji razotkriva lažne vođe, a koji se direktno odnosio na moje stanje. Svemogući Bog kaže: „Postoje i neke lažne starešine koje imaju nešto malo kova, koji mogu da obave malo posla i koji znaju ponešto o načelima ophođenja sa osobama svih vrsta. Oni se, međutim, plaše da ne uvrede ljude, pa se stoga ne usuđuju da zle ljude i antihriste razotkriju, zaustave ili ograniče kad otkriju da ovi izazivaju prekide i ometanja. Oni žive po sotonskim filozofijama i prave se da ne vide stvari za koje smatraju da nemaju nikakve veze s njima. Uopšte ne mare za to kakvi se rezultati postižu radom crkve, niti koliko je život-ulazak Božjeg izabranog naroda narušen; misle da te stvari nemaju nikakve veze s njima. Stoga se, za vreme mandata jednog takvog lažnog starešine, ne može očuvati normalan poredak crkvenog života, niti zaštititi život-ulazak i obavljanje dužnosti pripadnika Božjeg izabranog naroda. Koja je priroda ovog problema? Ovde se ne radi o tome da te lažne starešine ne mogu da obavljaju svoj posao zato što su lošeg kova; stvar je u tome da oni ne mogu da se bave stvarnim poslom zato što imaju lošu ljudskost i što su lišeni savesti i razuma. Na koji su način lažne starešine zapravo lažne? Nedostaje im savest i razum ljudskosti; zbog toga se tokom njihovog rada na položaju starešine uopšte ne rešava problem ometanja i prekidanja rada crkve od strane zlih ljudi i antihrista. Neka braća i sestre trpe zbog toga veliku štetu, a rad crkve takođe trpi ogromne gubitke. Kada jedan takav lažni starešina uoči neki problem, kad vidi da neka zla osoba ili antihrist izaziva ometanja i prekide, on dobro zna šta je njegova odgovornost, zna šta i kako treba da uradi, ali ipak ne radi baš ništa i uz to se čak pravi lud, pa taj problem sasvim ignoriše i ne prijavljuje ga nadređenima. Pravi se da ništa niti zna niti vidi, čime zlim ljudima i antihristima omogućava da ometaju i prekidaju rad crkve. Zar to nije problem vezan za njegovu ljudskost? Zar on ne pripada istom taboru kao zli ljudi i antihristi? Koje načelo on usvaja kao starešina? ’Ne izazivam nikakve prekide ni ometanja, ali neću činiti ništa čime bih uvredio ili na bilo koji način narušio dostojanstvo drugih ljudi. Okarakterišite me kao lažnog starešinu, ali ja ipak neću raditi ništa što druge vređa. Moram sebi da ostavim izlaz.’ Kakva je ovo logika? To je logika Sotone. A kakva je to narav? Zar ona nije veoma lukava i lažljiva? Takva osoba nije nimalo iskrena u svom odnosu prema Božjem nalogu; uvek je prevrtljiva i ljigava dok obavlja svoju dužnost, pravi mnoge gadne kalkulacije i u svemu što radi razmišlja prvenstveno o sebi. Uopšte ne vodi računa o radu crkve i nema ni trunke savesti ili razuma. Ona temeljno ne zavređuje da služi kao crkveni starešina. Takvi ljudi ne osećaju nikakvo breme u pogledu rada crkve ili život-ulaska Božjeg izabranog naroda. Brinu jedino o vlastitim interesima i uživanju; fokusiraju se isključivo na uživanje u prednostima koje im donosi status, uopšte ne mareći za stanje u kojem se nalazi Božji izabrani narod. Zar takve osobe nisu najsebičnije i najodvratnije? Čak i kad otkriju da zli ljudi i antihristi ometaju rad crkve, oni na to ne obraćaju pažnju, kao da te stvari nemaju nikakve veze s njima. (…) Konačno sam takvog čoveka definisao na sledeći način: iako možda ne pravi velike greške, veoma je lukav i lažljiv; ne preuzima nikakvu odgovornost, niti išta radi na očuvanju rada crkve – u njemu nema ljudskosti. Liči mi na nekakvu životinju – po svojoj lukavosti, pomalo je nalik lisici. Ljudi kažu da su lisice lukave, ali ovi ljudi su zapravo lukaviji od lisica” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (20)”). Mereći sebe prema Božjim rečima, stekla sam izvesnu spoznaju o sebi. Zašto sam u proceni napisala da ne mogu da je prozrem? Da li je to zaista bilo zato što nisam mogla? Ne, nije bilo. Jasno sam videla da postoje odstupanja u načinu na koji je Li Đing istraživala ljude i takođe sam videla da Vang Ju samo ispoljava izvesnu iskvarenost i da nije trebalo da bude meta za uklanjanje. Ali plašila sam se da ću i sama biti uvučena u sve to i istražena, pa se nisam usudila da kažem istinu. Nisam se usudila da kažem ni reč kada sam se suočila sa nečim što nije u skladu sa načelima. Nisam imala osećaj za pravdu. Videla sam da je moja priroda zaista sebična i ogavna, prepredena i lažljiva te da nemam nimalo savesti ili razuma. Razmišljala sam o tome zašto Bog voli poštene ljude. To je zato što su pošteni ljudi dobrodušni i čestiti. Oni su pravični i pravedni u svojim rečima i postupcima, imaju osećaj za pravdu, ne uzimaju u obzir sopstvene interese i ne plaše se moći ili statusa. U kritičnim trenucima mogu da istupe kako bi zastupali načela i odbrane ono što je pravedno. Takvi ljudi poseduju ljudskost i bogobojažljivo srce. Ali u mojim postupcima i ponašanju nije bilo ni trunke obličja poštene osobe. Mislila sam samo na zaštitu sopstvenih interesa, bez ikakvog obzira prema drugima. Videla sam kako je Vang Ju uklonjena sa dužnosti i kako pati, a ipak sam ostala ravnodušna bez trunke dobrote ili saosećanja. Pomislila sam na Božje reči: „Treba da znaš da je ono što dobijam čisto, oplemenjeno zlato, a ne pesak. Kako zli mogu da ostanu u kući Mojoj? Kako mogu da tolerišem da lisice žive kao paraziti u Mom raju?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Prasak sedam gromova – proricanje da će se jevanđelje carstva proširiti na celu vaseljenu”). Bog je svet i On nipošto neće dozvoliti da iko sa prepredenom i lažljivom naravi ostane u Njegovoj kući. U prošlosti nisam razumela na šta se odnose „lisice” u Božjim rečima. Ali danas, kroz razotkrivanje činjenica, videla sam da je moja sopstvena priroda bila podmukla i prepredena i da sam ja upravo onaj tip osobe koju Bog razotkriva kao „lisicu”. Tek tada sam videla sopstvenu ružnu dušu, lišenu bilo kakvog ljudskog razuma. Osećala sam se krajnje posramljeno i postiđeno, i želela sam da me zemlja proguta. Zatim sam se pomolila Bogu: „O, Bože, verujem u Tebe, ali ne uspevam da sprovodim Tvoje reči u delo. Moji postupci su doneli sramotu Tvome imenu. O, Bože, voljna sam da se pokajem i proživim istinsko ljudsko obličje. Molim Te, usmeri me.”

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i shvatila kako treba da se ophodim prema vođama i delatnicima. Svemogući Bog kaže: „Kakav stav ljudi treba da imaju prema starešini ili delatniku? Ako starešina ili delatnik postupa ispravno i u skladu sa istinom, možeš da ga slušaš; ako je ono što radi pogrešno i nije u skladu sa istinom, ne treba da ga slušaš i možeš da ga razotkriješ, da mu se suprotstaviš i da izneseš drugačije mišljenje. Ako nije u stanju da obavlja stvarni posao, ili, pak, čini zla dela koja ometaju rad crkve, te se otkrije da je lažni starešina, lažni delatnik ili antihrist, onda možeš da ga razaznaš, razotkriješ i prijaviš. Ali neki pripadnici Božjeg izabranog naroda ne razumeju istinu i naročito su velike kukavice; boje se da će ih lažne starešine i antihristi ugnjetavati i mučiti, pa se ne usuđuju da se drže načela. Kažu: ’Ako me starešina izbaci, gotov sam; ako sve nagovori da me razotkriju ili napuste, neću više moći da verujem u Boga. Ako budem proteran iz crkve, Bog me neće hteti i neće me spasti. Zar neće onda sva moja vera biti uzaludna?’ Nije li takvo razmišljanje apsurdno? Imaju li takvi ljudi istinsku veru u Boga? Da li bi lažni starešina ili antihrist predstavljao Boga kada bi te izopštio? Kada te lažni starešina ili antihrist muči i izopšti, to je Sotonin posao i nema nikakve veze sa Bogom; kada se ljudi uklanjaju ili proteruju iz crkve, to je u skladu sa Božjim namerama isključivo u slučaju zajedničke odluke između crkve i čitavog Božjeg izabranog naroda i kada je to uklanjanje ili proterivanje u celosti u skladu sa radnim aranžmanima Božje kuće i istina-načelima Božjih reči. Kako može proterivanje od strane lažnog starešine ili antihrista značiti da ne možeš da budeš spasen? U pitanju je progon od strane Sotone i antihrista, što ne znači da te Bog neće spasti. Da li ćeš biti spasen zavisi od Boga. Nijedno ljudsko biće nema pravo da odlučuje o tome da li te Bog može spasti. To treba da ti bude jasno. A ako se odnosiš prema tome što te lažni starešina ili antihrist proterao kao da te je proterao Sȃm Bog – pa zar to ne znači da pogrešno razumeš Boga? Znači. Ne samo da pogrešno razumeš Boga, već se i buniš protiv Njega. To je na neki način i bogohulno. (…) Ovo je dokaz da ne veruješ da istina u Božjoj kući vlada nad svim, pokazuje da nemaš istinsku veru u Boga, da nisi neko ko istinski veruje u Boga. Ako veruješ u Božju svemoć, zašto se bojiš odmazde lažnog starešine ili antihrista? Mogu li oni da odluče o tvojoj sudbini? Ako imaš sposobnost da razaznaš stvari i otkriješ da su njihovi postupci u sukobu sa istinom, zašto ne razgovaraš u zajedništvu sa Božjim izabranicima koji razumeju istinu? Imaš usta, zašto se bojiš da progovoriš? Zašto se toliko plašiš lažnog starešine ili antihrista? To je dokaz da si kukavica, ništarija, Sotonin lakej” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Treća stavka: Oni odstranjuju i napadaju ljude koji streme ka istini”). Božje reči to tako jasno kažu! U Božjoj kući vlada istina; nije na vođama bilo kog nivoa da imaju poslednju reč. Ako su postupci vođe u skladu sa istina-načelima, treba da ih prihvatimo i da se pokorimo. Ali ako vođa ne postupa u skladu sa načelima i umesto toga krši istinu, treba da zastupamo istina-načela, da ih razotkrijemo i zaustavimo, i da ispunimo sopstvenu odgovornost. Ja sam član Božje kuće, i moja je odgovornost i dužnost da štitim njene interese. Kada vidim da vođa postupa protivno načelima, ne treba da budem posmatrač. Treba da zastupam istinu i pravdu, da imam hrabrosti da sprovodim istinu u delo i da ispunim svoju odgovornost. Inače sam samo kukavica i ništarija. Nakon toliko godina verovanja u Boga, još uvek nisam verovala da istina vlada u Božjoj kući. Nisam imala istinsku veru u Boga. Kada sam videla kako braća i sestre bivaju uklonjeni zbog trenutnog prestupa ili ispoljavanja iskvarenosti, pogrešno sam verovala da vođe mogu da odlučuju o izgledima, sudbini, ishodu i odredištu neke osobe. Bila sam prestravljena da će, ako budem i najmanje neoprezna, Li Đing iskoristiti neko ispoljavanje moje iskvarenosti i ukloniti me, uništavajući moju nadu u spasenje. Na rečima sam govorila da verujem u Boga, ali u mom srcu nije bilo mesta za Boga. Pogrešno sam smatrala vođu suverenom koji odlučuje o mojoj sudbini i videla sam moć i status kao nešto više od svega ostalog. Nisam mogla da poverujem u Božju pravednu narav i Njegovu svemogućnost i suverenost. Bila sam tako glupa i slepa, tako smetena osoba! Zapravo, nijedan zlikovac ne može opstati u Božjoj kući; pre ili kasnije, on će biti razotkriven i eliminisan. Istina vlada u Božjoj kući. Bog je pravedan; On neće naneti nepravdu dobroj osobi, niti će poštedeti zlu. U Božjoj kući, svako ko čini mnogo zla i odbija da prihvati istinu, bilo da je vođa ili običan vernik, na kraju će biti razotkriven i eliminisan. Ali što se tiče onih koji streme ka istini, čak i ako ih lažne vođe i antihristi privremeno nepravedno uklone, to ne znači da je njihova nada u spasenje izgubljena. To je zato što ljudi koji istinski veruju u Boga i streme ka istini nikada neće poreći Boga niti se udaljiti od Njega, bez obzira na okolnosti. Čak i ako budu uklonjeni, oni će nastaviti da veruju u Boga, obavljati svoje dužnosti i tragati za istinom kako bi naučili svoje lekcije. Na kraju, oni će ipak biti primljeni nazad u crkvu. Čak i ako ih zadese nesreće, imaće Božju zaštitu. Videla sam da su ishod i odredište svake osobe u Božjim rukama i da uopšte ne zavise od odluke bilo kog vođe. Ovo iskustvo mi je dalo istinsko razumevanje i uvažavanje Božje pravedne naravi. Štaviše, videla sam koliko sam jadna i bedna, bez ikakve istina-stvarnosti. Jedan mali incident je u potpunosti razotkrio moju ogavnu ljudskost, pokazujući mi koliko je nizak moj karakter, da sam mogla da uradim tako ogavnu stvar zarad sopstvenih interesa. Mrzela sam sebe što nisam stremila ka istini i što sam živela po sotonskim otrovima, bez ikakvog ljudskog obličja. Žarko sam se molila Bogu u pokajanju, odlučivši da od tada tragam za istinom i da se vladam i postupam u skladu sa Božjim zahtevima.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i stekla izvesno razumevanje o tome kako Bog određuje ishode ljudi. Svemogući Bog kaže: „U Božjem delu poslednjih dana, Bog određuje ishode ljudi na osnovu njihovih ispoljavanja. Znate li na šta se ’ispoljavanja’ ovde odnose? Možda mislite da se ona odnose na iskvarene naravi koje ljudi otkrivaju obavljajući stvari, ali to zapravo nije ono na šta se odnose. Ispoljavanja se ovde odnose na to da li primenjuješ istinu ili ne, da li jesi ili nisi posvećen dok obavljaš svoju dužnost; odnose se na tvoju perspektivu verovanja u Boga, na tvoj stav prema Bogu, na tvoju odlučnost da podnosiš teškoće; odnose se na tvoj stav o prihvatanju suda, grdnje i orezivanja, na broj ozbiljnih prestupa koje si počinio i na to u kojoj meri na kraju postižeš pokajanje i preobražaj. Sve ove stvari zajedno čine tvoja ispoljavanja. Ispoljavanja se ovde ne odnose na to koliko si iskvarenih naravi otkrio ili na to koliko loših stvari si uradio, već na to koliko si rezultata postigao i na to koliko istinskih promena si doživeo u svojoj veri. Ako bi se ishodi ljudi određivali na osnovu toga koliko je iskvarenosti u njihovoj prirodi otkriveno, niko ne bi mogao dostići spasenje, jer su sva ljudska bića duboko iskvarena, imaju sotonsku prirodu i opiru se Bogu. Bog želi da spasi ljude koji mogu da prihvate istinu i da se pokore Njegovom delu. Bez obzira na to koliko iskvarenosti otkrivaju, ako ti ljudi na kraju mogu da prihvate istinu, postignu iskreno pokajanje i dožive istinsku promenu, oni su ljudi koje Bog spašava” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Bog određuje ishod i odredište neke osobe ne na osnovu toga koliko iskvarenosti ona ispoljava, već na osnovu toga da li se istinski pokajala i promenila nakon što ju je ispoljila. Bez obzira na to koliko iskvarenosti osoba ispoljava, sve dok može da prihvati istinu i istinski se pokaje, biće spasena. Bog spasava čoveka u najvećoj mogućoj meri. Svako od nas će ispoljavati mnogo iskvarenosti dok sledimo Boga. Kada bi Bog određivao naše ishode na osnovu količine iskvarenosti koju ispoljavamo, niko od nas ne bi mogao biti spasen. Nisam tragala za istina-načelima kada sam se suočavala sa stvarima. Kada sam pisala procenu, znala sam da je ponašanje Vang Ju bilo ispoljavanje iskvarenosti i da nije trebalo da bude pod istragom. Ali plašila sam se da ne uvredim vođu i nisam se usudila da iznesem svoj stav. Zarad svog dobrog ishoda i odredišta, nisam marila za to da li će drugi živeti ili umreti, ostavljajući prestup i mrlju pred Bogom. Razmišljajući o tim stvarima, odlučila sam u svom srcu da više ne živim po svojoj lažljivoj prirodi.

U tom periodu, razmišljala sam kako bih mogla da odbacim svoju prepredenu i lažljivu iskvarenu narav. Molila sam se Bogu, tražeći od Njega da me usmeri da pronađem put primene. Jednog dana, videla sam odlomak Božjih reči: „Kao neko ko veruje u Boga i ide ispravnim putem u životu, moraš u najmanju ruku da živiš dostojanstveno i da imaš ljudsko obličje, moraš da se ponašaš na takav način da te drugi smatraju pouzdanim i da te cene, moraš da učiniš da drugi osete da u tvom karakteru i integritetu ima suštine, da ispunjavaš sve što kažeš i da je tvoja reč zakon. (…) Ljudi sa dostojanstvom svi imaju pomalo ličnosti i ponekad se ne slažu sa drugima, ali su pošteni i u njima nema neiskrenosti ni prevare. Drugi ih naposletku visoko cene zato što su sposobni da sprovode istinu u delo, zato što su pošteni, imaju dostojanstvo, integritet i karakter, nikada ne iskorišćavaju druge, pomažu ljudima u nevolji, prema ljudima se odnose savesno i razumno i nikada o njima ne donose preuranjene sudove. Kada procenjuju nekoga ili razgovaraju o njemu, sve što ovi pojedinci kažu je tačno; oni govore ono što znaju i ne ispiraju usta onim što ne znaju; ne ulepšavaju ništa, pa njihove reči mogu služiti kao dokaz ili referenca. Kada govore i postupaju, ljudi koji poseduju karakter obično su praktični i pouzdani. Niko ne ceni ljude koji nemaju karakter i niko ne obraća pažnju na njihove reči ili dela, ne shvata ih ozbiljno niti im veruje. To je zato što govore previše laži i premalo istinitih reči, zato što im, kad god komuniciraju sa bilo kim ili rade stvari za bilo koga, nedostaje iskrenosti i pokušavaju da tu osobu prevare i obmanu, i niko ih ne voli. Da li ste pronašli ikoga ko je, u vašim očima, pouzdan? Da li sebe smatrate ljudima koji zavređuju poverenje drugih? Mogu li vam drugi ljudi verovati? Ako te neko pita o situaciji u kojoj se neka druga osoba nalazi, ne treba da procenjuješ niti da sudiš toj osobi po sopstvenoj volji, i tvoje reči moraju biti objektivne, tačne i u skladu sa činjenicama. Treba da govoriš o onome što razumeš i da ne govoriš o stvarima koje ne vidiš jasno. Moraš biti pravedan i fer prema toj osobi. To je odgovoran način postupanja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo ako je pošten, čovek može da proživi pravo ljudsko obličje”). Promišljajući o Njegovim rečima, shvatila sam da normalna ljudskost koju Bog zahteva da proživimo jeste ona u kojoj imamo integritet, dostojanstvo, govorimo na osnovu činjenica, niti preuveličavamo niti umanjujemo, i odgovorni smo u svojim postupcima. Takvi ljudi su pošteni i dobrodušni, nikada ne igraju igre niti se služe lukavstvima, imaju iskren stav prema ljudima i stvarima i može im se verovati. Iz Božjih reči pronašla sam smer za to kako da se vladam. Znala sam da treba da govorim i postupam pošteno u skladu sa Božjim zahtevima, kako bih bila vredna poverenja drugih i kako bi srce Božje bilo spokojno. Kada bude trebalo da izrazim svoj stav, trebalo bi da kažem istinu i da drugima dam do znanja svoja stvarna mišljenja i misli.

Nakon toga, počela sam da se fokusiram na ulazak u istinu u pogledu toga da budem poštena osoba u svojoj dužnosti. Jednom prilikom nadzornica me je pitala o situaciji sa dve članice mog tima i rekla je da, ako nisu prikladne, treba da budu blagovremeno premeštene na drugu dužnost. Pomislila sam u sebi: „Nadzornica takođe ima predstavu o tome kako su se ove dve pokazale u svojim dužnostima u poslednje vreme. Ako se moj stav bude razlikovao od njenog, zar neće reći da mi nedostaje sposobnost raspoznavanja i da ne znam kako da gledam na ljude ili stvari? Da li bi mogla reći da sam lošeg kova i da nisam podobna da budem vođa tima? Ma, nema veze. Bolje da ne kažem ništa. Ili ću možda samo reći da još uvek ne mogu da ih prozrem.” U tom trenutku, shvatila sam da ponovo pokušavam da budem lažljiva. Pomislila sam na Božje reči: „Poštenje znači dati svoje srce Bogu, ne biti neiskren prema Njemu ni u čemu, u svemu biti otvoren prema Njemu, nikada ne kriti činjenice, niti nastojati da obmaneš one iznad sebe i sakriješ stvari od onih ispod sebe, te ne činiti stvari koje su samo pokušaji ulagivanja Bogu. Ukratko, biti pošten znači biti čist u svojim postupcima i rečima, i ne obmanjivati ni Boga ni čoveka” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tri opomene”). Nakon čitanja, tiho sam se pomolila: „O, Bože, ne želim više da budem lažljiva. Moram biti poštena osoba, iskreno zapisati ono što sam videla i izneti sopstveno viđenje.” Nakon što sam to napisala, poslala sam nadzornici i u srcu sam osećala potpuni mir. Od tada, kad god bi trebalo da napišem procenu, govorila bih istinu, verno zapisujući probleme koje sam videla i sopstvena mišljenja. To što sam ostvarila ovu malu promenu i dobitak rezultat je delovanja Božjih reči. Hvala Bogu!