U oktobru 2019. godine, sarađivala sam sa Mo Han u poslu vezanom za fotografiju. Pošto sam nekada studirala fotografiju, imala sam veću stopu uspešnosti u pravljenju fotografija koje zadovoljavaju standarde nego ona. Pomislila sam: „Izgleda da imam dara za snimanje, jer od samog početka mogu da proizvedem toliko upotrebljivog materijala. Nadzornica će sigurno misliti da sam redak talenat za fotografiju.” Potajno sam se osećala zadovoljno iznutra, a takođe sam gledala s visoka na Mo Han, misleći: „Ti si čak bila članica udruženja fotografa, pa ipak tvoje veštine nisu ni približno tako impresivne!” Kasnije, na jednom okupljanju, nadzornica je pohvalila moje veštine i posvećenost dužnostima i zamolila je Mo Han da više uči od mene. To je bila muzika za moje uši. Nakon toga, uložila sam još više truda u svoje dužnosti. Ponekad, u podne, podnosila bih paklenu vrućinu i sama pravila snimke u poljima trske. Jednom prilikom, iako sam se osećala loše, nastavila sam da snimam kroz jaku kišnu oluju. Pomislila sam da, ako napravim još dobrih snimaka, svi će me još više ceniti i da je patnja koju podnosim vredna toga. Nakon izvesnog vremena, postalo je jasno da me nadzornica jako ceni. Tokom svake diskusije o tehničkim stvarima, uvek bi me pitali da im pričam o svojim iskustvima sa snimanja. Tokom obuke, prvo su od mene tražili da analiziram i sumiram. Videvši koliko me nadzornica ceni, još više sam se osećala kao neko ko je talentovan.

Jedne večeri, nadzornica je prišla našem timu i rekla da treba da izaberemo vođu tima koji će upravljati radom. Nakon što su razgovarale u zajedništvu o načelima, Mo Han i još jedna sestra su preporučile mene za vođu tima. Potajno sam bila zadovoljna u sebi, misleći: „Moj trud u obavljanju dužnosti ipak nije bio uzaludan. Svi su to primetili.” Ali, spolja gledano, glumila sam skromnost, govoreći: „O, ne bih ja to mogla. Iako sam prilično dobra u tehničkom delu, ja nemam život-ulazak. Ne mogu da preuzmem odgovornost vođe tima.” Nadzornica je kasnije izvršila sveobuhvatnu procenu i izabrala Mo Han za vođu tima. Razmišljala sam o tome kako je Mo Han bila stabilna u svom radu, kako je mogla da shvati određena načela i kako je imala bolji život-ulazak. Nisam bila dugogodišnji vernik u Boga i isticala sam se samo u tom tehničkom delu, a u tom trenutku, zaista sam bila pogodnija za rad na jednom zadatku. Međutim, kada sam videla takav ishod, i dalje sam se osećala zbunjeno i sa snažnim osećajem gubitka. Bila sam rasejana celog dana i nisam imala motivaciju da radim bilo šta. Iako sam znala da je Mo Han pravi izbor za vođu tima, i dalje sam se osećala uznemireno i pitala sam se: „Da li nadzornica misli da ne razumem istinu, da nemam nikakav život-ulazak i da sam tek službenik koji samo radi i da zato ne planira da me neguje?” Kada nam se kasnije i nadzornica pridružila, počela sam da je posmatram, pitajući se da li više obraća pažnju na mene ili na Mo Han. Primetila sam da se ponekad detaljno raspitivala o stanju Mo Han, a nekoliko puta je čak nasamo razgovarala sa njom. To je još više potvrdilo moje sumnje. Osećala sam da nadzornica više ceni Mo Han. Bila sam veoma obeshrabrena i uznemirena, čak sam počela da budem kivna na Mo Han. Jednom je nadzornica rekla da se Mo Han poboljšala u pravljenju snimaka i tražila je od nje da podeli svoja iskustva u vezi sa tim. Zbog toga sam bila još ljubomornija na Mo Han. Smatrala sam da me je zasenila. Nakon toga sam počela da se osećam veoma neprijatno u njenom prisustvu, a ponekad bi me čak i sam ton njenog glasa iritirao i želela sam da joj protivurečim i da joj se namerno suprotstavljam. Videvši moj stav, Mo Han se osećala sputanom i jednom mi je spomenula da je uznemirena zbog toga što se stalno raspravljam s njom i što joj se suprotstavljam i da je interakcija sa mnom iscrpljuje. Znala sam da grešim što sam ljubomorna na nju, ali ja naprosto nisam mogla da se kontrolišem. U prošlosti, kad god bih pronašla dobre video-tutorijale, ja bih ih preporučivala Mo Han i kada bih primetila greške u njenim snimcima, ukazivala bih joj na njih da joj pomognem. Međutim, otkako sam imala osećaj da je nadzornica više ceni, nisam želela da joj više pomažem oko tehničkih stvari. Ponekad bih je čak otvoreno ismejavala, govoreći da su joj kompozicije slabe i da im nedostaje estetike. Nakon nekoliko sličnih situacija, Mo Han je počela da sumnja u to da njen kov nije dovoljno dobar da bude pogodna za tu dužnost. Kada sam videla da sam svojim zajedljivim primedbama dovela do toga da izgubi samopouzdanje, ne samo da se nisam osećala loše, nego sam se osećala pomalo zadovoljno, misleći da će je nadzornica, ako postane negativna, smatrati nesposobnom i ponovo će početi da ceni mene. Jednom smo morali na brzaka da napravimo nekoliko snimaka i samo gledanje kako Mo Han vredno radi, kako traži lokacije tokom celog dana, počelo je da me nervira. Plašila sam se da bi mogla da pronađe neke odlične lokacije i napravi snimke koji bi bili prihvaćeni. U tom slučaju bi je nadzornica još više cenila. Zato sam pokušala da potkopam taj njen entuzijazam, govoreći da vredno radi samo da bi joj se drugi divili i da sve to radi zarad reputacije i statusa. Čuvši to, Mo Han se osetila sputano u sojoj dužnosti. Drugom prilikom, primetila sam da nadzornica stalno razgovara sa Mo Han kako bi rešila njeno stanje i osetila sam ljubomoru. Kada je došao na mene red da razgovaram u zajedništvu, pod izgovorom da radim na sebi, namerno sam pred nadzornicom rekla: „Previše sam očekivala od Mo Han. Samo sam mislila da, pošto veruje u Boga toliko godina, treba da ima istina-stvarnosti, pa sam želela da mi pomogne oko mog život-ulaska. Ali kada mi nije pomogla, počela sam da je omalovažavam.” Takođe sam spomenula kako su mi druga braća i sestre koje sam upoznala ranije pomagali. Nakon što sam ovo rekla, osećala sam se krivom. Nadzornica je pitala Mo Han šta ona misli o tome. Mo Han je rekla: „Baš sam uznemirena njenim rečima. Osećam da iako razumem neke doktrine, nakon toliko godina verovanja u Boga, ja ne posedujem mnogo istina-stvarnosti niti ljubavi prema njoj.” Videvši da sestra još uvek može da prihvati sve od Boga i da promišlja o sebi, osetila sam se jako postiđenom i poželela sam da se zemlja otvori i da me proguta. Nakon tog incidenta, počela sam da promišljam o sebi i shvatila sam da sam, zbog reputacije i statusa, potiskivala i omalovažavala Mo Han. Kasnije, pročitala sam Božje reči koje razotkrivaju kako antihristi, radi statusa, potiskuju i isključuju neistomišljenike. To mi je pomoglo da donekle razumem iskvarenost koju sam otkrila.

Svemogući Bog kaže: „Antihristi uvek ciljano javno potiskuju i isključuju ljude, vrše napade na njih i razotkrivaju njihove probleme. On, van svake sumnje, ciljano koristi takva sredstva protiv onih koji streme ka istini i u stanju su da ga raspoznaju. Kada takve ljude slomi, ostvaruje svoj cilj da ojača sopstveni položaj. Takvo napadanje i odstranjivanje ljudi po svojoj je prirodi zlonamerno. U njegovom jeziku i načinu govora ima agresije: razotkrivanje, osude, lažne optužbe i zlobne klevete. On čak i izvrće činjenice, govoreći o pozitivnim stvarima kao da su negativne, a o negativnim kao da su pozitivne. Takvim izvrtanjem crnog i belog i mešanjem ispravnog i pogrešnog postiže se antihristov cilj da ljude porazi i da im ukalja ime. Kakav to mentalni sklop dovodi do takvog napadanja i odstranjivanja neistomišljenika? To je, najčešće, ljubomoran mentalni sklop. Kod zlobne naravi, ljubomora sa sobom nosi i jaku mržnju, pa antihrist usled svoje ljubomore napada i odstranjuje ljude. U takvoj situaciji, ako antihrista razotkriju, prijave, ako izgubi status i pretrpi psihološki napad, on se neće pokoriti i to mu se neće nimalo svideti, pa će još lakše zauzeti jak osvetoljubiv stav. Osvetoljubivost je vrsta načina razmišljanja, ali i vrsta iskvarene naravi. Kada antihrist vidi da mu je neko učinio nešto nažao, da su drugi sposobniji od njega ili da su njihove izjave i predlozi bolji i mudriji od njegovih te da se svi sa tim izjavama i predlozima slažu, on oseća da mu je položaj ugrožen, u srcu mu se rađaju ljubomora i mržnja, pa napada i sveti se. Antihrist, sveteći se, žrtvi najčešće preventivno zadaje udarac. On aktivno napada i lomi ljude sve dok se ne pokore. Tek tada se oseća kao da je sebi dao oduška. Kako se još ispoljavaju napadanje i odstranjivanje ljudi? (Tako što se drugi potcenjuju.) Potcenjivanje je jedan od načina na koji se ispoljavaju; ma kako dobro ti obavio posao, antihrist će te ipak potcenjivati i osuđivati, sve dok ne postaneš negativan i slab i ne poklekneš. Tek onda će biti zadovoljan jer je postigao cilj” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Druga stavka: Oni napadaju i odstranjuju neistomišljenike”). „Kakva je to narav kada neka osoba vidi nekoga ko je bolji od nje i pokušava da sroza tu drugu osobu, širi glasine o njoj ili koristi gnusna sredstva da je ocrni i potkopa njen ugled – čak i da je gazi – kako bi zaštitila svoje mesto u glavama ljudi? To nije samo nadmenost i uobraženost, to je Sotonska narav, to je zlobna narav. To što je ta osoba u stanju da napada i udalji ljude koji su bolji i jači od nje je podmuklo i rđavo. A to što je ništa neće zaustaviti da srozava ljude pokazuje da u njoj ima mnogo toga đavolskog! Živeći u skladu sa Sotonskom naravi, ona je sklona da omalovažava ljude, da pokušava da im smesti, da im otežava život. Zar to nije zlodelo? Živeći tako, ona i dalje misli da joj ništa ne fali, da je dobra osoba – ali kada vidi nekog boljeg od sebe, sklona je da tom nekom zadaje muke, da ga celog izgazi. O čemu se ovde radi? Zar ljudi koji su sposobni da čine takva zlodela nisu beskrupulozni i svojevoljni? Takvi ljudi misle samo na sopstvene interese, misle samo na svoja osećanja i jedino žele da ostvare sopstvene želje, ambicije i ciljeve. Nije ih briga koliko štete nanose radu crkve i radije žrtvuju interese doma Božjeg kako bi zaštitili svoj status u glavama ljudi i sopstveni ugled. Zar takvi ljudi nisu nadmeni i samopravedni, sebični i podli? Ne samo da su nadmeni i samopravedni, već su i izuzetno sebični i podli. Uopšte se ne obaziru na Božje namere. Da li takvi ljudi imaju bogobojažljivo srce? Oni uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Zato se i ponašaju bezobzirno i rade šta god im se prohte, bez ikakvog osećaja krivice, bez ikakve strepnje, bez ikakve bojazni ili brige, i ne razmišljaju o posledicama. To je ono što često rade i kako su se uvek ponašali. Kakva je priroda takvog ponašanja? Blago rečeno, takvi ljudi su isuviše zavidni i imaju isuviše jaku želju za ličnim ugledom i statusom; isuviše su lažljivi i podmukli. Oštrije rečeno, suština problema je u tome što takvi ljudi uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Oni nisu Bogom zastrašeni, veruju da su vrlo bitni i svaki aspekt sebe smatraju višim od Boga i višim od istine. U njihovim srcima, Bog nije dostojan pomena, već je beznačajan i uopšte nema nikakav status u njihovim srcima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga”). Čitajući Božje reči, osetila sam se zaista uplašeno i uznemireno. Stalno su mi kroz glavu prolazili prizori saradnje sa Mo Han tokom dužnosti. Kada sam počela da postižem izvesne rezultate sa snimcima koje sam napravila i kada sam videla da mi nadzornica posvećuje više pažnje, verovala sam da imam talenta. Kada je došlo vreme da se izabere vođa tima, mislila sam da ću sigurno ja biti izabrana. Ali kada je Mo Han izabrana, osetila sam se zaista negativno i obeshrabljeno i postala sam ogorčena i ljubomorna na Mo Han, misleći da me je zasenila. Da bih povratila svoj položaj u očima nadzornice, pokušavala sam da potisnem Mo Han. Ne samo da sam joj često protivurečila, već sam je ismevala i omalovažavala kada bih primetila greške u njenim snimcima, kako bih potkopala njen entuzijazam. Kada sam videla da je postavila sebi granice, potajno sam se radovala i nadala sam se da će i dalje tonuti u negativnost. Nadzornica će je onda smatrati nesposobnom i ponovo će ceniti mene. Kada sam je videla kako trči naokolo dok traži lokacije, bojala sam se da bi mogla da napravi dobre snimke i da bi je starešina cenila još više, pa sam je, da bih je napala, optuživala da juri za reputacijom i statusom. Čak i tokom okupljanja, osećala sam nezadovoljstvo kada bi nadzornica razgovarala više s njom, pa sam je omalovažavala pred nadzornicom, pokušavajući da omogućim nadzornici da je vidi kao nekog ko nema istina-stvarnost i ko nema ljubav za druge. Moji nemoralni pokušaji da potisnem svoju sestru bili su zaista ogavni i rđavi! Po čemu su se moji zli postupci razlikovali od onih koje antihristi preduzimaju da bi zaštitili svoj status? Od kada smo počele da sarađujemo, Mo Han je uvek bila strpljiva i tolerantna prema meni. U trenucima kada sam bila u lošem stanju, delila je svoja iskustva kako bi me usmerila i pomogla mi. Bila je svesna svojih nedostataka u tehničkim oblastima, trudila se da uči i naporno je radila kako bi napravila dobre snimke. Bez obzira na poteškoće i iscrpljenost s kojima se suočavala tokom snimanja na otvorenom, retko se žalila. Bilo u svom život-ulasku ili u svom stavu prema dužnostima, bila je bolja od mene, i njeno postavljanje za vođu tima bilo je potpuno u skladu s načelima. Ipak, iz ljubomore, više puta sam je potiskivala i isključivala. Zaista sam bila lišena ljudskosti! Bog je kroz razgovor u zajedništvu raščlanjivao narav antihrista, međutim, ja nisam uspela da sagledam sebe u tom svetlu niti da se preispitam, već sam i dalje sledila svoju iskvarenu narav da bih potiskivala svoju sestru. Nisam imala ni ono najosnovnije bogobojažljivo srce. Kako moji postupci da ne izazovu gađenje i gnušanje kod Boga? Što sam se više prisećala svojih susreta s Mo Han, to sam se više kajala i osećala krivom. Mrzela sam sebe što ne stremim ka istini i što sledim svoju sotonsku prirodu kako bih počinila toliko zla.

Osećala sam se veoma potišteno u tom periodu. Kad god bih se setila kako sam činila zlo i hodala putem antihrista zarad ugleda i statusa, obuzelo bi mi kajanje. Često bih se, usred noći, skrivala ispod prekrivača i tiho plakala. Nisam se usuđivala da se otvorim braći i sestrama jer sam se plašila da će se zgroziti nada mnom i da će me odbaciti kad saznaju kakva sam, i da ću možda izgubiti priliku da obavljam svoje dužnosti. Nisam se usuđivala ni da se molim Bogu, jer sam verovala da sam već odavno izazvala gađenje i gnušanje kod Boga i da On više ne bi ni slušao moje molitve. Na taj način sam tonula u stanje krajnje negativnosti i bola.

Jednog dana sam pročitala odlomak Božjih reči koji me duboko dirnuo. Svemogući Bog kaže: „Bez obzira na to koliko je Bog bio besan na Ninivljane, čim su oni proglasili post i odenuli kostret i seli u pepeo, Njegovo srce je počelo da omekšava i On je počeo da menja Svoje mišljenje. Trenutak pre nego što im je objavio da će uništiti njihov grad – trenutak pre njihovog pokajanja i ispovedanja grehova – Bog je i dalje na njih bio besan. Nakon što su obavili niz pokajničkih dela, Božji bes prema stanovnicima Ninive postupno se preobražavao u milost i toleranciju prema njima. Nema ničeg protivrečnog u vezi sa istovremenim otkrivenjem ova dva aspekta Božje naravi u istom događaju. Kako, dakle, treba razumeti i spoznati to odsustvo protivrečnosti? Bog je izrazio i otkrio svaku od ove dve sasvim oprečne suštine pre i posle pokajanja stanovnika Ninive, omogućavajući ljudima da vide stvarnost i neuvredljivost Božje suštine. Evo šta je Bog kroz Svoj stav saopštio ljudima: ne radi se o tome da Bog nije tolerantan prema ljudima niti da ne želi da im pokaže milost; već je reč o tome da se oni retko iskreno pokaju Bogu, a retkost je i da se ljudi zaista odvrate od svojih zlih puteva i da napuste nasilje koje im je u rukama. Drugim rečima, kada je Bog besan na čoveka, On se nada da će čovek moći iskreno da se pokaje i nada se da će videti čovekovo iskreno pokajanje, u kom slučaju će slobodno nastaviti da čoveku daruje Svoju milost i toleranciju. To znači da čovekovo zlo ponašanje izaziva Božji gnev, dok se Božja milost i tolerancija daruju onima koji slušaju Boga i iskreno se pokaju pred Njim, onima koji mogu da se odvrate od svojih zlih puteva i napuste nasilje koje im je u rukama. Božji stav je bio vrlo jasno otkriven u Njegovom ophođenju prema Ninivljanima: Božju milost i toleranciju nije uopšte teško zadobiti, a ono što On zahteva jeste čovekovo iskreno pokajanje. Sve dok se ljudi odvraćaju od svojih zlih puteva i odbacuju svoje nasilje, Bog će menjati Svoje mišljenje i Svoj stav prema njima” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”). Kada sam pročitala taj odlomak Božjih reči, preplavio me neizreciv osećaj. Osetila sam da je Bog milostiv prema meni. Kao da sam u mračnom ćorsokaku ugledala zrak svetlosti. Pomislila sam na celokupno zlo koje sam počinila zarad ugleda i statusa, kao i na štetu koju sam nanelа svojoj sestri, a opet, Bog nije digao ruke od mene, već me je Svojim rečima i dalje prosvećivao i usmeravao. Omogućio mi je da sagledam probleme u sebi i da shvatim da kada me otkrivaju, kada tonem u samoodricanje, u negativnost i slabost, sve je to uzaludno. Najbitnije je da se pokajemo. Setila sam se kako su narodi Sodome i Ninive činili zlo do te mere da je Bog odlučio da ih uništi. Međutim, ljudi iz Ninive su uvideli da su njihovi postupci do te mere odvratni Bogu da su se oni našli na ivici uništenja, i uspeli su da na vreme dođu pred Boga, da se pokaju i da priznaju svoje grehe. Zahvaljujući svom iskrenom pokajanju, oni su primili Božju milost. Videla sam da, iako Bog mrzi ljudska zla dela, On i dalje brine o njima, milostiv je prema njima i daje im svaku priliku da se pokaju. Duboko sam bila dirnuta time. Božja ljubav prema ljudskom rodu je tako stvarna! Razmišljajući o gotovo jednogodišnjoj saradnji sa Mo Han, shvatila sam da sam stalno bila ljubomorna na nju i da sam je potiskivala, a da nikada nisam preispitala samu sebe. Toliko sam otupela. Da nije bilo suda i razotkrivanja Božjim rečima, ne bih uopšte bila u stanju da sagledam probleme u sebi i nastavila bih da postupam po svojoj sotonskoj prirodi i da činim još više zla. Svojim sudom i grdnjom Bog nam pokazuje Svoju zaštitu i ljubav! S tim na umu, zadobila sam odlučnost i pomolila se Bogu, rekavši Mu da sam voljna da se suočim sa problemima u sebi i da Mu se iskreno pokajem.

Nakon toga, pročitala sam sledeće Božje reči: „Za antihriste reputacija i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje su to za njih neke spoljašnje stvari bez kojih bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju reputaciju i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Reputacija i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni streme na dnevnoj osnovi. Pa tako za antihriste, status i reputacija predstavljaju sȃm život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da li imaju dobru reputaciju i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da zanemare. To su pravo lice antihrista i njihova suština. Mogli biste da ih smestite u duboku planinsku prašumu, oni svoju težnju za reputacijom i statusom ipak ne bi ostavili po strani. Možete da ih smestite u bilo koju grupu ljudi, i dalje bi mislili samo na reputaciju i status. Iako i antihristi veruju u Boga, oni težnju reputaciji i statusu izjednačuju sa verom u Boga i pridaju im podjednak značaj. Što će reći, dok hodaju putem vere u Boga, oni takođe teže svom ličnom ugledu i statusu. Može se reći da u svom srcu antihristi veruju da je težnja istini u njihovoj veri u Boga isto što i težnja reputaciji i statusu; težnja reputaciji i statusu upravo je težnja istini, a steći reputaciju i status znači zadobiti istinu i život. Ako osete da nemaju reputaciju, dobitak ni status, da im se niko ne divi, da ih ne ceni niti ih sledi, veoma su razočarani, smatraju da nema svrhe verovati u Boga, da to nema nikakvu vrednost i kažu sebi: ’Da li je takva vera u boga promašaj? Je li beznadežna?’ Često u svom srcu razmišljaju o takvim stvarima, razmišljaju kako da u kući Božjoj obezbede sebi mesto, kako da u crkvi imaju visoku reputaciju, pa da ih ljudi slušaju dok govore, da ih podržavaju u postupcima i da ih svuda slede, da oni imaju poslednju reč u crkvi, da ostvare slavu, dobit i status – u svom srcu se zaista usredsređuju na takve stvari. Upravo tome takvi ljudi teže. Zašto uvek razmišljaju o takvim stvarima? Nakon čitanja reči Božjih, nakon slušanja propovedi, zar zaista sve to ne razumeju, zar zaista nisu u stanju da sve to razaznaju? Zar reči Božje i istina zaista ne mogu da izmene njihove predstave, ideje i mišljenja? To zapravo nije slučaj. Problem leži u njima samima, u celini potiče od toga što ne vole istinu, što u svom srcu imaju odbojnost prema istini i, shodno tome, što su za istinu potpuno neprijemčivi – a to je određeno njihovom priroda-suštinom” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (3. deo)”). Bog kaže da sve što antihristi rade, rade to zbog svog vlastitog ugleda i statusa i da ugled i status vrednuju kao da je u pitanju njihov sȃm život. Spremni su na sve da bi se borili za status, čak i po cenu da nanesu štetu interesima Božje kuće. Razmišljajući o svom stavu prema ugledu i statusu, zar nisu i antihristi imali takav stav? Otkako sam postigla neke male rezultate obavljajući svoju fotografsku dužnost i otkako sam stekla vrednost u očima nadzornice, osećala sam se izvanredno i stvarno sam uživala u tome da me drugi cene. Da bih održala dobru sliku o sebi u očima nadzornice, verovala sam da je svaka cena ili teškoća koju podnosim u vršenju svoje dužnosti vredna toga, kao da mi je to što mi se drugi dive bilo sve u životu. Kada sam videla da je nadzornica izabrala Mo Han za vođu tima, smatrala sam da je ona zauzela moje mesto u srcima drugih i osetila sam nepodnošljivu bol. Za mene je gubitak uvažavanja drugih bio kao prelom kičme. Osećala sam se potpuno paralisano. Da bi me nadzornica ponovo cenila, ja sam ismejavala Mo Han, rugala joj se, isključivala je i potiskivala. Ne samo da sam činila zlo, povređivala svoju sestru i usporavala crkveni rad, već sam i pala u tamu i živela u neizmernoj patnji. Sve to je izazvala moja neumorna težnja za ugledom i statusom. Živela sam prema sotonskim otrovima poput „U celoj vaseljeni, samo ja imam vrhovnu vlast” i „Može da postoji samo jedan alfa-mužjak”. Želela sam da budem jedina koja se ističe. Kada sam videla da nadzornica posvećuje malo više pažnje mojoj sestri, postala sam ljubomorna i ogorčena. Čak sam je smatrala neprijateljem i nisam je podnosila. Išla sam putem antihrista! Shvatila sam da su ugled i dobitak nevidljivi okovi koje Sotona stavlja na ljude i da su to sredstva kojima on kvari i povređuje ljude. Da nije bilo razotkrivanja i suda Božjim rečima koje su probudile moje obamrlo srce, još uvek bih živela po svojoj iskvarenoj naravi. I da sam nastavila tako, pre ili kasnije, čineći razna zla, ja bih uvredila Božju narav i Bog bi me naposletku kaznio i eliminisao.

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči: „Ako ljudi streme samo slavi, bogatstvu i statusu – ako teže samo ostvarenju ličnog interesa – onda nikada neće zadobiti istinu i život, i naposletku će oni sami pretrpeti gubitak. Bog spasava one koji streme ka istini. Ako ne prihvataš istinu i ako ne umeš da promisliš i spoznaš svoju iskvarenu narav, onda se nikada nećeš istinski pokajati i nećeš zadobiti život-ulazak. Prihvatanje istine i samospoznaja put su do rasta u životu i dostizanja spasenja. To je prilika da dođeš pred Boga i prihvatiš Njegovu proveru, sud i grdnju, i da zadobiješ istinu i život. Ako odustaneš od traganja za istinom zarad stremljenja ka slavi, dobitku, statusu i sopstvenim interesima, to je ravno odustajanju od prilike da prihvatiš Božji sud i grdnju i zadobiješ spasenje. Biraš slavu, dobit, status i sopstvene interese, ali odustaješ od istine i gubiš život i priliku za spasenje. Šta je bitnije? Ako odabereš sopstvene interese i odustaneš od istine, zar to nije budalasto? Prostim jezikom rečeno, to znači pretrpeti veliki gubitak zarad male prednosti. Slava, dobit, status, novac i interesi – sve je to privremeno i prolazno, sve to nestaje kao oblak dima, dok su istina i život večni i nepromenjivi. Ako se ljudi oslobode iskvarenih naravi zbog kojih streme slavi, dobiti i statusu, onda postoji nada da će steći spasenje. Štaviše, istine koje ljudi zadobiju večne su; Sotona ih ne može oduzeti ljudima, niti to može iko drugi. Potpuno odbacuješ svoje interese, ali zadobijaš istinu i spasenje; to je tvoj rezultat, ti si ih za sebe zadobio. Kad ljudi odaberu da istinu sprovode u delo po cenu gubitka svojih interesa, tada stiču Božje spasenje i večni život. Takvi ljudi su najpametniji. Kad ljudi odustanu od istine zarad sopstvenih interesa, onda gube život i Božje spasenje; takvi su ljudi najnerazumniji” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje sopstvene naravi osnova je njene promene”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da je postizanje slave, dobitka i statusa nešto tek privremeno, a da je samo zadobijanje istine nešto večno. Traganje za Božjim namerama u stvarima koje nam se dešavaju i otpuštanje ličnih interesa kako bismo se vladali u skladu s Božjim zahtevima je put za sticanje Božjeg odobravanja. Takav način života je najvredniji. Setila sam se Jova, koji, uprkos svom istaknutom položaju i statusu, nije bio zaokupljen svojim položajem. Kada je imao visok status i kada su mu se drugi divili, on se nije prepuštao užicima, već je nastavio da se boji Boga i da se kloni zla. Kada su ga zadesile Božje kušnje i kada je izgubio svoj status, decu i imanje, sedeći u pepelu, on je i dalje hvalio Božju pravednost. Nije mario za mišljenja i poglede drugih o njemu, već se jednostavno pokorio okolnostima koje je Bog uredio za njega. Svojim postupcima, Jov je pokazao pravo obličje koje bi stvoreno biće trebalo da proživi. Razmišljajući o sebi, zadobila sam prolazno divljenje drugih samo zato što sam znala neke tehničke veštine i što sam napravila nekoliko dobrih snimaka. I tako sam izgubila iz vida svoj položaj i status. Mislila sam da sam izvanredna i da drugi treba da me posmatraju kao neku važnu osobu. Kada sam videla da me drugi nadmašuju, postala sam ljubomorna i ogorčena. Čak sam činila zlo i povređivala druge. U poređenju sa Jovom, bila sam potpuno nerazumna i bez stida!

Nedugo zatim, sestra Džang Nuo je prebačena u našu grupu. Ubrzo nakon toga, izabrana je za vođu tima. Kada sam videla da se sestre oko mene često konsultuju sa Džang Nuo u vezi sa stvarima koje im nisu jasne u poslu i da je nadzornica ponekad hvalila Džang Nuo zbog njenog osećaja za breme u dužnostima i zbog njene marljivosti u učenju tehničkih veština, osećala sam se prilično uznemireno i potišteno. Pre toga je nadzornica više cenila mene, ali sada, sa Džang Nuo u timu, izgledala sam inferiorno u odnosu na nju. Jednog dana, dok sam sedela za računarom, razmišljala sam o onome šta otkrivam. Zašto sam se osećala uznemireno kada sam videla da se Džang Nuo ističe? Zašto sam se osećala tako potišteno kada su joj se sestre oko mene divile? Zar to nije bilo zato što je sve to uticalo na moj ugled i status? Zato sam se pomolila Bogu: „Svemogući Bože, moja želja za nadmetanjem je opet isplivala na površinu. Ne želim više da budem vezana i sputana ugledom i statusom. Ma šta drugi mislili o meni, ja samo želim da dobro obavljam svoju dužnost. Molim Te, zaštiti moje srce.” Nakon toga sam pročitala odlomak Božjih reči: „Ako je neko bolji od tebe i bolje razume istinu od tebe, onda treba da naučiš nešto od te osobe – zar to nije dobra stvar? To je nešto zbog čega svi treba da se raduju. Nekada je, na primer, postojao Jov, taj jedan čovek među mnogim Božjim sledbenicima u ljudskoj istoriji. Da li je to bio jedan od slavnih događaja u Božjem delu upravljanja od šest hiljada godina, ili je to bilo nešto sramno? (Bio je to slavan događaj.) Bio je to slavan događaj. Kakav bi stav trebalo da usvojite prema tom događaju? Iz koje perspektive treba da ga posmatrate? Treba da budete srećni zbog Boga i da Ga slavite, da veličate moć Božju, da veličate Božje zadobijanje slave – to je bila dobra stvar” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (1. deo)”). Božje reči su mi odjednom sve razjasnile. Zaista, kada braća i sestre postižu sve bolje rezultate u svojim dužnostima, zar to ne pokazuje da Božje delovanje u ljudima donosi plodove? To je nešto što donosi utehu Božjem srcu. To je dobra stvar! Više nisam mogla da budem vezana svojom iskvarenom naravi niti da budem neprijateljski nastrojena prema Bogu. Sledećeg dana, samoinicijativno sam se otvorila pred Džang Nuo o svom stanju. Nakon što sam primenjivala tako, osetila sam veliko oslobođenje u svom srcu i moj odnos s njom postao je mnogo prisniji. Kasnije, nadzornica bi tek ponekad spomenula da Džang Nuo brzo napreduje u tehničkim veštinama i da ima potencijala da bude obučavana. Kada sam videla da joj nadzornica pridaje toliku važnost, i dalje bih se ponekad osećala potišteno, ali to nije bilo tako bolno kao ranije. Umesto toga, usredsredila sam se na to da učim od nje i da usvajam njene vrline. Primenjujući na taj način, osećala sam se mnogo opuštenije i oslobođenije u svom srcu, a uz njenu pomoć, postigla sam određen napredak u svojim tehničkim veštinama.

Ovo iskustvo u kojem sam otkrivena za mene je bilo i bolno, ali i dragoceno i zaista sam zahvalna Bogu što je uredio da iskusim takvu situaciju. Promene koje sam uspela da zadobijem u potpunosti su rezultat Božje ljubavi!