Bila sam uhapšena zbog propovedanja jevanđelja. Komunistička partija me je osudila na tri godine što sam „organizovala i koristila sje đao organizaciju da potkopavam sprovođenje zakona”. Kad sam izašla, mislila sam da mogu opet da dolazim na okupljanja i nastavim sa dužnostima, ali nisam zamišljala da će me policija nadgledati i ograničavati mi slobodu. Kad su me roditelji odveli da prijavim boravak, policijski službenik zadužen za mene mi je oštro rekao: „Prvo moraš meni da prijaviš ako napuštaš ovo područje i zabranjeno ti je da napuštaš ovaj grad ili državu narednih pet godina. Takođe ne smeš da primenjuješ veru. Ako te uhvatim da ideš na okupljanja, vraćam te u zatvor. I nikad nećeš izaći!” Zastrašeni ovom pretnjom, roditelji su pitali moju stariju sestru da me nadgleda kako ne bih stupala u kontakt sa braćom i sestrama niti čitala Božje reči. Moja sestra mi je našla posao prodavačice i ako bih ikad ostala napolju do kasno, zvala bi me i pitala: „Gde si? Šta radiš?” Jednom dok sam čitala Božje reči na tabletu, moja sestra je primetila i pitala da li čitam Njegove reči i pokušala je da mi ga otme. Rekla sam: „Čitam jedan roman,” i ostavila me je na miru. Posle toga, morala sam da se krijem ispod pokrivača da čitam Božje reči, ali tek kad sestra zaspi. I iskradala bih se na okupljanja posle posla.

Jednog dana, sestra je našla neke Božje reči koje sam kopirala, pa me ispitivala: „I dalje primenjuješ veru, zar ne?” Besno sam odgovorila: „Verovati i obožavati Boga je ispravno i prirodno. Ostavi me na miru, molim te.” Onda je brzo pozvala našu najstariju sestru, koja me je, dovezavši se kolima, ošamarila čim je ušla na vrata, vičući: „Kako se usuđuješ da i dalje veruješ? Zbog vere si završila u zatvoru, zbog čega je majka plakala kao kiša svakog dana! Ako te vrate tamo, šta će biti s mamom? Možeš li da se maneš tih Božjih stvari i daš joj malo mira za promenu?” Njene reči su mi bile gotovo nepodnošljive i suze su mi potekle niz lice. Moja majka je oduvek bila brižna prema meni, a sad joj, kao odrasla, zadajem brige. Ako me opet uhapse, da li će moći da se nosi s tim? Osetila sam neku slabost, pa sam se brzo pomolila Bogu da mi zaštiti srce. Kasnije sam videla ove Božje reči: „Bog je stvorio ovaj svet i u njega uveo čoveka, živo biće kome je podario život. Zatim je čovek dobio roditelje i rođake i više nije bio sam. Otkako je čovek prvi put ugledao ovaj materijalni svet, bilo mu je suđeno da postoji unutar Božjeg predodređenja. Dah života od Boga podržava svako živo biće tokom razvoja, sve dok ne odraste” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). Da, svaki moj udah je dolazio od Boga. On me je pazio i štitio dok sam odrastala. Svi dobri i ljubazni ljudi, pogotovo ljubav i briga mojih roditelja, poslati su mi od Boga. Treba da zahvalim Bogu i uzvratim Mu ljubav. Bilo bi nesavesno poricati Boga ili Ga izdati. Pomislila sam na to kako su me zatvorili zbog vere, što je majci izazvalo stres i narušilo zdravlje. Zar nije sve to zbog Komunističke partije? Da me oni nisu uhapsili i progonili, moji roditelji ne bi imali razloga za strah. Komunistička partija želi da izdam Boga. Ali neću dozvoliti da im spletke uspeju. Ova misao mi je povratila rešenost. Znala sam da moram da verujem u Boga, ma koliko se moja porodica tome protivila. Posle toga, nastavila sam da radim i da uporedo idem na okupljanja i da delim jevanđelje.

U februaru 2017, jednog jutra su me zvali iz Komisije za političko-pravna pitanja. Službenik je rekao: „Ovde načelnik Čen. Dođite u naredna dva dana da potpišete izjavu da ne verujete u Boga. Svi ostali meštani vernici, koje su uhapsili pa pustili, su potpisali, samo ste vi ostali.” To što sam čula me je mnogo naljutilo. Ja samo idem na okupljanja i čitam Božje reči. Ali oni su me zbog toga zatvorili, mučili i pokušali da mi isperu mozak. A kad su me pustili, nastavili su da me prate, ne dajući mi da primenjujem veru i terajući me da potpišem izjavu da se odričem vere. Baš su odvratni i zli. Ali onda sam pomislila, ako mu kažem da neću da potpišem, šta će se desiti? Da li će mi doći na posao da me uhapse? Hoću li se vratiti u zatvor? Nisam htela nazad u zatvor. Tamo je bilo nehumano. Zato sam rekla: „Na poslu mi je baš gužva. Nemam vremena. Doći ću za neki dan.” Na moje iznenađenje, sledećeg jutra mi je načelnik Čen poslao čudnu poruku: „Vaša zdravstvena knjižica je gotova. Molim vas da je preuzmete danas.” Pogledala sam poruku i pomislila: „Nisam podnela zahtev za tu knjižicu. Da li je ovo Sotonin trik?” Onda sam pomislila na nešto što je Bog rekao: „Morate da budete budni i da iščekujete sve vreme, a morate i više da se molite preda Mnom. Morate da prepoznate različite Sotonine zavere i lukavstva, da prepoznate duhove, da poznajete ljude i da budete u stanju da razaznate sve vrste ljudi, događaja i stvari” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 17. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su me podsetile da Sotona zna razne trikove. Rekavši da su svi meštani vernici, koji su bili hapšeni i pušteni, potpisali osim mene, načelnik Čen je pokušao da me prevari. Pošto taj trik nije uspeo, koristio je knjižicu kao mamac. Baš su snalažljivi. Razmišljajući o svemu ovome, odlučila sam da ne odem.

Sutradan ujutru je moj otac došao kod mene na posao, veoma uznemiren. Rekao mi je: „Juče ujutru je pozvonio telefon. Zvao je načelnik Čen i tražio je da priča s tobom. Rekao mi je da gradske vlasti ispituju da li i dalje primenjuješ veru i da ako samo potpišeš izjavu da ne primenjuješ, moći ćeš da vodiš normalan život kao svi ostali i neće te više nadgledati. Ali ako ne potpišeš, uhapsiće te i poslati u zatvor na prevaspitavanje! Slušaj me – odbaci veru, uđi i potpiši izjavu.” Bila sam zgrožena kad sam to čula. Rekla sam ocu: „Slušaj tata, ti znaš da je vera u Boga ispravan put. Katastrofe postaju ozbiljne. U poslednjim danima, Svemogući Bog izražava svu istinu, koja će pročistiti ljude i spasiti ih od iskvarenosti i katastrofa. Međutim, Komunistička partija besno hapsi i progoni vernike, tera ih da izdaju Boga da bi završili u paklu zbog toga. Moj potpis znači izdaju Boga i na kraju ću biti uništena! Ne mogu da potpišem tu izjavu. Neću.” Otac mi je rekao drhtavim glasom: „Ako ne potpišeš, policija će te ponovo strpati u zatvor. Da li stvarno želiš da ponovo patiš tamo? Čak i ako nećeš da misliš na sebe, šta je s tvojom mlađom sestrom? Komunistička partija proganja čitavu porodicu vernika. Tvoja starija sestra je išla u dobru školu. Trebalo bi da može da nađe dobar posao učiteljice, ali nije prošla političku proveru zbog tvoje vere. Tvoj rođak je potegao veze i dobro je platio samo da bi je ubacio u prosečnu školu. A tvoj rođak koji je položio ispit za državnu službu, nije prošao političku proveru jer je tvoja baka vernica. Tvoja mlađa sestra završava fakultet ove godine i tražiće posao, a ako ne potpišeš, neće proći političku proveru i sigurno neće naći dobar posao. Zar ne misliš da joj uništavaš budućnost? Slušaj me, stisni zube i potpiši. Zar ne možeš da veruješ u tajnosti? Što si tako tvrdoglava?” A onda sam pogledala u očevo unezvereno lice, čije su oči bile pune suza, toliko zabrinut da mu se uhvatila skorela skrama po ustima, bila sam tako rastrzana i tužna. Ako potpišem izjavu, izdaću Boga i biću obeležena žigom zveri. Bila bih sramota za Boga i nikad ne bih zadobila Njegovo odobrenje. Ali ako ne potpišem, uhapsiće me, vratiti u zatvor i mučiti. Na stranu fizička patnja, šta ako me tuku do smrti? A moja sestra, ako ne prođe proveru i to utiče na njenu budućnost, cela porodica će me mrzeti do kraja života. Ove misli su me kao nož ubadale u grudi. Nisam znala šta da radim. Rekla sam ocu: „Daj da razmislim o tome.” Kad je otišao, plakala sam i molila se Bogu: „Bože, plašim se da će me policija uhvatiti, baciti nazad u zatvor i mučiti i brinem se da će uvući moju porodicu u sve ovo. Osećam se tako slabo. Bože, molim Te daj mi vere i snage i vodi me da budem postojana u svedočenju.”

Nakon molitve, nabasala sam na Njegove reči. „U vreme kad ljudi tek treba da budu spaseni, Sotona njihove živote često ometa, pa ih čak i kontroliše. Drugim rečima, ljudi koji nisu spaseni, zatočenici su Sotone; oni nemaju slobodu, Sotona od njih ne odustaje, nisu kadri niti imaju pravo da se klanjaju Bogu, a Sotona ih pri tom u stopu prati i žestoko napada. Takvi ljudi nemaju sreću o kojoj mogu da pričaju, niti o pravu na normalnu egzistenciju, a kamoli o vlastitom dostojanstvu. Jedino ako ustaneš i povedeš bitku protiv Sotone, koristeći kao oružje u toj bici na život i smrt svoju veru u Boga, pokornost i strah od Boga, tako da do nogu potučeš Sotonu, nateraš ga da podvije rep i postane kukavica kad god te vidi, te da sasvim odustane od napada i optužbi protiv tebe – jedino tako ćeš se spasti i postati slobodan. Ako si odlučan da u potpunosti raskrstiš sa Sotonom, ali nisi opremljen oružjem koje će ti pomoći da ga poraziš, onda ćeš i dalje biti u opasnosti. Kako vreme bude odmicalo, ako te Sotona toliko izmuči da ti iscrpi i poslednji atom snage, a ti i dalje nisi u stanju da svedočiš i još uvek se nisi u potpunosti oslobodio Sotoninih optužbi i napada, tvoje će nade u spasenje biti veoma male. Na kraju, kad bude objavljen svršetak Božjeg dela, Sotona će te i dalje držati u šaci, nećeš moći da se oslobodiš, te ćeš zauvek ostati bez ijedne prilike i bez svake nade. Iz ovoga se implicitno može zaključiti da će takvi ljudi u potpunosti biti Sotonini zatočenici” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam: progoni Komunističke partije i mešanje moje porodice bili su Sotonina iskušenja. Razmišljala sam o onom kad je Jova kušao Sotona. Uzeto mu je sve što je imao, čak i deca, telo mu je bilo prekriveno ranama i čirevima, rođena žena ga je napala i rekla mu da napusti Boga. Ali Jov je postojano svedočio i oslonio se na svoju veru i strah od Boga, nikad se nije žalio na Boga, niti Ga poricao, čak Ga hvalio: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21). Jov je pobedio Sotonina iskušenja, na sav glas svedočeći za Boga. Sramoćenjem i poražavanjem Sotone, Jov je postao slobodan čovek. Kad sam izašla iz zatvora, Komunistička partija je koristila moju porodicu da me natera da se odreknem vere. Svaki njihov pritisak na mene bilo je iskušenje i napad Sotone. Sotona je koristio moju ljubav prema porodici i moju brigu za sestrinu budućnost da me natera da izdam Boga. Da sam branila svoju porodicu i svoje svetovne interese izdajom Boga, bila bih Sotonin zarobljenik, zar ne? Znala sam da ne smem da padnem na Sotonine trikove, već je trebalo da idem Jovovim stopama, svedočim za Boga da ponizim Sotonu.

Kasnije sam gledala video sa Božjim rečima. Svemogući Bog kaže: „Bez obzira na to koliko je Sotona ’moćan’, koliko god on bio drzak i ambiciozan, koliko god da je velika njegova sposobnost da nanosi štetu, koliko god da su opsežne tehnike kojima on kvari i mami čoveka, koliko god da su mudri trikovi i spletke kojima on zastrašuje čoveka, koliko god da je promenljiv oblik u kome on postoji, on nikada nije mogao da stvori nijedno živo biće, nikada nije mogao da postavi zakone ili pravila za postojanje svih stvari i nikada nije mogao da vlada i upravlja nijednom stvari, živom ili neživom. Unutar svemira i nebeskog svoda, ne postoji nijedna osoba niti predmet koji su od njega rođeni, niti oni koji postoje zahvaljujući njemu; ne postoji nijedna osoba niti predmet kojima on vlada, niti kojima upravlja. Naprotiv, on ne samo da mora da živi pod vrhovnom vlašću Božjom, već, povrh toga, mora da bude pokoran svim Božjim naredbama i zapovestima. Bez Božje dozvole, Sotoni je teško da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona nema slobodu čak ni da pomera mrave po zemlji, a kamoli ljudski rod koga je stvorio Bog. U očima Božjim, Sotona je niži od ljiljana na planini, od ptica koje lete u vazduhu, od riba u moru i od crva na zemlji. Njegova uloga među svim stvarima jeste da služi svim stvarima, da služi ljudskom rodu, te da služi Božjem delu i Njegovom planu upravljanja. Koliko god da je zlonamerna njegova priroda i koliko god da je zla njegova suština, jedino što on može jeste da se poslušno pridržava svoje funkcije: da bude u službi Boga i da predstavlja protivtežu Bogu. Takvi su suština i položaj Sotone. Njegova suština nije povezana sa životom, nije povezana sa silom, nije povezana sa autoritetom; on je samo igračka u Božjim rukama, samo mašina u službi Boga!” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). Gledanje ovog videa mi je pružilo uvid u Božji autoritet i suverenost. Sotona je možda divljak, ali i dalje je samo pion u Božjim rukama, oruđe u Njegovoj službi. Prisećajući se hapšenja i mučenja u rukama Komunističke partije, kad mi je telo bilo slabo, Božje reči su mi učvršćivale veru i vodile me kroz svaku nedaću. KPK je nastavila da me nadgleda kad sam izašla, a i moja porodica me je nadgledala, navedena na pogrešan put njihovim glasinama. Ali vođena Božjim rečima, shvatila sam neke istine, pobedila jedno iskušenje za drugim i moja rešenost da sledim Boga je ojačala. Kroz sve to, videla sam da je Sotona samo oruđe kojim Bog usavršava Svoje izabranike. Nisam imala čega da se plašim. Bog vlada svime. On upravlja svačijom sudbinom. Moj život i moja smrt su u Božjim rukama i samo On može odlučivati o njima. Da li će moja sestra naći posao ili kakva će joj biti budućnost, sve te stvari je odredio Bog. Komunistička partija ne može ni svoju sudbinu da kontroliše, kako bi onda mogla da kontroliše moj život i moju smrt i budućnost moje sestre? Čak i ako me jednog dana policija ponovo uhapsi, zatvori i muči, sve će to biti Božja volja. Oslonila bih se na Boga i svedočila. Kada bih brinula za svoju porodicu, cenila svoj život i potpisala izjavu da ne verujem u Boga, bio bi to žig sramote. Čak i ako bih bila živa, bila bih hodajući leš. S tim na umu, čeličila sam se da se oduprem Sotoninim napadima i iskušenjima i da budem postojana u svedočenju da ponizim Sotonu.

Te večeri kad sam stigla kući, starija sestra je vikala na mene: „Komisija za političko-pravna pitanja ti je dala rok tri dana. Sutra je treći dan. Hoćeš da potpišeš ili ne? Mama i tata su sve stariji. Stalno brinu za tebe. Jedva da su spavali i jeli za tri godine koliko si bila u zatvoru! Sad si slobodna, ali i dalje si vernik, tako da i dalje žive sa knedlom u grlu. Je l’ tebi u redu da ih tako povređuješ? Gde ti je savest? Da li bi te ubilo da potpišeš taj papir?” Shvatila sam da me to Sotona napada preko moje porodice. Setila sam se Božjih reči: „Moraš posedovati Moju hrabrost u sebi, i moraš imati principe kada dođe do suočavanja sa rodbinom koja ne veruje. Za Moje dobro, međutim, ne smeš ni da se predaš nikakvim mračnim silama. Osloni se na Moju mudrost da bi išao savršenim putem; ne dozvoli da neka od Sotoninih zavera zaživi. Daj sve od sebe da staviš svoje srce pred Mene, a Ja ću te utešiti i doneću ti mir i sreću. Nemoj težiti da se na određeni način pojavljuješ pred drugim ljudima; zar to što Me činiš zadovoljnim nema veću vrednost i težinu? Udovoljavajući Meni, nećeš li biti još u većoj meri ispunjen večnim i doživotnim mirom i srećom?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 10. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Znala sam da je moja vera u Boga ispravan put i morala sam da budem postojana u svedočenju da osramotim Sotonu po svaku cenu. Komunistička partija je vršila pritisak na moju porodicu da me odvuku od vere. To mi je jasno pokazalo demonsku suštinu Komunističke partije koja mrzi istinu i opire se Bogu. Prezrela sam ih i odbacila iz srca. Čak i bez podrške ili razumevanja drugih, morala sam da svedočim postojano i ponizim Sotonu. S tim na umu, rekla sam sestri: „Za to što mama i tata ne jedu, ne spavaju i stalno brinu, ko je kriv? Zar nije za sve to kriva KPK? Ispravno je i prirodno verovati u Boga, slediti pravi put ljudskog života. Ali KPK ne samo da me je uhapsila, već je uvukla celu moju porodicu u sve to, ne ostavljajući nam izlaz iz toga. Kriva je Komunistička partija!” U tom trenutku je pozvala moja najstarija sestra, tražeći odgovor. „Hoćeš da potpišeš sutra ili ne? Imaš samo dva izbora. Ili potpiši sutra papir i ostani slobodna i živi lep život ili nemoj da potpišeš i vraćaš se u zatvor!” Odgovorila sam odlučno: „I po cenu da moram nazad u zatvor, ja ga neću potpisati!” Besno mi je spustila slušalicu, a druga sestra me je ignorisala.

Kasnije sam otišla iz grada da obavljam dužnost puno radno vreme. To se desilo pre tri godine. Kad se setim celog tog iskustva, osetim mir u svom srcu. Mislim da je to bio moj najbolji izbor ikad i nikad neću zažaliti.