Odrasla sam u zabačenom planinskom selu u siromašnoj porodici na koju su komšije gledale s visine. Roditelji su me često podučavali: „Čovek mora da ima ambiciju i da živi dostojanstveno. Ne dozvoli da te drugi gledaju s visine. ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’.” Pod uticajem tih reči, u školi sam marljivo učila kako bi se drugi ugledali na mene. Svakog dana sam ostajala budna do 11 ili 12 uveče učeći pri svetlosti kerozinske lampe. Kada sam se zaposlila, radila sam prekovremeno i trudila se da zaslužim šefovu pohvalu i poštovanje kolega. Uvek sam bila birana za uzornog službenika. S obzirom na te počasti, osećala sam da su se moj položaj i status uzdigli. Kada sam pronašla Boga, takođe sam Ga oduševljeno sledila i posle godinu dana izabrana sam za crkvenog starešinu. Kasnije sam unapređena u propovednicu i nadzornicu rada na izradi tekstova. Pošto sam, nakon što sam pronašla Boga, uvek služila ili kao starešina ili kao nadzornica, smatrala sam sebe za nekoga ko stremi ka istini. Međutim, krajem avgusta 2022, smenjena sam zbog težnje ka ugledu i statusu, zbog toga što nisam obavljala stvaran posao i zbog toga što nisam postigla nikakve rezultate u svojoj dužnosti. Dok sam promišljala o sebi kod kuće, osećala sam se zaista uznemireno i namučeno. Tako da sam obećala sebi: „Ako mi se pruži još jedna prilika, obaviću svoju dužnost valjano.”

Mesec dana kasnije, jedne večeri, starešina mi je rekao: „Nekoliko braće i sestara koji rade na izradi video-zapisa moraju da se presele iz bezbednosnih razloga i nisu pronašli odgovarajuće utočište. Voleli bismo da ih ti primiš.” Čuvši starešinine reči, pomislila sam: „Zašto mi određuju dužnost domaćina? Da li misle da nisam promislila o sebi i spoznala sebe nakon što sam smenjena, pa žele da obavljam dužnost domaćina? Zar dužnost domaćina nije nevažna? Šta će braća i sestre misliti o meni ako saznaju? Hoće li reći da obavljam dužnost domaćina zato što ne stremim ka istini? Dužnost domaćina podrazumeva svakodnevno bavljenje loncima i šerpama, kao i naporan, iscrpljujući rad. Čak i ako budem to dobro radila, braća i sestre to neće videti. Osim toga, oni koji se u crkvi bave dužnošću domaćina uglavnom su braća i sestre lošeg kova ili su u poznim godinama. Iako nisam u cvetu mladosti, još nisam došla do tačke da samo mogu da obavljam dužnost domaćina! Pored toga, otkad sam pronašla Boga, uvek sam bila starešina i nadzornica, zašto mi sada određuju dužnost domaćina?” Nisam mogla da se pokorim u srcu, pa sam smislila neke izgovore da odbijem. Kada je starešina otišao, osećala sam se protivrečno i pokajnički. Razmišljala sam o tome kako, uprkos tome što sam verovala u Boga dugi niz godina, još uvek nisam bila pokorna u svojoj dužnosti. Kakva sam ja to onda vernica? Kako sam ja to imala bilo kakvu savest ili razboritost? Kleknula sam i pomolila se Bogu: „Bože! Danas je starešina pokušao da mi uredi da obavljam dužnost domaćina, ali nisam mogla da se pokorim i čak sam tražila izgovore da odbijem. Ne znam koji aspekt moje iskvarene naravi je ovo izazvao. Tražim Tvoje prosvećenje i vođstvo da mi pomogneš da spoznam sebe.” Nakon molitve, setila sam se Božjih reči o obavljanju dužnosti, pa sam ih potražila da ih pročitam. Svemogući Bog kaže: „Dužnosti dolaze od Boga; one su obaveze i poslanja koja je Bog poverio ljudima. Kako, onda, treba čovek da ih shvati? ’Pošto je ovo moja dužnost i nešto što mi je Bog naložio, to je moja obaveza i moja odgovornost. Jedino je ispravno da je prihvatim kao svoju moralnu dužnost. Ne mogu da je odbijem niti da je odbacim; ne mogu da budem probirljiv. Ono što mi zapadne svakako je ono što treba da radim. Nije da nemam pravo da biram, već ne bi trebalo da biram. Ovako stvoreno biće treba da rezonuje.’ Ovo je stav pokornosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Šta god da ti je dužnost, nemoj da praviš razliku između uzvišene i prizemne dužnosti. Pretpostavimo da kažeš: ’Iako je ovaj zadatak Božji nalog i delo Božje kuće, ako ga obavim, ljudi će me možda gledati sa visine. Drugi ljudi dobijaju poslove koji im omogućavaju da se istaknu. Meni je dodeljen ovaj zadatak koji mi ne dozvoljava da se istaknem, već me tera da se naprežem van očiju javnosti, što je nepravedno! Neću obavljati ovu dužnost. Moja dužnost mora da bude takva da me ističe pred drugima i da mi omogućava da izgradim ime – a čak i ako ne izgradim ime ili se ne istaknem, i dalje moram da imam koristi od nje i da se telesno osećam lagodno.’ Da li je takav stav prihvatljiv? Izbirljivost nije prihvatanje stvari od Boga; to znači da nešto biraš prema svojim sopstvenim sklonostima. To nije prihvatanje svoje dužnosti; to je odbijanje dužnosti, ispoljavanje svog buntovništva protiv Boga. Takva izbirljivost je kontaminirana tvojim ličnim sklonostima i željama. Kada razmatraš svoju korist, svoj ugled i slično, tvoj stav prema tvojoj dužnosti nije pokoran” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). Iz Božjih reči sam shvatila da su dužnosti Božji nalog koji je dao ljudima, da su one njihova odgovornost, i da ne treba da rangiramo dužnosti. Štaviše, ne treba ni da biramo dužnosti koje želimo samo zarad našeg ponosa i statusa i umesto toga, treba da ih prihvatimo i pokorimo se, i da ih posmatramo kao obavezu koju ne možemo da izbegnemo. To znači biti razborita i savesna osoba, i takav stav čovek treba da ima prema svojim dužnostima. Nakon što sam pročitala razotkrivanje Božjih reči, shvatila sam da su moj stav i gledište prema mojim dužnostima neispravni. Rangirala sam dužnosti, verujući da biti starešina ili delatnik znači stremiti ka istini, da im to daje status i položaj, i da ih, gde god da odu, braća i sestre uzimaju za uzor. Obavljanje takvih dužnosti izgledalo je dičnije, dok mi se činilo da obavljanje dužnosti domaćina zahteva samo naporan rad i da mi ne pruža priliku da steknem ime niti bilo kakav status ili poziciju i da se onima koji obavljaju tu dužnost niko nikada neće diviti. Zbog ovog pogrešnog gledišta, kada mi je starešina uredio da obavljam dužnost domaćina, tražila sam izgovore da odbijem. Uvek sam više vodila računa o svom ponosu nego o potrebama crkvenog rada. Kako sam ja to uopšte imala bilo kakvu ljudskost? Ne bi trebalo sama da određujem, niti da imam zahteve u vezi sa svojim dužnostima. Starešina mi je uredio da obavljam dužnost domaćina na osnovu potreba rada crkve i trebalo je prvo da prihvatim i poštujem to uređenje.

Kasnije sam pročitala Božju besedu o tome kako je Noje izgradio barku i videla da Noje nije izmišljao nikakve izgovore kada se suočio sa Božjim nalogom, i da ga je bezuslovno prihvatio i pokorio se. On je gradio barku dok je propovedao jevanđelje, i u tome je istrajao 120 godina. Iako nisam mogla da se uporedim sa Nojem, treba da sledim Nojev primer i da budem pokorna osoba. Nakon toga sam rekla starešini da sam voljna da obavljam dužnost domaćina, ali ubrzo zatim, zbog pandemije koronavirusa, dužnost domaćina je privremeno odložena. Tokom prvog okupljanja nakon ukidanja izolacije, starešina je rekao: „Sada kada je izolacija ukinuta, voleli bismo da ponovo preuzmeš svoju dužnost domaćina.” Osećala sam se zaista postiđeno u tom trenutku jer su pored dva prisutna đakona tu bile i dve sestre koje su bile delatnice jevanđelja. Počela sam da krivim starešinu, misleći: „Zašto si to morao da kažeš pred toliko braće i sestara? Sada kada svi znaju da se bavim dužnošću domaćina, kako ću ikada više da pogledam ljude u oči?” Osećala sam kako mi lice gori i mislila sam da mi se braća i sestre rugaju što ne stremim ka istini i da mi je zbog toga određena dužnost domaćina. Kasnije su na okupljanju braća i sestre aktivno razgovarali u zajedništvu o tome kako da propovedaju jevanđelje i rešavaju verske predstave, ali ništa od toga nije dopiralo do mene, jer sam samo razmišljala o tome kako su neki od njih starešine i delatnici, a drugi delatnici jevanđelja, dok ja samo obavljam dužnost domaćina. Što sam više o tome razmišljala, to sam više bila uznemirena. Tokom tog okupljanja, činilo mi se da vreme prolazi veoma sporo, a reči „obavljam dužnost domaćina” su mi stalno odzvanjale u glavi. Nakon okupljanja, glava mi je bila puna misli o tome šta će braća i sestre misliti o meni i verovala sam da sam, pošto svi znaju da obavljam dužnost domaćina, potpuno izgubila obraz i status. Narednih nekoliko dana nisam imala volju da radim bilo šta, i hodala sam pognute glave gde god sam išla. Stvarno sam se plašila susreta sa braćom i sestrama, jer sam se bojala da će znati da se bavim dužnošću domaćina.

Tokom narednih dana ovako sam razmišljala: „To što mi je starešina uredio da obavljam dužnost domaćina očigledno je bilo zbog potreba rada crkve, ali zašto se plašim da drugi to saznaju? Zašto ne želim da se pokorim tome da mi je dodeljena dužnost domaćina? Koja iskvarena narav to izaziva?” Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči: „Način na koji antihristi neguju svoju reputaciju i status prevazilazi način na koji to rade normalni ljudi i potpada pod njihovu narav-suštinu. Nije u pitanju privremeno interesovanje niti prolazni efekat okruženja, već je to nešto što je sastavni deo njihovog života, što im je u kostima, pa je to stoga njihova suština. Drugim rečima, u svemu što rade, antihristima su prvo na pameti njihova reputacija i status, i ništa drugo. Za antihriste, reputacija i status čine život i doživotni cilj. U svemu što rade, ovo im je prva briga: ’Šta će biti sa mojim statusom? A sa mojom reputacijom? Da li će mi rad na ovome doneti dobru reputaciju? Hoće li u glavama ljudi to podići moj status?’ To što najpre na ovo pomisle izraziti je dokaz da imaju narav i suštinu antihristȃ; baš zato stvari i razmatraju na ovaj način. Može se reći da za antihriste reputacija i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje su to za njih neke spoljašnje stvari bez kojih bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju reputaciju i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Reputacija i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni streme na dnevnoj osnovi. Pa tako za antihriste, status i reputacija predstavljaju sȃm život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da li imaju dobru reputaciju i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da zanemare. To su pravo lice antihrista i njihova suština. Mogli biste da ih smestite u duboku planinsku prašumu, oni svoju težnju za reputacijom i statusom ipak ne bi ostavili po strani. Možete da ih smestite u bilo koju grupu ljudi, i dalje bi mislili samo na reputaciju i status. Iako i antihristi veruju u Boga, oni težnju reputaciji i statusu izjednačuju sa verom u Boga i pridaju im podjednak značaj. Što će reći, dok hodaju putem vere u Boga, oni takođe teže vlastitoj reputaciji i statusu. Može se reći da u svom srcu antihristi veruju da je težnja istini u njihovoj veri u Boga isto što i težnja reputaciji i statusu; težnja reputaciji i statusu upravo je težnja istini, a steći reputaciju i status znači zadobiti istinu i život. Ako osete da nemaju reputaciju, dobitak ni status, da im se niko ne divi, da ih ne ceni niti ih sledi, veoma su razočarani, smatraju da nema svrhe verovati u Boga, da to nema nikakvu vrednost i kažu sebi: ’Da li je takva vera u boga promašaj? Je li beznadežna?’ Često u svom srcu razmišljaju o takvim stvarima, razmišljaju kako da u kući Božjoj obezbede sebi mesto, kako da u crkvi imaju visoku reputaciju, pa da ih ljudi slušaju dok govore, da ih podržavaju u postupcima i da ih svuda slede, da oni imaju poslednju reč u crkvi, da ostvare slavu, dobit i status – u svom srcu se zaista usredsređuju na takve stvari. Upravo tome takvi ljudi teže. Zašto uvek razmišljaju o takvim stvarima? Nakon čitanja reči Božjih, nakon slušanja propovedi, zar zaista sve to ne razumeju, zar zaista nisu u stanju da sve to razaznaju? Zar reči Božje i istina zaista ne mogu da izmene njihove predstave, ideje i mišljenja? To zapravo nije slučaj. Problem leži u njima samima, u celini potiče od toga što ne vole istinu, što u svom srcu imaju odbojnost prema istini i, shodno tome, što su za istinu potpuno neprijemčivi – a to je određeno njihovom priroda-suštinom” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”). Razmatrajući Božje reči, shvatila sam da antihristi zaista cene ugled i status. Bez obzira na to šta rade u okviru bilo koje grupe ljudi, sve je to da bi im se ljudi divili i obožavali ih. Ugled i status su ciljevi kojima teže u životu. Razmišljajući o sopstvenoj težnji, shvatila sam da su moji stavovi isti kao i stavovi antihrista. I ja sam iznad svega stavila ugled i status. Od detinjstva su me roditelji učili da čovek mora da ima ambiciju i dostojanstvo, da ne sme da dozvoli da ga drugi gledaju s visine, i da je „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore”, i „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”. Ti sotonski otrovi su se duboko ukorenili u mom srcu i verovala sam da slavu donosi samo činjenica da te drugi uzimaju za uzor u bilo kojem okruženju. Dok sam išla u školu, cilj mi je bio da imam najbolje ocene kako bih mogla da zadobijem divljenje i pohvale nastavnika i drugova iz odeljenja. Često sam do kasno u noć radila domaće zadatke, i nakon svakog ispita sam se osećala ponosno što dobijam priznanja za odličan uspeh. Kada sam se zaposlila, da bih od nadređenih dobila priznanje, a od kolega pohvale, radila sam prekovremeno, čak sam i slobodne dane koristila da radim. Bila sam veoma željna da vredno radim. Kada sam pronašla Boga, nastavila sam da se pridržavam tih otrova i bez obzira na dužnost koju sam obavljala, prvo što sam uzimala u obzir bilo je da li mogu da zadobijem ugled i status, i da li ću moći da zadobijem poštovanje drugih. Osećala sam da će to što sam starešina u crkvi navesti druge da se ugledaju na mene i time mi daju položaj i status, i da će mi se, gde god da odem, diviti. Zato sam rado pristala na tu dužnost, i bila sam spremna da patim i da platim ceh za aktivnu saradnju. Kada sam dobila zadatak da obavljam dužnost domaćina, dobro sam znala da KPK besomučno hapsi hrišćane i da je situacija kritična i da je braći i sestrama hitno potrebno utočište za obavljanje njihovih dužnosti. Ali samo sam uzimala u obzir svoj ponos i status i smatrala da je obavljanje dužnosti domaćina neprimetno i da će me drugi gledati s visine, pa sam tražila izgovore da to odbijem. Bila sam usko ograničena ugledom i statusom, i u svemu što sam radila uvek sam razmišljala o tome šta će braća i sestre misliti o meni i stavljala sam ugled i status iznad svega. Bila sam zaista sebična i ogavna i nedostojna da se nazovem ljudskim bićem! Razmišljala sam o periodu kad sam smenjena i kad sam promišljala o sebi. U to vreme sam se svakog dana nadala da ću obavljati svoju dužnost. Ali sada kada mi je Bog dao priliku da obavljam neku dužnost, bila sam izbirljiva i uvek sam živela zarad svog ponosa, nimalo ne gledajući na svoju dužnost kao na nalog od Boga. Pošto mi je starešina uredio da obavljam dužnost domaćina, morala sam to da prihvatim od Boga i da tu dužnost obavljam dobro i ozbiljno kako bi braća i sestre mogli da imaju bezbedno okruženje za obavljanje svojih dužnosti. Pokajnički sam se molila Bogu: „Bože, ova dužnost mi je došla putem Tvoje orkestracije i uređenja, ali ipak sam sputana svojim ponosom i vidim kako izvoljevam i ne želim da se pokorim. Zaista nemam savesti! Bože, spremna sam da se pokorim i da dobro obavljam tu dužnost da bih Ti udovoljila.”

Kroz promišljanje, shvatila sam da je moja nespremnost da obavljam dužnost domaćina proistekla iz drugog pogrešnog gledišta, naime iz toga što sam smatrala da je dužnost domaćina neprimetna i da nju obavljaju starija braća i sestre koji su lošeg kova, a da se na one koji obavljaju dužnosti starešine drugi ugledaju gde god da odu, da su to ljudi koji streme ka istini, i da su te dužnosti pokazatelj da osoba ima položaj i status. Pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči: „Pred istinom su svi jednaki. Oni koji se unapređuju i gaje nisu mnogo bolji od ostalih. Svi su iskusili Božje delo u približno istom trajanju. Oni koji nisu unapređeni ili gajeni takođe treba da streme ka istini dok obavljaju svoje dužnosti. Niko ne sme da liši druge prava da streme ka istini. Neki ljudi su revnosniji u svom stremljenju ka istini i imaju nekakav kov, pa se unapređuju i gaje. To je zbog potreba rada Božje kuće. Zašto Božja kuća ima takva načela za unapređivanje i korišćenje ljudi? Pošto postoje razlike u kovu i karakteru ljudi, a svako bira drugačiji put, to dovodi do različitih ishoda u veri ljudi u Boga. Oni koji streme ka istini spasavaju se i postaju ljudi carstva, dok se uklanjaju oni koji uopšte ne prihvataju istinu, koji nisu odani u obavljanju svoje dužnosti. Božja kuća gaji i koristi ljude na osnovu toga da li streme ka istini i da li su odani u obavljanju dužnosti. Postoji li razlika u hijerarhiji raznih ljudi u Božjoj kući? Za sada ne postoji hijerarhija u pogledu raznih položaja, vrednosti, statusa ili ugleda ljudi. Barem tokom perioda kada Bog radi na spasavanju i vođenju ljudi nema razlike u rangu raznih ljudi, niti u položaju, vrednosti ili statusu. Jedina razlika je u podeli posla i u ulogama koje se obavljaju. Naravno, u ovom periodu, neki ljudi se, kao izuzetak, unapređuju i gaje za obavljanje nekih posebnih poslova, dok neki ne dobijaju takve mogućnosti iz različitih razloga, kao što su problemi sa kovom ili porodičnim okruženjem. Ali, zar Bog ne spasava one koji nisu imali takve prilike? Nije tako. Da li su njihova vrednost i položaj niži od drugih? Ne. Svi su jednaki pred istinom, svi imaju priliku da streme ka istini i da je zadobiju, a Bog se prema svima odnosi pravedno i razumno. Na kojem nivou se primećuju razlike u položaju, vrednosti i statusu ljudi? Onda kada ljudi dođu do kraja svog puta, i Božje delo je završeno i konačno se formira zaključak o stavovima i gledištima koje je svaka osoba pokazala u procesu stremljenja ka spasenju i dok je obavljala svoju dužnost, kao i zaključak o njihovim raznim ispoljenjima i stavovima prema Bogu – to jest, kada postoji potpuni zapis u Božjoj beležnici – tada će se, zato što će ishodi i odredišta ljudi biti različiti, takođe videti razlika u njihovoj vrednosti, položajima i statusu. Tek tada će sve te stvari moći da se vide i približno utvrde, dok su trenutno svi isti” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Božje reči nam govore da su pred istinom i Božjim rečima svi jednaki i da u suštini ne postoji razlika u pozicijama koje se smatraju visokim ili niskim. U Božjoj kući, ljudi su raspoređeni da obavljaju različite dužnosti na osnovu svog kova, sposobnosti ili potreba crkve, a jedina razlika između njih je dužnost koju obavljaju. Međutim, bez obzira na dužnost koju obavljaju, svačiji položaj i status su isti. Biti starešina ili delatnik ne znači da osoba ima viši položaj od drugih, a osoba koja obavlja dužnost domaćina nije ništa niža po položaju ili statusu od one koja obavlja druge dužnosti. Ali ja sam verovala da je biti starešina ili delatnik znak da ta osoba stremi ka istini i da se, gde god da ode, ljudi ugledaju na nju, dok obavljanje dužnosti domaćina znači samo težak posao, a samim tim i niži položaj i status. Moji stavovi su zaista bili pogrešni! Setila sam se starije sestre u crkvi koja je obavljala dužnost domaćina od kada je pronašla Boga, ali njene namere su ipak bile ispravne, bila je odana u svojoj dužnosti i imala je Božje vođstvo. U međuvremenu, neki su bili starešine i delatnici dugi niz godina, ali zato što nisu stremili ka istini, samo su tražili ugled i status i gledali šta je za njih dobro, išli su čak i dotle da prekidaju i ometaju rad crkve i napadaju i isključuju druge zbog lične koristi. Na kraju su oni okarakterisani kao zli ljudi ili antihristi i proterani iz crkve, a samim tim su izgubili i svoju šansu za spasenje. Iz ovih činjenica sam videla da su pred istinom svi jednaki. Da li neko može da bude spasen nema veze sa dužnostima koje obavlja, njegovim godinama ili statusom. Ključno je da li osoba stremi ka istini i da li je odana u obavljanju svojih dužnosti. Bog je pravedan i On gleda da li ljudi imaju istinu i da li se njihova narav promenila. To je merilo po kojem Bog procenjuje ljude.

Nekoliko meseci kasnije, starešina me je zamolio da ugostim braću i sestre koji su obavljali dužnosti rada na izradi tekstova. U srcu sam počela da razmišljam: „Nekada sam bila nadzornica rada na izradi tekstova i ovi ljudi su bili članovi mog tima, ali sada ih samo ugošćavam. Šta će pomisliti o meni?” Kada sam to pomislila, shvatila sam da ponovo razmišljam o svom ponosu i statusu. Zato sam se u tišini pomolila Bogu i prisetila se Njegovih reči: „Nemoj uvek da radiš stvari za svoje dobro i nemoj stalno da vodiš računa o svojim interesima; ne uzimaj u obzir ljudske interese i ne razmišljaj o sopstvenom ponosu, ugledu i statusu. Prvo moraš da razmotriš interese doma Božjeg i da ih učiniš svojim prioritetom. Trebalo bi da budeš obziran prema Božjim namerama i da počneš tako što ćeš da razmišljaš o tome da li je bilo nečistoća u obavljanju tvoje dužnosti, da li si bio odan, jesi li ispunio svoje odgovornosti i dao sve od sebe, kao i da li si svesrdno razmišljao o svojoj dužnosti i radu crkve. Te stvari moraš uzeti u obzir. Ako često razmišljaš o njima i shvatiš ih, biće ti lakše da dobro obaviš svoju dužnost. Ako si lošeg kova, ako je tvoje iskustvo plitko ili ako nisi stručan u svom profesionalnom radu, onda može doći do nekih grešaka ili nedostataka u tvom radu i možda nećeš imati dobre rezultate – ali ćeš dati sve od sebe. Ti ne zadovoljavaš sopstvene sebične želje ili sklonosti. Umesto toga, stalno razmišljaš o radu crkve i interesima doma Božjeg. Iako možda nećeš postići dobre rezultate u svojoj dužnosti, tvoje srce će doći na pravo mesto; ako, povrh toga, možeš da tražiš istinu da rešiš probleme u obavljanju svoje dužnosti, bićeš u skladu s merilima za obavljanje tvoje dužnosti, a istovremeno ćeš moći da uđeš u istina-stvarnost. To je ono što znači posedovati svedočanstvo” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Iz Božjih reči sam shvatila Njegove namere i takođe sam naučila put primene. U prošlosti sam uvek živela za ponos i status, ali danas treba da prihvatim i pokorim se Božjim orkestracijama i uređenjima, da uzmem u obzir interese crkve i da dobro obavljam svoju dužnost. Stoga sam rado prihvatila. Nekoliko dana kasnije, braća i sestre koji su obavljali dužnosti na izradi tekstova došli su u moju kuću na okupljanje. Kada sam ih videla, nisam osetila da mi je ponos povređen, već sam smatrala da je vršenje bilo kakve dužnosti uzdizanje od strane Boga. Nadalje sam marljivo sarađivala i razmišljala o tome kako da održim dobro okruženje kako bi braća i sestre mogli da se okupljaju i da obavljaju svoje dužnosti u bezbednom i mirnom prostoru. Primenjujući na taj način, osećala sam se spokojno i opušteno u srcu i shvatila sam da dužnost domaćina takođe pruža pouke koje treba naučiti i istine za kojima treba tragati.