Godine 2022, crkveni starešina me je odredio da zalivam neke nove vernike koji su bili prilično dobrog kova. U sebi sam bila polaskana time, osećajući da, to što starešine o meni imaju tako visoko mišljenje te su među svim zalivačima izabrali mene za tu dužnost, sigurno znači da sam dobro radila. Dva meseca kasnije, našem timu se pridružila nova sestra po imenu Čen Dan. Bila je prilično dobrog kova, imala je sposobnost razumevanja i brzo je napredovala. Kad je zalivala nove vernike, razgovarala je o istini prilično jasno i temeljno, a isto tako je bila u stanju da se elokventno izražava i razgovarala je na racionalan i organizovan način. Odmah sam osetila krizu pomislivši: „Čen Dan ima dobar kov i tako brzo napreduje. Ako se to nastavi, zar me neće nadmašiti? Ako se to desi, to će značiti da ja nisam dobra kao ona i koliko će mi dostojanstva ostati nakon toga?” Imajući to umu, u tajnosti sam rešila da radim naporno da sebe opremim istinama i unapredim svoju moć izražavanja, odlučna da joj ne dozvolim da me nadmaši ni po koju cenu. Međutim, ma koliko se trudila, moj napredak je bio minimalan. Kad su se rešavali problemi, što sam više želela dobro da se izrazim, to sam bila nejasnija i nisam bila u stanju da iskoristim čak ni moć izražavanja koju sam već imala. Videvši kako Čen Dan ume da razgovara o istinama kako bi rešila probleme, osetila sam se obeshrabreno. Nakon nekog vremena, Čen Dan je izabrana za vođu tima. Bila sam ljubomorna i osetila da mi je ponos potpuno uništen. Iz dubine duše je nisam volela, osećajući da je njeno prisustvo uticalo na to da budem toliko zbunjena. Nakon toga sam svakog dana bila neraspoložena, nisam imala elana u svojoj dužnosti i čak sam prigovarala Bogu što mi nije dao dobar kov kao što je njen. Ponekad, kad mi je Čen Dan dodeljivala neke zadatke, nisam sarađivala i durila sam se na nju. Kad je ukazivala na probleme u mom radu na zalivanju, osećala sam otpor i izgovarala prilično oštre reči. Kasnije su se još dve sestre pridružile našem timu. Kad sam videla da traže pomoć od Čen Dan umesto od mene, osetila sam kao da su me ošamarile. To me je mnogo potresalo i krivicu za to sam pripisivala tome što me je zasenjivala, pa je moja ljubomora prema njoj postajala još jača. Kao vođa tima, Čen Dan je bila odgovorna za sve razne zadatke. Kad je imala puno posla, zamolila me je da pomognem u negovanju novih vernika. Pomislila sam: „Ako dobro negujem nove vernike, zar neće sve zasluge otići tebi?” Zato sam odbila rekavši joj: „Ti si vođa tima. Negovanje novih vernika je tvoj posao.” Tokom jednog okupljanja, Čen Dan je razgovarala o tome da je izazov biti vođa tima i da razmišlja da odstupi sa te dužnosti. Čuvši to, umesto da promislim o sebi, ja sam uživala u njenim teškoćama i u sebi sam joj se rugala, misleći: „Zar ne bi trebalo da budeš bolja od mene na svaki način? Onda bi trebalo svime da rukovodiš.” Čak sam ponudila svoju ostavku više puta. Na kraju sam smenjena sa svoje pozicije jer je moja ljubomora na njene sposobnosti loše uticala na tim.

Tokom duhovne posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Antihristi uvek ciljano javno potiskuju i isključuju ljude, vrše napade na njih i razotkrivaju njihove probleme. On, van svake sumnje, ciljano koristi takva sredstva protiv onih koji streme ka istini i u stanju su da ga raspoznaju. Kada takve ljude slomi, ostvaruje svoj cilj da ojača sopstveni položaj. Takvo napadanje i odstranjivanje ljudi po svojoj je prirodi zlonamerno. U njegovom jeziku i načinu govora ima agresije: razotkrivanje, osude, lažne optužbe i zlobne klevete. On čak i izvrće činjenice, govoreći o pozitivnim stvarima kao da su negativne, a o negativnim kao da su pozitivne. Takvim izvrtanjem crnog i belog i mešanjem ispravnog i pogrešnog postiže se antihristov cilj da ljude porazi i da im ukalja ime. Kakav to mentalni sklop dovodi do takvog napadanja i odstranjivanja neistomišljenika? To je, najčešće, ljubomoran mentalni sklop. Kod zlobne naravi, ljubomora sa sobom nosi i jaku mržnju, pa antihrist usled svoje ljubomore napada i odstranjuje ljude. U takvoj situaciji, ako antihrista razotkriju, prijave, ako izgubi status i pretrpi psihološki napad, on se neće pokoriti i to mu se neće nimalo svideti, pa će još lakše zauzeti jak osvetoljubiv stav. Osvetoljubivost je vrsta načina razmišljanja, ali i vrsta iskvarene naravi. Kada antihrist vidi da mu je neko učinio nešto nažao, da su drugi sposobniji od njega ili da su njihove izjave i predlozi bolji i mudriji od njegovih te da se svi sa tim izjavama i predlozima slažu, on oseća da mu je položaj ugrožen, u srcu mu se rađaju ljubomora i mržnja, pa napada i sveti se. Antihrist, sveteći se, žrtvi najčešće preventivno zadaje udarac. On aktivno napada i lomi ljude sve dok se ne pokore. Tek tada se oseća kao da je sebi dao oduška. Kako se još ispoljavaju napadanje i odstranjivanje ljudi? (Tako što se drugi potcenjuju.) Potcenjivanje je jedan od načina na koji se ispoljavaju; ma kako dobro ti obavio posao, antihrist će te ipak potcenjivati i osuđivati, sve dok ne postaneš negativan i slab i ne poklekneš. Tek onda će biti zadovoljan jer je postigao cilj” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Druga stavka: Oni napadaju i odstranjuju neistomišljenike”). Bog je razotkrio da antihristi imaju zlobne naravi, ljubomorna srca i snažnu želju za statusom. Kad se neko iz njihovog okruženja učini boljim od njih i ugrozi im status, antihristi postaju ljubomorni i smišljaju osvetu. Da bi zaštitili svoj status, mogu da koriste različite taktike da potisnu i isključe neistomišljenike. Setila sam se da sam se, kad je Čen Dan tek stigla, videvši da je dobrog kova i da me premašuje u svim aspektima, kao i da novi članovi tima takođe naginju ka njoj i visoko je cene, osećala užasno, verujući da je Čen Dan kriva što sam ja zbunjena, pa su ljubomora i prezir koje sam osećala prema njoj izbili nekontrolisano. Kasnije, kad mi je Čen Dan dodeljivala neke zadatke, ja nisam sarađivala i ljutito sam je gledala, obraćala sam joj se nezadovoljnim tonom, što je takođe uticalo na njeno stanje. Ponekad, kad smo diskutovali o problemima, znala sam da je to što je Čen Dan govorila bilo u skladu sa načelima, ali sam se namerno držala sopstvenih gledišta i nisam htela da ih se odreknem, i čak sam podsticala druge da stanu na moju stranu protiv nje, što je dovodilo do zastoja u radu. Znala sam da ima puno posla i da se Čen Dan, pošto je bila nova u ulozi vođe tima, sigurno suočavala sa mnogim izazovima, ali sam iz ljubomore namerno ometala rad time što nisam htela da obavljam svoju dužnost da bih njoj otežala stvari, želeći da je uklonim sa te pozicije. Razmišljajući o tim postupcima, prepoznala sam da sam bila baš kao antihrist, sa prejakom željom za statusom i prepoznala sam da bih, kad je neko ugrožavao moju poziciju, osetila ljubomoru i osvetoljubivost i potpuno bih zanemarila rad crkve i prepoznala sam da je moja narav zlobna i da je bez ljudskosti. Setila sam se vremena kad sam se prvi put obučavala u ovoj dužnosti i kad su starešine posebno zadužile nekog da nas vodi i pomaže nam kako bismo brzo shvatili načela i dobro ispunjavali svoje dužnosti. Crkva me je na taj način unapređivala i negovala, ali ja nisam pratila ispravan put i tragala sam za slavom i dobiti, pokušavajući na svaki način da isključim neistomišljenike i ometam rad crkve. Zaista sam bila užasna!

Onda sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Ako neko kaže da voli istinu i da stremi ka njoj, ali u suštini cilj kojem stremi jeste da se istakne, da se pohvali, da ljudi steknu visoko mišljenje o njemu i da ostvari sopstvene interese, pa svoju dužnost ne obavlja zato da bi se pokorio Bogu i da bi Mu udovoljio, već zato da bi stekao slavu, dobit i status, onda je to stremljenje neopravdano. S obzirom na to, kada je reč o radu crkve, jesu li postupci takvog čoveka prepreka ili doprinose napretku rada crkve? Očigledno je da su prepreka; ne doprinose napretku. Neki će ljudi mahati zastavom crkvenog rada, a istovremeno će stremiti ka vlastitoj slavi, dobiti i statusu, vodiće vlastite poslove, formiraće vlastitu grupicu, svoje malo carstvo – vrše li takvi ljudi svoju dužnost? Sav posao koji oni obavljaju suštinski prekida, ometa i slabi crkveni rad. Koja je posledica njihovog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu? Prvo, ono utiče na to kako Božji izabrani narod normalno jede i pije Božje reči i razume istinu, ometa njegov život-ulazak, sprečava ga da zakorači na pravi put vere u Boga i vodi ga na pogrešan put – što izabranicima škodi i vodi ih u propast. A kako to na kraju utiče na crkveni rad? Tako što ga ometa, nanosi mu štetu i ruši ga. To je posledica ljudskog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu. Kada čovek na taj način obavlja svoju dužnost, zar se to ne može definisati kao koračanje putem antihrista? Kada Bog od ljudi traži da ostave po strani slavu, dobit i status, ne radi se o tome da ih On lišava prava na izbor; naprotiv, on to čini zato što ljudi, stremeći ka slavi, dobiti i statusu, prekidaju i ometaju rad crkve i život-ulazak Božjeg izabranog naroda, pa mogu čak i da utiču na to kako veći broj ljudi jede i pije Božje reči, razume istinu i na taj način zadobija Božje spasenje. To je neosporna činjenica. Kada ljudi streme ka sopstvenoj slavi, dobiti i statusu, sigurno je da neće stremiti ka istini i da neće odano ispuniti svoju dužnost. Govoriće i postupati isključivo u cilju sticanja slave, dobiti i statusa i sav njihov rad, bez najmanjeg izuzetka, biće posvećen tom cilju. Ponašati se i delovati na taj način bez ikakve sumnje znači koračati putem antihristȃ; to je prekidanje i ometanje Božjeg dela, a sve raznorazne posledice takvog delovanja ometaju širenje jevanđelja carstva i sprovođenje Božje volje u crkvi. Stoga se može sa izvesnošću reći da je put kojim koračaju oni koji streme ka slavi, dobiti i statusu – put otpora Bogu. To je namerni otpor Bogu, protivrečenje Bogu – to je saradnja sa Sotonom u opiranju i protivljenju Bogu. Takva je priroda ljudskog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu. Greška koju prave ljudi koji streme ka svojim ličnim interesima jeste što su ciljevi kojima oni streme ciljevi Satane, to su rđavi i nepravedni ciljevi. Kada ljudi streme ka ličnim interesima kao što su slava, dobit i status, oni i ne znajući postaju Sotonino oruđe, Sotonin odušak i, štaviše, njegovo otelotvorenje. Oni u crkvi igraju negativnu ulogu; uticaj koji imaju na rad crkve, na normalan crkveni život i normalno stremljenje Božjeg izabranog naroda je taj da ih ometaju i nanose im štetu; imaju štetan i negativan uticaj” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (1. deo)”). Ranije sam mislila da je traganje za reputacijom i statusom samo lični neuspeh u stremljenju ka istini i da će naškoditi samo životu te osobe ne utičući na druge. To sam oduvek smatrala minornim otkrivenjem iskvarenosti, misleći da svako ima tu vrstu iskvarenosti i da se to ne može promeniti preko noći; to se mora raditi postepeno. Nisam shvatala zašto Bog toliko mrzi stremljenje ka reputaciji i statusu. Nakon čitanja ovog odlomka Božjih reči, shvatila sam da stremljenje ka reputaciji i statusu ne samo da nanosi štetu životu neke osobe, već i ometa rad crkve. Čen Dan je bila vođa tima i trebalo je da je podržim i sarađujem sa njom u njenom radu. Međutim, zbog ljubomore, ja namerno nisam sarađivala u njenim radnim aranžmanima i otežavala sam joj posao, što je uticalo na rad na zalivanju. Kad se diskutovalo o problemima, iako sam znala da je njena beseda ispravna, plašila sam se da ću, ako je poslušam, ostaviti utisak da sam inferiorna i da ću izgubiti dobar glas. Zato sam se tvrdoglavo držala sopstvenih gledišta, što je dovelo do zastoja u radu. Čak sam namerno sprečavala rad, štrajkovala i odbijala da sarađujem čak i u stvarima koje sam mogla da uradim, prebacujući posao na Čen Dan kako bih vršila pritisak na nju. Spolja se činilo da se takmičim sa drugima za slavu i dobit, ali sam se zapravo opirala Bogu. Zadovoljavala sam svoju taštinu po cenu usporavanja rada crkve. Tek sada sam shvatila da su mnogi antihristi izopšteni ne zato što streme ka reputaciji i statusu niti zato što imaju iskvarene naravi, već zato što, stremeći ka slavi i statusu, ne prezaju ni od čega da potisnu druge i stvaraju im probleme, ometajući rad Božje kuće i čineći mnoga zla dela. Moji postupci su po prirodi bili isti kao kod tih antihrista. Ako se ne bih pokajala, na kraju bih bila izopštena iz crkve zbog svojih brojnih zlih dela. Uplašila sam se kad sam o tome razmislila. U to vreme sam se osećala nekako potišteno, pitala sam se da li i dalje postoji nada da budem spasena nakon što sam počinila toliko zla i da li Bog koristi ovu situaciju da me razotkrije i ukloni.

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči: „Danas ne samo da možete da gledate u Boga, već ste, što je još važnije, primili grdnju i sud, primili ste ovo najdublje spasenje, što će reći, primili ste najveću Božju ljubav. U svemu što On čini, Bog vas zaista voli. On nema zlu nameru. Sudi vam zbog vaših grehova, da razmislite o sebi i dobijete ovo ogromno spasenje. Sve ovo se čini sa ciljem da bi se čovek upotpunio. Od početka do kraja, Bog čini sve što može da spasi čoveka i nema želju da potpuno uništi ljude koje je stvorio Svojim rukama. On je danas došao među vas da dela; nije li tim pre ovo spasenje? Da vas mrzi, da li bi i dalje obavljao delo takvih razmera kako bi vas lično vodio? Zašto bi On tako patio? Bog vas ne mrzi niti ima zle namere prema vama. Treba da znate da je Božja ljubav najiskrenija ljubav. Samo zato što su ljudi buntovni, On mora da ih spasava kroz sud; da nije toga, njihovo bi spasavanje bilo nemoguće” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Unutrašnja istina o delu osvajanja (4)”). Nakon čitanja Božjih reči, bila sam duboko dirnuta i shvatila sam koliko sam nerazumna bila. Razlog zašto sam danas smenjena je taj što sam stremila ka slavi i dobiti i što nisam išla pravim putem, već sam činila zlo i ometala rad crkve. Stoga je trebalo da prihvatim disciplinovanje i prekor, a ne da pogrešno tumačim Božju nameru. Takođe sam razmišljala o tome zašto sam bila u stanju da počinim takva zla dela. Osim što sam imala jaku želju za reputacijom i statusom, nisam imala nimalo bogobojažljivo srce. Kad god bi se desilo nešto što je ugrožavalo moju reputaciju i status, ja bih postupala svojevoljno, činila zlo i opirala se Bogu. Takođe sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Dakle, ako postoji neko ko ima bogobojažljivo srce, kako će se ponašati? (Neće postupati nesmotreno niti svojevoljno.) Te dve reči su sasvim prikladne. Kako onda u praksi možete da ne postupate nesmotreno niti svojevoljno? (Treba da imamo srce koje traga.) Kada se suoče s problemom, neki ljudi traže odgovor od drugih, ali kada druga osoba govori u skladu sa istinom, oni to ne prihvataju, nisu u stanju da poslušaju i u svom srcu misle: ’Obično sam bolji od njega. Ako ovaj put poslušam njegov predlog, zar neće izgledati kao da je on bolji od mene? Ne, ne mogu da ga poslušam. Postupiću onako kako ja mislim da treba.’ Onda nađu razlog i izgovor da obore gledište druge osobe. Kakva je to narav kada neka osoba vidi nekoga ko je bolji od nje i pokušava da sroza tu drugu osobu, širi glasine o njoj ili koristi gnusna sredstva da je ocrni i potkopa njen ugled – čak i da je gazi – kako bi zaštitila svoje mesto u glavama ljudi? To nije samo nadmenost i uobraženost, to je Sotonska narav, to je zlobna narav. To što je ta osoba u stanju da napada i udalji ljude koji su bolji i jači od nje je podmuklo i rđavo. A to što je ništa neće zaustaviti da srozava ljude pokazuje da u njoj ima mnogo toga đavolskog! Živeći u skladu sa Sotonskom naravi, ona je sklona da omalovažava ljude, da pokušava da im smesti, da im otežava život. Zar to nije zlodelo? Živeći tako, ona i dalje misli da joj ništa ne fali, da je dobra osoba – ali kada vidi nekog boljeg od sebe, sklona je da tom nekom zadaje muke, da ga celog izgazi. O čemu se ovde radi? Zar ljudi koji su sposobni da čine takva zlodela nisu beskrupulozni i svojevoljni? Takvi ljudi misle samo na sopstvene interese, misle samo na svoja osećanja i jedino žele da ostvare sopstvene želje, ambicije i ciljeve. Nije ih briga koliko štete nanose radu crkve i radije žrtvuju interese doma Božjeg kako bi zaštitili svoj status u glavama ljudi i sopstveni ugled. Zar takvi ljudi nisu nadmeni i samopravedni, sebični i podli? Ne samo da su nadmeni i samopravedni, već su i izuzetno sebični i podli. Uopšte se ne obaziru na Božje namere. Da li takvi ljudi imaju bogobojažljivo srce? Oni uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Zato se i ponašaju bezobzirno i rade šta god im se prohte, bez ikakvog osećaja krivice, bez ikakve strepnje, bez ikakve bojazni ili brige, i ne razmišljaju o posledicama. To je ono što često rade i kako su se uvek ponašali. Kakva je priroda takvog ponašanja? Blago rečeno, takvi ljudi su isuviše zavidni i imaju isuviše jaku želju za ličnim ugledom i statusom; isuviše su lažljivi i podmukli. Oštrije rečeno, suština problema je u tome što takvi ljudi uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Oni nisu Bogom zastrašeni, veruju da su vrlo bitni i svaki aspekt sebe smatraju višim od Boga i višim od istine. U njihovim srcima, Bog nije dostojan pomena, već je beznačajan i uopšte nema nikakav status u njihovim srcima. Da li oni koji u svojim srcima nemaju mesta za Boga i koji nemaju bogobojažljivo srce, mogu da sprovedu istinu u delo? Ne, nikako. Dakle, kada obično idu okolo, veselo se zanimajući nečim i ulažući dosta energije, šta oni zapravo rade? Takvi ljudi čak tvrde da su sve napustili da bi se dali Bogu i da su mnogo propatili, dok zapravo motiv, načelo i cilj svih njihovih postupaka leže u sticanju ličnog statusa i prestiža, kao i u zaštiti vlastitih interesa. Da li biste rekli da je takva osoba užasna? Kakvi to ljudi veruju u Boga već dugi niz godina, a ipak nemaju bogobojažljivo srce? Zar nisu nadmeni? Zar nisu Sotone? A kome bogobojažljivo srce najviše nedostaje? Osim zveri, tu su i zli i antihristi, đavoli i oni koji pripadaju Sotoninom soju” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga”). Čitajući Božje reči, osetila sam dubok bol u srcu i videla da sam ja upravo takva osoba kakvu je On razotkrio, osoba bez bogobojažljivog srca. Bog je rekao da samo zveri, zli ljudi, antihristi, đavoli i Sotona uopšte nemaju bogobojažljivo srce i mogla sam da osetim Božji prezir i mržnju prema takvim ljudima. Razmišljajući o tome, iako sam ja verovala u Boga, u mom srcu nije bilo mesta za Njega; uvek sam na prvo mesto stavljala sopstvenu reputaciju i status, čak idući dotle da potiskujem i isključujem druge na svaki način. Videvši da Čen Dan ima bolji kov od mene, postala sam ljubomorna i upoređivala sebe s njom u svemu. Nakon što je Čen Dan postala vođa tima, osetila sam da to što mi ona uređuje zadatke škodi mom ponosu pošto sam ja radila na zalivanju duže nego ona. Zato sam namerno odbijala da sarađujem s njom i otežavala joj stvari. Čak i tokom diskusija, uvek sam držala do sebe tako što sam odbijala njene odgovarajuće predloge iz straha da bih, ako bih je poslušala, ostavila utisak da sam inferiornija u odnosu na nju. Na kraju, kad sam videla da me je premašila u svakom aspektu i da ne mogu da je zasenim, osetila sam da za mene nema izgleda da se istaknem u timu, pa sam namerno počela da pravim smetnje i opirala se tome da obavljam svoju dužnost. To je otkrilo da se nimalo ne bojim Boga u svom srcu i da nemam ljudskosti. Da sam se imalo bojala Boga u svom srcu, ne bih činila takva zla dela niti bih se usudila da svoje frustracije iskaljujem na radu crkve. Ne samo da nisam iskreno obavljala svoje dužnosti, već sam i druge ometala u obavljanju njihovih dužnosti i ometala sam rad crkve. Kako to ne bi izazvalo Božju odbojnost? To smenjivanje je bilo rezultat Božje pravedne naravi koja me je stigla – zaslužila sam to. Osećala sam duboko žaljenje i krivila sebe i u sebi sam se pomolila Bogu, ispovedila se i pokajala.

Nakon toga sam pokušala da nađem način kako da rešim problem ljubomore prema onima koji su talentovani i sposobni i kako da se nosim sa ambicijom za stremljenjem ka reputaciji i statusu. Jednog dana sam pročitala Božje reči: „Talenti i sposobnosti sa kojima se ljudi rađaju darovani su od Boga. Bog ih je vrlo davno predodredio. Ako te je Bog načinio glupim, onda postoji smisao u tvojoj gluposti; ako te je načinio bistrim, tada postoji smisao u tvojoj bistrini. Kakve god talente da ti Bog podari, koje god da su tvoje vrline, koliko god da je visok tvoj količnik inteligencije, za Boga sve to ima svrhu. Sve te stvari je Bog predodredio. Bog je odavno odredio ulogu koju igraš u svom životu i dužnost koju obavljaš. Neki ljudi uviđaju da drugi poseduju vrline koje oni sami nemaju i zbog toga su nezadovoljni. Žele da to promene tako što će naučiti više, videti više i biti marljiviji. Ipak, postoji granica koja se može dostići njihovom marljivošću, te oni ne mogu da nadmaše nadarene i stručne ljude. Koliko god da se upinješ, beskorisno je. Bog je odredio šta ćeš biti i niko ne može ništa da učini da bi to promenio. U čemu god da si dobar, to je teren na kome treba da se potrudiš. Koja god da je dužnost prikladna za tebe, to je dužnost koju treba da obavljaš. Ne primoravaj sebe da zalaziš u područja koja su van domašaja tvojih veština i nemoj drugima da zavidiš. Svako obavlja svoju funkciju. Ne pomišljaj da sve možeš dobro da uradiš, niti da si savršeniji ili bolji od drugih, u stalnoj želji da druge zameniš i da se dokažeš. To je iskvarena narav. (…) Kada imaš takvu narav, uvek pokušavaš da držiš druge pod kontrolom, uvek nastojiš da ih prestigneš, uvek se nadmećeš i od ljudi uvek pokušavaš da nešto uzmeš. Izrazito si zavidan, ni pred kim ne popuštaš i uvek nastojiš da se izdvojiš iz gomile. To izaziva nevolje; tako postupa Sotona. Ako zaista želiš da budeš prihvatljivo stvoreno biće, nemoj slediti sopstvene snove. Loš je i sȃm pokušaj da budeš nadmoćniji i sposobniji nego što jesi kako bi postigao sopstvene ciljeve. Treba da naučiš da se pokoravaš Božjim orkestracijama i uređenjima i treba da budeš postojan na mestu koje čovek treba da zauzima; jedino se u tome ogleda razum” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Božje reči su me ganule u srce. Shvatila sam da kad god sam nailazila na ljude dobrog kova, ja sam postajala ljubomorna i upoređivala se sa njima, nekontrolisano stremeći ka reputaciji i statusu. Takvo ponašanje bilo je ukorenjeno u mojoj nadmenoj naravi i želela sam da nadmašim druge u svemu. Međutim, talenti i kov koje ja imam predodredio je Bog i u tome postoji Božja dobra namera. Moja nadmena narav me je uvek navodila da stremim ka reputaciji i statusu i kad bih zaista imala tako sjajan kov, ko zna koliko bih nadmena bila. Možda bih na kraju bila izopštena iz crkve zbog toga što sam počinila toliko zla i išla putem antihrista. To što mi je Bog predodredio prosečan kov je način da me zaštiti. Osim toga, Bog ne zahteva od nas da budemo superheroji ili veliki ljudi, niti da budemo superiorni u odnosu na druge u svemu. Ono što Bog vrednuje je da mi, u skladu sa svojim rastom i kovom, u potpunosti koristimo ono što umemo da radimo, fokusirajući se na ispunjenje dužnosti iskrenim srcem. Čen Dan je bila boljeg kova i njena dužnost je bila da upravlja celokupnim poslom kao vođa tima. Trebalo je da je podržim i sarađujem sa njom, učeći iz njenih jačih strana i radeći skladno sa njom, kako bih mogla bolje da obavljam svoju dužnost. Bez obzira na to da li nam je kov dobar ili loš, zajednički cilj svih je dobro ispunjavanje dužnosti i to je najvažnije. Moje neprestano poređenje i nadmetanje sa drugima bilo je zapravo opiranje Bogu i nepokoravanje Božjoj suverenosti i uređenjima i samo me je dovodilo do toga da patim zbog Sotoninih mučenja. Razmišljajući o tome kako nisam cenila priliku da obavljam svoje dužnosti, već sam se, umesto toga, fokusirala na borbu i nadmetanje sa drugima, osetila sam nekakvo kajanje.

Nekoliko meseci kasnije, starešine su me odredile da radim sa Čen Dan i ostalima. U početku sam bila pomalo zabrinuta, plašeći se da bih ponovo mogla da otkrijem iskvarenu narav. Međutim, isto tako sam znala da je tu situaciju uredio Bog i da mi je to bila prilika da se pokajem; nisam želela da razočaram Boga i zato sam morala s tim da se suočim. Svesno sam se više molila Bogu, moleći Ga da me zaštiti kako bih mogla da živim u Njegovom prisustvu, i neprestano sam podsećala sebe da ne tragam za slavom i dobiti niti da se poredim sa drugima. Sećam se da sam jednom primetila da jedna sestra znatno napreduje i odmah sam se osetila pomalo izgubljeno i zabrinuto, uplašila sam se da će me ta sestra premašiti i da ću postati najgora u timu i izgubiti obraz. Brzo sam shvatila da sam se ponovo poredila sa drugima i svesno sam se molila Bogu u svom srcu. Pomislila sam na Božje reči koje sam ranije pročitala: „Ako zaista želiš da svoju dužnost dobro obavljaš, za sebe pre svega moraš pronaći pravo mesto, te da onda ono što je u tvojoj moći uradiš svim svojim srcem, umom i snagom, najbolje što znaš. Ovakav pristup je u skladu s merilom, a takvo je obavljanje dužnosti sa određenom merom čistote. Pravo stvoreno biće bi upravo to trebalo da učini. Pre svega, moraš da shvatiš šta je pravo stvoreno biće: normalno stvoreno biće nije natčovek, već osoba koja živi na zemlji na prizemljen način; ni po čemu nije izvanredna niti je i najmanje izuzetna, već je poput svake druge obične osobe. Ako stalno želiš da nadmašiš druge, da se kotiraš više od ostalih, onda tobom vlada nadmena narav i u pitanju je zabluda izazvana tvojom ambicijom. Ti to, zapravo, ne možeš da postigneš i za tebe je to nemoguće. Bog ti nije podario takav talenat i veštinu, niti ti je dao takvu suštinu. Ne zaboravi da si običan pripadnik ljudskog roda koji se ni po čemu ne razlikuje od ostalih; samo se tvoj izgled, porodica i poreklo mogu razlikovati i mogu postojati neke posebnosti u tvojim snagama i darovima. Ali, ne zaboravi sledeće: koliko god da si jedinstven, to se ogleda samo u sitnicama, dok je tvoja iskvarena narav istovetna naravima drugih. Stav koji treba da imaš i načela kojih u obavljanju svoje dužnosti moraš da se pridržavaš isti su kao i kod drugih. Ljudi se međusobno razlikuju samo po snazi i talentima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Božje reči su mi pomogle da razumem da sam obično stvoreno biće, normalna osoba. Normalno je da postoje stvari koje ne znam i oblasti u kojima nisam tako dobra kao drugi. Samo zato što sam počela da primenjujem zalivanje novih vernika ranije, nije značilo da treba da budem bolja od drugih u svakom aspektu. Takvo razmišljanje bilo je nadmeno i nerazumno. Bog od mene zahteva da budem normalna osoba, da savesno radim najbolje što mogu i da u potpunosti koristim svoje sposobnosti u skladu sa svojim rastom i kovom. Osim toga, Bog je svakoj osobi dao drugačiji kov i jače strane. Radeći zajedno, možemo da dopunjujemo jače i slabije strane svakog od nas, sarađujući skladno, što je korisno za dužnost. Ako ta sestra ima sposobnosti koje ja nemam, treba da učim od nje, a to je takođe Božji način da se nadomeste moji nedostaci. Shvatanje Božje namere donelo mi je olakšanje i postepeno sam postajala sve više fokusirana na svoje dužnosti. Kad bih se ponovo srela sa Čen Dan, mogla sam da podržim njen rad i da skladno sarađujem s njom. Kad sam nailazila na stvari koje nisam razumela, bila sam voljna da ostavim po strani svoj ponos i zatražim savet od nje. Praktično postupanje na ovaj način donelo mi je osećaj spokoja i olakšanja i takođe sam malo napredovala u obavljanju svojih dužnosti. Zahvaljujem Bogu na tome!