Krajem marta 2023. godine, starešine su me zamolile da nadzirem crkveni rad na pročišćavanju. Osetila sam veliki pritisak kad su mi to rekli i pomislila sam: „Moje razumevanje istine je plitko i nemam moć raspoznavanja. Ako ne mogu da obavljam praktičan posao, mogla bih ubrzo da budem smenjena. To bi bilo tako sramotno! Biti član tima je manja odgovornost, a tu je i nadzornik da proverava stvari, pa su šanse da se pogreši manje. Ako postanem nadzornica, količina posla će biti veća, a čim napravim grešku, to bi moglo da odloži rad, ili još gore, da dovede do nepravednih optužbi i kažnjavanja. To bi bio ozbiljan prestup! Obavljanje dužnosti bi trebalo da bude jedan oblik pripreme dobrih dela, ali ako napravim veliki prestup, blaža kazna bi bila da budem smenjena i osramoćena, a u gorem slučaju, mogla bih čak i da budem izopštena iz crkve. Da li bih onda i dalje imala dobar ishod i odredište?” Imajući to na umu, prosto sam nalazila izgovore da odbijem tu ulogu govoreći da je moj život-ulazak plitak i da nisam dorasla toj dužnosti. Starešna nije rekao mnogo toga, ali mi je rekao da nastavim da tragam. U narednim danima, bilo mi je jako teško svaki put kada bih pomislila na reči starešine. Jednostavno se desilo to da sam u tom periodu imala problem da procenim ponašanje jedne osobe. Posmatrala sam samo ozbiljne posledice njenih zlih postupaka i označila sam je kao zlu osobu, a nisam ispitala njenu priroda-suštinu i njeno dosledno ponašanje. Tek kasnije sam shvatila da, iako je ta osoba počinila neka zla dela, on nije zla osoba. Taj događaj me je naveo da se osećam još potištenije. Ta moja greška je skoro naudila nekome i prekinula rad na pročišćavanju. Zaista nisam posedovala razboritost. Kada bih postala nadzornica i ponovo pravila greške, zar ne bih prosto završila tako što bih činila još više prestupa? Onda sam pomislila na sestru Lin Fang, nadzornicu koja je upravo bila smenjena jer nije obavljala stvarni posao niti je nadzirala rad i upravljala njime. Dva nadzornika koji su došli pre nje su na kraju izbačeni iz crkve jer su počinili previše zlih dela. To me je još više ubedilo da je posao nadzornika previše rizičan i da bih, ako ne bih dobro obavljala posao, ubrzo bila smenjena ili isključena. Osećala sam se bezbednije da samo budem član tima. Ali ni direktno odbijanje dužnosti nije bilo prikladno, pa sam bila zbunjena. Tokom narednih nekoliko dana, nastavila sam da razmišljam o tim stvarima, osećajući da sam pod velikim pritiskom i da to utiče na moje stanje. Pomolila sam se Bogu i zatražila Njegovo vođstvo.

Tokom jedne duhovne posvećenosti, pročitala sam članak o iskustvenom svedočenju, gde je glavni lik neprestano smišljao izgovore i odbijao dužnosti jer je razmišljao o svom ponosu i interesima, ali je kasnije shvatio da dužnosti dolaze uz Božju suverenost i uređenja, da Bog posmatra njegov stav prema dužnostima i morao je prvo da se pokori. Takođe sam prvo morala da uđem u istinu pokoravanja Bogu. Zato sam potražila odgovarajući odlomak Božjih reči. Pročitala sam da Božje reči kažu: „Kad je Noje postupio prema Božjim uputstvima, on nije znao kakve su Božje namere. Nije znao šta Bog želi da postigne. Bog mu je samo izdao zapovest i uputio ga da nešto uradi, a Noje je, bez mnogo objašnjenja, otišao i to uradio. On nije pokušavao da u potaji otkrije Božje želje, nije se opirao Bogu, niti je prema Njemu bio neiskren. Samo je otišao i, čista srca i prostodušno, uradio onako kako mu je bilo zapoveđeno. Šta god mu je Bog naložio da uradi, on je uradio, a pokornost i slušanje Božjih reči bili su izraz vere koja je podupirala njegove postupke. Eto kako je on neposredno i jednostavno postupao sa onim što mu je Bog poverio. Njegova suština – suština njegovih postupaka – bila je pokornost, odsustvo preispitivanja, odsustvo opiranja i, štaviše, odsustvo razmišljanja o ličnim interesima i o sopstvenim dobicima i gubicima. Nadalje, kad je Bog rekao da će uništiti svet potopom, Noje nije pitao ni kada će se to desiti ni u šta će se sve pretvoriti, a svakako nije pitao Boga kako će On da uništi svet. Naprosto je učinio onako kako je Bog naredio. Kako god i od čega god je Bog hteo da to bude napravljeno, Noje je uradio tačno onako kako je Bog tražio, bez i trenutka odlaganja. Delovao je prema Božjim uputstvima i želeo je da udovolji Bogu” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I”). Čitajući Božje reči, shvatila sam da ono što Bog zahteva od ljudi je da se pokore u svakoj situaciji i da je to razum koji bi stvorena bića trebalo da imaju. Videla sam da je Noje bio čista srca u svom pristupu Božjem nalogu. On je prosto slušao i pokoravao se. Nije uzimao u obzir to sa koliko teškoća bi mogao da se suoči gradeći barku niti kakve odgovornosti bi mogao da snosi ako to ne uradi dobro. On je samo želeo da vodi računa o Božjim namerama, da izgradi barku kako je Bog zahtevao što je pre moguće, kako bi Božja volja mogla da se sprovede. Ali kad je meni zapala dužnost, moje misli su toliko bile rastrzane i neprestano sam razmišljala o svojim teškoćama, svojoj budućnosti i svom odredištu. Mislila sam da je biti nadzornik previše rizično i da ću biti podložna prestupima i da, ako bih načinila previše prestupa, ne bih imala dobar ishod. Kada sam o tome razmišljala, zaključila sam da uopšte ne mogu da se pokorim i stalno sam želela da smišljam izgovore, kako bih izbegla tu dužnost. Razmišljajući o tome, osetila sam se zaista posramljeno. Verovala sam u Boga toliko godina, ali i dalje nisam imala osnovnu pokornost. Zaista nisam imala nimalo istina-stvarnosti. Nisam mogla ovako da nastavim. Iako sam imala teškoće i brige, morala sam prvo da se pokorim i prihvatim tu dužnost.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i donekle razumela svoje stanje. Bog kaže: „Sudeći po stavu koji antihristi imaju prema Bogu, prema okruženju, ljudima, događajima i stvarima koje Bog uređuje, prema tome što ih Bog razotkriva i disciplinuje i tako dalje, da li antihristi imaju i najmanju nameru da tragaju za istinom? Da li imaju i najmanju nameru da se pokore Bogu? Da li imaju i najmanju veru da ništa od toga nije slučajno već je, naprotiv, pod Božjom suverenošću? Da li to razumeju i da li su toga svesni? Očigledno da ne. Može se reći da koren njihove opreznosti dolazi iz njihovih sumnji prema Bogu. Takođe se može reći da koren njihovog nepoverenja prema Bogu dolazi iz njihovih sumnji prema Bogu. Rezultati njihovog ispitivanja Boga čine da imaju još veće nepoverenje prema Bogu i da, u isto vreme, budu oprezniji prema Bogu. Sudeći po različitim mislima i stavovima koji proizilaze iz načina na koji antihristi razmišljaju, kao i po različitim pristupima i ponašanjima nastalim pod vlašću tih misli i stavova, ti ljudi su prosto rečeno nerazumni; oni nisu u stanju da razumeju istinu, nisu u stanju da razviju iskrenu veru u Boga, nisu u stanju da temeljno poveruju u Boga i priznaju Njegovo postojanje i nisu u stanju da poveruju i da priznaju da je Bog suveren nad svim što je stvoreno, da je On suveren nad svime. Sve to je rezultat njihove rđave narav-suštine” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Peti ekskurs (2. deo)”). Iz Božjih reči sam videla da antihristi ne veruju u Božju pravednost kad se nešto dešava. Umesto da tragaju za istinom kako bi spoznali Božju narav, oni koriste predstave i uobrazilje ljudi i sotonske filozofije da analiziraju Božje delo i situacije koje On uređuje. Zato postaju uzdržani i pogrešno razumeju Boga. Razlog tome je rđava priroda antihrista. Istražujući sebe u svetlu Božjih reči, videla sam da je moje stanje isto takvo. Videvši da su prethodna tri nadzornika smenjena i isključena, nisam tragala za istinom, nisam uzimala u obzir zašto oni nisu uspeli, nisam stekla sposobnost raspoznavanja niti sam naučila lekcije iz njihovih neuspeha. Umesto toga, postala sam uzdržana i živela sam po sotonskim filozofijama, poput: „Oprez je majka sigurnosti” i „Ko visoko leti, nisko pada”. Osećala sam da je biti nadzornik previše rizično i da bi bio veliki prestup ako bih iznela bilo kakve nepravedne optužbe ili izrekla kazne i ne bih imala dobar ishod niti odredište. Mislila sam da moram da zaštitim sebe i da izbegnem rizike, pa sam nastavila da smišljam izgovore kako bih izbegla tu dužnost. Kasnije sam se zapitala: „Koje su Božje namere u tome da mi dodeli ovu dužnost? Nadzor rada na pročišćavanju ne nosi veliku odgovornost, ali bi mi omogućio da prepoznam različite tipove zlih ljudi, antihrista i bezvernika, što bi mi pomoglo da brzo napredujem u raspoznavanju ljudi. Isto tako, dužnost nadzornika bi obuhvatala bavljenje mnogim problemima, što bi me nateralo da tragam za odgovarajućim istina-načelima i da se opremim istinom, što bi bila sjajna prilika za obuku. Ali, umesto da stremim ka istini po ovom pitanju, stalno sam razmišljala da biti nadzornica znači podnositi veću odgovornost i da ću brže biti razotkrivena i isključena, pa sam bila veoma sumnjičava i uzdržana prema Bogu. Zaista sam ranila Božje srce!”

Onda sam pomislila na jedan odlomak Božjih reči: „Bog je pravedan i pravičan prema svima. Bog ne gleda na to kakav si bio ranije ili kakav ti je trenutni rast, već posmatra da li stremiš ka istini i da li hodaš putem stremljenja ka istini. (…) Bog ti dozvoljava da se spotakneš, da podbaciš i da pogrešiš. Bog će ti pružiti prilike i vreme da shvatiš istinu, primeniš istinu, postepeno razumeš Njegove namere, sve radiš u skladu sa Njegovim namerama, da Mu budeš istinski pokoran i da postigneš istina-stvarnost koju Bog zahteva od ljudi. Koga se, međutim, Bog najviše gnuša? Onog koji, i pored toga što poznaje istinu u svom srcu, odbija da je prihvati, a kamoli da je primeni. Umesto toga, i dalje živi po Sotoninim filozofijama, a ipak sebe smatra prilično dobrim i pokornim prema Bogu, dok istovremeno nastoji da druge navede na stranputicu i zadobije položaj u Božjoj kući. Bog se najviše gnuša takvih ljudi, to su antihristi. Iako svi imaju iskvarenu narav, ti su postupci drugačije prirode. Ne radi se o običnoj iskvarenoj naravi, niti o uobičajenom otkrivenju iskvarenosti. Naprotiv, ti se svesno i tvrdoglavo opireš Bogu do samog kraja. Znaš da Bog postoji, veruješ u Boga, a ipak svesno odlučuješ da Mu se opireš. Ne radi se o tome da imaš predstave o Bogu, niti je reč o pogrešnom shvatanju, već se ti svesno opireš Bogu do samog kraja. Da li Bog može da spase takvu osobu? Bog te ne spasava. Ti si neprijatelj Boga, a samim tim si i đavo i Sotona. Da li Bog ipak može da spasi đavole i Sotone?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kada veruješ u Boga, najvažnije je da primenjuješ i doživljavaš Njegove reči”). Iz Božjih reči sam videla da je Bog pravičan prema ljudima. On ne isključuje ljude zbog trenutnih grešaka ili neuspeha, već ih razotkriva i isključuje kada oni uporno odbacuju istinu i tvrdoglavo Mu se protive. Pomislila sam na to kako me je nedostatak razumevanja istine naveo da pogrešno raspoznam ljude, pa me ipak niko nije prozvao kao odgovornu niti me je sprečio da zbog toga izvršavam ovu dužnost. Bog je koristio moje greške da me opremi istinom u vezi sa raspoznavanjem ljudi kako bi nadoknadio moje nedostatke. Razmislila sam više o tome zašto Lin Fang nije uspela. Nedavno sam je čula kad je govorila o pogrešnim namerama u svojoj dužnosti. Kad bi videla loše rezultate u radu, ona bi prebacivala posao na sestru sa kojom je sarađivala i nije lično preuzimala odgovornost. Kada su više starešine razgovarale sa njom i ispravile njeno ponašanje, ona je nastavila da pronalazi izgovore i pokušavala je da se odbrani i odbijala je da promisli o sebi i spozna sebe u vezi sa tim problemima. Lin Fang nije smenjena zbog svojih grešaka, već pre svega zato što je odbijala da prihvati istinu i zato što je bila neodgovorna. Bila su tu još dva nadzornika. Jedan je imao nadmenu narav, bio je autokrata i uvek je želeo da drži sav autoritet, a kad ga drugi ne bi slušali, on bi pokušavao da ih potiskuje i maltretira. Drugi nadzornik je neprestano stremio ka ugledu i statusu, potiskivao je i odbacivao mišljenja koja nisu bila u skladu s njegovima. Obojica su hodali putem antihrista i izopšteni su zbog svojih mnogobrojnih zlih dela. Videla sam da je Bog pravedan i da On ne smenjuje niti uklanja ljude samo zato što prave greške u svojoj dužnosti, već na osnovu njihovog stava prema istini i Bogu i puta kojim hodaju. Iz njihovog doslednog ponašanja, bilo je jasno da njihova priroda-suština ima odbojnost prema istini, da je mrzi i da su oni samo stremili ka ugledu i statusu, a da uopšte nisu štitili rad crkve, što je dovelo do toga da ih Bog razotkrije i isključi. Ali sam ja ranije mislila da je veća verovatnoća da oni sa statusom i velikom odgovornošću budu razotkriveni i isključeni, dok bi neki običan brat ili sestra, sa manje zadataka, počinili manje prestupa jer su bili uključeni u manje stvari i tako bi izbegli da budu razotkriveni i isključeni. Ali to su bile samo moje predstave i uobrazilje. Uvek sam bila uzdržana pred Bogom i izbegavala sam svoju dužnost. Čak i kada ne bih počinila nikakve prestupe, kada ne bih stremila ka istini, moja iskvarena narav ne bi bila počišćena niti promenjena, ne bih primila spasenje i na kraju i dalje ne bih imala dobar ishod. Imajući to na umu, bila sam voljna da prihvatim tu dužnost. Bog računa na odstupanja i probleme u dužnosti neke osobe i dokle god ta osoba može nakon toga da traga za istinom, da promišlja o sebi i da brzo ispravi ta odstupanja, Bog će nastaviti da je vodi. Kad sam razmislila o tome, shvatila sam da sam ja već prilično vremena obavljala posao pročišćavanja i da sam razumela neka načela raspoznavanja. Poslu u crkvi su hitno bili potrebni ljudi za saradnju, pa sam morala da uzmem u obzir Božje namere i da dam sve od sebe da sarađujem, jer su to bili razum i pokornost koje sam morala da imam. Ali moj um je bio ispunjen samo mislima u vezi sa mojim sopstvenim interesima, ishodom i odredištem. Bila sam tako sebična i ogavna!

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Zašto je pogrešno tretirati težnju ka blagoslovima kao cilj? To je potpuno u suprotnosti sa istinom i nije u skladu sa Božjom namerom da spase ljude. Pošto biti blagosloven nije prikladan cilj kojem ljudi treba da teže, šta je prikladan cilj? Težnja ka istini, težnja ka promenama u naravi i sposobnost da se pokorimo svim Božjim orkestracijama i uređenjima: to su ciljevi kojima ljudi treba da teže. Recimo, na primer, da orezivanje uzrokuje da imaš predstave i pogrešno razumevanje, a ti postaješ nesposoban da se pokoriš. Zašto ne možeš da se pokoriš? Zato što osećaš da je tvoje odredište ili tvoj san o blagoslovu doveden u pitanje. Postaješ negativan i uznemiren i želiš da odustaneš od svoje dužnosti. Šta je razlog za ovo? Postoji problem sa tvojom težnjom. Pa kako ovo treba rešiti? Neophodno je da odmah napustiš te pogrešne ideje i da odmah tragaš za istinom kako bi rešio problem svoje iskvarene naravi. Trebalo bi da kažeš sebi: ’Ne smem da odustanem, ipak moram dobro da obavljam dužnost koju stvoreno biće treba da izvrši i da ostavim po strani svoju želju da budem blagosloven.’ Kada odustaneš od želje da budeš blagosloven i kreneš putem težnje ka istini, teret se skida sa tvojih ramena. I hoćeš li i dalje biti sposoban za negativnost? Iako još uvek postoje trenuci kada si negativan, ti ne dozvoljavaš da te to sputava i u svom srcu nastavljaš da se moliš i boriš, menjajući cilj svoje težnje – od težnje da budeš blagosloven i da imaš odredište, do težnje ka istini; a ti misliš: ’Težnja ka istini je dužnost stvorenog bića. Razumeti određene istine danas – nema veće žetve, to je najveći blagoslov od svih. Čak i da me Bog ne želi i da nemam dobro odredište, a moje nade da ću biti blagosloven su propale, ipak ću obaviti svoju dužnost kako treba, obavezao sam se. Šta god da je razlog, to neće uticati na izvršavanje moje dužnosti, neće uticati na moje ispunjenje Božjeg naloga; to je princip po kojem se vladam.’ I zar nisi tako prevazišao telesna ograničenja?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino kroz primenu istine čovek može da postigne život-ulazak”). „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Primanje blagoslova odnosi se na nekog ko je usavršen i uživa u Božjim blagoslovima nakon što je iskusio sud. Trpljenje nesreće odnosi se na nekog čija se narav ne menja nakon što je iskusio grdnju i sud; ta osoba ne doživi da bude usavršena, već biva kažnjena. Ali bez obzira na to da li primaju blagoslove ili trpe nesreće, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi trpeo nesreće. Dozvolite Mi da vam kažem jednu stvar: čovekovo obavljanje njegove dužnosti je ono što on treba da radi, a ako nije u stanju da obavlja svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo. Kroz proces vršenja svoje dužnosti čovek se postepeno menja i kroz taj proces on pokazuje svoju odanost. Kao takav, što si više u stanju da izvršiš svoju dužnost, to ćeš više istine dobiti, a tvoj izraz će postati stvarniji. Oni koji samo otaljavaju svoju dužnost i ne traže istinu biće naposletku uklonjeni, zato što takvi ljudi ne izvršavaju svoju dužnost primenjujući istinu, niti primenjuju istinu kada obavljaju svoju dužnost. To su oni koji ostaju nepromenjeni i koji će trpeti nesreće. Ne samo da su njihovi izrazi nečisti, već je i sve što oni izražavaju zlo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Iz Božjih reči sam videla da je, bez obzira na to da li neko dobija blagoslove ili trpi nevolje, savršeno prirodno i opravdano da stvoreno biće izvršava svoju dužnost. Pošto ljudi slede Boga, trebalo bi da ispunjavaju svoje obaveze jer tako treba živeti vredan i smislen život. Božje namere služe ljudima da bi obavljajući svoju dužnost ušli u istina-stvarnost. Dok čovek izvršava svoju dužnost, mnoge iskvarene naravi će biti otkrivene i mnogi nedostaci će biti razotkriveni. Kroz tu priliku, čovek može da traga za istinom i promisli o sebi i tako se pročisti i preobrazi. Iako sam se sada suočavala sa nevoljama tokom obuke za nadzornicu, mogla sam više da se oslonim na Boga, da se usredsredim na stremljenje ka istini, da svoju dužnost izvršavam u skladu sa načelima, da izvršavam svoje obaveze i da pokažem svoju odanost. Kada bih nakon perioda obuke zavšila premeštena na neku drugu dužnost zbog neodgovarajućeg kova, ne bih uopšte žalila.

Pošto sam nastavila da izvršavam dužnost nadzornice, bilo da se sam se suočavala sa teškoćama ili sam imala odstupanja u dužnosti, videla sam to kao dobru priliku za sticanje istine, razgovarala sam o tim stvarima i rezimirala ih sa braćom i sestrama i tragala sam za odgovarajućim istina-načelima. Postepeno su mi istine koje nisam razumela postajale jasnije i postigla sam neki napredak. Više nisam uzdržana prema Bogu i samo želim da praktično naučim lekcije u svakoj situaciji koju Bog uredi. Zahvaljujem Bogu što mi je omogućio da ostvarim prave dobitke i da steknem neke stvarne uvide.