Te 2016. godine, pravila sam video-zapise u crkvi. Primetila sam da sestra Sin Čeng proizvodi nešto više video-zapisa, a tokom naših razgovora, njena mišljenja su uglavnom prihvatana, i nadozornik je često tražio da ona podeli svoja gledišta. Pretpostavila sam da ona već dugo praktično postupa i da je tehnički vešta, pa sam ovako razmišljala: „Pošto sam nova ovde, trebalo bi više da učim od nje.ˮ A kasnije sam otkrila da je Sin Čeng tek dva meseca tu, i počela sam da razmišljam ovako: „Obe smo počele da vršimo dužnost otprilike u isto vreme. Možda će me drugi porediti s njom. Ako ona može da zadobije odobravanje svih, ne smem da budem gora od nje, inače će me ljudi gledati s visine.ˮ Nakon toga, namerno sam gledala video-zapise koje je Sin Čeng pravila, ali nisam videla ništa toliko posebno, pa sam mislila da njene veštine nisu ništa posebno – trebalo bi da i ja mogu da dostignem taj nivo. Da dokažem da nisam nesposobnija od Sin Čeng, pažljivo sam razmišljala pri svakom razgovoru o predstavljanju video-zapisa, pokušavajući da ponudim smislenije uvide od njenih. Čak i kada su njena gledišta bila odgovarajuća, i dalje bih, povrh njenih, dodavala svoje uvide, kako bi svi mislili da sveobuhvatnije razmišljam o stvarima od nje.

Jednom prilikom sam videla video-zapis koji je Sin Čeng napravila i bio je baš dobar. Bilo je osvežavajuće gledati ga. Iako sam to priznala u srcu, pri pomisli da priznam da je njen video-zapis dobar, činilo se kao da ću sebe javno ošamariti i prosto nisam mogla da se nateram na to. Tešila sam se misleći: „Kada bih s malo više srca radila, ne bih bila ništa gora od nje.ˮ Potom sam bila posebno savesna pri pravljenju video-zapisa, uporno promišljala najvažnije stvari, i razmatrala kako da ih uredim da postignem dobar efekat. Nakon napornog rada, napravila sam nekoliko video-zapisa i, kada sam zamolila Sin Čeng da proveri, ona nije našla nikakav problem, pa sam bila uverena da su njene veštine na otprilike istom nivou kao moje. Međutim, kasnije je nadzornik zamolio Sin Čeng da mi pomogne i da me usmeri. Pomislila sam: „Obe smo počele u otprilike isto vreme, pa zašto bi, onda, ona trebalo da me usmerava? Nadzornik sigurno misli da nisam dobra kao ona.ˮ Uopšte nisam bila ubeđena i mislila sam: „Ako budem poslušno učila od nje, to će biti kao da priznajem da je ona bolja pa čak i ako budem dobro radila u budućnosti, svi će zasluge pripisivati njoj. Neću dozvoliti da se to dogodi!ˮ Zato, kada sam razgovarala sa Sin Čeng o predstavljanju video-zapisa, uopšte nisam marila za njena mišljenja i samo sam ih ležerno odbacivala. S druge strane, kada bih ja delila svoja gledišta, Sin Čeng je pažljivo slušala, i često bi tražila moje mišljenje o stvarima koje nije mogla da prozre. To sam shvatila kao znak da znam više od nje i smatrala sam da ona nije vredna moje pažnje. Nedugo zatim, Sin Čeng je unapređena na dužnost na drugoj lokaciji, a ja sam osećala ujedno sreću i zavist. Zavidela sam joj na njenom unapređenju, ali u isto vreme sam potajno bila zadovoljna, jer je njen odlazak značio da imam jednog suparnika manje.

Nakon što je Sin Čeng otišla, jednom smo razgovarali o predstavljanju nekog video-zapisa. Bilo je teško prozreti neke probleme, što je izazivalo česta kašnjenja i slab napredak. Nisam mogla a da se ne zapitam: „U prošlosti, kada je nadzornik zamolio Sin Čeng da mi pomogne i da razgovara sa nama o svom iskustvu, ja sam to odbacila, mislivši da razumem sve što ona zna i da nema veze da li je ona u timu ili ne. Sada, kada je Sin Čeng tek otišla, suočili smo se sa poteškoćama. Ispada da je moje razumevanje načela ograničeno. Bez nekoga ko nadgleda i preuzima kormilo, uopšte ne mogu da proizvedem video-zapise koji su u skladu s merilom.ˮ U tom trenutku sam osetila koliko sam bila nadmena i počelo je da mi nedostaje prisustvo Sin Čeng. Razmišljala sam kako bi bilo sjajno da imamo još jednu osobu i još jedan niz predloga na koje bismo mogli da se osvrnemo. Prisetila sam se nekih Božjih reči: „Morate da postignete skladnu saradnju u svrhu Božjeg dela, za dobrobit crkve, i tako podstaknete svoju braću i sestre da napreduju. Treba da sarađujete jedni s drugima, da se međusobno ispravljate i dođete do boljeg rezultata rada, kako biste pokazali razumevanje prema Božjim namerama. To se zove prava saradnja, i samo oni koji se uključe u nju zadobiće pravi ulazak” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Služite kao što su Izraelci služili”). Odjednom sam shvatila da je Bog uredio da radim sa Sin Čeng kako bismo međusobno nadopunjavale vrline i mane, čime bi naši video-zapisi bili bolji. Ali, tokom proteklih nekoliko meseci, ja se nisam bavila onim što je trebalo da radim, već sam se samo fokusirala na upoređivanje sa njom i razmetanje svojim sposobnostima, isključivala sam je i nisam sarađivala sa njom. Sada, kada je Sin Čeng otišla, nisam imala priliku da učim od nje. U tom trenutku sam mrzela sebe što sam tada bila tako nerazumna.

U svom traganju, naišla sam na sledeće Božje reči: „Neki ljudi uvek strepe da su drugi bolji ili sposobniji od njih, da će neko drugi biti priznat a oni zanemareni, i to ih tera da napadaju i isključuju druge. Zar to nije slučaj zavisti prema nadarenim ljudima? Zar to nije sebično i ogavno? Kakva je to narav? To je zloba! Oni koji razmišljaju samo o svojim interesima, koji zadovoljavaju samo svoje sebične želje, a da pritom ne razmišljaju o drugima niti razmatraju interese doma Božjeg, imaju lošu narav i Bog ih ne voli” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). „Koja je najupadljivija narav antihrista? Drugim rečima, koja je to narav koju biste, prilikom kontakta sa njima, mogli da prozrete već na osnovu jedne ili dve fraze koje oni koriste? Nadmenost. (…) Može se slobodno reći da, zbog toga što su oholi i što smatraju da niko ne može s njima da se meri – da oni, dakle, upravo iz tog razloga, ne žele ni sa kim da sarađuju ni da o bilo čemu raspravljaju, bez obzira šta rade. Mogu oni da slušaju propovedi, da čitaju Božje reči, da vide razotkrivanje Božjih reči, pa čak i da ponekad budu orezani, ali ni u kom slučaju neće priznati da su pokazali iskvarenost i počinili prestup, a kamoli da su nadmeni i samopravedni. Nisu u stanju da razumeju da su samo obične osobe, običnog kova. Oni takve stvari ne mogu da shvate. Ma koliko da ih orezuješ, oni i dalje misle da su dobrog kova, da su viši od običnih ljudi. Zar to nije beznadežno? (Jeste.) To je zaista beznadežno. To su antihristi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”). Kroz razotkrivanje Božjim rečima, shvatila sam da je moje ponašanje bilo upravo ta zavist prema talentovanim ljudima i nadmenost van razuma koje je Bog razotkrio. Razmišljajući o periodu kada sam tek stigla i počela da pravim video-zapise, kada sam videla da je Sin Čeng u stanju da zadobije odobravanje svih, iako je i ona tek došla, poredila sam se sa njom, i mislila da, ako ona može to da uradi, mogu i ja. Bilo da sam pravila video-zapise ili delila svoja gledišta, razbijala sam glavu pokušavajući da pokažem koliko sam pametna. Takođe sam bila nevoljna da priznam vrline Sin Čeng. Jasno je bilo da je njena veština u pravljenju video-zapisa veća od moje, pa iako sam to priznala u svom srcu, odbijala sam da to i jasno kažem. Nadzornik je zamolio Sin Čeng da mi pomogne i da me više usmeri kako bih mogla brzo da dokučim načela i da poboljšam svoj nivo veštine, ali ja sam to primila kao znak da na mene gleda s visine i iznova sam se prema Sin Čeng odnosila s nepoštovanjem. Zbog svoje ljubomore, držala sam se starih navika, bez imalo želje da se poboljšam i nisam naučila ništa iz saradnje sa njom. Štaviše, pošto sam tek započela obuku u pravljenju video-zapisa, moje veštine su imale mnogo nedostataka, ali ja sam i dalje mislila da znam sve i bila sam slepo i tvdoglavo nadmena. Sin Čeng je bila bolja od mene u pravljenju video-zapisa i čak je bila u stanju da skromno traži da je usmerim i raspravljala je o problemima sa mnom, ali ja sam ignorisala njene vrline i čak sam besramno verovala da sam bolja od nje. Da sam imala makar trunku razuma i bila u stanju da priznam svoje nedostatke, da prevaziđem sebe i da učim od Sin Čeng, ne bih bila tako loša i jadna kao što sam sada. Shvativši to, pomolila sam se Bogu: „Bože, nisam se bavila onim što je trebalo da radim i izneverila sam Tvoju najiskreniju nameru. Čak i sada, još uvek nisam savladala veštine, što je dovelo do kašnjenja u mojoj dužnosti. Voljna sam da se pokajem.ˮ

Dve godine kasnije, postavljena je nova nadzornica, po imenu Vang Lu. U prošlosti sam bila odgovorna za rad Vang Lu, ali sada je ona postala nadzornica koja nadgleda moj rad, zbog čega sam se osećala prilično nelagodno. Pomislila sam: „Izvršavam svoju dužnost duže od nje, ali je ona postala nadzornica odmah po dolasku. Da li će braća i sestre misliti da, uprkos tome što se duže obučavam, još uvek nisam jednako dobra kao neki pridošlica?ˮ Iako nikada nisam nameravala da postanem nadzornica, takođe nisam želela da me gledaju s visine. Zato sam izokola pitala jednu sestru za mišljenje o Vang Lu, a ona je rekla da je Vang Lu dosta dobro dokučila načela i da su rezultati video-zapisa koje je pravila bili prilično dobri. Kada sam to čula, nisam bila ubeđena i nisam mogla da verujem da je ona tako dobra. Nakon toga, nastavila sam da tražim i najmanji problem u vezi sa Vang Lu kako bih vratila ravnotežu u svom načinu razmišljanja. Jedne večeri, Vang Lu je došla da sumira probleme u našem radu, a ja sam želela da vidim koji je tačno njen nivo, pa sam čekala da čujem njenu besedu. Međutim, ona dugo nije rekla ni reč. Pomislila sam: „Zašto ti, kao nadzornica, ne preuzmeš inicijativu? Izgleda da si nadzornica samo na papiru. Ne možeš čak ni da organizuješ ovo malo posla.ˮ Nakon toga, namerno sam rekla sestrama da je Vang Lu pasivna i neefikasna u svojim dužnostima i one su se složile sa mojim gledištem. Pomalo sam likovala, razmišljajući: „Iako je sada poštuju, njena radna sposobnost ni na koji način nije impresivna. Verovatno neće biti u stanju dugo da se nosi sa ulogom nadzornice. Do tada će braća i sestre misliti, iako ja nemam kov da budem nadzornica, da sam makar pouzdana u svojoj dužnosti i da nisam gora od nje.ˮ Na drugom okupljanju, Vang Lu je pitala kakvo je moje stanje, a ja sam samo površno odgovorila, zbog čega joj je bilo teško da dokuči moje pravo stanje i čime sam je namerno stavila u tešku poziciju. Na većini okupljanja, čak i kada bih imala uvide, ne bih odmah besedila i čak bih se željno nadala da će i ostali ćutati, kako bih videla kako će se Vang Lu nositi sa tom situacijom. Ali, svi su preuzimali inicijativu da se otvore i razgovaraju i aktivno su odgovarali na sva pitanja koja je Vang Lu postavljala. Videvši da se svi osećaju slobodno i opušteno dok sam ja osećala da ne pripadam tu, zapitala sam se: „Zašto se svi ispravno odnose prema Vang Lu, dok se ja stalno trudim da idem protiv nje?ˮ Nakon što sam razmislila, shvatila sam da je na delu ponovo moja ljubomora.

Jednog dana sam pročitala sledeće Božje reči: „Kakva je to narav kada neka osoba vidi nekoga ko je bolji od nje i pokušava da sroza tu drugu osobu, širi glasine o njoj ili koristi gnusna sredstva da je ocrni i potkopa njen ugled – čak i da je gazi – kako bi zaštitila svoje mesto u glavama ljudi? To nije samo nadmenost i uobraženost, to je Sotonska narav, to je zlobna narav. To što je ta osoba u stanju da napada i udalji ljude koji su bolji i jači od nje je podmuklo i rđavo. A to što je ništa neće zaustaviti da srozava ljude pokazuje da u njoj ima mnogo toga đavolskog! Živeći u skladu sa Sotonskom naravi, ona je sklona da omalovažava ljude, da pokušava da im smesti, da im otežava život. Zar to nije zlodelo? Živeći tako, ona i dalje misli da joj ništa ne fali, da je dobra osoba – ali kada vidi nekog boljeg od sebe, sklona je da tom nekom zadaje muke, da ga celog izgazi. O čemu se ovde radi? Zar ljudi koji su sposobni da čine takva zlodela nisu beskrupulozni i svojevoljni? Takvi ljudi misle samo na sopstvene interese, misle samo na svoja osećanja i jedino žele da ostvare sopstvene želje, ambicije i ciljeve. Nije ih briga koliko štete nanose radu crkve i radije žrtvuju interese doma Božjeg kako bi zaštitili svoj status u glavama ljudi i sopstveni ugled. Zar takvi ljudi nisu nadmeni i samopravedni, sebični i podli? Ne samo da su nadmeni i samopravedni, već su i izuzetno sebični i podli. Uopšte se ne obaziru na Božje namere. Da li takvi ljudi imaju bogobojažljivo srce? Oni uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Zato se i ponašaju bezobzirno i rade šta god im se prohte, bez ikakvog osećaja krivice, bez ikakve strepnje, bez ikakve bojazni ili brige, i ne razmišljaju o posledicama. To je ono što često rade i kako su se uvek ponašali. Kakva je priroda takvog ponašanja? Blago rečeno, takvi ljudi su isuviše zavidni i imaju isuviše jaku želju za ličnim ugledom i statusom; isuviše su lažljivi i podmukli. Oštrije rečeno, suština problema je u tome što takvi ljudi uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Oni nisu Bogom zastrašeni, veruju da su vrlo bitni i svaki aspekt sebe smatraju višim od Boga i višim od istine. U njihovim srcima, Bog nije dostojan pomena, već je beznačajan i uopšte nema nikakav status u njihovim srcima. Da li oni koji u svojim srcima nemaju mesta za Boga i koji nemaju bogobojažljivo srce, mogu da sprovedu istinu u delo? Ne, nikako. Dakle, kada obično idu okolo, veselo se zanimajući nečim i ulažući dosta energije, šta oni zapravo rade? Takvi ljudi čak tvrde da su sve napustili da bi se dali Bogu i da su mnogo propatili, dok zapravo motiv, načelo i cilj svih njihovih postupaka leže u sticanju ličnog statusa i prestiža, kao i u zaštiti vlastitih interesa. Da li biste rekli da je takva osoba užasna? Kakvi to ljudi veruju u Boga već dugi niz godina, a ipak nemaju bogobojažljivo srce? Zar nisu nadmeni? Zar nisu Sotone? A kome bogobojažljivo srce najviše nedostaje? Osim zveri, tu su i zli i antihristi, đavoli i oni koji pripadaju Sotoninom soju. Oni uopšte ne prihvataju istinu; u potpunosti su lišeni bogobojažljivog srca. Sposobni su za svako zlo; oni su neprijatelji Boga i neprijatelji Njegovog izabranog naroda” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga”). Božje reči su me duboko dirnule u srce. Reči poput „zliˮ, „antihristiˮ, „đavoliˮ i „Sotonaˮ su me duboko posramile. Bilo je jasno da ne mogu da budem nadzornica, ali sam ipak želela da me drugi hvale. Videvši kako Vang Lu, pridošlica, nadmašuje druge, plašila sam se da će ljudi reći da sam, uprkos tome što već dugo praktično delujem, i dalje slabija od ove pridošlice, zbog čega je delovalo da sam nesposobna. Iz ljubomore i nezadovoljstva sam se fokusirala na traženje njenih mana. Kada je Vang Lu tek došla i još nije poznavala posao, pokušala sam da joj pronađem mane kako bih je kritikovala jer je pasivna i neefikasna, da je ponizim i da podrivam njene napore. Na okupljanjima nisam bila preduzimljiva u razgovorima niti sam želela da dozvolim da druga braća i sestre dele svoja razmišljanja, sa namerom da je posramim. Bila sam zaista ogavna i zlonamerna, uopšte se nisam plašila Boga! Naizgled sam samo bila ljubomorna na nju i radila sam da bih je podrila, ali u stvarnosti sam ometala i prekidala crkveni rad i vređala sam Božju narav. Činila sam zlo! Sama nisam mogla da ispunim ulogu nadzornice, ali sam koristila mane drugih da bih im otežala, u nadi da će i oni biti neuspešni. Ponašala sam se kao Sotonin sluga. Kada bih nastavila da živim u ljubomori i nadmetanju, pre ili kasnije bih se suočila sa Božjom kaznom zbog mnogo počinjenih zlih dela.

U svom razmišljanju sam pročitala sledeće Božje reči: „U Sotoninom štabu, bilo da je reč o društvu ili o zvaničnim krugovima, kakva atmosfera preovlađuje? Kakvi su načini ponašanja tamo popularni? Ovo bi u izvesnoj meri trebalo da shvatite. Kakva su načela i smernice za tamošnje aktivnosti? Svako sledi sopstvena pravila; svako isteruje svoje. Postupaju shodno svojim interesima i rade šta im je volja. Poslednju reč ima onaj ko poseduje autoritet. Na druge čak ni ne pomišljaju. Rade samo ono što žele, težeći slavi, dobitku i statusu, postupajući u potpunosti prema ličnim sklonostima. Čim se domognu moći, tu moć brže-bolje sprovode nad drugima. Ako ih uvrediš, žele da ti zagorčaju život i ne možeš ništa drugo osim da im donosiš poklone. Zlobni su poput škorpija, spremni da krše zakone, državne propise, pa čak i da počine zločine. Sve to su u stanju da učine. Eto kako je mračno i zlo u Sotoninom štabu. Bog je sada došao da spasi ljudski rod, da ljudima omogući da prihvate istinu, da shvate istinu i oslobode se Sotoninog ropstva i vlasti. Ako ne prihvatate istinu i ne sprovodite je u delo, zar i dalje ne živite pod Sotoninom vlašću? U tom slučaju, koja je razlika između vašeg trenutnog stanja i stanja đavola i Sotone? Vi biste se nadmetali na isti način kao što se nevernici nadmeću. Borili biste se na isti način kao i nevernici. Od jutra do mraka biste kovali zavere, spletkarili, zavideli i upuštali se u svađe. U čemu je koren ovog problema? U tome što ljudi imaju iskvarene naravi i što žive u skladu sa ovim iskvarenim naravima. Vladavina iskvarenih naravi jeste vladavina Sotone; iskvareni ljudski rod živi u sotonskoj naravi, i tu niko nije izuzetak” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Nakon što sam pročitala Božje reči, setila sam se da sam se, pre nego što sam počela da verujem u Boga, pridržavala pravila opstanka, poput „može postojati samo jedan alfa mužjakˮ i „legitimitet pripada pobedniku; gubitnici su uvek u krivuˮ. Mislila sam da nadmašiti one oko sebe i postati neko koga drugi veoma cene i podržavaju predstavlja vrednost postojanja. Pošto je taj način razmišljanja bio dominantan, u školi sam se potajno poredila s onima koji su imali bolje ocene ili dobijali više pažnje od nastavnika. Nakon što sam se zaposlila, često sam slušala da čovek mora da se ističe i da bude izuzetan kako bi obezbedio stabilnu poziciju i bio poštovan. Kada je u okruženju bio neko sposobniji od mene, osećala sam se kao da sam u nevolji, pošto je to značilo da postoji još jedan konkurent, a ako pridošlica nadmaši osobu koja je iskusna u nekoj oblasti, to predstavlja još veće poniženje. Nastavila sam da na stvari gledam na taj način čak i nakon što sam počela da verujem u Boga. U bilo kojoj grupi ljudi, prvo bih gledala ko je bolji od mene ili ko bi mogao da ugrozi moju poziciju. Kada bi me neko nadmašio u bilo kojoj oblasti, postidela bih se i postala bih ljubomorna i ne bih bila ubeđena. Kada bih videla braću i sestre koji su bolji od mene, postajala bih ljubomorna, isključivala bih ih i stalno sam pokušavala da ih ponizim i uzdignem sebe. Kako bih ih nadmašila, čak sam pribegavala tome da spletkarim, nalazim im mane i osuđujem ih iza leđa, u nadi da ću ih srušiti kako bih bila zadovoljna. Shvatila sam da sam živeći u skladu sa Sotoninim pravilima opstanka postala nadmena, zlonamerna i bez ljudskosti, kao i da sam ometala crkveni rad. Bog se prema meni nije odnosio u skladu sa mojim zlim delima, već mi je i dalje davao priliku da se pokajem. Zahvalila sam se Bogu od sveg srca i više nisam želela da nastavim da živim u skladu sa svojim iskvarenim naravima.

Kasnije sam pročitala sledeće Božje reči: „Nemoj uvek da radiš stvari za svoje dobro i nemoj stalno da vodiš računa o svojim interesima; ne uzimaj u obzir ljudske interese i ne razmišljaj o sopstvenom ponosu, ugledu i statusu. Prvo moraš da razmotriš interese doma Božjeg i da ih učiniš svojim prioritetom. Trebalo bi da budeš obziran prema Božjim namerama i da počneš tako što ćeš da razmišljaš o tome da li je bilo nečistoća u obavljanju tvoje dužnosti, da li si bio odan, jesi li ispunio svoje odgovornosti i dao sve od sebe, kao i da li si svesrdno razmišljao o svojoj dužnosti i radu crkve. Te stvari moraš uzeti u obzir. Ako često razmišljaš o njima i shvatiš ih, biće ti lakše da dobro obaviš svoju dužnost. Ako si lošeg kova, ako je tvoje iskustvo plitko ili ako nisi stručan u svom profesionalnom radu, onda može doći do nekih grešaka ili nedostataka u tvom radu i možda nećeš imati dobre rezultate – ali ćeš dati sve od sebe. Ti ne zadovoljavaš sopstvene sebične želje ili sklonosti. Umesto toga, stalno razmišljaš o radu crkve i interesima doma Božjeg. Iako možda nećeš postići dobre rezultate u svojoj dužnosti, tvoje srce će doći na pravo mesto; ako, povrh toga, možeš da tražiš istinu da rešiš probleme u obavljanju svoje dužnosti, bićeš u skladu s merilima za obavljanje tvoje dužnosti, a istovremeno ćeš moći da uđeš u istina-stvarnost. To je ono što znači posedovati svedočanstvo” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Božje reči su mi ukazale na načela primene: kada se suočim sa problemima, ne bi trebalo da na prvo mesto stavljam zaštitu sopstvenih interesa, obraza ili statusa, već da u obzir uzmem interese Božje kuće i da uradim šta god je neophodno kako bih zaštitila rad Božje kuće. Kada vidim da su drugi bolji od mene i da mogu da obavljaju stvaran posao, treba da ih podržim. Čak i ako imaju mane, treba da se prema njima odnosim ispravno, da nemam preterano visoka očekivanja od njih i da učim iz njihovih vrlina. Vang Lu je tek počela da praktično postupa kao nadzornica i bilo je normalno da ima neke nedostatke. Dok god je ona prava osoba i dok god može da obavlja neki stvaran posao, treba da joj pomognem s ljubavlju i da sarađujem sa njom kako bismo zajedno dobro obavile posao. Tako se podržava rad crkve. Kada sam isrpavila svoj način razmišljanja, više nisam bila ljubomorna na Vang Lu, već sam počela da joj se divim. Uprkos njenoj mladosti, promišljeno je razmatrala probleme, radila je smireno i postojano i obraćala je pažnju na traganje za načelima. To su sve bile stvari koje su meni nedostajale. Više nisam osećala otpor prema njoj i mogla sam da preuzmem inicijativu da joj prijavim bilo koji problem u radu i da o njemu raspravljam s njom. Takođe sam bila voljna da prihvatim njenu povratnu informaciju kada bi ukazala na naše nedostatke u radu. Postupajući na ovaj način, nisam se osećala osramoćeno, već sam, naprotiv, osećala veću slobodu.

Kasnije sam prebačena u drugi tim, gde sam radila sa Đijen Žan. Iako smo izvršavale tu dužnost otprilike podjednako dugo, videla sam da su njena efikasnost i profesionalne veštine očigledno bolje od mojih. U početku sam bila prilično posramljena i brinula sam da bi drugi mogli da me gledaju s visine. Ali, onda sam shvatila da uz njene dobre veštine mogu više da naučim od nje, kako bih nadomestila svoje nedostatke, pa sam bila veoma voljna da sarađujem sa njom. Međutim, kasnije, kada je starešina odredio da ona bude nadležna za posao i kada su druge sestre često išle kod nje kako bi raspravile neke probleme, ponovo sam se osećala neuravnoteženo. Pomislila sam: „Zar ona nije samo neznatno sposobnija i efikasnija u svojoj dužnosti? Da li je to zaista razlog zašto se svi okupljaju oko nje? Deluje kao da sam ja nevidljiva.ˮ Nisam bila ubeđena, ali u tom trenutku sam shvatila da je ponovo na scenu stupila moja ljubomora. Zato sam se pomolila Bogu, tražeći od Njega da me usmeri da se ispravno izborim sa ovom situacijom. Posle sam počitala sledeće Božje reči: „Bog je odavno odredio ulogu koju igraš u svom životu i dužnost koju obavljaš. Neki ljudi uviđaju da drugi poseduju vrline koje oni sami nemaju i zbog toga su nezadovoljni. Žele da to promene tako što će naučiti više, videti više i biti marljiviji. Ipak, postoji granica koja se može dostići njihovom marljivošću, te oni ne mogu da nadmaše nadarene i stručne ljude. Koliko god da se upinješ, beskorisno je. Bog je odredio šta ćeš biti i niko ne može ništa da učini da bi to promenio. U čemu god da si dobar, to je teren na kome treba da se potrudiš. Koja god da je dužnost prikladna za tebe, to je dužnost koju treba da obavljaš. Ne primoravaj sebe da zalaziš u područja koja su van domašaja tvojih veština i nemoj drugima da zavidiš. Svako obavlja svoju funkciju. Ne pomišljaj da sve možeš dobro da uradiš, niti da si savršeniji ili bolji od drugih, u stalnoj želji da druge zameniš i da se dokažeš. To je iskvarena narav. Ima onih koji smatraju da ne mogu ništa dobro da urade i da nemaju nikakve veštine. Ako je tako, treba samo da budeš osoba koja sluša i koja se na razuman način pokorava. Uradi ono što možeš i radi to dobro, svom snagom. To je dovoljno. Bog će biti zadovoljan” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Iz Božjih reči sam razumela da su svačiji kov i vrline drugačiji, sve njih je predodredio Bog i mi ne možemo da se nadmećemo za njih. Božja namera je da se ispravno odnosimo prema svojim i prema tuđim vrlinama i nedostacima, da ostanemo na svojoj poziciji i da dobro izvršavamo svoje dužnosti. Činjenica je da moja radna sposobnost i poznavanje načela nisu tako dobri kao oni Đijen Žan, pa su se braća i sestre češće konsultovali s njom kako bi dobro izvšavali svoje dužnosti, a ne da bi nju uvažavali a mene ponizili. Svako je izvršavao svoje dužnosti kao stvoreno biće u svojoj ulozi; niko nije bio iznad ili ispod bilo koga drugog. Vrline Đijen Žan su upravo nadomestile moje nedostatke, pa je trebalo da aktivno tražim njen savet i da učim od nje kako bih više zadobila. U tom trenutku sam se ozarila. Moram da se suočim sa svojim kovom i nedostacima, da ostavim po strani svoje ambicije i želje i da dobro uradim ono za šta sam sposobna. Tako bi trebalo da razmišljam. Kasnije sam se fokusirala na to da što bolje obavljam posao koji je trebalo, savetovala sam se sa Đijen Žan i razgovarala sam sa njom kada bih naišla na stvari koje nisam mogla da prozrem. Kasnije, kada bih se susrela sa ljudima koji su bolji od mene, bilo je trenutaka kada bi moja ljubomora ipak isplivala na površinu, ali sam mogla da svesno razmišljam o sebi i da se pomolim kako bih se suprotstavila tome i moje srce više nije bilo ograničeno niti vezano. Ovakav život me je mnogo opustio i oslobodio. Hvala Bogu!