U novembru 2015. godine, starešina me je odredio da budem odgovorna za rad na opštim poslovima u crkvi. Aktivno sam pomagala u rešavanju problema s kojima se suočava osoblje iz odeljenja opštih poslova i svi su imali pozitivno mišljenje o meni, usled čega sam se osećala nezamenljivom članicom crkve. U oktobru 2017. godine, određeno je da sestra Tjen Ju i ja sarađujemo u nadgledanju rada na opštim poslovima. U početku smo veoma dobro sarađivale. Pomagala mi je oko život-ulaska i bila sam prilično srećna što sarađujem s njom. Ali nakon izvesnog vremena, otkrila sam da je Tjen Ju dobrog kova, da je oštroumna i da bolje od mene besedi o istini i rešava probleme. Jednom je na nekom okupljanju jedna sestra pomenula poteškoće s kojima se susreće u radu. Ja još nisam ni shvatila u čemu je problem, a Tjen Ju je već održala besedu toj sestri, nadovezujući se na vlastita iskustva, i ujedno joj pročitala neke relevantne odlomke Božjih reči. Dok joj je Tjen Ju besedila, sestra je neprestano klimala glavom u znak odobravanja. Razumski gledano, bilo je dobro što je problem te sestre rešen, ali ja nisam mogla da budem srećna zbog toga. U sebi sam razmišljala: „Tjen Ju je dobrog kova i uvek je u stanju da svojim besedama rešava probleme, pa kako će onda braća i sestre gledati na mene u poređenju s njom? Hoće li misliti da ja nisam tako dobrog kova kao Tjen Ju? Kako da ubuduće prisustvujem okupljanjima s braćom i sestrama?” Kasnije sam takođe ustanovila da je Tjen Ju donekle vešta i sa računarima, pa kad bi braća i sestre imali neki problem sa računarom ili video-plejerom, oni bi se uvek obraćali Tjen Ju za pomoć. Shvatila sam da je Tjen Ju u svakom pogledu bolja od mene, što me je ispunilo zavišću i ljubomorom. Čak sam se osećala i potisnutom. U sebi sam negodovala: „Obe smo nadzornice, pa zašto je onda jaz između nas dve toliko širok? Kako će starešina i braća i sestre ubuduće gledati na mene?” Razmišljala sam o tome kako sam, u vreme dok sam jedino ja bila nadležna, postizala određene rezultate u obavljanju svoje dužnosti, i kako su se sva braća i sestre takođe ugledali na mene. Ali kad je došla Tjen Ju, bila je u svakom pogledu bolja od mene, pa nikako nisam mogla da se istaknem i činilo mi se da sam bačena u zasenak. Počela sam da osećam netrpeljivost prema Tjen Ju i u sebi sam razmišljala: „Izgleda da si u svemu dobra, ali hajde da vidimo ima li nešto što ne umeš da radiš.”

Nedugo zatim, starešina je organizovao da Tjen Ju i ja pokupimo neku braću i sestre. Pošto sam bila odsutna, Tjen Ju je uredila da neko drugi pođe umesto mene. Ona to, međutim, nije dobro organizovala, tako da braću i sestre niko nije pokupio, pa su ostavljeni da nestrpljivo čekaju. Iskoristila sam tu priliku da pred jednom sestrom omalovažim Tjen Ju, jer sam htela da ta sestra vidi kako Tjen Ju nije u stanju da se pozabavi čak ni takvom sitnicom. Zbog onoga što sam rekla, ta sestra je stekla donekle negativno mišljenje o Tjen Ju i požalila se da Tjen Ju nije dobro organizovala prevoz. Jednom drugom prilikom, saznala sam da je sestra po imenu Sin Žu, za koju je Tjen Ju bila odgovorna, bila samo naizgled entuzijastična, ali je zapravo uporno izbegavala da stremi ka istini i nije mnogo jela i pila Božje reči. Težila je samo ka ovozemaljskim trendovima, jelu, piću i dobrom provodu. Pošto se ni nakon razgovora u zajedništvu nije promenila, trebalo je da bude smenjena. Razmišljala sam: „Tjen Ju je odgovorna za rad sestre Sin Žu, ali je ne raspoznaje u dovoljnoj meri; čini se da Tjen Ju nema tako dobru sposobnost raspoznavanja kao ja.” Obuzeo me je osećaj superiornosti i činilo mi se da sam konačno našla nešto u čemu sam bolja od Tjen Ju. Pomislila sam: „I ti, znači, imaš mane i nedostatke. Pošto je starešina ovde, izneću problem u vezi s ponašanjem sestre Sin Žu, pa će on videti da ti ljude ne raspoznaješ tako dobro kao ja. To će te pomeriti za jedno ili dva mesta naniže.” Tjen Ju, međutim, nije pomenula svoju nesposobnost raspoznavanja, a budući da je počelo da se smrkava i da se starešina spremao da krene, postala sam nestrpljiva i ljuta, pa sam se s prekorom u glasu obratila Tjen Ju: „Ti samo pričaš o svojim prednostima, a ne pominješ svoje mane; vidim da ti ni samu sebe ne poznaješ!” Čim sam to izgovorila, raspoloženje u prostoriji je naglo zahladnelo i svi su zaćutali. Starešina je primetio da sa mojim stanjem nešto nije u redu i pitao je šta se dešava, a ja sam onda razotkrila svoje pravo stanje i rekla kako sam htela da se Tjen Ju postidi i da shvati da postoje oblasti u kojima je lošija od mene. Tjen Ju se rasplakala, a ja sam zaista osetila nelagodnost i krivicu, pa sam joj se izvinila. U to vreme sam samo površno shvatala da mi je stalo do ugleda i da imam snažnu želju za statusom, ali moja iskvarena narav još uvek nije bila razrešena.

Kasnije, pošto u svom radu nisam postizala tako dobre rezultate kao Tjen Ju, činilo mi se da ne mogu da se istaknem niti da se igde pojavim, pa sam postala još malodušnija, a kad bi došlo vreme za okupljanje, nisam želela da prisustvujem. Zanemarivala sam poteškoće s kojima su se braća i sestre suočavali prilikom život-ulaska i obavljanja dužnosti, pa je najveći deo posla Tjen Ju obavljala sama. Posle nekog vremena, počela sam da osećam teskobu u grudima, ostajala sam bez daha i kašljala, a na pregledu mi je ustanovljena intersticijalna upala pluća. Lekar mi je rekao da bolest brzo napreduje i da je neophodno hitno lečenje. Nakon što sam se razbolela, ja i dalje nisam mnogo promišljala o samoj sebi, pa sam nastavila da pravim greške prilikom obavljanja dužnosti, usled čega me je starešina smenio. U to vreme, trpela sam užasne bolove i verovala sam da me je Bog razotkrio i eliminisao, pa sam zbog toga bila još malodušnija. Jednom prilikom, čula sam da neko čita ove Božje reči: „Ljudi koji ne primenjuju istinu nisu dostojni da čuju put istine niti su dostojni da svedoče o istini. Istina jednostavno nije za njihove uši; umesto toga, usmerena je ka onima koji je primenjuju” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”). Ovaj odlomak Božjih reči pogodio me je pravo u srce. Setila sam da je, kada sam smenjena, starešina razotkrio da sam oduvek težila ka slavi, dobitku i statusu, da nisam uspela da se promenim uprkos višestrukim razgovorima u zajedništvu i da uopšte nisam prihvatala istinu Razmišljala sam i o tome kako sam skoro tri godine sarađivala s Tjen Ju i da pritom, iako sam sam znala da je pogrešno to što joj zavidim i što se takmičim s njom, nisam tragala za istinom da bih razrešila svoje probleme. Zar nisam bila upravo onakva kakvom Bog opisuje osobu koja ne praktikuje istinu? U to vreme, nisam razumela Božje namere, bila sam negativna i sama sebi sam donela presudu. Tokom tog perioda, nisam imala apetit, nisam stekla nikakvo prosvećenje jedući i pijući Božje reči, niti sam mogla da skupim snagu da išta uradim. Kasnije sam shvatila da moje stanje nije ispravno, pa sam se molila i tražila Boga. Nakon toga, pročitala sam „Načela bavljenja vlastitim neuspesima i padovima”. Bog kaže: „Ako veruješ u Božju neprikosnovenost, onda moraš da veruješ da se svakodnevne pojave, bile one dobre ili loše, ne dešavaju nasumično. Ne radi se o tome da je neko namerno strog prema tebi ili da te je uzeo na zub; sve je to Bog uredio i orkestrirao. Zašto Bog orkestrira sve to? Ne da bi te razotkrio onakvog kakav jesi ili da bi te otkrio i eliminisao; otkrivanje tebe nije krajnji cilj. Cilj je da budeš usavršen i spasen. Kako te Bog usavršava? I kako te On spasava? On počinje tako što te čini svesnim sopstvene iskvarene naravi i navodi te da spoznaš svoju priroda-suštinu, svoje nedostatke i ono što ti nedostaje. Samo spoznajom tih stvari i jasnim razumevanjem istih možeš da tragaš za istinom i da postepeno odbacuješ svoju iskvarenu narav. Tako ti Bog pruža priliku. To je Božja milost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi zadobio istinu, čovek mora da uči od ljudi, događaja i stvari iz svog okruženja”). Pročitavši Božje reči, shvatila sam da to što sam smenjena ne znači da me je Bog eliminisao, već da me je On disciplinovao i prekorio. To je bilo zato što sam se sa svojom sestrom otimala oko slave i dobitka i time usporavala rad crkve, kao i zato što sam, umesto da promišljam o sebi, tu sestru čak napala i isključila, čime sam uvredila Božju narav. U takvim okolnostima, Božja namera je bila da tragam za istinom, da promišljam o sebi i da spoznajem samu sebe. Nakon što sam shvatila Božju nameru, moje stanje se donekle popravilo i bila sam voljna da, oslanjajući se na Boga, temeljno promislim o sebi i da se pred Njim pokajem.

Kasnije sam razmišljala o odlomku Božjih reči koji mi je taj starešina pokazao: „Antihristi streme ka ugledu i statusu, tako da svakako i govore i rade sa ciljem da održe svoj ugled i status. Svoj ugled i status postavljaju iznad svega drugog. Ako neko u njihovom okruženju ima dobar kov i stremi ka istini i ta osoba među braćom i sestrama stekne određeni prestiž i bude izabrana za vođu tima, te se braća i sestre zaista dive toj osobi i odobravaju je, kako će antihristi na to reagovati? Zasigurno zbog toga neće biti srećni, pa će se u njima javiti ljubomora. Ako se u antihristima javi ljubomora, recite Mi, mogu li oni lepo da se ponašaju? Zar neće povodom toga nešto morati da urade? (Da, moraće.) Šta će uraditi ako zaista zavide toj osobi? U svom umu, sasvim sigurno će praviti ovakve kalkulacije: ’Ova osoba ima prilično dobar kov, poseduje određeno razumevanje ove profesije i jača je od mene. To je od koristi radu božje kuće, ali ne i za mene! Hoće li preuzeti moj položaj? Ako me jednog dana zaista zameni, zar to neće biti problem? Trebalo bi da delujem preventivno. Ako jednog dana bude u stanju da se čvrsto osloni na svoje noge, neće mi biti baš lako da je se rešim. Bolje mi je da ja prvi napadnem. Ako to odgađam i dozvolim joj da me razotkrije, ko zna kakve će biti posledice. Pa, kako onda da izvršim napad? Moram da nađem neki izgovor i da pronađem priliku.’ Recite Mi, ako ljudi nekog žele da kazne, zar im nije lako da za to pronađu izgovor i priliku? Koja je jedna od taktika đavola? (’Onome ko je naumio da izmlati svog psa, neće biti teško da pronađe prut.’) Upravo tako: ’Onome ko je naumio da izmlati svog psa, neće biti teško da pronađe prut.’ U Sotoninom svetu ovakva logika postoji i takve stvari se događaju. Za Boga to uopšte ne postoji. Antihristi su Sotonini i najveštiji su u obavljanju tih stvari. Oni će razmišljati o ovome: ’Onome ko je naumio da izmlati svog psa, neće biti teško da pronađe prut. Nešto ću ti prišiti, pronaći ću priliku da te kaznim, potisnuću tvoju nadmenost i oholost i sprečiću braću i sestre da te cene i da te sledeći put izaberu kao vođu tima. Onda mi više nećeš biti pretnja, zar ne? Ako otklonim ovaj mogući problem i uklonim ovog suparnika, neću li time odahnuti?’ Ako u svom umu izvode ovakve akrobacije, mogu li i spolja da se uzdrže od delovanja? S obzirom na prirodu antihrista, mogu li tu ideju da zadrže zakopanu u sebi i da ništa ne preduzmu? Nikako ne mogu. Svakako će pronaći način da deluju. U ovome se ogleda pokvarenost antihrista. Ne samo da na taj način razmišljaju, već žele i da postignu taj cilj. Prema tome, očajnički će razbijati glavu razmišljajući o toj stvari. Oni ne vode računa o interesima Božje kuće, niti vode računa o radu crkve. Još manje im je stalo do toga jesu li njihovi postupci u skladu s Božjom namerom. Razmišljaju jedino o tome kako da očuvaju svoj ugled i status, kako da zaštite svoju moć. Smatraju da njihov suparnik već ugrožava njihov status, pa nastoje da pronađu priliku kako bi ga srušili. Kad saznaju da je njihov suparnik, ne konsultujući se sa njima, smenio nekoga ko je svoju dužnost uporno obavljao površno, oni to vide kao savršenu priliku da svom suparniku nešto prišiju. Pred braćom i sestrama, oni kažu: ’Pošto su danas svi prisutni, hajde da detaljno analiziramo ovu stvar. Zar nije diktatorski čin smeniti nekog bez odobrenja, ne razmatrajući tu stvar sa svojim saradnicima ili partnerima? Zašto bi neko napravio takvu grešku? Zar ne postoji problem u njegovoj naravi? Zar ne treba da bude orezan? Zar braća i sestre ne treba da ga napuste?’ Oni se dohvate ovog pitanja i naduvaju ga van svake mere kako bi svog suparnika ocrnili, a sebe uzdigli. U stvarnosti, situacija i nije tako ozbiljna. Savršeno je prihvatljivo sačiniti izveštaj nakon što je dužnost člana tima prilagođena ili promenjena, sve dok se tim prilagođavanjem ili izmenom poštuju načela. Međutim, antihristi ovu stvar prenaduvavaju. Svesno napadaju svog suparnika, a sebe uzdižu. Nije li ovo ispoljavanje kojim se drugi kažnjavaju? Oni pokvareno orezuju svog suparnika i protiv njega iznose preterane optužbe. (…) Ovi antihristi prave mnogo buke ni oko čega: to je obična odmazda i lična osveta” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (2. deo)”). Suočivši se sa razotkrivanjem Božjih reči, srce mi je zadrhtalo od straha. Promišljajući o vremenu koje sam provela sarađujući s Tjen Ju, shvatila sam da me je ona u svakom pogledu nadmašivala, usled čega sam bila zarobljena u iskvarenoj naravi traganja za slavom i dobitkom, i osećala ljubomoru i mržnju prema Tjen Ju. Činilo mi se da me je Tjen Ju bacila u zasenak, pa sam samo tražila priliku da razotkrijem njene nedostatke i da tako umanjim visoko mišljenje koje su drugi imali o njoj. Da bih to postigla, čekala sam pravi trenutak kao što lovac iščekuje svoj plen. Kad Tjen Ju nije dobro organizovala da neko pokupi braću i sestre, namerno sam je omalovažila pred jednom sestrom i rekla kako ona nije u stanju da pravilno organizuje rad. Kada sam videla da Sin Žu, jedna od članica tima pod nadzorom Tjen Ju, svoju dužnost ne obavlja dobro, bilo mi je drago zbog toga, jer mi se pružila prilika da nateram Tjen Ju da prizna svoje mane. Stoga sam, kad je starešina održao okupljanje sa nama i kad sam shvatila da Tjen Ju ne pominje da joj nedostaje sposobnost raspoznavanja, otvoreno kritikovala Tjen Ju da ne poznaje samu sebe, nadajući se da ću joj time pokvariti raspoloženje i pokazati starešini da bolje raspoznajem ljude od nje. Živela sam u iskvarenoj naravi težnje za slavom i dobitkom, a kad sam shvatila da, bez obzira na sve, ne mogu da nadmašim Tjen Ju, postala sam negativna i počela da zabušavam i da zanemarujem poteškoće s kojima se braća i sestre suočavaju na svojim dužnostima i prilikom život-ulaska, što je dovodilo do kašnjenja u radu. Razmišljala sam o tome kako Tjen Ju oseća breme svoje dužnosti, kako je odgovorna i kako ume da rešava stvarne probleme braće i sestara, što je bilo korisno za rad crkve, dok sam ja sve vreme provodila u takmičenju i suparništvu s njom, a kad nisam mogla da je nadmašim, napala sam je i isključila. To što sam radila nije bio samo pokušaj da nekome zagorčam život; ja sam zapravo podrivala i prekidala rad crkve. Kakva bi osoba tako nešto uradila? Shvativši to, strašno sam se uznemirila i nisam mogla a da se ne rasplačem. Ranije sam sebe smatrala osobom koja iskreno veruje u Boga i koja može da podrži rad crkve, ali nakon otkrovenja ovih činjenica, shvatila sam koliko sam ogavna i lišena ljudskosti. Što sam više razmišljala o tome, to sam više shvatala da ovo nije samo otkrovenje neke manje važne iskvarenosti, nego da sam ja već stupila na put antihrista. Srce mi se steglo od straha i shvatila sam koliko je opasna situacija u kojoj se nalazim, te da ću, ukoliko se ne pokajem, biti eliminisana i kažnjena.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Ako stalno govoriš da slediš Boga, stremiš ka spasenju, prihvataš Božje ispitivanje i vođstvo, prihvataš Božji sud i grdnju i pokoravaš im se, ali dok izgovaraš te reči, ipak prekidaš, ometaš i uništavaš razne vrste crkvenog rada, pa zbog tvog prekidanja, ometanja i uništavanja, zbog tvog nemara ili zanemarivanja dužnosti, ili zbog tvojih sebičnih želja i stremljenja ka sopstvenim interesima, bude naneta šteta interesima Božje kuće, crkve i čitavom nizu drugih aspekata, do te mere da je rad Božje kuće ozbiljno ometen i uništen, kako da Bog onda proceni tvoj ishod u tvojoj knjizi života? Kako da budeš okarakterisan? Da budemo pošteni, treba da budeš kažnjen. To se zove dobiti zasluženu kaznu” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (1. deo)”). Pročitavši Božje reči, shvatila sam da Božja narav ne trpi uvrede. Nisam odigrala pozitivnu ulogu u obavljanju svoje dužnosti, napala sam i isključila sestru s kojom sam sarađivala, te sam tako prekinula rad crkve. Bog to osuđuje. Otkako sam preuzela dužnost, stalno sam tvrdila kako želim da stremim ka istini i da udovoljavam Bogu, ali kad sam se suočila s činjenicama, shvatila sam da mi namera nije bila da ispunim svoju dužnost, niti da udovoljim Bogu, nego da se posvetim vlastitom statusu. Oduvek sam htela da drugi imaju visoko mišljenje o meni, a čim bi neko ugrozio moj status, tražila bih priliku da ukažem na greške i da poentiram na manama te osobe, nakon čega bih digla veliku prašinu oko toga, koristeći te stvari da tu osobu napadnem i da je isključim. Crkveni rad zahteva postojanje većeg broja ljudi dobrog kova koji mogu međusobno da sarađuju na stvarnim poslovima, a ja sam druge napadala i isključivala, te sam tako prekidala i remetila rad crkve. To je ono što rade đavoli! Kad sam shvatila prirodu svojih postupaka, klekla sam i pomolila se Bogu: „Oh, Bože! Uživala sam u opskrbi tolikih Tvojih reči, ali nisam postupala u skladu s njima. Umesto toga, protivila sam Ti se oslanjajući se na svoju sotonsku narav. Počinila sam toliko zla u težnji za slavom, dobitkom i statusom, ali sada sam spremna da se pokajem i da počnem iznova.”

Zatim sam dalje promišljala, pitajući samu sebe: „Zašto stalno težim ka slavi, dobitku i statusu, čak i onda kad to ne želim?” Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči i srce mi se razvedrilo. Svemogući Bog kaže: „Šta je to što Sotona koristi da bi čoveka čvrsto držao pod kontrolom? (Slava i dobitak.) Dakle, Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, a oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Oni nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i bivaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Kroz Božje reči sam shvatila da su moje nadmetanje sa Tjen Ju oko slave i dobitka, kao i sva moja zlodela uperena protiv Boga, zapravo bili posledica toga što me je Sotona zaludeo i iskvario. Sotona ljude indoktrinira idejama poput: „U celoj vaseljeni, samo Ja imam vrhovnu vlast”, „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu” i „Može postojati samo jedan alfa mužjak”. Ove i slične ideje duboko su se ukorenile u mom srcu, sputavale me i kontrolisale. Od malih nogu, gde god bih otišla, oduvek sam volela da mi se drugi dive i da me hvale, a isto je važilo i dok sam u crkvi obavljala svoje dužnosti. Ma koju dužnost da sam obavljala, uvek sam htela da se istaknem i da budem primećena, i sve dok sam mogla da steknem divljenje i podršku drugih ljudi, bila sam spremna da podnesem svaku nedaću. Videvši da je Tjen Ju po radnoj sposobnosti, kovu i drugim aspektima superiorna u odnosu na mene, osećala sam se kao da stojim u senci razgranatog stabla, što me je sprečavalo da se istaknem i da budem primećena. Zaista sam se osećala potisnuto i sputano, pa sam u srcu postala ljubomorna i ogorčena na Tjen Ju, i želja mi je bila da ona poklekne i da se osramoti ili da čak bude smenjena sa dužnosti. Bila sam potpuno svesna da je obim posla preveliki da bih ga sama obavljala, da je Tjen Ju sposobna delatnica i da je naša saradnja korisna za rad crkve, ali ja, zarad vlastitih interesa, ne samo da nisam podržavala njen rad, nego sam je još napala i isključila. To ne samo da je naškodilo Tjen Ju, već je dovelo i do kašnjenja u radu crkve. Zaista sam bila lišena ljudskosti! Shvatila sam da me je to što sam se vladala na osnovu ideja poput „U celoj vaseljeni, samo Ja imam vrhovnu vlast” i „Može postojati samo jedan alfa mužjak”, kojima Sotona indoktrinira ljude, učinilo nadmenom i nerazumnom, te da je moja narav postajala sve zlonamernija. Usled toga sam takođe postala uskogruda i izgubila sam svoju ljudskost. U stvari, videvši da sam povredila Tjen Ju, osećala sam se krivom, ali kad god bih je videla kako se ističe i kako je svi primećuju, nisam mogla a da ne budem ljubomorna na nju. Želela sam da se oslobodim tog stanja, ali jednostavno nisam mogla. Baš kao što je Bog rekao: „Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, a oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Kad sam pročitala ove Božje reči, naprosto nisam mogla da zadržim suze. Činilo mi se da se Božje reči obraćaju direktno mom srcu i duboko su me dirnule. Do tog trenutka sam sa Tjen Ju sarađivala već skoro tri godine, a starešina je više puta u zajedništvu razgovarao sa mnom o problemu mog nadmetanja oko slave i dobitka i čak me je bio razotkrio i orezao, tako da sam to tada već mogla da prepoznam i mrzela sam sebe, ali kad god bih se ponovo suočila sa sličnom situacijom, naprosto bih se vraćala starim lošim navikama. Pošto sam i dalje težila za slavom, dobitkom i statusom, pa čak iza kulisa podrivala i prekidala rad crkve, uvredila sam Božju narav i stoga me je Bog prekorio i disciplinovao. Bila sam bolesna, ali i dalje nisam promišljala o sebi, niti sam bila uplašena sve dok me konačno nisu smenili. Uvidela sam da je moja težnja ka slavi, dobitku i statusu zaista izmakla kontroli. Konačno sam shvatila zbog čega Bog ne želi ljude koji teže ka slavi, dobitku i statusu. Bez Božjeg spasenja, samo bih sve dublje tonula!

Molila sam se Bogu, želeći da tragam za istinom i da odbacim okove ove sotonske naravi. Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči i stekla neke puteve primene. Svemogući Bog kaže: „Otpuštanje ugleda i statusa nije lako – ljudi to mogu da postignu samo ako streme ka istini. Jedino shvatanjem istine čovek sebe može spoznati, može jasno uvideti prazninu u traženju slave, dobitka i statusa i jasno uvideti istinu o iskvarenosti ljudskog roda. Tek kad čovek sebe istinski spozna, on može da napusti status i ugled. Sopstvenu iskvarenu narav nije lako odbaciti. Ako si prepoznao da ti nedostaje istina, da si prepun mana i da otkrivaš previše iskvarenosti, a opet se nimalo ne trudiš da stremiš ka istini i prerušavaš se i ponašaš se licemerno, te navodiš ljude da poveruju da možeš da učiniš bilo šta, onda ćeš time dospeti u opasnost – i, pre ili kasnije, doći će trenutak da udariš u zid i padneš. Moraš da priznaš da nemaš istinu i da budeš dovoljno hrabar da se suočiš sa stvarnošću. Imaš slabosti, otkrivaš iskvarenosti i prepun si svakojakih nepodesnosti. To je normalno, zato što si običan čovek; nisi natčovek niti si svemoćan, i to moraš da prepoznaš. Kad te drugi ljudi nipodaštavaju ili ti se podsmevaju, ne reaguj odmah antipatijom na to što su njihove reči neprijatne, i nemoj se tome opirati iz osećaja da si sposoban i savršen – to ne treba da bude tvoj stav prema takvim rečima. Kakav treba da bude tvoj stav? Sebi treba da kažeš: ’Imam svojih mana, sve u vezi sa mnom je iskvareno i manjkavo i ja sam naprosto običan čovek. Bez obzira na to što me nipodaštavaju i što mi se podsmevaju, da li u tome ima ikakve istine? Ako je barem deo onoga što govore istinit, onda to moram da prihvatim od Boga.’ Ako imaš ovaj stav, to dokazuje da si u stanju da se ispravno pozabaviš statusom, ugledom i onim što drugi ljudi govore o tebi. (…) Ako imaš stalnu misao i želju da se nadmećeš za status, moraš da shvatiš kakve će štetne posledice to stanje izazvati ako ostane nerešeno. Zato, ne traći vreme u potrazi za istinom, svoju želju da se nadmećeš za status prevaziđi dok je još u samom začetku i zameni je primenom istine. Kad primenjuješ istinu, smanjiće se tvoja želja i ambicija da se nadmećeš za status i nećeš ometati rad crkve. Time će tvoji postupci biti upamćeni i odobreni od Boga. Dakle, šta je ono što pokušavam da naglasim? To je sledeće: moraš da se rešiš svojih želja i ambicija pre nego što se one razviju i ostvare i pre nego što dovedu do velike nesreće. Ne pozabaviš li se njima dok su još u začetku, propustićeš veliku priliku; čim budu dovele do velike nesreće, biće suviše kasno da ih rešiš. Ako ti nedostaje čak i volja da se pobuniš protiv tela, biće ti veoma teško da kročiš na put stremljenja ka istini; ako u svojoj težnji za slavom, dobitkom i statusom naiđeš na zastoje i neuspeh, i pritom se ne urazumiš, onda je to opasno: postoji mogućnost da budeš uklonjen. Kad oni koji vole istinu dožive jedan ili dva neuspeha i zastoja u pogledu svog ugleda i statusa, oni mogu jasno da vide da su ugled i status bez ikakve vrednosti. U stanju su da status i ugled sasvim napuste i da, po cenu da status nikad ne steknu, odluče da nastave da streme ka istini, da pravilno obavljaju svoju dužnost, da sa drugima razmenjuju svoje iskustveno svedočenje i da time postignu rezultat svedočenja o Bogu. Čak i kad su obični sledbenici, ipak su u stanju da slede do samoga kraja i jedino žele da dobiju Božje odobravanje. Samo takvi ljudi iskreno vole istinu i imaju rešenost” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”). Iz Božjih reči sam videla da čovek mora najpre da prizna svoje mane i nedostatke da bi izbegao težnju za slavom, dobitkom i statusom, i da takođe mora aktivno da razgoliti sebe pred braćom i sestrama, priznajući vlastitu iskvarenost i nedostatke. Pored toga, kad nečija iskvarena narav otimanja oko slave i dobitka ponovo izađe na površinu, ta osoba treba da se moli Bogu kako bi se pobunila protiv sebe same, i treba da tu narav zameni praktikovanjem istine, kako bi se suzdržala od zlih dela koja ometaju i prekidaju rad crkve. Razmišljala sam o dobrom kovu i radnoj sposobnosti Tjen Ju, o njenoj sposobnosti da besedama o istini rešava probleme braće i sestara, o tome kako je crkva organizovala da Tjen Ju sarađuje sa mnom da bi nadomestila moje nedostatke i o tome koliko je to bilo korisno, kako za rad crkve tako i za moj život-ulazak. Nakon toga, kad god bih naišla na braću i sestre koji su bili boljeg kova i superiorniji od mene, morala sam da se ispravno ophodim prema njima i da koristim njihove prednosti da bih nadomestila svoje nedostatke. Kasnije je starešina uvideo da sam izvukla neke pouke, pa mi je dodelio novu dužnost. Dok sam obavljala tu dužnost, ponovo sam se srela s Tjen Ju. Osećala sam da joj toliko toga dugujem, pa sam preuzela inicijativu da joj razotkrijem svoju iskvarenu narav, a ona mi je takođe otvoreno ispričala o iskvarenosti koju je pokazivala tokom naše saradnje. Što sam više u zajedništvu razgovarala s njom, to mi je bilo sve lakše i sve sam se slobodnije osećala.

U aprilu 2024. godine, dodeljen mi je zadatak da u saradnji sa Sestrom Lju Sin poradim na čišćenje crkve. Lju Sin je imala dobar kov i radnu sposobnost. Jednom prilikom, otišle smo da se nađemo s dve sestre i ustanovile da se one donekle aljkavo odnose prema zadatku čišćenja crkve. Lju Sin im je onda održala besedu, koristeći se relevantnim Božjim rečima. Nakon besede, obe sestre su zaista s odobravanjem gledale na sve što im je Lju Sin rekla, a ja sam se na trenutak osetila potpuno beskorisnom i pomislila sam: „Samo im je Lju Sin jutros održala besedu. Šta će one misliti o meni?” Donekle me je iznerviralo to što, zbog prisustva Lju Sin, ne mogu da budem u centru pažnje. Istog trena sam shvatila da ponovo živim u stanju nadmetanja oko slave i dobitka, pa sam se u srcu pomolila Bogu: „Bože, pomozi mi da se vladam i da svoju dužnost obavljam na osnovu Tvojih reči i da ne živim oslanjajući se na sotonsku narav.” Prisećajući se zla koje sam počinila u težnji za slavom i dobitkom, kao i nedaća koje mi je to donelo, pomislila sam: „Ne smem da nastavim putem neuspeha. Moram da se fokusiram na svoju dužnost i da vodim računa o interesima crkve. Ja sam danas ovde došla da sprovedem posao čišćenja, a ne da se takmičim, niti da se poredim sa svojom sestrom. Treba da naučim da sa sestrom skladno sarađujem.” Imajući to u vidu, srce mi je postalo spokojno. Tamo gde bi beseda Lju Sin pomalo zaškripala, ja bih je dopunila, tako da smo zajednički održale besedu i rešile probleme. Na kraju su obe sestre donekle razumele vlastite probleme i izrazile spremnost da se promene. Takođe sam osetila i slast obavljanja dužnosti svim srcem.

Kroz sud, razotkrivanje, prekor i disciplinovanje Božjim rečima, jasno sam uvidela patnju koju mi je donela težnja za slavom, dobitkom i statusom, i stekla izvesnu sposobnost raspoznavanja načina na koji Sotona koristi slavu i dobitak da bi ljude sputavao. Sada sam mnogo ravnodušnija prema slavi, dobitku i statusu i osećam da je najvažnije da ispunjavam svoju dužnost. Iz dna duše sam zahvalna Bogu!