U aprilu 2023. godine primila sam pismo od vođa u kojem je stajalo da imam nadmenu narav, da prilikom izbora i postavljanja ljudi ne tragam za istina-načelima i da uvek biram neprikladne ljude prema sopstvenoj volji, čime u rad crkve unosim prekidanje i ometanje. Pisalo je i to da se ni nakon razgovora u zajedništvu nisam promenila, te da tokom godinu dana, koliko sam bila vođa, nisam mnogo napredovala. Sve u svemu, procenjeno je da imam prosečan kov i da nisam pogodna za dalju obuku za vođu ili delatnika. S obzirom na to da sam imala talenta za pisanje, dodeljena mi je dužnost na izradi tekstova. Nakon što sam pročitala pismo vođa, to me je u srcu duboko pogodilo. Vođe su htele da kažu da zbog svog lošeg kova nisam podobna za dužnost vođe. To je značilo da više ne mogu da služim kao vođa ili delatnik. Time ne samo da bih izgubila poštovanje od braće i sestara, već bih izgubila i mnoge prilike da zadobijem istinu, uz slabu nadu da budem spasena. Pri toj pomisli, osećala sam se neverovatno potišteno. Noću sam se prevrtala u krevetu i nikako nisam mogla da zaspim, razmišljajući u sebi: „Zbog mog lošeg kova mi je dodeljena druga dužnost. Više nikada neću imati priliku da se istaknem; zauvek ću biti niko i ništa. Dok budem obavljala dužnost rada na tekstovima, po ceo dan ću jedino pregledati članke i odgovarati na pisma. To nije ni nalik tome kad si vođa, pa možeš da praviš planove i donosiš odluke o svim aspektima rada ili da držiš okupljanja sa braćom i sestrama da bi usmeravao rad. Nikada više neću uživati u poštovanju i podršci s njihove strane. Osim toga, vođe će sigurno reći braći i sestrama koji me poznaju zašto sam smenjena. Verovatno će me čak i raspoznati. Onda će mi se ugled potpuno srozati i biću osramoćena na sva zvona!” I što sam više razmišljala o tome, sve više sam osećala da mi je život sumoran, a da mi je budućnost potpuno mračna, pa su mi se suze nekontrolisano slivale niz lice. Shvatila sam da su te moje misli pogrešne i želela sam da se saberem i svim srcem posvetim svojoj dužnosti. Međutim, kad god bih se setila da mi je zbog mog lošeg kova dodeljena druga dužnost, osećala sam se kao da mi neko zariva nož u srce. Dok sam obavljala dužnost nisam mogla da umirim srce, a ponekad bih se samo sakrila i plakala u tajnosti. U to vreme, svoju dužnost sam svakoga dana obavljala mehanički, zadovoljna time što obavljam svoje zadatke, ne mareći mnogo za celokupan rad. Kad sam videla da su braća i sestre u mom timu nemarni u svom radu i da vođa tima ne nosi nikakvo breme u svojoj dužnosti i u vezi sa njom ne pravi razumne planove, nisam besedila kako bih to rešila, osećajući da to nema nikakve veze sa mnom. Pošto u svojoj dužnosti nisam nosila nikakvo breme, ona nije davala nikakve rezultate. Ozbiljnost te situacije sam shvatila tek nakon što mi je nadzornica ukazala na probleme i orezala me. Bila sam zabrinuta da ću biti smenjena budem li tako nastavila, pa sam poželela da tragam za istinom kako bih rešila svoje probleme. Pomolila sam se: „Dragi Bože, nalazim se u zaista lošem stanju i nikako ne mogu da skupim snage, ali ne znam šta je uzrok tome. Molim Te, prosveti me da mogu da razumem sopstvene probleme i da izvučem svoje pouke.”

Tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči koji je govorio upravo o mom stanju. Bog kaže: „Kada neki ljudi budu smenjeni sa svog položaja starešine i čuju da Višnji govori da neće biti negovani ili korišćeni ponovo, osećaju se neverovatno tužno i gorko plaču, kao da su isključeni – kakav je to problem? Da li to što ih ne neguju ili ne koriste ponovo znači da su isključeni? Znači li to da oni tada ne mogu postići spasenje? Da li su im slava, dobit i status zaista toliko važni? Ako su oni neko ko teži ka istini, onda bi trebalo da razmišljaju o sebi kada izgube svoju slavu, dobit i status i da osete istinsko kajanje; treba da izaberu put težnje ka istini, da okrenu novi list, a ne da se toliko nerviraju ili plaču. Ako znaju u svom srcu da ih je Božja kuća smenila zato što ne rade stvarni posao i ne teže ka istini, i čuju kako Božja kuća govori da neće ponovo biti unapređeni niti korišćeni, onda bi trebalo da osećaju stid što Bogu duguju i što su Boga izneverili; trebalo bi da znaju da ne zaslužuju da ih Bog koristi, pa se tako može smatrati da imaju trunku razuma. Međutim, oni postaju negativni i uznemireni kada čuju da ih Božja kuća neće negovati ili ponovo koristiti, a to pokazuje da teže slavi, dobiti i statusu i da nisu neko ko teži ka istini” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Dvanaesta stavka”). Božje reči su me pogodile pravo u srce. Osećala sam se veoma posramljeno, a takođe i veoma dirnuto. Kad su mi dodelili drugu dužnost, saznanje o tome da su vođe procenile da imam prosečan kov i da nisam pogodna za obuku za vođu nanelo mi je težak udarac. Pošto mi je zbog lošeg kova dodeljena druga dužnost, smatrala sam da više nikada neću moći da se obučavam za vođu niti da se ponovo istaknem. Osećala sam da mi je život sumoran, a budućnost mračna, i imala sam mlak odnos prema svojoj dužnosti. Videla sam da je moja želja za statusom prejaka. Ranije, dok sam bila vođa, nije bilo granica mojoj energiji. Jurila sam tamo-amo posvećujući se radu crkve od zore do sumraka i, kad god bih videla neki problem, uključila bih se u njegovo rešavanje. Smatrala sam da nosim pravo breme i da sam neko ko vodi računa o Božjim namerama. Ali, nakon što sam izgubila dužnost vođe, bila sam poput izduvanog balona i nisam mogla da prikupim nimalo snage. Svoju dužnost sam svakoga dana obavljala mehanički. Kad sam videla da vođa tima ne nosi breme u svojoj dužnosti i da je rad u timu haotičan, pravila sam se da to ne vidim. Poput nekog stranca, samo sam puštala da se posao odlaže. Obavljajući svoju dužnost na ovaj način, uopšte nisam vodila računa o Božjim namerama; samo sam ulagala napor i službovala. Videla sam da su moj nekadašnji elan i breme koje sam nosila bili samo zarad ugleda i statusa i da nisam išla putem stremljenja ka istini. Zapravo, moj loš kov bio je samo jedan od razloga zbog kojih sam smenjena; glavni razlog su bili moja nadmena priroda i odbijanje da prihvatim istinu. To što sam smenjena trebalo je da iskoristim da ispravno promislim o svojoj iskvarenoj naravi i da je razumem, te da postignem istinsko pokajanje, umesto što sam zbog gubitka statusa po ceo dan bila depresivna, odlažući time rad crkve. To je bilo činjenje zla i bilo je odvratno Bogu. Nakon toga, potražila sam reči Božje koje su se odnosile na moje probleme kako bih mogla da promislim o sebi i da sebe razumem. Videla sam da sam u prošlosti svoju dužnost obavljala shodno svojoj nadmenoj naravi, birajući i postavljajući ljude isključivo na osnovu njihovog intelekta i talenata. Kad su vođe sa mnom razgovarale u zajedništvu o istina-načelima, ja naprosto nisam slušala. Shodno tome, birala sam pogrešne ljude, unoseći prekidanje i ometanje u rad crkve i ostavljajući razne zadatke poludovršenim. Bilo je ispravno što su me vođe smenile; štitili su rad crkve. Crkva mi je i dalje dala priliku da obavljam dužnost, tako da je trebalo da je cenim i da se ispravno pokajem. Nakon toga, srcem sam se posvetila svojoj dužnosti i preuzela sam inicijativu da se uključim u rad tima. Pažljivo sam promišljala o razlozima našeg sporog napretka i, kad bih otkrila probleme, tragala bih za relevantnim istina-načelima kako bih o njima besedila i rešila ih. Kad sam videla da vođa tima ne nosi breme, na to sam joj ukazala i s njom sam razgovarala u zajedništvu. Ona je zadobila određeno razumevanje o sopstvenim problemima i bila je voljna da se promeni i pokaje. Nakon toga, zajedno smo planirale rad, nadzirući jedna drugu i učeći iz jačih strana one druge. Posle nekog vremena, u rezultatima rada se videlo izvesno poboljšanje.

Jednoga dana u junu više vođe su me iznenada upitale da li sam voljna da obavljam dužnost u lektorskom timu Božje kuće. Kad sam to čula, osećanja su mi bila uskomešana. Razmišljajući o svom malodušnom stanju nakon mi je bila dodeljena dužnost rada na tekstovima, osećala sam da ne zaslužujem da budem unapređena. U isto vreme, bila sam i pomalo zabrinuta: „Ako izaberem da obavljam dužnost rada na tekstovima u lektorskom timu, možda više nikada neću dobiti priliku da budem vođa. Zar mi to neće otežati da se istaknem u odnosu na ostale?” Na tu pomisao, zaista sam želela da odbijem, ali sam ujedno znala da crkva uvek uređuje dužnosti na osnovu potreba rada, te da je pokornost razum koji bi stvoreno biće trebalo da ima, pa sam tako pristala da odem u taj tim. U početku sam imala određenu želju da dobro obavljam svoju dužnost, no, budući da se moje stanje zapravo nije promenilo, čim se nešto dogodilo, ponovo sam razotkrivena. Jednom prilikom sam saznala da je jedna sestra koja je bila smenjena sa mesta vođe zadobila određeno razumevanje o sebi i da se pokajala, te da je ubrzo ponovo bila izabrana za vođu. Osećala sam toliku zavist: „Zašto joj je Bog iskazao toliku milost i dao joj tako dobar kov? Tu smo negde istih godina, ali sam zbog svog lošeg kova zauvek izgubila priliku da budem vođa. Od sada mogu da budem samo beznačajan član tima. Zašto mi Bog nije dao dobar kov?” Pomislivši na to, osećala sam da me Bog ne uzdiže niti da mi je naklonjen, kao i da me drugi ne poštuju, pa sam imala neobjašnjiv osećaj tuge i gubitka. Ponekad bih pokušavala da se obuzdam i da o tim stvarima ne razmišljam, ipak, kad god bih završila svoju dužnost i na trenutak zastala, te misli bi nekontrolisano navirale. I što sam više o tome razmišljala, srce mi je bilo sve uznemirenije. Iako se nisam usuđivala da napustim svoju dužnost, nisam mogla da skupim snage ni za šta što sam radila. Svakoga dana sam stvari samo otaljavala i nisam postizala nikakve rezultate.

Tokom svojih duhovnih posvećenosti, jednoga dana sam pročitala odlomak Božjih reči i moje se stanje donekle popravilo. Svemogući Bog kaže: „U verovanju u Boga, kakve god probleme da neko ima, bilo da se radi o težnji za statusom, slavom, dobitkom i bogatstvom, ili o zadovoljenju ličnih ambicija i želja, u svakom slučaju, svi problemi moraju da budu rešeni kroz stremljenje ka istini. Koju god dužnost da neko obavlja, on ne može da zaobiđe istinu i, bez obzira na to o kom se problemu radi, on bez istine ne može da bude rešen. Kad neko u svojoj veri u Boga jednom odstupi od istine, sve je prazno i beskorisno je težiti za bilo čim drugim. Neki ljudi se zadovoljavaju samo time da obavljaju slavne i impresivne dužnosti, time da se drugi na njih ugledaju i da im zavide. Imaju li te stvari ikakve koristi? Te stvari nisu isto što i Božje odobravanje, niti su nagrade od Njega. Dakle, koju god dužnost da obavljaš, ona je samo privremena; nije večna. Da li čovek na kraju može da postigne spasenje ne zavisi od toga koju dužnost obavlja, već od toga da li može da razume i zadobije istinu i da na kraju postigne apsolutnu pokornost Bogu i prepusti se na milost Njegovoj orkestraciji, da više ne razmatra svoju budućnost i sudbinu, te da postane stvoreno biće koje je u skladu s merilom. Bog je pravedan i svet, On ovo merilo koristi da odmeri ceo ljudski rod, a to merilo se nikada neće promeniti – to moraš da zapamtiš. Zadrži ovo merilo čvrsto u svom umu i nikada ne pomišljaj da napustiš put stremljenja ka istini da bi težio za tim nestvarnim stvarima. Zahtevano Božje merilo za sve koji treba da budu spaseni zauvek je nepromenljivo. Ko god da si ti, ono ostaje isto. Spasenje možeš da postigneš samo verujući u Boga u skladu sa zahtevanim Božjim merilom. Ako pronađeš drugi put i težiš za nejasnim stvarima i maštaš da ćeš uspeti tako što će ti se posrećiti, ti si neko ko se opire Bogu i izdaje Ga, i Bog će te zasigurno prokleti i kazniti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da biti vođa ili delatnik ne znači da će čovek na kraju imati dobar ishod. Ishod nekog čoveka Bog određuje na osnovu toga da li je on zadobio istinu i da li se njegova iskvarena narav promenila. Nisam razumela Božju pravednu narav. Oduvek sam smatrala da biti vođa ne samo da donosi prestiž i veliko poštovanje od strane drugih, već i da nudi više prilika da se zadobije istina i veću nadu da se bude spasen, pa sam zavidela onima koji su bili vođe. Taj moj stav nije bio u skladu sa istinom. Pomislila sam na mnoge ljude koji su bili vođe, ali su na kraju bili razotkriveni i uklonjeni jer nisu stremili ka istini i išli su pogrešnim putem. Uzmimo za primer Janga, koga sam poznavala. Dok je bio vođa, on je zbog svoje nadmene prirode težio slavi, dobitku i statusu; nadmetao se sa braćom i sestrama za slavu i dobitak, pa je drugima čak zabadao nož u leđa i izopštavao one koji se s njim nisu slagali. Na kraju je ozbiljno prekinuo i omeo rad crkve i bio je izolovan. A tu je bila i Dan, koja je oduvek bila vođa ili delatnik. Bila je izuzetno nadarena i talentovana, ali se u svojoj dužnosti često uzdizala, razmetala, iskorišćavala moć i i potiskivala je u stranu braću i sestre sa kojima je sarađivala. Počinila je mnoga zla dela i bila je okarakterisana kao antihrist i izopštena. Iz primera ovih neuspelih pojedinaca, videla sam da to što si vođa ne garantuje da ćeš biti spasen i usavršen. Ključno je to da li stremiš ka istini i ideš ispravnim putem. Vođe i delatnici se susreću sa više ljudi, događaja i stvari, tako da sigurno imaju više prilika za obuku. Ako mogu da se usredsrede na stremljenje ka istini kako bi razrešili svoje iskvarene naravi, sigurno će zadobiti više istina, što je korisno za usavršavanje. Međutim, ako ne streme ka istini i njihove se iskvarene naravi ne promene, ne mogu da budu spaseni čak i ako su vođe. Ako, na osnovu svojih iskvarenih naravi, čine zlo i unose prekidanje i ometanje u rad crkve, na kraju će biti razotkriveni i uklonjeni. Dužnost koju sada obavljaš ne određuje tvoj budući ishod i odredište. Samo stremljenjem ka istini i odbacivanjem svoje iskvarene naravi možeš da preživiš. Ova spoznaja je unela mnogo svetlosti u moje srce i videla sam da sada više ne treba da težim dužnostima koje donose prestiž i čine da me ljudi poštuju i zavide mi. Moram da stremim ka istini kako bih postigla promenu u svojoj naravi; to je najvažnije. Nakon toga, moj stav prema dužnosti se donekle promenio. Kad god bih imala slobodnog vremena, promišljala bih o Božjim rečima i pisala članke sa iskustvenim svedočenjima. U svojoj dužnosti sam bila pažljivija nego ranije i ona je počela da daje neke rezultate.

Kasnije sam pročitala još nekoliko odlomaka Božjih reči, koji su mi mnogo pomogli da razumem sopstvene probleme. Svemogući Bog kaže: „Za antihriste, status i ugled predstavljaju sȃm život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da imaju dobar ugled i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da ostave po strani. To su pravo lice antihristâ i njihova suština. Mogli biste da ih smestite u duboku planinsku prašumu, oni svoju težnju za reputacijom i statusom ipak ne bi ostavili po strani. Možete da ih smestite u bilo koju grupu ljudi, i dalje bi mislili samo na reputaciju i status. Iako i antihristi veruju u Boga, oni težnju reputaciji i statusu izjednačuju sa verom u Boga i pridaju im podjednak značaj. Što će reći, dok idu putem vere u Boga, oni takođe teže svom ličnom ugledu i statusu. Može se reći da je u srcu antihristâ stremljenje ka istini u verovanju u Boga isto što i težnja za ugledom i statusom; a težnja za ugledom i statusom upravo je stremljenje ka istini – zadobiti ugled i status znači zadobiti istinu i život. Ako smatraju da nisu stekli slavu, dobitak ili status, da se na njih niko ne ugleda, da ih niko duboko ne poštuje niti ih sledi, onda postaju potišteni, veruju da nema svrhe verovati u Boga, da to nema nikakvu vrednost i u sebi se pitaju: ’Da li sam doživeo neuspeh verujući u Boga na ovaj način? Zar za mene nema nade?’ Često u svom srcu kalkulišu o takvim stvarima. Kalkulišu kako da u kući Božjoj obezbede sebi mesto, kako da u crkvi imaju visoku reputaciju, kako da ljude navedu da ih slušaju dok govore i da ih obasipaju hvalospevima za njihove postupke, kako da navedu ljude da ih svuda slede i kako da oni imaju glavnu reč u crkvi, kao i slavu, dobit i status – u svom srcu se zaista usredsređuju na takve stvari. Upravo tome takvi ljudi teže” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (3. deo)”). „Koji god da su smer ili cilj tvog stremljenja, ako se ne zamisliš nad težnjom za statusom i ugledom i ako ti veoma teško pada da to ostaviš po strani, onda će to uticati na tvoj život-ulazak. Dokle god status ima mesto u tvom srcu, on će u potpunosti moći da kontroliše smer tvog života i cilj tvog stremljenja, i da na njih utiče, pa će ti u tom slučaju biti veoma teško da uđeš u istina-stvarnost, a da ne pominjemo postizanje promena u tvojoj naravi; naravno, podrazumeva se pitanje da li ćeš na kraju moći da zadobiješ Božje odobravanje. I ne samo to. Ako nikad ne možeš da odustaneš od svog stremljenja statusu, to će uticati na tvoju sposobnost da svoju dužnost obavljaš u skladu sa merilom, zbog čega će ti biti vrlo teško da postaneš stvoreno biće koje je u skladu s merilom. Zašto to kažem? Bog se ničega ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, zato što je stremljenje statusu sotonska narav, to je pogrešan put, nastao iz iskvarenosti Sotone, nešto što Bog osuđuje, i to je upravo ona stvar kojoj Bog sudi i pročišćuje je. Ničega se Bog ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, a ti se ipak uporno nadmećeš za status, postojano ga ceniš i štitiš, nastojeći da ga uvek prigrabiš za sebe. Zar u svemu ovome nema pomalo osobine protivljenja Bogu? Bog ljudima nije odredio status; Bog ljudima pruža istinu, put i život, kako bi oni na kraju postali stvorena bića koja su u skladu s merilom, mala i beznačajna stvorena bića – a ne neko ko poseduje status i prestiž i koga duboko poštuje na hiljade ljudi. Stoga, iz koje god perspektive da se posmatra, stremljenje statusu vodi u ćorsokak. Koliko god razuman bio izgovor s kojim stremiš statusu, taj put je ipak pogrešan i Bog ga ne odobrava. Koliko god da se naporno trudiš ili koliku god cenu da plaćaš, ako želiš status, Bog ti ga neće dati; ako nije dat od Boga, borbom nećeš uspeti da ga dobiješ, a budeš li nastavio da se za njega boriš, ishod će biti samo jedan: bićeš otkriven i uklonjen i dospećeš u ćorsokak” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (3. deo)”).

Bog razotkriva da antihristi smatraju ugled i status važnijim od sopstvenog života. Oni postizanje dobrog ugleda i visokog statusa postavljaju za cilj svog stremljenja i u svom srcu neprestano smišljaju kako da zadobiju uporište u Božjoj kući i kako da navedu druge da im se dive. Onog trenutka kad izgube slavu, dobitak i status i više nemaju divljenje i obožavanje od strane braće i sestara, gube svu energiju i osećaju da je život besmislen. Upoređujući sebe sa ovim, videla sam da je moje ponašanje bilo potpuno isto kao kod antihrista. Živela sam prema sotonskim otrovima kao što su „Istakni se iznad drugih”, „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno” i „Vojnik koji ne želi da postane general nije dobar vojnik”. Verovala sam da moram da se istaknem iznad ostalih da bih živela smislenim i vrednim životom. U školi sam vredno učila. Nakon što sam bila izabrana za predsednika razreda, svi drugovi su me poštovali i hvalili me. Osećala sam se veoma ponosno i mislila sam da je svaka patnja vredna toga. Nakon što sam pronašla Boga, videla sam da biti vođa donosi status i prestiž, pa sam uvek težila da budem vođa. Kad sam bila izabrana za vođu i zadobila poštovanje od braće i sestara, u srcu sam osećala slatkoću poput meda. Osećala sam da postoji nešto čemu treba težiti u verovanju u Boga i obavljanju svoje dužnosti, pa sam aktivno učestvovala u svim aspektima rada, radeći do kasno u noć svakog dana i nikad se ne umarajući. Kad sam čula da više vođe kažu da nisam pogodna da budem vođa, osećala sam se kao opaljena maljem. Pomisao da više ne mogu da budem vođa i da više nikada neću dobiti poštovanje i obožavanje od braće i sestara, a da će me oni možda čak i raspoznati, učinila je da se osećam kao da mi je život dotakao dno. Proživljavala sam ušasno psihičko mučenje i izgubila sam svu energiju za sve. Čak sam se žalila da mi Bog nije dao dobar kov i provodila sam dane u ošamućenosti, živeći u pogrešnim shvatanjima i malodušnosti, ne noseći nikakvo breme u svojoj dužnosti i ne postižući nikakve rezultate u svom radu. Ugled i status sam smatrala suštinom svog života, smatrajući ih važnijim od stremljenja ka istini i dobrog obavljanja svoje dužnosti. Kada sam imala status, stremila sam sa žarom; ali kad sam izgubila svoj ugled i status, bilo je kao da mi je duša bila iščupana i postala sam negativna i nemarna u svojoj dužnosti. Moja želja za statusom bila je prejaka! Jasno je da sam imala loš kov i bila nadmena, bez trunke istina-stvarnosti, te da sam bila potpuno nepodobna za dužnost vođe. Ipak, i dalje nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome da postanem vođa i nisam bila voljna da budem običan izvršilac koji radi na tekstovima. Snevala sam isprazan san da bih jednog dana ponovo mogla da budem vođa i da uživam u divljenju i obožavanju od strane braće i sestara. Bila sam tako nadmena i uobražena, lišena svakog razuma. Moja želja da budem vođa uopšte se nije svodila na to da vodim računa o Božjim namerama ili da udovoljim Bogu, niti je zaista bila u vezi sa stremljenjem ka istini kako bih bila spasena. Sve je bilo zarad zadovoljenja sopstvene sujete i uživanja u prednostima statusa. Išla sam putem antihrista! Ako bih nastavila da tvrdoglavo stremim na ovaj način, samo bih prema Bogu postala sve više buntovna i pružala Mu sve veći otpor, na kraju vređajući Božju narav, pa bi me On razotkrio i uklonio, baš kao antihrista. Ta spoznaja me je uplašila. Osećala sam da su priroda i posledice stremljenja ka ugledu i statusu preozbiljne. To što danas nisam vođa bio je Božji način da oreže moju želju za statusom, podučavajući me da Mu se pokorim, da poslušno stojim na položaju stvorenog bića i da dobro obavljam dužnost stvorenog bića. Bili su to Božja zaštita i spasenje za mene. Moje srce je bilo ispunjeno zahvalnošću prema Bogu i više nisam želela da stremim ka ugledu i statusu.

Nakon toga, pročitala sam još nekoliko odlomaka Božjih reči i pronašla načela i put primene. Svemogući Bog kaže: „Božja kuća koristi ljude tako da svakoga upotrebi na najbolji način, dajući svakoj osobi ulogu koja joj odgovara, i to čini na pravedan i ispravan način. Ako imaš dobru ljudskost, ali ti je kov loš, onda treba dobro da obavljaš svoju dužnost svim srcem i snagom; ne moraš da budeš starešina ili delatnik da bi te Bog odobrio. A šta ako si voljan da se potrudiš, ali nisi u stanju da se trudiš na način na koji starešina mora da se trudi i ne poseduješ kov koji bi trebalo da imaš da bi bio starešina, te tome nisi dorastao, šta onda možeš da uradiš? Ne forsiraj se i ne otežavaj sebi; ako možeš da nosiš dvadeset pet kila, onda nosi dvadeset pet kila. Ne pokušavaj da se hvališ time što ćeš prevazići svoja ograničenja i reći: ’Dvadeset pet kila nije dovoljno. Želim da nosim još više. Želim da nosim pedeset kila. Spreman sam to da uradim makar i lipsao pod tim teretom!’ Nisi sposoban da budeš starešina, niti delatnik, ali ako i dalje nastaviš da se teraš preko sopstvenih granica da bi se pokazao, iako se nećeš istrošiti, izazvaćeš kašnjenja u crkvenom radu, uticaćeš na napredak i efikasnost rada i odložićeš životni napredak mnogih ljudi – ne možeš da priuštiš sebi da snosiš tu odgovornost” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). „Ako si lošeg kova, ali i dalje provodiš sve svoje vreme želeći da budeš starešina, ili da preuzmeš neki važan zadatak, ili da budeš odgovoran za sveukupni posao ili da uradiš nešto što ti omogućava da se istakneš, onda ti kažem: to je ambicija. Ambicija može da donese katastrofu, zato treba da budeš oprezan. Svi imaju želju da napreduju i svi su spremni da teže ka istini, što nije problem. Neki ljudi imaju kov, ispunjavaju kriterijume da budu starešine i u stanju su da teže ka istini i to je dobro. Drugi nemaju kov, pa treba da se drže svoje dužnosti, da valjano obavljaju dužnost koja stoji pred njima i da je obavljaju po načelu i po zahtevima Božje kuće; za njih je to bolje, bezbednije, realnije” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). „Da bi bio starešina ili delatnik, čovek mora da poseduje određeni kov. Čovekov kov određuje njegovu radnu sposobnost i meru u kojoj on može da dokuči istina-načela. Ako je tvoj kov donekle manjkav i ako nedovoljno duboko razumeš istinu, ali si zato u stanju da primenjuješ i da sprovodiš u delo sve ono što možeš da razumeš, ako si u srcu čist i pošten, ako ne spletkariš da bi nešto stekao, niti juriš za slavom, dobitkom i statusom, i ako možeš da prihvatiš Božje ispitivanje, ti si onda prava osoba” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (20)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da u Božjoj kući, biti vođa ili delatnik ne zahteva samo stremljenje ka istini, već i posedovanje određenog kova i radne sposobnosti. Samo tada možeš dobro da obavljaš rad crkve. Crkva mi je u prošlosti pružala prilike da se obučavam za vođu i ja sam se trudila u svom stremljenju. Iako sam mogla da rešavam probleme i teškoće braće i sestara u skladu sa Božjim rečima, kada su u pitanju bile važne stvari poput odabira i postavljanja ljudi ili donošenja odluka, nisam mogla da raspoznam ljude niti da izaberem na odgovarajući način. Znala sam neka načela u doktrinarnom smislu, ali sam uvek grešila kada sam ih primenjivala u praksi. Takođe sam bila nadmena i nisam slušala tuđe predloge, uvek birajući i postavljajući neprikladne ljude, što je unosilo prekidanje i ometanje u rad crkve. Videla sam da je moj kov zaista loš. Da sam nastavila kao vođa, ne samo da bih naštetila braći i sestrama, već bih i prekinula i omela rad crkve. Sada mi je crkva dodelila dužnost rada na tekstovima shodno mom kovu i jačim stranama, čime se najbolje koriste moje sposobnosti i što je prilagođeno mojoj meri. To mi takođe služi kao zaštita. Moja želja za ugledom i statusom je toliko jaka da bih, da sam vođa, imala nekontrolisani poriv da se mučim za status, razmećući se na svakom koraku u svom radu i propovedima, pa ne bih mogla da se umirim pred Bogom kako bih tragala za istina-načelima. Takođe bih izazvala prekidanje i ometanje kako bih zadovoljila svoju ambiciju za statusom i išla bih putem antihrista. Dakle, to što nisam vođa je zapravo dobra stvar za mene. Sada u svojoj dužnosti rada na tekstovima, mogu više da umirim svoje srce da jedem i pijem Božje reči i promišljam o istini. To mi pomaže da promislim o sebi i sebe spoznam, a korisno je i za moj život-ulazak. Time se takođe obuzdavaju moja nadmenost i moje ambicije, i na taj način sam zaštićena. To je Božja brižljiva namera. Treba da se pokorim uređenjima crkve, da stojim na svom pravom mestu i da dobro obavljam svoju dužnost rada na tekstovima. Nakon što sam o tome tako razmislila, u srcu sam osetila veliku vedrinu. Osećala sam se kao da sam sa pleća spustila težak teret i osećala sam se mnogo slobodnije.

Jednoga dana sam saznala da je sestra Ći Ja izabrana za crkvenog vođu i osetila sam nalet ljubomore. „Ona ima dobar kov i može da igra važnu ulogu kao vođa u crkvi, a ja mogu samo da obavljam dužnost rada na tekstovima. Nikada više neću imati priliku da budem vođa i da me poštuju.” Nakon što su se ove misli razotkrile, brzo sam shvatila da se ponovo javlja moja želja za statusom, pa sam se pobunila protiv svojih misli. Pomislila sam na Božje reči: „Kao član stvorenog ljudskog roda, moraš da se držiš svog položaja i da se ponašaš na pristojan način. Revnosno se drži onoga što ti je Stvoritelj poverio. Ne prelazi postavljene granice i ne čini stvari koje su izvan tvojih mogućnosti, niti one kojih se Bog gnuša. Ne stremi ka tome da budeš veliki čovek, da postaneš natčovek, niti da budeš veličanstven pojedinac, i nemoj stremiti ka tome da postaneš Bog. Sve su to želje koje ljudi ne bi trebalo da imaju” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). „Funkcije nisu iste. Postoji jedno telo. Svako od vas treba da obavlja svoju dužnost i svako od vas treba da bude na svom mestu i da daje sve od sebe – za svaku iskru treba da bude jedan bljesak svetlosti – i treba da tragate za zrelošću u životu. Tako će Meni biti udovoljeno” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 21. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Promišljajući o Božjim rečima, razumela sam Božju nameru. Bog svakome daje različit kov i uređuje mu različitu dužnost; ne postoje dužnosti visokog ili niskog statusa. Treba da stojim na svom mestu, da stremim ka istini i da dobro obavljam svoju dužnost da bih utešila Božje srce. U tome ima najviše smisla. Razmišljajući o ovome, mogla sam da umirim svoje srce za svoju dužnost. Ponekad, kada ne bih dobro obavila svoju dužnost, promišljala bih o tome gde se kriju moji nedostaci i kako bih mogla da se poboljšam i da ih prevaziđem. Nakon što sam neko vreme postupala na ovaj način, uspela sam da postignem neke dobre rezultate u svojoj dužnosti. Hvala Bogu što me je vodio da postignem ove promene!