21. februar, 2024. godine, sunčano

Danas mi je nadzornica rada na izradi tekstova iznenadno poslala poruku: „Kako bi bilo da ovih dana nađeš malo vremena da napišeš scenario? Onda možemo da vidimo da li možeš da se obučavaš za obavljanje dužnosti pisanja scenarija.” Kada sam videla ovu poruku, osetila sam neizmerno uzbuđenje. Pisanje je moj hobi. Kad bih mogla da obavljam dužnost pisanja scenarija u crkvi, ispunila bih svoj san da postanem pisac. Štaviše, scenaristi su uvek ljudi koji imaju dubinu i ideje i koji mogu da zadobiju poštovanje braće i sestara. Sada kada imam priliku da obavljam dužnost pisanja scenarija, moram da je cenim i da je iskoristim.

24. februar 2024, oblačno

Napolju je magla. Jednim dlanom sam podupirala obraz, a drugom rukom neprestano pomerala miša, dok sam netremice gledala u ekran računara. Međutim, moje misli su bile hiljadama kilometara daleko. Juče sam nadzornici predala svoj probni scenario i nisam znala kada će mi odgovoriti. Odjednom se čula notifikacija. Bila je to glasovna poruka nadzornice: „Pročitala sam tvoj probni scenario. Još uvek ima dosta nedostataka. Za sada bi možda mogla prvo da se obučavaš za pregledanje članaka.” To nije bio rezultat koji sam želela. Prema mojim predstavama, smatram da zadatak pregledanja članaka nema nikakvu tehničku sadržinu i da obavljanjem tog zadatka umesto pisanja scenarija ne mogu da pokažem svoj talenat niti da zadobijem priznanje drugih. Ipak, kako god bilo, to je i dalje dužnost koja ima veze sa izradom tekstova. Prihvatila sam je, sa sukobljenim i podeljenim osećanjima.

6. mart 2024, sunčano

Suočena sa mnoštvom nagomilanih članaka, iako sam ih čitala, neprestano sam razmišljala o onome što je nadzornica rekla. Da li ona uopšte planira da mi poveri pisanje scenarija? Da li je pomislila da, pošto već dugo nisam obavljala dužnosti na izradi tekstova, treba prvo da pregledam članke kako bih imala priliku da se opremim istinom? Zatim sam se prisetila lepih vremena kada sam pisala scenarije. Iako je ta dužnost bila naporna, svaki dan mi je bio ispunjen. Uz vođstvo starešine, brzo sam napredovala u stručnim veštinama i često sam sa starešinom i režiserima razgovarala o problemima i razmatrala ih. Svi su me zaista cenili. A sada, mogu samo da obavljam suvoparnu, nezahvalnu dužnost pregledanja članaka. Kada me braća i sestre koje poznajem pitaju koju dužnost trenutno obavljam, čak ni ne znam kako da sa njima o tome razgovaram. Imam osećaj da, iako obavljam dužnosti na izradi tekstova, samo malo petljam oko površinskih poslova: ne deluje mi kao da je to što radim zaista dostojno tog naziva. Ne znam kada ću opet imati priliku da pišem scenarije. Što sam više o tome razmišljala, postajala sam sve negativnija i više nisam mogla da nastavim da čitam članke koje sam imala pred sobom. Tada sam potražila Božje reči da ih pročitam. Bog kaže: „Za sve koji obavljaju dužnost, bez obzira na to koliko je duboko ili plitko njihovo razumevanje istine, najjednostavniji način da se primeni ulazak u istina-stvarnost jeste da se razmišlja o interesima doma Božjeg u svemu i da se odustane od svojih sebičnih želja, ličnih namera, motiva, gordosti i statusa. Stavite interese doma Božjeg na prvo mesto – to je najmanje što neko treba da uradi. Ako osoba koja obavlja dužnost ne može ni toliko da učini, kako se onda može reći da obavlja svoju dužnost? To nije obavljanje dužnosti. Prvo treba da misliš na interese doma Božjeg, da budeš obziran prema Božjim namerama i uzmeš u obzir delo crkve. Stavi to na prvo mesto; tek posle možeš da razmišljaš o stabilnosti svog statusa ili o tome kako te drugi vide. Zar ne osećate da ovo postaje malo lakše kada ga podelite na dva koraka i napravite neke kompromise? Ako neko vreme budeš tako primenjivao, osetićeš da nije mnogo teško udovoljiti Bogu. Pored toga, trebalo bi da budeš u stanju da ispunjavaš svoje odgovornosti, da izvršavaš svoje obaveze i dužnost i da ostaviš po strani svoje sebične želje, namere i motive; treba da vodiš računa o Božjim namerama i da interese doma Božjeg, delo crkve i dužnost koju treba da obavljaš staviš na prvo mesto. Kada tako budeš radio neko vreme, osetićeš da je dobro da se tako ponašaš. To je neposredan i pošten život, a ne život ništavne, podle osobe; to je pravedan i častan život, za razliku od onog koji je dostojan prezira, ništavan i bezvredan. Osetićeš da je to način na koji čovek treba da se ponaša i lik koji treba da proživi. Tvoja želja da zadovoljiš sopstvene interese postepeno će se smanjivati” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Nakon što sam pročitala ove Božje reči, osetila sam samoprekor. U suzama sam došla pred Boga da se pomolim: „Dragi Bože, ni ja nemam savesti i krajnje sam sebična i ogavna. To što mi je crkva uopšte omogućila da obavljam dužnost na izradi tekstova bilo je Tvoje uzdizanje, ali ja sam ostala nezasita, stalno razmišljajući o svom ugledu i statusu. Spolja gledano, želim da usavršim svoje profesionalne veštine i da se bolje obučim, ali namere koje stoje iza toga tiču se isključivo mog ugleda i statusa. Uzimam u obzir samo to da li je moja dužnost važna ili ne, da li mi pruža priliku da se istaknem ili ne, i da li pomoću nje mogu da zadobijem poštovanje drugih. Kada se moje želje nisu ispunile, osetila sam otpor i postala sam negativna, pa čak i nevoljna da obavljam ovu dužnost. Vidim da sam krajnje sebična i ogavna! Već neko vreme ne obavljam dužnosti na izradi tekstova, ne mogu da dokučim mnoga načela, niti imam jasno razumevanje istine. Da su zaista od mene tražili da pišem scenarije, ne bih imala sposobnost to da radim. Za mene je prikladno uređenje bilo to da se prvo obučavam za pregledanje članaka, ali i pored toga u meni je postojao otpor. Potpuno sam bila lišena razumnosti! Dragi Bože, bila sam previše buntovna. Više ne želim da uzimam u obzir sopstvene interese. Voljna sam da se pokorim crkvenim uređenjima i da dobro obavljam svoju trenutnu dužnost.” Nakon molitve, osetila sam veliko olakšanje i moje srce više nije bilo uznemireno ni sputano ovim pitanjem. Kada sam sledeći put sela da čitam članke, mogla sam da umirim svoje srce.

19. mart 2024, oblačno

Obavljam dužnosti na izradi tekstova već skoro mesec dana i u stanju sam da uočim neke probleme u člancima koje čitam. Neki od članaka koje sam pregledala i odabrala iskorišćeni su za izradu video snimaka. Veoma sam srećna i imam veru da mogu dobro da obavljam ovu dužnost. Sećam se da je pre par dana nadzornica rekla: „Trenutno crkvi nedostaje scenarista. Ako si zainteresovana, možeš da vežbaš pisanje scenarija.” Te reči su ostavile snažan utisak na mene. Izgleda da još uvek postoji nada da ću pisati scenarije. Iako mi je kov prosečan, ukoliko se opremim mnogim istinama, postepeno ću napredovati. Zbog toga se jako radujem svakom sastanku za timsko učenje. Na taj način mogu da naučim više načela i poboljšam profesionalne veštine. Vremenom je moguće da ću možda čak biti unapređena da pišem scenarije. Danas je bio dan za timsko učenje. Kao i obično, rano sam ustala, ali pre nego što je sastanak počeo, nadzornica mi je rekla: „Možeš da prisustvuješ ako želiš u skladu sa svojim rasporedom, ali nije problem ni ako ne možeš.” Odjednom mi je bilo neprijatno. Zašto mi nije rekla da moram da učim? Zar mi nije ona spomenula da mogu da se obučavam za pisanje scenarija? Delovalo je kao da nadzornica ipak nema nameru da me obučava. Ubrzo nakon toga, nešto je iskrslo dvema sestrama koje pišu scenarije. Nadzornica je rekla: „Danas nismo svi prisutni. Hajde da to proučavamo sutra.” Primorala sam sebe da ostanem smirena i odgovorila sam: „U redu.” Nakon što sam se odjavila, dugo sam nepomično sedela. Imala sam osećaj da se moj san o prilici da pišem scenarija potpuno raspršio. Da li nadzornica misli da nisam dostojna obučavanja i da nemam dovoljno dobar kov za pisanje scenarija? Zašto je bilo svejedno da li prisustvujem timskom učenju ili ne? Danas mi je raspoloženje veoma loše. Nemam snage ni za šta, a moja efikasnost u obavljanju dužnosti je veoma slaba. Obično mogu da pročitam desetak članaka dnevno, a danas sam pročitala samo nekoliko. Misli su mi takođe bile smetene i nisam imala volje da se udubljujem u probleme koje nisam mogla da prozrem. Samo sam želela da zaplačem. Suze su mi same navirale. U srcu sam se obratila Bogu: „Dragi Bože, želim da vežbam pisanje scenarija i doprinesem koliko mogu. Koliko god da moram da patim, to je u redu. Zašto mene nikad ne unaprede? Dragi Bože, ne razumem Tvoju nameru…”

20. mart 2024, sunčano

Cvrkut ptica u zoru ispod mog prozora probudio me je iz sna. Kao i obično, uključila sam telefon i pročitala Božje reči. Svemogući Bog kaže: „Prema kojim načelima se vladate? Trebalo bi da se vladate u skladu sa svojom pozicijom, da pronađete pravo mesto za sebe i da dobro obavljate dužnost koju treba da obavljate; jedino takva osoba ima razum. Na primer, postoje ljudi koji su vični nekim stručnim veštinama i shvataju njihova načela, pa treba da preuzmu odgovornost i da obave završne provere u tom području; postoje ljudi koji mogu da ponude ideje i uvide, nadahnjujući druge i pomažući im da svoje dužnosti bolje obavljaju – u tom slučaju oni treba da donose ideje. Ako možeš da pronađeš pravo mesto za sebe i da skladno radiš sa svojom braćom i sestrama, izvršavaćeš svoju dužnost i to je pravi smisao vladanja u skladu sa svojom pozicijom. Prvobitno si možda u stanju da ponudiš samo neke ideje, a ako pokušaš da ponudiš nešto drugo i na kraju se baš mučiš da to i učiniš, i dalje ti to ne polazi za rukom. A zatim, kad drugi ponude takve stvari, osećaš se neprijatno i ne želiš da slušaš, u srcu osećaš bol i sputanost, pa se žališ na Boga i kažeš kako je Bog nepravedan – onda je to ambicija. Kakva to narav u čoveku rađa ambiciju? Ambiciju rađa nadmena narav. Ova stanja sigurno mogu nastati u vama u svakom trenutku, a ako ne tražite istinu da biste ih rešili, ako nemate život-ulazak i u tom smislu ne možete da se promenite, tada će nivo kvalifikovanosti i čistote uz koji obavljate svoje dužnosti biti nizak, a ni rezultati neće biti naročito dobri. To nije zadovoljavajuće obavljanje dužnosti i znači da Bog od vas nije stekao slavu. Bog je svakoj osobi podario različite vrline i darove. Neki ljudi su jaki u dve ili tri oblasti, neki su jaki samo u jednoj, a neki su bez ikakvih jačih strana – ako ovim stvarima možete ispravno da pristupite, u tom slučaju imate razum. Čovek koji ima razum moći će da pronađe svoje mesto, da se vlada u skladu sa svojim položajem i da dobro obavlja svoju dužnost. Čovek koji nikada ne može da pronađe svoje mesto osoba je koja uvek ima ambiciju. On u svom srcu stalno stremi ka statusu i koristi. Nikad nije zadovoljan onim što ima. Kako bi stekao što veću dobit, nastoji da dograbi sve što može; uvek u nadi da će zadovoljiti svoje prekomerne želje. Smatra da bi, ako je nadaren i dobrog kova, trebalo da uživa u većoj Božjoj blagodati, te da nije pogrešno imati neke prekomerne želje. Ima li takva osoba razum? Nije li besramno stalno imati prekomerne želje? Ljudi sa savešću i razumom mogu da osete da je to besramno. Ljudi koji shvataju istinu neće praviti takve gluposti. Ako se nadaš da ćeš svoju dužnost ispunjavati odano kako bi se odužio za Božju ljubav, to ne predstavlja prekomernu želju. U skladu je sa savešću i razumom normalne ljudskosti. Boga to usrećuje. Ako zaista želiš da svoju dužnost dobro obavljaš, za sebe pre svega moraš pronaći pravo mesto, te da onda ono što je u tvojoj moći uradiš svim svojim srcem, umom i snagom, najbolje što znaš. Ovakav pristup je u skladu s merilom, a takvo je obavljanje dužnosti sa određenom merom čistote. Pravo stvoreno biće bi upravo to trebalo da učini” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Dok sam čitala Božje reči, osećala sam da je Bog kraj mene i da me teši. U srcu sam osećala toplinu. Bog nam govori načela za naše ponašanje: pronaći svoje mesto, ponašati se u skladu sa sopstvenim položajem i u potpunosti iskoristiti talente koje imamo. Neki ljudi koji imaju dobre profesionalne veštine i solidno dokučuju načela treba da se postaraju da završna provera bude obavljena kako treba; a oni koji nisu sposobni da rade završnu proveru mogu da daju ideje ili predloge i da rade sa braćom i sestrama kako bi zajedno izvršili svoju dužnost. Na taj način, Bog će biti zadovoljan. Razmislila sam o sebi. Crkva je za mene uredila da proveravam članke. Jednim delom je to uređeno zbog potreba posla, a drugim zato što je to u skladu sa mojim kovom i rastom. Ali ja sam neprestano imala neumerene ambicije. Iako moj kov očigledno nije dovoljno dobar za pisanje scenarija, i dalje sam se žalila na Boga što mi nije dao tu priliku. Zaista sam bila tako nadmena! Stalno sam želela da se istaknem i stalno sam želela da budem žena sa književnim talentom, koju drugi cene. Čim ta želja nije mogla da mi bude ispunjena i čim nisam imala priliku da pokažem svoje talente, postala sam negativna i počela da zabušavam. Čak mi se nisu ni čitali članci i nisam želela da ulažem trud da razmišljam o problemima koje nisam mogla da prozrem. To je usporavalo napredak u proveri članaka. Uvidela sam da sam svoje neumerene ambicije unela u vršenje dužnosti. Nisam bila zadovoljna svojim položajem: trava je uvek bila zelenija u tuđem dvorištu, i čak nisam mogla da se posvetim ni glavnom poslu koji mi je poveren. Stalno sam želela da obavljam dužnost koja prevazilazi moje sposobnosti. Ako uvek budem tako nepraktična, neću biti u stanju da dobro obavljam proveru članaka, a kamoli da pišem scenarije. Shvatila sam da je moje stanje veoma opasno. Ako ga brzo ne razrešim, mogu svakog časa biti razotkrivena i isključena!

24. mart 2024, oblačno

Znam da su ugled i status moje fatalne slabosti, ali nikada se nisam ozbiljno potrudila da rešim ovaj problem. Ovog puta sam potražila Božje reči koje razotkrivaju kako antihristi teže ugledu i statusu. Pročitala sam ove Božje reči: „Način na koji antihristi neguju svoj lični ugled i status prevazilazi način na koji to rade normalni ljudi i potpada pod njihovu narav-suštinu. Nije u pitanju privremeno interesovanje niti prolazni efekat okruženja, već je to nešto što je sastavni deo njihovog života, što im je u kostima, pa je to stoga njihova suština. Drugim rečima, u svemu što rade, antihristima su prvo na pameti njihov lični ugled i status, i ništa drugo. Za antihriste, reputacija i status čine život i doživotni cilj. U svemu što rade, ovo im je prva briga: ’Šta će biti sa mojim statusom? A sa mojom reputacijom? Da li će mi rad na ovome doneti dobru reputaciju? Hoće li u glavama ljudi to podići moj status?’ To što najpre na ovo pomisle izraziti je dokaz da imaju narav i suštinu antihrista; baš zato stvari i razmatraju na ovaj način. Može se reći da za antihriste reputacija i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje su to za njih neke spoljašnje stvari bez kojih bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju reputaciju i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Reputacija i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni streme na dnevnoj osnovi. Pa tako za antihriste, status i reputacija predstavljaju sȃm život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da li imaju dobru reputaciju i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da zanemare. To su pravo lice antihrista i njihova suština. Mogli biste da ih smestite u duboku planinsku prašumu, oni svoju težnju za reputacijom i statusom ipak ne bi ostavili po strani. Možete da ih smestite u bilo koju grupu ljudi, i dalje bi mislili samo na reputaciju i status. Iako i antihristi veruju u Boga, oni težnju reputaciji i statusu izjednačuju sa verom u Boga i pridaju im podjednak značaj. Što će reći, dok hodaju putem vere u Boga, oni takođe teže svom ličnom ugledu i statusu. Može se reći da u svom srcu antihristi veruju da je težnja istini u njihovoj veri u Boga isto što i težnja reputaciji i statusu; težnja reputaciji i statusu upravo je težnja istini, a steći reputaciju i status znači zadobiti istinu i život. Ako osete da nemaju reputaciju, dobitak ni status, da im se niko ne divi, da ih ne ceni niti ih sledi, veoma su razočarani, smatraju da nema svrhe verovati u Boga, da to nema nikakvu vrednost i kažu sebi: ’Da li je takva vera u boga promašaj? Je li beznadežna?’ Često u svom srcu razmišljaju o takvim stvarima, razmišljaju kako da u kući Božjoj obezbede sebi mesto, kako da u crkvi imaju visoku reputaciju, pa da ih ljudi slušaju dok govore, da ih podržavaju u postupcima i da ih svuda slede, da oni imaju poslednju reč u crkvi, da ostvare slavu, dobit i status – u svom srcu se zaista usredsređuju na takve stvari. Upravo tome takvi ljudi teže. Zašto uvek razmišljaju o takvim stvarima? Nakon čitanja reči Božjih, nakon slušanja propovedi, zar zaista sve to ne razumeju, zar zaista nisu u stanju da sve to razaznaju? Zar reči Božje i istina zaista ne mogu da izmene njihove predstave, ideje i mišljenja? To zapravo nije slučaj. Problem leži u njima samima, u celini potiče od toga što ne vole istinu, što u svom srcu imaju odbojnost prema istini i, shodno tome, što su za istinu potpuno neprijemčivi – a to je određeno njihovom priroda-suštinom” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (3. deo)”). Bog je rekao da je antihristima negovanje ugleda i statusa u krvi. U svemu što rade, prvo razmišljaju o svom ugledu i statusu i o tome kako da se ponašaju da bi ih ljudi sledili i cenili. Čim ne mogu da steknu ugled i status, to je kao da im je sam život oduzet i osećaju kao da život više nema nikakvog smisla. Moja težnja bila je ista kao kod antihrista. Setila sam se jedne pesnikinje koju sam obožavala dok sam bila u školi. Mislila sam da nije bilo mnogo talentovanih pesnikinja u drevna vremena i smatrala sam da ono što je retko lakše izaziva divljenje. I ja sam želela da u budućnosti nešto postignem. Nisam htela da budem neko ko je beznačajan i nepoznat. Sotona mi je usadio zakone preživljavanja poput: „Čovek uvek treba da teži ka tome da nadmaši svoje savremenike” i „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno”, i ja sam ih smatrala mudrim izrekama. Dok sam bila u školi, vredno sam učila kako bih ušla u razredno veće. Posle nastave, dok su ostali učenici odlazili kući, ja sam ostajala u učionici da nadgledam neke učenike dok rade domaći zadatak. Na kraju me je nastavnica cenila. U stvari, moje ocene nisu bile najbolje u razredu, ali da bih se izdvojila među vršnjacima, stalno sam se pokazivala pred nastavnicom, umesto da marljivo učim svoje predmete. Na kraju, iako sam zaista ušla u razredno veće, to je bila samo prazna titula. Ipak, nikada mi nije dosadilo da uživam u oreolu koji mi je taj status doneo. Kada sam počela da verujem u Boga, iako sam znala da je težnja za ugledom i statusom pogrešna, i da Bog ne gleda na to koliki je nečiji status, već da li osoba stremi ka istini ili ne, u srcu ipak nisam mogla da se odreknem žudjne za ugledom i statusom i mnogo mi je značilo da li drugi vrednuju i cene moju dužnost. Ako je bila u pitanju neka neupadljiva dužnost, osećala bih veliku patnju i nisam mogla da se zainteresujem ni za šta što radim. Baš kao što me je Bog već uzdigao da obavljam dužnosti na izradi tekstova, ali sam ja smatrala da proveravanje članaka nije jednako vredno kao pisanje scenarija, i zato sam u srcu potcenjivala ovu dužnost i stalno sam želela da počnem da pišem scenarije. Iz jedne usputne opaske nadzornice, naslutila sam da ona nema nameru da me neguje i pala sam u krajnju agoniju. Nisam imala energije ni za šta. Moj učinak u proveri članaka je takođe opao, što je uticalo na napredak u slanju članaka. Videla sam da su me Sotonine misli i gledišta suviše čvrsto sputali. Zapravo, da bismo obavljali proveru članaka moramo da razumemo određene istine i da dokučimo neka načela. Bez toga ne bismo mogli da procenimo koji su članci dragoceni i poučni. Da sam mogla da umirim srce i iskreno razmišljam o istinama o kojima govori svaki članak, vremenom bih mnogo toga dobila. Ali ja nisam shvatala šta je dobro za mene. Nisam tragala za istina-načelima u koja bi trebalo da uđem u ovoj dužnosti da bih stremila ka tome da postignem napredak. Umesto toga, pogrešno sam razumela Boga i žalila se što mi nije dao priliku da se obučavam. Bila sam suviše nerazumna! Bez fokusa na stremljenje ka istni, čak i da sam dobila priliku da pišem scenarije i da mi je ponos bio zadovoljen, ne bih mogla da napišem dobre scenarije jer nemam nikakvu istina-stvarnost.

Kroz razmišljanje, shvatila sam da sam, u stvari, želela da pišem scenarije samo da bih ostvarila svoje lične ambicije i ciljeve. Svoju dužnost sam posmatrala kao odskočnu dasku za ostvarenje svojih težnji. Pročitala sam sledeće Božje reči: „U svetu se smatra primerenim slediti ostvarenje sopstvenih ideala. Kakvi god da su ideali kojima težiš, to je u redu sve dok su oni zakoniti i time se ne prekoračuju nikakva moralna ograničenja. Niko ništa ne dovodi u pitanje, pa nisi izložen pitanjima ispravnog ili pogrešnog. Težiš onome što ti se lično dopada i ako to dobiješ, ako postigneš svoj cilj, onda si uspešan; ali ako ti on izmakne, ako ne uspeš, onda je to tvoja lična stvar. Međutim, kad uđeš u Božju kuću, na posebno mesto, kakve god ideale i želje da donosiš sa sobom, treba sve da ih otpustiš. Zašto je to tako? Stremljenje idealima i željama, šta god da je to čemu konkretno stremiš – hajde da razgovaramo samo o tom stremljenju – njegov tok delovanja i put kojim ono ide, sve se vrti oko egoizma, ličnih interesa, statusa i reputacije. To je sve što je u težištu tog stremljenja. Drugim rečima, kad ljudi streme ostvarenju svojih ideala, jedini koji od toga imaju koristi jesu oni sami. Da li je pravedno da neka osoba stremi ostvarenju svojih ideala zarad statusa, reputacije, sujete i fizičkih interesa? (Ne, nije pravedno.) Metode i pristupi koje ta osoba usvaja zarad ličnih i privatnih ideala, misli i želja, svi su redom sebični i usmereni su na lični dobitak. Ako ih odmeravamo prema istini, oni nisu pravedni niti su legitimni. Ljudi treba da ih otpuste, zar to nije izvesno? (Da, jeste.) (…) Crkva, Božja kuća, mesto je gde se sprovodi Božja volja, Njegova reč obznanjuje, o Njemu svedoči i Njegov izabrani narod dobija pročišćenje i spasenje. To je takvo mesto. Na takvom mestu, postoji li ijedan zadatak ili projekat, ma šta to bilo, koji je usaglašen sa ispunjenjem ličnih ideala i želja? Nema nijednog rada ni projekta koji služe svrsi ispunjenja ličnih ideala i želja, niti postoji ijedan njihov aspekt za ostvarenje ličnih ideala i želja. Prema tome, treba li lični ideali i želje da postoje u Božjoj kući? (Ne treba.) Ne treba, zato što su lični ideali i želje u sukobu sa svakim poslom koji Bog želi da izvrši u crkvi. Lični ideali i želje oprečni su svakom poslu koji se izvršava u crkvi. Oprečni su istini, odstupaju od Božje volje, od obznanjivanja Njegovih reči, od svedočenja o Njemu i od dela pročišćenja i spasenja za Božji izabrani narod. Kakvi god da su nečiji ideali, dokle god su oni lični ideali i želje, oni će ljude sprečavati da slede Božju volju, uticaće na obznanjivanje Njegovih reči i svedočenje o Njemu ili će ih sprečavati. Jasno, dokle god su to lični ideali i želje, oni ljudima neće dozvoliti da dobiju pročišćenje i spasenje. Nije reč samo o protivrečnosti te dve strane, već su one međusobno suštinski oprečne. Dok slediš sopstvene ideale i želje, ti remetiš sprovođenje Božje volje, delo obznanjivanja Njegovih reči i svedočenje o Njemu, kao i sopstveno spasenje i spasenje drugih ljudi. Ukratko, šta god da su ljudski ideali, oni se ne sastoje u tome da se sledi Božja volja i ne mogu da postignu stvarni rezultat potpune pokornosti Bogu. Kad ljudi slede svoje ideale i želje, njihov krajnji cilj nije u tome da shvate istinu niti da razumeju kako da se ponašaju, kako da udovolje Božjim namerama i kako da dobro obavljaju svoje dužnosti i ispune svoju ulogu stvorenih bića. Cilj nije u tome da se ljudi istinski boje Boga i da Mu budu pokorni. Naprotiv, što se više ostvaruju čovekovi ideali i želje, on se sve više udaljava od Boga i sve je bliži Sotoni. Isto tako, što više čovek sledi svoje ideale i ostvaruje ih, njegovo je srce sve buntovnije prema Bogu, sve se više odmiče od Boga i, na kraju, kad taj čovek bude u stanju da ispuni ideale koje želi i ostvari i zadovolji svoje želje, on sve više prezire Boga, Njegovu suverenost i sve što je u vezi sa Njim. On može čak poći putem poricanja, opiranja i suprotstavljanja prema Bogu. To je konačni ishod” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (7)”). Božje reči su mi pomogle da razumem pogrešnu težnju skrivenu u mom srcu. Posmatrala sam Božju kuću i crkvu kao mesta za ostvarenje svojih ličnih ambicija, a razne dužnosti u crkvi kao da su različita zanimanja u svetu. Volela sam rad na izradi tekstova i smatrala da u tom poslu mogu da pokažem svoju vrednost. Takođe sam mislila da ljudi koji pišu književne tekstove imaju veću dubinu i više ideja, i da ih ljudi cene i obraćaju pažnju na njih. Moje polazište, moj izvor u obavljanju dužnosti, bio je pogrešan: htela sam da se izdvojim iz mase, a ne da stremim ka istini niti da zadobijem istinu. Iako sam obavljala dužnost provere članaka, retko sam tražila načela ili se opremala s istinom u svojoj dužnosti da bih poboljšala svoju efikasnost u čitanju članaka i sposobnost sagledavanja problema. Umesto toga, samo sam čekala da budem unapređena. Kad je nadzornica rekla da ono što proučavamo nema veze s mojom sadašnjom dužnošću, pomislila sam da ona uopšte nema nameru da me neguje i nezadovoljstvo u svom srcu sam ispoljila kroz negativnost i zabušavanje. Zar nisam bila potpuno nerazumna? Shvatila sam da je sebično težiti ka ličnim ambicijama: to ne može nikako da utiče na postizanje napretka u dužnosti, i čak će ometati crkveni rad. U stvari, kov mi je prosečan, a moje jezičke veštine su prilično ograničene. Što je najvažnije, mnoge istine ne razumem u potpunosti i prosto nisam dorasla zadatku pisanja scenarija. Bilo je primereno da mi se poveri dužnost provere članaka. Crkva mi je omogućila da se obučavam u dužnostima na izradi tekstova. Međutim, nisam bila zadovoljna svojim mestom i čak sam pogrešno razumela Boga. Zaista sam bila potpuno nerazumna! Baš kao što Bog kaže: „Kakvi god da su nečiji ideali, dokle god su oni lični ideali i želje, oni će ljude sprečavati da slede Božju volju, uticaće na obznanjivanje Njegovih reči i svedočenje o Njemu ili će ih sprečavati. Jasno, dokle god su to lični ideali i želje, oni ljudima neće dozvoliti da dobiju pročišćenje i spasenje”. Sada se moje srce znatno razvedrilo i razumem zašto Bog traži od ljudi da se odreknu svojih težnji. U stvari, crkva je mesto gde se sprovodi Božja volja. To je mesto gde ljudi mogu da streme ka istini, da se pročiste i da postignu spasenje. Međutim, put kojim sam išla bio je u suprotnosti s Božjom namerom. U ovom periodu sam svakodnevno razmišljala o tome kako da ostvarim svoje ambicije i postala sam veoma osetljiva. Čak bi i neka neobavezna reč koju bi neko izgovorio uticala na moje stanje dok sam obavljala dužnost, a moje srce i um su bili nemirni po ceo dan. Iako nikada nisam smela da glasno izrazim bilo kakvo nezadovoljstvo prema Bogu, u srcu sam se borila s Njim, i moj odnos s Bogom bio je krajnje udaljen. To je zapravo bio jedan vid tihog otpora. Opirala sam se Bogu i bunila se protiv Njega! Neprestano sam težila ostvarenju svojih ličnih ambicija. To je pogled na svet kakav imaju nevernici. Da sam nastavila tim putem, ne samo da se moje naravi nikada ne bi mogle promeniti, već bih time prekidala i ometala crkveni rad. Dakle, ono što sam radila nije bilo pripremanje dobrih dela, već nagomilavanje zlih. Kada sam to shvatila, iz dubine srca sam poželela da otpustim svoje preterane želje i da se potrudim da dobro obavljam sadašnju dužnost i ugodim Bogu.

2. april 2024, sunčano

Danas sam u jednom odlomku Božjih reči pronašla put kako da otpustim težnje za ugledom i statusom. Pročitala sam Božje reči: „Dakle, koje su dužnosti i odgovornosti stvorenog bića? Božja reč jasno utvrđuje dužnosti, obaveze i odgovornosti stvorenih bića, zar ne? Od danas pa nadalje, ti si pravi pripadnik Božje kuće, odnosno, sebe priznaješ kao jedno od stvorenih bića Božjih. Shodno tome, od danas treba ponovo da razmotriš svoje životne planove. Više ne treba da slediš ideale, želje i ciljeve koje si prethodno odredio u svom životu, već da ih otpustiš. Umesto toga, treba da izmeniš svoj identitet i perspektivu kako bi planirao životne ciljeve i smer koje stvoreno biće treba da ima. Prvo i najvažnije, tvoji ciljevi i smer ne bi trebalo da budu da postaneš vođa ili da predvodiš i ističeš se u bilo kojoj delatnosti niti da postaneš poznata ličnost koja obavlja određeni zadatak ili usavršava određenu veštinu. Cilj treba da ti bude da prihvatiš svoju dužnost od Boga, odnosno, da znaš koji posao sada, u ovom trenutku, treba da izvršavaš, i da shvatiš koju to dužnost treba da obavljaš. Treba da pitaš šta Bog zahteva od tebe i koja je dužnost za tebe uređena u Njegovoj kući. Treba da shvatiš i jasno uvidiš načela koja treba razumeti, koja treba usvojiti i koja treba slediti u vezi sa tom dužnošću. Ako ne možeš da ih upamtiš, zapiši ih na papir ili ih pribeleži na računaru. Natenane ih pregledaj i o njima razmišljaj. Kao pripadnik stvorenih bića, tvoj osnovni životni cilj treba da bude da ispunjavaš svoju dužnost kao stvoreno biće i da budeš podobno stvoreno biće. To je najosnovniji životni cilj koji treba da imaš. Drugi i konkretniji je kako da ispunjavaš svoju dužnost kao stvoreno biće i da budeš podobno stvoreno biće. Naravno, od svih ciljeva ili smerova koji su povezani sa tvojom reputacijom, statusom, sujetom, budućnošću i tome slično treba odustati” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (7)”). Božje reči su mi razvedrile srce. Ja sam stvoreno biće i treba da ispunjavam svoje dužnosti u skladu sa svojim mestom. Treba da otpustim svoje težnje i želje i da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima. Bilo da mi se dužnost koju crkva danas uredi za mene sviđa ili ne, i bilo da ja tu dužnost smatram važnom ili nevažnom, ako dolazi od Boga, treba da je prihvatim s punom pokornošću. Sada sam odgovorna za pregledanje članaka i treba da biram dobre članke u skladu s načelima, kao i da se trudim oko problema koje ne mogu jasno da prozrem kako bih postigla dobre rezultate u ovom zadatku.

3. april 2024, sunčano

Nedavno se našem timu pridružila nova sestra. Obučava se da piše scenarije. Moje srce se ponovo uznemirilo. Zar nije nadzornica rekla da ima dovoljno pisaca scenarija? Zašto je onda pronašla novu osobu umesto da unapredi mene? Jesam li zaista toliko loša? Shvatila sam da sam ponovo pod uticajem ugleda i statusa i žurno sam se pomolila u srcu. Bez obzira na to ko je unapređen, ono što sada moram da radim jeste da se držim svoje dužnosti i da ne dozvolim da me to uznemirava. Nakon toga sam uložila vreme i trud u traganje za načelima koja se odnose na izbor dobrih članaka, i na to kako da procenim da li je neko razumevanje u članku praktično. O svemu što nisam mogla jasno da prozrem razgovarala sam sa sestrama i obavljala sam svoju dužnost s pozitivnim stavom. Više nisam težila statusu. Postepeno se moje srce umirilo i mogla sam više svojih misli da usmerim na dužnost. Takođe sam mogla da osetim Božje vođstvo u obavljanju dužnosti. Hvala Bogu!