U maju 2023. godine, bio sam zadužen za rad na jevanđelju u nekoliko crkava. Kada sam video da je nekoliko braća i sestara s kojima sam sarađivao jedno za drugim smenjeno zbog toga što nisu obavljali stvaran posao, nesvesno mi se u srcu pojavila misao: „Ne smem biti smenjen zbog toga što ne radim stvaran posao. Ako bih bio smenjen, šta bi braća i sestre mislili o meni? Moram češće da pratim i proveravam rad braće i sestara. Tek kada svi vide da mogu da rešavam stvarne probleme dok obavljam svoju dužnost, diviće mi se; tako mogu i da zadržim svoj status.” Nakon toga, bez obzira na to koji brat ili sestra bi postavio neko pitanje, rešio bih ga što je pre moguće, plašeći se da će, ako neki zadatak ne izvršim odmah, ljudi imati loše mišljenje o meni i da ću na kraju biti smenjen. Jednom me je vođa tima za jevanđelje upitala kako treba svedočiti da bi se postigli dobri rezultati. Da bi moja sestra imala dobro mišljenje o meni, odmah sam joj izneo svoje viđenje. Kada je saslušala, bila je veoma zadovoljna, a i meni je u srcu bilo drago. Ipak, rekao sam mnogo toga, a nisam bio siguran da li je ona to dokučila niti da li će doći do odstupanja u praksi; posle izvesnog vremena, trebalo je da je ponovo upitam nešto o tome i da pratim kako joj ide, a zatim da joj, u kombinaciji sa stvarnim problemima, dam još konkretnih smernica. Ali tada to nisam shvatao previše ozbiljno. Mislio sam da, pošto sam joj rekao toliko toga, sigurno ima dobro mišljenje o meni. Nisam razmišljao o tome kako će se kasnije snaći. Kasnije, u kojem god timu su rezultati rada na jevanđelju bili loši, žurno bih kontaktirao vođe timova da bih razumeo situaciju i razgovarao s njima da to razrešim, kako bi braća i sestre videli da blagovremeno rešavam probleme i da mogu da obavljam stvaran posao. Međutim, nakon toga me zapravo nije mnogo zanimalo da li su vođe timova ispravno sprovele stvari, niti da li su stvarni problemi zaista razrešeni. Ponekad, na okupljanjima ili kada bismo razgovarali o radu, ja bih namerno ili nenamerno pomenuo koje sam probleme otkrio dok sam pratio rad, kako bi braća i sestre videli da nisam birokrata i da mogu da uđem duboko u suštinu crkvenog života da bih rešio probleme. Dve nedelje kasnije, proverio sam rad na jevanđelju u nekoliko crkava. Saznao sam da rezultati uopšte nisu bili bolji, te sam upitao vođe timova kakva je situacija. Otkrio sam da se vođe timova suočavaju s određenim teškoćama. U nekim crkvama dosta ljudi je došlo da istražuje, ali većina njih nije bila u skladu sa načelima propovedanja jevanđelja. Na kraju, nije se mnogo ljudi zaista pridružilo crkvi. Kada sam video tu situaciju, bio sam zatečen: „Ja sam taj koji prati rad na jevanđelju u svim ovim crkvama. Sad kad su se pojavili toliki problemi, šta će braća i sestre s kojima sarađujem misliti o meni? Hoće li reći da nisam sposoban za rad?” Kad sam to pomislio, osećao sam se pomalo malodušno. Shvatio sam da rad ne daje rezultate zbog toga što postoje problemi u načinu na koji obavljam svoju dužnost. Zato sam se pomolio Bogu, moleći Ga da me prosveti i vodi da iz ovoga izvučem pouku.

Pročitao sam ove Božje reči: „Kako neko treba da proceni da li starešina ispunjava obaveze starešina i delatnika, ili je lažni starešina? Na najosnovnijem nivou, morate da vidite da li je sposoban da obavlja stvaran posao i da li je tog kova ili ne. Zatim, treba videti da li oseća teret da dobro uradi taj posao. Zanemarite koliko lepo zvuče stvari koje govori i koliko deluje kao da razume doktrine, i ignorišite koliko je talentovan i nadaren kada se bavi spoljnim pitanjima – te stvari nisu važne. Ono što je najbitnije jeste da li je u stanju da ispravno izvrši najosnovnije stavke crkvenog rada, da li može da rešava probleme koristeći istinu i da li može da uvede ljude u istina-stvarnost. Ovo je najosnovniji i najvažniji posao. Bez obzira koliko je dobrog kova, koliko je talentovan ili koliko poteškoća može da izdrži i koliku cenu može da plati, ako nije u stanju da uradi taj deo stvarnog posla, onda je i dalje lažni starešina. (…) Nije važno koliko si talentovan, kakvog si kova i obrazovanja, koliko slogana možeš da uzvikneš ili koliko reči i doktrina si razumeo; nema veze koliko si zauzet i koliko si iscrpljen u jednom danu, niti koliko si daleko putovao, niti koliko crkava posećuješ, niti koliko rizika preuzimaš i patnje podnosiš – ništa od toga nije važno. Ono što je važno jeste da li obavljaš svoj posao prema radnim aranžmanima, da li precizno sprovodiš te aranžmane; da li tokom svog starešinstva učestvuješ u svakom konkretnom poslu za koji si odgovoran i koliko si stvarnih problema zaista rešio; koliko je pojedinaca shvatilo istina-načela zbog tvog starešinstva i usmeravanja, i koliko je rad crkve napredovao i razvio se – ono što je važno jeste da li si postigao ove rezultate ili ne. Bez obzira na konkretan posao u kom učestvuješ, važno je da li dosledno pratiš rad i upravljaš njime, a ne da se ponašaš nadmeno i izdaješ naređenja. Osim toga, takođe je važno da li imaš život-ulazak dok vršiš svoju dužnost, da li možeš da rešavaš probleme u skladu sa načelima, da li poseduješ svedočenje o sprovođenju istine u delo, i da li možeš da se nosiš sa stvarnim problemima i da rešavaš stvarne probleme sa kojima se suočava Božji izabrani narod. Sve su te i druge slične stvari kriterijumi za procenu da li je starešina ili delatnik ispunio svoje obaveze” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (9)”). „Ako starešine i delatnici zaista nose breme i ako su kadri da istrpe nešto više patnje, ako više praktikuju da u zajedništvu razgovaraju o istini i pokažu malo više odanosti, ako jasno besede o svim aspektima istine, pa ti delatnici jevanđelja postanu kadri da u zajedništvu razgovaraju o istini kako bi razrešili ljudske predstave i sumnje, onda će rezultati propovedanja jevanđelja postajati sve bolji i bolji. To bi većem broju ljudi koji istražuju istiniti put omogućilo da ranije prihvate Božje delo i da se pre vrate pred Boga da prime Njegovo spasenje. Rad crkve se zadržava prosto zato što lažne starešine ozbiljno zapostavljaju svoje odgovornosti, ne rade stvarni posao, ne prate i ne nadgledaju rad i nisu u stanju da razgovaraju u zajedništvu o istini kako bi razrešili probleme. Naravno, to se takođe dešava zato što te lažne starešine uživaju u pogodnostima svog statusa, uopšte ne teže istini, i nisu voljni da prate, nadgledaju ili usmeravaju rad na širenju jevanđelja – što za rezultat ima to da posao sporo napreduje, a mnoga odstupanja, apsurdi i nesmotrene greške koje je uzrokovao čovek, ne bivaju blagovremeno ispravljene ili razrešene, što opet ozbiljno utiče na efikasnost širenja jevanđelja” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). Nakon što sam pročitao Božje reči, razumeo sam da prilikom procene da li je neki starešina ili delatnik u skladu sa merilom, ne možeš gledati na to koliko taj čovek pati ili koliku je cenu platio, spolja gledano; moraš gledati kakve je rezultate postigao u svom radu, koliko je stvarnog posla obavio u skladu sa zahtevima i načelima Božje kuće i kolika je njegova uloga po pitanju napretka rada. Ako je neki starešina ili delatnik naizgled veoma aktivan i zauzet tokom obavljanja svoje dužnosti, ali ne radi u skladu sa načelima, mnoštvo stvarnih problema ostavlja nerazrešenim i bavi se samo onim poslom koji ga prikazuje u dobrom svetlu, znači da koristi privid zauzetosti da bi sebe prikazao u boljem svetlu. Takav starešina je lažni starešina. Upoređujući sebe sa Božjim rečima, otkrio sam da sam svoju dužnost obavljao samo formalno, samo sam spolja pratio rad na jevanđelju; nisam tragao za tim kako da se postignu rezultati. Kao kada me je vođa tima za jevanđelje pitala kako da svedoči da bi postigla dobre rezultate. Iako sam joj rekao za neke puteve, nisam dalje pratio i razrešio stvarne probleme, poput toga da li ih je zaista dokučila i da li bi moglo doći do odstupanja tokom njihove primene. Bio sam zadovoljan samo time što sam razgovarao sa njom i nisam tražio stvarne rezultate. Pratio sam rad na jevanđelju u nekim crkvama kad su se pojavili problemi, ali nisam razmatrao pitanja poput toga da li vođe timova mogu da dokuče načela i da li ispravno sprovode rad, niti sam pratio ili nadgledao rad. Zbog toga rad nije postigao stvarne rezultate i sadržao je razne manjkavosti. Samo sam naizgled radio, bez traženja konkretnih pojedinosti. Prividno sam obavio mnogo posla, ali zapravo nisam postigao nikakve rezultate. Tek tada sam shvatio da tako rade lažne starešine i da je to krajnje neodgovorno. Osetio sam krivicu u svom srcu i želeo sam da sve to preokrenem kako treba i da više ne postupam oslanjajući se na iskvarene naravi. Međutim, ubrzo nakon toga, pojavile su se neke okolnosti koje su me ponovo razotkrile.

Nedugo zatim, crkva je imala hitan zadatak u vezi sa radom na jevanđelju na kom je trebalo da radimo. Ja i braća i sestre sa kojima sam sarađivao intenzivno i žurno smo ga sprovodili u svim crkvama. U tih nekoliko dana, desilo se da su više starešine proverile rad za koji sam bio odgovoran i otkrile određena odstupanja. Takođe su ukazale na to da nisam temeljno radio. Iako je svaka crkva imala mnogo delatnika jevanđelja, većina njih nije sasvim jasno razumela istinu u pogledu Božjeg dela i bilo je mnogo nedostataka u propovedanju jevanđelja. Osim toga, nisam blagovremeno obučavao delatnike jevanđelja. Kada sam čuo kako starešine ukazuju na moje probleme, lice mi se zažarilo. Starešine su mi rekle da nađem vremena da saznam kakvo je stanje delatnika jevanđelja u svakoj crkvi i koje probleme imaju u propovedanju jevanđelja, te da što pre podnesem izveštaj. Pomislio sam: „Šta će starešine misliti o meni, sad kad su otkrili toliko problema? Hoće li misliti da nisam podoban da budem nadzornik i smeniti me? Ako me smene, šta će moja braća i sestre misliti o meni? Ne, ne smem dozvoliti da ljudi vide da nisam radio stvaran posao. Sada moram hitno da sprovedem ono što su mi starešine naložile. Samo tako mogu da ih uverim da, iako je u mom radu bilo odstupanja, mogu aktivno da ih ispravim. Samo na taj način mogu da povratim dobar utisak koji su starešine imale o meni.” Nakon toga sam bio kao mačka na usijanom limenom krovu, očajnički želeći da što pre završim ono što su starešine tražile. U stvari, u srcu sam takođe bio svestan da svi imaju druge hitne zadatke koje treba da sprovedu i da bi trebalo da iskoristim trenutke kada su dužnosti manje užurbane, kao što su pauze za ručak ili večernji sati, da saznam u kakvoj su situaciji delatnici jevanđelja. Na taj način ne bih narušavao ritam svačijeg obavljanja dužnosti. Međutim, da bih što pre prikupio informacije i podneo izveštaj starešinama, odredio sam da svi moraju da prikupe podatke o situaciji i problemima delantika jevanđelja u roku od pola dana. Kad sam to izgovorio, svi su bili vrlo uznemireni. Neki su rekli da tog dana imaju okupljanje, a neki da nemaju vremena jer takođe moraju da propovedaju jevanđelje. Pošto nije bilo druge opcije, dao sam im dodatni rok, ali sam ih sve vreme stalno požurivao. Ipak, ni sledećeg jutra posao nije bio završen. U srcu sam bio veoma zabrinut. Plašio sam se da će, ako bude išlo presporo, više starešine pomisliti da odugovlačim sa radom, pa sam zato stalno požurivao braću i sestre, ne obazirući se na njihovu stvarnu situaciju. Kada su trećeg dana podaci konačno bili prikupljeni, s olakšanjem sam odahnuo. Međutim, nisam se ozbiljno potrudio da razrešim probleme u radu na jevanđelju koje su svi uočili. Tokom narednih dana, svaki zadatak koji bi više starešine odredile obavljao sam sa krajnjom hitnošću, ali dok sam ih obavljao, nikad nisam razmislio koji su zapravo stvarni problemi koje su starešine pomenule, niti šta da učinim da bi se postigli rezultati. Samo sam obavljao površne poslove koji su se ticali prikupljanja podataka. Stalno sam požurivao braću i sestre da bih što pre završio svoj zadatak. Zbog toga su i svi ostali radili u panici i nisu mogli da umire svoja srca. Nekoliko braće i sestara osećalo je veliki stres. Neki od njih nisu ispravno sproveli posao jer je vreme bilo prekratko. Osećajući da im kov nije dovoljno dobar za taj posao, njihova stanja su bila narušena. Neki su se plašili da će biti premešteni jer nikada ne uspevaju da dobro obave svoj posao i živeli su u negativnom stanju. Samo zato što sam ja krenuo pogrešnim putem, naveo sam svoju braću i sestre da postupaju bez načela i bez razmatranja prioriteta. To je uticalo na napredak sprovođenja drugih zadataka. Suočen s nizom problema, tek tada sam počeo da tragam za istinom i razmišljam o sebi.

Dok sam tragao, pročitao sam jedan odlomak Božjih reči: „Svaki pojedinačni dan antihristi žive jedino radi ugleda i statusa, oni žive jedino da bi uživali u pogodnostima statusa, to je sve o čemu razmišljaju. Čak i kad povremeno istrpe neku manju patnju ili plate neku beznačajnu cenu, to je radi sticanja statusa i ugleda. (…) Svako ko je antihrist neće se iskreno davati za Boga, obavljanje njegove dužnosti svešće se na puku formalnost i otaljavanje. Čak i ako obavljaju posao starešina ili delatnika, neće izvršavati nikakav stvaran posao i jedino će govoriti i delati zarad slave, dobitka i statusa, nimalo ne štiteći rad crkve. Pa, šta onda po ceo dan rade antihristi? Zauzeti su izvođenjem predstava i razmetanjem. Oni rade samo one stvari koje obuhvataju njihovu ličnu slavu, dobitak i status. Zauzeti su navođenjem drugih na stranputicu, vrbovanje ljudi, a kad prikupe snagu, počeće da kontrolišu više crkava. Oni jedino žele da vladaju kao carevi i da crkvu pretvore u svoje nezavisno carstvo. Jedino žele da budu velike vođe, da imaju potpunu, jednostranu vlast, da kontrolišu više crkava. Ni do čega drugog im nije ni najmanje stalo. Nije ih briga za rad crkve ni za život-ulazak Božjeg izabranog naroda, a još manje ih je briga da li se Božja volja sprovodi. Zanima ih samo kada će samostalno moći da imaju moć, da kontrolišu Božji izabrani narod i da budu ravnopravni sa Bogom. Želje i ambicije antihrista zaista su ogromne! Koliko god da antihristi deluju vredni, oni su zauzeti jedino sopstvenim poduhvatima, radeći ono što vole da rade i zauzeti su stvarima koje su u vezi sa njihovom ličnom slavom, dobitkom i statusom. Ni ne razmišljaju o svojim odgovornostima, kao ni o dužnosti koju treba da izvršavaju i baš ništa ne rade kako treba. Antihristi su stvorenja od ove sorte – oni su đavoli i Sotone, koji prekidaju i ometaju Božje delo” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (2. deo)”). Bog razotkriva da antihristi u svom srcu misle samo na status i rade isključivo radi statusa. Oni se bave samo stvarima koje su povezane s njihovom slavom, dobitkom i statusom, a ne rade ništa što je njihova odgovornost. Shvatio sam da je moj pristup bio isti kao kod antihrista. Više starešine su otkrile odstupanja u mom radu, a ja nisam želeo da me gledaju sa visine. Zato sam u zadacima koje su mi starešine poverile davao sve od sebe da se pokažem i želeo sam da ih završim što brže. Želeo sam da starešine vide kako munjevitom brzinom radim efikasno i odlučno, kako bi stekli dobro mišljenje o meni. Da bih postigao taj cilj, stalno sam radio površno, tražeći od braće i sestara da prikupe podatke o delatnicima jevanđelja i sumiraju probleme u radu na jevanđelju, itd. Ali se nisam trudio da razmotrim kako da se razreše problemi ili odstupanja koji su se pojavili u radu na jevanđelju. Zbog toga neki problemi nisu zaista bili rešeni, a sprovođenje drugih zadataka je kasnilo. Radi zaštite svog obraza i statusa, nisam se obazirao na stvarne teškoće svoje braće i sestara i neprestano sam ih požurivao da brže napreduju. To je dovelo do toga da su neki od njih osećali veliki stres, a neki su čak mislili da nemaju dovoljno dobar kov za taj posao i živeli su u negativnom stanju, usporavajući rad. Kada sam o tome razmislio, osetio sam nalet straha koji me nije napuštao. Činio sam zlo! Zato sam odmah ispravio svoje stanje. Istovremeno sam ponovo organizovao posao i napravio detaljan plan za zadatke koji su bili važniji i koje je hitno trebalo rešavati. Što se tiče manje hitnih zadataka, ostavio sam da ih rešim u svoje slobodno vreme. Na okupljanjima, takođe sam se otvorio pred braćom i sestrama o iskvarenim naravima koje sam u tom periodu razotkrio, kako bi mogli da prilagode svoja stanja i aktivno se uključe u obavljanje svojih dužnosti. Nakon toga, posao se postepeno vratio u normalu.

Kasnije sam pročitao još dva odlomka Božjih reči: „Antihristi su od lukave sorte, zar ne? Šta god da rade, stalno kuju zavere i kalkulišu po osam ili deset puta, možda čak i više. Glava im je prepuna misli kako da u masi sebi obezbede stabilan položaj, kako da imaju dobar ugled i veliki prestiž, kako da se ulaguju Višnjem, kako da privole braću i sestre da ih podrže, vole i poštuju, i rade sve što je potrebno da izdejstvuju takve ishode. Kojim putem oni idu? Za njih, interesi Božje kuće, interesi crkve i rad Božje kuće nisu njihova glavna briga, a još manje su stvari za koje su zainteresovani. O čemu razmišljaju? ’Te stvari nemaju nikakve veze sa mnom. Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi; ljudi moraju da žive za sebe i za svoj lični ugled i status. Većeg cilja od toga nema. Ako neko ne zna da treba da živi za sebe i da sebe zaštiti, onda je taj debil. Ako bi se od mene tražilo da praktično postupam prema istina-načelima i da se pokorim bogu i aranžmanima njegove kuće, onda bi to zavisilo od toga ima li u tome ikakve koristi za mene i da li bi u tome bilo ikakvih pogodnosti. Ako nepokoravanje aranžmanima božje kuće znači da ću biti uklonjen i da gubim mogućnost da steknem blagoslove, onda ću se pokoriti.’ Stoga, kako bi zaštitili svoj lični ugled i status, antihristi često biraju da naprave određene kompromise. Moglo bi se reći da su zarad statusa antihristi u stanju da podnesu svaku patnju, a da su zarad postizanja dobrog ugleda u stanju da plate i svaku cenu. Izreka: ’Veliki čovek zna kad treba i kad ne treba da popusti’, u njihovom slučaju se pokazuje kao istinita. To je logika Sotone, zar ne? To je Sotonina filozofija za ovozemaljsko ophođenje, a ujedno i Sotonino načelo preživljavanja. Krajnje je odvratno!” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (2. deo)”). „Oni koji su eliminisani nikada ne koračaju putem stremljenja ka istini i primene istine. Uvek skreću sa tog puta i rade šta hoće, postupaju u skladu sa sopstvenim željama i ambicijama, čuvaju svoj status, ugled i ponos i udovoljavaju sopstvenim željama – sve što rade okreće se oko tih stvari. Čak i ako su, pored toga, plaćali cenu, posvetili vreme i trud i radili od jutra do mraka, kakav su konačni rezultat ostvarili? Pošto su stvari koje su uradili u Božjim očima osuđene kao zle, rezultat je taj da su eliminisani. Imaju li još uvek šanse da budu spaseni? (Nemaju.) To je neverovatno ozbiljna posledica! Tako je i kada se ljudi razbole: beznačajna bolest, ako se odmah ne leči, može da se razvije u ozbiljnu, pa čak i neizlečivu bolest. Na primer, kada se čovek prehladi i počne da kašlje, on će se brzo oporaviti ako dobije uobičajeni medicinski tretman. Ali neki ljudi smatraju da su snažne građe, pa svoju prehladu ne shvataju ozbiljno i ne idu kod lekara. Prehlada zbog toga traje dugo i razvija se u upalu pluća. Kada dobiju upalu pluća, oni i dalje misle da su mladi, da imaju jak imunitet, pa se opet mesecima ne leče. Ne obraćaju pažnju na svakodnevni kašalj sve dok on ne postane nekontrolisan i nepodnošljiv, i dok ne počnu da iskašljavaju krv. Onda odlaze u bolnicu na pregled i saznaju da su dobili tuberkulozu. Drugi ih savetuju da se odmah leče, ali oni i dalje misle da su mladi i snažni i da nema razloga za brigu, pa se opet ne leče kako treba. Konačno, jednog dana, njihovo telo je toliko oslabljeno da ne mogu da hodaju, a kada odu u bolnicu na kontrolu, otkriju da imaju rak koji je veoma uznapredovao. I kada ljudi imaju iskvarenu narav koju ne leče, to može takođe dovesti do neizlečivih posledica. Iskvarene naravi se ne treba plašiti, ali neko ko ima iskvarenu narav mora odmah da traga za istinom da bi je razrešio; samo tako se ta iskvarena narav može postepeno pročistiti. Ako se čovek ne fokusira na rešavanje iskvarene naravi, ona postaje sve ozbiljnija, pa se može desiti da čovek uvredi Boga i da mu se odupre, te da ga On s gnušanjem odbaci i ukloni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo primenom istine i pokoravanjem Bogu čovek može da postigne promenu u naravi”). Bog razotkriva da antihristi u svemu što rade razmatraju samo svoju slavu, dobit i status. Spremni su da podnesu bilo kakvu patnju zarad slave, dobiti i statusa. Kad sam razmislio o svom svakodnevnom životu, video sam u svom ponašanju mnogo sličnosti. Na primer, tokom okupljanja i razgovora u zajedništvu, ozbiljno bih razmišljao, kako bih mogao da podelim neki uvid i tako zadobijem poštovanje drugih. Ponekad sam se trudio i obavljao neki posao, ali to je bilo samo da bi drugi videli kako nisam lenj i kako imam dobru ljudskost. Dok sam obavljao svoju dužnost, fokusirao sam se samo na spoljašnji utisak i retko sam se trudio po pitanju načela. Uvideo sam da se iza svega što radim krije želja da zaštitim svoj ugled i status. Težnja za slavom, dobiti i statusom već je pustila duboko korenje u mom srcu. Kad se ne bih promenio, sigurno bih, zarad očuvanja svoje slave, dobiti i statusa, prekidao i ometao crkveni rad. Pomislio sam na antihriste koji su bili izopšteni. Da bi stekli slavu, dobit i status, propovedali su jevanđelje ne držeći se načela, prijavljivali su netačne brojke i pribegavali prevarama. To je ozbiljno prekidalo i ometalo rad Božje kuće. Na kraju ih je Bog uklonio jer su na mnoge načine činili zlo. Osvrćući se na taj period, fokusirao sam se samo na to da radim stvari pred drugima i da obavljam neki posao koji me je prikazivao u dobrom svetlu. Uopšte me nije bilo briga za ono što je bilo ključno i suštinsko u radu. To je značilo da, u okviru posla za koji sam bio odgovoran, rad na jevanđelju uopšte nije napredovao i stalno je stagnirao. Nije ispunjavao standarde koje zahteva Božja kuća. Zar to nije bilo sprečavanje napretka u radu na jevanđelju? Da sam nastavio da tragam za slavom, dobitkom i statusom i da se nisam pokajao, ma koliko patio ili ma koliku cenu platio, Bog me nikad ne bi upamtio. Naprotiv, sve što sam činio bilo bi okarakterisano kao zlo, i bio bih isključen! Tek tada sam shvatio da je suviše opasno neprestano stremiti ka slavi, dobitku i statusu. Takođe sam želeo da što pre promenim pogrešna shvatanja u svom stremljenju i da obavljam svoju dužnost na prizeman način.

Kasnije sam pročitao sledeće Božje reči: „Starešine i delatnici moraju da shvate ozbiljno i da ozbiljno sprovedu svaki radni aranžman koji Božja kuća izda. Često treba da koristiš radne aranžmane da bi uporedio i proverio sav posao koji si obavio. Takođe treba da ispitaš i razmisliš koje zadatke za to vreme nisi dobro obavio ili pravilno sproveo. Brzo treba da nadomestiš i da se raspitaš o svakom zadatku koji je dodeljen i koji se zahteva u radnom aranžmanu, a koji je zanemaren. (…) Tako da, bez obzira da li si regionalni, okružni ili crkveni starešina, ili bilo koji vođa tima ili nadzornik, kada se jednom upoznaš sa obimom svojih odgovornosti, moraš često da se preispituješ da li radiš stvaran posao, da li si ispunio odgovornosti koje treba da ispuni starešina ili delatnik, kao i koje zadatke – od nekoliko njih koji su ti povereni – nisi uradio, koje ne želiš da uradiš, koji su dali loše rezultate i čija načela nisi uspeo da dokučiš. Sve su to stvari koje treba često da preispituješ. Istovremeno, moraš da naučiš da razgovaraš u zajedništvu i da postavljaš pitanja drugim ljudima i moraš da naučiš kako da u Božjim rečima i u radnim aranžmanima prepoznaš plan, načela i put primene. Prema svakom radnom aranžmanu, bilo da se odnosi na administraciju, osoblje ili crkveni život, ili na bilo koju vrstu stručnog rada, ako se dotiče odgovornosti starešina i delatnika, onda je to odgovornost koju starešine i delatnici treba da ispune, a u okviru nadležnosti i odgovornosti starešina i delatnika – to su zadaci kojima treba da se baviš. Naravno, prioritete treba odrediti na osnovu situacije; nijedan posao ne sme da kasni” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (10)”). Božje reči su mi ukazale na put primene. Sprovođenje bilo kog zadatka ne podrazumeva samo površno obavljanje stvari: moraš stalno da ispituješ da li obavljaš stvaran posao, kao i koji posao se ne obavlja dobro. Bez obzira na to o kom se zadatku radi, moraš se udubiti u stvarnu situaciju, a ne da radiš poslove koji te prikazuju u dobrom svetlu kako bi stremio ka izgledu i zadobio divljenje drugih. Takav rad uopšte ne može da reši stvarne probleme. Nakon toga, kad god bih otkrio da rezultati rada na jevanđelju nisu dobri, zaista bih istražio zbog čega su rezultati loši, razumeo stanja i poteškoće svoje braće i sestara, kako prate rad na jevanđelju i tome slično. Kad sam temeljno proverio rad, otkrio sam probleme i odstupanja koje ranije nisam primetio. U nekim crkvama je bilo premalo delatnika jevanđelja; neke vođe timova za jevanđelje nisu znale kako da prate rad; a neki delatnici jevanđelja nisu razumeli istinu. Nisu umeli jasno da razgovaraju o mnogim istinama koje se tiču Božjeg dela, zbog čega neki mogući primaoci jevanđelja, koji su istinski verovali u Boga, nisu bili voljni da nastave sa istraživanjem jer njihove predstave nisu razrešene. Braća i sestre sa kojima sam sarađivao i ja smo razgovarali sa njima o ovim problemima i preokrenuli smo ih. Detaljno smo pratili rad delatnika jevanđelja i ukazivali na probleme koji postoje u njihovom svedočenju, pružajući im smernice i besede. Nakon izvesnog vremena zajedničkog rada, neki mogući primaoci jevanđelja postali su voljni da nastave sa istraživanjem i na kraju su prihvatili Božje delo poslednjih dana. U tom trenutku sam prvi put duboko shvatio da samo kroz istinsko razumevanje i udubljivanje u detalje rada možemo da otkrijemo i razrešimo probleme; tek tada sam osetio spokoj i mir u svom srcu.

Jednom prilikom sam pratio rad na jevanđelju jedne crkve. Video sam da rad na jevanđelju ne postiže rezultate i da je većina braće i sestara donekle negativna. Zato sam održao okupljanje da bih razrešio njihova stanja. Istovremeno sam razgovarao i o problemima koji su postojali u propovedanju jevanđelja i razrešio ih. Posle određenog vremena, rad na jevanđelju je počeo da pokazuje napredak. Bio sam veoma srećan i pomislio sam: „Moja braća i sestre me sigurno gledaju s poštovanjem. Samo ću organizovati da vođe timova ubuduće prate rad.” Kad sam to pomislio, shvatio sam da sam ranije uglavnom radio ono što me prikazuje u dobrom svetlu i da zapravo mnogi problemi nisu bili rešeni. Ovog puta nisam mogao biti zadovoljan time što sam samo razrešio stanja braće i sestara i zaustaviti se na tome. Morao sam da razmislim koji zadaci još uvek nisu bili dobro obavljeni. Kad sam zaista otišao da vidim šta se dešava, otkrio sam da u toj crkvi nema dovoljno delatnika jevanđelja i da neki od njih veoma sporo napreduju, a vođa tima im ne pruža podršku ni pomoć. Takođe nisu znali kako da reše odstupanja koja su se javljala u radu na jevanđelju. Zbog toga, rad na jevanđelju mesecima nije davao jasne rezultate. Nakon toga sam razgovarao sa vođama timova o tome kako da reše te probleme i odabrao nekoliko delatnika jevanđelja. Obučio sam vođe timova kako da prate i uređuju rad i razrešio njihove probleme i teškoće. Nakon izvesnog vremena, rezultati propovedanja jevanđelja dodatno su se poboljšali. Kada sam video taj rezultat, bio sam srećan, ali sam pomalo osetio i samoprekor. Zbog toga što sam ranije previše radio na tome da ostavim dobar utisak, rad na jevanđelju nije napredovao. Zahvalio sam Bogu što je upotrebio ovo okruženje da mi omogući da malo bolje upoznam sebe i naučim kako da obavljam stvaran posao.