U julu 2023. godine, smenjena sam s položaja starešine jer sam težila ugledu i statusu i nisam se bavila stvarnim poslom. Dve nedelje kasnije, Liju Sijao, sestra s kojom sam do nedavno radila, došla je da me poseti. Rekla je: „KPK trenutno svuda naokolo hapsi vernike. Neke domaćinske porodice su poznati vernici u Boga, pa oni nisu bezbedni. Ti nisi poznata vernica i tvoja porodična situacija je odgovarajuća. Od sada možeš da obavljaš dužnost domaćina u svom domu.” Postidela sam se kada sam videla Liju Sijao. Pomislila sam: „Pre samo dve nedelje sam još uvek obavljala starešinske dužnosti zajedno s njom, a sada je došla da mi odredi dužnost. Što je još gore, to je dužnost domaćina! Koliko sam nisko pala! Da li ona misli da sam ja osoba koja ne stremi ka istini i koja je sposobna samo za dužnost domaćina?” Tada sam mislila da je većina braće i sestara koji obavljaju dužnost domaćina starija i prosečnog kova. Bilo bi tako sramotno da braća i sestre koji me poznaju saznaju da se bavim dužnošću domaćina kod kuće! Zaista, zaista nisam želela da obavljam dužnost domaćina i smatrala sam da je dužnost domaćina inferiorna, za razliku od starešina koji uživaju prestiž i ugled gde god da odu. Međutim, odbijanje poziva na dužnost ukazuje na nedostatak razuma, te sam nevoljno prihvatila. Takođe sam u sebi pomislila: „Kada budem stekla neko razumevanje o sebi kroz neke duhovne posvećenosti i promišljanje o sebi, možda me prebace na drugu dužnost.”

Nakon što sam počela da obavljam dužnost domaćina, Liju Sijao je ponekad svraćala kod mene da razgovara o radu sa braćom i sestrama. Razmišljala sam o tome kako sam nekada bila baš kao ona, ali sada sam kuvala za njih, svakodnevno prala sudove i čistila. Ne može biti neprijatnije! Jednog dana, neko je pozvonio na vratima, a kada sam otvorila, videla sam da je to sestra Vang Dan. Lice mi se odmah usijalo. Ranije sam uvek ja uređivala sve što Vang Dan treba da radi, ali sada je Vang Dan uređivala moj rad. Tako ogroman preokret sreće bio je veoma neprijatan! Vang Dan je rekla: „U narednih par dana prebacićemo braću i sestre koji borave kod tebe u drugi domaćinski dom.” Bila sam veoma srećna kada sam to čula. „Da li se to spremaju da me prebace na neku drugu dužnost? Dokle god se ne radi o dužnosti domaćina, ne smeta mi ni da zalivam pridošlice ni da propovedam jevanđelje. Dokle god mogu da budem u kontaktu sa braćom i sestrama, kada dođe dan za izbore u crkvi, imaću priliku da se kandidujem za starešinu ili đakona. Za razliku od dužnosti domaćina, gde ne postoji čak ni šansa da te iko primeti.” Dok sam ja tako sanjarila, Vang Dan je rekla: „Odvešćemo ih i zameniti drugom braćom i sestrama.” Bila sam veoma razočarana kada sam to čula. „Kada će se ova dužnost domaćina završiti?” Kasnije sam videla pismo od viših starešina. Pisalo je da KPK istražuje, traži i hapsi ljude koji veruju u Boga i da svi moraju da obrate pažnju na bezbednost i da zaštite interese crkve, a posebno su domaćinske porodice morale da održavaju dobro okruženje i da štite svoju braću i sestre. Kada sam pročitala pismo, pomislila sam: „Trenutno okruženje postaje sve napetije i potrebno nam je više bezbednih domaćinskih porodica. Čini se da neće biti lako promeniti moju dužnost domaćina.” Za to vreme sam po ceo dan bila potištena i nesrećna. Kada bi sestre uradile ili rekle nešto što mi se nije sviđalo u svakodnevnom životu, nisam htela ni da ih pogledam i osećala sam bes i otpor kada je bilo mnogo stvari koje je trebalo pospremiti dok sam čistila. Osećala sam se kao služavka koja obavlja sve prljave i naporne poslove, dok sam sređivala stvari uz mnogo gunđanja, lupanja i lomljenja. Nisam delovala srećno ni kada sam razgovarala sa sestrama. Za to vreme sam sputavala sve sestre i moje stanje je bilo sve gore i gore. Nisam čak ni redovno obavljala svoju duhovnu posvećenost, a ponekad sam se čak i bezobzirno prepuštala telesnom igrajući se na telefonu. Sestra Li Lu je videla da mi je stanje loše i podsetila me je da pročitam još Božjih reči, naučim još himni i vežbam pisanje članaka, ali je nisam poslušala. Jednog dana, Li Lu je ukazala na moje stanje, rekavši da, iako naizgled obavljam svoju dužnost, ne obavljam je s voljom. Kada sam čula šta je rekla, osetila sam blagi otpor: „Svakog dana sam zauzeta kuvanjem za vas. Gde je tu nedostatak volje?” Kasnije su mi se njene reči stalno vraćale. Te noći sam se prevrtala u krevetu, san mi nije dolazio na oči. Pomislila sam: „Zašto me je sestra kritikovala? Šta je ovde Božja namera?” Razmišljala sam o tome kako je moje stanje bilo loše u poslednje vreme i nisam obraćala pažnju na svoju dužnost, niti na pokazivanje ljubavi prema svojim sestrama. Često sam ih popreko gledala i sputavala… Što sam više o tome razmišljala, to sam više osećala krivicu i samoprekor. Molila sam se Bogu, preklinjući Ga da me vodi da razumem sebe. Setila sam se Božjih reči koje sam ranije pročitala: „Šta god da ti je dužnost, nemoj da praviš razliku između uzvišene i prizemne dužnosti. Pretpostavimo da kažeš: ’Iako je ovaj zadatak Božji nalog i delo Božje kuće, ako ga obavim, ljudi će me možda gledati sa visine. Drugi ljudi dobijaju poslove koji im omogućavaju da se istaknu. Meni je dodeljen ovaj zadatak koji mi ne dozvoljava da se istaknem, već me tera da se naprežem van očiju javnosti, što je nepravedno! Neću obavljati ovu dužnost. Moja dužnost mora da bude takva da me ističe pred drugima i da mi omogućava da izgradim ime – a čak i ako ne izgradim ime ili se ne istaknem, i dalje moram da imam koristi od nje i da se telesno osećam lagodno.’ Da li je takav stav prihvatljiv? Izbirljivost nije prihvatanje stvari od Boga; to znači da nešto biraš prema svojim sopstvenim sklonostima. To nije prihvatanje svoje dužnosti; to je odbijanje dužnosti, ispoljavanje svog buntovništva protiv Boga. Takva izbirljivost je kontaminirana tvojim ličnim sklonostima i željama. Kada razmatraš svoju korist, svoj ugled i slično, tvoj stav prema tvojoj dužnosti nije pokoran” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). Bog je upravo govorio o mom stanju. Setila sam se kako sam nekada bila starešina u crkvi i kako sam bila viđena. Gde god da sam išla, braća i sestre su me cenili, osećala sam radost u srcu i imala sam energiju da obavljam svoje dužnosti. Posebno sam bila oduševljena kada sam izabrana za starešinu okruga i pomislila sam da sam se izdvojila iz gomile i da sam u centru pažnje. Moja energija da obavljam dužnost se učetvorostručila. U to vreme sam svakodnevno radila od jutra do mraka. Bila je zima, i to veoma hladna, ali čak i kada bih stigla kući tek u 11 ili 12 uveče, i dalje sam bila srećna; nisam osećala ni hladnoću ni umor. Ali kada sam smenjena i kada mi je starešina uredila da obavljam dužnost domaćina, osećala sam se kao služavka koja obavlja sve teške i neprijatne poslove, kao da sam ponizni sluga. Moje srce nije moglo da se pokori i radovala sam se danu kada će me starešine premestiti na drugu dužnost. Kasnije su više starešine poslale pismo, govoreći da trenutno okruženje postaje sve napetije i da je potreban veći broj bezbednih domaćinskih porodica. Kada sam shvatila da u dogledno vreme neću biti premeštena na drugu dužnost, osetila sam se neprijatno i živela sam u negativnosti. Obavljala sam svoju dužnost, ali mi je srce bilo krajnje nevoljno, a takođe sam svojim sestrama upućivala preke i ozlojeđene poglede, sputavajući ih. Kakva je bila moja pokornost Bogu? Moja pokornost je bila uslovljena, i sadržala je moje sklonosti i nečistoće. To nije bila istinska pokornost Bogu. Pokoravala sam se samo ako je u tome bilo koristi za mene i ako bih time dobila neki prestiž, ali ako mi nije bilo od koristi i nisam mogla da se istaknem, onda nisam mogla da se pokorim. Ako ne bih preokrenula ovo stanje, bilo bi veoma opasno.

Jednog dana sam pročitala Božje reči: „U Božjoj kući se stalno spominje prihvatanje Božjeg naloga i pravilno vršenje dužnosti. Kako nastaje dužnost? Uopšteno govoreći, dužnost nastaje kao rezultat Božjeg dela upravljanja koje donosi spasenje čovečanstvu; konkretnije, kako se Božje delo upravljanja sprovodi među ljudima, pojavljuju se razni poslovi u kojima se od ljudi zahteva da sarađuju i da ih obave. To je dovelo do toga da ljudi imaju odgovornosti i misije koje treba da ispune, a te odgovornosti i misije jesu dužnosti koje Bog daje čovečanstvu. U Božjoj kući, razni zadaci tokom kojih ljudi treba da sarađuju dužnosti su koje oni treba da vrše. Dakle, da li postoje razlike između dužnosti u smislu boljih i lošijih, uzvišenih i niskih, velikih i malih? Takve razlike ne postoje; sve dok nešto ima veze sa Božjim delom upravljanja, sve dok je to zahtev dela Njegove kuće i dok je neophodno za širenje Božjeg jevanđelja, to je onda čovekova dužnost. To je poreklo i definicija dužnosti. Bez Božjeg dela upravljanja, da li bi ljudi na zemlji – bez obzira na to kako žive – imali dužnosti? Ne bi. Sada vam je jasno. Na šta se odnosi čovekova dužnost? (Odnosi se na Božje delo upravljanja koje se tiče spasenja čovečanstva.) Tako je. Postoji direktna veza između dužnosti čovečanstva, dužnosti stvorenih bića i Božjeg dela upravljanja koje se tiče spasenja čovečanstva. Može se reći da bez Božjeg spasenja čovečanstva i bez dela upravljanja koje je ovaploćeni Bog pokrenuo među ljudima, ljudi ne bi imali nikakve dužnosti o kojima bi mogli da pričaju. Dužnosti nastaju iz Božjeg dela; to je ono što Bog zahteva od ljudi. Posmatrajući to iz ovog ugla, dužnost je važna za svaku osobu koja sledi Boga, zar ne? Vrlo je važna. Uopšteno gledano, ti učestvuješ u delu Božjeg plana upravljanja; konkretnije, sarađuješ na raznim vrstama Božjih poslova koje je neophodno obaviti u različitim periodima i sa različitim grupama ljudi. Bez obzira na to koja je tvoja dužnost, to je misija koju ti je Bog dao. Ponekad se od tebe može tražiti da paziš na neki važan predmet ili da ga čuvaš. To može biti relativno trivijalna stvar za koju se jedino može reći da je tvoja odgovornost, ali to je zadatak koji ti je Bog dao, a ti si ga prihvatio. Prihvatio si ga iz Božjih ruku i to je tvoja dužnost. Gledano iz korena stvari, dužnost ti je poverena od Boga. U tvoju dužnost uglavnom može da spada širenje jevanđelja, svedočenje, pravljenje video zapisa, uloga starešine ili delatnika u crkvi, ali to može da bude i neki opasniji i važniji posao. U svakom slučaju, sve dok ima veze sa Božjim delom i sa potrebom da se radi na širenju jevanđelja, ljudi to treba da prihvate kao dužnost koju im daje Bog. Dužnost, u još širem smislu, čovekova je misija, nalog koji mu je Bog poverio; konkretnije, to je tvoja odgovornost, tvoja obaveza. S obzirom da je to tvoja misija, nalog koji ti je Bog poverio i tvoja odgovornost i obaveza, vršenje dužnosti nema nikakve veze sa tvojim ličnim poslovima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da ljudi imaju priliku da obavljaju dužnosti i da budu spaseni samo zbog Božjeg plana upravljanja da spase čovečanstvo i da ima mnogo dužnosti koje treba obaviti u Božjoj kući. Neki vode crkvu, neki propovedaju jevanđelje, a neki se bave opštim poslovima i tako dalje. U Božjim očima ne postoji razlika između boljih i lošijih dužnosti, ili uzvišenih i niskih dužnosti. Kao stvorena bića, treba da se pokorimo Bogu bez obzira na to koju dužnost obavljamo ili da li ćemo se istaći ili ne i ne treba da odlučujemo na osnovu sopstvenih sklonosti. Umesto toga, podelila sam dužnosti koje su dolazile od Boga u različite kategorije i verovala da je veoma prestižno biti starešina, jer gde god da odu, oni su cenjeni i ljudi im zavide. Oni su kao viši menadžment u kompaniji, okruženi ljudima koji im se dive. Međutim, kada obavljate dužnost domaćina, vi obavljate zamorne i prljave poslove; baš kao i sluškinja u svetu, koja je posilna i na koju se gleda s visine. Zato sam, kada mi je starešina uredila da obavljam dužnost domaćina, smatrala da je to previše sramotno i ponižavajuće i žalila se dok sam obavljala svoju dužnost. Na kraju mi je stanje bilo sve gore i gore, sve dok nisam čak ni redovno obavljala svoju duhovnu posvećenost, niti su mi se pisali članci. Sve je to bilo izazvano mojim pogrešnim pogledom na dužnost. Gledala sam stvari iz perspektive nevernika i nisam smatrala svoju dužnost svojom odgovornošću i obavezom. Iz pozicije stvorenog bića, sposobnost da obavlja svoju dužnost u Božjem planu upravljanja da spase čovečanstvo je najznačajnija stvar koja postoji. To je najveća čast, i treba da zahvalim Bogu što mi je pružio ovu priliku. KPK se mahnito opire Bogu i koristi beskrupulozne metode da progoni i hapsi hrišćane da bi omela i uništila Božje delo. U ovom nepovoljnom okruženju moja je odgovornost i obaveza da budem dobar domaćin braći i sestrama, da im pomognem da obavljaju svoju dužnost u bezbednom okruženju. Međutim, bila sam previše ograničena ponosom i statusom i lažno sam verovala da ljudi koji obavljaju dužnost domaćina nisu ljudi koji streme ka istini i da samo stariji ljudi obavljaju tu dužnost. Sve su to bile moje predstave i uobrazilje.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Budući da je rođen na tako prljavoj zemlji, društvo je čoveka u ozbiljnoj meri zarazilo; bio je pod uticajem feudalnog morala i učio je u ’ustanovama visokog obrazovanja’. Zaostalo razmišljanje, iskvareni moral, niski pogled na život, ogavna filozofija za ovozemaljsko ophođenje, potpuno bezvredno postojanje i razvratni životni stil i običaji – sve je to čoveku prodrelo u srce i teško potkopalo i napalo njegovu savest. Posledično, čovek je sve dalje od Boga i sve Mu se više protivi. Čovekova narav iz dana u dan postaje sve zlobnija, te nema osobe koja će se dobrovoljno odreći bilo čega zarad Boga, ni osobe koja će se svojevoljno pokoriti Bogu, a ponajmanje nekoga ko će rado tražiti Božju pojavu. Umesto toga, pod Sotoninom vlašću, čovek ne radi ništa sem što stremi zadovoljstvima, prepuštajući se iskvarenosti tela u mulju zemlje. Čak i kada čuju istinu, oni koji žive u tami ni ne pomišljaju da je sprovedu u delo, niti su skloni da traže Boga čak ni kada su videli Njegovu pojavu. Kako bi tako izopačen ljudski rod uopšte mogao imati priliku za spasenje? Kako bi tako dekadentan ljudski rod mogao živeti u svetlosti?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da je osnovni uzrok moje nesposobnosti da se pokorim Bogu taj što sam bila uslovljena sotonskim mislima i gledištima, kao što su, „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”, „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore” i „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno”. Pridavala sam preveliki značaj svom ponosu i statusu. Setila sam se vremena kada sam radila u državnom preduzeću i stalno sam se osećala superiornom u odnosu na druge. Gledala sam s visine ljude koji su radili u ciglanama, na gradilištima ili u malim fabrikama. Kada sam počela da verujem u Boga, nisam se promenila, mislila sam da je prestižno biti starešina, dok sam gledala s visine one koji su obavljali dužnost domaćina ili opšte poslove. Smatrala sam da su te dužnosti samo obavljanje sitnih poslova i fizički rad, da su inferiorne. Zato sam se, kada mi je Liju Sijao uredila da obavljam dužnost domaćina, osećala inferiorno u odnosu na druge i želela sam da se sakrijem kada sam je videla. Takođe mi je bilo previše neprijatno da vidim Vang Dan kada je došla kod mene zbog nečega i zavidela sam im što su starešine, što uživaju u prestižu gde god da se pojave i što osvajaju poštovanje braće i sestara. Mislila sam da zbog obavljanja dužnosti domaćina nisam na istom nivou kao i one i osećala sam se veoma posramljeno. Bila sam srećna čim je Vang Dan rekla da će odvesti braću i sestre i nadala sam se da ću jednog dana nadzirati grupe za okupljanje u crkvi i da ću u budućnosti imati priliku da budem unapređena. Ali čim sam čula da još uvek treba da obavljam dužnost domaćina, moje stanje se pogoršalo i bila sam negativna i zabušavala sam u obavljanju dužnosti. Setila sam se vremena kada sam bila smenjena s položaja starešine jer sam težila ugledu i statusu i zato što sam išla pogrešnim putem; sada sam obavljala dužnost domaćina, ali se moja stara priroda nije promenila. I dalje sam držala do ponosa i statusa i nisam mogla dobro da obavim svoju dužnost. Shvatila sam da sam bila vezana i pod kontrolom Sotoninih lažnih misli i gledišta i da sam u obavljanju svoje dužnosti razmišljala samo o svom ponosu i statusu na svakom koraku. Nisam pokazivala nikakvu pokornost, a još manje odanost i moj pogled na ljude i stvari bio je isti kao pogled nevernika. Nisam zasnivala stvari na Božjim rečima. Svi moji postupci bili su neprijateljski nastrojeni prema istini i opirali su se Bogu. Kada sam to shvatila, pomolila sam se Bogu: „Dragi Bože, nisam u stanju da se pokorim Tvojim uređenjima jer štitim svoj ponos i status. Ne želim više da živim po sotonskim mislima i gledištima. Dozvoli mi da vidim ljude i stvari u skladu sa Tvojim rečima i da se pokorim Tvojim uređenjima.”

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Za sve koji obavljaju dužnost, bez obzira na to koliko je duboko ili plitko njihovo razumevanje istine, najjednostavniji način da se primeni ulazak u istina-stvarnost jeste da se razmišlja o interesima doma Božjeg u svemu i da se odustane od svojih sebičnih želja, ličnih namera, motiva, gordosti i statusa. Stavite interese doma Božjeg na prvo mesto – to je najmanje što neko treba da uradi. Ako osoba koja obavlja dužnost ne može ni toliko da učini, kako se onda može reći da obavlja svoju dužnost? To nije obavljanje dužnosti. Prvo treba da misliš na interese doma Božjeg, da budeš obziran prema Božjim namerama i uzmeš u obzir delo crkve. Stavi to na prvo mesto; tek posle možeš da razmišljaš o stabilnosti svog statusa ili o tome kako te drugi vide. Zar ne osećate da ovo postaje malo lakše kada ga podelite na dva koraka i napravite neke kompromise? Ako neko vreme budeš tako primenjivao, osetićeš da nije mnogo teško udovoljiti Bogu. Pored toga, trebalo bi da budeš u stanju da ispunjavaš svoje odgovornosti, da izvršavaš svoje obaveze i dužnost i da ostaviš po strani svoje sebične želje, namere i motive; treba da vodiš računa o Božjim namerama i da interese Božje kuće, rad crkve i dužnost koju treba da obavljaš staviš na prvo mesto. Kada to budeš doživljavao neko vreme, osetićeš da je dobro da se tako ponašaš. To znači živeti neposredno i pošteno, a ne biti niska i podla osoba; to znači živeti pravedno i časno, a ne biti ogavan i nizak bezvrednjaković. Osetićeš da je to način na koji čovek treba da se ponaša i lik koji treba da proživi. Tvoja želja da zadovoljiš sopstvene interese postepeno će se smanjivati” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Čitanje Božjih reči mi je razvedrilo srce. Prilikom obavljanja dužnosti, prvo moramo da otpustimo svoje lične interese, ponos i status. Ma šta drugi mislili o nama, moramo da stavimo našu dužnost na prvo mesto i damo prioritet interesima Božje kuće. Na taj način delujemo pred Bogom i obavljamo svoju dužnost. Danas KPK pokušava na sve moguće načine da sumanuto hapsi vernike. Uveli su razne vrste visokotehnološke opreme za nadzor i instalirali kamere visoke definicije po ulicama i prolazima, kao i obučene doušnike u mesnim zajednicama i među ljudima koji primaju minimalne životne naknade za nadgledanje i praćenje vernika. Mnoge domaćinske porodice rizikuju svoju bezbednost i nije lako pronaći bezbednu domaćinsku porodicu. Nisam poznata vernica i moja bezbednost nije ugrožena, pa je prikladno da obavljam dužnost domaćina. Treba da se pokorim crkvenim uređenjima i da dobro obavljam svoju dužnost domaćina. Time se takođe štite i interesi crkve. Nakon što sam shvatila Božju nameru, bila sam voljna da se odreknem svog ponosa i statusa i da dobro obavljam svoju dužnost domaćina kako bih zaštitila svoju braću i sestre, kako bih im pružila bezbedno okruženje za obavljanje njihovih dužnosti. Kasnije, kada sam imala vremena, čitala sam još Božjih reči, duhovno se posvećivala i vežbala pisanje članaka. Takvo postupanje je doprinelo da mi srce bude mnogo spokojnije. To što sam uspela da postignem ove uspehe bilo je zbog Božjeg vođstva. Hvala Bogu!