Nedugo nakon što sam prihvatila Božje delo poslednjih dana, počela sam da primenjujem zalivanje pridošlica. Pošto sam bila revnosna i preduzimljiva, postigla sam neke rezultate u obavljanju svoje dužnosti i bila sam izabrana za starešinu grupe. Kasnije sam postala jevanđeljska đakonica. Moja braća i sestre su rekli da sam pouzdana, iako sam mlada, moja dužnost je bila da nosim breme i bila sam odgovorna. To je uveliko zadovoljavalo moju sujetu. U oktobru 2020. godine postala sam crkveni starešina, što je još više pojačalo taj moj osećaj u srcima moje braće i sestara, bila sam neko ko je sposoban da traga za istinom.

Posle nekog vremena, starešina višeg reda je rasporedila sestru Oliviju da radi sa mnom. Kada ju je uvodila u posao, starešina je govorila o izvesnim problemima u našoj crkvi. Kada je to čula, Olivija je rekla: „Moramo da pronađemo uzrok problema i brzo ga rešimo. U suprotnom, ometaće rad crkve.” Postidela sam se kad sam čula da je to rekla, zato što sam brinula da će me Olivija gledati s visine zato što imam takve probleme na poslu. Narednih nekoliko dana, Olivija je istraživala stvarnu situaciju u crkvi. Onda mi je rekla pred nekolicinom kolega, braće i sestara: „Jevanđeljska đakonica i nekoliko grupnih starešina koje sam upoznala u poslednja dva dana ne nose breme. Kada pridošlice imaju predstave i poteškoće, grupne starešine ih ne rešavaju niti to pokušavaju, već ostaju zaglavljeni u njima. Ne mogu dobro da zalivaju pridošlice na taj način.” Osetila sam otpor kad sam čula šta je rekla. Ali bilo je nekoliko grupnih starešina na koje sam se usredsredila da ih kultivišem. Prema njoj, nijedan od njih nije bio dobar, pa sam osetila da je možda previše zahtevna. Pomislila sam: „Tek si stigla i nisi upoznata sa konkretnom situacijom, a već si počela da nalaziš greške. Da li želiš da pokažeš da ti nosiš breme i da možeš da otkriješ probleme? Da li pokušavaš da ostaviš utisak zato što si nova ovde? Ako nastaviš da kopaš po problemima u mom poslu, uništićeš dobru sliku koju braća i sestre imaju o meni.” Zadržala sam bes i rekla: „U pravu si što se tiče tih pitanja. Ali grupne starešine i jevanđeljska đakonica se suočavaju sa ozbiljnim poteškoćama, pa ponekad naknadni posao kasni i moramo to da razumemo.” Kad je ovo čula, rekla je: „Ove poteškoće se mogu rešiti razgovorom o istini. Ako mogu da prihvate istinu i razumeju Božje namere, preuzeće breme i biti odgovorni u svojoj dužnosti. Suština je u tome da li mi razmenjujemo istinu za rešavanje ovih problema.” Istina, ali ja to nisam prihvatila na pravi način i još više sam se naljutila. Pitala sam se: „Zar misliš da ne umem da razgovaram o istini?” Moje mišljenje o Oliviji se potpuno promenilo. Više je nisam smatrala saradnicom i pomoćnicom, već protivnicom. Mislila sam da ako se ovo nastavi, ona će pre ili kasnije preuzeti vođstvo u poslu, ali ja sam bila starešina, a ona je bila ovde samo da sarađuje sa mnom. Bila je bolja od mene u svakom pogledu i uvek me je sramotila. Kako sam mogla da imam iole dostojanstva u takvoj situaciji? I šta će moja braća i sestre misliti o meni? Posle toga, više nisam htela da radim, a ni da pričam sa njom.

Jednom smo na kolegijalnom sastanku čitali Božje reči koje otkrivaju da lažne starešine ne rade praktičan posao i Olivija je razmišljala i sama shvatila, rekavši da je u crkvi već neko vreme, ali da pošto nije radila praktičan posao, poteškoće pridošlica nisu na vreme rešene, tako da su bili zaglavljeni u problemima i nisu znali kako da primenjuju istinu, što je usporilo njihov razvoj u životu. Iako je govorila o samospoznaji, meni je zvučalo kao da je razotkrila da ja ne radim pravi posao. Počela sam da pretpostavljam šta je mislila: „Govoriš o tim problemima namerno da bi svima saopštila da imam probleme na poslu, zar ne? Braće i sestre su imali dobar utisak o meni ranije, ali ako me ovako razotkrivaš, zar to neće ugroziti sliku koju imaju o meni? Šta će sada o meni misliti?” U to vreme, otpor u meni je bio velik i želela sam da odem, ali osećala sam da bi to bilo nerazumno, pa sam naterala sebe da ostanem do kraja. Te večeri, Olivija mi je prišla da razgovaramo o izboru novih grupnih starešina i pitala me je ko nosi breme da bismo ga mogli unaprediti. Posle toga sam osetila veliki otpor. Pomislila sam: „Da li je ostalo odgovarajućih kandidata? Odbila si sve najbolje. U našoj crkvi postoje problemi, ali ne govoriš o njima otvoreno samo ovde, već i pred braćama i sestrama iz drugih crkava. Oni sada znaju da ja ne radim praktičan posao. Zašto ne misliš na moja osećanja kada govoriš? Mislim da me namerno napadaš!” Rekla sam ozbiljno: „Otkad si došla, niko drugi nije nosio breme.” Ona mi je tiho odgovorila: „Da li onda misliš da ne treba da budem ovde?” Bila sam previše impulsivna i shvatila sam da je ono što sam rekla bilo pogrešno. Odmah sam odgovorila sa „Ne”. Obe smo ćutale neko vreme pre nego što smo nastavile da razgovaramo o poslu. Kasnije, kada sam razmislila o onome što sam rekla svojoj sestri, osećala sam se pomalo krivom. Nije trebalo da tako razgovaram sa njom. Htela sam da joj se izvinim posle razgovora, ali kako sam prionula na posao, zaboravila sam.

Kasnije, kada sam videla da se starešina višeg reda konsultuje sa Olivijom po svim pitanjima, osećala sam se veoma nelagodno. „I ja sam starešina. Šta će moja braća i sestre misliti o meni? Da li će reći da sam beskorisna kao vođa i da nisam neophodna?” Osećala sam da mi Olivija krade šou i bila sam ljubomorna na nju. Mislila sam: „Da nije došla ovamo, starešina bi sa mnom razgovarala o poslu.” Takođe sam razmišljala o činjenici da je Olivija sada vladala svim poslovima i da je dugo verovala u Boga i razumela istinu više od mene. Takođe je ukazala na moje probleme na poslu pred svima, pa nisam imala pojma šta oni misle o meni sada. Kada sam razmišljala o tim stvarima imala sam osećaj da proživljavam krizu. Brinula sam da će Olivija preuzeti moju rukovodeću poziciju. Što sam više razmišljala o tome, osećala sam se sve nezadovoljnije, želela sam da joj se osvetim: „Nije te briga za moja osećanja, tako da ti od sada neću olakšavati stvari.” Sećam se, jednom smo razgovarale o poslu i nakon što je Olivija izrazila svoje mišljenje, pitala je za moj savet. Ignorisala sam je i nalazila sam greške u njenom radu, govorila sam kako neke stvari ne bi funkcionisale, da bih joj namerno otežala stvari. Jednom smo razgovarale o poslu za koji je Olivija uglavnom bila odgovorna. Tada sam znala kako da rešim problem, ali nisam htela da joj predložim rešenje. Čak sam pomislila: „Bolje je ako tvoji dogovori ne uspeju. Tako će ispasti da si nesposobna i starešina će uvideti da je pogrešno to što uvek razgovara sa tobom umesto sa mnom.” Posle toga je dala nekoliko predloga i sve sam ih odbila. Kada sam videla da ne zna kako to da reši, a želela je da joj dam savet, bila sam prilično ponosna na sebe. Mislila sam: „Ne možeš čak ni da organizuješ posao kako treba, a imaš drskosti da upireš prstom u moj rad.” U to vreme, starešina je videla da je moj stav pogrešan i podsetila me da moram dobro da sarađujem sa Olivijom, u suprotnom će rad crkve biti usporen. Nakon što sam čula reči moje starešine, osetila sam mali prekor u srcu. Kad smo bili zaglavljeni u poslu, zašto nisam ponela breme i rešila to? Umesto toga, stajala sam po strani i smeškala sam se. Nisam nimalo štitila crkveni posao. Kada sam to shvatila, prilagodila sam svoj mentalitet i uključila sam se u rasprave. Ali zbog kašnjenja u prethodnoj raspravi, posao je organizovan veoma kasno.

Jedne noći, starešina mi je prišla da bi ukazala na moje probleme. Rekla je: „Tvoja želja za statusom je prejaka. Takmičiš se sa Olivijom. Kada razgovarate o poslu, ti ne prihvataš nijedno gledište koje ona iznosi. Odbijaš baš svako. Olivija se oseća sputano zbog tebe i ne zna kako da sarađuje sa tobom. Moraš da razmisliš o sebi.” Kada sam čula šta mi je starešina rekla, osećala sam se veoma tužno: „Zašto je Olivija prijavila moje probleme meni iza leđa? Ako je zaista htela da mi pomogne, mogla je da mi kaže u lice. Starešina sada zna za moje probleme i može da me smeni sa dužnosti.” Čim sam to pomislila, otvoreno sam popričala o svom stanju sa starešinom. Ponudila sam čak i svoju ostavku, da ne bih usporavala rad crkve. Kad sam to rekla, zamalo da mi srce pukne. Osećala sam kao da gubim svoju dužnost. Starešina mi je rekla: „Kada imamo probleme, ne možemo da ih izbegavamo. Moramo da tragamo za istinom i razmišljamo o sebi. To što Olivija može da pronađe probleme na poslu pokazuje da može da nosi breme. Zar to nije korisno za crkveni rad? Zašto ne možete da se ophodite korektno prema tome? Uvek si ljubomorna na nju i uplašena da će te prevazići. Tvoja želja za statusom je prejaka.” Posle razgovora sa starešinom, shvatila sam da je moja želja za prestižom i statusom zaista previše jaka. Morala sam da tražim istinu da bih rešila svoje stanje. Nisam više mogla da budem negativna i puna otpora.

Posle toga sam pročitala pasus Božjih reči i stekla izvesno razumevanje iskvarene naravi koju sam pokazala. „Antihristi smatraju da im svako ko ih razotkriva naprosto zadaje glavobolje, pa se zato nadmeću sa svakim ko ih razotkriva i protiv takve osobe se bore. S obzirom na takvu vrstu prirode, antihristi neće nikada biti ljubazni prema ikome ko ih orezuje, neće tolerisati niti trpeti osobu koja to čini, a još manje će joj biti zahvalni ili je pohvaliti. Naprotiv, ako ih neko orezuje pa zbog toga izgube dostojanstvo i obraz, antihristi će tu osobu zamrzeti iz dna duše i poželeće da joj se prvo prilikom osvete. Kakvu samo mržnju gaje prema drugima! Tako razmišljaju i otvoreno će reći pred drugima: ’Pošto si me danas orezivao, naša je zavada sada uklesana u kamenu. Pođi svojim putem, a ja ću svojim, ali ti se kunem da ću ti se osvetiti! Oprostiću ti ako priznaš svoju grešku, pogneš glavu ili klekneš i moliš. U suprotnom, nikada ti ovo neću zaboraviti!’ Šta god da govore i čine, dobronamerno orezivanje i iskrenu pomoć od drugih ljudi antihristi ne posmatraju kao dolazak Božje ljubavi i spasenja. Naprotiv, to smatraju znakom poniženja i trenutkom kada su se najviše osramotili. To pokazuje da antihristi uopšte ne prihvataju istinu i da je njihova narav ona koja oseća odbojnost prema istini i mrzi je” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (8. deo)”). Bog je otkrio da kada se antihristi orezuju, oni ne samo što to ne prihvataju, već počinju da mrze osobu koja ih je orezala i žele da joj se osvete. Videla sam da antihristi ne prihvataju istinu, da im je istina odbojna i mrze je. U prošlosti kada sam videla reči „odmazda nad ljudima”, mislila sam da je takav pristup zloban. Verovala sam da nisam ispoljila zlobu, da nisam mogla da uradim tako nešto i da se samo antihristi i zlotvori svete ljudima. Razmišljala sam o svom ponašanju. Kada je Olivija ukazala na probleme u mom radu pred kolegama, braćom i sestrama, osetila sam da je slika o meni narušena, pa sam imala predrasude i otpor prema njoj. Za vreme sastanka, Olivija je podelila sa mnom da nije obavila praktičan rad i osetila sam da namerno razotkriva probleme u mom poslu govoreći o svojoj samospoznaji, pa je moja predrasuda o njoj samo rasla. Čak sam je napala, rekavši da niko n nosi breme otkad je došla. Posle toga, kada sam videla da starešina uvek sa njom razgovara o poslu, osetila sam da mi Olivija krade šou. Pa, da bih se osvetila, nisam delila predloge u našim razgovorima, a kada je Olivija izražavala svoje mišljenje i predloge, pronalazila sam greške i odbijala je, čime se onemogućio napredak na poslu. Svoju sestru sam smatrala protivnicom. Da bih zadržala svoj ugled i status, ja sam čak bila u stanju da je napadnem i svetim joj se. Zar narav koju sam otkrila nije bila ista kao antihristova? Osim toga, razmišljala sam o činjenici da je ukazivala na postojeće probleme u mom poslu. Da sam tražila istinu, razmišljala o sebi i ispravila nepravilnosti, problemi bi se brzo rešili. To bi bilo korisno za naš posao. Ali, ne samo što nisam to prihvatila, već sam htela da se osvetim svojoj sestri. Zaista nisam zaslužila da me nazivaju vernicom u Boga!

Kasnije sam pročitala još dva pasusa Božjih reči, koja su mi pružila više uvida u suštinu i posledice ovakvog ponašanja. Bog kaže: „Zloba predstavlja jednu od glavnih odlika prirode antihrista. Šta označava ’zloba’? Označava da oni imaju posebno odvratan stav prema istini. Ne samo da se istini ne pokoravaju i ne samo da odbijaju da je prihvate, već osuđuju i one koji ih orezuju. U pitanju je zlobna narav antihrista. Antihristi smatraju da je svako ko pristane na to da ga orezuju podložan maltretiranju, te da su ljudi koji druge stalno orezuju, upravo oni koji uvek žele da zadirkuju i zlostavljaju ljude. Dakle, antihrist će se opirati svakome ko ga orezuje i zadaće toj osobi velike glavobolje. Ko god da pomene antihristove nedostatke ili iskvarenost, ili s njim razgovara o istini i Božjim namerama, ili ga navede da spozna sebe, antihrist će pomisliti da mu takva osoba zadaje muke i da ga smatra neprijatnim. Mrzeće tu osobu iz dna duše, osvetiće joj se i zagorčati joj život. (…) Kakvi su to ljudi sa tako zlobnom naravi? Zlikovci. Činjenica je da su antihristi zlikovci. Prema tome, samo zlikovci i antihristi imaju tako zlobnu narav. Kada se zloban čovek suoči sa dobronamernom opomenom, optužbom, podučavanjem ili ukazanom pomoći, umesto da bude zahvalan i ponizno to prihvati, on će pobesneti od stida i osećaće izrazito neprijateljstvo, mržnju, pa čak i potrebu da uzvrati” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (8. deo)”). „Antihristi sopstveni status i ugled smatraju važnijim od svega ostalog. Ne samo da su ovi ljudi lažljivi, prepredeni i rđavi, već su i izuzetno zlobni. I šta preduzimaju kada otkriju da im je status ugrožen, ili kada u srcima drugih izgube svoje mesto, kada izgube podršku i naklonost ovih ljudi, kada ih ljudi više ne poštuju i na njih se ne ugledaju, i kada budu javno osramoćeni? Najednom se menjaju. Čim izgube svoj status, više ne žele da obavljaju nikakvu dužnost, sve što rade je površno i nisu više zainteresovani da išta rade. Ipak, to nije najgori oblik njihovog ispoljavanja. A koji je najgori? Čim ti ljudi izgube status i više se niko na njih ne ugleda i nikoga ne mogu da navode na pogrešan put, na videlo izlaze mržnja, ljubomora i osveta. Oni ne samo da nemaju bogobojažljivo srce, već nemaju ni trunku pokornosti. Osim toga, u svom srcu su skloni da mrze Božju kuću, crkvu, kao i starešine i delatnike; žude za tim da rad crkve zapadne u probleme ili da u njemu dođe do zastoja; žele da ismevaju crkvu, kao i braću i sestre. Povrh toga, mrze svakoga ko stremi ka istini i ko se boji Boga. Napadaju i ismevaju svakoga ko je odan svojoj dužnosti i spreman da plati cenu. To je narav antihristȃ – pa, zar nije zlobna? To su očigledno zli ljudi – antihristi su po svojoj suštini zli ljudi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (2. deo)”). Videti reči kao što su „zlobni” i „zli ljudi” bilo je bolno i uteralo je strah u moje srce. Nisam očekivala da će se ove reči odnositi na mene. Slika o meni je narušena zato što je moja sestra ukazala na probleme u mom radu, pa sam je napala i svetila joj se, namerno bih je posramila kada bismo razgovarale o poslu i nalazila sаm greške u njenim poslovnim aranžmanima. Nisam joj čak ni objasnila kad sam znala kako da reši problem koji je imala na poslu, jer sam želela da je postidim i narugam joj se. Kada me je starešina razotkrila i orezala, ja ne samo što nisam razmišljala o sebi, već sam je mrzela što je prijavila moje probleme. Bila sam negativna i puna otpora, bes sam iskalila na svoju dužnost, čak sam htela da podnesem ostavku i prestanem da obavljam svoju dužnost. Ono šta sam ispoljila bila je zlobna narav, kao antihristova! Ono u šta sam verovala bilo je: „Neću napasti sve dok nisam napadnuta” i „Ako si ti neljubazna, ja ću biti nepravedna.” Kad god je neko narušavao moje interese i sliku o meni, mrzela sam ga, napadala i svetila mu se. Setila sam se vremena pre nego što sam verovala u Boga, kada sam imala sukob sa prijateljicom, koja me je opanjkavala. Jako sam se naljutila, pomislila sam: „Ako si ti neljubazna, ja ću biti nepravedna.” Krišom sam rekla toj drugoj osobi: „Kako možeš biti tako glupa, te si ljubazna prema njoj? Ti čak i ne znaš da te opanjkava iza tvojih leđa!” Mislila sam da sam slaba ako ne uzvratim nakon maltretiranja. Život vođen ovakvom filozofijom učinio me je sebičnom i zlom, iskrivio je moje mišljenje i učinio me nesposobnom da razaznam dobro od zla. Prepoznavši to, bila sam šokirana i u isto vreme sam se osećala užasno. Da se nisam pozabavila svojom zlobom, činila bih više zla, a onda bi me se Bog gnušao i eliminisao bi me! Prepoznavši to, tiho sam se pomolila Bogu: „Bože, mislila sam da imam dobru ljudskost, ali sud i otkrivenje Tvoje reči su mi pokazali da mi je ljudskost loša i da sam prilično zla. Ja sam se u stvari svetila svojoj sestri za njenu ljubaznu pomoć. U meni nema nimalo ljudskosti! Bože, želim da se pokajem, da primenjujem istinu i promenim sebe. Molim Te, vodi me.”

Kasnije sam u Božjoj reči pročitala: „Kada te neko izvesno vreme nadgleda ili posmatra, ili postavlja detaljna pitanja o tebi u pokušaju da prisno popriča sa tobom i da ustanovi u kakvom si stanju u tom periodu; pa čak i ako je njegov stav ponekad malo oštriji, pomalo te orezuje, dovodi te u red i prekoreva, sve to je zato što se savesno i odgovorno odnosi prema radu Božje kuće. Zbog toga ne treba da imaš negativne misli ni osećanja. Šta znači to da možeš da prihvatiš kada te drugi nadgledaju, posmatraju i postavljaju pitanja o tebi? Znači da u srcu prihvataš Božje istraživanje. Ako ne prihvataš da te ljudi nadgledaju, posmatraju i postavljaju pitanja o tebi – ako se opireš svemu tome – da li si u stanju da prihvataš Božje istraživanje? Božje istraživanje je detaljnije, dublje i preciznije nego kada ljudi postavljaju pitanja o tebi. Ono što Bog pita je konkretnije, strože i detaljnije od toga. Ako ne možeš da prihvatiš da te Božji izabranici nadgledaju, zar tvoje tvrdnje da možeš da prihvatiš Božje istraživanje nisu samo prazne reči? Da bi bio u stanju da prihvatiš Božje istraživanje i proučavanje, prvo moraš da prihvatiš da te nadgleda Božja kuća, starešine i delatnici, kao i braća i sestre” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (7)”). „Bez obzira na to kakve probleme imaš ili kakvu iskvarenost otkrivaš, uvek treba da razmišljaš o sebi i da spoznaš sebe u svetlu Božjih reči ili da zamoliš braću i sestre da ti na te stvari ukažu. Najvažnije je da prihvatiš Božje ispitivanje, da dođeš pred Boga i zamoliš Ga da te prosveti i prosvetli. Kakav god metod da koristiš, rano otkrivanje problema, a zatim i njihovo rešavanje predstavlja dejstvo koje se postiže samopromišljanjem i to je ono najbolje što možeš da učiniš. Ne smeš da čekaš da te Bog otkrije i eliminiše, pa da onda osetiš grižu savesti, jer će tada biti prekasno da se pokaješ!” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (1. deo)”). Tek nakon što sam pročitala Božje reči shvatila sam da ta činjenica što me braća i sestre nadgledaju i vode ukazuje samo na to da su ozbiljni i odgovorni prema poslu i da bi trebalo to da prihvatim od Boga i pokorim se. Jedino je to prihvatanje Božjeg proučavanja i posedovanje bogobojažljivog srca. Kada je moja sestra otkrila moje probleme i ukazala mi na njih, to je značilo da mi pomaže i podržava me. Moje životno iskustvo je bilo previše površno. Pridošlice su imale probleme u obavljanju svojih dužnosti, a ja nisam mogla da podelim sa njima istinu da bi ih rešila i u mnogim slučajevima, ugovorila bih posao i na tome bi se završilo, bez nastavka nakon toga ili pomoći. Nisam dokučila načela raspoređivanja osoblja, ali Olivija je razumela nešto od istine i mogla je jasno da uvidi neke stvari, tako, da smo sarađivale u crkvenom radu, ne samo da bi to bilo dobro za posao, već sam i ja mogla da učim od nje i brže napredujem. Tek sam onda shvatila zašto Bog traži da sarađujemo u izvršavanju dužnosti, umesto da ih izvršavamo sami. Zato što ljudi imaju iskvarenu narav, pa moramo da nadgledamo i vodimo jedni druge i pomažemo jedni drugima da bismo izbegli greške. Razmišljajući o ovome, osećala sam se naročito krivom. Više nisam mogla da živim zarad svog prestiža i statusa. Morala sam da naučim da se prepustim, da prihvatim nadzor i vođstvo drugih, da sarađujem sa svojom sestrom, da tražim istinu, da zajedno rešavamo probleme na poslu i da pravilno vršim svoju dužnost.

Posle toga sam htela da razgovaram otvoreno sa Olivijom, kako bih razotkrila i detaljno analizirala sopstvenu iskvarenost i izvinila joj se. Bila sam iznenađena kada me je starešina poslala u drugu crkvu da obavljam svoju dužnost. Kad su me odvojili od Olivije, osetila sam žaljenje zbog mnogih stvari. Tako da sam se tiho pomolila Bogu, rekavši da od sada želim da obavljam svoju dužnost pravilno i usredsredim se na ispravljanje svoje iskvarene naravi. Kasnije sam se u toj novoj crkvi posvetila svojoj dužnosti. Sećam se da me je jednom Ester, koja je bila zadužena za zalivanje, pozvala da pita kako se odvija okupljanje pridošlica. Onа mi je dala sledeći savet: „Uvek ideš na druga okupljanja, a retko kada na okupljanja pridošlica, zbog toga izgleda kao da starešina nije prisutan. Niko od braće i sestara te ne poznaje. Zbog toga je teško pratiti kasnije njihova stanja i poteškoće.” Kad sam je čula da to kaže, ostala sam zapanjena i osetila sam da u meni raste bes. Pomislila sam: „Kako možeš da kažeš da sam odsutna? Zar misliš da ništa ne radim i da sam beskorisna? Previše si oštra! Nije da ne radim, pratim rad drugih. Pošto si zadužena za ovu grupu, zašto ti ne bi bila odgovorna za nju? Ne moram ja da radim sve. Ako nadređene starešine saznaju za ovo, zar neće pomisliti da se ne bavim praktičnim radom? To ne bi bilo dobro. Moram da pronađem neke nepravilnosti u tvom radu da o njima pričam…” Kada sam pomislila na to, shvatila sam da moje stanje nije bilo kako treba. Moja sestra je ukazivala na probleme u mom radu, a ja umesto da to prihvatim i razmislim o tome, ja sam pomislila sam da je previše gruba i želela sam da iščačkam probleme u njenom radu da bih je pobila. Odbijala sam da prihvatim istinu i ponovo sam pokušala da se svetim. Kada sam to prepoznala, pomolila sam se Bogu tiho: „Bože, to što mi je Ester danas ukazala na problem je bilo Tvoje uređenje, ali pružala sam otpor u srcu, što je protiv Tvoje namere. Želim da poslušam i razmislim o sebi.” Posle molitve sam se smirila i počela da razmišljam o sebi. Shvatila sam da imam problem: Bila sam mnogo zavisna od Ester. Osećala sam da, dok je ona zadužena za zalivanje pridošlica, ja mogu da se opustim i prepustim joj posao. Kao crkveni starešina, retko imam priliku da upoznam prava stanja i poteškoće pridošlica. Nisam ispunjavala svoje obaveze. Ovo je zaista bila manifestacija neobavljanja praktičnog rada. Posle toga sam rekla Ester: „Napraviću novi raspored. Ovaj problem nisam shvatala ranije, ali želim to da promenim.” Kasnije sam stupila u kontakt sa pridošlicama, prisustvovala sam njihovim okupljanjima i ponudila razgovor za rešavanje njihovih stanja. Obavljajući svoju dužnost na ovaj način, osećala sam se veoma opušteno. Ovo iskustvo me je naučilo da ako primenim Božje reči i naučim da prihvatim nadzor, vođstvo i orezivanje svoje braće i sestara, zaista mogu da postignem neku promenu.