Bio sam zadužen za grafički dizajn u crkvi. Pored toga što sam radio na svom grafičkom dizajnu, svakodnevno sam morao da proveravam rad tima i rešavam probleme braće i sestara. Mada sam svaki dan bio zauzet, kad god bi braća i sestre došli kod mene sa problemima ili pitanjima, u potpunosti prihvatajući svaki moj savet, bio sam srećan, uživajući u osećaju da mi se svi dive.

Kasnije, timu se pridružila još nekolicina nove braće i sestara. Nisu bili baš vični grafičkom dizajnu, i bila im je potrebna moja pomoć i vođstvo. Odjednom, osetio sam veliki pritisak. Morao sam svaki dan sâm da radim na grafičkom dizajnu. Osim toga, morao sam i da usmeravam novu braću i sestre i da proveravam rad ostalih. Bio je to preveliki zalogaj za mene, ali sve bi bilo u redu da sam imao saradnika. Pomislio sam na Šajen. Ona je bila vešta u korišćenju tehnologije i odgovorna u obavljanju svoje dužnosti. Mogla bi uglavnom sav posao koji joj poverim predano da uradi. Hteo sam nadzorniku da preporučim Šajen i da je unapredim u starešinu tima kako bi mogla da mi bude saradnik. Kada bi nas dvoje delili posao, naš rad bi postao efikasniji, a kad bi se pojavili neki problemi, mogli bismo o njima zajedno da prodiskutujemo. Ali kada sam hteo da kažem nadzorniku, najednom sam pomislio: „Ako Šajen stvarno postane starešina tima, da li će se jednog dana dogoditi da mi ona preotme slavu? Ukoliko se to dogodi, braća i sestre se više neće konsultovati sa mnom kada naiđu na poteškoće. Moj status neće više biti tako visok u njihovim srcima. To što sam starešina tima rezultat je mog neprestanog rada i stremljenja: sve sam ih naučio o tehnici grafičkog dizajna i rešavao njihove probleme i poteškoće. Sada, ako bih preporučio Šajen, prepolovio bih svoj status i moć i delio ih s njom – zar ne bih na kraju ja bio na gubitku?“ Kada sam pomislio na to, odustao sam od ideje da preporučim Šajen. Pomislio sam: „Sačekaj malo. Razmisli još malo, plaćaj cenu još neko vreme, možda zaista mogu da izađem na kraj s poslom – uostalom, sve zasluge će pripasti meni.“ Posle nekog vremena, crkva je organizovala da preuzmem još jedan zadatak, tako da nisam imao dovoljno vremena da proveravam rad i napredak braće i sestara. Zabrinuo sam se da će, ako se ovako nastavi, rad na negovanju ljudi sigurno kasniti. Moje vreme i energija bili su suviše ograničeni. Tako da sam opet poželeo nadzorniku da preporučim Šajen. Ali, kada sam krenuo da govorim, ponovo sam oklevao: „Ja sam taj koji donosi konačnu odluku za sav rad u timu, a ako bi bilo dvoje starešina tima, izbubio bih tu moć. Morao bih da razgovaram i diskutujem o svakom pitanju sa tom drugom osobom i moje reči više ne bi imale istu težinu.“ Pa sam pomislio: „Zašto to ne bih za sada podneo sam? Ako se radi neki posao koji ne mogu da stignem da nadgledam, povremeno ću proveravati kako ide. Uostalom, negovanje ljudi ne traje dan ili dva, i nije da namerno prekidam ili ometam – Bog me verovatno neće osuditi.“ Kasnije, negovanje je sporo napredovalo. Svaki put kad bih na to pomislio, osećao sam krivicu, pa sam se molio Bogu, govoreći: „O Bože, zbog trenutne kadrovske situacije i obima posla, bilo bi korisno za posao kad bi se dvoje starešina tima udružili. Želim da preporučim Šajen, ali nikako da to izgovorim. Zašto mi je toliko teško da preporučim druge? Molim Te prosveti me i vodi da spoznam svoje probleme.“

Nakon toga, izneo sam svoje stanje starešini, i starešina mi je uputio nekoliko Božjih reči. Bog kaže: „Kao crkveni vođa, ne treba samo da naučiš da koristiš istinu za rešavanje problema, već i da naučiš da otkrivaš i odgajaš nadarene ljude kojima nikako ne smeš da zavidiš, niti da ih sputavaš. Takva primena je korisna za rad crkve. Ako možeš da odgojiš nekoliko osoba koje tragaju za istinom tako da sarađuju s tobom i da dobro obavljaju sav posao i da na kraju svi imate iskustvena svedočanstva, onda si osposobljen za vođu ili za trudbenika. Ako si u stanju da u svemu postupaš po načelima, tada pokazuješ svoju odanost. Neki ljudi uvek strepe da su drugi bolji ili sposobniji od njih, da će neko drugi biti priznat a oni zanemareni, i to ih tera da napadaju i isključuju druge. Zar to nije slučaj zavisti prema nadarenim ljudima? Zar to nije sebično i ogavno? Kakva je to narav? To je zloba! Oni koji razmišljaju samo o svojim interesima, koji zadovoljavaju samo svoje sebične želje, a da pritom ne razmišljaju o drugima niti razmatraju interese doma Božjeg, imaju lošu narav i Bog ih ne voli. Ako si zaista sposoban da pokažeš obzir prema Božjim namerama, moći ćeš da postupaš pravedno prema drugima. Ako preporučiš dobru osobu i dozvoliš joj da prođe obuku i da obavlja dužnost, dodajući tako jednu nadarenu osobu u dom Božji, zar ti to neće olakšati posao? Zar onda nećeš pokazati odanost u svojoj dužnosti? To je dobro delo pred Bogom; to je minimum savesti i razuma koje treba da poseduju oni koji služe kao vođe“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan“). Kada sam pročitao Božje reči, shvatio sam. Starešine i delatnici bi trebalo da nauče kako da otkriju i neguju talente, da je to korisno za crkvu, i da su savest i razboritost ono što ljudi treba da poseduju. Ako se neko brine da će preporučivanje drugih uticati na njegov status i potiskuje te talente, on zavidi onima koji su sposobni i ponaša se sebično i podlo. Razmislio sam o sebi. Neka su braća i sestre upravo došli da vežbaju grafički dizajn. Trebalo ih je negovati i poraditi na poboljšanju njihove tehnike. Bilo je zaista previše da sve to radim sâm. Shvatio sam da ću samo uz saradnika moći da izdržim taj obim posla. Šajen bi bila odgovarajući starešina tima i bilo bi korisno za posao da je preporučim. Međutim, brinuo sam se da će joj se braća i sestre diviti, a mene ignorisati ako bude radila posao bolje od mene, i da ću izgubiti svoj status. Verovao sam da bih bio na gubitku, i nisam je preporučio. Takođe sam mislio ako izdržim mnogo patnje i platim ogromnu cenu zato što sam sav posao preuzeo na sebe, na kraju bi sve zasluge pripale samo meni. Tako da sam stisnuo zube i radio sam. Kao rezultat toga, rad na negovanju drugih sporo je napredovao. U stvari, Bog me je uzdigao time što mi je dozvolio da obavljam dužnost starešine tima, ali ja nisam vodio računa o Božjim namerama. Ne samo da nisam negovao talente, već sam zavideo Šajen i brinuo da će svoju dužnost dobro obavljati i nadmašiti me. Gledao sam kako posao kasni i opet nisam bio voljan da je preporučim. Izvršavajući svoju dužnost, samo sam čuvao slavu, dobit i status. Nisam vodio računa o napretku niti o rezultatima rada. To je zaista bilo veoma sebično, i ukazivalo je na potpuni nedostatak odanosti prema dužnosti!

Kasnije sam još čitao Božje reči: „Šta kažete, da li je teško sarađivati s drugim ljudima? Zapravo nije. Moglo bi se čak reći da je jednostavno. Ali zašto ljudi to i dalje smatraju teškim? Zato što imaju iskvarene naravi. Za one koji poseduju ljudskost, savest i razum, saradnja s drugima je relativno laka i oni mogu da osete da u tome ima radosti. Ovo je stoga što nikome nije lako da išta sȃm postigne i, bez obzira na to čime se bavi i u kojoj oblasti, uvek je dobro imati nekoga da mu ukaže na stvari i ponudi pomoć – znatno lakše nego da to radi sȃm. Osim toga, postoje granice onoga što je ljudski kov u stanju da postigne, ili granice onoga što ljudi sami mogu da iskuse. Niko ne može biti majstor svih zanata: nemoguće je da jedna osoba sve zna, sve ume i sve postiže – to je nemoguće i svi treba da imaju takvu razboritost. Pa tako, bez obzira na to šta radiš, da li je to važno ili nije, uvek će ti biti potreban neko da ti pomogne, da ti dȃ uputstva i savet ili da ti pruži saradnju. Jedino se time može garantovati da ćeš ispravnije postupati, manje grešiti i teže zalutati – to je dobra stvar. Služenje Bogu je naročito velika stvar, pa bi se mogao naći u opasnosti ako ne rešiš svoju iskvarenu narav! Kada ljudi imaju sotonske naravi, mogu se uvek i svuda buniti protiv Boga i suprotstavljati Mu se. Ljudi koji žive prema sotonskim naravima se u svakom trenutku mogu odreći Boga, suprotstaviti Mu se i izdati Ga. Antihristi su veoma glupi, pa to ne shvataju, već misle: ’Imao sam dosta poteškoća da se dočepam vlasti, pa zašto bih je delio sa nekim? Ako je prepustim drugima, to znači da je više neću imati, zar ne? Kako da bez vlasti pokažem svoje talente i sposobnosti?’ Oni ne znaju da Bog ljudima nije poverio vlast ili status, već dužnost. Antihristi prihvataju samo vlast i status, a svoje dužnosti ostavljaju po strani i ne izvršavaju nikakve stvarne poslove. Naprotiv, streme jedino ka slavi, dobiti i statusu i samo žele da se dočepaju vlasti, da kontrolišu Božji izabrani narod i uživaju u privilegijama statusa. Postupati ovako je veoma opasno – to je suprotstavljanje Bogu!“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)“). Bog kaže da niko nije stručnjak za sve. Svima nama su potrebni ljudi sa kojima ćemo se udružiti, koji će nam pomoći i nadomestiti naše nedostatke tako što ćemo učiti jedni od drugih. Na taj način možemo da smanjimo greške i odstupanja u radu. Da zajedno ispunjavamo svoje dužnosti kako bismo udovoljili Bogu. Ali antihristima nedostaje taj osećaj. Oni gledaju na svoju dužnost kao na alat za sticanje statusa. Želja im je uvek da prisvoje moć i da imaju poslednju reč. Ne žele nikada da se udruže s drugima niti da dozvole nekom da učestvuje u njihovom radu. Razmišljao sam o sebi. Bio sam previše zauzet da bih sâm obavljao dužnost starešine tima. Bilo je puno zadataka koje nisam mogao na vreme da organizujem i sprovedem. Ipak, kada sam želeo da preporučim Šajen, brinuo sam se da će moja moć oslabiti. Verovao sam da bi preporučivanje Šajen za saradnika bilo isto kao da sam joj predao nadležnost starešine tima. Ne bih više mogao da imam poslednju reč, da donosim sve odluke, niti da se pravim važan pred braćom i sestrama. Tako da nisam bio voljan da preporučim Šajen. Saznao sam zašto nisam mogao da preporučim druge niti da imam saradnika. Zato što nisam mogao da se odreknem moći i statusa koje sam držao u rukama. Stavio sam preveliki akcenat na moć.

Kasnije sam potražio razlog zašto sam stavljao toliki akcenat na moć i status. Pročitao sam odlomak u Božjim rečima i donekle spoznao sebe. Svemogući Bog kaže: „Za antihriste, status i reputacija predstavljaju sam život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da li imaju dobru reputaciju i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da zanemare. To su pravo lice antihrista i njihova suština. Mogli biste da ih smestite u duboku planinsku prašumu, oni svoju težnju za reputacijom i statusom ipak ne bi ostavili po strani. Možete da ih smestite u bilo koju grupu ljudi, i dalje bi mislili samo na reputaciju i status. Iako i antihristi veruju u Boga, oni težnju reputaciji i statusu izjednačuju sa verom u Boga i pridaju im podjednak značaj. Što će reći, dok hodaju putem vere u Boga, oni takođe teže vlastitoj reputacijui i statusu. Može se reći da u svom srcu antihristi veruju da je težnja istini u njihovoj veri u Boga isto što i težnja reputaciji i statusu; težnja reputaciji i statusu upravo je težnja istini, a steći reputaciju i status znači zadobiti istinu i život. Ako osete da nemaju reputaciju, dobitak ni status, da im se niko ne divi, da ih ne ceni niti ih sledi, veoma su razočarani, smatraju da nema svrhe verovati u Boga, da to nema nikakvu vrednost i kažu sebi: ’Da li je takva vera u boga promašaj? Je li beznadežna?’ Često u svom srcu razmišljaju o takvim stvarima, razmišljaju kako da u kući Božjoj obezbede sebi mesto, kako da u crkvi imaju visoku reputaciju, pa da ih ljudi slušaju dok govore, da ih podržavaju u postupcima i da ih svuda slede, da oni imaju poslednju reč u crkvi, da ostvare slavu, dobit i status – u svom srcu se zaista usredsređuju na takve stvari. Upravo tome takvi ljudi teže. Zašto uvek razmišljaju o takvim stvarima? Nakon čitanja reči Božjih, nakon slušanja propovedi, zar zaista sve to ne razumeju, zar zaista nisu u stanju da sve to razaznaju? Zar reči Božje i istina zaista ne mogu da izmene njihove predstave, ideje i mišljenja? To zapravo nije slučaj. Problem leži u njima samima, u celini potiče od toga što ne vole istinu, što u svom srcu imaju odbojnost prema istini i, shodno tome, što su za istinu potpuno neprijemčivi – a to je određeno njihovom priroda-suštinom“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)“). Bez obzira gde antihristi žive, ili čime se bave, nikada neće odustati od svoje težnje za statusom. Oni veruju da dokle god mogu da dostignu status i moć, da će ih ljudi veličati i da će im se diviti, i da će dobiti prestiž, pravo glasa i pravo da donose odluke. Oni veruju da takav život ima vrednosti i smisla i da će ih nedostatak statusa lišiti života. Kad sam bio mali, bio sam pod snažnim uticajem sotonskih otrova, kao što su: „Izdigni se iznad ostalih i donesi čast svojim precima“ i „Može postojati samo jedan alfa mužjak“. Odmalena sam se radovao tome da izgradim svoje ime kada porastem, stalno želeći da, gde god da sam, moja reč bude poslednja. Sećam se kada sam tek upisao fakultet, delio sam dužnosti predsednika odeljenja sa još jednim studentom. Nakon nekog vremena, uvideo sam da ja, ako nas je dvoje, ne mogu da se dokažem, pa sam predložio da ostatak razreda izabere da jedan od nas bude predsednik. Jedva sam čekao da budem izabran kako bih mogao biti u centru pažnje, najbitniji u razredu – ali sam na kraju izgubio. Pošto nisam postao predsednik odeljenja, odbio sam druge pozicije u školskom kadru i nisam obavljao te dužnosti. Kada sam došao u crkvu, i dalje sam na sticanje statusa gledao kao na cilj svoje težnje. Verovao sam da ću kao jedini starešina tima imati poslednju reč i da će se svi ugledati na mene. Kada je došlo do preporučivanja Šajen, ja sam verovao da će time ona deliti status i moć sa mnom, i da će jednog dana biti bolja od mene i da ću izgubiti pravo glasa. Verovao sam da onda nikada neću uživati u osećaju superiornosti dok sedim na postolju i svi slušaju šta imam da kažem. Zbog toga sam radije odlagao posao, kao i to da je preporučim. Postao sam sluga statusu. Tada, zbog pohlepe za prednostima statusa i zato što nisam zapravo radio, prestupio sam i bio sam otpušten. Tad sam konačno shvatio da me život u skladu sa Sotoninom filozofijom i zakonima, može samo odvesti na pogrešan put i učiniti da se odupirem Bogu mimo moje volje.

Kasnije sam pročitao još jedan odlomak u Božjim rečima: „Svako ko, umesto da pravilno obavlja svoju dužnost, stremi ka slavi, dobiti i statusu, igra se vatrom i igra se svojim životom. A oni koji se igraju vatrom i svojim životom u svakom trenutku sebe mogu osuditi na propast. Bilo da si starešina ili delatnik, ti danas služiš Bogu, a to nije obična stvar. Ti ne obavljaš poslove za neku osobu, a još manje radiš da bi platio račune i stavio hranu na sto; naprotiv, ti obavljaš svoju dužnost u crkvi. A imajući naročito na umu da ova dužnost proizlazi iz Božjeg naloga, šta njeno obavljanje onda podrazumeva? Podrazumeva da si Bogu odgovoran za svoju dužnost, bilo da je obavljaš dobro ili ne; na kraju krajeva, Bogu se moraju položiti računi jer nekakav ishod mora da postoji. To što si prihvatio jeste Božji nalog, sveta odgovornost, pa bez obzira na to koliko je ta odgovornost važna ili sitna, to je ozbiljna stvar. Koliko je ozbiljna? Usko gledano, ona podrazumeva da li možeš da zadobiješ istinu u ovom životu i kako te Bog vidi. Šire posmatrano, ona se direktno odnosi na tvoje prospekte i sudbinu, kao i na tvoj ishod; ako činiš zlo i suprotstavljaš se Bogu, bićeš osuđen i kažnjen. Bog beleži sve što radiš dok obavljaš svoju dužnost i On ima sopstvena načela i merila pomoću kojih ocenjuje i procenjuje; Bog određuje tvoj ishod na osnovu svega onoga što ispoljavaš dok obavljaš svoju dužnost. Da li je to ozbiljna stvar? Zaista jeste! Ako ti je, dakle, dodeljen zadatak, da li on predstavlja tvoju ličnu stvar koju treba da rešiš? (Ne.) Taj posao nije nešto što možeš obaviti sâm, ali ipak nalaže da za njega preuzmeš odgovornost. Odgovornost je na tebi, ti moraš ispuniti taj nalog. Na šta se to odnosi? Odnosi se na saradnju, na to kako da sarađuješ u službi, kako da sarađuješ da bi obavio svoju dužnost, kako da sarađuješ da bi završio svoj nalog, kako da sarađuješ da bi sledio Božju volju. Odnosi se na ove stvari“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)“). Bio sam pomalo uplašen kada sam završio sa čitanjem Božjih reči. Naročito kada sam pročitao ove reči Božje: „Svako ko, umesto da pravilno obavlja svoju dužnost, stremi ka slavi, dobiti i statusu, igra se vatrom i igra se svojim životom. A oni koji se igraju vatrom i svojim životom u svakom trenutku sebe mogu osuditi na propast.“ Shvatio sam da je težnja za slavom, dobiti i statusom jednaka igranju sa vatrom i sa nečijim životom, čime se ljudski život ne smatra bitnim. Čovekova dužnost je nalog dat od Boga, što je veoma ozbiljna stvar. No, ja sam svoju dužnost koristio kao alat koji će mi pomoći da ostvarim moć i status. Iako sam znao da neću moći sam da obavljam ovaj posao, nisam preporučio Šajen da mi bude saradnica, niti sam razmišljao o tome da li će delo crkve biti ugroženo. Time sam se suprotstavio Bogu i ogrešio o Njega; zar se nisam igrao sa vatrom? Kao starešina tima, ne samo da nisam obavio svoju dužnost, već je posao odložen pod mojim nadzorom. Ovo se ne može opravdati Bogu! Samo sam jurio za slavom, dobiti, statusom, i tome da se ljudi ugledaju na mene, a taj put koji sam izabrao je put antihrista. Da se nisam pokajao, izgubio bih svoj ishod i odredište. Kada sam uvideo to, tek onda sam shvatio i da stav koji sam pre imao: „Iako ne preporučujem druge, dokle god ne prekidam i ne ometam naočigled svih, Bog me neće osuditi“, nije bio u skladu sa istinom. Iako je spolja izgledalo kao da sam zauzet, obavljajući svoju dužnost, pateći i plaćajući cenu, ne radeći ništa što je očigledno zlo No, kako bih zaštitio svoju moć i svoj status, radije bih odložio rad nego preporučio Šajen. Samo sam razmišljao o tome kako da zaštitim svoju slavu, dobit i status – sve što sam smatrao da je zlo i što Bog osuđuje. Bog ispituje ljudska srca i umove. Da nisam skrenuo sa zlog puta i da sam i dalje težio ugledu i statusu, na kraju bih samo mogao biti osuđen i kažnjen od Boga.

Kasnije, pročitao sam dva odlomka Božjih reči i našao sam put praktikovanja. Svemogući Bog kaže: „Za sve koji obavljaju dužnost, bez obzira na to koliko je duboko ili plitko njihovo razumevanje istine, najjednostavniji način da se primeni ulazak u istina-stvarnost jeste da se razmišlja o interesima doma Božjeg u svemu i da se odustane od svojih sebičnih želja, ličnih namera, motiva, gordosti i statusa. Stavite interese doma Božjeg na prvo mesto – to je najmanje što neko treba da uradi. Ako osoba koja obavlja dužnost ne može ni toliko da učini, kako se onda može reći da obavlja svoju dužnost? To nije obavljanje dužnosti. Prvo treba da misliš na interese doma Božjeg, da budeš obziran prema Božjim namerama i uzmeš u obzir delo crkve. Stavi to na prvo mesto; tek posle možeš da razmišljaš o stabilnosti svog statusa ili o tome kako te drugi vide. Zar ne osećate da ovo postaje malo lakše kada ga podelite na dva koraka i napravite neke kompromise? Ako neko vreme budeš tako primenjivao, osetićeš da nije mnogo teško udovoljiti Bogu. Pored toga, trebalo bi da budeš u stanju da ispunjavaš svoje odgovornosti, da izvršavaš svoje obaveze i dužnost i da ostaviš po strani svoje sebične želje, namere i motive; treba da vodiš računa o Božjim namerama i da interese doma Božjeg, delo crkve i dužnost koju treba da obavljaš staviš na prvo mesto. Kada tako budeš radio neko vreme, osetićeš da je dobro da se tako ponašaš. To je neposredan i pošten život, a ne život ništavne, podle osobe; to je pravedan i častan život, za razliku od onog koji je dostojan prezira, ništavan i bezvredan. Osetićeš da je to način na koji čovek treba da se ponaša i lik koji treba da proživi. Tvoja želja da zadovoljiš sopstvene interese postepeno će se smanjivati“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan“). „Kao starešina ili delatnik, ako sebe uvek stavljaš iznad drugih i uživaš u svojoj dužnosti kao da je neka državnička funkcija, uvek se prepuštaš pogodnostima svog statusa, uvek praviš sopstvene planove, uvek razmišljaš o sopstvenoj slavi, dobitku i statusu i u njima uživaš, uvek završavaš sopstvene poslove, i uvek težiš da stekneš veći status, da rukovodiš većim brojem ljudi i da ih kontrolišeš, i da proširiš obim svoje moći, u tome je prava nevolja. Veoma je opasno odnositi se prema važnoj dužnosti kao prema prilici da u svom položaju uživaš, poput nekog državnog funkcionera. Ako se uvek tako ponašaš, ne želeći da s drugima sarađuješ, bez želje da ublažiš svoju moć i da je sa bilo kim podeliš, ne želeći da te iko drugi zaseni, da ti preotme pažnju, ako u moći želiš jedino ti sȃm da uživaš, u tom slučaju si antihrist. Ali, ako često tražiš istinu, sprovodiš u delo pobunu protiv svog tela, svojih skrivenih motiva i ideja i u stanju si da počneš da sarađuješ s drugima, da otvoriš svoje srce da bi se s drugima posavetovao i od njih tražio, ako pažljivo slušaš ideje i predloge drugih i prihvataš savet koji je ispravan i usklađen s istinom, nezavisno od toga od koga on potiče, u tom slučaju praktično postupaš na način koji je mudar i ispravan i moći ćeš da izbegneš da kreneš pogrešnim putem, a to predstavlja zaštitu za tebe“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)“). Kao vernik koji je pojeo i popio tolike Božje reči, nisam mogao da zaštitim interese crkve prilikom obavljanja dužnosti. Ali svuda sam govorio i delovao zarad svojih sebičnih želja, ugleda i statusa. Zaista su mi nedostajali savest i razum, i nisam bio dostojan svoje dužnost u crkvi. U Božjoj kući vladaju istina i pravednost. Trebalo bi preporučiti svakog ko poseduje kov i sposobnost, i oseća odgovornost prema radu crkve. Od te osobe treba tražiti da preuzme odgovarajući posao u crkvi. Preporučivanjem drugih ljudi, imamo još jednu osobu da obavlja posao crkve, što je korisno za napredak kako posla tako i braće i sestara. Ako čovek na svoju dužnost uvek gleda kao na neku vrstu statusa, stalno želeći da sâm monopolizuje vlast, da bude iznad ostalih i da njegova reč bude poslednja, ne želeći da sarađuje sa drugima, on će krenuti putem antihrista. Ali ako ima saradnika, i oni tokom rada mogu da diskutuju, da uče jedan od drugog, da se proveravaju, onda mogu da izbegnu da jedna osoba monopolizuje vlast, kao i da izbegnu da krenu putem antihrista. Ta saradnja onda postaje neka vrsta nevidljivog štita nad njima samima. Duboko sam razmišljao o tome, i otkrio sam da ne samo da bi preporučivanje talenata koristilo radu crkve, već bi pomoglo i meni. Nakon toga, poslao sam starešini poruku i preporučio Šajen. Starešina se složio da Šajen i ja postanemo saradnici. Moje srce je tada osetilo veliko olakšanje i postalo veoma lagano. Od tog trenutka sam razgovarao o poslu sa Šajen, onda smo podelili zaduženja, i malo po malo, rezultati rada na negovanju ljudi takođe su se poboljšali. Kroz ovo iskustvo, počeo sam polako da shvatam šta Božje reči kažu: „Ako preporučiš dobru osobu i dozvoliš joj da prođe obuku i da obavlja dužnost, dodajući tako jednu nadarenu osobu u dom Božji, zar ti to neće olakšati posao? Zar onda nećeš pokazati odanost u svojoj dužnosti? To je dobro delo pred Bogom; to je minimum savesti i razuma koje treba da poseduju oni koji služe kao vođe“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan“). Iz Božjih reči sam otkrio da preporučivanjem drugih ljudi ne škodimo svojim interesima, već primenjujemo istinu. Bez obzira na to ko može da preuzme posao, ako je koristan za delo Božje kuće, onda ga treba preporučiti. To su savest i razum koje stvoreno biće treba da poseduje. Osećao sam da bi bilo zaista dobro da se tako ponašam.