U martu prošle godine unapređena sam u vođu grupe i bila sam zadužena za zalivanje nekoliko grupa. U to vreme sam mislila da, pošto sam izabrana za vođu grupe, sigurno imam bolji kov od moje braće i sestara. To me je činilo vrlo srećnom, ali me je isto tako i brinulo. Nikad dotad nisam bila zadužena ni za kakav posao – ako ne mogu da rešim probleme braće i sestara, niti da dobro obavljam taj posao, šta bi braća i sestre mislili o meni? Bilo bi mi jako neprijatno da budem smenjena jer ne umem da obavljam posao. Uprkos maloj zabrinutosti, znala sam da je to moja dužnost i da treba da je prihvatim od Boga i da se pokorim, pa sam zato prihvatila tu dužnost. Videvši da još uvek ne poznajem posao, moja saradnica mi je prvo poverila da radim sa samo dve grupe. Kad sam pomislila na to da moram da se sastanem sa ostalom braćom i sestrama, mnogo sam se unervozila. Ranije sam samo bila ona koja zaliva. Ako bi moja beseda bila pomalo površna, ili ako ne bih svoju dužnost obavljala na pravi način, to bi se smatralo prilično normalnim. Ali, sada sam bila vođa grupe i od mene se očekivalo da govorim o istini, da rešavam stanja braće i sestara, kao i da im pomažem da prebrode probleme i teškoće na koje su nailazili u svojim dužnostima. Tek tad bi me ljudi cenili i govorili da sam talentovan radnik. Kad ne bih bila u stanju da rešim njihove probleme, oni bi me neizbežno nipodaštavali i imali bi lošije mišljenje o meni. Pomislivši na sve to, osećala sam se još manje sigurna u sebe i smatrala sam da bi bilo bolje da nastavim da radim svoj prethodni posao. Tada bar moji nedostaci ne bi bili tako jasno razotkriveni i mogla bih da sačuvam malo ugleda. U narednih nekoliko dana, ovakve misli su me neprestano opsedale. Tokom okupljanja nisam mogla da umirim srce. I dalje sam brinula da će me braća i sestre gledati s nipodaštavanjem ako ne komuniciram dobro i što sam više brinula, postajala sam sve nervoznija. Nisam uspevala da uvidim uzrok problema braće i sestara niti sam mogla da im pomognem da ih reše. Čak sam se plašila da idem na okupljanja. Bila sam neverovatno potresena i zato sam dolazila pred Boga u molitvi više puta i molila Ga da me vodi kako bih lakše shvatila svoje stanje. Tada sam ugledala odlomak Božjih reči: „Sva iskvarena ljudska bića pate od istog problema: kada nemaju status, ne uznose sebe u razgovoru sa drugima niti govore određenim stilom ili tonom; jednostavno su obični i normalni i nemaju potrebu da se lažno predstavljaju. Ne trpe nikakav psihološki pritisak i mogu da razgovaraju u zajedništvu otvoreno i iz srca. Pristupačni su i sa njima je lako razgovarati; drugi ih smatraju veoma dobrim ljudima. Ali čim steknu status, postanu osioni, ne osvrću se na obične ljude, ne možeš im prići; smatraju da su neka vrsta plemstva i da nisu napravljeni od istog štofa kao obični ljudi. Gledaju obične ljude s nipodaštavanjem, govore izveštačeno i prestaju sa drugima otvoreno da razgovaraju u zajedništvu. Zašto više ne razgovaraju otvoreno? Smatraju da sada imaju status i da su starešine. Misle da starešine moraju da izgrade određenu sliku o sebi, da budu nešto uzvišeniji od običnih ljudi, da imaju viši rast i veću sposobnost da preuzmu odgovornost; smatraju da, u odnosu na obične ljude, starešine treba da budu strpljivije, da budu u stanju više da pate i da se daju, kao i da odole svakom iskušenju u koje ih Sotona dovede. Čak i ako im umre roditelj ili neki drugi član porodice, smatraju da moraju da imaju samokontrolu i da ne plaču, ili bar da plaču u tajnosti, daleko od tuđih pogleda, kako niko ne bi video njihove nedostatke, mane i slabosti. Smatraju, čak, i da starešina ne sme nikome da otkrije da je postao negativan; mora, naprotiv, da skriva sva takva osećanja. Smatraju da tako treba da se ponaša čovek sa statusom. Kada do te mere potisnu svoja osećanja, ne znači li to da je status postao njihov Bog, njihov Gospod? A ako je to tako, poseduju li i dalje normalnu ljudskost? Kada imaju takve ideje – kada sebe postave u taj šablon i počnu tako da se pretvaraju – ne znači li to da su postali očarani statusom?“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako razrešiti iskušenja i okove statusa“). Božje reči su mi otkrile da nisam bila u stanju da živim slobodno jer sam bila vezana i sputana statusom i reputacijom. Pre nego što sam postala vođa grupe, uvek bih sa svima diskutovala o radu i kroz razgovor rešavala probleme. Mislila sam da, pošto smo svi braća i sestre, svi smo manje-više istog rasta, pa zato nisam brinula šta će drugi misliti o meni i mogla sam da budem otvorena i slobodna. Ali čim sam postala vođa grupe, odjednom sam pomislila da otkad imam viši status od braće i sestara, moram da razumem više istine nego oni. Zbog toga sam radila svoj posao samo ako sam bila u stanju da rešim svaki njihov problem i teškoću. Čak i pre odlaska na okupljanje, brinula sam da će me gledati s omalovažavanjem ako ne mogu da rešim njihove probleme. Da ne bih ispala budala pred njima, nisam se usuđivala čak ni da prisustvujem okupljanjima. To mi je bilo baš tegobno i stresno. Stavila sam sebe na pijedestal i nisam mogla da se oslobodim statusa. Razmislivši o tome, shvatila sam da sam bila isuviše zaokupljena svojom reputacijom i statusom. Uvek sam se trudila da se drugima predstavim u dobrom svetlu i čim bih se našla u opasnosti da mi slabosti budu razotkrivene, ja bih glumila i pretvarala se. Svoje unapređenje sam shvatila kao znak statusa, a ne kao odgovornost. Želela sam da iskoristim status da sebe uzdignem i da steknem divljenje braće i sestara. Nisko i sramno s moje strane!

U srcu sam se molila Bogu govoreći Mu da želim da ustanem protiv takvih loših namera i predstava. Onda sam se setila odlomka Božjih reči: „Kada Bog traži da ljudi dobro ispunjavaju svoju dužnost, On od njih ne traži da izvrše određeni broj zadataka niti da ostvare velike podvige ili preduzmu velike poduhvate. Bog želi da ljudi budu u stanju da na praktičan način učine sve što mogu i da žive u skladu s Njegovim rečima. Bogu nije potrebno da budeš velik ili plemenit ili da činiš bilo kakva čuda i On ne želi da u tebi vidi bilo kakva prijantna iznenađenja. Njemu to nije potrebno. Sve što je Bogu potrebno jeste da nepokolebljivo postupaš u skladu s Njegovim rečima. Kada slušaš Božje reči, čini ono što si razumeo, izvršavaj ono što si shvatio, dobro upamti ono što si čuo i onda, kad dođe vreme da se to sprovede u delo, učini to u skladu s Božjim rečima. Neka one postanu tvoj život, tvoja stvarnost i ono što proživljavaš. Tako će Bog biti zadovoljan. (…) Obavljanje svoje dužnosti zapravo nije teško, niti je teško to činiti odano i po prihvatljivim merilima. Ne moraš da žrtvuješ svoj život niti da činiš bilo šta posebno ili teško, samo treba da slediš Božje reči i naloge iskreno i nepokolebljivo, bez unošenja svojih zamisli i bez obavljanja svojih poslova, koračaš putem stremljenja istini. Ako neko to može da uradi, on u osnovi ima privid ljudskosti. Kada bude iskreno pokoran Bogu i kada postane iskrena osoba, imaće obličje pravog ljudskog bića“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja“). Kroz Božje reči sam uvidela da Bog od nas ne traži tako puno – On ne zahteva određenu količinu posla niti određena postignuća, kao ni to da postanemo neka vrsta svemogućih nadljudi. On samo želi da budemo istinska stvorena bića, da praktično obavljamo svoje dužnosti u skladu sa Njegovim zahtevima. Kad sam izabrana za vođu tima, Bog nije hteo da jurim za reputacijom i statusom. Želeo je da praktično stremim istini. Ako bih naišla na neke teškoće u svojoj dužnosti, trebalo bi da se pomolim i oslonim se na Njega kako bih našla put rešenja. Na okupljanjima sa braćom i sestrama, samo bi trebalo da govorim o onome što razumem, a ako mi nešto nije jasno, trebalo bi prosto da budem iskrena prema njima i da rešenje potražimo zajedno. Tek tad bi me Bog vodio. Kad sam konačno shvatila Božje namere, imala sam samopouzdanje da se prihvatim svoje dužnosti. Tokom okupljanja sa braćom i sestrama, svesno sam se molila Bogu, nisam se brinula za ugled i status i mogla sam otvoreno da govorim o svojoj iskvarenosti sa braćom i sestrama. Tokom razgovora, mogla sam da osetim kako me vodi Sveti Duh i mogla sam da otkrijem svoje probleme. To vođstvo sam takođe mogla da primenim i u stvarnim situacijama i da dajem predloge. I dalje sam imala mnogo grešaka i nedostataka, ali sam uspevala da iznađem način da sa svakim prodiskutujem i osećala sam se mnogo slobodnije. Uvidela sam da bih zadobila Njegovo usmerenje kada bih imala ispravne namere, fokusirala se na svoje zadatke i obavljala dužnost na praktičan način u skladu sa Božjim zahtevima.

Tri meseca kasnije, postavili su me da vodim još nekoliko grupa. Sama pomisao na razgovore na okupljanjima sa tako puno braće i sestara unosila mi je veliku nervozu. Svaka grupa je imala drugačiju situaciju, a ja pre toga nisam poznavala nikog od braće i sestara iz tih grupa niti sam bila upoznata sa njihovim situacijama. Kada ne bih bila u stanju da rešim njihove probleme, zar me ne bi gledali s omalovažavanjem i rekli da ne umem da rešim praktične probleme i da nisam stvorena da budem vođa grupe? Da bih zadobila odobravanje svih, provodila sam sate i sate čitajući Božje reči kako bih se naoružala istinom, ali kad bi došlo vreme za okupljanje, nervoza bi me ubijala. Pre toga, kad sam otišla jednom na okupljanje, bila sam izuzetno zabrinuta i svi mišići na licu su mi bili napeti. Nisam želela da braća i sestre primete, pa sam se pretvarala da smireno tražim Božje reči na kompjuteru, ali mi je srce izbezumljeno molilo Boga, preklinjalo Ga da mi pomogne da se smirim. Pitala sam nekoliko braće i sestara o njihovom stanju i teškoćama i nakon razgovora sam shvatila da svako ima drugačiji problem i da ću morati sa njima da delim različite odlomke Božjih reči. To me je zaista dotuklo – ako bih uspela da nađem odgovarajuće odlomke i da pomognem svačijem stanju, onda bi svi bili srećni i ostavila bih dobar utisak, ali ako ne bih mogla ništa da pronađem, to bi bilo suvoparno okupljanje. Bilo bi baš neprijatno! Što sam postajala nervoznija, sve sam manje jasno razmišljala. Prošlo je puno vremena, a ja još uvek nisam uspela da nađem odgovarajuće Božje reči. Zapravo, želela sam da otvoreno razgovaram sa braćom i sestrama i da zajedno potražimo dobre odlomke, ali sam se isto tako brinula da ću ispasti budala ako, kao vođa grupe, ne mogu da nađem odgovarajući odlomak. Kad sam na to pomislila, prosto nisam mogla da nateram sebe da se otvorim i na kraju nisam imala izbora nego da nasumično izaberem nekoliko odlomaka Božjih reči koji nisu zapravo bili relevantni za stanja braće i sestara. Niko nije razgovarao nakon čitanja Božjih reči i ja se nisam osećala nimalo prosvetljeno. Na kraju, ja sam održala usiljenu besedu na osnovu doktrinalnog znanja, ali je atmosfera bila užasno neprijatna. Okupljanje je bilo potpuni neuspeh i tako se i završilo. Vratila sam se sa okupljanja i čula moju saradnicu kako ushićeno ćaska o utiscima sa okupljanja jedne druge grupe, a ja sam bila namrgođena i toliko sam bila potresena da sam jedva disala. Što sam više razmišljala o tome, sve više mi se činilo da nisam pogodna za vođu grupe i prosto sam želela da odustanem. Potpuno očajna, nisam prestajala da se molim Bogu: „Dragi Bože, osećam se tako očajno. Uvek sam tako opterećena statusom i reputacijom da ne znam kako treba da obavljam ovu dužnost niti imam volje da se trudim više. Molim Te da me vodiš da razumem sebe i da se izvučem iz ovog negativnog stanja.“

Tokom traženja, naišla sam na odlomak Božjih reči koji otkriva moju priroda-suštinu antihrista i bila sam duboko dirnuta. Božje reči kažu: „Za antihriste, status i reputacija predstavljaju sam život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da li imaju dobru reputaciju i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da zanemare. To su pravo lice antihrista i njihova suština. Mogli biste da ih smestite u duboku planinsku prašumu, oni svoju težnju za reputacijom i statusom ipak ne bi ostavili po strani. Možete da ih smestite u bilo koju grupu ljudi, i dalje bi mislili samo na reputaciju i status. Iako i antihristi veruju u Boga, oni težnju reputaciji i statusu izjednačuju sa verom u Boga i pridaju im podjednak značaj. Što će reći, dok hodaju putem vere u Boga, oni takođe teže vlastitoj reputacijui i statusu. Može se reći da u svom srcu antihristi veruju da su vera u Boga i težnja istini isto što i težnja reputaciji i statusu; težnja reputaciji i statusu upravo je težnja istini, a steći reputaciju i status znači zadobiti istinu i život. Ako osete da nemaju reputaciju ni status, da im se niko ne divi, da ih ne poštuje niti ih sledi, veoma su frustrirani, smatraju da nema svrhe verovati u Boga, da to nema nikakvu vrednost i kažu sebi: ’Da li je takva vera u Boga promašaj? Je li beznadežna?’ Često u svom srcu razmišljaju o takvim stvarima, razmišljaju kako da u kući Božjoj obezbede sebi mesto, kako da u crkvi imaju visoku reputaciju, pa da ih ljudi slušaju dok govore, da ih podržavaju u postupcima i da ih svuda slede, da se u crkvi čuje njihov glas, da ostvare ugled, dobit i status – u svom srcu se zaista usredsređuju na takve stvari. Upravo tome takvi ljudi teže“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „9. stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)“). Uporedila sam ovo sa svojim stanjem i ponašanjem i uvidela koliko sam bila opsednuta reputacijom i statusom. Uvek sam želela da izgradim ime i da budem poštovana. U obavljanju dužnosti, jedino mi je bilo važno da steknem divljenje i izgradim svoj ugled. Za Boga nije bilo mesta u mom srcu. Pokazala sam sebi da imam narav antihrista. Od trenutka kad sam unapređena u vođu grupe, počela sam da razmišljam o sebi kao o nekom ko ima status – sebe sam stavila na pijedestal i toliko sam se plašila da ću, ako ne rešim svoje praktične probleme i izgubim poštovanje braće i sestara, izgubiti svoju titulu kao i status i ugled koji sam imala u njihovim očima. Kad sam se bavila problemima braće i sestara, nisam znala koje odlomke Božjih reči da upotrebim da ih rešim, a nisam bila voljna da se otvorim i budem iskrena, niti da razgovaramo i tražimo zajedno. Da bih sačuvala sopstveni status, pretvarala sam se da je sve u redu i prikrivala pravo lice. Izgovarala sam usiljene besede na osnovu doktrinalnog znanja kako bi stvari izgledale manje neprijatne, ne razmišljajući o tome da li sam zaista rešila probleme braće i sestara. Zbog toga su sva okupljanja bila bez efekta. Nisam razmišljala o sebi kad su se pojavili ti problemi, već sam postala negativna i želela sam da odustanem kad sam izgubila ugled. Toliko u meni nije bilo ljudskosti! Kad sam sve to shvatila, mnogo sam se kajala. Molila sam se Bogu i želela da se pokajem i preobrazim.

Videla sam i ovaj odlomak Božjih reči: „Sve u svemu, koji god da su smer ili cilj tvoje potrage, ako se ne zamisliš nad težnjom za statusom i reputacijom i ako ti veoma teško pada da te stvari ostaviš po strani, onda će one uticati na tvoj život-ulazak. Dokle god status ima mesto u tvom srcu, on će u potpunosti kontrolisati smer tvog života i ciljeve kojima težiš, i na njih će uticati, pa će ti u tom slučaju biti veoma teško da uđeš u istina-stvarnost, a da ne pominjemo postizanje promena u tvojoj naravi; naravno, podrazumeva se pitanje da li ćeš na kraju moći da zadobiješ Božje odobravanje. I ne samo to. Ako svoje stremljenje statusu ne možeš nikad da ostaviš po strani, to će uticati na tvoju sposobnost da pravilno izvršavaš svoju dužnost, zbog čega će ti biti vrlo teško da postaneš prihvatljivo stvoreno biće. Zašto to kažem? Bog se ničega ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, zato što je stremljenje statusu sotonska narav, to je pogrešan put, nastao iz pokvarenosti Sotone, nešto što Bog osuđuje, i predstavlja upravo onu stvar kojoj Bog sudi i pročišćuje je. Ničega se Bog ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, a ti se ipak uporno nadmećeš za status, postojano ga ceniš i štitiš, nastojeći da ga uvek prigrabiš za sebe. Po svojoj prirodi, nije li sve ovo neprijateljski nastrojeno prema Bogu? Bog ljudima nije naložio status; Bog ljudima pruža istinu, put i život i na kraju ih navodi da postanu prihvatljiva stvorena bića, mala i beznačajna stvorena bića – a ne neko ko poseduje status i prestiž i koga duboko poštuje na hiljade ljudi. Stoga, iz koje god perspektive da se posmatra, stremljenje statusu vodi u ćorsokak“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „9. stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)“). U početku me je strogost Božjih reči pomalo uplašila. Shvatila sam da se Bogu najviše gade ljudi koji teže statusu. Kada se čovek ne bi pokajao, to bi na kraju dovelo do lične štete i propasti. Mnogo godina sam verovala u Boga i toliko uživala u Božjoj blagodati i opskrbi Njegovih reči. Treba da ponesem teret svoje dužnosti i naučim kako da tražim istina-načela da bih mogla da steknem više Božjeg prosvećenja, da razumem istinu i steknem život-ulazak. Ali nikad nisam razmišljala o tome kako treba da tražim istinu i dobro obavljam svoju dužnost kako bih se odužila za Božju ljubav. Jedino su mi bili važni reputacija, profit i status. Nisam imala nimalo savesti ni razuma! Da bi spasao duboko iskvareno čovečanstvo, Bog se ovaplotio i došao na ovaj svet, trpeći neviđeno poniženje. Bog je uzvišen i veliki, ali nikad nije sebe preuveličavao. Samo je tiho nastavio da izražava istinu, sudi našim iskvarenim naravima i pročišćava ih kako bismo odbacili svoju nečistotu i požnjeli Njegovo spasenje. Uvidela sam koliko je Bog skroman i mio. Ja sam samo minorno stvoreno biće, puno nečistote i iskvarenosti, a opet neprestano pokušavam da izgradim svoj ugled da bih stekla poštovanje ljudi i privukla ih sebi. Toliko sam nepodnošljivo nadmena i besramna. Pomislila sam na Pavla, koji je voleo da propoveda i delao da bi stekao divljenje i i poštovanje drugih. Tokom mnogo godina vere, on nikad nije tražio da preobrazi svoju narav, već je neprestano težio statusu, nagradama i kruni. Čak je tvrdio da je on Bog i uzalud pokušavao da preuzme Božje mesto u srcima ljudi. Pavle je išao putem antihrista, suprotstavljajući se Bogu i na kraju je uvredio Božju narav i Bog ga je bacio u pakao da trpi večito prokletstvo. Kada bih ja nastavila da težim imenu i statusu, doživela bih istu sudbinu kao i Pavle. Kad sam postala svesna tih posledica, bacila sam se pred Boga i pokajala se pred Njim, moleći Ga da me vodi da nađem pravi put primene.

Kasnije sam pogledala jedan video sa čitanjem Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Otpuštanje reputacije i statusa nije lako – ono zavisi od ljudi koji streme ka istini. Jedino shvatanjem istine čovek sebe može spoznati, može jasno uvideti prazninu u traženju slave, dobitka i statusa i jasno uvideti istinu o iskvarenosti ljudskog roda. Tek kad čovek sebe istinski spozna, on može da napusti status i reputaciju. Sopstvenu iskvarenu narav nije lako odbaciti. Ako si prepoznao da ti nedostaje istina, da si prepun mana i da otkrivaš previše iskvarenosti, a opet se nimalo ne trudiš da stremiš ka istini i prerušavaš se i sklon si licemerju, te navodiš ljude da poveruju da možeš da učiniš bilo šta, onda ćeš time dospeti u opasnost – i, pre ili kasnije, doći će trenutak da udariš u zid i padneš. Moraš da priznaš da nemaš istinu i da budeš dovoljno hrabar da se suočiš sa stvarnošću. Imaš slabosti, otkrivaš iskvarenosti i prepun si svakojakih nepodesnosti. To je normalno, zato što si običan čovek; nisi natčovek niti si svemoćan, i to moraš da prepoznaš. Kad te drugi ljudi nipodaštavaju ili ti se podsmevaju, ne reaguj odmah antipatijom na to što su njihove reči neprijatne, i nemoj se tome opirati iz osećaja da si sposoban i savršen – to ne treba da bude tvoj stav prema takvim rečima. Kakav treba da bude tvoj stav? Sebi treba da kažeš: ’Imam svojih mana, sve u vezi sa mnom je iskvareno i manjkavo i ja sam naprosto običan čovek. Bez obzira na to što me nipodaštavaju i što mi se podsmevaju, da li u tome ima ikakve istine? Ako je barem deo onoga što govore istinit, onda to moram da prihvatim od Boga.’ Ako imaš ovaj stav, to dokazuje da si u stanju da se ispravno pozabaviš statusom, reputacijom i onim što drugi ljudi govore o tebi. (…) Ako imaš stalnu misao i želju da se nadmećeš za status, nužno je da shvatiš kakve će loše stvari to stanje izazvati ako bude ostalo nerešeno. Zato, požuri sa traženjem istine, već svoju želju da se nadmećeš za status prevaziđi dok je još u samom začetku i zameni je primenom istine. Kad primenjuješ istinu, smanjiće se tvoja želja i ambicija da se nadmećeš za status i nećeš ometati rad crkve. Time će tvoji postupci biti upamćeni i odobreni od Boga“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „9. stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)“). Kroz čitanje Božjih reči shvatila sam da sam samo stvoreno biće koje je iskvario Sotona, tako da je normalno da imam mane i nedostatke. Bog nikad nije zahtevao da budem najbolji delatnik, da imam odličan kov i rast niti da postanem uzdignuta i savršena osoba. Samo je želeo da imam čisto, iskreno srce, da praktično težim istini i idem putem na kojem se bojim Boga i klonim se zla. U Božjoj kući, vođe i vođe grupa stvoreni su samo zato što su potrebni za posao, ali smo svi mi samo stvorena bića koja obavljaju svoje dužnosti i po statusu se ne razlikujemo istinski od naše braće i naših sestara. Bog nam dodeljuje različite dužnosti na osnovu našeg kova i rasta. To što sam vođa grupe ne znači nužno da ja imam istina-stvarnost, ali ja uvek od sebe tražim da doprem do suštine svakog problema i da ga rešim. To je zaista nepraktično i rezultat je moje nadmenosti i nerazumevanja sebe. Treba da se spustim na nivo svoje braće i sestara, treba da učimo jedni od drugih i da zajedno tražimo istinu kako bismo rešili sve probleme na koje naiđemo dok obavljamo svoje dužnosti. Ako nešto ne razumem, ne treba da se lažno predstavljam – treba hrabro i otvoreno da razgovaram o svojim nedostacima i da tražim istinu sa braćom i sestrama. Tek tada mogu još bolje da obavljam svoje dužnosti.

Bilo je kasnije nekoliko braće i sestara koji su živeli u negativnosti i morala sam da se sastanem sa njima da bismo razgovarali. U početku sam bila pomalo nervozna. Brinulo me je šta će misliti o meni ako ne besedim dobro, pa sam, tražeći relevantne odlomke Božjih reči, htela unapred da se pripremim kod kuće. Razmišljajući na taj način, mogla sam lako da rešim njihove probleme tokom okupljanja i da steknem poštovanje svih. Tada sam shvatila da u obavljanju dužnosti imam pogrešnu nameru. Želela sam da rešim sve probleme braće i sestara samo zato da bih mogla da steknem njihovo divljenje i poštovanje – I dalje sam radila zarad reputacije i statusa. Zato sam se pomolila Bogu i zamolila ga da mi pomognem da ustanem protiv svojih pogrešnih namera. Videla sam odlomak Božjih reči koji kaže: „Da bi Sveti Duh delovao u nekome i preobrazio njegova razna negativna stanja, ta osoba mora aktivno da sarađuje i da traga, ponekad i da pati, da plaća cenu, da se odrekne nečega, da se pobuni protiv tela, da preokreće svoj pravac korak po korak. Potrebno je mnogo vremena da bi se postigli rezultati i da bi taj neko kročio na pravi put – ali Bogu je potrebno samo nekoliko sekundi da nekoga razotkrije. Ako svoju dužnost ne obavljaš dobro, već se uvek trudiš da budeš upadljiv i uvek pokušavaš da se boriš za status, da se istakneš i zablistaš, boreći se za svoj ugled i interese, zar onda dok živiš u takvom stanju nisi samo službenik? Možeš da službuješ ako želiš, ali je moguće da ćeš biti razotkriven pre nego što se tvoje službovanje završi. Dan kada su ljudi razotkriveni je dan kada bivaju osuđeni i eliminisani. Da li je moguće preokrenuti taj ishod? To nije lako; može biti da je Bog već odredio njihov ishod, a u tom slučaju su u nevolji“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan“). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da, ako mi je namera bila da iskoristim okupljanja i besede kako bih promovisala sebe i sticala divljenje, a ne da bih rešavala probleme koje su braća i sestre imali tokom obavljanja svojih dužnosti, ja sam onda i dalje išla putem opiranja Bogu. Čak i kada bih prisustvovala okupljanju, ne bi me Bog vodio i okupljanje bi bilo bez ikakvog efekta. Kad sam to shvatila, pomolila sam se Bogu, ispravila svoje namere i otvoreno razgovarala sa svojom saradnicom o svojoj iskvarenosti i nedostacima. Tokom okupljanja, govorila sam samo o onome što sam razumela i braća i sestre su takođe diskutovali o svojim shvatanjima. Zajedno, razgovorajući u zajedništvu, našli smo put primene i njihova stanja su se popravila. Mogla sam da osetim delo i vođstvo Svetog Duha i osećala sam se opušteno i oslobođeno. Videla sam kako sam, nakon što sam prestala da se opterećujem statusom i reputacijom i počela da obavljam svoje dužnosti zajedno sa braćom i sestrama, mogla da steknem Božje blagoslove i usmeravanje.

Kroz ovo iskustvo, shvatila sam da sam bila isuviše preokupirana reputacijom i statusom i da Bog zauzima premalo mesta u mom srcu. Nisam volela Boga niti sam Mu se pokoravala u svom srcu i išla sam pogrešnim putem. Zahvaljujući Božjem usmerenju i sudu i otkrivenju Njegovih reči, konačno sam počela da spoznajem sebe i moje namere i stavovi u obavljanju dužnosti su se popravili. Sada jasno vidim da težnja za reputacijom, statusom i poštovanjem i divljenjem drugih nema nikakav značaj niti vrednost – samo nanosi štetu. Jedino fokusiranost na primenu istine, traganje za promenom naravi i dobro obavljanje dužnosti kako bi se zadovoljio Bog predstavljaju prave težnje.