Krajem juna 2021, pošto je Kineska komunistička partija hapsila hrišćane kao luda, dom mog domaćina je bio pod prismotrom. Odmah sam se iselila, ali je policija vrlo verovatno i mene nadgledala, pa sam morala da se krijem kod kuće kako bih radila. U to vreme sam bila odgovorna za rad određenih grupa. Obim mog posla se uvećavao i neke stvari se naprosto nisu mogle završiti pisanjem pisama a i to nije bilo tako efektivno kao komunikacija licem u lice. Zato je, u skladu sa potrebama posla, starešina postavila sestru Vang Džen za moju saradnicu.

U početku Vang Džen nije dobro poznavala braću i sestre, pa bih je ja pre svakog okupljanja ukratko uputila u probleme kojima se trebalo pozabaviti kako bih joj pomogla da bude efikasnija u razgovorima sa braćom i sestrama. U to vreme sam saznala da je sestra Li Fan stalno bila površna u svojoj dužnosti. Nije se promenila ni nakon nekoliko razgovora u zajedništvu i to je već usporavalo rad. Na osnovu načela, odmah je trebalo da bude smenjena. I tako, ja sam sastavila dokument objašnjavajući situaciju po pitanju Li Fan i načela o smenjivanju ljudi kako bi Vang Džen to pregledala; podelila sam i svoje mišljenje sa njom o tome zašto je trebalo smeniti Li Fan kako bi bila dobro potkovana za razgovor sa njom i doprinela tome da Li Fan razmisli o sebi i sebe spozna. Narednog dana Vang Džen je otišla i smenila je. Rekla mi je kako je to prošlo kada se kasnije tog dana vratila kući, ali me tokom čitavog tog slučaja nijednom nije pomenula braći i sestrama niti je rekla da sam joj ja pomogla da stekne razboritost ili da reši taj problem. Bila sam pomalo razočarana. Imala sam osećaj da niko drugi nije znao čime se bavim iza kulisa. Pitala sam se da li će ti drugi pomisliti da je Vang Džen dokučila koje probleme Li Fan ima odmah pošto je preuzela dužnost, da bolje razume istinu i da je razboritija od mene. Pomisao da sam uradila toliko toga za šta niko nije znao, a da je zbog urađenog Vang Džen izgledala dobro u očima drugih, pomalo me je uznemiravala.

Nekoliko dana kasnije, kada sam sa Vang Džen razgovarala o poslu, ispostavilo se da je jedna grupa u sve lošijem stanju. Nisam mogla da vidim koren problema, pa mi je ona pomenula da bi problem mogao da bude u vođi tima. Razmatrajući to i razmišljajući o doslednom ponašanju vođe tima, uvidela sam da je samo štitila svoj status i obavljala one zadatke kojima bi zadobila poštovanje, ali da nikada nije radila stvaran posao i da je zapravo usporavala stvari. Na osnovu načela trebalo je da bude smenjena. Znala sam da taj problem ne mogu da rešim licem u lice i da svoje shvatanje treba da podelim sa Vang Džen kako bi mogla bolje da razgovara sa drugima, pomogne im da zadobiju razboritost i odmah smeni tu vođu. Ali kada sam se prisetila smene Li Fan, kako sam tražila načela i sastavila onaj dokument i kako sam puno puta razgovarala sa Vang Džen, a da za to niko nije ni znao, imala sam osećaj da će, podelim li sva svoja razmišljanja sa njom ovaj put, a ona smeni tu vođu tima, drugi definitivno njoj pripisati sve zasluge. Misliće da je ona posle tako kratkog vremena u poslu raspoznala dvoje ljudi koji nisu bili podobni, a da ih ja nisam smenila nakon toliko dugo vremena provedenog na tom odgovornom položaju. Misliće da je pronicljivija i da bolje razume istinu. Želela sam da zadržim neka svoja mišljenja za sebe kako beseda Vang Džen ne bi bila jasna i kako joj se drugi ne bi divili. Međutim, osećala sam se nekako krivom kada sam razmišljala na taj način. Ako njena beseda ne bude jasna i vođa tima ne spozna sopstveni problem i pogrešno razume i postane negativna, onda bi to uticalo ne samo na razmišljanje vođe o sebi, već kasnije i na njenu dužnost. Isto tako, kada bih se na taj način poigravala i zadržavala ponešto za sebe, Bogu bi se to zasigurno gadilo. Pomislivši to, podelila sam sa Vang Džen sve što se ticalo ove vođe grupe, ali sam počela da osećam gorčinu onog trenutka kada je Vang Džen otišla time da se pozabavi. Zašto ja nisam mogla da odem i pobrinem se za ovaj posao? Svi su videli kako Vang Džen smenjuje ljude i raspoznaje ih, a ko je video moje napore iza svega toga? Nisam bila previše oduševljena kada bih pomislila da je sve što sam preduzimala samo doprinosilo tome da Vang Džen izgleda dobro u očima drugih i unapredi njen status među drugima. Čak sam se žalila što me je Bog doveo u tako lošu situaciju. Zašto je iznenada dopustio da se nađem pod prismotrom? Onda nam je nekoliko braće i sestara, jedno za drugim, pisalo o svojim problemima u radu a pojedini su tražili da se konkretno Vang Džen njima pozabavi. Bila sam još tužnija zbog toga. Imala sam osećaj da svi obraćaju pažnju samo na Vang Džen, a da ne vide ono što ja radim iza kulisa. Da se tako nastavilo, ne bi li svi rekli da sam ja samo beskoristan dodatak? Iako je Vang Džen vani trčala naokolo, ni meni kod kuće nije bilo lako. Niko nije mogao da vidi sav moj trud. Nisam bila srećna zbog toga, pa sam pokušavala da smislim način kako da preokrenem stvari. Iako nisam mogla da izađem napolje i lično vidim braću i sestre, mogla sam da pišem pisma i delim zadatke kako bih dokazala da radim dosta toga i da sam veoma bitna. Baš tada smo dobili pisma od nekoliko grupa u vezi sa određenim opštim poslovima koje je trebalo urediti. Detaljno sam im odgovorila na njih kako bih te poslove postavila na mesto naznačivši to na način da svi znaju da sam ja ta koja je sve to uredila, kada bi Vang Džen došla da sam iza kulisa ja ta koja donosi odluke.

Jednog dana sam pisala nekoj sestri i pitala je u kakvom je stanju. Nakon što sam napisala pismo, pitala sam se da li će znati da sam ja ta koja ga je napisala. Ako ne dam neki nagoveštaj, mogla bi da pomisli da je Vang Džen ta koja je zabrinuta za nju. Nije moglo tako. Morala sam da se postaram da zna da sam ja ta koja joj je pisala. No, zarad svoje sigurnosti, nisam mogla da se potpišem. Onda sam se iznenada setila da sam nedugo pre toga toj sestri preporučila jednu himnu, pa sam mogla da je pitam da li ju je učila i tako bi znala da sam to bila ja. Vođena tom idejom, na brzinu sam završila pismo i poslala ga. Iz odgovora sam videla da je znala da sam ja ta koja ga je napisala i bila sam tako srećna. Imala sam osećaj da i dalje mogu da ostavim dobar utisak iako sam iza kulisa, kao i da navedem druge da vide da posedujem stvarnosti i da sam u stanju da rešavam probleme. Na taj način zapravo ni na trenutak nisam uvidela da nisam u dobrom stanju. Takvo stanje se zadržalo sve dok mi jednog dana jedna sestra nije uznemireno rekla da je njen saradnik braći i sestrama poslao određene dokumente za proučavanje na kojima je ona stvarno naporno radila, pa je imala osećaj kao da joj je on ukrao zasluge za taj rad, zbog čega je sa manje entuzijazma pristupala svojoj dužnosti. To što sam čula me je zaista šokiralo. Nisam li i sama bila u istom takvom stanju u poslednje vreme? Ni ja nisam tragala za istinom kako bih ga rešila. Zato sam potražila Božje reči da bih našla rešenje za stanje u kojem se nalazim. Pročitala sam Božje reči koje kažu: „Antihristi uvek imaju određene namere kada deluju. Njihove reči, postupci i ponašanje, čak i konkretna formulacija koju biraju dok govore, namerni su; oni ne deluju vodeći se trenutnim otkrovenjem iskvarenosti, malog rasta, gluposti ili neukosti, prosipajući besmislice gde god da odu – to uopšte nije tako. Ispitujući njihove metode, način na koji rade stvari i njihov izbor reči, antihristi izgledaju prilično lukavi i rđavi. Zarad sopstvenog statusa i ostvarivanja svog cilja da kontrolišu ljude, oni grabe svaku priliku da se razmeću, da iskoriste sve što mogu i neće propustiti nijednu šansu. Recite Mi, da li bi takvi ljudi otkrili te osobine preda Mnom? (Bi.) Zašto kažete da bi? (Zato što je njihova priroda-suština da se razmeću.) Da li je razmetanje antihristov krajnji cilj? Šta žele da postignu razmetanjem? Oni žele da dobiju status, a evo šta misle: ’Zar ti ne znaš ko sam ja? Pogledaj stvari koje sam uradio, ja sam uradio te dobre stvari; dao sam dosta doprinosa božjoj kući. Sada kada znaš, zar ne bi trebalo da mi daš značajniji posao? Zar ne bi trebalo da imaš veliko poštovanje prema meni? Zar ne bi trebalo da se osloniš na mene u svemu što radiš?’ Nije li to promišljeno? Antihristi žele svakoga da kontrolišu, bez obzira na to ko je u pitanju. Koji je drugi izraz za kontrolu? Manipulacija, poigravanje-oni samo žele da vladaju tobom. Na primer, kada braća i sestre pohvale da je nešto dobro urađeno, antihrist će odmah reći da je on to uradio i svi će mu zahvaliti. Da li bi istinski razumna osoba tako postupila? Sigurno da ne bi. Kada antihristi učine malo dobra, žele da svi znaju za to, da ih veoma poštuju i hvale – tada im je udovoljeno” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Peta stavka: Oni ljude navode na pogrešan put, vrbuju ih, prete im i kontrolišu ih”). Iz Božjih reči sam videla da se antihristi neprestano razmeću. Sve što govore i rade je radi toga da zadobiju divljenje drugih i samo prikriveno pokušavaju da steknu status. Uzimajući u obzir Božje reči i razmišljajući o naravi koju sam pokazala, nisam li bila poput anatihrista? Imala sam osećaj da mi je naneta nepravda kada je Vang Džen smenila te dve sestre, a da me uopšte nije pomenula. Osećala sam da sam većim delom ja bila ta koja ih je raspoznala, a da je sva zasluga na kraju pripala Vang Džen. Samo se ona isticala i bez obzira na to koliko ja postigla, niko to ne bi video. Da sam stvari nastavila da radim nečujno, niko ne bi znao za to. To je bilo strašno uznemirujuće! Razbijala sam glavu oko toga i ulagala velike napore da se pokažem kako bi mi se braća i sestre divili i kako bih imala status u njihovim očima. Činilo se da pišem pisma samo da bih uredila posao, ali sam zapravo prikriveno pokušavala sve da podsetim da postojim i da Vang Džen samo obavlja određeni posao u moje ime, a da sam prvenstveno ja ta koja je za to odgovorna. Pretvarajući se da pomažem sestri oko stanja u kojem je, ponašala sam kao da brinem za nju da bih je podsetila da postojim i zadobila njeno divljenje, ne dozvoljavajući joj da uoči moje ogavne motive. Imala sam tako lažljivu narav! Da nisam čitala Božje reči, nikada ne bih saznala da te dve sestre nisu podobne za svoje dužnosti. Isto tako, sam rad je pretrpeo mnogo štete do trenutka kada su one smenjene. To se naročito pokazalo tačnim u slučaju vođe grupe. Da Vang Džen to nije pomenula, ja to ne bih primetila i zadržala bih je tu gde jeste. Svoj posao nisam obavljala kako treba i ne samo da nisam imala bilo kakav osećaj da nešto dugujem ili da sam kriva, nego sam besramno zahtevala zasluge i koristila se ogavnim sredstvima da se razmećem i steknem status, pokušavajući da sve nateram da se ugledaju na mene. Bila sam neverovatno besramna!

Potom sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Oni koji su sposobni da sprovedu istinu u delo mogu da prihvate Božje ispitivanje o svojim postupcima. Kada prihvatiš Božje ispitivanje, tvoje srce će doći na pravo mesto. Ako uvek činiš stvari samo da bi ih drugi videli, i uvek želiš da dobiješ pohvalu i izazoveš divljenje drugih, a ne prihvataš Božje ispitivanje, da li ti je onda Bog još uvek u srcu? Takvi ljudi nisu bogobojažljivog srca. Nemoj uvek da radiš stvari za svoje dobro i nemoj stalno da vodiš računa o svojim interesima; ne uzimaj u obzir ljudske interese i ne razmišljaj o sopstvenom ponosu, ugledu i statusu. Prvo moraš da razmotriš interese doma Božjeg i da ih učiniš svojim prioritetom. Trebalo bi da budeš obziran prema Božjim namerama i da počneš da razmišljaš o tome da li je bilo nečistoća u obavljanju tvoje dužnosti, da li si bio odan, jesi li ispunio svoje odgovornosti i dao sve od sebe, kao i da li si svesrdno razmišljao o svojoj dužnosti i radu crkve. Te stvari moraš uzeti u obzir. Ako često razmišljaš o njima i shvatiš ih, biće ti lakše da dobro obaviš svoju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Iz Božjih reči sam shvatila da je za primenjivanje istine ključno prihvatiti Božje ispitivanje i da ne bi trebalo da marimo za to šta ljudi misle, već samo za to da udovoljimo Bogu i ispunimo svoju dužnost. Nakon toga sam se u svojim pismima i razgovorima sa drugima trudila da imam ispravne motive i prihvatam Božje ispitivanje umesto da ta pisma koristim da zadobijem divljenje drugih i svoje mesto u njihovim srcima. Pomislila sam na sva ona pisma koja je Pavle napisao crkvama. On nikada u njima nije veličao Gospoda Isusa niti je o Njemu svedočio i nije podsticao vernike da slede reči Gospoda Isusa. Naprosto je uzdizao sebe i svedočio o sebi, govoreći o tome koliko se naradio, koliko je propatio. Rekao je: „Ni u čemu ne zaostajem za vašim preuzvišenim apostolima”, i doveo je ljude pred sebe, na put koji se protivio Bogu. Ni pisma koja sam ja pisala braći i sestrama nisu veličala Boga niti o Njemu svedočila, već sam se ja indirektno razmetala. Nisam li suštinski radila isto što i Pavle? Da se nisam pokajala, završila bih tako što bih bila eliminisana i kažnjena baš kao što je i on bio. Kada sam to uvidela, pomolila sam se Bogu: „Bože, isuviše se brinem za svoj status. Ne želim da me on kontroliše i da uradim nešto što će naštetiti crkvenom radu. Isticala se ili ne, samo želim da nepokolebljivo vršim svoju dužnost.”

Tokom narednih nekoliko dana, svesno sam korigovala svoj način razmišljanja, često se podsećajući da su crkveni interesi najbitniji i da svoju dužnost treba da obavljam kako treba. Potom smo jednog dana primili pismo kojim je brat Čen Džićang podneo ostavku govoreći da želi da ode jer se nije dobro slagao sa svojim saradnicima. Otpre smo znali ponešto o njegovom problemu. Uglavnom je bio isuviše nadmen i svojeglav, pa nije dobro funkcionisao sa drugima. Vang Džen je već nekoliko puta razgovarala sa njim, ali se on nije promenio. Sada kada je iznenada odlučio da podnese ostavku, činilo se da će biti teško da rešimo ovaj problem. Kada smo Vang Džen i ja razgovarale o njegovim problemima, podelila sam sopstveno viđenje toga i pronašla nekoliko odgovarajućih odlomaka Božjih reči. Vang Džen je imala osećaj da bi takva beseda odgovarala. U tom trenutku mi je palo na pamet da će, bez obzira na to koliko moja beseda bila korisna, Vang Džen biti ta koja će zapravo otići da razgovara sa njim. Ko će videti da sam ja bila ta koja se brinula i platila cenu iza kulisa? Ta pomisao me je dovela do toga da poželim da stanem sa razgovorom sa Vang Džen, ali sam potom pomislila da Bog ispituje sve moje misli i ideje; bila sam pomalo zabrinuta. Zašto sam stalno želela da zaštitim sopstveni ugled i status? Pomislila sam na odlomak Božjih reči koji mi je pomogao da razumem koje su posledice toga kada neko trči za statusom. Svemogući Bog kaže: „Ako neko kaže da voli istinu i da stremi ka njoj, ali u suštini cilj kojem stremi jeste da se istakne, da se pohvali, da ljudi steknu visoko mišljenje o njemu i da ostvari sopstvene interese, pa svoju dužnost ne obavlja zato da bi se pokorio Bogu i da bi Mu udovoljio, već zato da bi stekao slavu, dobit i status, onda je to stremljenje neopravdano. S obzirom na to, kada je reč o radu crkve, jesu li postupci takvog čoveka prepreka ili doprinose napretku rada crkve? Očigledno je da su prepreka; ne doprinose napretku. Neki će ljudi mahati zastavom crkvenog rada, a istovremeno će stremiti ka vlastitoj slavi, dobiti i statusu, vodiće vlastite poslove, formiraće vlastitu grupicu, svoje malo carstvo – vrše li takvi ljudi svoju dužnost? Sav posao koji oni obavljaju suštinski prekida, ometa i slabi crkveni rad. Koja je posledica njihovog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu? Prvo, ono utiče na to kako Božji izabrani narod normalno jede i pije Božje reči i razume istinu, ometa njegov život-ulazak, sprečava ga da zakorači na pravi put vere u Boga i vodi ga na pogrešan put – što izabranicima škodi i vodi ih u propast. A kako to na kraju utiče na crkveni rad? Tako što ga ometa, nanosi mu štetu i ruši ga. To je posledica ljudskog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu. Kada čovek na taj način obavlja svoju dužnost, zar se to ne može definisati kao koračanje putem antihrista?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (1. deo)”). Oduvek sam mislila da stremljenje ka ugledu i statusu utiče samo na život-ulazak pojedinca i da sve dok ne činimo zlo, nećemo prekidati crkveni rad. Nisam shvatala zašto se Bog toliko gnuša i prezire kada neko stremi ka ugledu i statusu. Božje reči su mi pokazale da će, ako trčimo za ugledom i statusom u svojoj dužnosti, a ne štitimo interese crkve, to na kraju zasigurno naneti štetu crkvenom radu i život-ulasku braće i sestara. To će ometati i prekidati crkveni rad i Bog to osuđuje. Kada smo diskutovale o problemu Čen Džićanga, nisam više želela da razgovaram jer nisam mogla da budem u centru pažnje. To se nije činilo bitnim, ali je u suštini zapravo bilo ozbiljno. Da smo odlagale razgovor sa Čen Džićangom kako bismo mu pomogle oko njegovih problema, to ne samo da bi naštetilo njegovom život-ulasku, nego bi uticalo i na rad crkve. Budući da sam ja bila odgovorna za to, trebalo je da odmah pomognem onome ko se muči u svojoj dužnosti kako bi crkveni rad ostao na pravom putu. Naročito pošto je Komunistička partija toliko hapsila, Vang Džen je svaki put kada bi izašla radi okupljanja, rizikovala da bude uhapšena. Da nije bila adekvatno pripremljena i da nije mogla da rešava probleme na okupljanjima, da nije mogla da postigne dobre rezultate uprkos riziku koji je preuzimala, zar to ne bi bilo mučenje za nju? Ja nisam razmišljala o tome kako da što pre rešim ove probleme niti o bezbednosti sestre. Bila sam isključivo zaokupljena time da bi ona mogla da mi ukrade slavu. Bila sam tako sebična i nedostajalo mi je ljudskosti! Nisam radila stvaran posao kao nadzornica. Čak sam štitila sopstveni status na račun rada crkve. Išla sam putem antihrista! Prethodno sam isključivo ja bila ta koja je odgovorna i davala sam sve od sebe ma kako to bilo teško ili zamorno. Ali zbog hapšenja Partije, više nisam mogla nikuda – mogla sam da radim samo iza kulisa. Nisam imala volje da obavljam svoju dužnost, želeći da se stalno otimam sa Vang Džen oko toga da budem u centru pažnje. Tada sam shvatila da je sav entuzijazam koji sam ranije imala u svojoj dužnosti bio samo zarad ugleda i statusa. Ta situacija je otkrila moje pogrešne motive i stremljenja kako bih blagovremeno mogla da ih ispravim. To je bila Božja ljubav prema meni.

Kasnije sam pročitala Božje reči koje su mi bolje razjasnile put primene. Božje reči kažu: „Morate da postignete skladnu saradnju u svrhu Božjeg dela, za dobrobit crkve, i tako podstaknete svoju braću i sestre da napreduju. Treba da sarađujete jedni s drugima, da se međusobno ispravljate i dođete do boljeg rezultata rada, kako biste pokazali razumevanje prema Božjim namerama. To se zove prava saradnja, i samo oni koji se uključe u nju zadobiće pravi ulazak” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Služite kao što su Izraelci služili”). „Šta neko mora da uradi da bi dobro obavljao svoju dužnost? Mora da se usredsredi na to da je obavlja svim srcem i iz sve snage. Obavljanje dužnosti svim srcem i svom snagom znači usmeriti sve svoje misli na obavljanje dužnosti i ne dozvoliti da ih okupira nešto drugo, a zatim koristiti svu svoju snagu, učiniti sve što je u tvojoj moći i uneti u to svoj kov, talente, sposobnosti i sve što si razumeo kako bi se nosio sa određenim zadatkom. Ako imaš sposobnost shvatanja i razumevanja i imaš dobru ideju, moraš o tome da razgovaraš s drugima. To znači skladna saradnja. Na taj način ćeš dobro obaviti svoju dužnost, tako ćeš postići zadovoljavajući učinak svoje dužnosti. Ako uvek želiš da sve preuzmeš na sebe, ako uvek hoćeš da sam radiš velike stvari, ako uvek hoćeš da ti budeš u centru pažnje a ne drugi, da li obavljaš svoju dužnost? To što radiš naziva se autokratija; samo se izvodi predstava. To je sotonsko ponašanje, a ne obavljanje dužnosti. Niko, bez obzira na svoje sposobnosti, darovitost ili posebne talente, ne može sav posao da preuzme na sebe, već mora da nauči da skladno sarađuje ako želi dobro da uradi crkveni posao. Zato je skladna saradnja načelo prema kojem se obvljanje dužnosti sprovodi u delo. Sve dok radiš svim srcem, svom snagom i uz potpunu odanost, i sve dok nudiš sve što možeš da uradiš, ti dobro obavljaš svoju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Iz Božjih reči sam videla da, kako bismo svoju dužnost dobro obavljali, moramo uzeti u obzir Božje srce i sarađivati sa svojom braćom i sestrama. Treba da uložimo sve svoje u to i koristimo svoje snage kako bismo nadoknadili slabosti jedni drugih. Tako možemo zadobiti Božje odobravanje i postići dobre rezultate u svom radu. Takođe sam uvidela da nije bilo bitno da li će se lično pojaviti Vang Džen ili ja kako bismo rešile probleme. Sve dok se može naći rešenje za stanja i poteškoće drugih, da se moj trud i ne vidi i da je uložen iza kulisa, to što obavljam dužnost i što udovoljavam Bogu doneće mi uveravanje i mir. Nakon toga sam pomalo razmišljala o tome o kojim istinama treba razgovarati kako bismo se suočili sa Čen Džićangovim problemom i pronašla sam neke relevantne Božje reči da ih Vang Džen pregleda. I ona je našla neke odlomke Božjih reči na koje ja nisam pomislila, a koji su bili zaista britki i ticali su se njegovog stanja. Zajedno je to bilo još sveobuhvatnije. U tom trenutku sam se osetila veoma posramljenom. Iako nisam mogla da izlazim napolje da bih radila, očito sam sa Vang Džen mogla da razgovaram o svemu što bih uvidela i o svemu o čemu sam razmišljala. Kada smo radile zajedno, imale smo sveobuhvatniji pogled na probleme, pa smo mogle bolje da ih rešavamo. Nije li to bilo korisnije za crkveni rad? Vang Džen je otišla da razgovara sa Čen Džićangom pošto smo o svemu prodiskutovale.

Onda smo jednog dana dobile pismo od neke braće i sestara. U pismu je stajalo da su kroz besedu Vang Džen, bili u stanju da isprave neke greške i da su se popravili u svojim dužnostima. Bila sam pomalo razočarana nakon što sam to pročitala. Imala sam osećaj da sam ja bila ta koja je otkrila te greške i odstupanja, a da su svi videli samo ono što Vang Džen radi. Niko nije video ono što ja radim iza kulisa. Onda sam uvidela da se ponovo nadmećem za ugled i dobitak, pa sam se pomolila i pobunila protiv sebe. Pročitala sam odlomak Božjih reči u jednom eseju koji me je zaista dirnuo. Božje reči kažu: „Ako stalno pokušavaš da se napraviš važan i da namećeš svoje, ti ne sarađuješ skladno. Šta radiš? Ometaš i podrivaš druge. Ometanje i podrivanje drugih je igranje uloge Sotone; to nije obavljanje dužnosti. (…) Možda je tvoja snaga neznatna, ali ako si sposoban da radiš zajedno s drugima, ako si u stanju da prihvatiš pogodne predloge i ako imaš pravu motivaciju i možeš da štitiš posao Božje kuće, onda si ti prava osoba. Ponekad možeš da rešiš problem u jednoj jedinoj rečenici i to na korist svih; ponekad, nakon tvoje besede o samo jednoj izjavi o istini, svako nađe put do praktičnog postupanja, svi mogu skladno da rade zajedno, svi teže istom zajedničkom cilju i dele iste nazore i mišljena, pa je zato posao izuzetno efikasan. Iako se možda niko ne seća da si ti imao tu ulogu, a ti možda ne osećaš da si se mnogo potrudio, Bog će videti da si ti neko ko sprovodi istinu u delo, neko ko postupa u skladu s načelima. Bog će pamtiti da si ti tako uradio. To se zove odano obavljanje dužnosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). To je tačno. Iako niko nije mogao da vidi ono što sam radila iza kulisa, ja sam svoju dužnost obavljala da bih udovoljila Bogu. Nije bitno da li su drugi ljudi znali za to. Primenjivati istinu i udovoljiti Bogu je ono što je bitno. Kao nadzornici, to je bila moja obaveza i dužnost i ono što treba da radim kako bih mogla da razgovoram sa drugima kada primetim njihove greške i odstupanja, kao i da im pomognem da to isprave. To nije bilo nešto za šta je trebalo sebi da pripisujem zasluge. Ranije sam stalno pokušavala da se pokazujem pred drugima, a sada sam mogla da radim samo iza kulisa. Bog je tako orkestrirao i uredio i to mi je bilo potrebno. Morala sam tome da se pokorim, usredsredim se na primenjivanje istine u svojoj dužnosti i nastojim da svoju dužnost obavljam kako treba.

Kada bih nakon toga primetila probleme u našem radu, preuzela bih inicijativu da dođem do sestre Vang Džen. Ponekad sam, kada bih braći i sestrama pisala o problemima, želela nešto da naglasim kako bih pokazala da sam ja ta koja pišem, ali pošto bih uvidela da se prikriveno pokazujem i sebe uzdižem, pomolila bih se i ostavila se svojih pogrešnih motiva. Smirila bih se i razmišljala o tome šta bih mogla da napišem da bih pomogla drugima i kako bih mogla da ispunim sopstvene obaveze i dužnost. Praktikujući na ovaj način, moje srce se zaista razvedrilo i osećalo se slobodnim. Tako treba da se ponašam.