U maju 2011, mama mi je propovedala Božje jevanđelje poslednjih dana. Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da je Bog stvorio nebo, zemlju i sva stvorenja, da je Bog stvorio i ljudski rod i da je savršeno prirodno i opravdano da ljudi veruju u Boga i da Ga obožavaju. Nakon što sam neko vreme istraživala, prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Pošto Komunistička partija Kine hapsi i proganja vernike u Boga, moj su se tata, deka i baka uvek protivili maminoj veri i proganjali je zbog nje, plašeći se da ne budu umešani, pa se nisam usuđivala da svojoj porodici kažem da i ja verujem u Boga.

Krajem 2012. godine, uhapšena sam zbog propovedanja jevanđelja; tada sam imala 19 godina. Iako policija nije pronašla nikakve dokaze o mojoj veri, ipak su me nezakonito zadržali 32 sata. Puštena sam tek nakon što je moja porodica povukla neke veze. Po mene su došli deka i stric. Usput mi je stric rekao: „Tvoji deka i baka su uložili mnogo truda da te odgajaju, a i sad u ovim godinama moraju stalno da brinu o tebi. Čim je baka čula da si uhapšena, toliko se uznemirila da nije mogla da spava.” Gledajući dekinu sedu kosu, osetila sam gorčinu u srcu. Kad sam stigla kući, videla sam baku i tetke kako sede u dvorištu. Baka je drhtavim prstom uprla u mene i rekla: „Kaži mi, da li i ti veruješ u Boga poput tvoje majke?” Tetka je podrugljivo rekla: „Zar ne možeš malo da nas poštediš i prestaneš da nas brineš? Policija ti je došla na vrata. Čak i ako se ti ne stidiš, ja se stidim umesto tebe! Sad si osramotila celu porodicu. Kako možeš da budeš tako bezobzirna prema nama?” Baka je drhtavim glasom rekla: „Ovog puta su tvoji tetka i stric morali da povuku veze da bi te izvukli. U suprotnom bi te policija poslala u zatvor. Ne smeš više da veruješ u Boga!” Moje tetke su takođe izgovorile neke reči huljenja i osuđivanja Boga. Slušajući kako me grde, osećala sam se kao da sam uradila nešto užasno loše i nisam mogla da ih pogledam u oči. Osećala sam i da mi je naneta velika nepravda. Iako je verovanje u Boga nesumnjivo dobra stvar, one su me grdile kao da sam počinila neki užasan zločin. Neprestano sam se molila Bogu, tražeći od Njega da mi zaštiti srce. Onda sam pomislila na sledeće Božje reči: „Kao pripadnici ljudske rase i posvećeni hrišćani, svi mi imamo odgovornost i obavezu da ponudimo svoje umove i tela radi ispunjenja Božjeg naloga, jer celo naše biće potiče od Boga i postoji zahvaljujući Božjoj suverenosti. Ako naši umovi i tela nisu posvećeni Božjem nalogu niti pravednom cilju čovečanstva, onda će se naše duše osećati posramljeno pred onima koji su za Božji nalog mučenički stradali, a još više pred Bogom koji nam je pružio sve” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 2: Bog ima suverenost nad sudbinom celog čovečanstva”). U sebi sam razmišljala: „Tako je, moj život potiče od Boga. Propovedanje jevanđelja i svedočenje o Božjim rečima većem broju ljudi kako bi mogli da prihvate Božje spasenje – to je najpravednija stvar! Ali budući da se moja porodica zabrinula i imala probleme zato što sam uhapšena zbog svoje vere, osećala sam se kao da im zadajem brigu i nanosim sramotu, kao da sam uradila nešto loše. Uopšte nisam umela da razaznam šta je ispravno, a šta pogrešno! Verovanje u Boga i propovedanje jevanđelja jesu nešto najpravednije. Kada je u pitanju vera, moram da imam sopstvena ubeđenja.” Kad sam to pomislila, više nisam bila sputana.

Nekoliko dana kasnije, KPK je počela da širi neosnovane glasine i zablude na televiziji, u vodećim medijima i na internetu, kako bi ocrnila Crkvu Svemogućeg Boga, i počeli su masovno da hapse hrišćane iz Crkve. Pošto su čuli te neosnovane glasine, članovi moje porodice počeli su da me nadziru. Često su me zvali da provere gde sam i pokušavali da me odgovore od moje vere. Deka mi je rekao: „Znaš li koliko je uhapšenih ovog puta osuđeno? Neki su dobili više od deset godina, a to čak utiče i na njihove porodice – stariji gube subvencije, a deca ne mogu da idu u školu. Od kakve je koristi verovanje u Boga? Uhapsiće te i osuditi bez obzira na to koliko imaš godina. U jednom mestu severno odavde su nekoga tvojih godina osudili na tri godine. Svi smo mislili da je ubistvo najgori zločin i da nosi najtežu kaznu, ali kazne za verovanje u Boga su oštrije nego za ubistvo!” Kad sam posle odlazila kod deke, on bi mi s vremena na vreme govorio: „Ne smeš da veruješ u Boga, je l’ čuješ? Zar nisi videla na televiziji? Kažu da će, kada neko veruje u Svemogućeg Boga, tri generacije njegove porodice patiti. To će uticati na posao tvojih tetaka i stričeva, a i zadaće probleme tvom mlađem bratu i tvojoj sestri kada budu upisivali fakultet. Kako da ti ne zamere? Govorim ti ovo za tvoje dobro!” Sećam se da mi je tetka jednom rekla: „Nemaš pojma koliko je bilo teško brinuti se o tebi kad si bila dete. Nekoliko puta si se razbolela i skoro umrla. Tvoja baka se nije odvajala od tebe, danonoćno te je negovala. Dušu je dala za tebe. Tada si bila veoma malokrvna, a u banci krvi nije bilo krvi. Deka ti je davao krv. Sada kad si odrasla, zar ćeš i dalje da im zadaješ brige?” Osetila sam gorčinu u srcu. Deka i baka su me odgajili; brinuli su se o meni i žrtvovali se za mene. Sada sam odrasla, ali i dalje im zadajem brige. Osećala sam se tako nezahvalno. Jednom drugom prilikom kada sam otišla kući, deka mi je rekao: „’Roditelji su ti dali telo.’ Čak i ako ne misliš na sebe, moraš da misliš na svoju porodicu. Ako te jednog dana uhapse zbog tvoje vere i budeš morala da patiš u zatvoru, kako da ne osećamo bol u srcu i da se ne uzrujamo?” Kad sam to čula, preplavila su me pomešana osećanja. Osećala sam se kao da im zadajem toliko briga i da sam tako bezobzirna prema njihovim osećanjima, kao da je sav njihov trud da me odgoje bio uzaludan. Osetila sam se veoma slabo, pa sam se pomolila Bogu: „O, Bože, što više moja porodica brine za mene, to više osećam da sam im dužna. Znam da je verovati u Tebe dobro, ali srce me i dalje boli. Molim Te, vodi me!” Posle molitve, setila sam se ovih Božjih reči: „Bog je stvorio ovaj svet i u njega uveo čoveka, živo biće kome je podario život. Zatim je čovek dobio roditelje i rođake i više nije bio sȃm. Otkako je čovek prvi put ugledao ovaj materijalni svet, bilo mu je suđeno da postoji unutar Božjeg predodređenja. Dah života od Boga je to što podržava svako živo biće dok odrasta. Tokom ovog procesa, niko ne oseća da čovek postoji i odrasta pod Božjom negom; naprotiv, ljudi smatraju da čovek odrasta pod blagodaću roditeljskog odgajanja i da je njegov sopstveni životni instinkt ono što pokreće njegov rast. Ovo je zato što čovek ne zna ko mu je podario život, niti odakle je taj život došao, a još manje poznaje način na koji životni instinkt stvara čuda. On zna samo da je hrana osnova za održanje njegovog života, da je istrajnost izvor postojanja njegovog života i da su uverenja u njegovom umu kapital od kojeg zavisi njegov opstanak. Čovek je potpuno nesvestan Božje blagodati i opskrbe, te tako traći život koji mu je Bog podario… Nijedna jedina osoba nad kojom Bog bdi i danju i noću ne preuzima inicijativu da Ga obožava. Bog jednostavno vrši delo na čoveku, od kojeg nema nikakvih očekivanja, onako kako je On to isplanirao. On to čini u nadi da će se jednoga dana čovek probuditi iz svog sna i iznenada shvatiti vrednost i značenje života, cenu koju je Bog platio za sve što mu je dao, i nestrpljivost sa kojom Bog očajnički žudi da Mu se čovek ponovo vrati” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). Iz Božjih reči sam shvatila da moj život potiče od Boga. Iako su me deka i baka odgojili, zapravo je Bog taj koji je sve vreme pazio na mene i iza kulisa me štitio. Jednom kad sam bila mala, slučajno sam pojela otrov za pacove. Porodica me je odvela u tri bolnice, ali nijedna nije htela da me leči; samo su rekli mojoj porodici da se pripreme za najgore. Moj deka je bio lekar, ali čak je i on bio bespomoćan. Jedna bolnica je konačno nevoljno pristala da pokuša da me spase, i nakon što su mi pružili hitnu pomoć, nekim čudom sam preživela. Drugi put sam imala akutnu opstrukciju creva. Lekar je savetovao da se ne masira, jer će se stanje samo pogoršati. Već je skoro došlo do toga da mi je potrebna operacija, ali mi je baka masirala stomak i uspela da mi razmrda creva. Razlog što sam danas živa i zdrava je isključivo Božja čudesna zaštita. Trebalo bi da budem zahvalna na Božjem spasenju, umesto da sve to pripisujem deki i baki. Kad sam to shvatila, više nisam osećala da im dugujem. Mesec dana kasnije, saznala sam da su crkvi potrebni saradnici za rad na jevanđelju, pa sam dala otkaz i posvetila se tome.

U popodnevnim satima 22. oktobra 2013. godine, prijavila me je jedna zla osoba dok sam bila na okupljanju i ponovo sam uhapšena. Zadržali su me 15 dana i kaznili me sa hiljadu juana. Tata je došao po mene. Na putu kući, lice mu je bilo smrknuto i sve vreme je ćutao. Što je više ćutao, to sam se više plašila; osećala sam da vlada zatišje pred buru. Molila sam se u srcu: „Bože, ne znam šta me čeka. Molim Te, zaštiti me. Bez obzira na to kako me porodica bude napadala, moram ostati postojana u svom svedočenju za Tebe!” Nakon što smo stigli u kuću mog deke i moje bake, tata je počeo da viče na mene: „Policija mi je rekla – taj u koga veruješ je običan čovek! Svi ste prevareni, a i dalje ste toliko opsednuti!” Bila sam besna kad sam to čula, pa sam mu uzvratila: „I ti si nekada verovao u Gospoda Isusa. Zar i On spolja nije bio čovek? Ali imao je božansku suštinu i mogao je da vrši Božje delo.” Tata je upro prstom u mene i rekao: „Opsednuta! Potpuno si opsednuta! Policija je rekla da ste vi organizacija…” Prekinula sam ga i upitala: „Šta je to organizacija? Organizaciju stvaraju ljudi; to je grupa koja trguje radi sopstvenih ciljeva i interesa. Crkva Svemogućeg Boga je nastala kroz Božje delo. Mi se samo okupljamo da bismo čitali Božje reči, obožavali Boga, razgovarali o samospoznaji i besedili o Božjim namerama. To nema nikakve veze sa organizacijom. Reći da je Božja crkva organizacija obično je brkanje pojmova. To bi rekao neki smetenjak. Pametan čovek bi to sam istražio, umesto da samo slepo sluša te besmislice.” Međutim, na moje iznenađenje, i moj deka je upro prstom u mene i rekao: „Pogledaj ovo selo! Ima li još nekoga poput tebe? Tako si mlada, a veruješ u Boga! Sve si nas osramotila!” Prekorevanju su se priključili i baka i ujak. Tata me je ispitivao: „Izgleda da mnogo toga znaš. Koliko dugo veruješ? Gde su vam okupljanja?” Mislila sam da će moja porodica umirati od brige zbog mene nakon što sam bila u zatvoru dve nedelje, ali od tog prizora mi se sledilo srce. Kako je moja nekada brižna rodbina postala ovakva? Kuća je delovala ledeno, kao zatvor. Moja rođena porodica me je izopštila i udružila se protiv mene samo zato što sam verovala u Boga. Niko me nije razumeo i nikome nije bilo stalo do toga kako se osećam. Osećala sam da je put vere jednostavno pretežak, i postala sam neverovatno negativna i slaba. Stideći me se, tata me je svakodnevno zaključavao u sobu. Kada su ljudi u selu saznali da sam uhapšena zbog svoje vere, neki od njih bi stajali ispred naše kuće, rugajući se i ogovarajući. Neka nestašna deca su čak vikala: „Je li vernica kod kuće? Stigla je policija!” Jedne večeri, moj tata je ponovo počeo da me grdi i rekao da zbog mene cela porodica ne može da se pojavi u javnosti. Posle toga samo je sedeo u turobnoj tišini i pušio. Malo kasnije, čula sam njegove prigušene jecaje. Nikada u životu nisam čula svog tatu da plače, i kad sam ga čula, i ja sam zaplakala. Pomislila sam: „Moja vera je tako negativno uticala na moju porodicu. Deka i baka su već tako stari, a i dalje moraju da brinu zbog mene. Osim toga, ovo je drugi put da sam uhapšena. Ako nastavim da verujem i ponovo me uhapse, kako bi to moja porodica uopšte podnela? Možda bi prosto trebalo da se odreknem vere, da pronađem posao i usredsredim se na zarađivanje novca, pa da ih barem umirim.” Ta pomisao me je užasno zabolela, pa sam se pomolila: „Bože, želim da verujem u Tebe, ali moja porodica ne prestaje da me progoni i sputava, i osećam se tako slabo. Bože, molim Te, vodi me!” Posle molitve, pročitala sam ove Božje reči: „Sve što ti se dešava je velika kušnja i trenutak kada si potreban Bogu da daš svedočanstvo. Iako se spolja čini beznačajnim, kada se tako nešto dogodi, to pokazuje da li voliš Boga. Ako Ga voliš, moći ćeš da ostaneš postojan u svedočenju za Njega, a ako ne sprovodiš ljubav prema Njemu, to ukazuje da si neko ko ne primenjuje istinu, da ne poseduješ ni istinu ni život, da si pleva!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da su me ove stvari zadesile uz Božje dopuštenje. To je bio Njegov test za mene, da vidi da li ću se čvrsto držati svoje vere i ostati postojana u svom svedočenju, ili ću se nagoditi sa Sotonom. Suočena s napadima moje porodice i ogovaranjem komšija, a posebno kad sam čula tatu kako plače, krivila sam svoju veru za to što je moja porodica predmet podrugivanja i što im zadajem brige. Tada sam pomislila da se odreknem vere – zar to nije nagodba sa Sotonom? Ako moja porodica zaista brine zbog toga što verujem u nešto pogrešno, trebalo je da mi pomognu da to ispitam i istražim da li je ono u šta verujem istiniti put. Ali oni su me samo nasumično napadali. Oni su se zapravo samo plašili da će zbog moje vere i oni biti umešani i da će to škoditi njihovim interesima. Nisam prozrela njihove motive i prevarila me je njihova takozvana briga za mene. Skoro sam nasela na Sotonin trik i izdala Boga – to je stvarno bilo opasno! Bez obzira na to kako će me porodica u budućnosti proganjati, moram ostati postojana u svom svedočenju za Boga i ne smem se predati napadima svoje porodice.

Dana 14. novembra 2013. godine, tata me je na silu odveo na svoje radno mesto i stavio me u svojevrstan pritvor. Kad bi odlazio da radi, zaključavao bi me u prostoriju sa dve brave. Na sve moguće načine sam pokušavala da pobegnem, ali ništa nije uspelo. Jednog dana kada se tata vratio, seo je na ivicu kreveta i počeo da me grdi: „Pogledaj se! Tako si mlada, a već su te dva puta hapsili! Zar te nije sramota?” Rekla sam: „Kao vernica u Boga, ja samo čitam Božje reči. Nisam uradila ništa loše. Čega da se stidim?” Nisam ni slutila da će se posle toga toliko razbesneti. Skočio je, zgrabio me za vrat i počeo da me šamara iznova i iznova, vičući: „Hoćeš da veruješ? Izbiću ti tu veru iz glave!” Nos mi je jako krvario, ali on nije prestajao sve dok komšija nije pokucao na vrata. Prostrelio me je pogledom i zarežao: „Ako nastaviš da veruješ, nastaviću da te tučem! Ima da te bijem dok se ne pokoriš!” Nos ni u tom trenutku nije prestajao da mi krvari. Dok sam gledala kako se kanta za smeće puni krvavim maramicama, ogroman bol mi je ispunio srce. „Moj rođeni otac je ovoliko surov samo zato što verujem u Boga. Kako je moguće da je ovo moj otac? On je đavo!” Legla sam licem na krevet i dugo gorko plakala, osećajući da je verovanje u Boga jednostavno preteško. Pomislila sam: „Ako nastavim da verujem, zar se ovaj progon nikada neće završiti? Možda bi prosto trebalo da mu kažem da se odričem svoje vere. Mogla bih ovde da pronađem posao i da krišom verujem. Onda bi prestao da me tuče.” Pomolila sam se Bogu: „Bože, molim Te, prosveti me i usmeri kako bih razumela Tvoje namere.”

Tri dana kasnije, pronašla sam jedan stari mobilni telefon. Uzela sam memorijsku karticu sa Božjim rečima koju sam prethodno bila sakrila i ubacila sam je u telefon. Uključila sam telefon i pročitala sledeće Božje reči: „Normalno je da ljudi, dok prolaze kroz kušnje, budu slabi, da u sebi budu negativni, da ne mogu da razumeju Božje namere, ili da im ne bude jasan put primene. Ali u svakom slučaju, ti moraš imati veru u Božje delo i, poput Jova, ne smeš poricati Boga. Iako je Jov bio slab i proklinjao dan svog rođenja, on nije poricao da je Jahve ljudima podario sve stvari koje poseduju nakon rođenja i da je Jahve ujedno Onaj koji će im ih oduzeti. Ma kakvim kušnjama da je bio podvrgnut, on je zadržao ovo uverenje. (…) Na šta se ’vera’ odnosi? Vera označava istinsko verovanje i iskreno srce koje ljudi treba da poseduju kad nešto ne mogu da vide ni da dodirnu, kad se Božje delo ne poklapa s ljudskim predstavama ili kad je van ljudskog domašaja. To je vera o kojoj govorim. Ljudi treba da imaju veru u vreme patnje i u vreme oplemenjivanja, a kada imaju veru, onda se suočavaju s oplemenjivanjem; oplemenjivanje i vera su neodvojivi jedno od drugog. Ako, bez obzira na to kako Bog deluje i bez obzira na tvoje okruženje, ti možeš da stremiš ka životu i da tragaš za istinom, da stremiš ka spoznaji Božjeg dela, da tragaš za spoznajom o Njegovim delima i možeš da postupaš u skladu sa istinom, to znači da imaš istinsku veru i to dokazuje da nisi izgubio veru u Boga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). „Bez obzira na to kakav je tvoj stvarni rast, najpre moraš posedovati ovu rešenost da patiš i istinsku veru, a pritom moraš biti rešen i da se pobuniš protiv tela. Treba da budeš voljan da stradaš i da iskusiš gubitke u svojim ličnim interesima kako bi udovoljio Božjim namerama. Moraš, takođe, biti u stanju da u srcu osetiš kajanje: ranije nisi mogao da udovoljiš Bogu i sad možeš da se kaješ. Ništa od toga ne sme da ti nedostaje – Bog će te upravo kroz ove stvari usavršiti. Ako ne ispunjavaš ove uslove, onda ne možeš da budeš usavršen” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). „Da li ste ikada prihvatili blagoslove koji su za vas pripremljeni? Da li ste ikada stremili ka obećanjima koja su vam data? Vi ćete se, pod vođstvom Moje svetlosti, probiti kroz obruč sila tame. Zasigurno nećete, usred tame, izgubiti vođstvo svetlosti. Vi ćete zasigurno biti gospodari svega stvorenog. Vi ćete zasigurno biti pobednici pred Sotonom. Kada dođe propast zemlje velike crvene aždaje, vi ćete zasigurno stajati među bezbrojem ljudi kao dokaz Moje pobede. Vi ćete zasigurno stajati postojano i nepokolebljivo u zemlji Sinim. Zbog patnji koje trpite, nasledićete Moje blagoslove i isijavaćete svetlo Moje slave po celoj vaseljeni” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 19. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Iznova i iznova sam čitala ove odlomke. Razmišljala sam o Jovu. Tokom svojih kušnji, izgubio je sve svoje bogatstvo i svoju decu, telo mu je bilo prekriveno bolnim čirevima, a čak su ga i supruga i prijatelji napadali. Ali Jov nikada nije porekao Božje ime. Umesto toga, pokorio se Božjim orkestracijama, hvalio je ime Jahveovo i ostao postojan u svom svedočenju usred svojih kušnji, osramotivši Sotonu. Sve što sam ja istrpela bilo je da me tata drži u kućnom pritvoru i da me tuče – samo nešto malo telesne patnje – a već sam osećala da je verovanje u Boga previše teško i bolno, i čak sam pomišljala da se odreknem vere. Zar to ne bi značilo da sam izdala Boga i poklonila se Sotoni? Moja vera u Boga je bila tako mala! Aktivno prisustvovanje okupljanjima i obavljanje dužnosti u udobnom okruženju ne znači da imam istinsku veru. Istinska vera je kada je neko sposoban da sledi Boga čak i kada trpi patnju u teškim okolnostima. Moj tata me je doveo na ovo nepoznato mesto, nije mi dozvoljavao kontakt sa braćom i sestrama i tukao me je – sve to s Božjim dopuštenjem. Bog je to koristio da bi usavršio moju veru i moju odlučnost da patim. To je bio Njegov blagoslov! Kada sam razumela Božje namere, pomolila sam se i tražila od Boga da me vodi kako bih ostala postojana u svom svedočenju. Tokom dvadesetak dana koliko me je tata držao u zarobljeništvu, čitala bih Božje reči kad god bi on otišao na posao. Srce mi je bilo sve bliže Bogu i više nisam osećala da patim.

Nešto više od dvadeset dana kasnije, policija iz mog rodnog mesta je došla i vratila me u pritvor. Krajem maja 2014. godine, KPK me je optužila za „korišćenje zle jeretičke organizacije za ometanje sprovođenja zakona” i osudila me na tri godine zatvora, uslovno na četiri godine. Moja porodica je morala da plati policiji preko sto hiljada juana da bi me pustili. Dok sam služila uslovnu kaznu, morala sam svake nedelje da se javljam lokalnoj sudskoj kancelariji i da uvek budem dostupna. Ako ne bi mogli da me kontaktiraju, dobila bih upozorenje; posle tri propuštena poziva, poslali bi me nazad u zatvor. Iako sam bila puštena, nisam imala ni trunku lične slobode. Moj stric je svojim poslom garantovao za moje puštanje, a porodica me je posle toga još više proganjala. Morala sam da im prijavim sve što radim. Jednom sam bila van kuće nešto više od tri sata i imala sam 14 propuštenih poziva od tetke. Ako bih uveče otišla malo ranije u krevet, baka bi dolazila da proveri da li se molim i nije mi dozvoljavala ni da zatvorim vrata dok spavam. Čak me je pratila i do tetkine radnje kada sam odlazila tamo da radim. Suočena sa ovim danonoćnim nadzorom, osećala sam se neverovatno slabo i nisam imala pojma kako da se nosim s tim. Često sam se molila, tražeći od Boga da mi otvori put. Jednog dana, na putu do sudske kancelarije, srela sam jednu sestru. Rekla mi je da se sva braća i sestre mole za mene i da treba više da se molim pa će me Bog usmeriti. Njene reči su me duboko ganule. Takođe mi je krišom dala MP5 plejer i memorijsku karticu sa video-zapisima Božjih reči. Nakon toga, pročitala sam ove Božje reči: „Moraš posedovati Moju hrabrost u sebi, i moraš imati principe kada dođe do suočavanja sa rodbinom koja ne veruje. Radi Mene, međutim, ne smeš ni da podlegneš nikakvim mračnim silama. Moraš se osloniti na Moju mudrost da bi išao savršenim putem i ne dozvoliti da ijedna od Sotoninih zavera uspe” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 10. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Iz Božjih reči sam shvatila da Bog koristi ovo okruženje da izgradi moju hrabrost i veru, da mi pomogne da jasno vidim Sotoninu rđavost kako ne bih podlegla njegovom uticaju već bih ga porazila koristeći mudrost. Mogli su da kontrolišu moje telo, ali nisu mogli da kontrolišu moje srce. Stalno su me nadzirali da bi me sprečili da se molim, ali ja sam u svom srcu i dalje mogla da razmišljam o Božjim rečima i da se umirim pred Bogom kako bih Mu se približila. Postepeno, moje srce više nije bilo malodušno.

Jednom prilikom sam rekla porodici da želim da polažem ispit kao vanredni student i otišla da živim sama tamo gde sam ranije bila stanovala. Tako sam se konačno oslobodila njihovog nadzora. Pošto sam tri puta hapšena zbog svoje vere, ljudi u mom selu su me izbegavali. Ponekad, kada bi grupa ljudi razgovarala na ulici, svi bi se razišli čim bih ja prošla. Drugi bi me gledali izdaleka kao da sam neka nakaza, šapućući i upirući prstom iza mojih leđa. Moja porodica me se stidela i nije htela da u javnosti ide pored mene. Osećala sam se kao potpuni izgnanik, odbačena od svih, i osećala sam duboku nepravdu. Mnogo puta sam vapila u srcu: „Ja samo verujem u Boga i obožavam Ga, stremim ka tome da budem osoba sa savešću i razumom. Šta sam loše uradila? Zašto nemam ni osnovna ljudska prava? Zašto moram da trpim odbacivanje od strane porodice i diskriminaciju od strane komšija?” Osećala sam se neverovatno potisnuto i bolno. Tokom tog perioda, često sam se molila i tražila način kako da doživim ovo okruženje.

Kasnije sam pročitala Božje reči i osećala sam se veoma ohrabreno. Shvatila sam kako treba da ga doživim. Svemogući Bog kaže: „Trideset tri i po godine koje je ovaploćeni Bog proveo na zemlji bile su same po sebi najbolnije, a da ne pominjemo to da niko nije mogao da Ga razume. (…) Primarna patnja koju trpi jeste to što živi zajedno sa ljudskim rodom iskvarenim do krajnjih granica i što trpi podsmevanje, uvrede, sud i osudu od strane svakakvih ljudi, kao i progon od strane zlog đavola, odbacivanje i neprijateljsko raspoloženje od strane verskog sveta. Rane u Njegovom srcu niko ne može da Mu ublaži. To je bolno. On spasava iskvareni ljudski rod neizmernim strpljenjem i On voli ljude uprkos Svojim ranama – to je najbolniji posao. Zbog podmuklosti i otpora ljudskog roda, zbog osude i kleveta, zbog lažnih optužbi, progona, zbog ljudskog gonjenja i ubijanja, ovaploćeni Bog to delo izvršava uz veliki rizik po Sebe. Ko bi mogao da razume patnju koju On trpi i ko bi mogao da Ga uteši?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Suština Hrista je ljubav”). Pomislila sam na Gospoda Isusa, koga je vlast proganjala od trenutka Njegovog rođenja. Kada je započeo Svoje delo, ismevali su Ga, osuđivali i hulili na Njega, a na kraju su ga fariseji i rimska vlast prikovali na krst. U poslednjim danima, Svemogući Bog je došao da dela i spasi ljudski rod, a i Njega osuđuje i traži komunistička vlast. Bog toliko pati da bi nas spasao, a ipak niko ne pokazuje obzir prema Njemu niti Ga razume. Kako li se Njegovo srce oseća? Pomislila sam i na Noja. Bog ga je pozvao da sagradi barku. U njenu izgradnju uložio je sopstvenu imovinu, a istovremeno je prenosio nameru Boga Jahvea, govoreći ljudima da uđu u nju. Njegovi postupci su naišli na podsmeh, ali Noje zbog toga nije postao slab niti se žalio. Ostao je nepokolebljiv u tome da sledi Božju volju. A ja sam postala tako negativna i jadna samo zato što sam se suočila sa malo diskriminacije i podsmeha jer sledim Boga. Bila sam toliko slaba. Nisam bila ništa u poređenju s Nojem! Setila sam se i onoga što je Gospod Isus rekao: „Uđite na uska vrata, jer su široka vrata i prostran put koji vodi u propast, i mnogo je onih koji stupaju na njega. Kako li su samo uska vrata i tesan put koji vode u život i malo je onih koji ga nalaze” (Matej 7:13-14). Gospod Isus je davno rekao da postoje dva puta kojima čovek može ići. Jedan vodi kroz široku kapiju; to je put stremljenja ka svetu, traženja vidljivih koristi poput telesnog uživanja, slave, dobitka i novca; mnogi ljudi idu tim putem. Drugi vodi kroz usku kapiju, i to je put verovanja u Boga i sleđenja Boga. To je put patnje i na njemu ćete se susresti sa podsmehom, ismevanjem, pa čak i sa klevetama i verbalnim zlostavljanjem, kao i sa brojnim preprekama. Vrlo malo ljudi je u stanju da krene tim putem. Previše mi je bilo stalo do obraza, ugleda i statusa; sve to predstavljalo je teret na mom putu vere. Znala sam da moram sve to da otpustim i da se čvrsto držim istinske vere u Boga kako bih nastavila dalje i na kraju zadobila život. Osim toga, dobijanje odobravanja od tih nevernika je potpuno besmisleno i bezvredno. U svojoj veri, trebalo bi da stremim ka tome da zadobijem istinu i da me Bog ceni. Bez obzira na to kako me drugi vide, moram istrajati u tome da verujem u Boga i da Ga sledim. Razmišljajući o tome, više nisam bila sputana.

Kasnije sam saznala da su mi tata i baka više puta iza leđa išli na radno mesto da bi proverili da li redovno dolazim na posao. Osećala sam da nemam nimalo privatnosti ni ljudskih prava. Jednom sam pročitala Božje reči i stekla određeno raspoznavanje o svojoj porodici. Svemogući Bog kaže: „Ljudi koji poseduju dobru savest, ali ne prihvataju istiniti put, jesu demoni; njihova se suština opire Bogu. Oni koji ne prihvataju istiniti put jesu oni koji se opiru Bogu, te će takvi ljudi, čak i ako istrpe veliku patnju, ipak biti uništeni. Svi oni koji ne žele da ostave svet, koji ne mogu da podnesu rastanak od svojih roditelja i koji ne mogu da se liše svojih telesnih naslada, buntovni su prema Bogu i svi će biti podvrgnuti uništenju. Svako ko ne veruje u ovaploćenog Boga jeste demon i, povrh toga, biće uništen. Oni koji veruju, ali ne primenjuju istinu, oni koji ne veruju u ovaploćenje Božje, kao i oni koji uopšte ne veruju da Bog postoji, svi će biti predmet uništenja. Svi oni koji mogu da ostanu jesu ljudi koji su prošli kroz patnju oplemenjivanja i koji su bili postojani; to su ljudi koji su zaista prošli kroz kušnje. Svako ko Boga ne priznaje jeste neprijatelj; drugim rečima, svako ko ne priznaje Božje ovaploćenje – bez obzira na to da li se nalazi unutar ili izvan ovog toka – antihrist je! Ko su Sotone, ko su demoni i ko su Božji neprijatelji, ako ne oni koji pružaju otpor i ne veruju u Boga?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Čitanje Božjih reči me je navelo da razmišljam o članovima svoje porodice koji su ometali moju veru. Moja mama im je svedočila o jevanđelju Svemogućeg Boga poslednjih dana, ali niko od njih nije ni tražio ni istraživao. Onog trenutka kada je moja vera pogodila njihove interese, koristili su svakakve metode da me progone i ometaju moje verovanje u Boga, grdeći me pod izgovorom da „rade ono što je najbolje za mene”. Stavili su me u kućni pritvor i tukli da bi me naterali da izdam Boga, i sve do tog dana su me pratili i nadzirali. Videla sam da imaju priroda-suštinu koja mrzi Boga i opire Mu se. Pomislila sam na Jova, koga je supruga napadala tokom njegovih kušnji. On nije naseo na to niti je postao negativan; umesto toga, ukorio ju je kao bezumnu ženu. Jov je imao načela za ophođenje prema svojoj porodici i čvrsto se držao svoje vere. Moram da sledim njegov primer, da odbacim članove svoje porodice koji se opiru Bogu i da povučem jasnu granicu između sebe i njih.

Jednom me je policija zvala, ali nisam čula. Nekoliko dana kasnije, deka mi je prišao i rekao: „Zašto se nisi javila kada te je policija zvala? Ne zaboravi da se javljaš na telefon!” Osetila sam talas ogorčenja. Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči i stekla izvesno raspoznavanje o rđavoj suštini KPK-a koja se opire Bogu. Svemogući Bog kaže: „Ova zemlja, koja je hiljadama godina bila pogana, nepodnošljivo je prljava, obiluje bedom, svuda divljaju duhovi, varaju i obmanjuju, iznose neosnovane optužbe, nemilosrdno koriste podmukla sredstva, gaze ovaj grad sablasti i ostavljaju ga prekrivenog mrtvim telima; smrad truleži prekriva zemlju i prožima vazduh, i čvrsto je čuvan. Ko može da vidi svet dalje od neba? Đavo čvrsto steže celo čovekovo telo, zaklanja mu oba oka i čvrsto mu zatvara usta. Car đavola divljao je nekoliko hiljada godina, sve do danas, kada i dalje pomno motri grad sablasti, kao da se radi o neosvojivoj palati demona; u međuvremenu, taj čopor pasa čuvara gnevno zuri, žestoko se plašeći da će ih Bog uhvatiti nespremne i zbrisati ih sve, lišavajući ih mesta mira i sreće. Kako su ljudi iz ovakvog grada sablasti ikada mogli da ugledaju Boga? Da li su ikada mogli da uživaju u Božjoj ljupkosti i divoti? Da li su ikada mogli da shvate pitanja ljudskog sveta? Ko od njih može da razume usrdne Božje namere? Nije, dakle, čudo što ovaploćeni Bog ostaje potpuno skriven: u mračnom društvu kao što je ovo, gde su demoni nemilosrdni i nehumani, kako bi car đavola, koji ubija ljude a da ne trepne, mogao da trpi postojanje Boga koji je divan, dobrodušan, a takođe i svet? Kako bi mogao da aplaudira i kliče Božjem dolasku? Bedne sluge! Na dobrotu uzvraćaju mržnjom, prema Bogu su odavno počeli da se ophode kao prema neprijatelju, oni zlostavljaju Boga, divlji su do srži, nemaju ni najmanje poštovanja prema Bogu, napadaju i pljačkaju, izgubili su svu savest, idu protiv svake savesti i nevino čovečanstvo iskušavanjem dovode u stanje ošamućenosti. Kakvi drevni preci? Kakve voljene vođe? Svi su oni bednici koji se protive Bogu! Svojim uplitanjem ostavili su sve pod kapom nebeskom u stanju mraka i haosa! Kakva sloboda veroispovesti? Kakva legitimna prava i interesi građana? Sve su to smicalice za prikrivanje zla!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”). Iz Božjih reči sam još jasnije videla đavolju suštinu KPK-a koja je neprijateljski nastrojena prema Bogu. Na površini, ona maše zastavom verske slobode, ali u stvarnosti, izvrće ispravno i pogrešno i širi svakakve jeresi i zablude kako bi navela neuke ljude da u napadanju i opiranju Bogu stanu na njenu stranu i da proganjaju hrišćane. Cilj joj je da navede sve da joj se pridruže u opiranju Bogu i na putu do uništenja. KPK je đavo na zemlji, neprijatelj Božji; krajnje je odvratna i rđava! Za samo tri godine vere, hapsili su me tri puta. Čak i nakon što su me pustili, nisam imala ličnu slobodu. Pretnju da će posao i beneficije tri generacije moje porodice biti ugroženi KPK je koristila kako bi podstakla moju porodicu da ometa moju veru. Zbog sopstvenih interesa, moja porodica me je slepo proganjala, osuđivala i hulila na Boga, i neprestano me pratila i nadzirala. Stanovnici sela su me takođe izbegavali i diskriminisali jer sam bila hapšena. Sve je to bio rezultat progona od strane KPK-a. KPK je koristila sva sredstva da ometa moju veru, ali nije ni slutila da će mi to što radi pomoći ne samo da raspoznam njenu suštinu koja se opire Bogu, već i priroda-suštini moje porodice. To je samo ojačalo moju veru da sledim Boga. KPK može da kontroliše moje telo, ali ne može da kontroliše moje srce. Neću se odreći svoje vere ni svoje dužnosti.

Krajem maja 2015. godine, iskoristila sam priliku da ispratim sestru na njen novi posao kako bih konačno napustila dom i obavljala svoju dužnost. Onog trenutka kada sam izašla iz kuće, osećala sam se kao da sam se oslobodila okova; moji telo i duša bili su potpuno slobodni. Da mi Božje reči nisu pružile veru i prosvećenje da razumem istinu, nikada ne bih mogla da prevaziđem nemilosrdne napade svoje porodice. Bog je bio taj koji me je vodio da se oslobodim okova svoje „porodice”, pružajući mi priliku da konačno obavljam svoju dužnost. Hvala Bogu!