Zbog Božjeg dela stigli smo do današnjeg dana, prema tome preživeli smo u Božjem planu upravljanja. To što i danas postojimo veliko je uznošenje od strane Boga, jer prema Božjem planu, zemlja velike crvene aždaje treba da bude uništena. Ali mislim da je On možda smislio drugi plan, ili želi da izvrši još jedan deo Svog dela, tako da to čak ni danas ne mogu jasno da objasnim – to je kao neka nerešiva zagonetka. Ali, sve u svemu, Bog je ovu našu grupu predodredio, a ja i dalje verujem da Bog ima drugo delo da obavi u nama. Hajde da svi ovako Nebo zamolimo: „Neka se Tvoja volja ispuni, i neka nam se ponovo pokažeš i ne sakriješ se, kako bismo jasnije videli Tvoju slavu i Tvoje lice.“ Ne napušta Me osećaj da put kojim nas Bog vodi ne ide pravo gore, već vijuga i pun je rupa; Bog nadalje kaže da što je put kamenitiji, to on bolje otkriva naša srca puna ljubavi. Niko od nas ne može da započne takav put. Do sada sam hodao mnogim krševitim, varljivim stazama i pretrpeo velike muke; ponekad sam čak bio toliko fatalno pogođen tugom da sam imao želju da vrištim, ali ostao sam na ovom putu do današnjeg dana. Uveren sam da je to put kojim Bog vodi, tako da podnosim muke svih patnji i nastavljam dalje. Jer ko može da pobegne od onoga što je Bog odredio? Ne tražim nikakve blagoslove; sve što tražim jeste da budem u stanju da hodam putem kojim treba da hodam prema Božjim namerama. Ne tražim da oponašam druge, da idem putem kojim oni idu; sve što tražim jeste da ispunim Svoju posvećenost da do kraja hodam putem koji mi je namenjen. Ne tražim pomoć od drugih; da budem iskren, ne mogu ni da pomognem drugima. Izgleda da sam strašno osetljiv po tom pitanju. Ne znam šta drugi ljudi misle. To je zato što sam uvek verovao da Bog određuje količinu patnje koju neko mora da podnese i razdaljinu koju mora da pređe na svom putu i da niko zaista ne može da pomogne nikome drugom. Neki od naše revnosne braće i sestara mogu reći da u Meni nema ljubavi, ali takva su Moja uverenja. Ljudi idu svojim putevima oslanjajući se na Božje vođstvo, pa verujem da će većina Moje braće i sestara razumeti Moje srce. Takođe se nadam da će nam Bog pružiti mnogo veće prosvećenje u tom pogledu, kako bi se naša ljubav pročistila, a naše prijateljstvo dobilo na vrednosti. Neka nas ova tema ne zbunjuje, neka nam samo postane jasnija, tako da međuljudski odnosi mogu biti izgrađeni na osnovu Božjeg vođstva.

Bog je delao u kontinentalnoj Kini nekoliko godina i skupo je platio za svakog čoveka da bi nas konačno doveo ovde gde smo danas. Da bi svi bili upućeni na pravi put, mislim da ovo delo mora da se započne tamo gde su svi najslabiji; tek tada oni mogu da se probiju kroz prvu prepreku i da nastave dalje. Zar nije bolje tako? Kineska nacija, kvarena hiljadama godina, preživela je do danas svaki oblik „virusa“ koji neprekidno napreduje, širi se svuda kao kuga; samo ako se pogledaju odnosi među ljudima, dovoljno je da se vidi koliko „klica“ vreba unutar ljudi. Izuzetno je teško za Boga da razvije Svoje delo u tako čvrsto zatvorenom i virusom zaraženom području. Ličnosti ljudi, navike, način na koji čine stvari, sve što izražavaju u svojim životima i svojim međuljudskim odnosima – svi su oni u dronjcima, do te mere da je Bog na smrt osudio ljudsko znanje i kulture. Da ne pominjemo različita iskustva koja su ljudi naučili od svojih porodica i društva – svi su oni osuđeni u Božjim očima. To je zato što su oni koji žive u ovoj zemlji bili izloženi prevelikom broju virusa. Za njih je to najobičnija stvar, ne smatraju da je to išta posebno. Stoga, što više ima iskvarenih ljudi na nekom mestu, to su njihovi međuljudski odnosi nenormalniji. Odnosi ljudi prepuni su intriga, oni kuju zavere jedni protiv drugih i kolju se međusobno kao u nekoj ljudožderskoj đavoljoj tvrđavi. Na takvom mestu ispunjenom strahom, gde utvare besne, izuzetno je teško sprovesti Božje delo. Neprestano se molim Bogu kada treba da se sretnem s ljudima, jer se plašim susreta s njima, i strepim da Svojom naravi ne uvredim njihovo „dostojanstvo“. U srcu se uvek plašim da će se ovi nečisti duhovi ponašati nesmotreno, tako da se uvek molim Bogu da Me zaštiti. Svaki način nenormalnog odnosa očigledan je među nama i, dok sve to gledam, u Mom srcu je mržnja, jer među sobom, ljudi se uvek bave ljudskim „poslom“, i nikada ne odvoje bilo kakvu misao za Boga. Do srži prezirem njihovo ponašanje. Ono što se može videti u ljudima u kontinentalnoj Kini nije ništa drugo do iskvarena sotonska narav, tako da je u Božjem delu u ovim ljudima gotovo nemoguće pronaći bilo šta vredno; sav posao obavlja Sveti Duh, samo što on više dotiče ljude i deluje u njima. Gotovo je nemoguće iskoristiti te ljude; to jest, delo Svetog Duha koje dotiče ljude ne može se izvršiti uz istovremenu saradnju ljudi. Sveti Duh neumorno radi da dotakne ljude, ali čak i tako, ljudi ostaju tupi i bezosećajni, i nemaju predstavu šta je to što Bog čini. Dakle, Božje delo u kontinentalnoj Kini uporedivo je sa Njegovim delom stvaranja neba i zemlje. On čini da se svi ljudi ponovo rađaju, i menja sve u vezi sa njima, jer u njima nema ničeg vrednog. To je tako tužno. Često se, žalostan, molim za ove ljude: „Bože, neka se Tvoja velika moć otkrije u ovim ljudima, tako da ih Tvoj Duh može u mnogome dodirnuti i tako da se ovi glupi i tupi paćenici mogu probuditi, da više ne budu u letargičnom snu i da ugledaju dan Tvoje slave.“ Pomolimo se svi pred Bogom i recimo: O, Bože! Još se jednom smiluj na nas i brini o nama kako bi se naša srca u potpunosti okrenula Tebi i da bismo mogli da pobegnemo iz ove prljave zemlje, da ustanemo i dovršimo ono što si nam poverio. Nadam se da će nas Bog još jednom dodirnuti da bismo stekli Njegovo prosvećenje, i nadam se da će nam se On smilovati da bi naša srca mogla postepeno da Mu se okrenu i da nas On zadobije. To je želja koja nam je zajednička.

Put kojim hodamo, u potpunosti je odredio Bog. Ukratko, verujem da ću sigurno ići ovim putem do samog kraja, jer Mi se Bog uvek osmehuje i čini Mi se kao da Me uvek vodi Njegova ruka. Stoga Moje srce nije uprljano bilo čime drugim, i tako sam uvek svestan Božjeg dela. Svom Svojom snagom i predanošću, Ja obavljam sve što Mi Bog naloži i nikada se ne mešam u zadatke koji Mi nisu povereni, niti Me zanima ko je te zadatke dobio – jer verujem da svaka osoba mora da ide svojim putem, i da se ne meša u tuđe puteve. Tako ja to vidim. Možda je ovo zbog Moje ličnosti, ali nadam se da Moja braća i sestre razumeju i da Mi opraštaju jer se nikada ne usuđujem da idem protiv odluka Svog Oca. Ne usuđujem se da prkosim volji Neba. Da li si zaboravio da se „volji Nebeskoj ne može prkositi“? Neki ljudi možda misle da sam egocentričan, ali Ja verujem da sam došao samo da izvršim jedan deo Božjeg dela upravljanja. Nisam došao da se mešam u međuljudske odnose; nikada neću naučiti kako da se dobro slažem sa drugima. U Božjem nalogu, međutim, imam Božje vođstvo i imam veru i upornost da sprovedem ovo delo do kraja. Možda sam previše „egocentričan“, ali nadam se da će svako preuzeti na sebe da pokuša da oseti pravednu i nesebičnu Božju ljubav i da pokuša da sarađuje sa Bogom. Ne čekajte drugi dolazak Božjeg veličanstva; to nije dobro ni za koga. Uvek mislim da bi trebalo da razmotrimo sledeće: „Moramo učiniti sve što je u našoj moći da bismo zadovoljili Boga. Božji nalog svakome od nas je drugačiji; kako da ga ispunimo?“ Moraš da shvatiš kojim putem ideš – to mora da ti bude jasno. Kad već svi želite da zadovoljite Boga, zašto Mu se ne predate? Kada sam se prvi put molio Bogu, predao sam Mu celo Svoje srce. Ljude oko Mene – roditelje, sestre, braću i kolege – sve sam potisnuo u dno Svojih misli onim što sam odlučio; za Mene je to bilo kao da više ne postoje. Jer je Moj um uvek bio usmeren ka Bogu, ka Božjim rečima ili Njegovoj mudrosti; te stvari su uvek bile u Mom srcu i zauzele su najdragocenije mesto u njemu. Dakle, za ljude koji su prepuni filozofije za ovozemaljsko ophođenje, Ja sam neko ko je hladnokrvan i bezosećajan. Način na koji se predstavljam, kako obavljam stvari, svaki Moj pokret, sve to izaziva bol u njihovim srcima. Čudno Me gledaju, kao da sam neka nerešiva zagonetka. U njihovim umovima, oni tajno odmeravaju Moju ličnost, ne znajući šta ću sledeće obaviti. Kako bi bilo šta što oni učine moglo da Mi stane na put? Možda su zavidni, ili zgroženi, ili se rugaju; bez obzira na sve, molim se pred Bogom kao da osećam veliku glad i žeđ, kao da smo samo On i ja u istom svetu, i da nema nikoga drugog. Sile spoljašnjeg sveta stalno se gomilaju tik oko Mene – ali isto tako javlja se i osećaj da Me je Bog dodirnuo. Zatečen u ovoj nedoumici, poklonio sam se Bogu: „O, Bože! Kako mogu da ne budem raspoložen prema Tvojoj volji? Tvoje oči Me gledaju kao časnog, kao suvo zlato, ali Ja ne uspevam da pobegnem od sila tame. Ja bih patio za Tebe celog Svog života, od Tvog dela bih učinio Svoje životno zanimanje, i preklinjem Te da Mi daš odgovarajuće mesto za odmor da Ti se posvetim. O, Bože! Želim da Ti se predam. Ti dobro poznaješ slabost čovekovu, zašto se onda kriješ od Mene?“ Baš tada sam se osetio kao da sam planinski ljiljan, čiji je potpuno nepoznati miris povetarac razneo. Nebo je, međutim, plakalo, i Moje srce je nastavilo da plače; osećao sam kao da Mi je još veći bol u srcu. Sve sile i ograničenja čoveka – bili su poput grmljavine iz vedrog neba. Ko bi razumeo Moje srce? Iznova sam stao pred Boga, i rekao: „O, Bože! Zar nema načina da se Tvoje delo obavi u ovoj zemlji prljavštine? Zašto drugi ne bi mogli da budu svesni Tvog srca u udobnom okruženju punom podrške u kojem nema progona? Želim da raširim svoja krila, ali zašto je tako teško odleteti? Zar ne odobravaš?“ Danima sam plakao zbog ovoga, ali sam uvek verovao da će Bog doneti utehu Mom žalosnom srcu. Niko nikada nije razumeo Moje uzbuđenje. Možda je to neposredan uticaj Boga – uvek sam u Sebi osećao žar za Njegovim delom, toliko da sam jedva uspevao da dišem. Do današnjeg dana, još uvek se molim i kažem: „O, Bože! Ako je takva volja Tvoja, vodi Me da obavim još veće Tvoje delo kako bi se proširilo po čitavoj vaseljeni i prikazalo svakoj naciji i veroispovesti, tako da malo mira dođe u Moje srce i tako da za Tebe mogu da živim na mirnom mestu, da mogu da delam za Tebe bez ometanja i da, mirnog srca, mogu celog života da Ti služim.“ To je želja Mog srca. Možda će braća i sestre reći da sam arogantan i uobražen; i Ja to uviđam, jer činjenica je da su mladi ljudi arogantni. Stoga govorim kako stvari zaista stoje, a da se ne suprotstavljam činjenicama. U Meni možeš da vidiš sve osobine ličnosti jedne mlade osobe, ali takođe možeš da vidiš i ono po čemu se razlikujem od drugih mladih ljudi: to su Moja smirenost i tišina. Ne koristim to kao argument; verujem da Me Bog poznaje bolje nego što Ja poznajem sebe. Ovo su reči iz Mog srca, i nadam se da se braća i sestre neće uvrediti. Govorimo o rečima u našem srcu, pogledajmo šta je to za čim svako od nas traga, uporedimo svoja bogoljubiva srca, slušajmo reči koje šapućemo Bogu, pevajmo najlepše pesme u svojim srcima, i dajmo glas ponosu u svojim srcima, da bi naši životi postali lepši. Zaboravite prošlost i zagledajte se u budućnost. Bog će nam otvoriti put!