U tvom srcu postoji ogromna tajna, koje nikada nisi bio svestan jer si živeo u svetu bez svetlosti. Tvoje je srce i tvoj duh oteo zlikovac. Oči su ti tamom zaklonjene i ne vidiš ni sunce na nebu ni tu svetlucavu zvezdu u noći. Tvoje su uši zapušile varljive reči i ne čuješ ni gromoglasan glas Jahvea ni šum vode koja teče s trona. Izgubio si sve što ti s pravom pripada, sve što ti je Svemogući podario. Ušao si u beskrajno more nevolja, bez snage da se spaseš, bez nade da preživiš i sve što radiš je borba i jurnjava… Od tog trenutka pa nadalje bio si osuđen da te zlikovac unesreći i da hodaš putem bez povratka, daleko od blagoslova Svemogućeg, van domašaja opskrbi Svemogućeg. Milion poziva teško može da probudi tvoje srce i tvoj duh. Čvrsto spavaš u rukama zlikovca, koji te je namamio u bezgranično carstvo bez pravca ili putokaza. Od tada si izgubio svoju prvobitnu nevinost i čistotu i počeo da izbegavaš brigu Svemogućeg. U tvom srcu zlikovac upravlja tobom u svim stvarima i postao je tvoj život. Više ga se ne plašiš, ne izbegavaš ga, niti sumnjaš u njega. Umesto toga, prema njemu se ophodiš kao prema Bogu u svom srcu. Počeo si da ga čuvaš kao nešto sveto i obožavaš, a vas ste dvoje postali nerazdvojni kao telo i senka, predani tome da živite i umrete zajedno. Nemaš pojma odakle si došao, zašto si rođen ni zašto ćeš umreti. Gledaš na Svemogućeg kao na stranca – ne znaš Njegovo poreklo, a još manje znaš šta je sve On za tebe učinio. Sve što dolazi od Njega postalo ti je mrsko – niti to ceniš niti mu znaš vrednost. Hodaš zajedno sa zlikovcem, počev od dana kada si primio opskrbu Svemogućeg. Izdržao si hiljade godina bura i oluja sa zlikovcem, i stojiš zajedno s njim protiv Boga koji je bio izvor tvog života. Ne znaš ništa o pokajanju, a još manje znaš da si došao na rub propasti. Zaboravio si da te je zlikovac zaveo i unesrećio, zaboravio si svoje početke. Tako te je zlikovac unesrećivao na svakom koraku sve do današnjeg dana. Tvoje srce i tvoj duh otupeli su i truli. Prestao si da se žališ na tegobe u svetu ljudi. Više ne veruješ da je svet nepravedan. Još te manje zanima da li Svemogući postoji. To je stoga jer zlikovca odavno smatraš svojim pravim ocem i ne možeš od njega da se odvojiš. To je tajna u tvom srcu.

Dok zora sviće, jutarnja zvezda počinje da sija na istoku. Ta zvezda koja nikada pre tu nije bila, obasjava mirno blistavo nebo i ponovo pali ugašenu svetlost u srcima ljudi. Ljudski rod više nije usamljen zahvaljujući tom svetlu koje bez razlike sija i na tebe i na druge. Pa ipak, ti nastavljaš čvrsto da spavaš u tamnoj noći. Ne čuješ nikakav zvuk i ne vidiš svetlost. Nisi svestan dolaska novog neba i zemlje, novoga doba, jer ti otac kaže: „Dete moje, ne ustaj, još je rano. Hladno je, ne izlazi napolje da ti mač i koplje ne probodu oči.“ Imaš poverenja samo u opomene svoga oca i veruješ da je samo on u pravu jer je stariji od tebe i iskreno te voli. Zbog takvih opomena i takve ljubavi prestaješ da veruješ u predanje da na svetu postoji svetlost. Zbog njih ne mariš više ima li još istine na svetu. Više se ne usuđuješ da se nadaš da će Svemogući da te spase. Zadovoljan si postojećim stanjem, više ne očekuješ dolazak svetlosti, više ne iščekuješ dolazak Svemogućeg kako je rečeno u predanju. Što se tebe tiče, ništa što je lepo ne može da oživi, ne može da postoji. U tvojim očima sutrašnjica ljudskog roda, budućnost ljudskog roda, naprosto nestaje, izbrisana je. Svom snagom se držiš za očeve skute, voljan da deliš njegove nedaće, duboko uplašen da ne ostaneš bez saputnika i ne izgubiš pravac na vašem dalekom putovanju. Ogroman i zamagljen svet ljudi oblikovao je mnoge od vas, nepokolebljive i neustrašive u ispunjavanju različitih uloga u njemu. Stvorio je mnoge „ratnike“ koji se ne boje smrti. I više od toga, stvorio je čitave gomile umrtvljenih i paralizovanih ljudskih bića nesvesnih svrhe radi koje su stvorena. Oči Svemogućeg posmatraju svakog pripadnika duboko unesrećene ljudske vrste. Ono što On čuje jeste naricanje onih koji pate, ono što On vidi jeste besramnost onih koji su unesrećeni i ono što On oseća jesu bespomoćnost i strah ljudske vrste koja je izgubila blagodat spasenja. Ljudski rod odbacuje Njegovu brigu, birajući da ide sopstvenim putem, i pokušava da izbegne Njegov ispitivački pogled, birajući radije da, do poslednje kapi, iskusi gorke morske dubine u društvu neprijatelja. Ljudi više ne čuju uzdahe Svemogućeg. Ruke Svemogućeg više nisu voljne da pomiluju ovaj tragičan ljudski rod. Toliko puta On ponovo osvaja, toliko puta On gubi i tako se Njegovo delo ponavlja. Od tog trenutka On počinje da se umara, da se oseća iscrpljeno i prestaje da radi to što čini i da hoda među ljudima… Ljudski rod je sasvim nesvestan ijedne od tih promena, nesvestan je dolazaka i odlazaka, te tuge i melanholije Svemogućeg.

Sve se na ovom svetu brzo menja mislima Svemogućeg i pod Njegovim očima. Stvari za koje ljudski rod nikada nije čuo dolaze iznenada, dok stvari koje ljudski rod odavno poseduje nesvesno izmiču. Niko ne može da dokuči gde je Svemogući, a još manje iko može da oseti uzvišenost i veličinu Njegove životne sile. On je uzvišen po tome što može da opaža ono što ljudi ne mogu. Veliki je po tome što je On taj koga je ljudski rod napustio, ali ga On ipak spasava. On zna smisao života i smrti i, više od toga, On poznaje zakone postojanja koje bi ljudski rod, koji je stvoren, trebalo da sledi. On je temelj ljudskog postojanja i Iskupitelj koji ponovo vaskrsava ljudski rod. On opterećuje srećna srca tugom i podiže tužna srca srećom, a sve to radi Svog dela i radi Svog plana.

Ljudski rod, koji je odlutao od života koji pruža Svemogući, ne zna svrhu postojanja, ali se ipak boji smrti. Bez pomoći je i podrške, ali i dalje nerado zatvara oči i čeliči se kako bi se provukao u neplemenitom životu u ovom svetu, poput vreća mesa bez osećaja za sopstvene duše. Živiš na taj način, bez nade, kao i drugi, bez cilja. Samo će Onaj Sveti iz predanja spasiti ljude koji, kukajući usred stradanja, očajnički čeznu za Njegovim dolaskom. Do sada, takvo se verovanje nije ostvarilo kod onih kojima nedostaje svesnost. Ipak, ljudi i dalje za tim tako žude. Svemogući se smilovao onim ljudima koji su duboko patili. U isto vreme, On je sit onih ljudi kojima nedostaje svesnost, jer je predugo morao da čeka na odgovor ljudskog roda. On želi da traži, da traži tvoje srce i tvoj duh, da ti donese vodu i hranu i da te probudi da više ne budeš žedan i gladan. Kada si umoran ili počneš da osećaš ponešto od sumorne pustoši ovog sveta, nemoj da se izgubiš, nemoj da plačeš. Svemogući Bog, Čuvar, prihvatiće tvoj dolazak u bilo koje vreme. On bdi pored tebe i čeka da Mu se vratiš. On čeka na dan kada će ti se iznenada vratiti sećanje: kad budeš shvatio da si potekao od Boga, da si u neko nepoznato vreme izgubio pravac, u neko nepoznato vreme izgubio svest na putu, i u neko nepoznato vreme stekao „oca“. Kada nadalje budeš shvatio da je Svemogući uvek bdeo, čekajući tamo veoma, veoma dugo na tvoj povratak. Bdeo je sa očajničkom čežnjom, čekajući na odziv bez odgovora. Njegovo bdenje i čekanje nemaju cenu, a oni su zarad ljudskog srca i ljudskog duha. Možda su ovo bdenje i čekanje beskrajni, a možda su i pri kraju. Ali bi ti trebalo da znaš gde se, upravo sada, tačno nalaze tvoje srce i tvoj duh.

28. maj 2003. godine